GDE ZIVE SRBI I KOLIKO IH IMA ?

[Milan-Toplica]

Srbi danas zive u oko 90 zemalja na svih pet kontinenata (Milanovich, 1993). To je siroko prostranstvo cija udaljenost, od Novog Zelanda do Amerike, iznosi cetrdeset hiljada kilometara. Ne racunajuchi teritoriju SR Jugoslavije i srpskih krajina, izvan matice - u rasejanju, Srba ima najvise na americkom kontinetu, a potom u Zapadnoj Evropi.



Pitanje broja Srba koji zive u dijaspori okupiralo je mnoge istrazivace, pocev od Pere Slijepcevicha (1917), preko LJubomira Kosiera (1926), L. Trnjegorskog (1938) do Majkla Bore Petrovicha (1982) i Vladimira Grecicha (1990). Vechina istrazivaca bila je sklona da taj broj ili precenjuje ili potcenjuje. Politicari i sociolozi, a posebno prvaci srpskih nacionalnih organizacija, skloni su, cesto, da predimenzioniraju broj Srba u dijaspori, cak na cetiri miliona. To se prvenstveno cini da bi se privukla paznja javnosti na ovu srpsku nacionalnu grupaciju u svetu. Medju politicarima zemalja imigracije, pak, kada se govori o etnickim grupacijama, ispoljava se sklonost potcenjivanju broja, a time i umanjivanja znacaja manjih etnickih grupacija, pa i Srba i Crnogoraca na nekoliko stotina hiljada. Cifra koja che ovde biti prezentirana predstavlja srednju varijantu procene broja Srba u dijaspori u 1994. godini.

Kada je rec o svim Srbima sveta, racunajuchi zitelje matice Srbije, Crne Gore i srpskih krajina, i sve generacije iseljenika, pa one koji privremeno ili stalno rade u raznim, pre svega evropskim zemljama, manjine koje zive u starim i novim susednim drzavama, kao realna mogla bi se prihvatiti cifra od oko 11,5 miliona. Razume se da se svi ti ljudi ne izjasnjavaju uvek kao etnicki cisti Srbi, buduchi da su, osobito u rasejanju, kod druge, treche i cetvrte generacije, dosta nacionalno izmesani. To se, najbolje , moze videti i iz popisa stanovnistva SAD. Od ukupnog broja onih zitelja SAD koji su se deklasirali kao Srbi, oko 50% su, na ovaj ili onaj nacin, nacionalno mesani. A da ne govorimo o veoma brojnoj grupaciji nasih ljudi u inostranstvu koja se izjasnjavala na poslednjem popisu stanovnistva samo kao Jugosloveni.

To se, mada u manjoj meri, moze konstatovati i za Srbe na prostorima druge Jugoslavije. Zato nije cudo sto su se Srbi iz mesovitih brakova izjasnjavalii kao Jugosloveni prilikom poslednjeg popisa stanovnistva u SFRJ, 1991. godine. Tada je registrovano 712 hiljada Jugoslovena ili 3% ukupnog stanovnistva SFRJ.

Prema popisu stanovnistva bivse SFRJ, ukupan broj Srba iznosio je 8,528.000, Crnogoraca 539.000 (Brunner, 1993). Prema tome, u drugoj Jugoslaviji, kada su poceli etnicki sukobi i gradjanski rat na njenim prostorima, u njoj je zivelo priblizno 9,5 miliona Srba. Raspadom SFRJ, ako se ne racuna drzava matica, najvise Srba izvan Srbije ostalo je u Bosni i Hercegovini. Popis pokazuje broj od 1,369.000, a procene (koje ukljucuju i jedan broj Jugoslovena) pokazuju da ih je 1991. godine, u toj republici bilo pribli zno 1,5 milion.

Na osnovu zvanicnih statistika, izjava srpskih nacionalnih lidera u dijaspori, procena diplomatsko-konzularnih predstavnistava (DKP) i sinteze iznesenih procena u dostupnoj literaturi iz ove oblasti, autori procenjuju ukupan broj Srba, Crnogoraca i Jugoslovena srpskog porekla u svetu, u 1994. godini i to:

_____________________________________________________________

A. Otadzbinske zemlje

Republika Srbija 6,500.000 - 6,800.000

Crna Gora 539.000 - 600.000

Republika Srpska Krajina* 300.000 - 320.000

Republika Srpska** 1,400.000 - 1,500.000

B. Prekomorske zemlje

SAD 430 - 500.000

Kanada 80 - 100.000

Juzna Amerika 20 - 30.000

Australija 90 - 120.000

Novi Zeland 500 - 1.000

Juzna Afrika 20 - 25.000

Velika Britanija 50 - 55.000

Zemlje Trecheg sveta 20 - 30.000

_____________________________________________________________

* U Republici Srpskoj Krajini zivi, kako se procenjuje 300 do 320 hiljada Srba, dok se - kako procenjuju UN - 250 do 280 hiljada Srba iselilo iz Hrvatske.

** Jedan broj Srba zivi na teritoriji bivse Bosne i Hercegovine koje su pod kontrolom muslimanske vlade i bosanskih Hrvata.


_____________________________________________________________

V. Evropske imigracione zemlje

SR Nemacka 250 - 300.000

Austrija 100 - 130.000

Francuska 80 - 100.000

Svajcarska 70 - 100.000

Zemlje Beneluksa 15 - 20.000

Skandinavske zemlje 50 - 60.000

Italija 5 - 7.000

Ostale 15 - 20.000

G. Stare i nove susedne zemlje

Rumunija 30 - 50.000

Madjarska 3 - 5.500

Albanija 5 - 10.000

Hrvatska* 120 - 150.000

Makedonija 44 - 70.000

Slovenija 47 - 57.000

_____________________________________________________________

Prema tome, na americkom kontinetu zivi blizu 650 hiljada Srba i Crnogoraca, koliko se procenjuje da ima i u Zapadnoj Evropi. Oni su, na americkom kontinentu, u najvechem broju koncentrisani u centralnom i istocnom delu kontineta- Ilinois, Indijana, Micigen, Minesota, Ohajo, Pensilvanija, kao i na kanadskoj strani u provinciji Ontario (najvise ih je u okolini Toronta), zatim u drzavi Njujork i Nju Dzersi, a na zapadu u drzavama Kalifornija i Vasington. Oni koji su dosli u SAD u novije vreme koncentrisani su oko velikih industrijskih i trgovackih centara - Njujorka i Cikaga.

U Australiji Srbi zive u okolini Melburna, Sidneja, Perta i Kanbere, dok su na Novom Zelandu nastanjeni u Oklandu i njegovoj okolini.

Od latinskoamerickih zemalja Srbe su najvise privlacili Argentina i Cile.

U Evropi su Srbi nasli zaposlenje upravo u onim zemljama koje su posle Drugog svetskog rata i zaposljavale najvise stranaca - SR Nemacka, Austrija, Francuska, Svajcarska i Svedska.

Od starih susednih zemalja, najvise Srba ima u Rumuniji, a u novim susednim zemlja situacija jos nije jasna.

Status Srba u svetu je trojak. Srbi su gradjani zemalja glavnih imigracionih prekomorskih zemalja, shodno imigracionim politikama doticnih drzava (u manjem broju i u Evropi), zatim gradjani nase zemlje koji imaju privremeni boravak (kao rezultat politike evropskih zemalja koja je vodjena posle Drugog svetskog rata) i gradjani susednih zemalja koji vekovima zive u njima, ali koji su sacuvali svoj nacionalni identitet. Status iseljenih Srba zavisi od politike svake zemlje, koja ima tendenciju, pod uticajem KE BS-a, narocito na evropskom prostoru, da prizna individualna i kolektivna prava nacionalnih grupacija. Razume se, taj se status vremenski i prostorno razlikuje.

Dalji tokovi savremene seobe Srba zavisiche od niza cinilaca ekonomske, ali i druge prirode. Kako stvari stoje, uzroci savremene seobe Srba se neche tako brzo otkloniti. "Push" faktori che, ocigledno, jos duge imati uticaj na dalji tempo spoljne migracije Srba. Medjutim, i imigracione politike glavnih zemalja useljenja su od bitnog znacaja.

Kada je rec o klasicnom vidu migracije, tj. iseljavanju, postoji tesna i uzajamna zavisnost dveju glavnih komponenti imigracione politike: regulisanje useljenja i integracija. Zemlje klasicne imigracije su jos dvadesetih godina ogranicile godisnji broj useljenja i, kasnije, uvele kontrolu strukture imigracionih tokova. Nijedna od njih, medjutim, nije obustavila imigraciju. Kanada, Australija i Novi Zeland su, cak, podsticale imigraciju u dugom vremenskom periodu. U osamdesetim godinama, imigracija u prekook eanske zemlje se dosta stabilizovala, s tendencijom ka rastu.

Zajednicka karakteristika svih klasicnih imigracionih politika je, dakle, kontrola useljenja, locirana uglavnom u ambasadama i konzulatima u zemljama porekla migranata. Kontrola se vrsi imigracionom vizom koja kvalifikuje migrante za useljenje.

Sjedinjene Americke Drzave, Kanada i Australija zauzimaju centralnu poziciju u medjunarodnim migracionim tokovima Srba.

[Crni Leptir]

Yo. Е сад да смислимо фору да их вратимо овде...

[Кнински Крајишник]

To je bilo 94, samo da popravim nekoliko stvari, ovo su iz 2001,
Australija = 200000,
SAD = 1000000,
Hrvatska = 200000,
Nemacka = 600000-700000,
To su ove sto ja znam.

[PonosanSrbin]

Skandinavske zemlje 50 - 60.000 i ovo nije tacno

Ako saberemo celu skandinaviju: Norvesku,Svecku,Finsku,Dansku,Island i.
ima ih oko 200.000-250.000 a mozda i vise.

Podatak iz 2004.

[Milan-Toplica]

SVI SRBI SVETA - VODIC


SVE SRPSKE SEOBE





Seobe su uvek bile neraskidivi deo srpske istorije. Narod cije je se ime prvi put na tlu danasnje Srbije pominje jos 822. a u Grckoj jos 610. godine doselio se na Balkan sa starim Slovenima. Sjurili su se iz severnih stepa na topli jug i probili sve do granica Azije. I danas u Judejskoj pustinji postoji manastir Svetog Save Osvecenog jerusalimskog, koji vodi monah Grigorije. Porazeni u sedmom veku Srbi su ostali da zive u okolini Soluna. Kako je zabelezio car Konstantin Porfirogenit po jednom narodu, verovatno najvecem i najacem, iz tog slovenskog bratstva, Srbima, oblast oko Soluna je i dobila ime Servija.
Bio je to, moze se danas reci, prvi veliki talas iseljavanja Srba sa severa Evrope na Balkan. Vladarski sin koji je doveo Srbe na prostor izmedju Dunava i planine Balkan, zapisano je u istoriji, umro je pre 680. godine. Tom rodu pripadali su se prvi srpski knezovi Viseslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir, koji su se pokoravali carevima Vizantije.
Kada su Srbi u devetom veku primili hriscanstvo zacela je njihova vera i kada je knez Vlastimir porazio bugarskog kana Presija, oglasio je ujedinjenje srpskih plemena, stvaranje prve srpske vojske i drzave na teritoriji Raske.
Prodor Turaka na Balkan i porazi Srba u bitkama sa njima pred kraj XIV veka, pokrenuli su drugi veliki talas iseljavanja srpskog naroda na sever, u Srem i Arad. U istoriji je, medjutim, ostala najvise upamcena seoba 60.000 Srba u Ugarsku, koju je vodio Patrijarh Arsenije III Carnojevic u leto 1690. godine. Seoba je trajala cetrdesetak dana, a Srbi su naselili Budim i Sentandreju.
Rastrkan na prostoru od Ugarske do Grcke srpski narod, promoran da traga za golom egzistencijom, krajem XIX i pocetkom XX veka je opet krenuo u veliku seobu. Pored evropskih zemalja treci talas seoba zahvatio je sva tri americka kontinenta. Tada su se u SAD preko Kalifornije, na primer, useljavali ponajvise Srbi iz zapadnih krajeva, pre svega, Boke, Hercegovine, Like, Korduna, Dalmacije, Bosne i Vojvodine. Prema nekim procenama, pre balkanskih ratova samo u SAD je zivelo oko 20.000 Crnogoraca. Ova migracija Srba trajala je najduze, cak do pocetka Drugog svetskog rata.
Za vreme Drugog svetskog rata sa srpskih teritorija proterano je 260.000 lica, a posle rata po Evropi je rasuto 390.000 ljudi. Mnogi su se vratili kucama, mnogi su odlucili da ostanu u tini. Vecina ovih drugih imala je status politickih izgnanika. Bio je to cetvti talas iseljavanja Srba i Jugoslovena. Njihova glavna odredista za emigraciju tada su bile prekookeanske zemlje Argentina, Australija, SAD, Kanada i Velika Britanija. Ovog puta Srbi su u Ameriku ulazili preko istocne kapije u Njujorku.
Sredinom sezdesetih odlaskom srpskih radnika na privremeni rad u evropske metropole zapocinje peti talas i najmasovnijia seoba Srba. Za samo desetak godina broj jugoslovenskih tj. srpskih gastarbajtera u Zapadnoj Evropi popeo se na skoro pola miliona. Tako su Srbi nasli svoja nova utocista u Nemackoj, Francuskoj, Italiji, Svedskoj, Austriji, Svajcarskoj.
Osamdesete godine su potakle visoke strucnjake, njih desetak hiljada, poslovne ljude, umetnike, vrhunske sportiste i mlade talente da u vecem broju napustaju otadzbinu u nameri da svoje sposobnosti ili usavrse ili dobro napalete na svim kontinentima sveta. Takvi Srbi, ucesnici sestog talasa seoba, nasli su svoje nove domovine u Americi, Kanadi, Juznoj Africi, Spaniji, Francuskoj, Nemackoj, Australiji, Grckoj, Kipru, cak i SSSR-u.
Pocetak devedesetih, ali i pocetak novog rata na Balkanu, izazvao raspad druge Jugoslavije u kojoj je zivelo 9,5 miliona Srba i Crnogoraca. Kriza je izazvala i masovni egzodus jugoslovenskih i srpskog naroda. Sedmi talas iseljavanja zahvatio je 4,1 milion Jugoslovena i time i Srbe iz svih republika nekadasnje SFRJ, koji da bi izbegli stradanja u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini odlaze u dva pravca - ka otadzbini i ka tudjini.
Pored Srbije, Crne Gore tj. trece Jugoslavije i Republike Srpske iseljeni Srbi nalaze svoje utociste u Australiji, Novom Zelandu, SAD, Kanadi, Juznoj Africi, Nemackoj, Austriji, Madjarskoj, Norveskoj, Svedskoj, Danskoj, Italiji. Sankcije i ekonomska kriza potakli su tada i migraciju nezaposlenih i mladih ljudi koji su svoju bolju buducnost trazili, takodje, na Zapadu planete.
GDE ZIVE SRBI
Srbi danas zive u oko 90 zemalja na svih pet kontinenata. To je siroko prostranstvo cija udaljenost, od Novog Zelanda do Amerike, iznosi cetrdeset hiljada kilometara. Danas u citavom svetu ima ukupno 11,5 miliona Srba.
Najvise ih je u otadzbinskim zemljama: Srbiji - 7.0 miliona, Crnoj Gori - 600.000 i Republici Srpskoj - 1,5 miliona.
U srpskom rasejanju zivi oko 2,2 miliona Srba. Najvise ih je na na tlu Severne Amerike - oko 730.000. U SAD 600.000 i u Kanadi jos 130.000. I u drzavama Zapadne Evrope - 700.000. Ponajvise u SR Nemacka - 300.000, Austriji - 130.000, Francuskoj - 100.000, Svajcarskoj - 100.000, Velikoj Britaniji - 55.000, Skandinaviji - 70.000, najvise u Svedskoj - 35.000, zemljama Beneluksa - 20.000 i Italiji - 20.000.
Ruska Federacija ima oko - 15.000 Srba, u Grckoj ih je do - 8.000 i na Kipru oko 5.000.
U Hrvatskoj je, posle ankecije Republike Srpske Krajine i Sremsko-baranjske oblasti, ostalo oko 250.000 Srba. Od susednih zemalja Srba ima jos u Albaniji - 15.000, Makedonija - 70.000, Rumuniji - 50.000, Madjarskoj - 8.000 i Sloveniji - 60.000.
Daleke zemlje, takodje, naseljavaju Srbi, Australija ih ima oko - 150.000, Novi Zeland - 4.000, Juzna Afrika - 30.000, zemlje Treceg nesvrstanog sveta do - 30.000 i "Ostale" drzave blizu - 50.000 Srba.
KLUBOVI I ORGANIZACIJE
Srbi u rasejanju, zavisno od politike zemalja domacina, imaju trojaki status: nacionalne manjine, iseljenika i radnika na privremenom radu. Srpske manjine danas zive u susednim zemljama, iseljenici su, uglavnom u prekookeanskim drzavama dok se gastarbajteri nalaze, uglavnom, u zemljama Zapadne Evrope. U tim zemljama Srbima je zakonima dozvoljeno da se okupljaju i organizuju svoj rad na etnickom, patriotskom i humanitarnim principima. U dijaspori Srbi i pravoslavna crkva imaju oko dve stotine hramova. A prema podacima Saveznog ministarstva spoljnih poslova SRJ srpska dijaspora ima oko 700 svojih klubova, drustava i organizacija.
Argentina ih ima 14, a Australija 106. Najvise ih je u drzavi Novi Juzni Vels - 47 i u drzavi Viktorija - 26. Na petom kontinentu postoji desetak srpskih pravoslavnih crkava i dva manastira, Kalenic kod Kambere i Sveti Sava u Ilejnu kod Melburna.
U Austriji radi 65 "gastarbajterskih" organizacija. Najvise ih je u zoni Beca - 30, Salcburga - 18 i Volfsberga - 17. Belgija ima cetiri, a Luksemburg samo jedno udruzenje nasih radnika. U Danskoj ih je 7, a u Italiji samo 5. Od toga su dva crkvena, jedno u Rimu i drugo u Trstu, dok su institucije u Milanu pred pocetak gradjanskog rata ugasene. Norveska ima 3 udruzenja jugoslovensko-norveskog prijateljstva, a Holandija dvadesetak.
U Francuskoj radi 68 organizacija nasih radnika, od cega ih je najvise u zoni Pariza - 26 i Strazbura - 24. A u Svajcarskoj postiji 18 klubova. Najvise ih je oko Ciriha - 10 i Berna - 5. Nemacka kao zemlja sa najvecim brojem gastarbajtera ima 154 organizacije. U Stutgartu i okolini ih je najvise, cak 68, u Frankfurtu 29, Minhenu 28, Diseldorfu 24, Hamburgu 14, Bonu 7 i Berlinu 4. U Svedskoj, gde radi 95 nasih organizacija, najvise ih je u Stokholmu 18, Geteborgu 16 i Malmeu 8.
Sjedinjene Drzave Amerike imaju pedesetak nacionalnih iseljenickih organizacija srpskog karaktera. Najvise ih je u Klivlendu 15, Cikagu 12 i Njujorku 10. Tu je i devedesetak srpskih pravoslavnih hramova, od kojih su najpoznatiji manastiri Sveti Sava u Libertivilu i Gracanica u blizini Cikaga. Najstarija pravoslavna crkva u SAD podignuta je u Dzeksonu pre vise od sto godina.
U Kanadi postoji devedesetak srpskih organizacija i crkava. U nekim drzavama, kao sto su Novi Zeland, Juzna Afrika i Juzna Amerika po jedna ili dve. U Hrvatskoj postoje tri srpske organizacije i dve partije, u Sloveniji ij he osam, u Madjarskoj i Albaniji po jedna, i Rumuniji i Makedoniji po dve. Velika vecina njih odrzava redovne ili povremene kontakte sa otadzbinskim zemljama i pomaze svoj stari kraj.
Na zalost, ove srpske organizacije okupljaju oko sebe samo jednu petinu iseljenih Srba, tako da su cetiri petine Srba u dijaspori van srpskog nacionalnog bica prepusteni asimilaciji u tudjini. Namera ove knjige je, dakle, ne samo da registruje Srbe u dijaspori i njihove nacionalne i licne vrednosti vec i da potakne vecinu Srba u rasejanju da se vrate svojim nacionalnim korenima i matici zemlji. U novogodisnjoj besedi premijer dr Radoje Kontic je javno rekao da se srpska dijaspora u ovim teskim vremenima bolje i dostojanstvenije ponasala prema svom narodu nego li matica. Ta cinjenica pruza nadu da Srbi u rasejanju mogu pomoci svom narodu u otadzbini da prebrodi svoje teskoce i zajedno grade svoju buducnost.

