srpskinacionalisti.com

Џелат без казне

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Александар
Војвода
Војвода
 
Порука: 1052
Приступио: јул 2005
Место: Земун

Џелат без казне

Порука Александар 28.2.2006. 15:09

Dželat bez kazne
Radoje ANDRIĆ - Perica VASOVIĆ, 25. februar 2006

DEČAK Slobodan Stojanović je pod zemljom duže nego što je po njoj hodao. Ubili su ga 1992. kad mu je bilo jedanaest godina. Za njegovu sudbinu moglo bi se reći i ovo: izdahnuo je 1992, a ubijaju ga svih ovih 14 godina.

Tačno toliko njegov ubica Elfete Veseli, Albanka iz Vlasenice, živi na slobodi, daleko od pravde, koja nema nameru da je traži. Elfete je imala 32. godine kad je masakrirala ovog dečaka koji je pokušaj da spase svoga psa platio svojom glavom. Njegova topla, dečja duša, znala je samo za vernost, ljubav i odanost. Veću i od one koju pas ima prema svom gospodaru.

Slobodanove roditelje, oca Iliju i majku Desanku dugo je mučilo pitanje: Ko bi mogao da ubije njihovo dete? Godinu dana nisu znali odgovor, a onda, kada su ga dobili, pred njih se postavilo još teže pitanje: Kako je neko mogao tako brutalno da izmrcvari dečakovo telo, da ga unakazi i osakati? Čiji je monstruozni um mogao da uživa odsecajući dečakove ruke, prste na nogama, otvarajući njegove grudi i vadeći mu oči.

"TATA, ODOH PO KERA"

- ETO, prošle su tolike godine, a ja ni danas ne mogu to da shvatim - kaže Ilija Stojanović.

On, supruga Desa, sin Slobodan i ćerka Slađana, živeli su u selu Donja Kamenica kod Zvornika, gde su Bošnjaci bili u ogromnoj većini.

- Danima i noćima kovali smo plan kako da pobegnemo, jer smo videli šta se sprema Srbima. Bio je četvrtak, 4. jun 1992, kad smo u zoru ugrabili priliku i nekako se krišom izvukli. Poveli smo samo četiri-pet koza i utočište našli u zaseoku Dženarike, kod kuma Zorana Miloševića. To mesto je na obali Drine. Tek što smo stigli, Slobodan mi reče: "Tata, ostade nam Lesi na lancu. Odoh ja po kera!"
Slobodanov ljubimac ostao je u Kamenici. Bio je vezan za svoju kućicu.

- Slobodan ga je bezmerno voleo. Čim iz škole dođe vodio ga je u šetnju. Pazio ga, hranio i kupao - priča otac Ilija. - Rastanak nikako nije mogao da preboli. Niti je jeo, ni spavao. Stalno je govorio: "Samo da Lesi ne padne zlotvorima u šake". Poslednji put video sam sina kako odlazi gore, u brda, trčeći prema svom ljubimcu.

Bol za ubijenim sinom gotovo je skamenio njegovu majku Desanku:

- Kamo sreće da mi je umro kad je imao tri meseca - to je jedino što nam je mogla da kaže. Ništa više. U pravdu je, inače, odavno prestala da veruje, jer je nema.
- Danima smo molili bivše komšije da nam vrate dete - priča otac Ilija. - Naša vlast i vojska nudile su razmenu. Jednom smo šest njihovih zarobljenika dali za tri naša mrtva. Ali mom sinu ni traga, ni glasa. A onda, jednog dana su me pozvali da dođem u Vatrogasni dom u Zvorniku da prepoznam sina. Dobro pamtim taj datum - 16. jun 1993.

ĆERKA ŠUMARA RAHMANA

DOK opisuje taj trenutak Ilija pokretima ruku na svome telu pokazuje šta su uradili njegovom sinu:

- Ruke do lakata odsečene. Na stopalima nema prstiju. Uši odsečene. Na grudima četvrtast otvor nožem načinjen, koža i meso oguljeni. Na lobanji - trag metka od jedne do druge slepoočnice. Moj Slobodan!

Nije bilo sumnje. Ekshumaciju i patološku analizu uradio je dr Zoran Stanković. Slobodanovo telo pronađeno je u zajedničkoj grobnici, u Brajićima, sa telima petorice odraslih ljudi. Teška, bosanska zemlja više nije mogla da skriva strašnu istinu, ni nedužno dečakovo telo u svojim nedrima.

- Na dželata i ubicu mog sina prvi su prstom uprli muslimani - kaže Ilija. - Rekli su da je to učinila Elfete Veseli, ćerka šumara Rahmana iz Vlasenice. Sva policija u Bosni to zna, sve međunarodne misije, strani novinari koji su dolazili kod mene, samo niko ne zna gde je ubica! I svi kažu da je Elfete Veseli živa. A poslednji njen trag vodi u Italiju. Pa, gde je? Moj sin je pod zemljom, a ona svakako nije propala u zemlju.

I, više od toga, Iliju muči pitanje: Šta to zločince održava u životu, šta im omogućava da žive sa zlodelom u sebi, šta ih čini toliko hladnokrvnim kad im se sudi i izriče kazna? Da li ih kasnije, na robiji, u životu izvan normalnog sveta, drži ljubav prema životu?

Teško. Pre će biti da je to strah od smrti. Od odlaska pod zemlju. Među svoje žrtve.


SPOMENIK DEČAKU
DA li je Slobodan uspeo bar da vidi svoga psa pre nego što je uhvaćen, mučen i ubijen? Ni na ovo pitanje roditelji nemaju odgovor. Stojanovići danas imaju drugog psa - Garu, koji čuva njihovu kuću na obali Zvorničkog jezera.

- Dečaku i njegovom psu podići ćemo spomenik - kaže Mile Vukadinović, predsednik boračke organizacije Zvornika. - Dok je sveta i veka, oni ne smeju da budu zaboravljeni.
Аватар
Santino
Војвода
Војвода
 
Порука: 4142
Приступио: јун 2005
Место: Београд

Порука Santino 28.2.2006. 18:19

Нека је мученику вечна слава и хвала.
У данима кад на Никшић
Црногорци ударише,
Кад бијаху дошли дани,
да не буде турски више...

http://www.youtube.com/watch?v=Q6NrFa9Ur7U

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 13 гостију