Чавезов наследник Мадуро победио у Венецуели

[Republikanac]

Предратна десница (под „предратна“ мислим на двадесете и тридесете године прошлог века) није баш нешто посвећивала пажње радницима, то је историјска чињеница. Знало је да, ту и тамо, буде мало демагогије и про-радничке реторике (у периоду Велике депресије) али се углавном ту „борба за раднике“ и завршавала. Десници су једноставно неке друге вредности биле важније, не улазим ја у то да ли је такав став био исправан или не, само га констатујем.

Ни Мита се није занимао за раднике нити су га радничка питања нешто много оптерећивала. Чак шта више, он је прекоревао раднике што су „уопште и долазили у град“ који је „легло неморала“ и „погубних страних утицаја“ и потицао их на повратак „селу“. А село је (а то је била карактеристика размишљања ондашње европске реакционарне деснице) оличење морала и идеал коме треба тежити. Индустрија и миграција из села у фабричке хале не, Србија као не-индустријализована и аграрна земља да, то је било Митино „вјерују“.

Иначе, карактеристика левице (поред заступања радничко-синдикалних интереса) била је онда (а делом је и данас) борба за што веће социјалне бенефиције („држава благостања“) и борба за што брже смањење неједнакости у друштву. Мита, поред тога што није показивао скоро никакав интерес за радничке проблеме није показивао ни интерес за „државу благостања“ а факат је да се није истицао ни у борби против неједнакости, тако да је рећи како је у економском погледу био „чиста левица“ невиђена глупост...

[Србски ратник]

[Republikanac]

'Ајд мало да разјаснимо неке појмове, пошто видим да ти нису јасни.

Као прво, нисам у тексту мислио ни на фашисте ни на нацисте. А кад смо већ код њих потребно је прецизно дефинисати неке ствари. Прво, оригинални фашизам (а то је онај италијански) није био ни левица ни десница. Имао је и своје лево крило (састављено углавном од бивших национал-синдикалиста) и своје десно крило (које је чинила национално свесна буржоазија) а сам Мусолини је мало шврљао час десно час лево у зависности од ситуације. Сам фашизам Дуче је карактерисао као покрет коме су битни „акција“ и „моћ“ а не идеологија. Тако је рецимо у фашистичкој Италији било нормално да фашисти у исто време Италију називају „пролетерском нацијом“ (док су западне демократије оцењивали као плутократске), да критикују „буржоаске вредности“ и слично али да у исто време пљују и по социјализму, марксизму, социјалдемократији, комунизму и свему што је онда личило на левицу.

Друго, свака левица промовише „социјалну једнакост“ или барем „смањење неједнакости у друштву“, без тога једноставно нема левице. Италијански фашисти са своје стране су сматрали да су неједнакости добре и позитивне ствари јер тамо где их има на површину испливавају увек најбољи и најспособнији док тамо где их нема владају медиокритети. Слично мишљење имали су и нацисти.

Дакле, фашисти нису веровали у „социјалну једнакост“ али јесу у „класну сарадњу“ па су вероватно због тога направили тридесетих година једну од првих европских „држава благостања“ где су радници добили одређене повластице и социјалне бенефиције. Чак су и многи италијански левичари и критичари фашизма оног времена били импресионирани Дучеовим „социјалним законима“. Што само потврђује да италијански фашизам није био ни левица ни десница већ да је имао елементе и једне и друге идеологије.

Нацисти су са своје стране имали веома јако лево крило (тзв. „штрасеристи“) који су искрено желели успоставу неке врсте „расног социјализма“ у Немачкој. Побијени су у „Ноћи дугих ножева“ и од тада власт чврсто држи десно крило НСДАП. Сам Хитлер није веровао ни у какав социјализам што не значи наравно да је био поборник некаквог фридмановског либералног капитализма. Али социјалиста (у оном изворном тумачењу тог термина) није био, тако да и за нацисте важи дефиниција „neither right nor left”.

