srpskinacionalisti.com

Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Pera_Azdajic
Националиста
Националиста
 
Порука: 442
Приступио: јан 2012

Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука Pera_Azdajic 17.10.2012. 14:45


СВЕДОЧАНСТВА - ШОКАНТНО ОТКРИЋЕ ДРАГОЛЈУБА ЖИВОЈИНОВИЋА У ЛОНДОНУ


ЕНГЛЕЗИ РАДИЛИ НА УНИШТЕНЈУ СРБИЈЕ

• Из докумената до којих је дошао познати историчар јасно се види да је у Првом светском рату Енглеска све чинила да нестане наша држава

СВЕ ДО ДАНАШНЈИХ ДАНА ОД СРБА СЕ КРИЛА ИСТИНА: Драгољуб Живојиновић за своју књигу прикупљао је документа три деценије

Тек објављено капитално дело академика др Драгољуба Живојиновића „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт” озбиљно је уздрмала читаву и не само нашу савремену историографију. Документацијом шокантне садржине ова књига непроцењиве вредности у парампарчад разнела је досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима. Открила српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске 1914. године, у Првом светском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.
Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео је да открива управо у лондонском архиву пре тридесет три године и то сасвим случајо бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први историчар на планети саопштио је свету.

Скоро век у заблуди

Од завршетка Првог светског рата па све до појаве ове књиге, српски народ живео је у заблуди, називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима.
- Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије које су потхрањиване готово један век биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома.

• Први сте открили ту грађу, први је саопштили свету, како то објашњавате?
- Претпостављам, ту нетакнуту, нефризирану, нечишћену грађу, коју до мене нико није користио, избегавали су историчари или због тога што је неповољно говорила о онима који су је оставили, или што је веома ружно приказивала лоше односе међу савезницима током Првог светског рата. Друго, та недирнута грађа, недвосмислено је разбила наше илузије о савезницима и искреним пријатељима. До сада нисмо знали праву истину да нисмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнели главни терет Првог светског рата.

• Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?
- Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.

• Како се Француска држала?
- Француска је имала нешто другачији став. Нашла се на удару Немаца и због тога била је везана за Русију, али имала је и својих интереса на Балкану, а на Блиском истоку имала велики уложени капитал. Но, највише због Русије Французи су Србији пружили савезничку руку.

Ултиматум Француза

Једног тренутка енглеске подметачине, разбијачке намере и работе дозлогрдиле су и француским генералима који су почели отворено да протестују.
- Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум, да уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, Француска ће се повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта. После тога своје елитне јединице повукли су из Грчке, а увели ешалоне довучене из Индије потпуно неспособне за ратовање на Балкану.

• До данашњих дана у нашој историји до краја није објашњено држање Енглеске?
- Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, ни готово политичара, ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас.

• Како су онда Енглези постали и наши савезници?
- Из интереса. Прво због Француске и Белгије према којој су имали уговорну обавезу још из 1830. године. Друго, са бриљантним победама српске војске на Церу и Колубари Србија није покорена, а војнички је опстала. Значи постали смо фактор, потребан савезницима.

Отерали руску бригаду

Колико су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију академик Живојиновић износи још један пример.
- На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. НЈени генерали сматрали су је претњом њихових интереса. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.

• Да ли се после тих битака енглески став према Србији променио?
- Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом - добићете зајам, под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету.

• Како је Влада Србије реаговала на ту болну уцену?
- Децидно је одбијен тај ултиматум. Енглези су ладно одговорили - „онда вам не дамо кредит”. И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било.

И Мишић жртвован

Да су Срби били жртве и сопствених заблуда примера је безброј. Но, против тих илузија понајвише су се борили војсковође попут војводе Живојина Мишића.
- Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић били су заговорници уједињења јужних Словена. Томе се отворено супротстављао војвода <ЂЖ>ивојин Мишић. Говорио је да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да до слободе они морају доћи сами. Мишић је убрзо отеран у пензију.

• Значи и такву Србију крвљем заливену су кажњавали?
- Не само да су ладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш - Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин, онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама.

• Открили сте још један детаљ дуго скриван од српске јавности?
- По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију, а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена. Први сам и ту истину обелоданио.

Српска војска пред пробој Солунског фронта

• И на Крфу било је подваљивачких иницијатива?
- Кренуло се са још једном подвалом. Под плаштом реорганизације, тражено је од наше команде да се српска војска распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу не на Солунски већ на западни фронт свака за себе. Наравно и та подвала и тај паклени план је одбачен, а Енглези су буквално побеснели. НЈени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат.

И пијан и трезан, за Србију везан
Аватар
Зорад
Војвода
Војвода
 
Порука: 3801
Приступио: мај 2012

Re: Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука Зорад 17.10.2012. 15:19

Добро јутро Колумбо!

Свако ко је иоле изучавао историју увидео је да су Енглези увек били против нас.

У оба устанка за ослобођење подржавали су Турке.

На Берлинском конгресу настојали су да што више умање територије које смо требали да добијемо, сад нисам сасвим сигуран да ли су они спречили да већ тада добијемо Гњилане, Приштину и Косово поље (докле смо стигли у другом рату за независност 1878) али сам сигуран да су они издејствовали да поред добијеног рата морамо да отплаћујемо турске кредите и да толеришемо Јевреје (што нико тада у Европи није радио).

Овде је лепо објашењен њихов однос према нама у Првом светском рату (част енглеским болничаркама које су тада дошле у Србију), а све ово још су пре двадесет година тадашњи историчари отворено рекли у документарцу „Стварање Југославије“.