Prekookeanske zemlje - SAD
SRPSKO OSVAJANJE AMERIKE
Prvi srpski doseljenici na americko tlo naseljavali su, pocetkom osamnaestog veka juzne drzave SAD, Luizijanu i Novi Meksiko, tada pod Spanijom i Francuskom. Zabelezeno je da je izvesni Jovan Miskovic boravio pet godina u ovim krajevima jos 1740. U Nju Orleansu srpski i grcki doseljenici, pravoslavci formirali su 1841. i svoju prvu parohiju. Sa otkricem zlata 1848. godine Srbi u vecem broju dolaze i u Kaliforniju. Tu su stizali srpski trgovci, lingvisti, moreplovci jadranske obale i Crne Gore - Bokelji, Dalmatinci, Crnogorci, ali i seljaci iz Hercegovine koji su postajali rudari i farmeri. Ovi Srbi su bili statisticki svrstani kao doseljenici iz "nemackih drzava", sve do 1860. godine. Rezultati popisa stanovnistva Amerike izmedju 1850. i 1880. godine ukazuju na zakljucak da je od milion lica iz "nemackih drzava", samo jedan odsto otpadao na Srbe .
U Americi danas zivi oko 700.000 Srba i Crnogoraca. Oni su se masovno doseljavali u SAD u pet velikih talasa. Prva migracija trajala je od pocetka XIX veka do Prvog svetskog rata. Daleko najveci broj Srba i Crnogoraca, oko 150.000 uselio se u SAD do 1914. godine. Bili su to uglavnom Srbi iz Austro-Ugarske i Crne Gore. Tada se ulazilo preko Kalifornije i prvi srpski doseljenici naseljavali su Los Andjeles, San Francisko i potom se lagano sirili prema kontinenalnom delu, ka Nevadi i Arizoni. U ovim gradovima Srbi osnivaju svoja prva nacionalna drustva, podizu crkvu i otvaraju, na zalost, i prva groblja. Drugi talas, od stvaranja Kraljevine Jugoslavije 1918. do pocetka Drugog svetskog rata zahvatio je manji broj srpskog stanovnistva jer su SAD uvele kvote za imigrante. Doselilo se stotinak hiljada Srba i Crnogoraca. Najvise ih je bilo u Pensilvaniji, Micigenu, Ohaju i Ilinoisu. Osnovan je tada u SAD niz srpskih politickih organizacija od Srpske narodne odbrane - SNO, Srpskog kulturnog kluba Sveti Sava - SKKSS, do Jugoslovenskog narodnog pokreta - Zbor Dimitrija Ljotica.
Po zavrsetku Drugog svetskog rata 1945. zapoceo je treci talas useljavanja Srba i Crnogoraca u SAD, koji je trajao punih dvadeset godina. Do 1965. uselilo se oko 250.000 Srba, uglavnom, bivsih ratnih zarobljenika, izbeglica i raseljenih lica, protivnika komunizma u novoj Jugoslaviji, koja ima je davala status politickih emigranata. Prva organizacija koju su ovi srpski doseljenici bilo je Udruzenje boraca Jugoslovenske kraljevske vojske - UBJKV. Predsednik je bio kraljev general Miodraga Damjanovica. Tokom 1952. godine iz UBJKV su se izdvojili vojvoda Momcilo Djujic i vojvoda Dobrosav Jevdjevic, koji su osnovali Pokret srpskih cetnika Ravna Gora, odnosno Organizaciju srpskih cetnika Ravna Gora. Sediste im je bilo u Geri, a potom u Los Andjelesu i Cikagu, gde su stampali svoje listove "Srbija", odnosno "Srpske novine". Od 1958. i vojvoda Pavle Djurisic je stvorio svoj Pokret srpskih cetnika Ravna Gora i "Cetnicke novine" u Milvokiju.
Slobodan Jovanovic je u SAD osnovao Jugoslovenski narodni odbor (JNO) sa ciljem da objedini jugoslovensku emigraciju i iseljenistvo. Konstantin Fotic je u NJujorku 1947. formirao Srpski nacionalni odbor. Novi Srpski nacionalni odbor osnovan je 1961. godine. Za predsednika je izabran dr Milan Gavrilovic.
Kada je na prostorima SFRJ stasao srednji drustveni sloj, sastavljen od dobro situiranih porodica strucnjaka i intelektualaca, ali i uspesnih poslovnih ljudi, sredinom sezdesetih mnogi od njih su se odvazili da krenu u Ameriku ili na skolovanje i strucno usavrsavanje ili na posao. Taj cetvrti talas ekonomskih migranata trajao je od 1966. godine sve do kraja osamdesetih godina. Ti Srbi su naseljavali velike obrazovne i industrijske centre u Kaliforniji, zapadnoj Pensilvaniji, zapadnoj Virdziniji i istocnom Ohaju, podrucje Cikaga, severozapadne Indijane, Milvokija, Njujorka i Nju Dzersija.
Iz tog novog talasa mladih doseljenika i desnog krila SNO 1966. godine u Cikagu je stvoren Srpski omladinski pokret Otadzbina (SOPO). Pripadnici SOPO-a delovali su ilegalno i bez politickog programa. Clanovi SOPO-a bili su Nikola Kavaja, Stojiljko Kajevic, Zivota Ivkovic, Rados Stevlic, Relja Racic, Andrija Dimitrijevic. Vecina njih je 1975. godine u Cikagu formirala Srpski demokratski pokret sa ciljem da objedini politicku emigraciju. Lidera ove organizacije bili su dr Branislav i Miomir Stanisic. A njihov list "Srpska zora" je stampan u Cikagu.
Prema popisu stanovnistva SAD u 1990. godini, kao Srbi se izjasnilo 116.795 lica i kao Jugosloveni 257.994 lica, sto znaci da je u Americi registrovano oko 400.000 nasih ljudi. Procene strucnjaka za migracije su govorile da ih je jos najmanje 200.000 asimilisano i da su vec bili Amerikanci. Uznemireni albanskim secesionizmom na Kosovu i Metohiji, ali i uzbudjeni zbog radjanja politickog pluralizma u Srbiji i Crnoj Gori, nasi iseljenici 7. decembra 1990. u Klivlendu stvaraju prvu srpsku asocijaciju Sabor srpskog ujedinjenja. Ne dugo zatim u Pitsburgu se formira Srpska mreza (Srb Net).
Peti talas srpskog osvajanja Amerike zapoceo je raspadom SFRJ i izbijanjem 1991. godine gradjanskog rata na ovom delu Balkana. On je sa otadzbinskog tla podigao, pre svega, mlade ljude, skolarce i vojne obveznike, a potom strucnjake i porodice koje su bile prinudjene da idu u SAD trbuhom za hlebom. Njihova prva stanica u Americi bio je najveci srpski grad u inostranstvu Cikago, zatim Njujork, Klivlend, Milvoki, Detroit, Pitsburg, Los Andjeles, San Francisko. Najvise je bilo u Cikagu, preko 150.000, a najmanje u Atlanti, samo 150. Racuna se da je za poslednjih osam godina u SAD uslo jos oko trideset hiljada Srba i Crnogoraca. Novi srpski doseljenici formirali su u SAD i svoje nove organizacije, zavicajna udruzenja i humanitarna drustva, ali i svoje partije, kakva je bila Srpska demokratska stranka u Cikagu.
Srbi i Crnogorci u svojoj novoj domovini SAD iako mala etnicka zajednica, ostavili su vidljiv trag u americkom javnom zivotu. Mihailo Pupin i Nikola Tesla, kao Dzordz Cvijanovic i dr Brana Vidic postali su ugledni americki i svetski naucnici. Svetozar Stiv Pejovic je americki profesor ekonomije Univerziteta u Teksasu i rodjeni Beogradjanin, koji zivi u Dalasu. Miljan Vuksanovic se proslavio kao americki strucnjak i ekspert OUN za ekologiju, a dr Ranko Bon kao strucnjak NASA i profesor Masacutses univerziteta. Nikola Canak je bio clan Vrhovnog suda drzave Minesota, Roza Vujic je bila u Senatu drzave Kalifornija, Dzordz Vojnovic je guverner drzave Ohajo, Helen Delic Bentli iz Merilenda je bila clan Kongresa, dok je Milorad Rod Blagojevic iz Cikaga danas americki kongresmen.
U SAD zivi i radi oko cetiri i po hiljade srpskih masona. Masoni su se kod iseljenih americkih Srba pojavili, prema tvrdjenju publiciste Djordja Kosica iz Milvokija, jos 1880. godine. Od znamenitih Srba u dijaspori slobodni zidari su bili Mihailo Pupin, Nikola Tesla, Nikolaj Velimirovic, Konstantin Fotic, Slobodan Jovanovic, Milan Gavrilovic, dr Uros Seferovic, dr Rajko Tomovic ili kako to napisa magazin "Serb World" - intelektualci, oficiri i ministri.
Petar Sabovic, doseljenik iz Kotora i biznismen iz San Franciska 1910. godine nije krio da je pripadnik bratstva slobodnih zidara, jer se fotografisao u svojoj masonskoj suknjici. Umro je od silikoze vrlo mlad, ali je ostavio potomke, koji su 1922. godine u Los Andjelesu sacekali i pozdravili Njegovu svetost patrijarha srpskog gospodina Pavla. Unuka Anita Sabovic-Rov je cak i za "Serb World" napisala reportazu o istorijskoj poseti srpskog duhovnog poglavara Americi. Najvise Srba masona u SAD ima tamo gde je i najveca koncentracija americkih slobodnih zidara, a i nasih iseljenika: u Pensilvaniji, Kaliforniji, Ilinoisu, Alabami i Viskonsinu.
Narodni heroji SAD bili su, prvi Rade Grbic, dobrovoljac Ratne mornarice 1906. godine, zatim Joko Mestrovic, Stanko Mainovic, Radovan Radovic, Petar Ratkovic i Josif Petrovic, svi heroji Prvog svetskog rata. Kongresne medalje casti za ratne zasluge dobili su Slobodan Duletic, Aleksandar Dzek Mandusic, Mihailo Cukelja, Maksim Bacovic Bac, Mic Oadz i Lance Sijan. Sanja Djerek, Zemunka, kajakaski sampion Jugoslavije za samo dve godine postala je najbolji podoficir Mobilne ronilacke jedinice americke armije. Americkoj javnosti pukovnik Micel Pejdz poznat je kao oficir koji je u Drugom svestkom ratu, braneci zapadnu demokratiju, ubuio u jednoj borbi vise od dve stotine japanskih vojnika. Po njemu je ta bitka i dobila zvanicno ime "Battle for Paiges Hill". Rodjen je 1918. godine u Carleroju, Pensilvanija. U cuveni Mornaricki korpus usao je 1936. godine. Sa odlicnim je prosao obuku na Paris Ajlandu, Juzna Karolina i krenuo na trnovit vojnicki put od redova do komandanta i direktora svih mornarickih skola u Japanu 1954. godine. Diplomirao je na Vojnoj skoli Kvantiko, Kalifornija, a oficirska iskustva je sticao u Filipinima, Kini, na Kubi, Gvatemali, Somalijskim ostrvima, Novoj Gvineji, Kejp Glosteru, Raselsikskim ostrvima, Japanu, Koreji i Vijetnamu. Za vojne zasluge u SAD dobio je Kongresnu medalju, Orden pomorske legije Valoza i orden Purpurno srce .
I posle odlaska u penziju Micel Pejdz je ostao aktivan u armiji, ali kao projektant minijatrurnih raketnih sistema. Dizajnirao je, na primer, raketni lanser od deset sanitimetara, koji ispaljuje rakete za osvetljavanje terena, kalibra 13 mm. Ovo oruzje je upotrebljavano u Vijetnamu 1967. godine. Pejdz je i autor knjige "Marinac po imenu Mic ", koja je stampana 1975. i govori o njegovim ratnim danima na Dalekom Istoku.
Dva americka Srbina dobila su Pulicerovu nagradu, Valter Bogdanic za novinarstvo, a Carls Simic za pesnistvo. Glumac Mladen Sekulovic, poznatiji kao Karl Malden, dobio je Oskara, kog imaju i reziser Piter Bodanovic i scenarista Stiv Tesic. U Holivudu pored filmskih zvezda Mile Jovovic, koja je igrala sa Brusom Vilisom, Lolite Davidovic partnerke Kevina Kostnera, Natalije Nogulic, Natase Pavlovic, Mire Furlan, Tima Rosovica koji je igrao u filmu "Roksana", poznat je producent Branimir Arandjelovic, Dragan Tanasijevic kao Den Tana, vlasnik cuvenog restorana "Tana".
U biznisu poznati su Milan Panic, Vilijam Jovanovic, Vilijam Salatic, Micel Bozic, Milan Puskar, Milorad Karakasevic, Milan Mandaric, Petar i Vera Gajic, Branko Tupanjac, Vlado Bjelopetrovic, Slobodan Pavlovic, Miroslav Djordjevic i mnogi drugi.
I u sportu americki Srbi su usli u legendu zahvaljujuci Pitu Maravicu, najboljem amaterskom kosarkasu i Vlade Divcu, gorostasu u NBA. Velibor Bora Milutinovic je kao trener fudbalera doveo reprezentaciju SAD u svetski vrh, a Predrag Preki Radosavljevic kao igrac ih je uveo na Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Mica Kabanica je bio predsednik Fudbalskog saveza drzave Viskonsin i SAD, a Ljubisa Vasilic najbolji trener i clan Kuce uspesnih. U ragbiju su afirmisani Dzim Mandic, Norm Bulajic, Pit Stojanovic, zatim Ed Obradovic, Dzim Obradovic, Pit Lasetic, Sem Jankovic i drugi. Bejzbolu su igrali Pit Vuckovic, Eli Grba, Nik Strincevic, Volt Dropo, Dzon Vukovic i Pol Popovic. Bil Vukovic je bio reli vozac, a Ika Panajotovic prvak u voznji motora na talasima Pacifika. Svetozar Marinkovic je ucitelj tenisa, poznatiji kao novi muz glumice Robin Givens i bivse zene Majka Tajsona.
U medjuvremenu, od kako je u matici zaziveo politicki pluralizam i od kako je skinuta zabrana dolaska emigranata, dosta veliki broj iseljenih Srba, narocito iz Amerike, vraca se svom starom kraju. Neki kao penzioneri, a neki kao poslovni ljudi. Medju njima su, na primer, dr Vlada Petric, profesor sa Harvarda, arhitekta Ilija Gligorijevic, pisac Dimitrije Mita Djordjevic, profesor Nikola Moravcevic, major Nikola Kosic, Milutin Bajcetic, Zivota Ivanovic, Nikola Kavaja, Bosko Radonjic, nacionalni aktivisti, zatim dr Radmila Milentijevic, dr Jovan Deretic, dr Vladimir Tomovic, pevacica Sladjana Milosevic. A takav plan ima i Slobodan Pavlovic, graditelj Pavlovica mosta na Drini i crkve u selu Popovi.
BEOGRADjANI U SAN FRANCISKU
Ne moze tacno reci kada i gde su se prvi put Srbi doselili u Kaliforniju, jer ne postoje pisani tragovi o prvim srpskim iseljavanjima u SAD. Pretpostavlja se, naime, da je na dubrovackim brodovima koji su plovili do americke obale jos tokom XVIII veka, medju mornarima, bilo i Srba iz Dalmacije, Boke i iz Pastrovica. Pojedini americki dokumenti govore, medjutim, da je prvi srpski useljenik stigao je u Ameriku tacno pre 183 godina, septembra 1815. Bio je to Djordje Sagic, rodjen u Austro-Ugarskoj 30. aprila 1795. godine od roditelja Srbijanaca koji su dosli u talasu velike seobe Srba pod pritiskom Turaka. Nakon smrti oca, Djordje iz rodnog Stonog Beograda u danasnjoj Madjarskoj dolazi u Sremske Karlovce, gde pohadja gimnaziju i stice "klasicno" obrazovanje, uceci - pored ostalog - nemacki, grcki i latinski. Sa osamnaestom presao je u Srbiju, 1813. godine, gde se prikljucio ustanicima u borbi protiv Turaka. Ucestvovao je u borbi za odbranu Beograda. Nakon poraza koji su srpski ustanici pretrpeli, Sagic bezi u Austriju. On je proveo dve godine lutajuci duz Dunava, kao trgovac. Tako se 1815. godine u Hamburgu ukrcao na brod za Filadelfiju. Njegovo stupanje na tlo Amerike, zato jer je zvanicno bilo registrovano, uzima se kao pocetak novije seoba Srba u Ameriku.
U novoj zemlji Djordje je dobio novo ime Dzordz Fiser. Za sezdeset godina zivota Fiser je postao vrlo ugledan Amerikanac. Uvrscen je u red istaknutih pionira u Teksasu. Fiser je proveo dvadeset godina u Meksiku i Teksasu. Kasnije je postao jedan od vidjenih ljudi Hjustona, kao trgovac i advokat. Kada je Kalifornija ustupljena SAD, u vreme zlatne groznice, Fiser se seli u San Francisko gde je postao sekretar zemljisne komisije. Do svoje smrti 1873. Dzordz Fiser je bio je i sudija, a i pocasni konzul Grcke u San Francisku. Sahranjen je u San Francisku. Najvaznije je, medjutim, da je Djordje Sagic prvi u Kaliforniji osnovao malu koloniju srpskih doseljenika, koja je okupljala i znacajan broj Hrvata, uglavnom iz Dalmacije i sa jadranskih ostrva.
Pioniri male srpske kolonije u San Francisku sredinom proslog veka bili su Bob Konjevic, Ilija Celovic, Pera Vukotinja, Jovan Catovic, Stevan Davidovic. Najbrojniji i najpoznatiji zitelji San Franciska bili su tada clanovi familija Ljepava, Mandic, Lucic, Ljubibratic, Davidovic, Lepetic i Kosic. Prva mesta srpskog okupljanja bile su kafane, koje su imale americke nazive. Jedna od poznatijih bio je, na primer, "Bakingem kafe". Danas u centru grada postoji restoran "Tadic". Godine 1864, kada je nekoliko pravoslavnih hriscana u San Francisku osnovalo Grcko-rusko-slavonsko pravoslavno dobrotvorno drustvo, u kome su Srbi cinili vecinu, sa ciljem da osnuju pravoslavnu crkvu u gradu, Dzordz Fiser je postao veoma istaknut clan. On je bio, isto tako, clan i prvi predsednik Ruskog i panslavenskog dobrotvornog drustva osnovanog u San Francisku 1857. godine.
Godine 1880. u San Francisku je osnovano i Prvo uzajamno dobrotvorno drustvo Srba u Americi. Njegov prvi predsednik bio je Lazar Jovovic poreklom iz Herceg Novog. Bilo je tu i Srpsko-crnogorsko literarno i dobrotvorno drustvo "Njegos". Tradiciju ovog prvog danas nastavlja predsednik Milorad Golubovic, a drugog predsednik Jefto Davidovic, potomak Pastrovica. Oni brinu o kulturnom zivotu kalifornijskih Srba, ali i vecnom miru srpskih pionira na groblju koje se zove Kolma. Na groblju Kolma starom u San Francisku, gotovo, sto godina Srbi su udruzenim snagama podigli pravoslavnu kapelu, koju je oslikao Aleksandar Dzigurski, sigurno najpoznatiji srpski slikar u SAD.
San Francisko je bio do polovine ovog veka duhovni i kulturni centar Srba u Americi. I prve srpske novine stampane u Americi javljaju se bas u San Francisku 1893. godine. To su "Srbin Amerikanac", koje je uredjivao Bozo Gopcevic, i "Sloboda", ciji je urednik bio Spiro Radulovic iz Boke Kotorske. Danas se izdaje casopis "Njegos " i Bilten Sabora srpskog ujedinjenja. I prva srpska pravoslavna crkva Sveti Sava u Americi sagradjena je u zaledju San Franciska, 1894. godine u Dzeksonu. Najvecu zaslugu za gradnju crkve imao je otac Sebastijan Dabovic, inace, prvi srpski svestenik rodjen u Americi, u San Fransisku, 1863. godine. Donator crkve bila je lokalna rudarska kompanija "Canada Co." a osnivaci Srpske pravoslavne crkve, pored oca Sebastijana Dabovica, bili su Milan Kurilic, Milos Dragulovic, Savo Lakonic, Simo Dragomanovic, Todor Kurilic, Risto Kurilic, Nikola Dragulovic, Tripo Vasiljevic, Savo Savic, Andrija Vuckovic i Tripo Kurilic. Srpske crkve su kasnije nicale svuda po SAD, ponajvise na istoku, gde su se Srbi sve vise nastanjivali. Danas na tlu severne Amerike ima 94 crkve i cetiri manastira. Crkva Sveti Sava u Dzeksonu i dalje radi. Pre pet godina proslavila je stogodisnjica njenog postojanja. Pri crkvi se nalaze i Misija Svetog Save i Omladinski srpski kamp, u kome potomci nasih iseljenika uce maternji jezik, nacionalnu istoriju i srpske obicaje. U regionu San Franciska imam osam parohija, tri crkve i oko hiljadu registrovanih parohijana, koje predvodi prota Dusan Bunjevic iz crkve Sveti Jovan Krstitelj u San Francisku.
Americki popis iz 1980. godine pokazao je da u Kaliforniji ima 63.442 nasih doseljenika. Naseljeni su na prostoru dugom preko sest stotina milja od San Dijega preko Los Andjelesa do San Franciska. Pre ravno devedeset godina u San Francisku je bilo samo dve hiljade Srba i Crnogoraca.
San Francisko sa okolinom danas ima desetak hiljada srpskih doseljenika. Nastanjeni su u samom gradu, potom u Oklandu, dolini Napa, i na jugu u Santa Klari, San Hozeu, Saratogi i Montereju. Druga generacija srpskih doseljenika stigla je posle rata, uglavnom, iz ratnog zarobljenistva ili iz otadzbine kao politicki emigranti. Treca je pristigla za ocevima pedesetih, a cetvrta sezdesetih godina kao ekonomski migranti. Novi peti talas srpskog useljavanja u San Francisko zapoceo je devedesetih, nakon, izbijanja novog rata u Jugoslaviji. Za razliku od ranijih godina, kada su pristizali odrasli, vec formirani ljudi, sa slabim znanjem engleskog jezika, ovog puta nam dolaze mladici i devojke, skolovani i strucni ljudi. Kako znaju engleski i brzo nalaze posao, malo njih trazi pomoc srpske zajednice, pa se odmah i ne ukljucuju u srpski etnicki zivot. Sve dok ne pocnu da se zene, radjaju decu, stvaraju kumstva, tada se pojavljuju u srpskoj crkvi i pocinju da dolaze na srpske sabore.
Za San Francisko kazu da je najlepsi i naduhovniji americki grad, jer je steciste intelektualaca iz citavog sveta. U njemu se krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih rodila ideja o stvaranju jedne nove svesrpske organizacije, koja je dobila ime Sabor srpskog ujedinjenja. Njeni idejni tvorci, ali i organizatori bili su Beogradjani, otac i sin, Dragoslav Djordjevic, profesor istorije i srpskog jezika iz Montereja i Miroslav Djordjevic, bankar iz San Franciska. Zvanicno, Sabor srpskog ujedinjenja je osnovan na kongresu u Klivlendu, 7. decembra 1990. godine. Ovom osnivackom skupu prisustvovalo je oko 350 delegata iz citavog sveta, koji su zvanicno bili predstavnici svoje baze od najmanje deset clanova. Za predsednika Sabora srpskog ujedinjenja u Klivlendu je izabran Miroslav-Majkl Djordjevic, biznismen iz San Fransiska, za sekretara Momcilo Tasic iz San Franciska, a za potpredsednike Milos Milenkovic iz Klivlenda, dr Nikola Nik Petrovic iz Meksiko Sitija, Majlo Popovic, Ron Radakovic, Dusica Babic-Protic, dr Dejan Markovic i Nadezda Rakic iz Cikaga.
Prvobitni zadatak ove asocijacije je bio ujedinjenje i okupljanje svih Srba sveta oko programa finansijske pomoci mladim srpskim intelektualcima u obrazovanju, a potom i uspostavljanje sirih ekonomskih i kulturnih veza s otadzbinom. Sa zaostravanjem situacije na Balkanu, a posebno nakon raspada SFRJ i izbijanja gradjanskog rata ciljevi ove asocijacije su se umnogome promenili. Pored ujedinjenja Srba u dijaspori sa Srbima u matici Srbiji, glavni pravci delovanja su bili zastita i zastupanje srpskih interesa u americkoj administraciji i medijima, kao i organizovanje humanitarne pomoci srpskim rodoljubima i izbeglicama.
Sabor srpskog ujedinjenja je registrovan kao iseljenicka kulturna asocijacija, u kojoj je clanstvo doborovoljno i zbog neprofitnog karaktera oslobodjeno placanja poreza na sve finansijske rashode. Asocijacija okuplja srpske iseljenike svih uzrasta, bez obzira da li su vec clanovi nekih organizacija i ima svoje odbore sirom SAD, Kanade, Australije, Velike Britanije i Zapadne Evrope. Za osam godine postojanja broj clanova i simpatizera Sabora srpskog ujedinjenja, koji je promenio ime u Kongres srpskog ujedinjenja (KSU) je narastao cak na dvadesetak hiljada, a broj regionalnih odbora na dvadeset. Pored Centralne kancelarije KSU u San Fransisku, koju vodi Jelena Kolarovic, postoji i Srpska kancelarija u Londonu, koju vodi Radomir Putnikovic, a u Srpskoj kancelariji KSU u Beogradu direktor je Slavka Draskovic-Jovanovic.
Na poslovima politickog marketinga Kongres srpskog ujedinjenja u SAD izdaje na engleskom i srpskom bilten "Glas Kongresa", koji se stampa u San Francisku i Beogradu. Urednici su Jelena Kolarovic i Slavka Draskovic-Jovanovic, dok je urednik programa KSU na Internetu (http://www.suc.org) Nenad Vukicevic, Jagodinac iz San Franciska.
Za osam godine rada Kongres srpskog ujedinjenja je odrzao osam konvencija u Klivlendu 1990. godine, u Cikagu 1991, u San Dijegu 1992. i Njujorku 1993. Detroitu 1994. San Francisku 1995. Milvokiju 1996. i Pitsburgu 1997. godine. Na tim svesrpskim saborima u dijaspori iznesena je i utvrdjena srpska strategija i metodi njenog predstavljanja u zapadnom svetu. Kongresima su prisustvovali i ugledni americki politicari Dzim Mudi, Helen Delic-Bentli, Bil Barton, novinari Stiv Pleter, Piter Brok i Zak Merlino, profesor Radza Tomas i clanovi dinastije Karadjordjevic, princ Aleksandar II i princeza Katarina. Rad Sabora srpskog ujedinjenja podrzava i Srpska pravoslavna crkva u Americi i Srbiji, a i mnogi srpski intelektualci i politicari. Za predsednike ove asocijacije birani su Miroslav Djordjevic, dr Nikola Nik Petrovic, Dzon Delic i dr Vojin Joksomovic. Naredni deveti Kongres srpskog jedinstva zakazan je u Vasingtonu, krajem septembra 1998. godine.
U prolece 1991. godine posebna delegacija od dvadesetak clanova ovog srpskog kongresa, predvodjena tadasnjim predsednikom Miroslavom Majklom Djordjevicem posetila je Srbiju, Bosnu, Krajinu i Kosmet i razgovarala sa vodecim licnostima srpskog naroda. Rezultat te posete je bila Bela knjiga o Srbima, u kojoj su date analize i zakljucci o situaciji u otadzbini, ali i o vrstama pomoci koju mogu dati Srbi u dijaspori. Tim povodom, Kongres srpskog ujedinjenja je na svojim kongresima usvojio nekoliko politickih rezolucija u kojima se javno osudjuju antisrpski stavovi u medjunarodnim institucijama i medijima, genocid nad Srbima u Bosni i Hrvatskoj i daje podrska pravu na samoopredeljenje srpskog naroda u bivsoj BiH i bivsoj Republici Hrvatskoj, kao i procesu demokratizacije u SRJ.
Na kongresu u Njujorku, oktobra 1993. godine, posebno je od OUN zahtevano ukidanje sankcija prema SRJ i povecanje humanitarne pomoci Srbiji i Crnoj Gori, kao i Srbima u krajinama. Tada su formirani i posebni komiteti KSU za skidanje sankcija i za humanitarnu pomoc, cije je vodjstvo bilo povereno dr Vojinu Joksimovicu i princezi Katarini Karadjordjevic. U Americi se zahvaljujuci KSU obrazuje sezdesetak mladica i devojaka iz Otadzbine, koji bi posle studija trebalo da se vrate natrag da pomognu razvoju srpske nauke i privrede. Otvorena je, takodje, i mogucnost jacanja ekonomske saradnje samog Kongresa srpskog ujedinjenja i njegovih clanova sa privrednicima u otadzbini.
Posebnim zalaganjima predsednika Miroslava Majkla Djordjevica iz San Franciska i njegovih saradnika, KSU je ostvario i odredjene kontakte, ali i uticaje u americkom politickom vrhu. Majkl Djordjevic je govorio u americkom Kongresu. Naime, gospodin Djordjevic je u spoljnopolitickom komitetu Predstavnickog doma opsezno i vrlo objektivno objasnio bosanski problem, kao "problem iz pakla" podvlaceci da "politika koju Sjedinjenje Drzave vode prema Srbima nije samo kontraproduktivna vec i duboko neprincipijelna i ne pristaje velikoj americkoj naciji i njenoj istorijskoj demokratskoj tradiciji". Tom prilikom je predlozio Komitetu resenja koja bi bila prihvatiljava za rasplet bosanskog sukoba i ukidanje sankcija protiv Srbije i Crne Gore. Organizovao je desetak javnih tribina u americkim medijima o Srbima i dvadesetak demonstracija u Los Andjelesu, Njujorku, Cikagu, Vasingtonu i slanje oko pet hiljada protestnih pisama predsedniku Bilu Klintonu i uglednim americkim senatorima i kongresmenima. Tokom 1998. delegacija Kongresa predvodjena sa predsednikom dr Vojinom Joksimovicem posetila je Vasington i u politickom vrhu SAD lobirala za srpsku stvar.
Nevolje koje su u ovom balkanskom ratu zadesile srpski narod nisu ostavile ravnodusnim Srbe iz San Franciska. Mnogi od njih su se ukljucili u rad postojecih srpskih organizacija "Dusan Silni", Kolo srpskih sestara, Srpsku narodnu odbranu, Srpski fond Krajina, Americko-srpski zenski blok i Vizantijska alijansa. Njihovi celnici su Petar Lucic, Vera Davidovic, Milan Medan, Luka Milosevic, Miroslav Djordjevic, otac Radmilo Stokic, Mirjana Samardzija, Desa Tomasevic-Vekman i Mirjana Misic. Udruzenje Crnogoraca Amerike vodi inzinjer, sahista i biznismen Blazo Sredanovic. A na celu najuspesnijeg humanitarnog drustva "Srpski dobrovoljci" nalaze se Bogdan Supica i Gordana Petrovic.
Njihov cilj je da pomazuci srpski narod u otadzbinskim zemljama, pomazu i sebi i svojim potomcima, jer se bore za kutlurni i etnicki opstanak Srba na Balkanu, i u Americi i u svetu. Trenutno su srpski aktivisti iz San Franciska ukljuceni u borbu za otkrivanje ratnih zlocinaca i izvodjenje na Haski tribunal muslimanskih i hrvatskih komandanata i oficira, koji su u Bosni, Krajini i Hrvatskoj pocinili genocid nad Srbima. Prilikom poslednje posete tuzioca Ricarda Goldstona u San Francisku urucili su mu dosije Tarcin, sa podacima o stradanjima Srba u logoru "Silos ". Na osnovu dokaza i svedocenja prikazanih u tom izvestaju Haski sud ce uskoro podici i krivicne prijave protiv muslimanskih i hrvatskih ratnih zlocinaca.
Nekolicina Srba iz San Franciska formirala je 1994. godine kulturni fond "Studenica" koji pomaze skolovanje srpskih studenata iz otadzbine u SAD, sa ciljem da se potom vrate natrag u srpske zemlje i pomognu razvoj svog zavicaja. Ovog leta 1998. godine fond "Studenica" ce u Srbiju da posalje prvu grupu od pedesetak srpskih momaka i devojaka iz Amerike, da u zemlji svojih predaka uce maternji jezik, kulturu i obicaje.
Ziveti u Kaliforniji, a posebno u San Francisku znaci biti uspesan i cak imucan gradjanin SAD. Tamosnji Srbi uspevaju da izdrze sva iskusenja koja donosi jedan od najlepsih, ali i najskupljih gradova Amerike, jer se bave poslovima koji donose pristojne prihode. Jefto Davidovic je, na primer, kao inzinjer dugo godina radio u "Pan Amerikenu", a njegova supruga Vera je bila predstavnik modne kuce "Evlon" za Kaliforniju. Danas zive u najelitnijem kvartu, u kuci koja vredi do dva miliona dolara. Djordje Kolarovic je vinar i trgovac, poznat po svojim "Napa" picima. Miroslav Djordjevic je vlasnik velikog osiguravajuceg drustva za javne radove u Americi. Toni Mandaric je vlasnik lanca prodavnica bicikla. Milorad Karakasevic je poznati vinar. Milorad Golubovic je direktor u avionskoj kompaniji "Linton industri", a inzinjer Milan Glumac je proizvodjac rashladnih uredjaja i elektronike. Vecina njih su Beogradjani. Svi ovi ljudi su spremni da ulazu svoj kapital u perspektivne projekte u otadzbini. Jefto Davidovic ima kucu u Petrovcu na moru i planira da u njoj otvori americku prodavnici i kafe restoran. Djordje Kolarovic zeli da uvozi i prodaje srpska vina, a Miroslav Djordjevic da otvori na Terazijama u Beogradu prvu Americko-srpsku banku.
