Ружица 29.1.2013. 21:01
У овом контексту може се сагледати целокупна хипокризија западних сила према Југославији и њеном распаду. На почетку рата добијао сам одговоре с разних страна да Словенија, Хрватска, и Босна и Херцеговина имају право да изаберу свој пут у будућност.
Маргарет Тачер, у одговору на моје писмо о страху српског народа у Крајини да се историја понавља, пише 3.децембра 1991.године, да су њој познати злочини које су Хрвати починили у току Другог светског рата над Србима, али да Хрвати имају право на self-determination. Дакле, сви народи у бившој Југославији имали су право на самоодлучивање, осим Срба!
Тако је Југославија на почетку међунационалног конфликта разбијена, прво уз учешће Немачке и Аустрије, потом других сила, онако како је то њиховим интересима одговарало. Србима је налепљена етикета „националиста”, да спроводе „етничко чишћење”, да стварају Велику Србију, а једина им је жеља била да заштите свој народ у Југославији и да живе у једној држави.
Данас је заборављена изјава Стипе Месића после Титове смрти, пре него што је дошао на положај, да ће он бити последњи председник Југославије. После његове изјаве почело је постепено, а онда и насилно растурање Југославије. С Босном и Херцеговином је направљена „мала Југославија” у којој, по мерилима западних међународних фактора Бошњаци, Хрвати и Срби морају да живе заједно.
Као представник дијаспоре 12. јануара 1996. године био сам на Палама. Срби у Европи и Америци чинили су велике напоре да хуманитарном помоћи ублаже страдање народа у Босни.
Том приликом имао сам дуг разговор с др Караџићем, између осталог и о организованој пропаганди против Срба. Направио сам примедбу да, мимо система акредитација који имају за стране новинаре, у Босну долазе новинари и извештачи из разних крајева света, чије су намере и професионални статус неодређени, над којима власти немају никакву контролу. Напоменуо сам да један број извештача долази из својих личних разлога и да вероватно раде за стране обавештајне службе. На ово је он одговорио уз широки осмех, да је властима практично немогуће да контролишу ко долази, а ко излази из Босне. То је можда било тачно, али нисам могао да се отмем утиску, ни онда ни касније, да су босански Срби имали лежеран став према овом проблему, па је веома мало чињено да се открију они који су долазили у Босну са задњим намерама.
Тог зимског дана последњи пут сам видео Радована Караџића. Пре него што смо се растали, дао ми је фасциклу с молбом да је чувам до даљег. Фасциклу сам неколико пута прегледао. Из претходних сусрета стекао сам утисак да је Радован Караџић бранио интересе свог народа најбоље што је могао.
Из докумената се могло видети да су примењивани право и закони рата прописани Женевском конвенцијом и да је у својим одлукама као Председник узимао у обзир не само интерес српског народа већ је увек настојао да води рачуна и буде фер према народима других националности у Босни и Херцеговини, колико су то ратне прилике дозвољавале. Фасциклу коју сам чувао, после одласка Радована Караџића у Хаг, предао сам свом адвокату, који је ову предао његовом правном заступнику.
Велики број фирми и организација у Европи и Америци налазили су изговор или одбијали сарадњу с нашим хуманитарним организацијама, које су биле уредно пријављене и регистроване код власти. Од једног издавача медицинског часописа, специјализованог за болести и негу старих, од кога сам тражио да нам у хуманитарне сврхе уступи или прода ремитенду, оштећене или старе примерке часописа, како бисмо их дали нашим лекарима у Герантолошком институту у Београду, добили смо одговор:
„Никакав прилог, ни у ком случају, не бисмо дали Србији.”
Учтиво или одлучно одбијање је долазило с многих страна. Тако, није ми познато да је и једна словеначка фирма или хуманитарна организација пре или непосредно после бомбардовања 1999.године, пружила било какву помоћ Србији или избеглицама са Косова. У време кад је почело да нараста непријатељство измеђи Хрвата и Срба, добијао сам уверавања од познаника из Словеније, између осталог, наводно имајући у виду помоћ и подршку које су словеначким избеглицама пружили Срби у току Другог светског рата, да ће Словенија помоћи српском народу у случају рата.
Чувена је она изјава познатог словеначког писца Цирила Космача, која се данас препричава међу колегама писцима у Београду, да ће, ако буде потребно, Словенци направити тунел испод Хрватске да би помогли Србима!
После проведеног дана на Сајму књига у Лондону 1998.године, ишао сам из Олимпије споредним улицама према станици подземне железнице на Кенсингтону. Био је кишан дан, један од оних Лондонских дана где кишу повремено смењује платно ведрог неба. Предамном је изненада на коловозу искрснуо лабуд. Птица величанствена у својој раскошној белини, прекрасан примерак мајке природе, изван воде неспретна и трапава. Због тога ме је изненадила сигурност и одлучност којом се кретао. Имао сам утисак да иде негде, са циљем. Помислих да ће га први непажљив возач прегазити ако ствари оставим тамо где су.
Зато кренух до прве телефонске говорнице да позовем полицију. Рекох полицијском службенику на другој страни телефонске линије шта се догађа. Описао сам му детаљно случај. Додадох, да не би добио утисак да траћим његово време, да је лабуд вероватно случајно изашао из свог врта, а сад се тамо враћа. Полицајац се насмеја, као да је све што сам му испричао једна велика шала, па додаде:
„А можда је момак кренуо код пријатељице”.
Ја се исто насмејах, прихватих да је можда тако. До тада ме полицајац није питао за место догађаја, где се налазим. Разговор је за њега био завршен. А онда, из љубазности претпостављам, да би дао подршку мојој грађанској савести, или пак из радозналости, приметивши страни акцент, упита одакле сам. Одговорио сам одакле сам, да сам Србин.
Истог часа жовијалан тон променио се у службени. Журно упита где се тачно налазим, место где сам видео лабуда. Кад сам навео улицу и број куће, рече: „Хвала, сер, одмах долазимо!” После тога, нисам више имао вољу да сачекам полицију, отишао сам својим путем.
Цитати (подужи) из Уводне речи писца књиге ИСКРЕНО ВАШ - Радомира Путниковића.
Извињавам се што сам приложила све што је писац навео у својој Уводној речи... али мислим да вреди прочитати - јер је то чињенично "писање" ратних догађања и учесника тих догађања на просторима бивше Југославије.
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!