У Другом светском рату су нас најпре коштали милион Срба својим пучем 27. марта, па још пар стотина хиљада 1944. препуштајући нас галантно комунистима када је Дража одбио да извршава њихове сумануте наредбе о сталним и општим нападима на Немце.

У последњим догађајима Маргарет Тачер је била прва која је тражила бомабрдовање још 1992. године, а Блера се сви добро сећамо.

Углавном, лепо каже пословица „Сачувај ме Боже од пријатеља, од непријатеља ћу се сам сачувати!“
Аватар
Pera_Azdajic
Националиста
Националиста
 
Порука: 442
Приступио: јан 2012

Re: Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука Pera_Azdajic 17.10.2012. 18:21

Хвала Колумбо, добро јутро ...

велика хвала на подуци, стварно нЕсам ништа знао о енглезима и њиховим работама, проширио си ми хоризонте драги енциклопедисто... испричао си овде приче које би требао да причаш својој деци.. ја сам овај чланак донео овде само да попуним рупе у историјском садржају овог форума, а материју изврсно познајем ...
И пијан и трезан, за Србију везан
Аватар
Зорад
Војвода
Војвода
 
Порука: 3801
Приступио: мај 2012

Re: Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука Зорад 17.10.2012. 21:40

Не знам што си се нашао увређеним, није тај почетак поста био теби лично упућен, то сам само навео као општи цитат за нешто што је познато свима.
Живојиновић је својим истраживањима само проширио и потврдио све то и нека си окачио овај текст.
triatlon
Војвода
Војвода
 
Порука: 1647
Приступио: сеп 2004

Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука triatlon 27.10.2012. 10:51

Треба да се потрудимо да децу и унуке мало детаљније научимо историју. Кад одговарају треба да прво издекламују шта пише у званичном уџбенику а онда да додају: према мом сазнању већи део наведеног није истина, например...

Енглези нам ни у једном рату нису били савезници, увек су активно деловали против нас, углавном подмукло а често и директно, као кад су бомбардовали српске градове `44. Американци су их у свему томе пратили.
triatlon
Војвода
Војвода
 
Порука: 1647
Приступио: сеп 2004

Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука triatlon 11.11.2012. 11:48

Истраживање о агресивним ратовима британаца изненадило је и самог аутора. Током историје су напали све постојеће државе осим 22 које нису стигли да нападну. А американци се труде да их у томе стигну.

Stuart Laycock: “All the countries we've ever invaded, and the few we never got round to”

http://www.upi.com/Odd_News/2012/11/05/ ... 352143780/

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/351443/Ve ... alja-sveta
Bogdan Hmeljnicki
Националиста
Националиста
 
Порука: 209
Приступио: мар 2012

Re: Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука Bogdan Hmeljnicki 11.11.2012. 17:49

Енглези су одувек само себе и своје интересе гледали. Нити смо ми имали конкретне користи од њих, нити неко од комшија. Тако да на крају свако тврди да су радили за противника.

Upitan, zašto je od početka politika Britanije bila u suprotnosti s interesima Hrvatske, Granić podsjeća da je još 1991. V. Britanija činila sve da ne dođe do priznavanja RH, ali je Njemačka željela suprotno.

Kasnija uloga Britanaca u sukobu Hrvata i Bošnjaka, protivljenja vojnim akcijama Armije BiH i hrvatskih snaga protiv Srba, sve je to rezultat “dugogodišnje strateške politike oslanjanja V. Britanije na Beograd kao glavnu strategijsku točku na jugoistoku Balkana”, tumači Granić.


http://www.vecernji.hr/vijesti/otkrivam ... anak-62315
triatlon
Војвода
Војвода
 
Порука: 1647
Приступио: сеп 2004

Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука triatlon 23.11.2012. 22:21

Корисно је понекад се подсетити шта нам дугорочно пакује најпокваренија нација на свету:

"Британска политика према Југославији 1941-1944 – основни извор Устава СФРЈ из 1974"
http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/brit ... -1974.html

Британци су нам у последњих двеста година нанели убедљиво највише зла и због тога са највећим презиром се треба односити према англофилима и плаћеницима британаца.
Аватар
Vranac
Војвода
Војвода
 
Порука: 10233
Приступио: мар 2006
Место: Београд, Србија

Re: Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука Vranac 27.11.2012. 16:16

РАДОВАН КАЛАБИЋ: ЕНГЛЕЗИ И НАШИ УСТАНИЧКИ ПРВАЦИ
понедељак, 26 новембар 2012 23:54
Поводом књиге Милослава Самарџића „Прави и лажни Калабић – са налазима судског вештака”, НИП „Погледи”, Крагујевац, 2012.


I

1.

Ко стоји у позадини убиства Карађорђа Петровића, вожда Првог српског устанка?

Сем часних изузетака, наша историјска наука до сада није дала исцрпнији одговор на ово питање (1). Руку на срце, она за њим није ни трагала. Упркос чињеници да без одговора на то питање остајемо ускраћени за потпуније разумевање модерне српске историје. Па и за поимање целокупне наше прошлости.

Руски, грчки, француски, па чак и румунски историчари, понудили су нам недвосмислен одговор на питање ко је у Радовањском лугу 26. јула 1817, на летњи Аранђеловдан, убицама дотурио секиру којом је одрубљена глава творцу модерне српске државе. То су Енглези и аустријска полиција – једнодушан је закључак одвојених и независних научних истраживања Арша, Дриоа, Камариана... (2).

Међу енглеским актерима завере против Карађорђа они не само што су идентификовали већ су и подробно портретисали њиховог поданика Николаоса Галатиса. Он је по чину био капетан Националне гарде Јонских острва, која су уживала статус аутономне области Британске империје. Дакле, Галатис је био официр Уједињеног Краљевства.

