Данас се навршава 28 година од вуковарске трагедије.
Време показује колико је битка за Вуковар била бесмислена и непотребна! Рат се није морао онако ужасно водити, противно свим правилима војне тактике и стратегије. Том битком се није постигло апсолутно ништа. Град је разрушен, огромни број људи је напустио своја огњишта, страдало је доста цивила... Вуковар је те 1991. постао Хирошима људског безумља!
Вуковар је у Југославији био градић са јаком индустријом. Фабрике "Борово" и "Вутекс" су били гиганти. Срби и Хрвати су нормално живели, радили, дружили се, није било тензија.
Данас је Вуковар само сенка некадашњег града. Обновљен је, али ране нису залечене. Присутна је мржња, нетрпељивост, деца су од малих ногу подељена. Иду у посебне школе, вртиће... Огромна је незапосленост. У граду перспективу не виде ни Срби ни Хрвати... Млади, образовани људи срећу траже негде другде.
Данас, после толико година човек не може не поставити питање коме је све ово било у интересу? Очигледно да је фанатицима са обе стране одговарао рат, како би остварили своје циљеве. Најтежу цену платио је обичан народ који није желео крвопролиће...
Много младих из Србије је насилно мобилисано, одведени су у рат против своје воље. Међу добровољцима је било доста оних који су поверовали лажима које су сервирали домаћи медији, као и оних који су у рат ишли из чисто профитерских разлога.
Милошевић и Туђман су по речима многих сведока тога времена били врло верни савезници, иако су се званично понашали као непријатељи...
Вреди послушати говор легендарног Жељка Малнара.
Нека је вечна слава свим жртвама! Да се никада не понови!
https://youtu.be/joV3oXj4h8M