Pripadnici mladjih generacija, koji su iz Srbije dosli sa diplomama elektroinzinjera i kumpjuterskih tehnologa usli su u cuvenu Sulikonsku dolinu i stekli radom zavidan ugled. Najpoznatiji nas covek u Silikonskoj dolini je inzinjer Milan Mandaric, koji je u San Francisko dosao iz Engleske. Rodjen je u Beogradu. Ima tri fabrike za proizvodnju kompjutera u SAD i Evropi. Veliki je srpski patriota. Pomaze u prikupljanju sredstava za humanitarni fond "Covekoljublje", zainteresovan je za gradnju nase nove crkve u Saratogi, kao i za veca finansijska ulaganja u otadzbini. Svojevremeno je bio vlasnik FK "Standard" iz Lijeza. Nedavno je bio u Beogradu na razgovorima oko otvaranja fabrika kompjutera u Srbiji. U zimu 1998. sediste svoje kompanije "Sanmina" preselio je iz Kalifornije u Floridu.
Pored Mandarica u elektronici i kumjuterskoj industriji uspesno rade i Nenad Vukicevic, dr Radmilo Bozinovic, dr Srba Jovic, Dragan Popovic, Mirko Voinovic, Branko Janjic, Dragan Grgic. Svi oni su raspolozeni da pomazu rodni kraj. Trenutno najvise rade na uspostavljanju srpske kompjuterske mreze u Americi i na njenom spajanju preko Interneta sa Jugoslavijom. Ovi mladi ljudi u kompjutersku mrezu SAD ubacuju najnovije podatke o Srbima i srpskim drzavama, ne bi li na taj nacin demantovali lazi koje su muslimani i Hrvati posejali u informativn-komjuterski sistem sirom sveta.
U pozoristu i filmskoj industriji, koja je skoncentrisana u Kaliforniji, ima Srba. U San Francisko cesto dolaze i glumice Lolita Davidovic, Mila Jovovic i Deniz Hejl. I one su poreklom Beogradjanke. Deniz Hejl je Beogradjanka, zapravo Danica Radosavljevic, svojevremeno zena milijardera Djuzepe djigante, slavnog Vincenta Minelija i maceha Lize Mineli, napokon zena pokojnog Prentisa Koba Hejla. U filmskom svetu je poznata kao carica San Franciska, jer su joj svi pametni, lepi i imucni muskarci Kalifornije dolazili na noge.
Uvek kada imaju priliku ovi umetnici pomazu srpske akcije, a cuveni Karl Malden, svakog leta gostuje u Omladinskom kampu u Dzeksonu, jer zeli da nasi mladi Amerikanci postanu i ostanu Srbi. Svetska priznanja za svoju umetnost u San Francisku dobijali su i mladi Beogradjani, gitaristi Dusan Bogdanovic i Miroslav Tadic. Oni su danas profesori na Umetnickoj akademiji u San Francisku, odnosno Kalifornijskom institutu za umetnost u L.A. Jasmina Bojic, nekadasnja novinarka TRV Beograd afirmisala se kao predavac slavistike na Stenford univerzitetu, ali i kao profesor evropskog filma. Postala je i clan zirija Filmskog festivala u San Francisku za dokumentarni program, a sama je 1995. godine snimila dokumentarac "Istina u zasedi" o nezavisnim medijima u SFRJ. Bojan Knezevic, bariton je u Operi San Francisko zapoceo svoj put ka internacionalnoj karijeri i slavi.
SRBI U LOS ANDJELOSU
Na zapadnu kapiju Amerike i u jedan od najlepsih gradova sveta Los Andjeles doslaci pristizu, uglavnom, iz dva pravca. Oni iz daleka, a oni iz susedstva, stizu brodovima, podzemnim kanalima, kamionima, gumenim camcima i peske iz Meksika i sa Kube. Mi Evropljani u ovaj grad andjela, sirok dve stotine kilometara, dolazimo danas najcecse preko istocne kapije u Njujorku ili Cikagu, avionima. Prosla su vremena kada su Crnogorci, Bokelji, Pastrovici, Hercegovci i po koji Srbijanac sa Tihog okeana osvajali jug Kalifornije brodovima. I nekada i sada tamo se islo trbuhom za hlebom, ali se sad umesto golih ruku nudi mudra glava. Tokom jeseni 1995. u Los Andjelesu je preminuo stogodisnji Marko Radosinovic, dicni Crnogorac koji je svoj zivot i svoje porodice u americkom blagostanju podigao radeci sedamdeset godina, prvo kao prodavac, a potom kao proizvodjac mleka. Beogradjanin Miroslav Tadic otisao je osamdesetih u Los Andjeles da studira klasicnu gitaru, a vec deset godina radi kao profesor na Institutu umetnosti Kalifornije. Sad on Amerikance uci kako se na zici sviraju Bah i Betoven. Na najpoznatijim kalifornijskim akademijama u Los Andjelesu danas radi tridesetak srpskih profesora i naucnika, od kojih dr Pero Simic, dr Milos Ercegovac, dr Mita Djordjevic, mr Ljibisa Stevanovic, mr Milivoje Brkovic, mr Jakov Saizovic, mr Dragoljub Popovic i mr Ivan Radivojevic imaju visoku reputaciju i kao Amerikanci i kao Srbi. Oni su naime, od 1991. osnivaci i clanovi Srpske informativne-elektronske mreze u Kaliforniji.
Kalifornija je poslednjih godina postala steciste strijih i mladjih generacija srpskih doseljenika. Svoje staracke dane u San Markosu provodi i vojvoda Momcilo Djijic, usamljen posle smrti supruge Zorke i skrhan bolestima, a i oronuli Zvonko Vuckovic u Santa Barbari, obojica lideri dinarskih i drinskih cetnika. Tu je i Rade Rebic, nekadasnji sekretar vojvode Djujica, autor knjiga "Drazina Srbija", zbirke " Cetnicka biblioteka" i urednik nekadasnjeg lista "Cetnik".
A drugi, oni mladji, da se oprobaju u filmskoj, televizijzijskoj, muzickoj produkciji, na fakultetima i univerzitetima, ali i u industriji. Medju njima su Lolita Davidovic, Mila Jovovic, Mira Furlan, dr Borko Djordjevic, profesor Miroslav Tadic, profesor Slobodan Sijan i Aleksandar Pantic, vlasnik projektantske firme "Land space company". U Kaliforniji su danas i tri njegova brata. Najstariji je Milan Pantic, penzioner fabrike brodova, koji je kao dvadesetcetvorogodisnji momak usao u prolece 1954. u Ameriku. Posle njega je 1963. dosao Lazar Pantic, metalostrugar iz Rakovice, pa najmladji Tomislav Pantic, svrseni geodeta koji se uselio 1967. i postao veliki projektant i veleposednik sa privatnom avio-kompanijom.
Inzinjer Aleksandar Pantic stigao je sa porodicom iz Beograda 1969. godine i otvorio svoj projektantski biro. Pantici su u Americi neko vreme ziveli u Milvokiju, drzava Viskonsin, ali su zbog posla sa projektovanjem kuca presli u Kaliforniju. Njihov peti brat Miroslav ostao u srpskoj prestonici da radi kao profesor u srednjoj skoli i da cuva majku, dok jedina sestra Olga je radila u Sarajevu kao uciteljica. Danas je izbeglica u Beogradu. Svi Pantici su rodjeni u Novom Pazaru, a vec njihova deca i unuci su rodjeni u Kaliforniji i danas su pravi Amerikanci, ali i dobri Srbi, jer su ih roditelji slali u Beograd da zavrse srednje skole.
Petnaest hiljada Srba, koliko ih je izbrojao Aleksandar Pantic, projektant i arhitekta, Novopazarac iz Eskondida, zivi u Los Andjelesu i njegovim predgradjima San Dijego, San Markos, Santa Barbara, Pasadena. Srbi se bave uglavnom, gradjevinarstvom, poljoprivredom, projektovanjem i arhitekturom, naukom, sportom i umetnoscu. U okoloni zive i dvoje, sigurno, najbogatijih Srba u SAD. Milan Panic je u Santa Moniki, njegova imovina se procenjuje na pola milijarde dolara. A Vera Gajic, supruga pokojnog Petra Gajica, vlasnika fabrike vojne avio opreme "Alva radio" je vlasnica dve stotine miliona dolara. Zivi u Palm Springsu. Njena prva komsinica je princeza Milica Karadjordjevic, koja u Palm Springsu zivi sa sinom. Biznismen Djordje Zecevic i njegova supruga Maja Sabljic zive nadomak Holivuda, u Sanset Plaza. Operska diva Dubravka Zubovic i njen suprug Djordje zive u Orandz Kauntriju. Doktor Vlada Walter Vuckovic, ekspert za bolseti ociju zivi i radi u Long Bicu.
Na tom prostoru nalazi se i desetak srpskih crkava, od kojih je najveci i najlepsi pravoslavni hram Svetog Stevana na Alhambri, oslikan ikonama cuvenog majostora Paje Jovanovica. Ova crkva predstavlja i sediste srpske kolonije u Los Andjelesu jer u njoj stoluje vladika Jovan, nadlezan za nasu pravoslavnu eparhiju na jugu Amerike. Djakon Blasko Paraklis vodi srpski radio cas, u kome kao spiker ucestvuje poznata americka glumica Lolita Davidovic. Iz ove crkve su jos sredinom osamdesetih potekle i prve akcije pomoci srpskom narodu i srpskoj crkvi u otadzbini. Zajednickim bogosluzenjima svestenika federalnog i raskoljnickog krila 1986. godine Srbi iz L.A. su prevazisli verski raskol i zajedno krenuli u sakupljanje priloga za podizanje Hrama Sveti Sava na Vracaru. Zadatak je bio slozen i tezak, jer je trebalo za samo cetiri meseca da Srbi u Kaliforniji sakupe milion i po dolara, da bi se finansirala izgradnja i podizanje kupole na vracarkom hramu.
Bankar Predrag Mitrovic bio je glavni organizator ove velike akcije. Sa svojim prijateljima bankarima i srpskim biznismenima Mitrovic je u prvom krugu sakupio dva miliona dolara, vise nego sto je trazeno iz Beograda. A potom je u drugom krugu sakupio jos pet miliona dolara i predao ih petrijarhu srpskom gospodinu Germanu. Za ovaj izuzetan patriotski, srpski i pravoslavni podvig Sinod Srpske pravoslavne crkve je odlikovao Predraga Mitrovica iz San Dijega Ordenom Svetog Save. Bilo je to prvo takvo odlicje dato jednom srpskom civilu iz dijaspore. Urucio mu ga je licno vladika Sava koji je zbog toga doputovao iz Srbije u Kaliforniju.
Predrag Mitrovic je poreklom iz Pastrovica, on je sin Milutina Mitrovica, svestenika i profesora, poznatog javnosti kao autor knjige "Srbi u Dubrovniku". Rodjen je u Dubrovniku i imao je jos cetiri brata, koji su stradali u ratu. Iz Jugoslavije je izasao 1947. preko Italije, a potom Francuske stigao kod rodjaka u San Dijegu. Tu je 1950. godine zavrsio srednju skolu i zaposlio se kao sitan bankarski cinovnik. Dve godine kasnije, kada je sredio americke papire Predrag Mitrovic je postao marinac.
Tek pocetkom sedamdeset uspeo je da se osamostali i da otvori svoju banku i kompaniju za investicije. U njoj je na mestu predsednika 1991. docekao penziju. Supruga mi je umrla, pa zivi sa decom. Mitrovic Ima tri sina i cerku. Skolovao ih je u Engleskoj i Americi. I oni su uspesni poslovni ljudi. U San Dijegu Predraga Mitrovica Srbi su birali za predsednika crkveno-skolske opstine, kojoj je sa prijateljima podario crkvu Sveti Djordje.
Hram se nalazi na najlepsem mestu u Mislionarskom zalivu, odakle se vide luka San Dijego i Pacifik. Hram je zidao Velimir Petakovic, oblozen je predivnim pozlacenim mozaikom, koji je radjen kod meksikanskih majstora, a osvecen 1969. godine. Americko osiguranje ga je procenilo na pet miliona dolara. Prota Bozidar Draskovic oko crkve okuplja stotinak srpskih familija. Godisnje prota Draskovic ima dvadesetak vencanja, tridesetak krstenja i srecom, tek po koju sahranu, mnogo verskih praznika, igranki i kulturnih manifestacija. Slican pravoslavni zivot Srbi vode i u ostale dve crkve u San Dijegu. Zahvaljujuci upravo visokoj organizaciji svetovnog i kulturnog zivota Srba i Los Andjelesu, ova srpska kolonija u SAD priredila je u jesen 1992. godine najbolji docek srpskom patrijarhu, posle kog su i sami Amerikanci rekli da je gospodin Pavle "sveti covek koji hoda zemljom".
Srbi u Los Andjelesu imaju, humanitarni fond "Covekovljublje" koji vodi Blasko Paraklis, imaju po svojim patriotskim aktivnostima cuvenu zajednicu "Arkadija", ciji je osnivac gospodin Milan Nikolic, imaju svoje Srpsko pozoriste ciji je reziser Milan Dragicevic. Radio program uredjuje i vodi Veroljub Radivojevic. Imaju i riznicu duhovnog blaga koja domasuje ostvarenja jednog Vuka Karadzica. U Univerzitetskoj biblioteci Kalifornije dr Miroljub Jokovic je u arhivi profesora Rejmonda Burta iz Los Andjelesa pronasao stosedamdeset i devet hiljada stihova srpske starovekovne poezije, koje ce odstampati u sedam knjiga. Srbi iz grada andjela imaju i Fondaciju za negovanje srpske bastine, Telefonski informativni srpski centar "Srpske vesti" i casopis " Srpska stvarnost" na cijem celu je Mica Radenkovic. Humanitarnu organizaciju "Spas za iseljene Srbe" vodi Katica Medic.
Rad na humanitarnoj pomoci velika je obaveza Srba iz Los Andjelesa, koju oni uspesno izvrsavaju. Svakog meseca u srpskoj koloniji se sakuplja pomoc za crkveni fond "Covekoljublje", a svake godine, u novembru mesecu odrzava se veliki Srpski dobrotvorni bal. Prosle godine domacin bala su bili mitropolit Irinej i mitropolit Kristofer, a uvazni gosti i dobrotvori princeza Jelisaveta Karadjordjevic, Milan Panic, Gala Videnovic, Karl Malden, Vlade i Snezana Divac, Lolita Davidovic, Sladjana Milosevic, Blasko Paraklis, Ika Panajotovic, Milan Pantic sa porodicom, advokat Branko Milinovic, Aleksandar i Danka Pantic, Zeljka i Boris Gortinski, Vlada Vuckovic, Marko Trbovic i mnogi drugi ugledni kalifornijski Srbi. Tada je sakupljeno 26.000 dolara. Sam Vlade Divac je u svom porodicnom fondu, takodje, obezbedio veliku donaciju koja je predata Decijoj bolnici u Beogradu. Uvek kada ima slobodnog vremena Snezana i Vlade Divac putuju sirom Amerike, drze srpskim malisanima predavanja o ljubavi, slozi, humanosti, a od roditelja ubiraju donacije za srpsku decu u otadzbinskim zemljama. Ratko Djekic, hotelijer i trgovac iz San Dijega poklonio je besplatan boravak za dve stotine srpske dece u Kaliforniji. Veliki doborotvor je i Milos Supica predsednik Fonda "Spasimo srpsku decu" iz Stoktona. Gojko Vasic je poznat kao voditelj Srpskog radio programa u San Dijegu.
Od zacetka kosovske drame osamdesetih i jugoslovenskog rata devedesetih Srbi iz Los Andjelesa se, svaki na svoj nacin ukljucio u bitku sa ocuvanje srpskog nacionalnog identiteta i ponosa. U tome je posebnu aktivnost prvi iskazao dr Bogdan Maglic, koji formirao Srpsko-americki komitet sa ciljem da Amerikance upozna sa postojanjem i delovanjem srpske kolonije u SAD. U vise navrata doktor Maglic je americkim kongresmenima i senatorima slao svoje informacije, saopstenja, pa i protesete. Najvise reakcije izazvala su, na primer, njegova pisma senatoru Alfonsu Damatu zbog podrske albanskih secesionista na Kosmetu i drzavnom sekretaru Dzordzu Sulcu zbog pothranjivanja slovenackog nacionalizma. Maglic je kasnije bio inicijator ujedinjavanja srpske dijaspore u Americi, prvo u okviru Srb Neta, a potom u Kongres srpskog ujedinjenja, dok je Mica Radenkovic iz istog razloga formirao Akcioni politicki komitet i organizovao demonstracije usred Vasingtona. Na zalost, zbog liderskih nesuglasica ovi projekti srpskog ujedinjavanja nisu u potpunosti realizovani, ali je svaki od ovih ljudi nastavio svoj patriotski rad.
Akademik Bogdan Maglic je Somborac, sin narodnog poslanika i advokata Cvete Maglica. Sredinom pedesetih napustio je Vincu, otisao da magistrira u London, da doktorira u Masacusesu i ostao u Kaliforniji. Za otkrice cestice omegamezon 1961. dobio je nagradu i cestitke licno od Dzona Kenedija, predsednika SAD. Mica Radenkovic je pak Beogradjanin. Rodjen je 1933. ali je sa dvadeset godina napustio Jugoslaviju, kada je kao clan atletske reprezentacije prebegao u Austriju. Neko vreme je studirao u Parizu, a potom od 1957. na Kolumbija univerzitetu zavrsio istoriju i ekonomiju, da bi se skrasio u Santa Moniki kraj Los Andjelesa. Poseduje fabriku za proizvodnju sijalica i lampi koje stede struju.
I dr Vojin Joksimovic, predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, koji zivi u Eskondidu, inace, ekspert za atomsku fiziku je rodjeni Beogradjanin. Magistrirao je u Engleskoj, doktorirao na Imperijal koledzu u Pitsburgu, ali je Amerikanac postao 1967. godine kada se kao strucnjak za nuklearnu energiju zaposlio u San Dijegu. Radio je za cuveni "Vestinghaus" do 1972. pa za "General atomik", da bi osamdesetih otvorio vlastitu Agenciju za nuklearnu prevenciju. Uvazeni je clan mnogih americkih institucija za atomsku energiju, ali se nalazi se u knjizi " Ko je ko u Republikanskoj stranci SAD" zbog svoje politicke aktivnosti. U srpskim poslovima Joksomovic je posebno aktivan od 1990. godine kao clan Kongresa srpskog ujedinjenja, u kome je bio direktor Komisije za skidanje sankcija SRJ. Na toj funkciji izborio se za mnoge dozvole srpskim humanitarnim organizacijama za uvoz hrane, medicinske opreme i lekova, a direktnim urgencijama kod kongresmena Randi Kaningema i kod republikanca Njuta Gringica za bolje razumevanje srpskih problema. Zajedno sa Aleksandrom i Dankom Pantic bio je jedan od organizatora treceg Kongresa srpskog ujedinjenja u San Dijegu.
Profesor istorije Milenko Karanovic u Los Andjelesu je Zagrebcanin po rodjenju, a rodjeni brat mu zivi u Beogradu. I pored zabrane dekana on je svojim studentima govorio o srpskim i balkanskim problemima. Dr Karanovic je poslednjih godina posebno bio aktivan u novinskim polemikama sa kalifornijskim kolegama. U srpskoj dijaspori profesor Milenko Karanovic je zapazen i kao koautor velikog istrazivanja "Srbi u Americi" koje se radi vec desetak godina.
Da bi se covek u Americi uspesno bavio politikom mora da bude i uspesan kao poslovni covek. Mnogi nasi ljudi su uspeli da spoje biznis i politiku. Doktor Zoran Basic je u Los Andjelesu, na primer, vlasnik cetiri advokatske kancelarije sa tridesetak zaposlenih. Svojevremeno je bio najbolji student prava na Lojola univeriztetu. Zajedno sa majkom Radmilom, koja ne Beverli Hilsu ima prodavnicu "Nimen Markus" veruje da otadzbini, a posebno rodnom Beogradu moze pomoci ako posluje sa srpskom privredom. Saradjivao je sa proizvodjacima odece. Njegov kolega Sinisa Zivic, trgovac nekretninama iz Los Andjelesa poslovao je sa BIM "Slavija". Caslav Maksimovic je, iako svrseni sumarski inzinjer iz Beograda dugo u L.A. radio kao komercijalni direktor u jednoj banci. A onda je 1980. osnovao transportnu firmu, koja danas ima filijale u Japanu i Hongkongu. Do sankcija poslovao je sa Jugoslavijom. Dusko Cavic ima u Santa Ani dve firme "D.C. Precision Inc." i "Hitec Interanational", a Petar Djokovic jednu "Strategix", kao i Danijela Copic "Creative".
Doktor Borko Djordjevic iz Santa Barbare se proslavio kao plasticni hirurg koji je ulepsavao lica Nensi Regan, Betsi Ford, Zaze Gabor, Dzoan Kolins i preko njih postao prijatelj americkih predsednika Regana, Busa i Kartera. Ovog poslednjeg je pre dve godine doveo u Beograd i na Pale i upoznao sa srpskim problemima na Balkanu. Najvisi nivo od nasih ljudi iz Los Andjelesa u americkog politici dostigli su sedamdesetih godina Dzordz Zenovic, koji je bio kalifornijski senator, a potom devedesetih Aleksandra Vuksic, koja radi u kabinetu guvernera. Roza Vujic je bila u Senatu drzave Kalifornija.
Znamenitih Srbi na jugu Kalifornije su danas i Gavrilo Cucuk iz San Pedra, fabrikant avio-delova i opreme, svojevremeno vlasnik privatnog jugoslovenskog fudbalskog tima. Advokat Branko Milinovic je covek koji je doveo Milana Panica u Jugoslaviju za premijera, a za slicnu funkciju je spremao i Miroslava Djordjevica. Profesor Dragoljub Siljak, vaterpolista i najmladji doktor nauka u SFRJ sezdesetih je ekspert za sisteme upravljanja i predavac na Univerzitetu Santa Klara. Jedan drugi beogradski sportista Dobrivoje Tanasijevic, odbegli igrac "Crvene zvezde" bio je prvi menadzer FK "Los Andjeles junajteda" i pokretac fudbalske lige u Americi. U Holivudu je vlasnik restorana "Dan Tana", filmski producent, prijatelj Klinta Instvuda. Din Martina, Dzeka Nikolsona, Dzona Vejna, Ronalda Regana, a potom mentor reziserima Vlatku Gilicu i Slobodanu Sijanu. I danas se bavi loptanjem kao clan FSJ i FIFA. Mile Mitrovic je direktor u najlepsem hotelu San Dijega "Koronado", u kome je Merlin Monro snimila film " Neki to vole vruce". Svake nedelje na hiljade turista dolazi da vidi ovaj vec kultni filmski objekat.
"MLS" je firma Milana Djokica iz Karlsbada, dok su Ratko i Jovanka Djekic vlasnici motela "Bosna Inn" u Visiti. Misa Jovanovic ima turisticku agenciju "First Word" u El Kajon. U Laguni Hils su Radi i Cas Radovic, vlasnici gradjevinske kompanije "RR". Krsto i Svetlana Vukoje u Long Bicu imaju "Sub corporejsen", a Djordje i Julijana Stojadinovic u San Dijegu firmu "APD" za poslovne masine.
Bez obzira sto je srpska kolonija u Los Andjelesu, mozda, malobrojna ona je kao organizacija jaka, a po ugledu svojih clanova, verovatno i najpoznatija u Americi, pa i u svetu. Nekada su tu nasu slavu pronosili kosarkas Pit Maravic, poznat po nadimku "Pit pistolj", glumci Martin Bogdanovic i Karl Malden, reziser Slavko Vorkapic i producent Bred Dekster iz Holivuda. Danas su zvezde americkog sporta i filma Vlade Divac, mladi Ika Panajotovic, prvak sveta u trkama sa motorima na vodi, glumice Lolita Davidovic, Mila Jovovic, oskarovac Zoran Perisic, producenti Ika Panajotovic i Dan Tana. To su ljudi koji Amerikancima uvek stavljaju do znanja da su oni Srbi. Lolita Davidovic je zbog toga imala i problema u Holivudu sa producentima, a i sa novinarima. Ona je danas mega-zvezda americkog filma. Rodjena je u Kanadi, otac joj je Beogradjanin, majka Ljubljancanka, ali je odrasla u srpskoj tradiciji i odlicno govori srpski. Otac Mile Jovovic je Crnogorac, a majka Ruskinja. Rodjena je u Rusiji, a u SAD se proslavila i kao manekenka. Novinari je zovu "Bebi Dolar". Ika Panajotovic je scenarista i uspesan reziser i producent. Sudio sa firmom "Nobl prodaksen" zbog kradje njegovog rukopisa za film "Umri muski 3". Los Andjeles je grad nade, grad ljudi koji zele da ostvare americki san i postanu neko. Njega tako danas dozivljavaju i Milisav Culafic, Srbin iz Svedske koji je kupio "Metro Goldvin Majer", i glumac Rik Rosovic, epizodista iz "Top gana", i Mira Furlan, odbeglica iz Zagreba, kamerman Boris Bazeli iz Herceg Novog i mnoge druge srpske pridoslice. Medju njima su i glumice Maja Sabljic i Mirjana Jokovic, koje tvrde da su u L.A. dosle samo da se odmaraju od poslova zavrsenih u Beogradu.
HOLIVUD JE SRPSKO SELO
Najnoviji svetski horor hit "Stvor dva" Pitera Medaka sa Majklom Medisonom i Natasom Hestridz nije mogao da prodje bez jednog Srbina. Miljan Kreka Kljakovic je potpisan kao scenograf. Svoj deo posla ovaj Beogradjanin je uradio u studiju "Metro Goldvin Majera". Kljakovic je poznat kao majstor scene u filmovima "Drvo za vesanje", "Podzemlje", "Raspucin", "Hrabri" i "Delikatesna radnja" za koju je dobio nagradu Feliks. Krajem aprila 1998. beogradska publika videla je i premijeru filma "Spasitelj", koji je rezirao nas Predrag Gaga Antonijevic u holivudskoj produkciji Olivera Stouna. Glumica Natasa Ninkovic je za ulogu silovane Srpkinje u ovom americkom filmu vec dobila Gran pri na Filmskom festivalu u Valensiji.
I film "Peti elemenat", cija premijera je odrzana 1997. u Beogradu, izbacio je u sam vrh kinematografije jedno pravo srpsko ime - Mila Jovovic. Ali to nije jedino srpsko ime koje se danas vrti po Holivudu. Jos pre sedamdeset jedan Srbin, Djordje Mitic, snimao je kaubojske neme filmove. Dok je Karl Malden bio i predsednik Udruzenja holivudskih, tacnije americkih glumaca. Rodjen 1914. u Cikagu kao Mladen Sekulovic. Zavrsio pozorisnu skolu u Gudmen teatru, gde je ostvario mnoge uloge. Snimio sezdesetak filmova "Pakao Montezume", "Dzungla na asfaltu", "Sedam velicanstvenih", "Paton", "Jednooki Dzek", TV serije "Ulice San Fransiska" i "Skag" o srpskim doseljenicima. Dobitnik nagrade Donaldson, nagrade Americke kritike i Oskara za najbolju sporednu ulogu u filmu "Dzungla na asfaltu" 1951. godine. Clan Srpske crkve, predsednik pevackog drustva "Karadjordje" u Geri, pripadnik Ratne avijacije USA, predsednik Udruzenja americkih glumaca u Holivudu. Zivi u Los Andjelesu. Pocetkom 1998. godine Karl Malden je objavio knjigu svojih memoara "Kako sam poceo", u kojoj govori o svojim roditeljima, srpskoj koloniji u SAD i svojoj glumackoj karijeri u Holivudu.
Danas se i mladoj glumici Natasi Pavlovic nudi uloga sa Nikom Noltijem u filmu "Pokerasi".
Ona najbolje zna kako je to kada dvadeset godina radis da u Holivudu napravis glumacku karijeru, a sansa za to ti se pruza tek sada. Rodjena je u selu Popovi kod Bijeljine, ali je odrasla u Americi, u koju se doselila 1972. sa majkom kada je imala samo cetiri godine. Majka Juka Pavlovic posla je u Ameriku da zaradi 10.000 dolara. I danas ih jos zaradjuje, sali se njena cerka Natasa Pavlovic.
Kako je Natasa u porodici jugoslovenskog oficira bila jedinica, umela u kuci sama sa sobom da se igra, najcesce imitirajuci stare zene i srpske babe, od malena su je jednostavno zvali "Nasa glumica". Kad je dosla u Cikago sedamdesetih majku Joku je nagovorila da je upise u glumacku i u jos sest skola.
Istovremeno sa osnovnom skolom pohadjala je casove glume, muzike, gimnastike, baleta, slikanja, igranja, klizanja na ledu. U dvanaestoj godini je na jednom pikniku srela Stiva Tesica. On je tada snimao film "Cetiri prijatelja". Rekao joj je da mora da napusti Cikago i da predje u Holivud, jer tamo se sklapaju glumacki poslovi. Stiv Tesic je upoznao sa Dan Tanom i drugim Srbima u Holivudu.
Natasa je sa sesnaest godina zavrsila srednju skolu, a potom za dve godine i studije engleskog jezika i knjizevnosti na Drzavnom univerzitetu u Los Andjelesu. Isla je i u privatnu glumacku skolu Mikija Runija, u kojoj se, kaze, sretala sa Rajanom O'Nilom, Eliotom Guldom i Tomom Selakom, za koga se tvrdi da je, takodje, srpskog porekla. Sanjala je o tome da postane karakterna glumica kao sto su Misel Fajfert i Meril Strip.
Od tada do danas ova Popovljanka je snimila pedesetak filmskih i televizijskih uloga. Za "MGM" je nastupala u sest epizoda serijskog filma "Sin Pinka Pantera", za "Warner Bros" u filovima "Spijunska igra", "Gospodin i gospodja Smit" i tv seriju "Cudnovati pasulj". U "Paramountu" je radila veliku ulogu od dvadesetak epizoda sa Dzordzom Hamiltonom u serijskom filmu "Krila", pa filmove "Pilot" i "Dzeni". A za Diznija "Ozbiljna pravila". Najvise uspeha imala je sa ulogama u tv serijama "Magnum", "Majk Hamer" i "Nocni jahac".
Natasa Pavlovic je u Santa Monici komsinica i velika prijateljica sa Arnoldom Svarcenegerom, Son Penom, Tomom Selakom i Vladom Divcem. Njemu je 1989. godine u "Lejkersima" bila zvanicni prevodilac i vodic kroz Holivud i Kaliforniju. Svake nedelje u teretani Rajana O'Nila vidja se sa Sidni Kraford i Dzefri Murom, sinom Rodzera Mura. Vidja se i sa nasim glumcima Lolitom Davidovic, Natalijom Nogulic, Milom Jovovic, Mirjanom Jokovic, Karlom Maldenom i reziserom Danom Delasariom, koji radi za "Paramount". On je Srbin po majci. Na grudima nosi krst koji mu je poklonila baba iz Srbije.
U tv seriji "Cuvari plaze" igra Adrijana Oreskovic iz Beograda. I njoj je pomogao Dan Tana. Ovaj filmski producent i ugostitelj rodjen je 1933 godine u Beogradu kao Dobrivoje Tanasijevic. Otac mu je drzao dva restorana, i dobro mu je islo, ali je napravio veliku gresku kada je tokom rata podrzao monarhiste, a ne komuniste. Posle rata, oba restorana su mu nacionalizovali komunisti, a on je ostao u jednom od njih kao upravnik. Den je postao poznati fudbaler u najvecem fudbalskom timu - u Crvenoj Zvezdi.
Kada je sa timom otisao u Belgiju, odlucio je da se ne vraca u Jugoslaviju. Jedno vreme je tamo igrao fudbal, zatim u Nemackoj u Hanoveru, pa u Kanadi , da bi u SAD dosao 1956 godine u jedan americko-jugoslovenski tim u San Pedru. Den je pohadjao i glumacku skolu Dzefa Korija u Malibuu, "da bi naucio engleski". Sada mu je smesno sto je kao osoba koja je pobegla iz komunisticke zemlje pohadjao skolu coveka koji je bio na crnoj listi americke vlade kao komunista. Poceo je dobija manje uloge u filmovima -. "Igrao sam komuniste, fasiste, i kriminalce. Uvek sam ginuo na kraju, i nikada nisam poljubio devojku." Imao je manje uloge u filmovima "The Enemy Below", "Rin Tin Tin", "Peter Gun" i "The Untacables".
U medjuvremenu je radio u restoranima i nocnim klubovima. Bio je i partner u Peppermint West klubu, prvom nocnom klubu iskljucivo za ples. 'Tvist je dosao u Holivud preko naseg kluba". Restoran Den Tana's je otvorio 1964 godine - bio je to restoran kao i svaki drugi u okolini. Glavni kuvar je bio bivsi Musolinijev kuvar. Uz pomoc svojih prijatelja iz filmskog sveta i zbog toga sto je bio otvoren do kasno u noc, Den je vremenom od obicnog spageti-restorana napravio pravu instituciju. Sedamdesetih godina je producirao filmove u Jugoslaviji - jedan od tih filmova je osvojio i Z