Он се, према детаљним енглеским упутствима, инфилтрирао у редове хетериста, који су планирали нови устанак балканских народа против турског окупатора. Процењено је да би повратак Карађорђа у Србију и консолидовање његове власти представљали услов без кога би устанак против султана имао мале шансе за успех. „Пхилики Етаириа”, која је за кратко време „мобилисала” 200.000 људи у својим редовима, није била ни само грчка ни самостална тајна организација. Дискретна, али и најјача подршка, долазила јој је из Петербурга.

Руски цар јесте био иницијатор стварања „Свете алијансе”. Он и његови аустријски и пруски партнери заузели су јединствен став да револуционаре по Европи треба гонити. Али је Александар Први кратко време показивао прикривене симпатије према револуционарним подухватима на Балкану. Њега су тада сматрали за незваничног старешину, покровитеља и контролора револуционарних планова и акција на Балкану.

2.

Галатис је приспео у Одесу, родно место хетериста, 1816. и одмах се придружио конспирацији. Брзо се наметнуо као један од њених најгрлатијих првака и њен најострашћенији заговорник. Тада је имао само 27 година. У Петрограду, у који је потом прешао, царска полиција га је хапсила због провокативних изјава да је спреман и руског цара да убије уколико би се овај опирао ослободилачким настојањима Грка. У руској престоници Галатис је изнајмио раскошан стан, возио се у четворопрегу и виђао у друштву пустоловних дама са Запада. У кругове блиске Александру Првом Галатис је залазио у монденском европском руху. Али се у британским конзулатима у Русији појављивао у униформи којом се и формално легитимисао као британски официр.

Из Русије он је дошао у Букурешт у оквиру реализације плана о пребацивању Карађорђа у Србију. Код Грка се, међутим, јавила отворена сумња у Галатиса и они су опомињали руског цара да је британска влада, преко овог младог капетана, упозната са намерама, али и детаљима Карађорђевог повратка у Србију. Сами грчки завереници одстранили су Галатиса из круга људи задужених за Карађорђево пребацивање. Они су га наредбом послали у Константинопољ. Али њиховом изненађењу није било краја када су га одмах после 26. јула 1813. поново угледали у Букурешту. Галатис је кажњен не само што се оглушио о ову наредбу већ је с дебелим разлозима осумњичен и за умешаност у ликвидацију Карађорђа Петровића. Он је протеран на Пелопонез, на коме су га грчки родољуби убрзо ликвидирали.

Праведна казна која је стигла „енглеског човека” међу хетеристима, међутим, није ништа изменила. Галатис је до краја одиграо улогу коју су му Енглези наменили. Руска страна није желела да квари односе с партнерима из „Свете алијансе”, па је на деконспирацију одговорила тако што је Карађорђа „пустила низ воду”. На крају, вожд је у Србију преко Молдавије и Влашке пребачен као на губилиште. Без обећање пратње од 500 пандура. А његовим кумовима Милошу Обреновићу и Вујици Вулићевићу, као и непосредном извршиоцу Новаку Новаковићу, намењена је најпрљавија улога. После које су се, сваки на свој начин, до краја живота носили са стравом гризодушја, греха и проклетства.

Одсечена Карађорђева глава, као најчвршћи доказ српске верности султану, послата је прво у Београд „на обраду” београдском везиру Марашли Али-паши. Огуљена кожа са ње, уз памук и лед, послата је затим у Цариград. Директно из Београда. Да је примењивана логика историјских заслуга, овај уникатни „трофеј”, као поклон султану, морао би да путује прво и право у Лондон. Са успутним задржавањем у Бечу.

3.

С погледом управљеним према тадашњем геополитичком хоризонту Европе свирепо убиство Карађорђа може се сагледати као исход још једне од бројних геостратешких битака. Коју кроз векове на овом простору бију две велике силе и два велика ривала – Британија и Русија. Све до пропасти Аустроугарске Британска империја била је у најсрдачнијим односима с Бечом, а очување Османског царства сматрала је својим прворазредним спољнополитичким задатком. Управо због сузбијања руског утицаја на Балкану, на коме је Лондон доживљавао Карађорђа као првог Србина међу руским коњовоцима до топлих мора. Зато одсецање Карађорђеве главе није нипошто само међусрпски сукоб око престижа и престола већ и једна велика победа Лондона. После које је ударен темељ на коме су се дизали обрасци и стереотипи за сатанизацију Срба. По којима смо за све ружно што нам се у прошлости догађало искључиви кривци – ми сами. Који сами себе издајемо и продајемо. А у томе незнатну или никакву улогу играју дипломатске интриге и замке империјалних силника.

Тако се у други план гура или сасвим занемарује погубни уплив великих сила на наше унутрашње (не)прилике. Изрежиране далеко и од нас и од наше воље. А покретачи, креатори и прави виновници наших историјских удеса и трагедија приказују се чистих руку. Праве паликуће остају иза застора анонимности. У сенци невиности и под маском наивних, неутралних посматрача. Или се чак лицемерно и лажно приказују као спасиоци и ватрогасци.

II

1.

Како се кнез Милош, предводник Другог српског устанка, провео с Енглезима по успостављању званичних дипломатских веза између Србије и Велике Британије?

Велика Британија је послала свог првог и званичног дипломатског представника у Србију 1837. Тачно на двадесету годишњицу свирепог убиства вожда Карађорђа. Долазак енглеског конзула, пуковника Џорџа Хоџеса, бившег легионара, подударио се и са временом уставне кризе у Србији. У којој су се на два противничка табора поделили кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, и уставобранитељска опозиција коју је предводио тандем Вучић–Петронијевић (3), уз Стојана Симића, а касније и Милошевог брата Јеврема.