Што се Мите тиче то што је он у пар неких својих текстова нешто мало споменуо раднике не значи апсолутно ништа. Чиста демагогија. Мити је борба за радничко-синдикалне интересе била задња рупа на свирали а право његово мишљење о радницима огледа се у оним његовим текстовима где им .ебе матер што су и уопште долазили у град. Митино размишљање је иначе било карактеристично за тадашњу европску реакционарну десницу а то је она десница која је презирала републиканске вредности, глорификовала монархију а село сматрала оличењем морала и идеал коме треба тежити (таква десница била је нарочито заступљена у Француској) . Због тога је Мита и беснео на „фабричке агенте“ који „наивне сељаке на превару воде у градове“ који су иначе „легла неморала и погубних страних утицаја“ и због тога је Мита био подозрив према индустријализацији („сељачка задружна држава“ је била идеални облик државног уређења). За разлику од италијанских фашиста који су имали јаке синдикалне утицаје и који су вероватно и због тога донели читав низ „социјалних закона“ Миту та питања нису занимала (не постоје некакви његови дубоки текстови посвећени тој проблематици). Због својих ставова о религији, монархији, селу и радницима ЗБОР се и сврстава у „реакционарну десницу“ и не сматра се класичним фашистичким покретом (који је у суштини био револуционаран и одбацивао је како стање пре француске буржоаске револуције тако и стање настало након ње док је Мита рецимо стање пре 1789 идеализовао).

А то што је у неком тексту споменуо раднике... А чуј, чувени Гетулио Варгас, диктатор Бразила од 1930-1945 је сваки свој говор започињао са „Радници Бразила“ па га нико због тога данас не сматра левичарем...

[Србски ратник]

[Republikanac]

Аха, Мита је био социјалиста. Можда чак и социјалдемократа. Како да не...

Што се саме левице тиче поновићу пошто изгледа нисам био јасан: левица је пред Други светски рат желела социјално нивелисање, социјалне реформе (оно што се након рата звало „држава благостања“), национализацију (или само стратешких индустрија или у екстремним случајевима свих средстава за производњу) и повећање радничких права.

Ништа од тога није било код Мите. Он је највише волео да мантра о Богу, монархији и „сељачкој држави“ а у економији се залагао за корпоративизам (систем који је ондашња левица жестоко нападала). Болео га је стојко за све карактеристике левице које сам навео у претходном пасусу. Због тога ваљда и није имао никакву подршку међу радницима (то мало подршке што је имао углавном је долазило са села).

На кога сам мислио? На десницу типа „Француска социјална партија“ (до 1940 била најјача француска партија десног центра), на британске „One nation conservatives“, на тзв. "патерналистичке конзервативце" (нарочито гласне током Велике депресије), на немачке конзервативце, ондашње европске аграрне партије, хришћанске странке, итд.

Што се пак саме деснице тиче пре Другог светског рата постојала је јасна подела на тзв. модерну и реакционарну десницу. Модерна је била она која је прихватала стање настало након француске буржоаске револуције. То је оно о чему ти мантраш, либерализам итд. Реакционарна је била носталгична према „Аncien regime“ и желела је повратак на стање пре 1789-е. За реакционарну десницу (којој је припадао и Мита), француска буржоаска револуција била је катастрофа и зачетак пропасти европске цивилизације. Ту је можда и главни идеолошки сукоб са фашистима: фашисти су и те како били кртитични према стању насталом након 1789-е („помахнитали либерализам“ итд.) али су јасно назначавали да нема ни говора о некаквом повратку на „пред-револуционарно“ стање које је по њима такође било пуно недостатака. Сам Дуче је то у неким својим говорима јасно нагласио. Јер не заборави: фашисти, за разлику од Мите, нису били конзервативци већ револуционари. Са конзервативцима су (невољно) морали да склопе дил након доласка на власт ради стабилности система али су на њих увек гледали с подозрењем. Мусолини је негде пред крај рата признао да му је пактирање са конзервативцима била једна од највећих грешки током политичке каријере...

Фашисти наравно нису били никаква левица али јесу имали леве елементе у својој идеологији (утицај националних-синдикалиста) за разлику од Мите Богомољца који их није имао. Једна од темељних разлика са левицом је била та што фашисти нису сматрали да су „сви људи једнаки“ и што су били изричито против социјалног нивелисања, чему је иначе левица склона. У економији су подржавали приватну својину (у чувеној „Повељи рада“ из 1927 јасно је стајало да је „приватна својина најбољи и најефикаснији облик својине“). Били су изричито и против национализације (што су онда чак и социјадемократе заговарале мада не тако радикално као комунисти) мада је Дуче током Велике депресије био принуђен да национализује одређене секторе италијанске економије (који би иначе пропали да није) али је то урађено куповином акција (а не декретима или с пушком у руци) и са објашњењем да ће „након што се консолидују“ национализована предузећа бити приватизована. Сам циљ национализације је дакле био консолидација и модернизација стратешких привредних грана а не радничка права, „индустријска демократија“, социјализам и слично. Рат је наравно прекинуо свако размишљање о приватизацији...