[Milan-Toplica]

i Zlatnu Palmu u Kanu.
Los Andjeles je grad nade, grad ljudi koji zele da ostvare americki san i postanu neko. Njega tako danas dozivljavaju i Milisav Culafic, Srbin iz Svedske koji je kupio "Metro Goldvin Majer", i glumac Rik Rosovic, epizodista iz "Top gana", i Mira Furlan, odbeglica iz Zagreba, kamerman Boris Bazeli iz Herceg Novog i mnoge druge srpske pridoslice. Posle uspeha sa serijom "Vavilon 5" Mira Furlan je dobila glavnu ulogu ambasadorke Delan i u nastavcima ovog tv filma koji je popularan u SAD i Velikoj Britaniji. U Holivudu je reditelj Bozidar Nikolic pre deset godina, snimajuci film "Tamna strana sunca" otkrio danas filmsku zvezdu Breda Pita. Tu se Beogradjanka, mlada Aleksandra Oreskovic, sa imenom Alisa i golim grudima probila do serije "Cuvari plaze". A Anka Radakovic do vlastitok seksi magazina "Sexplorations". Zoran Mladenovic je napravio pevacku karijeru sa pesmom "Bog ce dati", koja se lane vrtela na kalifornijskim radio stanicama. Svoju holivudsku sansu cekaju glumice Lucija Serbedzija iz Zagreba, Natasa Ninkovic iz Beograda i rediteljka "Tri letnja dana" Mirjana Vukomanovic.
Mirjana Mijojlic je tu sansu iskoristila. Jos pre desetak godina, dok je po Beogradu radila za "Avala film", dobila je ponudu da kao producent radi za americki Institut za film. U medjuvremenu, Mirjana Mijojlic je saradjivala na filmovima "Robinson Kruso", "Tiha noc", "Mama Lucija", "Put oko sveta za 80 dana", "Hajdi", "Serlok Holms" i sa glumcima Sofijom Loren, Nastasjom Kinski, Frankom Nerom i mnogim drugim.
Amerikanci danas luduju za Milom Jovovic. Dugo godina ova devojka bila je poznata u Holivudu samo kao slovenska Bruk Silds. Novinari je zvali i "Bebi Dolar", jer je prve pare napravila sa jedanaest godina. Sada, medjutim, u njenoj biografiji pise da je rodjena 17. decembra 1976. godine u Kijevu, Ukrajina i da je po nacionalnosti Ruskinja. Otac Mile Jovovic je Crnogorac, a majka joj Ruskinja. Milina porodica svoje korene vuce iz severne Crne Gore gde su joj rodjeni i odrasli deda i pradeda. Kao nekadasnji ratni heroj i visoki oficir JNA, njen deda Bogdan je, posle povratka sa Golog otoka, pobegao preko albanske granice i nekako stigao u Kijev. Dedin brat Komljen Jovovic ostao je u Jugoslaviji da breni staljinizam. U Ukrajini je Milin otac Bogic Jovovic, poznatiji po nadimku Borgij Jovovic, zavrsio medicinski fakultet, specijalizovao pedijatriju i upoznaje zenu svog zivota, Galinu Longinu, glumicu koja je vec tada bila najveca zvezda ruskog filma.
Mala Milica Mila Jovovic je imala samo pet godina kada smo 1981. godine iz politickih razloga morali da napustimo Kijev. Srpski nikada nije dobro naucila, ruski joj je ostao maternji jezik. Uvek je bila lepa, nezne plave oci na svetlom mekom licu. Milinu egzoticnu lepotu prvi su zapazili agenti modne kuce "Prime" s kojima je sklopila svoj prvi profesionalni manekenski ugovor davne 1988. godine. Usledila je potom naslovna strana tiraznog britanskog mesecnika "Face" koja joj je otvorila vrata za nove i vrlo vredne ugovore i naslovne strane "Voga" i "Kosmopolitena". Proslavila je kuca "Revlon" i njen slavni fotografa Ricard Avedon, koji je uvrstio na spisak najlepsih zena na svetu.
Njenu umetnicku karijeru gradila je njena majka Galja, koja je upisala u privatnu glumacku skolu u Kaliforniji. Mila Jovovic je bila najbolji djak te skole, kao sto je bila najbolja i u skoli baleta. Prva velika uloga bila je u filmu "Raskrsce dva meseca" u kome se pojavila sa Serilin Fen i Ricardom Tajsonom. U filmu "Povratak u plavu lagunu" licila je na Bruk Silds, koja je igrala u prvom delu tog filma. Za Milu Jovovic bila je izuzetna cast da igra u filmu ulogu koju je u originalnoj verziji iz 1949. godine tumacila Dzin Simons. Uspela da nadigra Bruk Silds i nista vise, ako se ne racuna status golisave princeze sa velikog ekrana koji je dobila upravo posle ovog filma.
Usledila je potom uloga u filmu "Kuffs" gde se pojavila sa Kristijanom Slejterom. Zatim je Ser Ricard Atenborou pozvao na snimanje filma "Caplin", u kome je igrala jednu od ljubavnica slavnog komicara. Posle toga je dosla pauza. Milicini roditelji, Galja i Bogic su se razveli.
Kao rokerka izdala je album pod nazivom "Bozanstvena komedija" . Mila Jovovic priprema za snimanje i svoj drugi album, na kome ce gitarista biti njen momak Mario Sorenti iz Njujorka. Film "Peti element"je vec inkasirao preko 100 miliona dolara i pored "Terminatora" je najkomercijalnije ostvarenje ove vrste. Na snimanju se i zaljubila u tridesetosmogodisnjeg francuskog reditelja Lika Besona. Posle uspeha sa "Petim elementom", Mila je postala istinska filmska diva. Mila Jovovic je ovih dana prihvatila je novi filmski projekat - americki rimejk filma "Nikita". Sprema i novi film u kome cu se u ljubavnim scenama pojaviti sa najzgodnijim crncem u Holivudu, Denzelom Vasingtonom.
O glumici Katarini Osemberg-Karadjordjevic danas se vise govori zbog knjige njene sestre Kristine "Kraljevsko plavo", nego li zbog njene holivudske karijere. Ogovarajuci svoju majku princezu Jelisavetu Karadjordjevic mladja cerka je napisala da je ona potomak ljubavne veze sa americkim predsednikom Dzonom Kenedijem. U toj knjizi Kristina je svoju sestru Katarinu, Amerikancima poznata iz televizijske serije "Dinastija" kao seksi Amanda, opisala kao majcinu kopiju: "Spolja lepota, unutra led. Lepotica, bezosecajna kucka i proracunata "kopacica zlata". Katarina Oksenberg, popularna americka glumica i foto-model, rodjena Njujorcanka, unuka srpskog kneza Pavla Karadjordjevica i kneginje Olge, izdanak je jedne od kraljevskih dinastija u Srbiji.
Katarina Osenberg je posle "Dinastije", koja je snimana u zgradi fabrike "Alva radio" ciji su vlasnici bili Vera i Petar Gajic, srpski doseljenici iz Beograda, snimila film o Ledi Dajani i njenom propalom braku sa princom Carlsom. Veliki broj televizijskih serija, kao sto je "Vrelina Akapulka" gde je igrala u 22 epizode, nacinio je od nje idola mladih. Od kada je rodila svoju cerku Indiju, medjutim, nije se mnogo pojavljivala u medijima iako je veliki broj producenata zeleo da sa njom napravi nove prodore slizne onom sa ulogom princeze Dajane. Poslednja filmska uloga Oksenbergove bila je u komediji "Boys will be boys" s Tomom Rajtom i Mikijem Runijem, u reziji Doma Deluisa.
Katarina Oksenberg je zastitni znak kozmetike "Zepter " i ambasador "Zepter internacionala" , multinacionalne kompanije ciji je vlasnik Milan Jankovic iz Beograda, koji zivi u Monte Karlu. Knjigu "Kraljevsko plavo" njene sestre prevela je na srpski i promovisala u Beogradu prevodilac Sandina Vagner. Ova lepa zena, rodjena kao Spomenka Bogunac, a neki kazu i kao Bogunovic, bila je udata za hokejasa i emigranta Nikolu Rebracu, sa kojim ima cerku Katarinu Rebraca. Svoju karijeru u SAD Sandrina Vagner je pocela kao novinar tv stanice ABC u Njujorku. Od devedesete godine, zahvaljujuci poznanstvu sa Orsonom Velsom, napusta novinarstvo i seli se u Holivud, u njegovu kucu. Bila je saradnik Orsona Velsa, Pitera Bogdanovica, Henrija Dzeglama i Dzona Hjustona. Pored filma Sandina Vagner se bavila i slikarstvom. U L.A. je otvorila Galeriju jugoslovenske likovne umetnosti, zbog koje je sa cerkom Katarinom, manekenkom, presla da zivi u Njujork. Tu danas ima galeriju "Sandrina".
Kako pisu americke novine i Lilita Davidovic, glumica srpskog porekla, dobila je angazman, za glavnu ulogu u rimejk filma "Ana Frank". To je cetrdeseta velika filmska uloga Lolite Davidovic, danas najvece srpske glumice u Holivudu. Svoj prvi film "Razred" snimila je 1983. a slavu je pocela da stice 1991. kada je nominovana za glumacku nagradu ACE u filmu "Zena u zatvoru". Naredna nominacija stigla je 1996. godine za ulogu u filmu "Harcest of Fire". U medjuvremenu igrala je u proslavljenom filmu "Predmet lepote", sa Kevinom Kostnerom u filmu "JFK", sa Polom Njumenom u "Jakes Woman". Tokom 1996. Lolita Davidovic je snimila pet filmova, a lane jos tri "Dodir","Santa Fe" i "Dzungla, dzungla". Za kanadsku televiziju uradila je tv seriju "Mrtva tisina", a tokom zime snimice i epizode americkog filma "Bogovi i monstrumi".
Svi nasi umetnici iz Kalifornije su ljudi koji Amerikancima uvek stavljaju do znanja da su oni Srbi. Lolita Davidovic je zbog toga imala i problema u Holivudu sa producentima, a i sa novinarima. Ona je danas mega-zvezda americkog filma. Lolita Davidovic je rodjena 15. jula 1961. u Ontariju, Kanada. Njen otac Branko Davidovic je Beogradjanin, poreklom iz Indjije, a majka Ljubljancanka, ali je odrasla u srpskoj tradiciji i odlicno govori srpski. Blasko Paraklis, paroh srpske crkve u Los Andjelesu zbog toga je angazovao Lolitu Davidovic da bude spiker na srpskom radio casu, koji se emituje svake nedelje u Kaliforniji.
Svojim srpskim poreklom istice se i mlada glumica Tamara Vesna, zatim Natalija Naglic, unuka cuvenog americkog admirala Ivana Mandarica i poznatog dobrocinitelja Riste Nogulica iz Hercegovine, koji je podigao srpsku crkvu u Kaliforniji. Ovoj srpskoj koloniji u Holivudu pridruzio se 1997. i Rade Serbedzija sa cerkom Ksenijom Serbedzija. I Snezana Divac je pokusala da bude glumica u SAD, pomagao joj je i Karl Malden, ali joj to nije uspelo. Vlade je imao cak vise filmskih uloga nego Snezana.
CIKAGO - NAJVECI SRPSKI GRAD
Amerikanci, koji ne vole nacionalno da se prebrojavaju, tek su popisom 1980. godine pokazali puni etnicki sastav SAD. Tada je utvrdjeno da su americki Srbi najvise skoncentrisani - oko sto pedeset hiljada. Kako je u medjuvremenu jos desetine hiljada Srba i Crnogoraca izbeglo u glavni grad drzave Ilinois, to je Cikago sa oko 200.000 nasih ljudi sigurno danas najveci srpski grad u inostranstvu.
Predeo na severu Amerike, oko jezera Micigen, na kome se nalazi ovaj metropolis, pre oko dve stotine godina, indijansko pleme Algonkini zvalo je Polje luka (Cikago). To ime je prvo dobila reka, a potom i grad, koji je nikao 1833. godine. U njemu je bilo cetrdesetak kuca i dve stotine zitelja. Prvi su u njega poceli da se doseljavaju francuski Kanadjani i urbani Indijanci, a potom mi dosljaci iz Evrope i sa istoka Amerike. Kako se naselje industrijski razvijalo, tako se povecavao i broj njegovih stanovnika. Danas Cikago ima sedam miliona zitelja, koji vode poreklo iz cak osamdeset nacija sa svih krajeva sveta. Srbi su zato u ovom gradu mala etnicka zajednica.
U istorijskim dokumentima ovog, drugog po velicini grada u Americi, nema mnogo pisanih tragova o doseljavanju Srba. Prvo srpsko ime u tim arhivama pominje se tek 1872. godine. Bio je to Ivan Vucetic koji je doplovio iz Boke Kotorske. Tek 1910. u opstinskim aktima registrovano je zvanicno postojanje stanovnika Cikaga srpskog porekla. Vecina njih je pristigla iz siromasnih krajeva Like, Korduna, Dalmacije, Boke, Hercegovine, Krajine, pa su bili uvedeni u knjige doseljenika kao Ugari, Bugari, Crnogorci , Bokelji ili cesto kao "ostali", jer nisu znali na engleskom da kazu odakle su. Bili su to, uglavnom, muskarci, koji su usli u Ameriku sa zeljom da zaradi koji dolar i vrati se kuci. Kako zarada u celicanama i rudnicima nikada nije bila dovoljna za povratak i zenidbu, to su mnogi zauvek ostali u "Ameriki". Za njima su, verujuci u pricu o americkom snu, medjutim, ubrzo poceli da pristizu i drugi, treci, cetvrti, peti i sesti Srbi.
Prva generacija srpskih doseljenika stvorila je svoju malu koloniju u Klejbornu, severnom delu Polja luka tj. Cikaga. Tu je pre devedeset godina, pred dve stotine ljudi, odrzana i prva sluzba u srpskoj crkvi "Hristovo vaskrsenje" na Silerovoj ulici. Druga kolonija nikla je na jugu, u 109. ulici i Komersal aveniji, gde je podignuta nova crkva. Na ovom prostoru prvi veliki srpski sabor, i crkveni, i narodni, odrzan je 1913. godine. A deset godina kasnije, takodje, u Cikagu srpska crkva u SAD se odvoji od ruske i pripojila Patrijarsiji u Srbiji. Bila je to zasluga dvojice vladika Mandarija i Nikolaja.
Kako su pristizale nove generacije Srba, koje su osvajale ovaj grad, tako je srpska kolonija rasla i selila se. Danas su Srbi skoncentrisani najvise oko jezera Micigen i na zapadnom delu grada. Pre dvadesetak godina preselili su najstariju srpsku crkvu na Redvud drajv ili Zapadni Srpski Put, kako Srbi zovu to pravoslavno imanje. Njime je dugo rukovodio gospodin Dragoljub Pavicevic. U ovom gradu i okolini danas postoji sedam srpskih crkava i dva manastira, Sveti Sava i Nova Gracanica, koji su i sediste najvecih pravoslavnih eparhija u rasejanju. Prvi je poceo da gradi vladika Mandarije, a drugi vladika Irinej. Zato se i moze reci da je Cikago pre svega duhovni centar Srba u rasejanju.
Slavko Stokovic je zaduzbinar manastira Presvete Bogorodice na Trecem jezeru kod Cikaga. I dugogodisnji clan uprave crkveno-skolske opstine i clan Sabora novogracanicke eparhije. Ima osamdeset i osam godina, vitalan je, okretan i duhovit. Dosao je u Sjedinjene Americke Drzave 1947. godine iz nemackog ratnog zarobljenistva u Minhenu. Put kroz tudjinu doveo je Slavka Stokovica do Pensilvanije i do vladike Dionisija. Tu se u manastiru Stokovic, bivsi vojni pravnik zaposlio kao administrator sa mesecnom platom od samo 125 dolara. Njegovi prijatelji, koji su radili za hiljadu ili dve hiljade dolara, govorili su mu da je lud. Dragica i Slavko Stokovic uzeli su se 1949. godine, a vec naredne tri dobili su sinove Milana, Jovana i Nikolu. Kum im je bio vladika Nikolaj Velimirovic, koji nije dozvolio da kumcici ne nose njegovo ime. Kada je Slavko od vladike Dionisija zatrazio vecu platu, ovaj mu je ponudio da otkupi pola doma za zbrinjavanje lica, i da posle dele prihod. Stokovici su pristali, jer je Dragica kao skolovana medicinska sestra imala licencu za rad. Jednog dana, sredinom pedesetih, gledajuci oglase, Slavko je nasao kucu sa dvanaest ekara zemlje, do auto-puta u Libertivilu, za 25.000 dolara. I kupio je. Danas se na tom mestu nalazi dom "Libertivil manor ", na stotinak ekara, i sa pet pararelnih krila. Njegov vlasnik Slavko Stokovic na vratima drzi tablu sa skromnim napisom - administrator.
Koliko je brinuo o svojoj porodici i svom poslu, Slavko Stokovic je brinuo i o srpskoj crkvi. Davao je uvek koliko je mogao, a kao pravnik pisao je i potpisivao razna dokumenta, od razvoda srpskih brakova do sklapanja velikih poslova za gradnju manastira Presvete Bogorodice na Trecem jezeru. Njega je crkveni raskol 1963. godine i deoba Srba na raskoljnike i federalce mnogo pogodio. Kada je vladika Dionisije osetio sta se dogadja, rekao je Nikolaju da nadje neko lepo imanje, gde bi raskoljnici podigli manastir. Moj sin Nikola je kod svog gazde nasao 63 ekara , doduse pod vodom, za 350.000 dolara. To je srpski narod kupio i poceo da zidamo manastir Nova Gracanica. Narod je dao pet miliona dolara, svoje ruke i hranu. Danas ovo imanje vredi najmanje deset miliona dolara. A manastir Presvete Bogorodice je zasticen kao kulturno dobro SAD.
Gospodin Slavko Stokovic, njegova supruga i sinovi osamdesetih godina prilozili za manastir 185.000 dolara. Dragica Stokovic, koja je bila predsednica Kola srpskih sestara postala je kuma crkvenog doma, a Slavko Stokovic kum ikonostasa. Kada je doslo do nacionalnog i crkvenog pomirenja Slavko Stokovic je licno organizovao i sproveo prenos mostiju svog kuma i vladike Nikolaja Velimirovica u Srbiju, u selo Lelice. Pre toga vladikama Atanasiju i Amfilohiju predao je tri kofera sa spisima i licnim dokumentima vladike Nikolaja, a Srpskoj akademiji nauka predao je tri sanduka sa arhivom profesora Milana Zecevica, nekadasnjeg nacelnika Narodne biblioteke Srbije. Tada je sa vladikom Atanasijem bio i u poseti Kosmetu.
Najveci broj Srba doselio se u cikaski basen, koji zahvata prostor drzave Ilinois, Indijana, Micigen i Viskonsin, iza I i iza II svetskog rata. Ta poratna emigracija udahnula je zivost i nacionalni duh starom projugoslovenskom iseljenistvu. Mnoge srpske organizacije su se omasovile i ojacale, pa je Cikago izastao i u politicki centar Srba u dijaspori. U ovom gradu je, na primer, odrzan 1941. godine Kongres Srpske Narodne Odbrane, na kome su pored Konstantina Fotica, Jovana Ducica i episkopa Dragoljuba Milivojevica-Dionisija, aktivni bili i V. Vukotic, M. Bojcetic, V. Pantic, B. Panovic . Za predsednika Centralnog odbora SNO za SAD i Kanadu tada je izabran Mihailo Ducic. Svoje politicko opredeljenje SNO je javno izlagalo preko svog glasila "Sloboda", lista koji je pokrenut 1953. u Cikagu i koji se i danas stampa kao nedeljnik na srpskom i engleskom jeziku. Najveci ugled SNO je imala dolaskom dr Urosa Seferovica za predsednika od 1960. do 1984. godine. Ovog lekara i predratnog iseljenika iz Kotora nasledio je potpredsednik Vukota Vukotic, samo godinu dana. A potom je od 1985. predsednik SNO je bio dr Rajko Tomovic koji je stradao 1992. u svom cikaskom stanu u pozaru pod sumnjivim okolnostima.
Danas ovu, nekada najmasovniju, emigrantsku politicku organizaciju u SAD vodi predsednik Slavko Panovic. Generalni sekretar SNO je Bora Rajic. Procenjuje se da je SNO krajem osamdesetih godina u svojih sest odbora u svetu imala 1.500 redovnih clanova. U Mesnom odboru SNO za Juzni Cikago, na primer, prvi ljudi su Gradimir Djokic, predsednik, Radomir Stefanovic, sekretar i Miroslav Sretenovic.
Od ostalih srpskih organizacija Kongres srpskog ujedinjenja u Cikagu zastupaju dr Petar Mlenkovic, Gradimir Markovic, Viktor Klebedinski, Nadezda Rakic, dok je predstavnik Srpske mreze gospodin Dzordz Bogdanic, Beogradjanin ciji je deda bio vlasnik zgrade hotela "Palas". Udruzenje srpskih boraca Kraljevske jugoslovenske vojske vode Milos Katic, predsednik, Mirko Krasic, sekretar i Nikola Djuric, blagajnik. Cetnicke organizacije zastupaju Milan Dragovic, Dusko D. Curcic, Stojan Radic, Ilija Djurisic i Djura Pesut, a Fond cetnickih invalida Dejan Lojancic. Prvi covek Srpske bratske pomoci je Bata Dobricanin, a cikaskog odbora Voja Vla i Stevan Petrovic. Svesrpski kongres vodi gospodin Djordje Nikolic.
Srpski kulturni klub Sveti Sava vodio je Budimir Sreckovic, pa Dragojlo Milovanovic. Sadasnji predsednik Centralne uprave SKK Sveti Sava je Bratimir Ilic, a urednik lista "Srpska borba" je Mileta Solujic. Predsednik Srpskog narodnog univerziteta je Brana Stanisic, a SIKD "Njegos" vodi Ilija Djurisic. Centralni komitet organizacije Srbi za Srbe vodi predsednik Dusan Simic. A predsednik Srpske vlade u egzilu je dr Jovan Deretic.
U Savezu pravoslavnih eparhije u SAD srpsku stranu zastupaju Majlo Popovic i otac Mirko Dobrijevic. Savez kola srpskih sestara u SAD i Kanadi predvodi Bratislava Beba Bjelopetrovic, koja vodi predivni letnji Kamp za srpsku decu i svake godine organizuje Srpsku paradu na ulicama Cikaga. Prvi odbor Kola srpskih sestara u SAD formirali su Darinka i Milan Mrvicin jos 1909. godine u Sinsinatiju. Pre cetrdeset i sedam godina, medjutim, odobori Kola srpskih sestara u Americi su se ujedinili i za predsednicu izabrali gospodju Dragicu Stokovic. Bratislava Buba Bjelopetrovic je vec devet godina prva Srpkinja u Americi, jer je tako zelelo clanstvo cetrdeset i sest odbora Kola srpskih sestara. Savez ove humanitarne organizacije koja se nalazi i okrilju Srpske crkve u Americi ima vise od 10.000 clanova. Kako u SAD postoje cetiri srpske eparhije, tako postoje i cetiri centralna odbora Kola srpskih sestara. U Kanadi radi sedam odbora sa dve hiljade clanova. Ljubica Djordjevic vodi Kolo srpskih sestara crkve "Vaskresenje Hristovo", ciji je predsednik Branko Puhar, a svestenik Djuro Krosnjar iz Cikaga.
Danas, inace, u srpskoj dijaspori postoji stotinak odbora Kola srpskih sestara, od Makedonije do Australije. Predsednica Saveza Kola srpskih sestara u Americi potice iz beogradske porodice Perisic. Njen otac je bio ratni zarobljenik u Nemackoj, odakle je iseljen u Englesku i SAD, a majka joj potice sa Kosova. Udata je za Vladu Bjelopetrovica, stampara i izdavaca iz Cikaga, sa kojim ima kcerku Nataliju i sina Daneta. Za svoje srpske aktivnosti Bratislava Beba Bjelopetrovic dobila je mnoga priznanja, a izmedju ostalih i titulu Viteza srpstva.
Srpske eparhije vodili su dugo godina mitropoliti Kristofer i Irinej, koji su kao civili imali isto prezime Kovacevic. Prvi je Kovacevic Velimir, mitropolit. Rodjen 1928. u Gal Vestonu, Teksas. Zavrsio Bogosloviju u Libertivilu i Cikagu, a studije istorije na Univerzitetu u Pitsburgu. Sluzbovao je u Kleartonu, Dzanstaunu, Pitsburgu i Cikagu. Ustolicen za mitropolita srednje-zapadno americkog 1991. godine u hramu Vaskresenje Hristovo, Cikago. Zenjen je i ima sina. Zivi u Lejk Zenevi, a sluzbuje u manastiru Sveti Sava u Libertivilu. siri pravoslavnu veru i srpstvo. Pomaze Srb Net i humanitarne organizacije americkih Srba.
A drugi je Kovacevic Milan. Mitropolit je rodjen 1914. u Vreocima, selu izmedju Gornjeg Milanovca i Kraljeva. Tu je i radio kao ucitelj, ali se pred rat kao rezervni potporucnik aktivirao i presao u vojsku Kraljevine Jugoslavije. Medjutim, kao i mnogi kraljevi podoficiri i oficiri i Milan Kovacevic je zapao u nemacko zarobljenistvo. Bio je vrlo aktivan u logoru, kao ucitelj ucestvovao je u formiranju srpskog pozorista " Rodna gruda". U nekim predstavama je cak igrao i likove zena sa velikim uspehom. Po raspustanju logora, medjutim, on se odlucio da sa jos sedmoricom ljudi, ode u Englesku, na kaludjerski seminar. Pohadjao je i Poslovnu skolu u Oksfordu. Taj pravoslavni seminar, kako sam saznao, od osmorice Srba zavrsio je samo Milan Kovacevic, i tada je dobio kaludjersko ime Irinej.
Kada je Irinej kao mlad svestenik dosao u Ameriku, vladika Dionisije ga je namestio za upravnika crkvenog imanja u Serlandu, Kalifornija. Tu je pokazao svoje velike organizatorske sposobnosti, uzdigao je imanje, a crkvi povratio narod i ugled. Mitropolit Irinej od svih svestenika iskazao u SAD najvecu stvaralacku energiju kao graditelj srpske crkve. Podigao je 1983. godine manastir Presvete Bogorodice, popularno nazvan Nova Gracanica u Sejdlandu tj. na Trecem jezeru i Dom za ostarela lica. Mitropolit novogracanicke eparhije Irinej je i inicijator crkvenog pomirenja koje je obavljeno sa patrijarhjom srpskim gospodinom Pavlom u Sabornoj crkvi u Beogradu u prolece 1992. godine.
Tokom 1992/95. vladika Irinej poslao je prvi u dijaspori organizovao humanitarnu pomoc za otadzbinu. Kada je u Americi 1987. osnovan prvi fond milosrdja "Gracanica", mitropolit Irinej je dao u fond za Kosovo hiljadu dolara. Sedeli su tu Todor Stanjevic, Milutin Bajcetic, dr Rajko Tomovic, Dragoslav Djordjevic, Dusan Mirkovic. Od osnivanja fonda "Gracanica" do 1991. sakupljeno je 300.000 dolara za Srbe na Kosmetu. Posle propasti Jugoslavije i novog genocida nad Srbima u Krajini i Bosni vladika je ukljucio vernike u fond za izbeglice "Covekoljublje" koji je osnovao patrijarh Pavle. Srbi su poslali vise miliona dolara na ime pomoci, u novcu, bolnicama, lekovima, hrani, odeci i obuci. Izvestaj blagajnika eparhije kaze da je rec o sest miliona dolara ukupne vrednosti.
Sa odobrenjem mitropolita Irineja, porodica Slavka Stokovica je pri novogracanickoj eparhiji osnovala fond milosrdja "Sveti Djordje", krsne slave Stokovica. Ovaj fond je zvanicno osnovan prvog januara 1994. godine i u njemu je do sredine oktobra bilo primljeno 38.438 dolara, poslato u otadzbinu 14.110, a cekalo na slanje jos 24.328 dolara. Novac je slat po spiskovima koje su Stokovici dobijali od valadike Artemija iz Prizrena i slikarke Mire Knezevic iz Beograda. A onda je na sestom Saboru novogracanicke eparhije Slavko Stokovic prilozio cek svojih sinova na 500.000 i svog unuka Nikole na 100.000 dolara. Uz obecanje da ce naredne godine ta cifra sigurno dostici milion dolara.
Mitropolit Irinej je dugo ziveo u manastiru Nova Gracanica na Trecem jezeru kod Cikaga. Oboleo je i nalazi se u bolnici kod prijatelja gospodina Slavka Stokovica.
Od 1996. godine ovu eparhiju vodio je vladika Sava iz Melburna, ali je patrijarh Pavle 1997. godine za administratora imenovao vladiku Longina iz manastira Krka. Vladika Longin Krco rodjen je u Knezini kod Sokoca. Jedan brat mu zivi sa majkom i porodicom u Diseldorfu. Drugi brat je u Engleskoj. Na Bogosloviju u manastiru Krka vladika Longin bio je najbolji. Zavrsio je Moskovsku duhovnu akademiju. Posle toga tri godine je bio na postidiplomskim studijama u Engleskoj. Nakon toga vraca se na Bogosloviju u manastir Krka, gde radi kao profesor predavac. Neko vreme je sluzbovao u Melburnu kao vladika. A potom opet u manastiru Krka i u Patrijarsiji SPC u Beogradu. Odatle ga patrijarh Pavle salje u SAD. Ovaj mladi episkop danas u Cikagu radi aktivno na ostvarenju verskog pomirenja medju Srbima.
Mira i Slobodan Pavlovic su u Cikagu nacinili prvi korak ka verskom pomirenju jos pocetkom devedesetih godina. O tome je snimljen i televizijski film, koji je radio Milan Knezevic iz Beograda. Pavlovici su pravi ambasadori srpstva u SAD. U njihovu kancelariju na Klark stritu svakodnevno dolaze mnogi srpski doseljenici da traze smestaj i posao, bilo kakvu pomoc, jer znaju da ce je i dobiti. Nedaleko od svoje firme Mira i Slobodan su pre nekoliko godina kupili veliku kucu, od 400 kvadrata i plac, tik uz jezero, blizu Holivud avenije. Na zgradi visi srpska zastava, a u dvoristu i cvece je posadjeno kao srpska trobojka. U basti rastu paprika, krastavci i paradajz sa srpskim semenom, a u kuci na zidovima su slike srpskih junaka i sire familije. Pavlovici su u Cikagu stampali knjigu o srpskim vladarima, na engleskom i srpskom jeziku, i uputili je americkim kongresmenima, senatorima i poslanicima, kao i ljudima iz administracije u Beloj kuci, sa namerom da ih upoznaju sa istorijom srpskog naroda i srpskih zemalja. U srpskoj kolonij Pavlovici su poznati i kao donatori srpske crkve, ali i kao ljudi koji svesrdno rade na srpskoj slozi i jedinjenju. Mira i Slobodan Pavlovic su podigli Pavlovica most na Drini i spojili dve obale srpske zemlje. U selu Popovi kod Bijeljine podigli su spomenik Knezu Ivi od Semberije i crkvu "Vaskresenje Hristovo". Srpska crkva im je zato dodelila Orden Svetog Save.
Od svih srpskih doseljenika u Cikagu, u ozbiljnom biznisu se nalazi jedva pet odsto nasih ljudi. Pre dvadesetak godina najveci broj Srba radio je u ugostiteljstvu. Tada je u Cikagu bilo oko tridesetak srpskih kafana i restorana, a danas ih ima svega osam. U ugostiteljstvu su nekada bili slavni Miomir Radovanovic i "Miomirs Serbian club", kao i Zlata Maksimovic i "Zlatas Beograd", kod kojih su Amerikanci cekali da sednu za stolove. A danas su poznati ugostitelji Miki Knezevic i Zvonko Klacnik, vlasnici restorana "Orijent ekspres" i "Skadarlija". U gradjevinarstvu su danas najpoznatiji Branko Tupanjac i Vuk Zecevic. Prvi gradi hotele i zgrade, a drugi puteve. Nekretninama se na veliko bavi Slobodan Pavlovic. Nikola Salatic-Salata bio godinama predsednik Zilet kompanije. Medju trgovcima Dragan Kecman je poznat po marketu "Beograd", a Sima Vujic vodi prodavnicu "DSD" i Slavoljub Damjanovic "Sandys bakery".
Od lekara poznat je dr Vuko Zecevic, dr Zarija Djurovic, dr Ilija Sreckovic-Bibe, dr Radomir Jovanovic, dr Branka i Drasko Konstantinovic, dr Petar Milenkovic, dr Jovan Cupic, dr Milan Lekovic. U istoriji Cikaga upisano je ime lekara Konstantina Dimitrijevica, poznatijeg pod imenom Dimitri, kao americkog humaniste. Dr Ljubomir Djordjevic je, naprimer, ekspert svetskog glasa. A Luis Milicic je advokat svetskog glasa. Zoran Knezev je poznat kao upravnik americke carine na aerodromu O'Hara.
Borivoje Ristic, Vukasin Pavlovic, Dragoljub-Danijel Giljen i Toni Miladinovic su uspesni dileri nekretnina. Slobodan Pavlovic je samo jedan, poslednji od trojice uglednih srpskih dobrotvora i poslovnih ljudi, i najimucnijih Srba koji i danas aktivno pomazu Srbe u rasejanju i u otadzbini. Takav ugled ima i Branko Tupanjac, sa suprugom Radmilom i sinom Radivojem, kao i braca Ranko i Vlado Bjelopetrovic. Po produkciji svetovnih dela, ali i po izdanju jos stotinak velikih srpskih dela Vlada Bjelopetrovic je zajedno sa bratom Rankom, danas najveci srpski izdavac, ne samo u Cikagu vec i na citavom americkom kontinentu. To su sve ujedno i ljudi koji su pomogli mladom advokatu, kasnije drzavnom tuziocu Miloradu Rodu Blagojevicu, da u Cikagu pobedi na izborima za kongresmena SAD. Tako je danas Rod Blagojevic najugledniji Srbin u Cikagu, ali i u Americi.
Vodeci svoju politicku kampanju za ulazak prvo u Senat americke drzave Ilinois, advokat Rod Blagojevic je propagirao programe ekonomskog razvoja, socijalne i zdravstvene zastite Demokratske stranke u svom Petom distriktu. To je region koji pripada gradu Cikagu, i zahvata severne opstine Norfidz, Harvud Hajs, Franklin Park, Melrouz park i Nortlejk uz jezero Micigen. Dok je njegov republikanski protiv kandidat imao veceg uticaja na periferne opstine i predgradje Cikaga. Kako je Cikago sa 150.000 Srba najveci srpski grad u dijaspori, to se Milorad Blagojevic u svojoj politickoj kampanji i 1992. i posebno 1996. godine obracao za dvostruku pomoc i srpskim iseljenicima. Trazio je od njih prvo dotacije, od pet dolara do hiljadu, koliko ko moze da finanisjki da pomogne njegovu kampanju, a potom i njihove glasove, iako je poznato da su Srbi uglavnom republikanci. Da bi se priblizio srpskim iseljenicima Rod Blagojevic je poslednjih godina poceo da se pojavljuje na vaznijim skupovima u srpskoj koloniji. Veliki broj, narocito imucnijih Srba iz Cikaga pomogli su kampanju Milorada Blagojevica, jer su zeleli da imaju "svog" coveka u Kongresu drzave Ilinois i Kongresu SAD. Pre Blagojevica jedini Srbin koji je bio u organima vlasti americke drzave Ilinois bio je Sem Panajotovic, clan cikaskog Senata. Milorad Blagojevic je ozenjen Amerikankom, ima dvoje dece i zivi u Cikagu, a radi u Vasingtonu. Tokom 1997. i 1998. godine dva puta u restoranu "Skadarlija" kongresmen Milorad Rod Blagojevic pravio je prijem za svoje srpske prijatelje.
Cikaski Srbi su jos pre devedeset godina poceli da se profesionalno i sindikalno udruzju. Tada su i nikla srpska potporna drustva "Obilic", "Balkan" i "Kralj Petar I Karadjordjevic". Poslednjih desetak godina, medjutim, nove generacije intelektualaca i biznismena u Cikagu su osnovale, prvo Americko-srpsko lekarsko drustvo, zatim Srpsku-americku advokatsku komoru i Americko-srpsko udruzenje policajaca. Njihovi celnici su dr Milan Dragasic, koji predvodi tri stotine udruzenih srpskih lekara, dr Nik Djuric je bio lider osamdesetak srpskih pravnika. Sada tu komoru vode Vida Dimitrijevic, predsednik i Nikola Katic, sekretar. Narednik Milan Vujic sa kolegama Miloradom Sofrenovicem, Dusanom Puharom i Robertom Mihajlovim vodi udruzenje od cetrdeset policajaca srpskog porekla koji rade sirom Amerike. Vujic sa kolegama vec godinama "cuva ledja" patrijarhu Pavlu, princu Aleksandru Karadjordjevicu, Helen Delic-Bentli, liderima i gostima Kongresa srpskog ujedinjenja kada dolaze u Cikago, srpskim mitropolitima od najavljenih ustaskih napada u SAD.
Vujic nastavlja tradiciju jednog Djordja Mandica, koji je bio siva eminencija FBI u Cikagu. Mlada Toni Rous, unuka Milice i Laze Kekusa iz Krajine je serif u Micigenu.
Da bi okupio inteligenciju oko sebe Vlada Bjelopetrovic je prvo razmisljao da stampa Imenik cikaskih Srba. Po azbucnom redu, ali i po profesionalnom opredeljenju. A zatim se odlucio da osnuje Srpsku privrednu komoru i dijaspori.
Kulturnu elitu u najvecem srpskom gradu u inostranstvu predstavlja nekolicina umetnika cija su dela podjedanko popularna i u otadzbini. Profesor cikaskog univerziteta i nekadasnji ucitelj srpskog jezika princu Aleksandru Karadjordjevicu doktor Nikola Moravcevic bas u tom milju metropolisa napisao je istorijski roman "Albion, Albion". Profesor je i autor eseja, kao i urednik casopisa "Srpske studije". Dr Miodrag Radulovacki, profesor farmakologije Univerziteta Ilinois, inace Zemunac, vec godina vodi Jugoslovenski komitet za posdiplomske studije, kroz koji su prosli mnogi srpski, a posebno beogradski studenti pridoslice u SAD.
Svojim delima "Tri srpske glave" i "Srbija medju vukovima" istakli su se u Cikagu i pisci Vojin Markovic, odnosno Milan Popovic-Veljkov. Borko Jovanovic je pesnik, autor zbirke "Zazen", Tamara Vesna reziser predstave "Skver jedan" Stevana-Stiva Tesica. Muzicar Jovan Maksimovic se predstavio i kao pisac i reditelj drame "Magnifiko". Jovan Deretic je autor knjiga "Istorija Srba", "Zapadan Srbija" i "Serbi-narod i rasa", a Milan Markovic je pripremio "Genocid nad Srbima".
Na vrhu srpskog, ali i americkog umetnickog neba nalaze se jos jedan Srbin iz Cikaga, koji je dobio Pulicerovu nagradu. I to za novinarstvo. To je Volter Bogdanic, koji je rodjen u Geri, a radi kao novinar "Vol Strit zurnala". Dobitnik je Pulicera za 1988. godinu. Savo Rakocevic je slikar iz americkih enciklopedija. A Nikola Brcin je poznat kao veliki americki vajar. U americkom profesionalnom fudbalu, ragbiju, pominju se brojna srpska imena : Dzim Mandic, Norm Bulajic i Pit Stojanovic, zatim Ed Obradovic , igrac "Birsa" iz Cikaga, Dzim Obradovic, Pit Lasetic, Sem Jankovic i drugi. U bejzbolu, vredna su paznje srpska imena, kao sto su Pit Vuckovic, Eli Grba, Nik Strincevic, Volt Dropo, Dzon Vukovic i Pol Popovic. I, konacno, kao reli vozac poznat je Bil Vukovic. Po svemu tome, reklo bi se, da je Cikago prava srpska kulturna prestonica.
U Cikagu se stampaju novine na cirilici "Srpska borba", "Sloboda", ali i rade prve srpske radio stanice. "Romski dukat" je radio srbijanskih Cigana, u kome je glavni voditelj bio Zoran Ostojic, nekadasnji novinar Studija B iz Beograda. A sada je Alija Dalipovic sa suprugom. Pre sesnaest godina, kada su Amerikanci imali prvi popis stanovnistva, u kome se trazio i odgovor na pitanje o etnickom poreklu, vecina ovih ljudi napisali su da su "srpski Cigani". Porodica Kostandinov je pre pet godina u Cikagu osnovala crkveno-skolsku opstinu, sa predsednika izabrala srpskog biznismena Slobodana Pavlovica, graditelja mosta na Drini, inace, poreklom iz Popova kod Bijeljine, a od jednog bioskopa napravila je svoju pravoslavnu crkvu. U njoj su se vencavali i decu im krstio srpski svestenik, otac Djuro Krosnjar. Tu u toj crkvi "srpski Cigani" su za svog kralja izabrali najuspesnijeg i najuglednijeg medju sobom, Djuru Kostandinova.
Radio program vikendom "Tamo daleko" vodi Petar Jovanovic, vlasnik agencije "Nikola Tesla". On emituje vesti iz srpskih zemalja, intervjue i dokumentarne emisije, kao i narodnu i novokomponovanu jugoslovensku muziku u ogromnim kolicinama. Sve su to programi na komercijalnoj osnovi, sto u mnogome