Хоџес је одмах и јавно стао на страну кнеза Милоша, храбрећи га да влада самовољно и неограничено. У исто време он је тајно подржавао и помагао Милошеве противнике. Није то била никаква новина у енглеској дипломатској пракси. Нити политика која се погрешно назива политиком двоструких стандарда или дуплих аршина. Била је то јединствена и иманентна формула енглеске дипломатије по којој се „игра на обе карте”, званично и незванично, јавно и тајно... С једним и непроменљивим циљем. А то је – остваривање енглеског империјалног интереса.

Тако се доспело у парадоксалну ситуацију да парламентарна Енглеска, као „најстарија демократија на свету”, даје отворену подршку Милошевом апсолутизму. А да се таквој његовој владавини противи апсолутистичка Русија, у којој је владало царско самодржавље.

На енглески наговор Милош је пристао да се одредбе новог српског устава разматрају и усаглашавају изван Србије. Чиме је де фацто признао да питање устава није само наше унутрашње питање. На Порти је, међутим, руски утицај био и јак и непосредан, па се српска делегација крајем 1838. вратила из Цариграда са уставним решењима која су знатно ограничавала Милошеву владавину. То се посебно односило на онај чувени члан 17 тзв. Турског устава или Четвртог хатишерифа, који је у Србији проглашен 13. фебруара 1839. По том члану, кнез, који је и постављао наследне саветнике, није имао право да их смењује без сагласности Порте. Чак ни у случају да им се докаже кривица. После доношења тог 17. члана Милошу су практично била широм отворена врата за напуштање Србије.

Кнез се, међутим, није предавао. Прешао је у Земун, одакле је тражио да се његов брат Јеврем, Тома Вучић Перишић и Стојан Симић удаље из Савета, на који је новим уставом пренета и законодавна власт. С братом Јованом Обреновићем покушао је да подигне буну у неким окрузима и гарнизонима. Саветници су га због тога оптужили пред београдским везиром и били су намерни да га затворе у тврђаву док се немири не стишају. Кнеза су од хапшења спасли везир и руски посланик Вашченко.

2.

Потом се приступило заједничким напорима конфронтираних страна да се умири војска. Када је опасност прошла, уставобранитељи су почели да решавају питање даље судбине кнеза Милоша. У Београду је, без кнежевог присуства, почела рад крња Народна скупштина. Саветници су били упорни у захтеву да Милош одступи са српског кнежевског престола и да на његово место дође његов старији син, кнежевић Милан. После грдних заплета Милош је коначно пристао да се одрекне кнежевског достојанства и да напусти Србију. На свој изгнанички пут, који је трајао пуних деветнаест година, Милош се са Савског пристаништа отиснуо 15. јуна 1839.

Где се, међутим, налазио и шта је радио енглески конзул Хоџес у данима велике политичке напетости, у којима се кнез Милош борио не само за очување престола већ је спасавао и голи живот?

Хоџес је безбрижно ловио по мађарским шумама и одатле поручивао кнезу да се нипошто не предаје. Истовремено, из Лондона је у Београд стигло званично признање Милошевих политичких прогонилаца.

Тако се изнова догодио још један парадоксални преокрет. Уставобранитељи су на почетку тражили помоћ Русије у ограничавању Милошеве самовоље. Када су кнеза свргли и протерали из Србије, одмах су се окренули Западу. На тој страни сада су затражили заштиту од руског фактора. И добили је.

Кнез Милош се, с друге стране, тек након свргавања потпуно окренуо Русији, тражећи од ње помоћ у борби против уставобранитеља. А био је први српски владар који је и службено позвао Енглезе да га подрже у сузбијању претераног руског утицаја. Милош је, уједно, био и први највиши званичник Србије који је остварио непосредни контакт с једним енглеским дипломатским агентом. Реч је о Дејвиду Уркварту, с којим се, на његовом пропутовању из Цариграда, кнез састао 1832. На том београдском састанку Милош је покушао да Империју заинтересује за Србију. Као да ова и до тада није била за нас заинтересована. И то само као за најопаснији рукавац руске политике на Балкану.

III

1.

Ко је Брозове комунистичке гониоце извео на траг ђенерала Драже Михаиловића?

Ко им је пружио логистичку и сваку другу помоћ без које се они највероватније никада не би докопали живог вође Трећег српског устанка?

Одговоре на питања која деценијама заокупљају пажњу стручне, али и најшире јавности понудио нам је у својој најновијој књизи-расправи Милослав Самарџић, један од најдоследнијих и најсериознијих истраживача равногорске историје. У делу „Прави и лажни Калабић – са налазом судског вештака” Самарџић се правасходно ослањао на метод очигледности, чврсте логике и експлицитног доказивања у раскринкавању службено ширене истине о хватању ђенерала Михаиловића. Самарџић се није зауставио само на научној експлоатацији метода коме је прибавио и судску верификацију уз помоћ вештака, форензичара, графолога и морфолога. Он је сакупио и поређао све до сада познате верзије о овом „случају”, домаће и стране, од којих се неке први пут појављују у овој књизи. Чиме је још једном потврдио своју импресивну истраживачку приљежност и обавештеност.