Фашисти су дакле били покрет који није био ни левица ни десница тј- који је садржавао елементе и једне и друге идеологије. Највише присутни елементи десне идеологије били су можда веровање у ред (што је иначе карактеристика све деснице) и строгу хијерархију. И наравно отпор било каквом социјалном нивелисању ("разлике међу појединцима" су по фашистима биле позитивне за нацију ). Слично је и са нацистима с том разликом што они нису били корпоративисти а нису ништа ни национализовали (немачка индустрија је ипак била јача од италијанске па јој није требала помоћ државе).

Гетулио Варгас није био ни социјалиста ни социјалдемократа, био је популиста и националиста (због тог популизма и назив странке). Као и сви латиноамерички популисти имао је одређене леве елементе мада наравно нема ни говора о томе да је човек припадао некаквој класичној левици (коју је бај д веј прогонио).

ПС. У „титоистичким читанкама“ о ЗБОРУ није могло скоро ништа да се нађе (осим флоскуле о „фашизму“), тек толико да знаш...

[Србски ратник]

Не, са тобом је свака расправа у суштини бесмислена јер очигледно је да не познајеш неке основе тј. боље рећи учио си из погрешних извора, а тврдоглаво инсистираш на томе да си ти ипак у праву, иако све упућује на супротно.

По теби, неко није левица само зато јер се не залаже за потпуно укидање приватне својине тј. ако није комуниста. По твојој причи, само су комунисти у суштини левица, док све друго није. Тако су ти нацисти и фашисти ,,нешто треће", иако сви докази, па и они које си сам поставио, указују да је реч о класичним левичарским политичким покретима, пошто то ,,нешто треће" не постоји.
Види се да си много читао марксистичко-лењинистичку литературу и да из ње црпиш све ово што пласираш овде. А рекох, ту сву марксистичку интелектуалну и академску литературу треба бацити у канту за смеће, јер ту ничег паметног нема. Жали Боже потрошеног папира.

ПС: Тај твој Бразилац је био левичар, мислим лик је био у бразилској лабуристичкој партији, о чему даље да причамо; и он је прогонио комунисте које ти опет изједначаваш са целокупном левицопм уопште.

[Republikanac]

'Ајде не лупетај молим те...

По марксистичкој литератури којом ти мени трљаш нос италијански фашисти су били „екстремна десница“ а ЗБОР је био „фашистичка организација“. А ја тврдим управо супротно: да италијански фашисти нису били ни левица ни десница тј. да су имали елементе и једне и друге идеологије а да је ЗБОР био класична реакционарна десница, она која је желела повратак на стање пре француске буржоаске револуције. Тога у марксистичкој литератури нема...

Ти си вероватно читао текстове америчких ултра-конзервативаца који иначе воле да изједначавају фашизам са левицом па сад овде просипаш памет. Мани те јенкијевске приче, они то раде због унутрашњих потреба, хоће пошто-пото да докажу да је Демократска странка (која је у Америци као „левица“) фашистичка.

Гетулио Варгас је ко што рекох био популиста и националиста а то што му се странка звала Лабуристичка не значи да је био социјалиста и да је копирао британске лабуристе, свашта и с тобом. Као и сваки популиста човек је подилазио радницима (нема латиноамеричког популисте који то не ради) па је зато своју странку назвао „лабуристичком“ али систем у Бразилу за његовог вакта везе благе није имао са социјалдемократијом. Основни циљеви Гетулија Варгаса били су индустријализација и стварање „националне буржоазије“ а не некакав „лаборизам“ европског типа. Своју идеологију иначе он је звао „национално-развојном“. А прогонио је све левичаре не само комунисте...

Ја сам ти иначе објаснио који је минимум да би нешто било левица, не знам шта ти ту није јасно. Комунисти? Комунисти су били екстремна левица али не и једина левица. У Митино доба постојали су и социјалисти и социјалдемократе (тзв. „демократска левица“). Нити Мита нити фашисти нису испуњавали услове да буду левица (ни демократска ни екстремна) мада су фашисти (они оригинални, италијански) као што сам рекао имали у својој идеологији левих елемената што је био продукт утицаја национал-синдикалиста који Мита није имао у свом покрету.