[Milan-Toplica]

CRKVENO-SKOLSKE OPSTINE
U drustvenom i kulturnom zivotu kanadskih Srba znacajno mesto imali su ne samo Srpska pravoslavna crkva vec i mnoga nacionalna udruzenja i klubovi, kao i brojni pojedinci. Najstarija crkveno-skolska opstina osnovana jos 1912. godine u Ridzajni, dok je druga formirana sledece godine u Hamiltonu. U prvoj su bogosluzenje sluzili ruski svestenici, a u drugoj Janicije Kukuljevic. Plac za prvi srpski hram poklonila su braca Stevan i Sava Djurisic, a donatori su bili i porodice Inic, Jakovljev, Skreletov, Maksimovic, Knezevic, Petrov, Matic i mnoge druge. Gradnja crkve Svete Trojice u Ridzajni pocela je 1915. a zavrsena sledece godine. U njoj su sluzili Nikanor Palic, Mitrofan Kresojevic, Sava Gnjatovic, Stoilo Ilic i Svetozar Secerov sve do sredine sezdesetih godina. Tada za vladiku dolazi episkop Georgije Djokic, a za protojereja Mirko Malinovic.
U toj prvoj crkveno-skolskoj opstini osnovan je jos 1916. godine i klub "Beli orlovi", koji je imao i cuveni fudbalski klub. Jedan od njegovih aktivista bio je i Nikodije Mitrovic. Dve godine kasnije kanadski Srbi su osnovali i drugi klub "Jastreb". Dolaskom Rajka Milica sredinom sezdesetih godina na celo ove crkveno-skolske opstine i srpskog kluba, rodjena je ideja i o formiranju srpske skole u Ridzajni, koja i danas radi. Za njegove zasluge srpstvu i crkvi, Rajko Milic je od Svetog arhijerejskog sinoda odlikovan Ordenom Svetoga Save III reda.
Staroj srpskoj crkvi u Hamiltonu temelje su postavili 1917. godine arhimandrit Mardarije Uskokovic i otac Danilo Kozomora. Tu je 1934. niklo i prvo Kolo srpskih sestara "Kraljica Marija", a 1957. godine drugo Kolo srpskih sestara "Ravna Gora". U to vreme u Vajnoni je podignut spomen dom cetnickom generalu Drazi Mihailovicu. Nova srpska crkva Sveti Nikola podignuta je u Hamiltonu 1964. godine. U njoj je 1967. godine formirano trece Kolo srpskih sestara "Sveti Nikola", a tu je 1984. ustolicen i kanadski episkop vladika Georgije.
Ova dva srpska hrama bili su steciste duhovnog i kulturnog zivota kanadskih Srba u Hamiltonu, jer su u njima radile i osnovne skole na maternjem jeziku. Krajem cetrdesetih godina tu je pocelo sa radom i Srpsko narodno pozoriste, koje je 1960. godine dobilo i svog naslednika Srpsko nacionalno pozoriste "Kosovo", na cijem celu je bio Milisav Markovic. Tokom 1959. godine tu je formiran i veliki srpski sportski klub "Srbija".
Nedavno je na Internetu objavljen kompletan spisak crkveno-skolskih opstina i srpskih hramova sa svestenicima u Kanadi :
Crkveno-skolska opstina Svetog Simeona Mirotocivog, Kalgari, Alberta je osnovana 1970. godine, a crkva je osvecena 28. septembra 1986. Svestenik je protojerej-stavrofor Krsto Rikic.
Crkveno-skolska opstina Svetoga Save, Edmonton, Alberta je osnovana 1973. godine. Crkva je osvecena 13. septembra 1987. godine. U njoj sluzi protonamesnik Drago Knezevic.
Misionarska parohija Svetoga Save, Letbridz, Alberta je nekada bila velika srpska kolonija. Imala je 1948. godine oko osamsto Srba, a danas broji svega dvadesetak porodica. Opsluzuje je svestenik iz Kalgarija.
Crkveno-skolska opstina Svetoga Save, Vankuver, Britanska Kolumbija je osnovana 1969. godine. Crkva je osvecena 25. jula 1971. godine. Njeni svestenici su protojerej Miroslav Dejanov i protonamesnik Sava Arsenijevic.
Misionarska parohija Svetog Ilije, Kelovna, Britanska Kolumbija je najmladja srpska kolonija, jer je osnovana na Svetog Iliju 1995. godine.
CSO Svetoga Save, Vinipeg, Manitoba je formirana 1972. godine. Prva crkva sagradjena je 1972. Kupljena je nova zgrada 1978, a najnoviji crkveni objekat osvecen 14. septembra 1997. godine. Svestenik je Dusan Gnjatic.
CSO Svetoga oca Nikolaja, Hamilton, Ontario je osnovana 1913. godine. Crkva je osvecena 15. decembra 1917. godine. A zivopisana 1988. godine radovima Dragana Marunica. U ovom hramu ustolicen je prvi episkop kanadski G. Georgije 1984. godine. Svestenici su protojerej Stevo Stojsavcevic, Istocnohamiltonska parohija i protojerej-stavrofor Lazar Vukojev,Zapadnohamiltonska parohija.
Crkveno-skolska opstina Svete Trojice, Kicener, Ontario je formirana 1972. godine. Crkva je osvecena 13. maja 1989. godine. U njoj sluzi protonamesnik Vasa Pejovic.
CSO Svetoga Save, London, Ontario je osnovana 1965. godine. Prva bogomolja sa kapelom osvecena je septembra 1971, a nova crkva 4. septembra
1988. godine. Svestenik je protonamesnik Prvoslav Puric.
CSO Svetog Djordja, Nijagara Fals, Ontario je formirana 1953. godine. Predesnik je Aca Pantelic. Crkva sagradjena i osvecena 21. juna 1970. godine. Opsuzuje je protojerej Milos Milovanovic.
Crkveno-skolska opstina Svetih apostola Petra i Pavla, Okvil, Ontario je osnovana 1990. godine. Crkva je osvecena 30. maja 1993. godine. Svestenik je jerej Ljubomir Rajic.
CSO Svetog Arsenija Sremca, Otava, Ontario je formirana 1969. godine. Opsluzivao je povremeno paroh torontski. Ponovo je osnovana 6. februara 1993. U njenom sastavu su i Srbi iz Skarboroa. Crkva u Vitbiju kupljena je pocetkom maja 1993. godine.
________________________________________
CSO Svetog Stevana, Otava, Ontario je formirana 1976. godine. Nakon prekida 1978. godine, na inicijativu vladike Georgija, rad joj je obnovljen 1988. Crkvena kuca sa kapelom sagradjena je 1990. godine. U njoj je svestenik protojerej Zarko Mirkovic.
Parohijska misija Svetog Djordja, Tander Bej, Ontario je formirana septembra 1971. godine. Srpski dom je podignut i osvecen 13. novembra 1982. godine. Misiju usluzuje svestenik iz Vinipega.
CSO Svetoga Save, Toronto, Ontario je osnovana 1954. godine. Obuhvata centralni deo Toronta i Misisagu. Crkva Svetog Save opsluzuje Prvu parohiju torontsku, a kapela Sabora srpskih svetitelja u Misisagi je na usluzi Drugoj i Trecoj parohiji torontskoj. Crkva Svetog Save je sagradjena i osvecena 1955. godine.
Kapela Sabora srpskih svetitelja, Misisaga, Ontario je adaptirana u prizemnim prostorijama Srpskog centra gde se povremeno sluzilo od adaptacije 1984. godine. Kapela je osvecena 1989. godine. Svestenici su protojerej Vasilije Tomic.
protojerej-stavrofor Mihajlo Doder, Druga parohija i jerej Branko Topalovic, Treca parohija.
Crkveno-skolska opstina Uspenija Presvete Bogorodice - "Gracanica", Vindzor, Ontario je formirana 1946. godine. Crkva je osvecena 19. oktobra 1952. godine, a zivopisana 1978. Svestenik u njoj je sindjel Nektarije Radovanovic.
CSO Svete Trojice, Montreal, Kvebek je osnovana 1954. godine. Crkva je osvecena 31. oktobra 1976. Svestenik je protojerej Zivorad Subotic.

[Milan-Toplica]

KANADA


SRBI NA OBALAMA ONTARIJA


Proslo je pet stotina godina od kako je Djovani Kaboto, kasnije Dzon
Kabot, moreplovac stupio nogom na severno tlo Amerike, istrazio ga i nazvao Kanada. U ovoj zemlji do pocetka devedesetih bilo je stotinak hiljada Srba, Crnogoraca i Jugoslovena. Danas ovu zemlju snega i leda osvajaju mladi Srbi. Njih 30.000 uslo je u Kanadu za samo sedam poslednjih godina. Istorija kaze da je prva grupa od 49 srpskih useljenika stigla u Kvibek 1885. godine. Do 1918. godine u Kanadu je stiglo 1.258 Srba. Samo u Torontu, izmedju balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, bilo preko 200 Srba, uglavnom samaca. Okupljali bi se u kafani "Beograd" i kockali.
U to vreme, od 1911. godine, Mihailo Pupin je bio pocasni konzul Kraljevine Srbije za SAD i Kanadu. Godine 1917. pukovnik Pribicevic je dosao u Kanadu da organizuje tranzitne logore za dobrovoljce koji su iz SAD i Kanade regrutovani za Solunski front. U Kanadu je dosao i kapetan Antun Seferovic, americki Srbin crnogorskog porekla, koji je kasnije postao generalni konzul Kraljevine Srbije u Montrealu. To je sve govorilo da se srpska kolonija naglo razvijala. Popis iz 1921. belezi u Kanadi 18.050 "jugoslovenskih" lica. Srbi su se nastanjivali, uglavnom, u provinciji Ontario. Godine 1928. samo u Torontu je bilo oko 1.000 Srba. Do 1939. godine u Kanadu se uselilo 33.503, a vratilo u Jugoslaviju 9.070 lica.
Posle Drugog svetskog rata, u ovu zemlju se uselilo preko 110 hiljada ljudi, uglavnom, politickih emigranata i a potom i novih gastarbajtera, iz SFRJ. Srba je bilo oko 80.000. Od 1990. godine useljavanje Srba u Kanadu dobija na znacaju zbog promene u useljenickom zakonodavstvu 1993. godine, kada su uvedeni dodatni kriterijumi koji stimulisu useljavanje strucnih i kvalifikovanih ljudi. Kanadi je godisnje potrebno 220.000 doseljenika. Od 1994. godini, SR Jugoslavija je medju deset najvecih snabdevaca strucne radne snage za kanadsko trziste. Kanada je u toj godini izdala preko sedam hiljada useljenickih viza i postala prva i najvaznija useljenicka zemlja.
I pre pedesetak godina i danas najveca i najaca iseljenicka organizacija nasilh ljudi u Kanadi jeste Srpska narodna odbrana. Prvi Kongres SNO u Kanadi, dok je njeno sediste bilo u SAD, odrzan je decembra 1916. godine u Velandu, Ontario, na kome je za predsednika izabran otac Janicije Kukuljevic. SNO je kasnije izrastala na tradiciji Jugoslovensko - kanadskog udruzenja koje je pre Drugog svetskog rata okupljalo nase iseljenike. U njemu su vodeci clanovi bili Srbi: Nikola Perazic, Iso Uzelac, predsednik, Ilija Masoncic, Dusan Tepsic, Pane Jeric i Boza Markovic. Kasnije, Jovan S. Mihajlovic, Zivko Joksimovic i od 1939. godine Pero Bulat. Jugoslovenska vlada je podrzavala udruzenje i od 1934. finansirala njegov list "Glas Kanade". Pojacano prisustvo ratne emigracije, neminovno je dovelo i do gasenja ovog Udruzenja, koje je 1941. godine u gradu Valdor, provincija Kvibek, transformisano u SNO. Generalni moto citave organizacije je bio "Srbi na okup protiv Hrvata". Tada je predsednik postao stari iseljenik Petar Bulat. Posle njega, neko vreme je predsedavao i dobrovoljac oslobodilackih ratova Sava Markovic.
Na I kongresu SNO za Kanadu 1943. godine, za lidera je izabran Vojo Jaksic. Postojece glasilo "Glas Kanade", urednik Boza Markovic, promenilo je ime u "Glas kanadskih Srba". Ovaj list i danas izlazi. Medjutim, na II kongresu SNO za Kanadu 1944. godine iz organizacije se izdvojio i kao lider frakcije nametnuo Milutin Bajcetic. Ova frakcija SNO u Kanadi dobila je ime Srpska nacionalna liga, ali se i dalje zvanicno predstavljala kao Srpska narodna odbrana. Sediste joj je bilo u Hamiltonu, gde se i danas stampa njeno glasilo, list "Kanadski Srbobran". Milutin Bajcetic je bio predsednik sve do 47. Kongresa ove Lige 1990. godine, kada ga je nasledio predsednik Cedomir Asanin.
U Glavnoj upravi SNO za Kanadu devedesetih godina izabran je novi predsednik Bora Dragasevic, koji je danas jedini Srbin clan vladinog Kanadskog etnickog saveta u Torontu, a i osnivac Kanadsko-srpskog saveta. Dragasevic je glavni urednik i komentator lista "Glas kanadskih Srba" i vec 25 godina glavni urednik i voditelj radio-sata "Sumadija", zvanicnih organa SNO u Kanadi. Za Boru Dragasevica se moze reci da je danas najveci srpski aktivista u dijaspori. Srpska narodna odbrana ima u ovoj zemlji dvadesetak odbora u svim gradovima gde zive Srbe. Poslednje nedelje juna, svake godine, vec pedeset i cetiri leta SNO na Nijagarinim vodopadima organizuje najvece srspke sabore u rasejanju - Srpski dan i Vidovdan. Tada na sabor dodje i po petnaestak hiljada Srba. To je prilika kada se na jednom mestu okupe predstavnici ne samo Srpske narodne odbrane i Srpske pravoslavne crkve Sveti Djordje vec i drugih nacionalnih organizacijea iz Kanade: Srpskog federalnog saveza, kog predvodi Branko Dragojlovic, Organizacije srpskih cetnika "Ravna Gora", na celu sa Marinkom Marjanom i Udruzenja boraca kraljevske jugoslovenske vojske.