У одмереном и аргументованом полемичком стилу (структурираном као теза–контратеза–закључак) он је до темеља срушио увелико етаблиране лажи официјелних фељтониста, публициста и пропагандиста о издаји пуковника Николе Калабића, команданта Краљеве гарде. Двогодишњи ангажман у тзв. Комисији за проналажење посмртних остатака генерала Драже Михаиловића омогућио је Самарџићу увид у документа и фотографије које су припадници тајне политичке полиције (Озне, Удбе, СДБ-а) од 1962. користили као „доказни материјал” против Калабића. Документа су, међутим, углавном цитирали, факсимиле нису објављивали, а фотографије су скривали. Објавили су само један снимак, који је претходно био фотокопиран како би изгубио на оштрини, „Николе Калабића са инспекторима Озне које је одвео до Драже”. Поредећи висину правог и лажног Калабића на фотографији са прецизно утврђеним растом ознаша до њега (Раденко Мандић и Миле Булајић), испада да је стасити командант Гарде био прави кепец. Висок само 165,8 цм, са занемарљивим одступањима. „Калабић” није стигао да порасте ни на другим фотографијама, на којима је снимљен у друштву ознаша, које је наводно одвео до Дражиног скровишта. Није стигао да улепша ни фалсификовани рукопис. Исти су му остали и ширина чела, корен носа, залисци и све друго, сем браде, што је у поређењу с аутентичним Калабићем изгледало као катастрофално лош избор глумца.

2.

Како је могуће да су се Ознини „експерти за дезинформисање” у избору Калабићевог двојника понели тако дилетантски и нехајно?

Осим на примитивну технику која им је тада стајала на располагању, вероватно су рачунали и на своју бесмртност и вечну владавину, под којом се нико и никад неће осмелити да њихове званичне верзије подвргава критичком преиспитивању.

Много важније питање је, међутим, шта су титоисти желели (или морали?) да постигну у свету и код куће верзијом о команданту Краљеве гарде, уз чију су се помоћ докопали првог герилца у поробљеној Европи?

Осим што су истицали своју неустрашивост, војничку спремност, храброст и способност, они су канили и да потпуно компромитују покрет на чијем је челу стајао неко кога је издао његов блиски сарадник и поверљиви официр. Чијег су малолетног сина Милана комунисти стрељали у Босни с пролећа 1945. У истој босанској голготи у којој је погинуо и Дражин најмлађи син Војислав. Ништа није мењала судски утврђена истина што је тај исти Чичин верни саборац и сапатник погинуо у обрачуну са комунистичким потерама 19. јануара 1946, на излазу из Дегурићке пећине, у околини Ваљева. Дакле, скоро два месеца пре но што је довео Дражине прогонитеље да га заробе у ноћи између 12. и 13. марта 1946 (4).

И коначно долазимо до оног најважнијег: нису ли Титови пропагандисти и „експерти” за дезинформисање „причом о Калабићу” заклањали неког већег, моћнијег и много значајнијег чија улога у хапшењу ђенерала Михаиловића није била ништа мања од њихове?

Ако није била и пресудна?

Још с пролећа 1943. Енглези су донели политичку одлуку да одбаце ђенерала Михаиловића и сву помоћ усмере према Брозу, у чији је штаб Черчил послао и свог сина Рандолфа. У оквиру нове стратегије одобровољавања свог московског партнера Лондон је на Конференцији у Техерану, одржаној новембра исте године, озваничио овај свој став (5).

У мају 1943. Енглези увредљиво захтевају од ђенерала Михаиловића да повуче своје снаге на мали простор источне Србије, а да остатак југословенске територије препусти Брозу. Дража, с обзиром на своју неупоредиву надмоћ у односу на Титове партизане, одбацује ову директиву. Након непуна два месеца, он и цео српски народ бивају „кажњени” са таласа Би-Би-Сија. С којих у свет одлази она чувена полуистина, по последицама гора и од најгоре лажи, да су Немци понудили 100.000 рајхсмарака за Титову главу. О уцени Михаиловићеве главе у истом нацистичком прогласу и на исти износ у извештају Би-Би-Сија није било ни речи. Исправку нису објавили никад, упркос бројним и документованим захтевима.

3.

Велике победе Михаиловићевих четника над немачким окупатором и хрватским усташама, извојеване у присуству савезничких официра, као што су биле оне у Пријепољу и Рогатици октобра 1943, Би-Би-Си је приписао Титовим снагама. Као што је и рушење мостова код Мокре горе и Вишеграда лажно приказао као подвиг партизана. Деманти никад није објављен.

У исто време званични Лондон је упућивао замерке ђенералу Михаиловићу на рачун његове недовољне борбености и колаборације са ђенералом Миланом Недићем.

Према верном, а изданом савезнику Лондон примењује најбестиднији репертоар интрига, обмана, клевета, претњи, уцена, ултиматума... И све у исто време. Михаиловићу се, рецимо, поставља ултимативни рок да изведе неку војничку операцију од мањег стратешког значаја, с великим ризиком по цивилне жртве. У јединој окупираној земљи у Европи у којој је на снази злогласно правило одмазде – сто за једног убијеног и педесет за једног рањеног немачког војника. И то без помоћи у наоружању и у опреми. Пре истека задатог рока, и иза Михаиловићевих леђа, енглески официри за везу добијају из надлежне централе инструкцију за пребег Титовим снагама.

У пролеће 1944. Лондон разрађује план за смену и убиство ђенерала Михаиловића. Према том плану: „Пре него што савезничке мисије коначно напусте Михаиловићев штаб, његове официре дисиденте требало би незванично охрабрити да ствар узму у своје руке и уклоне Михаиловића... Михаиловића морају уклонити његови сопствени официри.” (6)У енглеској интерној комуникацији, а поводом саветовања о начину елиминације Чича Драже, у оптицају су били чак и изрази попут – уцмекати (7).

