Сећања - Слободан Милошевић

[Zola]

Свака капиталистичка прича тако почиње кренуо од шугаве гараже и слично и радио 25 сати и постао милионер,милијардер и сл. Јбг остало су што би рекли у Америци loosers тј 70% остале глупе популације која не зна да прави паре.

[origin]

Али ово није капиталистичка прича већ социјалистичка.

[ЕКОНОМИСТА]

[Zola]

[Republikanac]

Гледам и слушам Владана Глишића код Марића. Каже Владан како је он 5 октобра био против Милошевића и како га је деведесетих критиковао али да је у међувремену дијаметрално променио мишљење и да данас сматра да је Милошевић био позитивна фигура која се у тешким унутрашњим и међународним околностима борила за српске националне интересе. Спомиње у позитивном светлу Дејтон и Резолуцију 1244. Сматра да је 5 октобра „Србија изгубила последње елементе свога суверенитета“ и да је „Милошевић у готово немогућим условима успео да сачува језгро српске привреде“.

Мени се наравно све то допада, не зато што Глишић признаје да се зајебао, већ зато што видим да полако али сигурно долази до консензуса између српске деснице и српске левице у вези Милошевићеве улоге у историји (није Глишић усамљени десничар у том погледу, ту су и Слободан Антонић и Миша Ђурковић, делимично и Бошко Обрадовић па и онај Родољубов Ненад Пиваш. И многи други који нису познати али их свакодневно срећемо на улици и са њима размењујемо мишљења). Допада ми се и јер сматрам да на Слобу треба гледати као на над-идеолошку фигуру (као што и Французи данас гледају на Де Гола и као што многи данас гледају на Милорада Додика који је, као што сви знамо, по званичном идеолошком определењу социјалдемократа). Приче о „злом Слоби комунисти, бољшевику и стаљинисти“ који је од Србије „хтео да направи нову Северну Кореју и Кубу“ треба оставити драшковићевцима и остацима остатака СПО-а и сличне банде који у суштини и нису десница већ некакви про-европски либерали у стилу Весне Пешић и Чеде Прашка...

[Republikanac]

Никола Шаиновић, Милошевићев изасланик на Косову, у "Политици" прича о преговорима 1999-е. Следи текст:

"Одбили смо окупацију, бомбардовање се није могло избећи.

Некадашњи потпредседник владе Југославије Никола Шаиновић наводи да се на Париској конференцији „од Београда очекивало да прихвати да снаге Нато дођу у земљу, да носе оружје, лишавају слободе кога хоће”


Некадашњи потпредседник владе Југославије Никола Шаиновић оцењује да је Париска конференција која је почела на данашњи дан 1999. године као наставак преговора у Рамбујеу, била још једна неискрена понуда међународне заједнице да се реши косовска криза, после чије пропасти је уследило бомбардовање Србије.

Према његовим речима, скуп у Паризу који је пропао после само четири дана, био је још тужнији од Рамбујеа који је представљао крај једног процеса.

Како каже, у Рамбујеу није било преговора, а у Паризу није било ни разговора.

Бомбардовање Србије је било извесно, закључује Шаиновић. Требао им је изговор – српско одбијање мировног споразума и у Паризу, а који ни Албанци нису потписали у Рамбујеу, где су претходно вођени преговори под окриљем Контакт групе за Балкан.

„Косову ни под претњом нисмо могли да дамо суверенитет као ни да истим потписом прихватимо окупацију целе земље”, рекао је Шаиновић за Танјуг и подсетио да је српској делегацији управо понуђен такав документ.

Он је подсетио да се тада „од Београда очекивало да прихвати да снаге Нато пакта дођу у земљу, да носе оружје, лишавају слободе кога хоће, да га изведу пред службеника, не пред суд”, што су све, како каже, елементи окупације.

„Само две реченице испод у документу који је требало да потпишемо, писало је да би тако било три године, а после тога би међународна конференција одлучивала у складу са вољом народа”, навео је Шаиновић.

Шаиновић је подсетио да је тадашња државна секретарка САД Мадлен Олбрајт рекла да је одбијање Србије да потпише такав текст споразума предуслов за бомбардовање.

„Ни тада нисмо, а не бисмо ни данас могли да потпишемо тај папир и то је историјска чињеница. Из дана у дан стизале су нам све лошије понуде. У Паризу нам је нуђено то исто зато што се знало да ништа не можемо да прихватимо”, рекао је он.

Годину дана након бомбардовања, стигла је нова потврда да су тврдње српске стране да циљ преговора у Рамбујеу није био тражење решења, већ начин да се бомбардује Србија, чињеница и то из Беле куће од човека кога је 15 година касније, за заслуге, одликовала косовска председница Атифете Јахјага.

Портпарол Стејт департмента и један од главних сарадника Олбрајтове Џејмс Рубин је изјавио да циљ Вашингтона није био постизање мировног договора.

