Празници наше Свете Цркве

[Боки_СРС]

[СрбинСкопље]

Браћо и сестре
Срећна Србска Слава Свети Сава.
Први пут је и код нас организирана од стране владе,прослава Св.Саве. Било је лепо само што је била у сали за 500 људи и није имало место за све. Пратили смо на видео биму у ходнику. А само са споредбу кад су турци славили свој празник (дан наставе на турски језик) они су славили у сали где се играло европско првенство у рукомет за жене где скупља око 5000 људи.
Гости су били група Ренесанса из Београда и позориште из Ниша које је изводило представу Свети Сава и голубица. Све у свему кратко је трајало али било је лепо поготово кад је свирала Ренесанса.

[Ruzica]

Лепо и добро да је почело....
Молимо се Богу за све нас, па и наше непријатеље ( стоји у СВЕТОСАВЉУ).
Ево једне свакодневне молитве:

"Dobri i Svemogući Bože, molim večeras za sve ožalošćene,za sve prijatelje i neprijatelje, za svoje ukučane, za sve bolesne i one koji puno trpe, za sve beskučnike i zatvorenike, za sve omražene i sve neljubljene. Molim Svemogući Bože za sve koji Te traže i koji Te trebaju da svojom voljom podariš svakom čovjeku milost i mir.
Amin.

[РашовићЗ]

[РашовићЗ]

Света три јерарха су светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти. Они имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар (по црквеном), Григорије Богослов 25. јануар (по црквеном) и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар (по црквеном). А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнина. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (27. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јануар/12 фебруар као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.

Српска православна црква слави их 30. јануара по црквеном, а 12. фебруара по грегоријанском календару.

[РашовићЗ]

[РашовићЗ]

СВЕТИ СИМЕОН БОГОПРИМАЦ

16. фебруар по новом / 3. фебруар по старом


Свети Симеон Богопримац. У време цара Птоломеја Филаделфа, светитељ Симеон је, као један од знамените седамдесеторице, изабран да преведе Библију са јеврејског на грчки језик. Радио је савесно свој посао али кад је преводио пророка Исаију збунио се читајући речи:“дјева ће затрудњети и родиће сина”, и одлучио да напише “млада жена”. У том тренутку Симеону се јавио анђео Божји и објаснио му да је пророчанство истинито и да ће се у њега уверити јер, по Божјој вољи, неће умрети док не види Месију.
Обрадован овим гласом са неба, праведни Симеон је оставио пророчанство неизмењено и захвалио Богу што ће видети Обећаног. Када је Дјева са Младенцем дошла у храм јерусалимски, Дух Божји јавио је Симеону срећан догађај. Радосни старац узео је Христа у руке, а потом замолио Бога да га сада срећног отпусти из овог живота. Убрзо затим свети Симеон је издахнуо.Овај праведни старац сматра се и данас заштитником мале деце.

[РашовићЗ]

[РашовићЗ]

Свети Алексије је хришћански светитељ. Рођен је у граду Риму.

За време владавине цара Хонорија у Риму је живео високи царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и његова жена Аглаида су живели хришћанским начином живота. Иако је био богат, Јевтимијан је само једанпут дневно јео, и то по заласку сунца. Имали су сина јединца - Алексија. Он је принуђен да се ожени али је те исте ноћи оставио и жену и породицу, сео у лађу и дошао у град Едесу у Месопотамији где је био познати лик Исуса, послат од Христа цару Авгару. Када с епоклонио томе лику Алексије се обукао у одело просјака и као просјак је живео седамнаест година у том граду, непрестано се молећи Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочуо као богоугодник, он је отишао одатле, сео у лађу да иде у Лаодикију, али лађа је занесена и допловила чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије је решио да иде у дом свога оца и да као непознат ту продужи свој живот и подвиг. Отац га није препознао, али му је из милосрђа дозволио да живи у дворишту у једној колиби. Ту је Алексије провео још седамнаест година живећи само на хлебу и води. После 17 година је преминуо.

Хришћани верују да је тада било откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који је рекао у присуству цара и патријарха: "потражите човека Божја". Мало после открило се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар је са папом и целом пратњом дошао у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознали су да је онај просјак тај човек Божји. Кад су ушли у његову колибу, нашли су га мртвог, али му је лице светлело као сунце. У руци је имао хартију коју је написао непосредно пред смрт. Из те хартије родитељи његови су сазнали, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж. Хришћани верују да су се додиром његовог тела лечили многи болесници. Из тела му је потекло свето миро. Сахрањен је у ковчегу од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу. Преминуо је 17. (30. марта) 411. године.

Српска православна црква слави га 17. марта по црквеном, а 30. марта по грегоријанском календару.

[РашовићЗ]

Ђурђевдан


Ђурђевдан је хришћански празник који се прославља 6. маја (23. априла по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа. Прослављају га и католици и православци 23. априла, свако по свом календару, као Дан светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући са се предхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама
Порекло празника

Ђурђевдан је празник са јако пуно народних обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место неког старог српског божанства плодности и његовог празника.