Српским рукама, дакако.

Кад међу „официрима дисидентима” Југословенске војске у Отаџбини нису пронашли ниједног који би пристао да почини страшни злочин убиства свог команданта и министра војске, морнарице и ваздухопловних снага, Енглези су се определили да предводе ваздушни терор над Србијом и Црном Гором, најјачим упориштима ђенерала Михаиловића. Те акције прецизно синхронизују са неуспелим покушајима Титових снага да се поврате у Србију. Мете бирају у договору с Брозом, који на терен шаље Кочу Поповића и Сретена Жујовића, као испомоћ британским официрима за везу.

4.

У пролеће и јесен 1944. савезници варварски бомбардују све веће градове у Србији и Црној Гори под изговором наношења војничких губитака Немцима. Највеће жртве, међутим, подносе српски цивили. У Београду није поштеђено чак ни породилиште у Крунској улици ни домови за избеглице и за сирочад. Прави карактер ове „ослободилачке” кампање савезника била је одмазда над претежно српским становништвом, које је листом стајало уз вожда Трећег српског устанка. И довођење Броза на власт у Југославији.

Датуми најжешћих ваздушних удара по Србији имали су и наглашену симболичну тежину. Они који су преживели „крвави Васкрс 1944” никада нису заборавили англоамеричке „поклоне” за највећи хришћански празник у православном календару. (8)

Михаиловића, међутим, нису успели да приморају на повлачење, како би Титу омогућили лакше и брже инсталирање на власт у Београду. Али Дража је био принуђен на стратешко повлачење у Босну истовремено с надирањем копнених трупа Црвене армије на територију Србије.

Западна штампа донела је прве информације о томе како је ђенерал Михаиловић доспео у Брозов казамат (9).

За разлику од листова у САД и Швајцарској, који су већ у јулу и августу 1946. нашироко обавестили своју јавност о томе, британска штампа је ћутала. Ни Москва се није оглашавала по овом питању.

Самарџић нас на самом почетку „Правог и лажног Калабића” упознаје и са оним написима из америчке штампе који су све до сада били непознати српској јавности. (10)

Оно што је заједничко у свим тим извештајима јесте констатација да је од тифуса тешко оболели ђенерал Михаиловић на превару киднапован. Синтезу свих тих написа и најдетаљнији опис „подвале века” донео је швајцарски „Журнал д’Ивердон” у броју од 16. августа 1946. У тексту се наводи и сведочење мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса, уз подсећање да се Титова влада није огласила поводом хапшења Михаиловића.

5.

„Једне ноћи смо приметили савезничке – енглеске авионе, који су бацали летке на којима је писало да долазе да нам помогну у оружју и муницији.



Следеће ноћи исти авиони су се вратили и летећи веома ниско бацили су више пакета са оружјем и муницијом, а нарочито са санитетским материјалом, који нам је био веома потребан. У једном пакету нашли смо упутство како да припремимо терен за спуштање авиона, његову сигнализацију, обележавање итд. И стварно, 13. марта 1946. појавила су се три авиона” (11)

У извештају се даље каже да су људи који су изашли из авиона били обучени у енглеску официрску униформу. Говорили су енглески и француски. Они су се и легитимисали показујући савезничка документа. Затим су предложили да ђенерала Михаиловића пребаце у Италију на лечење.

„Пошто се генерал Михаиловић сагласио са предлогом (...) њега и два официра из његове пратње сместили су у један авион, док су у остала два авиона сместили још осам официра из његове пратње.”(12)

Чим су узлетели авиони са Дражом и његовим пратиоцима, наставља поменути извештај, околину Рудог надлетеле су још две ескадриле Титових партизана. Из њих су бачене бомбе са бојним отровом, а на земљу су се падобранима спустили Титови борци са гас-маскама.

„Јединице генерала Михаиловића које нису биле у зони дејства бојног отрова отпочеле су са партизанима борбу. Са обе стране пале су многе жртве, али како је партизанима убрзо стигло појачање моторизованих јединица из Прибоја, Михаиловићеве снаге морале су да се повуку.” (13)

Повучене снаге ђенерала Михаиловића нису у први мах ни претпостављале да је тек тада за њих практично окончан Други светски рат у Југославији.

Јер је у авиону, у који је на превару укрцан њихов командант, за Београд заправо одлетео највећи „ратни трофеј“ намењен Јосипу Брозу Титу. Који је после Јајца већ био устоличен и на Дедињу. У узурпираној резиденцији српске династије Карађорђевић, чији је оснивач био Карађорђе Петровић.

Београд, 23. новембар 2012.

http://www.standard.rs/radovan-kalabic- ... rvaci.html
triatlon
Војвода
Војвода
 
Порука: 1647
Приступио: сеп 2004

Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука triatlon 12.12.2012. 14:57

Зато је лепо прочитати да су од ове године белци мањина у Лондону
http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanim ... -u-Londonu
Аватар
gromogon
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 845
Приступио: феб 2010

Re: Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука gromogon 3.3.2013. 20:49

Лукави су енглези (то јест енглески масони којима јевреји управљају).
Где год је била нека англофилна/хитлеровска или данас еврофилна/атлантистичка политика тамо су масони на положајима.
А на пољу религије тамо су где се преферира папа и где су исламисти. Иста спрега. А спрегу везују преко кабале.
Аватар
gromogon
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 845
Приступио: феб 2010

Re: Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука gromogon 3.3.2013. 21:10

Vranac ::Хоџес је одмах и јавно стао на страну кнеза Милоша, храбрећи га да влада самовољно и неограничено. У исто време он је тајно подржавао и помагао Милошеве противнике.