[Milan-Toplica]

SRBI U FLORIDI


Do pre pedesetak godina najvece juzno poluostrvo SAD bilo je ispresecano mocvarama. Otkrio ga je 1513. spanski istrazivac Poenso de Leon, pa je sve do 1819. poluostrvo pripadalo madridskim vlastima i Saminola Indijancima. Florida je otkupljena od Spanaca tek 1845. godine. Kada je pretvorena u ogromno poljoprivredno dobro, kada je otvoren rudnik fosfata i kada se javio posao na Floridu krajem proslog veka dolaze i srpski radnici. Njih dve stotina. Naglim razvojem turizma poslednjih decenija Florida je pretvorena u raj na zemlji. Srbi su nastavili da dolaze, da se doseljavaju, ali sada kao turisti i penzioneri. Tako je barem uradio Milutin Mica Tanasijevic, slikar naivac, Kragujevcanin koji je uzeo umetnicko i americko ime Dzon Parker i iz Vasingtona se kao invalidski penzioner preselio u Majami.
Mihajlo Konjevic je sa suprugom Milenom ziveo, prvo u San Francisku, pa Njujorku. Kao farmaceuti otisli su u penziju i u svoj novi stan u Majami Bicu. Doktor Mario Vuksanovic, ekspert za hemiju, rodjen je i ziveo je u Juznoj Americi, pre nego sto se, pre desetak godina doselio na Floridu, u Majami. Sem ovog grada, Srba ima i u Sent Petersburgu, Nort Portu i Orlandu. Tu su i srpske crkve Sveti Djordje sa protom Milanom Krsticem, Sveti Sava sa ocom Zivom Gvozdenovicem i Sveti Sava sa protom Milojem Raicevicem. Sveti Simeon vodi paroh Stokan Cirkovic, a Svetu Petku svestenik Nikodin Pribojan.
Na Floridi zivi petnaestak hiljada Srba, koji su rasuti duz poluostrva, tako da ih u Majamiju ima najvise, oko hiljadu porodica. To su ljudi srednje klase, mada ima i bogatih. Dobri pravoslavci i Srbi, koji svake jeseni organizuju Srpske dane na Floridi, u porti crkve Sveti Djordje. Oni koji vole da srbuju okupljeni su oko Kongresa srpskog ujedinjenja, koji predvode dr Zarko Bilbija i Jelica Todorovic. Veliki aktivisti su i Milan Konjevic i Milica Simonovic, rodjena Manojlovic. I Lazar Dragin koji se izborio sa vojvodjanskim sudom za svoju pravdu.
Najpoznatiji Srbi na Floridi bili su kosarkaski trener Vlado Bosnjak iz ekipe "Central" i igrac Sasa Danilovic, dok je bio u "Majami Hitu". I arhitekta Ilija Gligorijevic, koji je gradio lepe vile i skupe kuce. Danas su najpoznatiji Srbi slikar Voja Stamenic i njegova cerka Violeta Stamenic, prelepa manekenka i foto-model. Njene slike su na naslovnim stranicama americkih modnih casopisa "El", "Kosmopoliten", "Foto", a slike njenog oca su u Muzeju umetnosti Amerike i Narodnom muzeju u Beogradu.
Najbogatiji Srbin je svakako Piter Dzonson, odnosno Petar Pera Djurdjev, menadzer, bivsi dzokej i trener trkackih konja. Jahanje je zavoleo kao mali u Beogradu, na hipodrumu, jer su njegov otac Milos i stric Savo Djurdjev bili poznati dzokeji. Posle rata putovao je sa ocem u Bec, Pestu, Pariz da uci konjarstvo kod Rene Peleta. Put ga odatle odveo u SAD, gde je patentirao najbrzu trkacku skolu za hvatanje divljih konja. I time se obogatio. Od 1962. Pera Djurdjev se neprestano vraca svom beogradskom hipodrumu. U biznisu na Floridi jaki su i Majkl Minic, gradjevinar i Aleksandar Aca Sretkovic, trgovac nekretninama, poreklom iz negotinskog kraja. Den Dragas je, takodje, trgovac kucama i stanovima. Goran Dragoslavic, inace, Pozarevljanin je hotelijer. A Ned Tomic strucnjak za odnose sa javnoscu. Zikica Trifunovic je trgovac i vlasnik satelitskog kanala "Orion" za prenos srpskog tv programa iz otadzbine.
Dr Zarko Bilbija, na zalost, nema gde da se vraca, jer je ostao bez rodnog kraja, ali redovno dolazi u Beograd. Rodjen je u Bosanskom Grahovu, emigrirao je kao pripadnik nacionalnih snaga u SAD 1954. godine. Magistrirao je i doktorirao ekonomiju u Cikagu. Dugo je bio savetnik Trgovacke komore drzave Ilinois, zatim savetnik za planiranje u Brazilu, profesor Vise skole za upravnike u Italiji. Radio je i kao direktor Planske komisije u Cikagu i napokon kao profesor ekonomije i filozofije na Drzavnom univerzitetu Florida, Univerziteta Majami i Univerziteta Zetulio Vargas u Brazilu.
Devedesetih kao aktivista Kongresa srpskog ujedinjenja dr Bilbija je sa memorandumom "Sta Srbi zele" obisao u Vasingtonu savetnike predsednika Odbora za spoljnu politiku i pojedinih senatora. Tada se susreo i sa savetnicima Boba Dola, koji su mu priznali da je on prvi Srbin sa kojim razgovaraju o jugoslovenskoj krizi. To je otvorilo vrata Srbima u Beloj kuci, Senatu i Kongresu, gde je dr Zarko Bilbija istupao sa svojim srpskim tezama.
Novi stanovnik Floride je i jedan od najbogatijih Srba u SAD, industrijalac Milan Mandaric, koji je zimus trebalo da kupi avio kompaniju "PAN AM" i da je spase bankrota. Mandaric, medjutim, to nije uradio. Prodao je svoju fabriku "Eleksis internesel" u San Hoseu, Kalifornija i sa drugom fabrikom "Sanmina" preselio se u Majami Bic. Mandaric je rodjen u Beogradu 1938. godine. Diplomirao je masinstvo i radio kod oca u radionici. Emigrirao je u SAD 1969. godine, drzavljanstvo je primio 1976. kada je i otvorio vlastitu kompaniju "Lika". Osamdesete je postao akcionar firme "Sanmina", koju je 1993. spojio sa preduzecem "Eleksis internesel" za proizvodnju i servisiranje kompjuterske opreme i delova. Istovremeno bavio se investiranjem u fudbal klubove u San Hozeu, Oklandu, Sent Luisu, Nici i Briselu. Kada je u zimu 1998. godine prodao kompaniju "Eleksis internesel" sa suprugom Gordanom kupio je kucu u Floridi, na ostrvu Fiser i sediste kompanije preselio u Majami.
I u najudaljenojoj americkoj drzavi Havaji, sastavljenoj od dvadesetak ostrva, najblizoj Floridi, zivi cetrdesetak srpskih porodica. Najvise ih je u prestonici Honolulu, na ostrvu Oahu. Price kazu da su Havajci podigli spomenik Vasojevicima, jer je posle dolaska Dzemsa Kuka, on bio njihov prvi vladar. Srbi danas na Havajima imaju parohiju Svetog kneza Lazara, na cijem celu se nalazi predsednik Rodoljub Vranisic, zvani Miki. Njegovi potpredsednici su Borko Ijacic i Milovan Prodanovic, a sekretar Bosiljka ViL, a blagajnik Julija Licina. Srpski aktivisti su Kosta Vojinovic, Angela Tom, Predrag Stanic i Gordan Vojinovic. Najpoznatiji Srbin na Havajima je Sonja Djerek, podoficir, prvi u klasi ronilaca americke mornarice.
U zimu 1991. godine Sanja Djerek je zajedno sa stonoteniserom Aleksandrom Karakasevicem proglasena za najboljeg sportistu Zemuna. Zbog njene mladosti strucnjaci su joj predvidjali sjajnu seniorsku karijeru. A Kajakaski klub "Ivo Lola Ribar" se nadao da ce Sanjina slava biti dovoljan podstrek mladjim kajakasima da krenu njenim stopama. Zivot je, medjurim, rezirao drugaciji scenario. Porodica Djerek je pocetkom 1993. godine emigrirala u Ameriku. Maja Djerek se zaposlila i udala u Cikagu za jednog Kraljevcanina, a Sanja Djerek se prijavila u americku vojsku oktobra 1993. godine.
Ubacena je kao jedina zena kadet u Mornaricki trening centar u Grej Lejksu i bila najbolja, prva u klasi ronioca-elektricara. To je bila preporuka da se prijavi u Mobilnu ronilacko-spasilacku jedinicu americke mornarice (MDSU), cija je baza bila u Bel Tenderu na Pacifiku. Sanja Djerek je i ovog puta bila najbolja i za samo cetrnaest meseci unapredjena je u podoficira, sto se u istoriji ove jedinice nikada nije dogodilo. Americka stampa je o ovom uspehu i ovoj zelji jedne Zemunke pisala: "Srpski emigrant savladao sve prepreke" ili "Unapredjenja u mornarici: Sanja se penje merdevinama do cinova".
U medjuvremenu, 165. obavestajni bataljon americke armije angazovao je podoficira Sanju Djerek kao prevodioca za srpski jezik. Potporucnik Djerek je ubacena u specijalni "Sila odred", jedinicu za logisticku podrsku i zastitu, koji je u sastavu Ifora delovao u podrucju Tuzle. Sanja Djerek je bila toliko uspesan prevodilac i animator svih susreta americkih vojnika sa lokalnim stanovnistvom, da joj je narednik Son Vilson javno, u novinama odao priznanje. Posle ovakvih javnih i sluzbenih pohvala, kada se vratila natrag u bazu, Sonja Djerek je nagradjena prekomandom u komandni centar na Havajima, gde danas zivi sa ocem Mikom i majkom Milom.

[Milan-Toplica]

SRBI U VASINGTONU



Glavni grad Sjedinjenih Americkih Drzava osnovan je pre dve stotine godina, a vec 1800. postao je prestonica Amerike. Ujedno grad koji je dobio ime po Dzordzu Vasingtonu je i centar saveznog okruga (D.C.) Kolumbia i kopca dve americke drzave Vridzinija i Melilend. Sa oko milion stanovnika, od kojih su vecina crne puti, Vasington je danas administrativni i politicki centar SAD i sveta. Zbog toga su se u njega preselile mnoge americke ugledne institucije, od naucnih instituta do medijskih kuca, a i petnaestak centrala za lobiranje razlicitih zemalja i naroda, pa i srpska. Prema slobonoj proceni u Vasingtonu danas zivi i radi oko hiljadu Srba. Okupljaju se najvise oko dva pravoslavna hrama, koji nose isto ime Sveti Luka. Prvi i mladji, na Sesnaestoj ulici vodi prota Miroslav Lazarevic, a drugi stariji vodi prota Dragan Milosevic. U upravama ovih srpskih crkava sede ugledni Srbi, koji predstavljaju elitu u vasingtonskoj koloniji. Dr Zoran Hodjera je, na primer, predsednik uprave u hramu Sveti Luka na Sesnaestoj ulici. Beogradjanin po rodjenju, Svajcarac po obrazovanju, doktor ekonomije, diplomirao politicke i medjunarodne nauke u Zenevi, postiplomac na Oksfordu, profesor na Jelu, prvo visi savetnik u MMF-u za ekonomska, a danas za politicka pitanja.
U Vasington su Srbi poceli da pristizu pre pedesetak godina i kasnije, uglavnom, po sluzbenom zadatku. Zaposleni u drzavnim ustanovama dobijali su premestaj u prestonicu. Profesor politickih nauka Aleks N. Dragnic, rodjen u drzavi Vasington, na zapadu SAD, za vreme i krajem rata sluzbovao je u glavnom gradu Vasingtonu, prvo u Ministarstvu pravde i Birou za strateske studije, a potom u Ministarstvu odbrane sve do 1952. godine. Kragujevcanin, politicki emigrant dr Milos Kostic, pukovnik americke vojske i strucnjak za finansije iz Cikaga, kao profesionalni vojnik vratio se iz Vijetnama i po zadatku postao instruktor antiteroristickih jedinica i predavac na Univerzitetu za nacionalnu odbranu u Vasingtonu. I Mile Vojvodic, general - major, bivsi pilot je po potrebi vojske dosao sedamdesetih godina u americku prestonicu.
Takva sudbina je 1989. zadesila i tada najmladjeg americkog generala cetrdesetsestogodisnjeg Srbina Radeta Ostovica, koji je inace rodjen u Milvokiju. I Dusana Vujovica, koji je direktor Svetske banke u Vasingtonu. Politicke potrebe u Vasington su dovodile Beogradjanina Dragana Zivanovica, poznatijeg Amerikancima po svom drugom imenu - dr Danijel Bojer, pa Licanku, kongresmenku Helen Delic-Bentli, Ralfa Vinovica, sefa Odelenja za ekonomske odnose u Kongresu.
Dr Dragan Zivanovic ima sezdeset i pet godina i iskustvo svetskog putnika. Kao Danijel Bojer bio je licni prijatelj i saradnik Elinor Ruzvelt, Adlaja Stivensona i Dzona Kenedija. Sa ovim americkim predsednikom upoznao se Demokratske stranke, ciji je Zivanovic bio predstavnik u Evropi, pa u drzavi Ilinois, a potom i u Vasingtonu. Kada je otpoceo novi rat na Balkanu agilni Bojer postao je prijatelj Sajrusa Vensa i kardinala Kaserolija. A bio je i cest gost kod pape u Vatikanu i domacin lordu Ovenu u Zenevi. Uspesan je biznismen, kazu "tezak" koliko i budzet neke nove balkanske drzavice. To je Bojeru obezbedilo ulogu tihog posrednika na zenevskim pregovorima o BiH pre tri godine, ili - pre cetvrt veka - uspostavljanje veza sa Severnim Vijetnamom u jeku americkog vojnog angazmana u Jugoistocnoj Aziji.
Branka Terzica, strucnjaka za energiju iz Milvokija, pak licno je bivsi predsednik Dzordz Bus doveo u Vasington i postavio za rukovodioca Federalno odelenja za energetiku SAD. Branko Terzic je rodjen u nemackom izbeglickom logoru. Zajedno sa roditeljima, ocem Dusanom i majkom Oliverom usao je u SAD kada je imao samo tri godine. Zahvaljujuci svom znanju i bavljenu politikom u centru Republikanske stranke za drzavu Viskonsin dogurao je do visoke funkcije u Busovoj administraciji. Tek poslednjih godina u Vasington nasi ljudi dolaze zbog licnih poslova u politici, nauci i informisanju. Tako, na primer, inzinjer David Vujic dosao u americku prestonicu kao predstavnik "PAN AM - Marsel Daso" za odnose sa federalnom administracijom. I tu otvorio vlastitu korporaciju "AII" vrednu danas oko pola milijarde dolara. Vujic je rodjen u SAD, a roditelji su mu poreklom iz Okucana i Gline. Diplomirao je i magistrirao u Kalifoniji na avionskoj industriji, konstruisao je odbrambeni sistem "Nebeski stit", pa je zato i dobio zadatak da ubedi vladu da ovaj projekat finansira iz budzeta. Kada mu je to uspelo ostao je u Vasingtonu. I Predrag Pajic, poreklom iz Banjaluke radi vec decenijama u Kongresnoj biblioteci kao sef referata za Jugoslaviju. U cuvenoj radio stanici za medjunarodnu promociju SAD a "Glasu Amerike" su zaposleni slavista Branko Mikasinovic, prevodilac dela srpskih pisaca, autor knjige "Jugoslavija-kriza i raspad", Ana Pavicevic, aktivista Srb Neta, Dragana Li i jos jedan Beogradjanin, magistar novinarstva Aleksandar Zigic. Svetlana Soc, lepa Zemunka je 1996. bila najbolji nas student u Vasingtonu.
Medju advokatima najpoznatiji je Dusan Zdravkovic, rodjen na beoradskoj Cuburi, koji ima dve kancelarije - u Melborou i Kastritu, srcu Vasingtona. Prava je diplomirao u Beogradu, ali je 1962. godine otisao za Svajcarsku, a potom za SAD. U vreme zacetka jugoslovenske krize kao srpski patriota Zdravkovic je zastupao americke Srbe i samu Jugoslaviju kao advokat po ceni od jednog dolara.
U svetu nauke Amerikancima, a i Srbima u Vasingtonu najpoznatiji je dr Branislav - Brana Vidic, profesor na Dzordztaun univerzitetu, akademik, svetski strucnjak za mikrobiologiju. Rodjen je 1934. u Sremskoj Mitrovici, a gimnaziju i studije stomatologije zavrsio je u Beogradu. Svoj prvi posao dobio je sezdesetih godina na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, odakle je otisao na jednogodisnje studije u Lozanu. Na Atomskom institutu u Svajcarskoj ostao je pune tri godine da bi izucavao neurobiologiju. Vec tada kao istrazivac citiran je u Poznatoj Grejevoj anatomiji, sto mu je donelo ugled i slavu medju svetskim naucnicima. Kako je vrlo brzo shvatio da je kao strucnjak cenjeniji u inostranstvu, nego li kod kuce dr Brana Vidic je sredinom sezdesetih prihvatio poziv Univerziteta Sent Luis da bude vanredni profesor. Posle toga je u Americi sve bilo lakse. Nekoliko godina kasnije Vidic prelazi u glavni grad SAD, da bi drzao katedru na Dzordataun univerzitetu. Saradjivao je sa americkom vojnom industrijom i kompanijom "IBM". Boravak u SAD mu je omogucio da specijalizuje morfologiju i elektronsku mikroskopiju, pa da, kako sam kaze, udje u tajne celijske biologije. Te svoje naucne tajne dr Brana Vidic danas prenosi ne samo americkim vec i mnogim akademcima u Svajcarskoj kojima predaje kao putujuci profesor. Doktor Brana Vidic predaje i srpskim studentima u Beogradu i Novom Sadu, a kao humanitarac i predsednik organizacije "Mi brinemo" daje svoj doprinos i zbrinjavanju srpskih izbeglica.
Profesoru Aleksu Dragnicu, strucnjaku za srpski parlamentarizam i uredniku "Srpske revije", Draganu Zivanovicu, Davidu Vujicu, Dusanu Zdravkovicu, Savi Sremcu, dr Branislavu Vidicu, Branku Mikasinovicu, protama Lazarevicu i Milosevicu, dr Zoranu Halodjeri kao i ostalim malobrojnim Srbima u Vasingtonu, zajednicko je to sto su i pocetkom osamdesetih, i pocetkom devedesetih, kada je njihovom narodu u otadzbinskim zemljama bilo tesko, zalegli da pomognu koliko mogu. Prvo su formirali srpski lobi u Vasingtonu, udarili temelje Srpskom nacionalnom programu, zagovarajuci ideju o Svesrpskom saboru. Branko Mikasinovic je napisao knjigu o korenima i posledicama jugoslovenske krize, koju je namenio americkoj citalackoj publici i svojim kolegama slavistima i novinarima. Ovi vasingtonski Srbi su se svim silama angazovali da dobiju medijski rat usred SAD i na humanitarnim poslovima.
Pune tri godine na tim poslovima se aktivno angazovao i dr Zoran B. Djordjevic u svojstvu direktora Kancelarije Republike Srpske Krajine, koja je 1994. godine ugasena. Doktor Djordjevic je Pirocanac, diplomac Elektrotehnickog fakulteta u Beogradu i studiozni istrazivac Masacuses instituta za tehnologiju, gde ja magistrirao na nuklearnom inzonjerstvu, a doktorirao na fizici. Radio je dugo godina u Nuklearnom institutu u Vinci, da bi se pocetkom 1991. sa porodicom odselio u Vasington. Zaposlio se kao naucni saradnik u Drzavnoj labioratoriji za staklo, gde je radio na procesima zastite od atomskog zracenja, ali se i odmah agazovao na srpskim poslovima. Najvise uspeha na medijskom planu u borbi za srpsku stvar u Vasingtonu, u samoj Americi, a i u otadzbini, imala je od svih njih, medjutim, jedna lepa Srpkinja, takodje, rodjena Beogradjanka.
Danijela Sremac je dugo bila najpoznatija Srpkinja u Sjedinjenim Americkim Drzavama. Zvanicno ona je bila predstavnik Republike Srpske u Vasingtonu. Dala dvadeset velikih intervjua SNN, BBC, Kanadskom radiju, Asosijeted presu, Televiziji Rojter, CBC-u, Figarom, Bostonskom radiju, Poljskoj nacionalnoj televiziji i Vatikanskom radiju. I zbog toga je imala odredjenih neprijatnosti, ali i uspeha u Vasingtonu. Nocu je pozivaju hrvatski i muslimanski nacionalisti i prete joj.
Posle njenog pojavljivanja u americkim medijima 1994. javio joj se kongresmen Hol, demokrata iz drzave Ohajo i pozvao na sastanak. Upoznala ga je sa situacijom u Bosni, posebno sa pozicijom srpske strane i stradanjima srpskog naroda. Kongresmen Hol i troje njegovih savetnika su prihvatili poziv da posete Beograd i Pale, da posete srpske izbeglice koje se jos nalaze u Bosni. Cim se u americkoj vladi proculo za ovaj susret pojedini "jastrebovi" su pokusali da nagovore kongresmena da ne ide u Bosnu i Srbiju. Koliko je gospodin Hol bio zadovoljan saradnjom govori cinjenica da je po povratku u Vasington Danijeli Sremac ponudio posao u svom kabinetu.
Rodjena je u Beogradu, u porodici Save Sremca, pionira kompjuterskog inzinjeringa u Srbiji i tvorca Srpskog nacionalnog programa u Americi. Njena majka Desanka, rodjena Djordjevic, je bila skolski psiholog na Novom Beogradu, takodje je aktivno, preko Americko-srpske decije organizacije, ciji je predsednik ukljucena u humanitarni rad srpske kolonije u Vasingtonu i okolini. A brat Milan je bio strucnjak za komjutere i njihovu primenu u americkoj medicini. Sa osam godina, posto je otac Sava Sremac dobio poziv iz SAD da specijalizuje rad na komjuterima, citava familija se preselila 1976. godine u Klivlend, Ohajo. Posle srednje skole Danijela Sremac je zavrsila dva fakulteta, diplomatiju i filozofiju, na Dzon Kerol univerzitetu u Klivlendu. Na Institutu za muziku ucila je kompoziciju cetiri godine. Talentovan je pisac na rodjaka Stevana Sremca i dobar slikar. Kada su se njeni pocetkom devedesetih odselili u Vasington upisala je magistraturu iz medjunarodnog prava. Govori srpski odlicno, engleski bez naglaska, francuski i ruski. Da bi se skolovala Danijela Sremac se zaposlila, prvo kao savetnik Kompjuterskom centru Ohajo, a potom 1991. godine kao analiticar ekonomskih odnosa u Istocnoj Evropi u Ministarstvu za spoljnu trgovinu SAD.
Posle Danijelinih nastupa na CNN-u tokom 1990. godine gospodin Miroslav Majkl Djordjevic, osnivac i predsednik Srpskog kongresa ujedinjenja u SAD predlozio joj je da vodi Srpsku kancelariju ove organizacije u Vasingtonu. Stampala je specijalni Srpski bilten, koji je dostavljala politickim zastupnicima u Beloj kuci, Senatu i Kongresu, kao i mnogim vasingtonskim redakcijama. Bilten je slala i nasim Srbima u SAD sa porukom : - Citaj, umnozi i salji svojim senatorima !
Danijela Sremac i Srpski kongres ujedinjenja uspeli su da angazuju i agenciju "Manatos & Manatos", koja je omogucila predstavnicima ove srpske asocijacije da posete americki Kongres, Belu kucu i Senat. Danijela Sremac je bila saradnica kongresmenke Helen Delic-Bentli, organizovala je govor Dobrice Cosica o kosovskom pitanju pred zastupnicima americkog Kongresa, a zatim i srpske demonstracije pred Belom kucom devetog septembra 1995. godine.
Zahvaljujuci tim javnim nastupima Danijela Sremac je bila cest gost americkih politicara Li Hamiltona, Dzona Vorena, Nensi Kesabal, Sema Gejdsona, Helen Delic-Bentli, ali i Boba Dola, Frenki Meklovskog, Denisa Dikonsinija, koji imaju dosta tvrde stavove prema Srbima. A dobijala je pozive i drzala predavanja o Srbima u mnogim vasingtonskim institucijama. Poslednji nastup imala je u cuvenom Kato institutu, gde je istakla da mir sklopljen u Dejtonu za Srbe nije kraj politickog i medijskog progona, jer se preko Tribunala u Hagu nastavljaju pritisci na srpski narod. Zato je Danijela Sremac osnovala Savetodavni odbor, u koji su usli mnogi znameniti Srbi iz Amerike, spremni da pomognu rad Srpske kancelarije u Vasingtonu. Cilj Danijele Sremac je da vremenom Srpska kancelarija preraste u Srpski institut.
Kancelariju Srpskog kongresa ujedinjenja u Vasingtonu preuzeo je gospodin Majkl Menard 1994. godine. Ovaj sedamdesetogodisnji Beogradjanin radni vek je proveo, prvo u americkoj vojsci, a potom u americkoj administraciji. Rodjen je u Makedoniji 1923. godine kao Marko Ugrinovic, a kako mu se otac drzavni cinovnik cesto selio, skole je zavrsavao u Sarajevu i Beogradu. U Ameriku je dospeo 1946. godine kao "raseljeno lice" sa dvadesetak i kusur godina zivota. Neko vreme je radio u celicanama po drzavi Viskonsin, a potom, kada je dobio stipendiju zavrsio je prava. Od 1948. do 1952. proveo je u americkoj vojsci. Kako se dugo bavio informisanjem u SAD, to je gospodin Menard preuzeo na sebe obavezu da se kao amricki penzioner uhvati u medijski kostac sa albanskim, hrvatskim i muslimanskim lobijem u Vasingtonu. U tome je imao polovicnog uspeha, pa je Srpski kongres ujedinjenja ugasio svoju kancelariju i odlucio da direktno kontaktira sa americkim politicarima. Delegati ove najvece srpske asocijacije u SAD su lane i ove godine bili u sluzbenoj poseti Beloj kuci, Kngresu, Senatu i razgovarali sa sedamdesetak politicara u Vasingtonu o srpskom pitanju.
I zivotna i profesionalna biografija mr Obrada Kesica vezana je za srpske zemlje i Balkan. On vodi poreklo iz Bosne, a i danas se u Vasingtonu aktivno bavi analizama politickog stanja u bivsoj Jugoslaviji. Kesic je studije medjunarodne politike i prava zavrsio u americkoj drzavi Ilinois. Posao ga je, medjutim, odvukao u Vasington, gde je angazovan kao vladin ekspert za balkanske probleme. Danas je i jedan od rukovodilaca u Centru za istocno-evropske programe, a samim tim je dobar poznavalac americke spoljne politike i strategije novog svetskog poretka.
Magistar Obrad Kesic, Amerikanac, balkanolog, analiticar u IREX-u, Upravi za medjunarodna naucna istrazivanja i razmenu, sa sedistem u Vasingtonu, cest je gost ovih prostora koje krstimo sintagmom "bivsa Jugoslavija". Do novembra prosle godine radio je na naucno-istrazivackoj razmeni sa Balkanom, a od novembra je zaduzen za medjunarodni medijski program u svom institutu. U Kesicevim korenima su pomesani "prekodrinski" i "maticni" Srbi: njegov otac je rodom iz Bosanskog Grahova, a majka Smederevka.
Zavrsio je studije medjunarodne politike i prava u na Ilinois univerzitetu. Mr Obrad Kesic je jedan od autora knjige "Srbija mora umreti", monografije u kojoj je desetak zapadnih novinara, politicara i publicista objavilo svoja zapazanja i gorka iskustva o ekscesima zapadnjackog propagandnog rata protiv Srba. Sluzbeno i privatno vec je petnaestak puta dolazio iz Vasingtona u Beograd, Banjaluku i na Pale. Pise za pojedine beogradske, ali i vasingtonske listove i casopise. Upravo radi u ime americke vlade na formiranju srpskih nezavisnih medija u Bosni. Spada u red onih Srba u Americi koji su imali priliku da se susretnu sa lepsom polovinom porodice Klinton, sa gospodjom Hilari.
Sa Bilom Klintonom, predsednikom SAD u avionu "broj jedan" putuje i Srbin Milorad Rod Blagojevic, americkog clan Kongresa. To je Srbin danas na najvisem nivou u Americi. Zakletvu je polozio u Kongresu 7. januara 1997. godine, na nas Bozic. Bio je u kongresnom dvorani sa cerkicom. Blagojevic je clan dva kongresna komiteta : Komiteta za nacionalnu bezbednost, koji je odgovoran za oruzane snage SAD, za Pentagon, za vojne troskove, za sistem naoruzanja i za licna armijska pitanja i Komiteta za nadzor, koji kontrolise poslovanje vladinih institucija. U Komitetu za nacionalnu bezbednost aktivno ucestvovao je u raspravi o vojnom budzetu, koji cini 16 odsto budzeta SAD. U tom komitetu ovaj Srbin sedi zajedno sa Tedom Kenedijem, Dzonom Vorlijem, Cak Robom i drugim poznatim kongresmenima. Posebno je bio aktivan u Potkomitetu za suzbijanje narkomanije u Americi.
Drugi problem na kome se angazovao Milorad Blagojevic bilo je pitanje kontrole vatrenog oruzja u SAD.
Mladja generacija Srba iz Vasingtona, kojoj pripadaju i Vojislav Lalic - Petric i Nina Milosevic svoje znanje iz oblasti racunara, stavili su, takodje, u funkciju patriotizma. Ovo dvoje Beogradjana, bas u vreme embarga uspeli su da preko svog komjuterskog sistema udju u mrezu Internet i da otvore dosije o Jugoslaviji i Srbima. Ta komjuterska srpska arhiva sadrzi podatke o nacionalnom i kulturnom identitetu Srba i Jugoslovena, o muzici, pa cak i o srpskoj kuhinji. Poslednjih meseci u ovaj dokument uneseni su i poslovni podaci o jugoslovenskim i srpskim preduzecima i mogucim poslovima u SRJ. Samo prvog meseca pet hiljada korisnika iz Amerike i sveta citalo je njihove podatke o SRJ, da bi se kasnije koriscenje uvecalo za 414 puta. I na taj nacin malobrojni Srbi iz Vasingtona ostavljaju svoj trag u americkom javnom i politickom zivotu.