„Стварна намера САД била је да започне рат у који ће увући Европу, руководећи се циљем да се југословенска делегација доведе у положај да просто не може да потпише документ. Сви званичници укључени у процес веома јасно су ставили до знања да се Срби морају учинити одговорним како би се прешло у војну акцију”, рекао је Рубин.

Цео дотадашњи процес обећавао је могућност да се криза ублажи и да не дође до оружаног сукоба, али у лето 1998. САД мењају страну што потврђују и у Женеви, каже Шаиновић.

Он додаје да је управо слика Ричарда Холбрука из Јуника, са човеком са калашњиковом, догађај који потврђује да је Албанцима обећана држава.

Речено им је да ће САД извршити такав притисак на Милошевића да промени Устав да би Косово добило независност, наводи Шаиновић и додаје да је истовремено порука била „одатле, па надаље онај ко води процес води га у рат”.

„Зато је Раумбује био осуђен на политички неуспех”, каже Шаиновић.

Он је подсетио и на то да је први човек САД Бил Клинтон рекао делегацији америчких Срба да оно што је дато Милошевићу, ни он не би потписао, а да би прекид бомбардовања довео у питање кредибилитет Нато, САД и председника САД.

Скуп у Паризу, последња рунда преговора о Косову почела је 15. марта, а окончан неуспехом после свега четири дана. Две делегације су 18. марта потписале различите споразуме."

[Србски ратник]

[Зорад]

Преподобног је најбоље поклонити Загребу или Приштини, да му подигну маузолеј, с обзиром да има највеће заслуге за остваривање њихових вековних снова...

[Republikanac]

.ебига, моји Жилко и Жилков ратниче, у малеру сте, данас и десничари све више цене Слобу. Једини који га још увек пљују су жути, Манити и поклоници лика и дела Весне Пешић...

Шта да се ради, време није на вашој страни...

[Зорад]

ПК

[ДејанНационалистa]

Отишла нам баба Јула:
http://www.politika.rs/scc/clanak/42739 ... a-Markovic

[ЕКОНОМИСТА]

[Зорад]

Баш диван говор, само се поставља мало питање, ко је том окупатору уопште допустио да на Космет дође...

[ЕКОНОМИСТА]

Речник српског језика:
окупација (л.occupatio),
поседање, заузимање, освајање; вој.поседање војском једне стране земље у циљу присилног задобијања или признања неких захтева или услова; прав.узимање у посед неке ствари која је дотле била без господара; фиг.запосленост, заузетост, посао, занимање

Синоними:
анексија, припајање, одузимање, освајање, освојење, прикључење, заузимање, спајање, запоседање, припојење, запоседнуће, одузимање територија, заузеће, рет. узеће рет., присаједињење рет.

[ЕКОНОМИСТА]

Бивши председник Црне Горе и премијер СРЈ Момир Булатовић је преминуо данас од срчаног удара у 63. години живота.

Остаће упамћен као неко ко се на реалан и аргументован начин противио поделама које је наметао милогорски режим у Црној Гори.

Недавно је, гостујући на једној београдској телевизији у свега неколико реченица "објаснио" зашто ћирилица, упркос напорима србомрзачког режима у Подгорици, никада неће бити протерана из Црне Горе.

- У Црној Гори је ћирилица протерана свуда, осим са једног места, а то је гробље. Нико се од ових савремених Монтенегрина - Црногораца не сахрањује, када дође његова потоња ура, а да не стави ћирилицу. Не можете, то је просто писмо које припада Црној Гори, не можете бити Црногорац на латиници, тако да све ће то да прође и доћи на своје - казао је он и додао да "место на ком неприкосновено побеђује ћирилица јесу надгробни споменици".

Момир Булатовић је био један од ретких доследних политичара на овим просторима, који се истински борио за заједништво Србије и Црне Горе. Био је први изабрани, од народа, председник Црне Горе.

Булатовић је рођен 1956. године у Београду, основну школу и гимназију похађао је у Задру, у Хрватској. Економски факултет је завршио у Подгорици, где је и магистрирао 1986. године. Докторску дисертацију из области менаџмента одбранио је на Европском универзитету у Београду 2006. године. На истом универзитету је изабран у звање редовног професора.

Објавио је више десетина научних и стручних радова из политичке економије и међународних односа. Написао је и више књига. Последња је Економија и демократија – држати главу изнад (Подгорица, 2011). У области публицистике, аутор је књига: Мање од игре – више од живота (1991); Црна Гора – еколошка држава (1996); Правила ћутања (2004) и Неизговорена одбрана (2006).

Био је председник Председништва СР Црне Горе од 1990. до 1992, председник Републике Црне Горе од 1993. до 1998. и председник Савезне владе Савезне републике Југославије од 1998. до 2000. године.

Оснивач је ДПС-а, СНП-а и НСС-а, а из политике се повукао 2001. године. Након бављења политиком посветио се приватном бизнису и стручном усавршавању.

Вјечнаја памјат