Хоџес је само подстицао Милоша да се одупре руском утицају и немасонским везама са Русијом (масонске им нису сметале јер су их сами подметали). Што се тиче самовоље Милошеве она није била истински могућа с обзиром да његова појава није била самостална. Милош није самостално дошао на положај нити је самостално изабран за нахијског кнеза. Милош је као и устанак имао тајне финансијере а Обреновићи су као династија имали покровитеље чија се породица ради учвршења тог покровитељског односа ородила са Милошем путем женидбе са својом рођаком.
Ту је истина само да су енглези тајно помагали милошеве противнике. Њихов највећи страх су биле немасонске везе са Русијом тачније спреге праве библијске плаве крви са владарима Србије и Русије.
. Галатис је кажњен не само што се оглушио о ову наредбу већ је с дебелим разлозима осумњичен и за умешаност у ликвидацију Карађорђа Петровића. Он је протеран на Пелопонез, на коме су га грчки родољуби убрзо ликвидирали.

Праведна казна која је стигла „енглеског човека” међу хетеристима, међутим, није ништа изменила. Галатис је до краја одиграо улогу коју су му Енглези наменили.

А његовим кумовима Милошу Обреновићу и Вујици Вулићевићу, као и непосредном извршиоцу Новаку Новаковићу, намењена је најпрљавија улога. После које су се, сваки на свој начин, до краја живота носили са стравом гризодушја, греха и проклетства.

Милош нема никакве везе са извршиоцем нити са налогодавцима поменутог злочина. Такво злонамерно и неспретно тумачење је опстало тек после 1903. и зверски крвавог убиства последњих Обреновића. Налогодавци првог убиства (као и многих других) а и убиства Обреновића су из истог масонског круга.



Mилош нити је налогодавац нити извршилац нити је потписао (био је неписмен) смртну казну за Карађорђа.
Аватар
gromogon
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 845
Приступио: феб 2010

Re: Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука gromogon 4.3.2013. 1:06

Односи између Милоша и Карађорђа нису били једноставни. Карађорђе је постао ненаклоњен Милошу и то је показивао у више наврата. Почев од карађорђеве претеране реакције на догађај са милошевим коњем којег је изгубио Максим Рашковић а Милош тражио надокнаду.Тада је Карађорђе запретио Милошу да ће му одсећи главу. То је Милош претрпео ћутке. Касније после 1809 је дошло до поделе међу устаницима када су се издвојиле две интересне групе. Једна група око Младена Миловановића била је за што јачу централну власт и јаку средишњу извршну власт, постојала је опозициона група са Јаковом Ненадовићем, Миленком Стојковићем, Петром Добрњцем и Миланом Обреновићем и која се залагала за ограничење Карађорђеве свемоћи и што већи ослонац на Русију. Тој групи је припадао и Милош Обреновић.
Онда се десило нешто необично. Наиме ухваћена је конспиративна преписка где наводно Милош нуди 2000 коњаника против Карађорђа. Лично га је Карађорђе ухапсио и предао совјету на суд.Када су му на суђењу показали то писаније и питали га да ли га препознаје он их све изненади тако што се ни мало не бојећи одмах рече да га препознаје и да је његово. Тада Младен Миловановић који је знајући да Милоша не могу погубити јер је имао заштиту настојао да што више смањи грех који би му се свакако опростио крену да кривицу пребацује на писара. Милош одговори да није писар сам од себе то написао већ да га је он натерао. Онда Младен видевши да Милош не жели да кривицу пребаци на писара покуша да је пребаци на телохранитеља Димитрија. Када је Милош и то порекао говорећи да је он сам тако смислио, онда му наредише да убудуће мора бити покоран Карађорђу и пустише га. То је описао Вук Караџић и тиме је са мало речи показао сву моралну чврстину Милоша. Ту је пре свега дошла на видело Младенова мржња према Милошу као узрок са многим последицама. Говорило се по Јокићу 1811 да је Младен отровао Милошевог брата Милана у Букурешту па је решио да утамани и Милоша. Када је Милош после смрти свога брата Милана дошао необријан на скупштинско заседање тада је Младен скочио на њега са много увреда називајући га рутавим псетом које је необријано дошло на заседање. Милош се бранио да је недавно изгубио брата те да се зато није обријао, на шта га овај извређа и извика се на њега да га треба обесити на врбу и даде да га ухапсе ни кривог ни дужног.

Видимо да се Младен борио против Милоша можда само зато да задржи наклоност некога коме је дуговао положај или против некога коме је Милош дуговао положај или је у питању био исти давалац моћи.
У сваком случају од тих догађаја па до радовањског исхода постоји неки континуитет али не на души Милоша како се то злонамерно тумачи. Изгледа да је континуитет успостављен преко Младена и његових сплетки и енглеских људи у редовима Хетерије. Карађорђе је путовао прерушен до непрепознатљивост и тако је наводно избегао ризик тако да га аустријске и руске власти нису приметиле док није био већ у Србији. Право питање уз много других било би ко би профитирао од трагичног одласка Карађорђа са сцене? Свакако Турци. Ко још? Противници Милоша Обреновића јер би се ово њему приписало. Шта би повезало Турке Аустрију и противнике Милоша ако не Енглези? Ко је једини имао штете од овог злодела? Једино Милош. Али Милош је већ пре тога био сигуран да му од Турака не прети опасност.
До данас није у јавности објашњено нити у науци одгонетнуто зашто Милош није бежао у Аустрију и како се није Турака бојао с обзиром на то да је његова глава зависила од нахијског муселима. Једном је Станоје Главаш рекао да је Милош своју главу одавно ставио у торбу ( пренесено значење за одсечену главу која се по егзекуцији носи у Цариград султану или у Београд паши) а ова на раменима није његова. Право питање је на шта је мислио чија је онда Милошева глава? Ко је њега штитио од Турака? Тај одговор би био одговор на многа друга нерешена питања. Вук Караџић тај положај није умео да објасни али је претпоставио да га Турци држе као таоца да се народ не би биунио да би преко њега утицали на смиривање народа. Међутим такво објашњење није имало упориште. Зашто се Милош није бојао? Милош се предао тек после војног слома и када су све војне и устаничке старешине побегле из земље и храбро је остао при томе, није покушао да бежи преко Саве. Зашто је унапред био тако сигуран није лако погодити. Није разјашњено на чему је он заснивао своју могућност опстанка тј шта је била његова гаранција да га неће кад тад турци казнити за све што је учинио на рушењу њихове моћи.
Да су се енглези у томе питали они би Милоша одмах раставили са животом. Нека друга сила са другим аргументима је стајала иза Милоша.
Аватар
gromogon
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 845
Приступио: феб 2010