Црква на овај дан обележава погубљење светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године. [1]

Народни празник

Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су:

* плетење венаца од биља
* умивање са биљем
* купање на реци

Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били "берићетни" – "Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору". Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од "ђурђевског цвећа": ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.[2]

Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – "да би се сачували од града" (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса[3]; то се затим стави под ружу у башти да преноћи. [4]

Ујутру се сви редом умивају водом: деца - "да буду здрава као дрен", девојке - "да се момци грабе око њих", старији - "да буду здрави", домаћин – "да му кућа буде добро чувана", итд. Сваки према својим потребама и жељама. [5]

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко).[6] Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, "да би била здрава као дрен", а девојке су се ваљале по зеленом житу, "да би им коса расла као жито". [7] Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд.[8]

Ђурђевдански уранак
Народ на Ђурђеведан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на "ђурђевдански уранак", на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.[9]

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем "да буду напредни као врба", ките здравцем "да буду здрави као здравац", копривом "да коприва опече болести са њим", и селеном "да им душа мирише као селен". [10]

Трпеза
Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па поп после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу. [11]

Орање бразде око села

Земљорадници су око села оборавали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру. [12]

Сточарски празник
Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима. [13] Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, је уједно и најважнији од обичаја за тај дан. [14]

Разна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан. [15]

На Ђурђевдан не ваља спавати, "да не би болела глава", а ако је неко спавао "онда на Марковдан да спава на том истом месту". [16]

Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре "да би заштитили себе и село". [17]

Врачања за плодност

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство. [18]

Жене и девојке донесу увече кући "омаје" тј. воде са кола воденичнога, "да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне", као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа. [19]

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова). [20] Све то показује, да је обичај веома стар.

На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су многобројни (по хлебу, копривама, кукавици, свињама, роси итд).[21]

Веровања о времену

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро - "да ће бити плодна година", а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша - "да ће лето бити сушно". Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године. [22]

Празник Светог Ђорђа

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је "прождирала" бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац "незнабоштву". Под победом коју је свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. [23] Жена на икони је можда и сама царица Александра, жена цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву. [24]

Историја

У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан.

Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека "Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак".

[Ruzica]

Сутра је Ђурђевдан, један од највише слављених празника код Срба.

Срећан вam празник Ђурђевдан, уранак и хајдучки састанак!

Деца - на Ђурђевдан..

[РашовићЗ]

8 Maj

[РашовићЗ]

Празник Светог Василија Острошког

Српска православна црква данас слави празник Светог Василија Острошког, чије се мошти као велика светиња чувају у манастиру Острог, у Црној Гори, и место су ходочашћа за вернике свих религија.

Острошку спосницу са чудотворним моштима, у којој је за живота боравио свети Василије, посећују и хришћани и муслимани подједнако верујући у њихову моћ исцелења.

Свети Василије Острошки рођен је у селу Мркоњићи, у Поповом пољу у Херцеговини, одакле је отишао у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице где се замонашио и започео живот подвижника.

Као епископ захумско-херцеговачки и скендеријски живео је у манастиру Тврдошу, служећи православној вери и ћувајући своје вернике од турских свирепости.

Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог, где је наставио подвижнички живот и где се упокојио 1671. године.

Манастир је добио име по брду које се уздиже изнад њега и подељен је на Горњи и Доњи Острог, где верници долазе на поклонење светитељу, посебно на пазник Духова, 50 дана по Васкрсењу.

Манастир Острог, чије су светиње вековима зидали верни приложници, не може се мерити по архитектури и фрескама са великим средњевековним манастирима, али им је раван по својој духовној снази.

Српска православна црква слави светог Василија Острошког сваке године 12. маја (29. априла, по јулијанском календару).

[РашовићЗ]

сутра је св.Ћирило и Методије
Српска православна црква, као и све цркве источног обреда које се равнају по старом јулијанском календару, прослављају данас, 11. маја (24. маја по новом календару), Свете Ћирила и Методија. Света браћа родом су из Солуна од родитеља богатих и знаменитих. Били су учени људи и заузимали важне положаје у ондашњем друштву. Ћирило је био учитељ филозофије и библиотекар у цркви Свете Софије у Цариграду, а Методије је као официр провео десет година међу македонским Словенима у тадашњој покрајини Славинији, где је и научио словенски језик. Након деценије службовања напустио је војску и замонашио се на Олимпу, где му се ускоро придружио и млађи брат Константин, који је добио монашко име Кирил – Ћирило.

На молбу хазарског цара Кагана, византијски цар Михајло Трећи посла браћу Ћирила и Методија да проповедају хришћанство. Убрзо цар Каган прими хришћанство, као и мноштво народа, а свети Ћирило и Методије вратише се у Цариград. На молбу моравског кнеза Растислава, цар Михајло потом их шаље да као монаси мисионари иду у Моравску и тамо проповедају хришћанско учење међу незнабожачким Словенима. Мисија је имала своју политичку позадину и требало је да осигура византијски утицај у том делу Европе. Ћирило и Методије су пре пута превели с грчког на старословенски потребне свештене књиге и на тај начин створили први словенски књижевни језик. За ту прилику Ћирило је саставио писмо глагољицу од 38 слова.

Њихов мисионарски рад међу моравским Словенима изазвао је немачко свештенство да их тужи Риму. Ћирило и Методије отишли су у Рим да се оправдају. Тамо Ћирило умире 14. фебруара 869. године и на жељу брата Методија сахрањен је у цркви Светог Климента у Риму. На његовом гробу убрзо су се почела догађати чудесна исцељења верника. Папа је одобрио рад Методију и поставио га за архиепископа панонског и моравског. Све до своје смрти 6. априла 885. године ширио је хришћанску веру међу словенима у Моравској, а сахрањен је у саборној цркви у Велеграду.

После његове смрти ученици свете браће прогнани су из Моравске. Већина њих, предвођена светим Климентом, долази у Македонију, где из Охрида шире веру и писменост међу Словенима које су Ћирило и Методије започели на северу.

[Patriotabg]