[Milan-Toplica]

SRBI U BOSTONU


Jugoslovenska javnost za Boston zna ponajvise po cuvenom maratonu i Harvardskom univerzitetu. Boston je centar americke industrije vune, ali i jedan od najjacih univerzitetskih centara u SAD, pa i svetu, zbog cega je poslednjih godina postao privlacan za jugoslovenske studente i intelektualce. Prvi dolaze da ucvrste svoje akademsko znanje i steknu visoko zvanje, a drugi da pokazu koliko vladaju vestinama predavaca, profesora i naucnika. Boston je i glavni grad i najveca luka americke drzave Masacusets. Ima oko tri miliona stanovnika, kao nas Beograd, ali i dva univerziteta sa tridesetak fakulteta. Harvardski univerzitet je star trista trideset godina. A sve vecu slavu sticu Institut moderne umetnosti, Bostonski konzervatorijum. Tu se kao diplomac moze sresti Kragujevcanin Aleksandar Kojic, a kao profesori, na primer, mogu sresti Beogradjani Srdjan Karanovic, koji Amerikance, majstore za komercijalne filmove uci filmskoj umetnosti i Vuk Kulenovic, predavac kompozicije na Konzervatorijumu Nova Engleska.
Pridoslice iz otadzbine nece biti usamljene u Bostonu, jer su u njega veca davno pristigli neki drugi Srbi i Jugosloveni. Prema nalazima Adama Eterovica, Srbi u Americi se prvi put pominju u listu "Podunavka" 5. marta 1848. godine, u clanku S. Popovica, pod naslovom "Srbi u Americi". Procene Popovica, sacinjene nakon puta po Americi, pokazuju da je iz Dalmacije i Boke Kotorske doslo u Masacusets, odnosno Boston 100 srpskih doseljenika. U Masacusetsu i Novoj Engleskoj danas postoji Udruzenje bostonskih Srba. U samom gradu ima vec hiljadu Srba, od kojih sevecina bavi akademskim i umetnickim poslovima. Nikola Babic je, na primer, poznati violinista, Vladan Milenkovic je pijanista, Milan Rasic je perkusionista. A Gojko Damjanic je kompozitor, dirigent gudackog orkestra Berkli koledza i asistent sefa Bruklejn simfonijskog orkestra. Napustio je Beograd pre dve godine, kada je posle studija matematike odlucio da usavrsava svoj muzicki talenat. Uspeo je u zestokoj konkurenciji talenata iz citavog sveta da upise i zavrsi dirigovanje i kompoziciju kod profesora Kalahana na Berkli koledzu. Danas je Gojko Damjanic poznat kao vrsni izvodjac ozbiljne muzike. Upravo je objavio kompakt disk sa kompozicijom "Predeli nestajanja" svog zemljaka i profesora Vuka Kulenovica, ne bi li na taj nacin usao u americki svet profesionalne ozbiljne muzike.
Kada se, medjutim, kod nasih ljudi u Bostonu raspitujete ko najvise zna o zivotu srpske kolonije u Masacusetsu, svi vas upucuju na doktorku Gordanu, zvanicno i sluzbeno prvog Srbina. Dr Gordana Todorov je Novosadjanka koja vec 25 godina zivi u Bostonu. To je vitka, nasmejana zena, uvek spremna da pravi sale na svoj racun kada mesa lalinski srpski i bostonski engleski jezik. Njen suprug je Kijosi Iguse, profesor matematike, ali na Brendajz univerzitetu, dok je Gordana profesor matematike na Nortistern univerzitetu. Naime, ona je predsednica Srpsko-americkog saveza za Novu Englesku. Po americkom obicaju ova humanitarna organizacija vec je dobila i svoje skraceno ime SANE. Clanovi organizacije uz pomoc prote oca Aleksandra Vlajkovica iz pravoslavne misije "Sveti Sava" prikupljaju i danas garderobu, lekove, deciju hranu po Bostonu i salju u centralni magacin, koji vodi dr Paja Topalovic u Nju Dzersiju. Odatle pomoc brodom odlazi do Grcke, pa dalje kopnom i kamionima od Soluna do beogradske Patrijarsije. Deset kontejnera je vec otislo iz Bostona za Srbiju. Njihova vrednost je milion dolara. Najvredniju pomoc poslao je jedan srpski lekar, donator tri respiratora, cija je vrednost pola miliona dolara.
Na desetine ljudi i hiljadu kutija sa garderobom i lekovima proslo je kroz njihovu kucu : Stiv Djordan, Bojan Pomorisac, Bojan Mitrovic, David Mladinov, Srdjan Ninkovic, Radica Sipcic, Rada Smit, Marko Kocic, Danijela Korom.Branko Petrovic, Olga Mucic, Miljan Stankovic, Aleksandar Gregori i clanovi porodica Vlajkovic, Stamenovic, Velickovic, Djordjevic i Grkovic. Kako Srbi nisu uopste znali koliko ih ima u Bostonu i okolini, koja spaja Novu Englesku i Masacusets, dali su oglas u novinama i pozvali americke Srbe na veceru u hotel. I doslo je sto pedeset ljudi, sve sami intelektualci, biznismeni. Bilo je to 1992. godine. Skup je pozdravio ugledni poslovni covek Branko Bane Andjelic iz Bostona. On je imao vec i nacrt programa rada preve srpske organizacije u Bostonu, kojoj su dali ime Srpsko-americka mreza, odnosno savez za Novu Englesku. Pre toga su imali svoju Srpsku informativnu elektronsku mrezu na Internetu. Osnivanjem SANE i njenim zvanicnim registrovanjem kod americkih vlasti dobili su i svoju nacionalnu organizaciju, ali i priliku da deluju kao srpska kolonija. Ovde je, naime postojala samo pravoslavna misija Sveti Sava. Zatim su Srbi pokrenuli svoj list "Vesti SANE" u kome obajvljuju na srpskom i engleskom informacije iz otadzbinskih zemalja, nase srpske vesti iz Amerike, misljenja i reagovanja clanova i prijatelja, kao i rezultate rada naseg udruzenja.
Kada je ova srpska organizacija osnivana 1992. njen prvi predsednik je bio Bane Andjic, koji je i definisao njene osnovne zadatke, a potpredsednik Ruzica Kurtidzijan. A to su informativno delovanje medju Srbima, uspostavljanje Pravoslavne crkve u Bostonu, razvijanje kulturnih i humanitarnih aktivnosti Srba u Novoj Engleskoj i Masacusetsu za Republiku Srpsku i SR Jugoslaviju, i obavestavanje americke javnosti o istini o Srbima i suprotstavljanje negativnom imidzu o Srbima i Srbiji u domacim medijima. Sto je odmah i ucinjeno prilikom susreta sa senatorima Kenedijem i Kelijem iz drzave Masacusets. A potom i na americke listove i elektronske medije. U "Boston gloubu", "Tajmu", "Njusviku", "Vasington postu" i "Njujork tajmsu", u pismima citalaca, na primer, oglasavali su se najvise dr Majkl Pravica, dr Kijosi Igusa, mr Stevan Radojev, dr Gordana Todorov i posebno dr Igor Najfeld. Beogradjanin Igor Najfeld, doktor matematickih nauka, koji dve decenije zivi sa suprugom Dzeni, sinom Fredijem i kcerkom Didi.
Dogadjalo se da je cak i uticajni komenatator Ejb Rozental, preuzimao delove njihovih pisama kada je analizirao sto se desavalo u Bosni i Hrvatskoj. Najveci uspeh su zabelezili kada su naterali "Njujork tajms" da na svojoj naslovnoj stranici, oktobra 1993. izvine Srbima zbog dezinforamcija o "srpskim silovanjima" u Bosni. U razgovorima sa predstavnicima Stejt departmenta, na javnim protestnim mitinzima, tribinama ucestvovali su najcesce Branko Bane Andjelic, Rouz Kurtidzijan, Majk Pravica, Branka Milosevic, Beti Denic, Danijela Djokic, Steva Radojev, Igor Najfeld, Mira Kondic, Zeljko Suster, Gordana Todorov i njen muz doktor Kijosi, Dzina i Li Grigoris, Barbara Gruber.
Udruzenje danas ima stotinak clanova. Kada su Srbi 1993. godine saznali za postojanje Medjunarodne organizacije za migraciju u Zenevi koja je davala milion dolara za srpske zrtve rata konkurisali su za koriscenje tih sredstava. Do danas su lecili sedamdesetak tesko nastradalih Srba iz Republike Srpske i bivse Republike Srpske Krajine u raznim bolnicama po Americi. Nijednom se nije dogodilo da ih Amerikanci odbiju. Najzasluznijih osoba za realizaciju ovog programa bila je nasa Rouz Ruzica Kurtidzijan

[Milan-Toplica]

SRBI U ARIZONI



Arizona je stesnjena izmedju kanjona Kolorado, na severu i obronaka Sijera Madre na jugu Amerike. Ima oko tri miliona stanovnika, od cega u glavnom gradu Feniksu zivi oko milion. Sve dok sredine devetnaestog veka Arizona je bila pod Spancima. Amerikanci su je proglasili svojom teritorijom 1863. godine, posto su pokorili ratoborne Apace. Kao zemlja bogata rudama, a posle izgradnje sistema za navodnjavanje i poljoprivredom, Arizona je bila privlacna za doseljenike.
Prvi Srbi, kopaci srebra, rudari i mineri, su u ovu drzavu dosli jos pocetkom dvadesetog veka. Dolazili su najpre u mali rudarski gradic Bizbi, gde ih je sredinom veka bilo oko pet hiljada. Najvise iz Pastrovica. Njihov sindikalni vodja je bio izvesni David Milutinovic, a duhovni tetka Andja Kentera, koja je bila i predvodnik u srpskom biznisu. Njena rodjaka Eva Kentera vlasnik je danas predivnog hotela "Kraljevsko sunce" u Tusonu. Kako je Bizbi imao cak sedamdesetak saluna, to su Srbim od rudarske ustedjevine i bankarskih kredita otvarali kafane, pekare, mesare, pa cak i banke. Krajem tridesetih, da bi imali gde da se okupljaju Srbi u Arizoni su u Bizbiju podigli svoj narodni dom "Sveti Stefan Nemanja". U njemu je bogosluzenje drzao paroh Nikola Stoisavljevic. Na temeljima ovog srpskog narodnog doma podignuta je i prva crkva u Bizbiju posvecena Stefanu Nemanji, u kojoj danas sluzi otac Stevan Gajic.
Iz Bizbija su Srbi kasnije, pred rat, a narocito posle Drugog svetskog rata poceli da se sele u industrijske i poljoprivredne, ali i obrazovne centre Feniks i Tuson. Aktivan pravoslavni i srpski zivot u koloniji Feniksa iza rata vodila je porodica Ane Dodik-Bojic, koja se doselila iz drzave Ohajo. Ana Dodik je bila poznata po svom patriotskom i humanitarnom radu. Njen otac Mile osnovao je u Feniksu srpsku crkvu "Sveti Nikola". Pocetkom sedamdesetih pri crkvi je osnovano i Kolo srpskih sestara, cije su prve predsednice bile Ruza Sever i Latinka Prvulovic. Anin muz Malisa Bojic bio je uspesan biznismen i slikar. Njihova cerka Milica Bojic je pedesetih godina bila poznata americka manekenka. Svi iz porodica Dodik i Bojic su pozrtvovano radila na okupljanu Srba i razvoju srpske pravoslavne tradicije, sto je krunisano podizanjem nove crkve "Sveti Sava" u Feniksu, u kojoj sluzi otac Janko Trbovic. Predsednik crkveno-skolske opstine je gospodin Vlado Brodic, a sekretar Meri Lin Gudovic. Oni su zajedno sa dr Milanom Lekicem organizovao pomoc narodu iz Republike Srpske.
Crkva "Sveti Sava" je danas centar okupljanja Srba u Arizoni, kojih ima oko desetak hiljada. Pored pravoslavne sluzbe i skole, u kojoj nasa deca uce srpski jezik i obicaje. Srbi imaju hor "Stevan Hristic" i folklornu sekciju "Srpska zora". Direktor hora je Keni Kasovac, a folklora Kaja Curcic. Kolo srpskih sestara vodi brigu o svim humanitarnim akcijama i proslavama. Ovu organizaciju danas vode predsednica Ami Petrovic, potpredsednica Sofija Pavic i sekretar Milena Marusic. U okviru crkvene porte Srbi iz Feniksa i Arizone planiraju da podignu veliki srpski kulturni centar. Projekat je arhitektonski uradjen, sada se sakupljaju sredstva za izgradnju ovog centra koji ce doprineti razvoju srpske kolonije u Arizoni. Mesni odbor SNO vode predsednik Slave Stefanovic i sekretar Ljubisa Mitrovic.
Pored Feniksa dosta Srba u Arizoni danas zivi i u Hjustonu, koji je poznat kao medicinski centar Amerike. Tu je nekada radio dr Rajko Medenica, a danas kao neurolog radi dr Milan Dimitrijevic u institutu "Bejlor koledz". Poznati Srbi u Hjustonu su i dr Milan Cupic i biznismen Miki Nedic. Oko pet stotina srpskih porodica okuplja se oko crkve "Sveti Sava", koju vodi jerej Dejan Tiosavljevic sa popadijom Belindom. Ova crkveno-skolska opstina Srba u Hjustonu je formirana 1987. na inicijativu oca Daneta Popovica. Crkva je podignuta 1990. godine i tada je brojala samo 64 parohijana.
I u Tusonu, gradu koji je poznat po kaubojskom dvoboju kod O.K. korala, ima doseljenih Srba. Dovoljno je zaviriti u telefonski imenik, koji je prepun prezimena koja se zavrsavaju na "ic". Prezime Niklanovic, medjutim, nalazi se i u casopisu "Serb Word U.S.A." koji izlazi u Tusonu vec trinaestu godinu. Njegov vlasnik, urednici i dizajneri su Meri Niklanovic-Hart, njen suprug Robert Hart i Djrodje Kostic.
List "Svet Srba" rodjen je u Milvokiju, u izdavackoj kuci "Neven", ali je sredinom osamdesetih poceo lagano da se gasi. Hartovi su ga kupili 1984. godina. List je tada imao tiraz od samo 600 primeraka. Danas ovaj dvomesecnik, koji se stampa ne engleskom jeziku, kupuje sest hiljada ljudi iz Amerike, Kanade, Afrike i Australije, ali i iz srpskih zemalja.
Urednica Meri Niklanovic je dete srpskih doseljenika. Njen otac je iz Crne Gore, a majka iz Like. U Ameriku su se doselili 1929. godine. Meri govori tvrdi srpski sa jakim lickim dijalektom. Udala se za Roberta Harta iz Oregona, koji danas pise za ovaj srpski casopis biografije najznamenitijih Srba u Americi. Kao izdanak pionirske generacije srpskih doseljnika Meri Niklanovic-Hart uredjivackom koncepcijom, koja je bazirana na ocuvanju i razvoju srpske kulture i nacionalne svesti, pazljivo vodi casopis do svojih citalaca. U njenom dvomesecniku nema politickih tema i nema politike, ali ima puno istorije i priloga o srpskoj kulturi u matici i u rasejanju. Novina je zato privlacna i za Amerikance koji zele da upoznaju Srbe ili koji se bave slavistikom. Cena godisnje pretplate ovog znacajnog svedoka srpske kulture u Americi je samo dvadeset i jedan dolar.
Casopis je godinama bio mesto okupljanja ne samo Srba vec i Jugoslovena u Americi. Zbog svoje ozbiljnosti i kvaliteta citali su ga i americki Hrvati i americki Slovenci. U vreme nacionalnih sukoba na Balkanu redakcija i urednici casopisa "Serb Word U.S.A" imali su, medjutim, dosta neprijatnosti zbog napada hrvatskih i muslimanskih nacionalista. Redakcija je dobijala preteca pisma, a preko medija je vrsen pritisak kod Amerikanaca da se list "Svet Srba" ugasi. Meri Niklanovic i njen suprug Robert Hart odbranili su casopis, a sa njim i srpsko ime u Arizoni.
Nedavno se na Internetu pojavila kucna adresa "Istina u medijima" poznatog srpskog borca za informativnu pravdu Boba Djurdjevica iz Feniksa u Arizoni. Poznavaoci medijskih prilika u Americi znaju Boba Djurdjevica kao agilnog komentatora balkanskih i jugoslovenskih prilika, koji vec sedam godina objavljuje svoje rukopise u najpoznatijim americkim listovima. Djurdjevic je i komentator beogradske "Politike" i saradnik mnogih srpskih redakcija. Na Internetu je korisnicima ove elektronske mreze Djurdjevic ponudio zbirku svojih starih i novih komentara o srpskom pitanju. Ujedno Djurdjevic nudi i pregled pisanja americke stampe o Srbima. Djurdjeviceva srpska arhiva nastala je pre sedam godina sa ciljem da analiziranjem napisa zapadnih medija o Srbima pruzi sliku i priliku, pokaze lice i nalicje americke diplomatije. Bob Djurdjevic je zato tu svoju arhivu i nazvao "Istina u medijima". U pocetku je stampao kao mesecni bilten, koji je slao na pedeset adresa redakcija u inostranstvu i srpskim zemljama. A sada se Djurdjevic, zbog brzine prenosa informacija, odlucio da svoju "Istinu u medijima" plasira i preko Interneta.
Ovaj srpski biznismen, koji zivi u Arizoni, ujedno je i predsednik firme "Annex Research", koja se bavi informativnom tehnologijom, konsultacijama i istrazivanjima u informatici. Kao urednik Bob Djurdjevic se konsultuje sa uglednim americkim intelektualcima i politicarima, i posebno strucnjacima za spoljnu politiku. U vise navrata je ucestvovao u javnim raspravama o srpskom pitanju u Americi, a sa svojim radovima upoznao je i mnoge americke kongresmene i senatore. Njegovi tekstovi u "Vasington postu", "Njujork tajmsu" i drugim listovima cesto su bili predmet polemika medju americkim politicarima.
Djurdjevic je rodjeni Beogradjanin. Pravo ime mu je Slobodan, ali je svoj nadimak Boban skratio za americke prilike u Bob. Srbiju je napustio 1968. godine posle studentskih demonstracija. U Americi je zavrsio studije elektronike i dugo radio kao vodeci konsultatn u cuvenoj kompaniji IBM. Srpska javnost zna za Boba Djurdjevica jer vec pet godina cita njegove komentare u dnevnom listu "Politika". Javnost u srpskom rasejanju poznaje ga ne samo kao borca za srpsku pravdu vec i kao velikog animatora srpske kulture u dijaspori. Bob Djurdjevic je, naime, jos 1992. godine radio na adaptaciji i premijeri drame "Profesionalac" Dusana Kovacevica u Americi. Kako je reziser ove adaptacije bio Piter Krejz iz Londona, drama je posle premijere u San Francisku igrana i u Londonu, a 1995. godine i u Njujorku.

[Milan-Toplica]

SRBI U PITSBURGU


Potreba da se uposle ruke i nahrane clanovi porodica vukao je doseljene Srbe u velike industrijske centre. Kada su prvi Srbi dolazili u Pensilvaniju stigli su u Dzonstaun, Dagsne i Libanon, industrijska naselja koja su vec neki nazivali Mali Pitsburg. Bile su to prvo porodice Milosa i Pere Grba, Voje Radina, Dusana i Milana Josica, Zive i Smilje Marinkova. Za malo rudarsko mesto Hazleton srpske pridoslice su pocetkom veka vec govorile da je to Mala Crna Gora.
U svojoj knjizi "Srbi i celik" Djordje Vuko je 1907. godine napisao da je u Dzonstaunu sredinom devetnaestog veka bilo hiljadu Srba. Medju njima su bili Stevan i StaniCa Rasic, rodjena Matijevic sa sedmoro dece. Niko i Jelena Dudukovic sa petoro malisana. I danasnji stogodisnjaci Nikola Bucan i Nikola Blitva. Prvi je u ovaj gradic sa Korduna stigao Boza Gojsovic, jos 1869. godine. On je bio i osnivac juzno-slovenskog drustva "Slavonik" i srpske crkve Sveti Nikola, cije je delovanje zajedno sa Jankom Klopovicem, Mikom Piskuricem i protom Jovanom Krajnovicem, prosirio i na grad Pitsburg. Zbog toga se za Gojsovica i danas govori i pise da je "otac srpske kolonije u Pitsburgu".
Ovaj drugi po velicini grad u americkoj drzavi Pensilvanija, u kome danas ima vise od 80.000 Srba, bio je i ostao centar te pionirske generacije srpskih doseljenika u SAD. Pitsburg je sediste Istocno-americke eparhije SPC, koje vodi vladika Mitrofan, crkava Sveta Trojca i Sveti Sava, sa protama Draganom Filipovicem i Dzordzom Matejom, srpskog groblja Sveti Djordje, kao i Srpskog narodnog saveza, koji vodi predsednik Djordje Martic, i Srb Neta, ciji je direktor Dzordz Bogdanic. U Pitsburgu se nalazi i Srpska kulturna zajednica Pensilvanije i Srpski radio, na cijem celu je Meri Pajic.
Najstariji srpski list u SAD "Amerikanski Srbobran" rodjen je u Pitsburgu davne 1905. godine i danas izlazi jednom nedeljno. Njegovi prvi urednici bili su Mitar Saban, Cedo Pavic, Milivoje Buzancic, Pero Budisavljevic, Milos Mrvos, Budimir Grahovac, a kasnije Vojislav Gacinovic, Branko Dajicic i najduze Bozidar Rade Stojanovic, poznatiji kao Bob Stoun. "Amerikanski Srbobran" danas vode Djordje Martic i beogradski knjizevnik Aleksandar Petrov sa suprugom Krinkom. Kao glasilo Srpskog narodnog saveza, koji je stvoren pocetkom veka i koji je dugo godina vodio bankar, srpski patriota i mason Bob Stoun, "Amerikanski Srbobran" je zajedno sa ovom asocijacijom izrastao u jedan od stubova srpske kulture na americkom tlu. Sve do kraja osamdesetih Srpski narodni savez i "Amerikanski Srbobran" bili su nosioci drustvenih i patriotskih aktivnosti, ne samo u Pensilvaniji vec i u srednisnjoj Americi. Zato mu je Sinod SPC i podario 1990. godine ordenom Svetog Save prvog reda.
Pored Boba Stouna velike srpske patriote i aktivisti, okupljeni oko saveza, bili su njegovi rukovodioci Slavko Lazic, Bora Praljak, Mic Trivanovic, Robert Jakovic, Majk Begovic, Nikola Medic, Petar Maravic, Olga Klipa, Sonja Kalember, Andja Lipcik. Shodno tradiciji oni su svake godine organizovali u Pitsburgu "Srpske dane", zatim kongrese Srpskog narodnog saveza i birali "Srbina godine". Ovu laskavu titulu vec su dobijali mnogi ugledni Amerikanci srpskog porekla, kao sto su, na primer, bili Lazar Lazarevic, Desanka Meric i Vaso Manojlovic. Savez je bio organizator i velikih takmicenja Srba u folkloru. Clanovi orkestra "skadarlija", koji vode Ana i Den Kukic iz Monrovila osvajali su zvanja najboljeg. Poslednjih godina tu titulu nosi orkestar "Tamo daleko", sastavljen od beogradskih muzicara: Slobodan Boban Pesic, Aleksandar Slavkovic, Dmitar Tris Jandric, Vladimir Brajovic i Robert Boba Susnjar. Oni su 1996. izdali i kompakt disk sa srpskim narodnim pesmama i igrama.
Na turnirima u fudbalu, kosarci i golfu afirmisali su se mnogi Srbi. Prvi srpski kosarkaski klub u Pitsburgu osnovan je davne 1937. godine i u njemu su igrali slavni Luka Vulic i Nikola Novak, ciju slavu danas preuzima mladi Majk Milanovic. Ragbi klub je formiran 1966. godine, a vec naredne godine Ned Mrvos, Miki Kopolovic, Viljem Vojnovic i Sam Vidnovic bili su asovi Pensilvanije. Proteklih godina najbolji u golfu bio je Stanko Niketic, ispred Petra Grubnica, Stiva Dobrica i Petra Jovica.
U Pitsburgu se nalazi i sediste Udruzenja americko-srpskih masona u Pensilvaniji, koje ima simpaticnu kraticu - ASERB. Predsednik ove masonske asocijacije je Milan Markovic, a sekretar Burko Pavlovic, a clanovi Milan Tomic i David Vujic. To su starija gospoda, rodjena u SAD, koja se osecaju vise Amerikancima nego Srbima, ali koja se na svoj americki nacin bore za srpstvo. Vujić, koji je svojevremeno bio veliki trgovac, neko vreme je kao lobista radio uz kongresmena Helen Delic-Bentli.
Novo vreme, novi srpski problemi krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih doveli su do stvaranja novih srpskih organizacija i afirmacije mladjih srpskih patriota u Pensilvaniji. Tada je kao krovna asocijacija svih Srba Amerike u Pitsburgu stvorena Srpska mreza tj. Srb Net. Tu ideju o ujedinjavanju svih srpskih iseljenickih organizaicja i udruzenja u jednu asocijaciju iznela je prva kongresmen Helen Delic-Bentli na posebnom sastanku srpskih lidera u dijaspori, koji je odrzan 1989. godine u Baltimoru. Taj predlog podrzao je Rade Stojanovic (Bob Stone), predsednik Srpskog narodnog saveza iz Pitsburga, zajedno sa jos desetak organizacija i predstavnicima Srpske pravoslavne crkve iz Kalifornije. Odlukom vecine na ovom skupu je osnovana Srpsko-americka nacionalna informativna mreza-Serb Net. Clanice ove asocijacije su i danas od poznatijih organizacija Srpski narodni savez, Srpska narodna odbrana, Srpski kulturni klub "Sveti Sava", Kolo srpskih sestara, Kulturni klub "Jovan Ducic", Srpsko narodno udruzenje "Srpska matica", Svetska srpska zajednica i Srpska pravoslavna crkva. Srb Net je za svoj rad tada dobio blagoslov vladike Kristofora iz Libertivila i vladike Irineja iz Cikaga.
U Izvrsnom odboru, najvisem organu Srb Neta, jos na sastanku u Baltimoru, sedeli su Helen Delic-Bentli, predsednik, Bob Ston, predsedavajuci, Bogdan Maglic, Slavko Panovic, Milos Dobrijevic, potpredsednici, Milan Visnjic, blagajnik Jelena Pavicevic, sekretar, Nikola Trklja, koordinator, Ana Pavicevic-Harkins, koordinator i Dzordz Bogdanic, direktor. Asocijacija ima desetak hiljada organizovanih clanova. Pored toga, Srb Net ima i Srpsko-americki informativni centar u Cikagu, koji vodi Dzordz Bogdanic i Odbor za humanitarnu pomoc u Pitsburgu. Glavni zadatak Srb Neta na tlu SAD je da ujedinjenje srpske iseljenike sa devizom "Samo sloga Srbina spasava" u borbi za ocuvanje nacionalnog identiteta u Americi i u borbi za opstanak svih Srba sveta. Ti zadaci se sprovode kroz rad srpskih organizacija clanica, a posebno kroz list "Amerikanski Srbobran". Posebni centri Srb Neta brinu o politickom marketingu, kulturnoj afirmaciji, a zatim i o medijskoj promociji srpskog naroda, kao i o humanitarnoj pomoci, neophodnoj borcima i izbeglicama u otadzbini. Kao pomoc u borbi za istinu o Srbima angazovane su za milion dolara tokom 1993. godine i dve americke agencije "Mac Dermont O'Nil Association" i "David Kini Company". I u humanitarne akcije ukljucene su mnoge americke firme i sami gradjani SAD. Racuna se da je Srb Net, samo tokom 1993. godine poslao u otadzbinu pomoc u vrednosti od tri miliona dolara.
Svoj doprinos afirmaciji srpskog naroda lideri Srb Neta su dali posebno organizovanjem, u vise navrata, velikih demonstracija nasih iseljenika u Vasingtonu, Los Andjelesu i Njujorku. Prilikom prvih nastupa celnika Republike Srpske i Republike Srpske Krajine u Njujorku, u OUN, clanovi ove asocijacije su tokom 1992. pomogli srpskim delegacijama sa Pala i iz Knina da sto bolje obave svoje diplomatsko-politicke poslove. Tom prilikom su im organizovali i susrete sa grupama americkih Srba. Tokom jeseni 1993. godine, uz finansijsku podrsku Srpske pravoslavne crkve, otadzbinu je posetila prva delegacija Srb Neta. Nju je predvodila Ana Pavicevic-Harkins, predsednik Odbora iz Pitsburga, koja je sa sobom u Srbiju dovela i cetvoricu americkih kongresmena i senatora.
I Kongres srpskog ujedinjenja deluje u Pitzburgu kroz aktivnosti dvojice lekara i humanista dr Nenada Janicijevica i dr Ljubise Stankovica. Krajem septembra 1997. godine u ovog gradu je odrzana osam konvencija KSU na kojoj su donesene rezolucije koje podrzavaju neotudjivo pravo srpskog naroda u otadzbini da kroji svoju sudbinu, ali u kojima se zahteva demokratizacija i napredak srpskog drustva. U okviru ove organizacije u Pensilvaniji deluje Americko-Srpski informativni centar. U njemu rade Milena Bizic, Nada Bozic, Vera i Slavoljub Maksimovic, Desanka Mamula, Mileva Medin, Danijela Opacic, Maria Stanojevic, Ruzica Popovic, Natali Pavlovic, Lin Popovic i Amela Opacic. Za svoju humanitarnu delatnost, ali i kako ktitor hrama na Vracaru doktor Nenad Janicijevic je odlikovan ordenom Sveti Sava prvog reda. Veliku humanitarnu pomoc prikuplja Karson Robins i njena organizacija "Istina", koja je specijalizovana za lecenje srpske dece i ranjenika. Vaznu ulogu u srpskoj koloniji ima i Srpska kulturna zajednica koju vodi Meri Pajic. Ona se bavi humanitarnim radom i borbom za medijsku istinu o Srbima. Kada je trebalo, medjutim, sve ove organizacije su zajedno davale svoje priloge u crkveni fond "Covekoljublje" i pomagale srpskom narodu u otadzbini.
Pitsburg je danas grad od dva i po miliona stanovnika. Srbi zive u njegovom centru, ali i u okolnim mestima Alikapua, Klerton, Hermitadz, Masontaun, Midlend, Filadelfija. Srbi u gradu i okolini imaju pet groblja. Prema podacima prote Stevana Stepanova u samom gradu pri crkvi je registrovano hiljadu srpskih familija, u Monvilu pet stotina srpskih porodica, u Masontaunu tri stotine, koliko i u Midlendu. U njegovoj parohiji u Aliguapi ima 350 srpskih kuca i poslednjih godina bilo je 27 krstenja, a samo 23 sahrane. Sto znaci da ce i biti vise Srba u Pitsburgu.
To je, uostalom, jedina sredina u kojoj postoji srpska katedra, srpska pozorisna scena, u kojoj se na Univerzitetu tamburica izucava i srpska tambura, i u kojoj je jedino u SAD srpski priznat kao ravnopravni jezik.
Nekada su srpsku elitu u Pensilvaniji predvodili ugostitelj Dane Stojisavljevic, poznatiji kao Den Stejsi, pa Nikola Dubajic, Milos Karanovic, Gavrisa Nedic, sve celnici Srpskog naprednog kluba. Nikola Mrvos je bio bankar, Luka Pejovic stampar, Volter Vlada Babic kongresmen, Mile Obradovic kasapin, Nika Lalic, oficir CIA, Milan Popovic, Dane Raseta, Luka Vulic, Ljubica Kecman i Djordje Zatezalo ugostitelji.
Danas Carls Popovic predvodi Srpski biznis klub u kome se nalaze ne samo poslovni ljudi vec i intelektualci. U njemu su uspesni poslovni ljudi Djordje Martic, Djordje Maravic, Mark Zivkovic, Petar Vinovic, Zdravko Stojic. Kosta i Sofija Papic imaju turisticku agenciju "Belgrade gardens". Djordje Ostic je vlasnik fabrike "Akron", a Petar Loncar je potpredsednik gradjevinske firme "Meril Linc". A lider Srba u Pitsburgu gospodin Djordje Martic je bankar. Intelektualni krem cine novinar Viktor Danilov, dopisnik "Cikago dejli njuza", direktor Muzeja nauke imenovan u knjizi "Ko je ko" u SAD. Milka Mildred Lukic, profesor, predsednik Kola srpskih sestara, predavac na Penstejt univerzitetu Pensilvanija. Slobodan Pesic je profesor na Pitsburskom univerzitetu i trenutno radi na studiji srpske kulture u SAD i u svetu. Dr Njegos Petrovic je profesor svetske knjizevnosti na Skrenton univerzitetu, Tatjana Grecic je profesor muzike i kompozitor, a Dzon Tomic ugledni arhitekta