Re: Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука gromogon 4.3.2013. 13:57

Ови као и многи други подаци говоре о томе да су иза наших устаника стајале тачније преко њих ратовале тајне службе. Карађорђа су по свему судећи поседовали редови црног квазиплемства а Милоша су помагали и у акцију гурали из редова супертајне беле аристократије чије једино право упориште је до дана данашњег Русија.
Аватар
gromogon
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 845
Приступио: феб 2010

Re: Енглези радили све време на уништењу Србије ...

Порука gromogon 4.3.2013. 15:15

У том контексту у овом очајном постпетооктобарском добу није ни чудо када се неко пискарало нађе позвано да пише тзв историјски роман и да са своје скучене петооктобарске тачке гледишта на српску историју даје оцену историјских догађања и врши упоређење између Карађорђа и Милоша.
Тако се а ко би други ако не Басара нашао у улози арбитра историје иако је историја више од књижевности а Басара није историчар већ само скрибоман, јавни љубитељ крвавих трагова црне квазиаристократије.
Ево бисера од басара:
Basara uspeva na fantastičan način, dodavajući pomalo fikcije a ne samo ironije koju ističu književni kritičari, da kroz lik jednog trgovca, koji ima u sebi i deo hrišćanske i islamske tradicije, sagledava zančajne istorijske događaje, ne iz prizme rodoljublja ili patriotizma, niti iz želje za oslobađanjem zemlje od Turaka, već iz ugla ličnog interesa, ugla trgovca čiji je cilj da ostvari što veću materijalnu dobit.
Autor je roman označio kao sotiju, vrstu alegorijske satirične igre.

- Ima nekoliko fiktivnih ličnosti u romanu, to je jedan zanatski postupak u istorijskim ili pseudoistorijskim romanima u kojima je dobro, ako ne i nužno, da jedan od junaka, ili čak glavni, bude izmišljena ličnost, jer ona dozvoljava piscu da manipuliše. Kroz lik Gvozdena, koji je jedan takav lik, iznosim neka svoja razmišljanja o događajima prošlim i sadašnjim, pa i budućim. On je figura koja govori ne samo u moje ime, već je stožerna figura koja čitavom romanu daje karakter - naveo je pisac. Najveći deo romana bavi se Karađorđem čija biografija, ističe on, vrvi interesantnim detaljima:

- To je jedan prek čovek, nepismen, ali pri tom jako inteligentan, sposoban organizator, u izvesnom smislu čak i vizionar i mišljenja sam da bi Srbija boljim putem krenula da nekim slučajem Miloš nije ubio Karađorđa, nego da je bilo obratno. Nekako je imao više sluha za modernu organizaciju države, poštovao je Dositeja, za vreme njegove vladavine su počele sa radom mnoge škole. Dok je Miloš mnogo ograničenijih horizonata, koji je Srbiju hteo da uredi kao jedno veliko selo, više se oslanjao na običaje i takav pravosudni sistem u kojem je bio i sudija i porota, zapravo je bio mnogo bliži mentalitetu dahija nego što bi se očekivalo od vođe jedne hrišćanske revolucije. To je faktografski deo tog sukoba između dva koncepta, to je opisano u romanu a događalo se i u stvarnosti, ta netrpeljivost Srbijanaca i prema Vojvođanima kao jednoj eliti koja je u to vreme ipak postigla evropske standarde za to vreme u kulturi. Taj strašan otpor prema modernosti je obeležio istoriju Srba, a i danas ga imamo.
http://www.kikindske.net/index.php?option=com_content&view=article&id=552:basara-knjiga-ne-moe-nita-da-promeni&catid=3:kultura&Itemid=5

И тако уз много пакости Басара као зна и шта је Милош хтео да уради а такође добро зна и шта би значило то што је Милош хтео да да уради. Као да му је Милош лично дошапнуо шта је хтео. Видео Басар да тај Милош Велики не ваља, а онај други много бољи, и такође он и не сумња да је Милош убио Карађорђа (као да је гледао) а требало је уствари обрнуто а што не би ни био злочин као што није злочин што је Карађорђе убио свог брата и оца, a то што је убио Милошевог брата се и не рачуна у злочине него у масоноугодна дела.
И наравно мали пишчић не пропушта прилику да последице злочиначко пљачкашких подухвата црног квазиплемства назове ''модерним концептом'' (то је чувена лозинка за отимачину и хаос који праве китећи се туђим перјем) коме се наравно не треба опирати као што му се Басара не опире што је једина тајна његовог заната.

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 1 гост