Иначе за тебе је сигурно и Франциско Франко био левичар. Човек је регулисао економију до јаја, имао мали милион државних предузећа и чак форсирао планску индустријализацију. Ха, ха, по теби сигурно довољно да га сместимо "на лево". Шта тек рећи за једног Никсона који је такође, за јенкијевске појмове, прилично оштро регулисао економију (по сопственом признању био је „кензијанац“ а Јенкијима је чак и регулисао цене неких производа што је иначе анатема за либерале и либертаријанце). Је ли онда и Никсон био левичар? Можда Алфредо Стреснер коме је (нео)либерализам био прилично стран и коме такође рука није дрхтала кад је требало да интервенише у привреди. Стреснер левичар? То би стварно била вест дана. Британски „One nation conservatives” који су били све само не неолиберали а владали су (уз пар прекида због победа лабуриста) све до доласка Тачерке на власт (која је ту врсту конзервативизма и искоренила у странци)? Видео сам људе који те „one nation conservatives” сматрају у ствари „центром“ али још ни једног који их сматра левицом...

Можда јужнокорејски диктатор генерал Парк? За његовог вакта Јужна Кореја је имала планску привреду. Копирао човек Стаљина, мош мислит. Претио тајкунима да ће да их похапси, наређивао им шта ће да производе, уцењивао их са кредитима... Ако то није "левица" онда хе, хе, не знам шта је...

[Раде Дерикоња]

Тај тзв. "Трећи пут" настаје као понуда на политичкој сцени тог времена, као једини спасоносни (у политичком и идеолошком смислу) начин да се избегне демократија и комунизам.
ЈНП ЗБОР није ни левичарска ни десничарска организација, иако има у себи и једних и других идеја, већ класични народни покрет који баштини органску идеју државног и народног колективизма и заједништва.
Односно, то је противтежа индивидуалистичкој мисли демократије и комунизма јер ове идеологије стављају интерес појединца изнад интереса заједнице а правилно (и здраво) је само да интерес заједнице буде изнад интереса појединца. То гарантује опстанак државе и друштва на дуги рок.
Наравно, овај покрет има и својих заблуда (нпр. југословенство, итд.).

Занимљиво је и то да су управо народи Југославије већински изабрали на изборима (пре ДСР) идеје про-фашизма које је заговарао Милан Стојадиновић и његова странка ЈРЗ. Његови тзв. "браонкошуљаши" су имитирали хитлеровске СА трупе, салутирали по улицама као нацисти, а Југославија се у то време политички више окренула ка Хитлеру него ка Британији, због чега је и Стојадиновић касније и пао са власти а и због личне корупције.
На пример, данас кажу: "Љотић је добио смешан проценат на изборима, народ није хтео фашизам!" а управо је супротно јер Љотић је тада био за неутралност Краљевине Југославије док је Стојадиновић био за приближавање Хитлеру (да ли искрено или не, то је друга прича) и добио је већину на изборима.
Љотић је без икаквог разлога оклеветан, јевреји не могу да му опросте његову памет.

[Србски ратник]

[Србски ратник]

[Republikanac]

Ма јесте Ратниче, где год погледаш све сами левичари. Фрижидер кад отворим испадају из њега...

Ево ти на пример Конрад Аденауер. Чист левичар, практично комуњара! Увео човек у све велике немачке фирме радничке савете. Еј бре, радничке савете! Па још у предузећима измислио функцију радничког директора. А да не спомињем оно залагање за "социјално-тржишну привреду", какво бре "социјално", то мени одмах заудара на неко тешко левичарење...

Или Чанг Кај Шек. Левичар до јаја, већи од Франка и Мите заједно. За његовог вакта државних (и партијских) предузећа по Тајвану ко шаше. Амен што тамо није било неког индивидуалисања, кур мој, сви индивидуални интереси били су подређени државним. Прво Тајван па онда све остало. Чиста левица, ко и онај јужнокорејски генерал Парк који је јебавао тајкуне и наређивао им шта ће да производе...

А шта тек рећи о послератном Јапану? Ако Либерално-демократска партија Јапана није била левичарска онда не знам ко је био. У Јапану без државе ниси смео ни да прднеш. Јапанско Министарство индустрије и трговине интервенисало у привреди као да се ради о совјетском Госплану. Какав к**** индивидуализам, слободно тржиште и друге либералне мантре, то си онда у Јапану могао да окачиш мачку о реп. Чиста левица, не толико комуњарска ко онај Аденауер али ипак левица...