[Milan-Toplica]

MILVOKI - SRPSKA VOJVODINA


U najvecem gradu americke drzave Viskonsin danas zivi oko dvanaestak hiljada srpskih doseljenika.Vecina njih pristigla je poratnih godina, a mnogo je onih koji su napustili Jugoslaviju, prvo sezdesetih sa ekonomskom krizom, a potom devedesetih, kada je izbio novi gradjanski rat na Balkanu. Ova srpska kolonija, mozda i
malobrojna u odnosu na neke druge u SAD, ali je dobro organizovana. Srbi u Milvokiju naseljavaju predgradja Franklin, Kadahi, Rasin i Oklahomu. Vecina je radila u fabrikama, koje su u Americi podizali nemacki doseljenici.U fabrici "Harni sveger" proizvodili su dizalice, u "Alis calmis" turbine i traktore, u "Kreni treker" glodalice i strugove. Livnica "Bizaris Iri" proizvodila je celik, kompanija "Alen i Bradli" elektromotore, a pivara "Miler" cuveno nemacko pivo.
Posle tridesetak godina rada u fabrikama jedan broj srpskih doseljenika je stekao zavidan kapital, koji im je pomogao da krenu u sopstveni biznis, Kostici su otisli u advokaturu, Radjenovici i Krstici u ugostiteljstvo, Milosavljevici i Skorojevici u motelijerstvo. A Rasici u sport, Kresovici u zdravstvo.
Glava ove porodice Milan Kresovic, rodjeni Kistanjanin, kao oficir Kraljevine Jugoslavije zapao je u nemacko ropstvo 1942. godine,odakle je, nekoliko godina kasnije useljen u Ameriku. Njegova supruga Ljubica, sa decom Borom i Draganom, koji su rodjeni u Sarajevu, doselila se tokom rata u Beograd, gde je radila kao nastavnica. Tu je docekala kraj rata sa nadom da ce se uskoro sresti sa svojim muzem. Medjutim, iako je Ljubica Kresovic imala brata, koji je radio u MUP-u Srbije, nije uspevala u vise navrata da dobije pasos. Jedna doktorka je pomogla da dobije pasos.
Preko Italije i Francuske u leto 1953.godine Ljubica Kresovic je sa sinovima, posle jedanaest godina pala u zagrljaj svom suprugu Milanu Kresovicu.U to vreme on je radio u milvoskoj celicani. Dragan se zamomcio i krenuo na studije, a Bora se posle skole zaposlio kao policajac. Kada su sakupili prve pare, podigli su kredit i kupili, desetak godina kasnije, staracki dom sa dvadeset i dva kreveta.U samom centru Franklina 1971. godine Kresovici su podigli novi dom, sa 112 kreveta. Kada je Milan Kresovic umro 1978. i sahranjen na srpskom groblju u Libertvilu, vodjenje doma preuzeli su njegovi sinovi. Dragan i Bora Kresovic su dobitnici mnogih privrednih priznanja SAD i drzave Viskonsin. Najdraze im je, svakako, uvrscivanje na listu najboljih vlasnika "Nursin homova", kako to pise u posebnom izdanju knjige "Ko je ko u Americi" za 1992. godinu.
U srpskoj koloniji u Milvokiju porodica Kresovic je bila aktivno prisutna. Svojim donacijama je pomagala rad crkve Sveti Sava, a kada je 1963. godine doslo do verskog raskola, Kresovici su pomogli podizanje novog pravoslavnog hrama Sveti Nikola. Citava njihova porodica je medju prvima u Milvokiju dala i svoj prilog za podizanje hrama Svetu Sava na Vracaru, za sta je Ljubica Kresovic sa sinovima dobila i zvanje ktitora. Na predlog protinice Ratke Todorovic srpski iseljenici su 1989. u Milvokiju tj. Franklinu podigli Srpski dom. Njegovo visoko-preosvestenstvo mitropolit Irinej je blagosiljao ovaj poduhvat i Srpski dom je otvoren 1990. godine kao crkvena srpska svojina.
Danas Srbi u Milvokiju imaju cetiri srpska hrama Sveti Sava, Sveti Nikola i dva Sveti Djordje. Njihovi parosi su Dragan Veleusic, Marko Todorovic, Milan Markovina i Milan Jagarski. Kod saborne crkve nalazi se i Srpsko-americki hol, velika sala u kojoj se okupljaju milvoski Srbi kada se zene i udaju ili bore za srpsku stvar. Srbi se okupljaju i oko nacionalnih organizacija Srpska narodna odbrana, Srpska bratska pomoc, Udruzenje boraca Kraljevske jugoslovenske vojske, oko cetnickih klubova i oko Kongresa srpskog ujedinjenja. Njih predvode Branislav Pacirski, Nedejko Grubor, Djoko Maric, izdavac lista "Cetnicke novine", Jovo Miljus, Ostoja Grabovac, Bata Radjenovic, Anka Erni, Majkl Snaki i Nikola Kostic. Ovaj poslednji je poznat kao advokat Srba u Hagu i Republike Srpske na arbitrazi za Brcko.
Americki Srbin, advokat Nikola Kostic je rodjen 1943. godine u Splitu, u vreme dok je njegov otac Mladen kao cetnik iz Banjaluke robijao u italijanskom zatvoru. Deda mu je bio prota Nikola Kostic, koji je 1918. pomagao srpsku vojsku. Kad je njegov otac Mladen prebegao Italijanima iz Splita u Egipat, pa u Ameriku mladi Nikola je sa majkom Olgom Kostic otisao preko Banjaluke u Novi Sad. Ziveli su dvadesetak godina u Podbari kod Temerinske ulice. Tu je zavrsio osnovnu i srednju skolu. Pocetkom sezdesetih preselili su se u SAD, gde je Nikola Kostic okoncao Gimnaziju, studije prava. Medjunarodno pravo je studirao i magistrirao u Holandiji. Nekoliko godina je u Milvokiju radio kao drzavni tuzilac i potom sudija, da bi 1977. krenuo u privatnu advokatsku praksu, jer jednostavno donosi vise para od drzavne plate. Danas Nikola Kostic u svojoj kancelariji ima osam advokata specijalizovanih za teska krivicna dela od ubistava do krijumcarenja droge i finansijskih prevara. Branio je oko hiljadu americkih kriminalaca u svim drzavama SAD. U Americi Nikola Kostic je poznat kao branilac na procesu Srbima, clanovima organizacije "SOPO", ali i kao osnivac crkve "Sveti Nikola" u Milvokiju i njen dozivotni predsednik. Clan je Srpske advokatske komore iz Cikaga, aktivan je u Kongresu srpskog ujedinjenja i Srb Netu, a neko vreme je vodio srpski radio cas na drzavnom programu u Milvokiju.
Dugo godina vec i Dragan Kresovic je urednik i voditelj sa Misom Djukicem i Ivom Obradovicem programa Srpskog radio casa, koji emituje crkva Sveti Nikola svake nedelje. Bio je i clan uprave ovog srpskog hrama i clan odbora za docek Njegove svetosti patrijarha Pavla, kada je 1992. godine dolazio u Milvoki. Srbi pri crkvi Sveti Sava imaju svoj radio cas. Najpopularniji srpski program vodio je major Nikola Kosic, koji se sredinom devedesetih vratio u Beograd i citav arhiv poklonio SANU. U to vreme jedan Beogradjanin, mladi Vidan Brajkovic u Milvokiju je vodio i prvi TV program americkih Srba, koji je zbog nedostatka sredstava nedavno ugasen.
Milvoki je i centar srpskih masona u SAD. –ordje Vignjevic je bivsi majstor Zapadne loze Alis br. 291, clan uprave Zapadne loze Alis br. 84 i clan loze Royal iz Milvokija. Rodjen je pre vise od pedeset godina u Milvokiju. Otac mu je poreklom iz Bihaca, a majka iz Like. Radi u kompjuterskoj kompaniji "Marsal & Ejsli", savetnik je u korporaciji "Tajm" i firmi "ATM", clan je Viskonsin kluba, menadzer Americko-srpskog memorijala, clan crkve "Sveti Sava", dok je njegova supruga Sesilija clanica Kola srpskih sestara u Viskonsinu. Djordje je ugledan biznismen, imucan covek, koji vozi i jedan "bjuik" iz 1938. godine i daje velike donacije za srpsku crkvu i gradsku bolnicu.
Aleksandr Radicevic, vlasnik restorana "Stari grad", Beogradjanin je mason 32. reda. Rodjen je 1919. u Beogradu, koji je napustio 27 godina kasnije i preko Engleske stigao u SAD. Tu je vec ziveo njegov otac Milun, komandant beogradskih cetnika, emigrant, vlasnik firme "Tri brata" u starom delu Milvokija i kao komita i solunac drzavni neprijatelj SFRJ. Ta firma tada i "Stari grad" danas su za doseljene Srbe pravi "balkanski konzulat", jer se u njima lako nalazio posao, ali i put do americkih papira za trajni boravak u SAD.
Svojim trgovackim i ugostiteljskim kvalitetima otac i sin, Radicevici su stekli veliko poverenje americke publike, ali i clanova tamosnjeg establismenta. Njihovi gosti su bili Ronald Regan, senator Vels, guverner Tomi Tomson, kongresmen Dzim Mudi, oskarovac Karl Malden, Vlade Divac, dr Radovan Karadzic i eks predsednik Dobrica Cosic. Na zidu, do ulaznih vrata u kafani danas vise priznanja Francuskog gurmanskog drustva, pet zvezdica Americkog udruzenja biznismena, povelja za izbor Restoran meseca i "Top 25" u drzavi Viskonsin. Aleksandar Radicevic je bio gost Radovana Kontica, premiejra SRJ, a u SAD se susreo sa drzavnim sekretarom Lorensom Iglbergerom i Lesom Aspinom.
Svojim profesionalnim radom, ali i srpstvom u Milvokiju su ugled stekli i dr Predrag Robert Gakovic, profesor slavistike na Univerzitetu Viskansin u Medisonu, zatim doktor Dragan Bogunovic, nekada sluzbeni lekar americke olimpijske bokserske reprezentacije, Dragan Brajkovic, domacin u "Root river lanes" ili Srpskog doma, advokat Djordje Brasic, poznat kao zastitnik Srba pred americkim sudovima, zubari Biljana i Rade Latinovic, Zika Babic, predsednik crkve Sveti Nikola, djakon dr Bozidar Grgur. Akademski slikar i magistar Arso Ivanovic se proslavio svojim "smrznutim" akvarelima i tehnikom kristalizacije boja na platnu. Uvrscen je 1996. godine u americko izdanje knjige "Ko je ko u umetnosti".
U poslovnom svetu poznati su Srbi advokati Linda Ivanovic, Milos Majkl Stupar, Mirjana i Danilo Rankovic, ugostiteljska porodica Rakovic iz restorana "Camelot", lekar dr Pero Komozec, zubari Dona Radjenovic i Donald V. Novakovic, brokeri Ratka Rut Todorovic, Mile Potkonjak-Jocovic i Milan Sucevic, trgovac Bo Drazovic, industrijalci Milanko Djurdjulov, Milan Malinovic i Stevan Lazic, pekar Srboljub Stojanovic, Nensi Vuckovic, vlasnik "Apolo travel".
U ravnom Viskonsinu kao Vojvodina Srbi imaju i dva fudbalska kluba "Ujedinjeni Srbi " i "Srpski sport klub",koji su vise puta bili sampioni i pobednici kupa drzave Viskonsin. U srpskoj koloniji Dragomir Kresovic je ostavio traga i kao fudbaler, a 1972. godine i kao predsednik "Srpskog sport kluba". Njihovi treneri danas su Nedjo Sucevic i Ljubisa Vasilic. U ekipi "Ujedinjeni Srbi", u plavim dresovima, nastupali su Matson, Lazic, Djukic, Atlija, Novakovic, Alamovic, Tirnanic, Kesic, Rokvic, Milosevic, Gulrjani, Stojsavljevic, Djurasevic, Skerovic, Micic i Torbica. "Srpski sport klub", u crvenim dresovima, predstavljali su Runjo, Karagi, Dimitrijevic, Blankenburg, Vilovic, Jeftinijevic, Dun, Mur, Romano, Tajsic, Espinoza, Litzer, Latinovic, Repnjak i Kigen

[Milan-Toplica]

SRBI U DETROITU


Kada putnik namernik iz Srbije dodje u Detroit, veliki industrijski grad poznat po automobilskoj industriji, ne malo se iznenadi kada sazna da u njemu zivi i radi oko dvanaesetak hiljada Srba. U gradu od pet miliona stanovnika Srbi bi bili izgubljeni kao kap vode u moru, da nije njihove stare zelje da se okupljaju i stite od prebrze amerikanizacije. Sve do pocetka ovog veka u Detroitu uopste nije bilo Srba. A onda su dosli direktno iz furgona. Godine 1902. kada je kompaniji "American Car" ponestalo radne snage, iz Sarona u Pensilvaniji dovezeno je u glavni grad drzave Micigen, u vagonima cetrdeset i osam Srba. Smestila ih je u jednu trosnu kucu, dala im posao u livnici sa nadnicom od petnaestak centi na sat. Danas Srbi u Detroitu najmanje rade u fabrikama gvozdja i automobila "Klajser" i "Ford". Vecina njih se opredelila za finije poslove, ugostiteljstvo, hotelijerstvo i motelstvo, mesarstvo, i laku industriju.
Srbi u Detroitu zive u naseljima Ikors, Dirborn, River rou. Najvise ih je iz Vojvodine, Like, Korduna, ali i iz Makedonije. Niko ne znam kako se dogodilo da u Detroit pocetkom veka pocnu najvise da dolaze Srbi iz Vojvodine. Izvesni Mita Petljanski, koji je jos 1905. imao svoju kafanu, dovodio je svoje zemljake i zaposljavao ih po Detroitu. Imao je jake veze sa poslodavcima u fabrikama, tako da je Petljanski nasim ljudima brzo nalazio posao. U sobama iznad njegove kafane uvek je bilo po cetrdesetak Vojvodjana, pridoslica kojima je Petljanski sredjivao posao i papire za ostanak u Americi. Ta kafana je dugo godina bila centar srpskog okupljanja u Detroitu, a njen vlasnik Mita Petljanski prvi srpski vodja u drzavi Micigen.
Marta 1907. godine Mita Petljanski, Plavsa Leskovac, Stevo Matin, Novo Herceg, Dusan Kojic, Veljko Popov, Toso Mutibaric i Miloje Sokic formirali su i "Srpsko pravoslavno bratstvo". A kada su stvorena i drustva "Sveti Stevan", "Zora" i "Sloboda", ujedinila su se 1919. u srpsko udruzenje "Beograd" koje je imalo cetiri stotine clanova. Sredinom tridesetih ovo udruzenje je uslo u Srpski narodni savez u Americi, u kome se pored "Beograda" danas nalaze i drustva "Bratska prosveta", "Bratska sloga" i "Kosovo". Svi zajedno imali su pet stotina clanova.
Kada je posle rata pristigao treci talas srpskih emigranata u Micigen, sa njima je 1956. godine dosao i Vita Loncarski iz Melenaca. On je bio mesar u Zrenjaninu, a njegova zena Jelena je bila domacica. Njeni roditelji su ziveli u Americi, pa su tako i Vita i Jelena odlucili da se usele u SAD. Spretan i vredan Vita Loncarski je vrlo brzo otvorio svoju klanicu "Yutika" u Detroitu i u njoj zaposljavao, uglavnom, Srbe. Radilo se puno, po dvanaest sati. Za to vreme zaklali bi poo 750 svinja, a kada se klanica modernizovala klalo se i po 8.500 svinja za dan. Godisnji bruto promet njegove klanice bio je osam milijardi dolara. Zarada je radnicima bila po 1.600 dolara mesecno. Kod Vite Loncarskog u klanici, kada je umro pre desetak godina, radilo je pet stotina Vojvodjana. Svima njima je Vita znao krsnu slavu i rodjendane, cascavao ih, okupljao oko sebe i savetovao da cuvaju porodicu u ovoj ogromnoj zemlji.
Detroti je grad srpskih motela i restorana. Zena Vite Loncarskog ima danas motel u Detroitu i hotel na Floridi. Miroslav Klemenc, zvani Beli i Pera Isakovic su vlasnici motela "Majlo". Vlada Djurikin, poreklom iz Srpskog Itebeja kod Zrenjanina, danas je vlasnik motela u Detroitu. Dusan Petrovic ima apartman "Kes", Radovan Markovic ima motel "Gres", a Boro Markovic ima hotel. Vecina njih su Vojvodjani, i to iz Perleza. Odatle je i Mile Kragujevac, za kog mnogi zbog prezimena misle da je Sumadinac. I on je bio mesar i radnik u klanici, i fudbaler. A danas ima "Rems bar" i predsednik je FK " Beograd", najboljeg srpskog kluba u drzavi Micigen. Sava Stajic u Detroitu drzi bar " Selbin", Vukasin Dimic drzi restoran "Dimic park", Mirko Lukic ima restoran " Lukic", a Milan Simic je vlasnik kafane "Simic garden".
Velimir Dimitrijevic drzi u Detroitu "nudsenovu dansku pekaru", dok Cedo Grujic ima kasapnicu "Balkan mit". Dva brata, dr Laza i dr Dragoslav Radulovic imaju poznatu apoteku "Parke-Davis-PD", a dr Jovanka Urosev drzi apoteku "Sunrise". Veljko i Marta Nikolic iz kompanije "Nik-Lik" bave se preciznom mehanikom
Ceda Obradovic radi za fabriku "Dzeneral motors". Mika Djuric ima svoju "Stil" kompaniju, a Mile Savic veliki servis za frizidere. Braca Djoka i Paja Kramar su detroitski zlatari. Sigurno najaci u biznisu u Detroitu bio je pokojni Vidak Celovic sa sinom Petrom Celovicem. Oni su Bokelji, imaju veliku kompaniju za izvoz-uvoz i za transport izvozne robe na veliko. Za Kinu izvoze citave fabrike, koje Amerika prodaje Kinezima. Celovici su ne samo veliki biznismeni vec i veliki Srbi. Inzinjer Aleksandar Drazic je vlasnik fabrike za remont vojnih postrojenja i tehnike.
Centar srpskog okupljanja u Detroitu je crkva Ravanica, koju vodi prota Zivan Urosev, svestenik iz Jerkovca kod Zrenjanina. Ovaj pravoslavni hram je podignut 1963. a osvecen 1967. godine. Crkva je osigurana kod Amerikanaca na dvadeset miliona dolara. U hramu se nalazi Srpsko pevacko drustvo, Srpski folklor, Srpska biblioteka sa dve hiljade knjiga, Radio cas, list "Glas Ravanice" i Odbor za humanitarnu pomoc Srbima u otadzbini. U vreme Uskrsa, Bozica i Srpske nove godine u crkvu dodje po dve hiljade vernika, mada zvanicno ima samo 1.2oo parohijana. A glavni organizator srpskog politickog zivota, u ovim teskim vremenima, u Detroitu bio je ogranak Kongresa srpskog ujedinjenja, koji su vodili dr Zoran Milenkovic, Nikola Ristivojevic, predsednik i Aleksandar Dzenetic, tek pristigao iz Beograda. U Detroitu su prvi ljudi SNO Ljubo Vuckovic i Dusan Petrovic, dok SDD "Beograd" vode predsednik Milomir Tomic i sekretar Branko Trbovic..
U Detroitu, po recima Zorana Milenkovica radi tridesetak lekara i desetak srpskih zubara. Medju njima istaknuti srpski aktivisti su doktori Nestorovic, Popovic, Urosev, Dragovic, a najpopularniji u srpskoj koloniji je bio pokojni dr Rajko Margules. Zoran Milenkovic je Beogradjanin. Davne 1968.godine dosao je u SAD na stipendiranje stomatologije i tu zauvek ostao. Dve godine ranije je i njegov brat Petar Milenkovic, takodje, doktor stomatologije postao Amerikanac, ali u Cikagu. Slucaj je hteo da Zoran strada u jednoj saobracajnoj nesreci, pa da vezan za krevet shvati snagu i znacaj fizioterapije za zdravlje ljudi. To ga je i prelomilo da, po ozdravljenju, krene da studira fizioterapiju. Danas je ovaj doktor vlasnik privatne klinike i cenjeni strucnjak u Detroitu. Njegova cerka Nikol Milenkovic primila je u Detroitu godisnju nagradu Univerziteta Micigen za visok doprinos u muzickoj umetnosti. Ona se od malena iskazala kao virtuoz u izvodjenju dela ozbiljne muzike na violini. A kao cerka doktora Zorana Milenkovica i njegove supruge Marse, poznatije kao Mira Milenkovic, ova mlada devojka je dobila poverenje i starih generacija srpskih iseljenika. O velicini umetnosti mlade Nikol Milenkovic govori sedam nagrada koje je dobila na americkim i svetskim muzickim takmicenjima i koncertima. Nikol Milenkovic je tom prilikom nastupala zajedno sa Jehudi Menjuhinom, Zukermanom Pinkasom i Nadjom Solenberg, koju smatraju muzickim vunderkindom.
I Srbi iz Makedonije u Micigenu imaju i svoje veliko i pravo srpsko selo. Rec je o koloniji Srba iz okoline Tetova i Kumanova, koji su u Detroitu podigli crkvu Sveta Petka vratnicka da bi sacuvali uspomenu na svoj rodni kraj i otadzbinu. Ima ih oko dve stotine porodica. Najvise ih je iz Vratnice, pa se i ova srpska kolonija u Detroitu zove americka Vratnica. Njen predsednik, odnosno najpoznatiji kmet bio je Cedo Ristic, poreklom iz sela Beloviste, koje je udaljeno od Tetova dvadesetak kilometara. Cedo Ristic je rodjen 1939. godine u porodici Blaze i Jagode Milosavljevic. I njegov deda, cuveni srpski bundzija iz tetovskog kraja, Samuel prezivao se Milosavljevic. Tako su i sva njihova deca u selu Beloviste bila zapisivana u osnovnoj skoli kod uciteljice. Sve do 1953. boravio je u selu, a onda je odlucio da ode u Beograd na limarski zanat. Boravio je u skolskom internatu, ucio, a krajem pedesetih Cedo Ristovski je poceo i da radi. Kako je u Francuskoj imao tetku, kod koje je 1963. godine otisao u turisticku posetu Ristic je tamo i ostao. I u Parizu je bio limar. A onda je odlucio da ide u Ameriku. Uselio se u SAD 1968. Te godine u Detroitu je bila i Kata Misajlovska iz Vratnice. Upoznali smo se u Detroitu, zavoleli i vencali. Na svadbi nam je bilo pet stotina zvanica. Vrlo brzo dobili smo sina Blazu i potom cerku Silviju, koji su studirali na cuvenom Harvard univerzitetu, a danas su poznati advokati.
I u Americi Cedo Ristic je bio i ostao limar. Ovog puta umesto oluka pravi velike aspiratore za restorane i kuhinje u hotelima. Ima svoje preduzece "Ristic metal" sa desetak radnika i pune ruke posla. Kako je sam konstruktori i inovator rashladnih sistema u javnim bojektima Cedo Ristic zaradjuje dobre pare i prodajom svojih patenata. I prvi Vratnicanin koji je dosao u Detroit bio je Ristic Djero. Pravo ime mu je bilo Milos Stojanovic Cukce. Danas su Ristici, sigurno, najimucniji Srbi u Detroitu i okolini, najvredniji i sa najvecim ugledom. Pored njih ugledni Srbi su i braca Srecko i Slavko Simic, Ane Mihajlovic, a posebno Sima Birac, jedini Srbin u SAD vlasnik sedam radio stanica. Sredinom sezdesetih i pocetkom sedamdesetih Srbi iz Makedonije su u Detroitu imali cak sedamdeset svojih pekara i stotinak restorana, pa i trgovacki centar. I danas je tako, iako su im se deca po citavoj americi.