Ма и онај јенкијевски Александар Хамилтон ми је сад након твојих постова сумњив и он је нешто тртљао против слободне трговине, говорио како држава треба да помаже индустрију и сличне богохулне ствари, биће да је и он био неки прикривени социјалиста (утопијски вероватно)...

Поента: појма ти немаш. А немаш јер си у потпуности прихватио англо-саксонски поглед на свет где је све што није за регановски и тачеровски "laissez faire" капитализам "левица". То данас додуше и јесте преовлађујући став јер је комплетна данашња десница неолиберална, дакле прихватила је англо-саксонско виђење ствари тако да ти ту ниси нешто много ни крив. Но капитализама је у прошлости било разних, од оних либералних до оних где се држава и те како "уплитала" и ти други капитализми су били вођени од стране људи и партија који су били све само не левица (могли бисмо рећи да су неки од њих имали "леве елементе" али да су били левица не).

Исто важи и за ово просеравање да су фашисти били "левица", то је измишљотина америчких ултра-конзервативаца који је користе за чисто унутрашњу политичку употребу (да би као доказали како су њихове демократе некакви "фашисти").

Што се ЗБОРА тиче, ту смо већ установили да се радило о малој аграрној партији реакционарне деснице носталгичне за временом пре француске револуције која са левицом благе везе није имала (пар демагошких флоскула је недовољно да би Миту прогласили "националним левичарем" како га ти назва).

[Раде Дерикоња]

Ратниче, колико знам сви националисти су од Другог светског рата дошли на политичку линију ЗБОРА. Можда неки још то не желе тврдоглаво да признају али то је чињеница. Све оно што је Љотић говорио пре ДСР, Дража (тј. ЈВуО) је махом одбацивала али су на крају рата ипак дошли на исту линију. Не постоје више разлике између (правих) националиста. Не би требало.

Ја немам проблем са тим називањем "друже" јер то је хришћански поздрав још из древне Цркве ("да љубимо друг друга" итд) нити имам проблем са неким појавним облицима фашизма (нпр. румунски легионари). Дакле, само ако је хришћански освештано. Комунизам који се појавио већ је био обезбожена идеја. Демократија може донекле да прође, нисам искључив.
Ипак, идеје ЗБОРа (као трећи пут за то време) је био светлост у тунелу. Није ту само у питању аграрна политика већ идеја о свеобухватној духовној и моралној обнови.

Што се тиче индивидуализма: па комунисти само теоретишу о заједништву а пракса је показала да је све то велика лаж и да су у служби само једне класе, тј. да стварају класне борбе за разлику од демократије која ствара партијске борбе. То је супротно од органске мисли.
Читај дела Љотића, да не тражим сада линкове, он је ту лепо описао зашто је то све индивидуализам.

[Republikanac]

А шта ћемо ли Ратниче тек са Сингупуром?

Пази, у Сингапуру је Влада својевремено национализовала скоро сво земљиште, онда на том земљишту изградила државне станове па их потом под веома повољним условима и прилично јефтино продала својим грађанима. Захваљујући томе огромна већина људи тамо има решен стамбени проблем.

Здравствени систем није у потпуности бесплатан али је генерално узевши доступан свима и сматра се једним од најбољих и најефикаснијих у свету.

Двадесет и два посто БДП-а Сингапура долази од стране државних предузећа а поједини економисти сматрају да се, кад се урачунају све оне фирме где држава има акције, та цифра пење и до 60 посто (у ЕУ је просек око 8-9 посто, у Аргентини је нпр. 4,5 посто). Авио-линија је рецимо у већинском државном власништву (и једна је од најбољих у свету).

Ту је и јавни транспорт.

Јеси ли чуо за Темасек холдинг? Највећи државни холдинг у свету, Бог зна колико је фирми у њему. Вредност се мери стотинама милијарди долара а на челу холдинга један владин министар.

Нема додуше планске привреде као што је било у Јужној Кореји за време генерала Парка али је сингапурска Агенција за развој ипак током историје добрим делом плански привлачила стране инвестиције (у оне секторе које је држава сматрала најпрофитабилнијима и најпереспективнијима ).

И шта ћемо сад, сингапурску власт прогласити за левичарску а сингапурски капитализам за социјализам? Зар то не би био идиотизам?

Оно што можемо је у крајњем случају рећи да су паметни и практични Сингапурци од социјализма позајмили пар фора али проглашавати их некаквим левичарима... Е, то је већ мало тежи случај.

[Србски ратник]

[Србски ратник]