srpskinacionalisti.com

коју књигу(е) тренутно читате?

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 20:03

Књига: Искрено ваш
2d_iskreno_vas.jpg
2d_iskreno_vas.jpg (38.03 КиБ) Прегледано 5759 пута


Аутор: Путниковић Радомир
Година издавања: 2012
Књига ИСКРЕНО ВАШ биће представљена у среду, 30. јануара 2013, у 12 часова, у Вуковој задужбини.
Учествују:
Радомир Путниковић
Александар Вукадиновић
Срба Игњатовић
Радивоје Петровић


Радомир Путниковић (Београд, 1936) је српски књижевник и издавач из Лондона.
Биографија
Радомир Путниковић је рођен 1936. године у Београду. Основну школу и гимназију завршио је у Смедереву, Ужичкој Пожеги и Београду. Прву причу објавио је у листу Задругар, а остале у Омладини, Пионирима, Београдским новинама и Јежу. Играо је кошарку на Београдском Универзитету.
Као студент, одселио се у Енглеску 1970. године, у Лондон, где и сада живи. Бавио се, прво, промоцијом југословенских, затим енглеских, а потом и других западноевропских сликара, организујући изложбе. Пријем тих изложби га је подстакао да оснује и уметничку галерију, која је деловала осам година. Потом је отворио издавачко предузеће Porthill publishers. Књиге у чијим је остварењима учествовао као писац или као идејни стваралац објављиване су, поред Енглеске и Југославије, у Италији, Немачкој, Шпанији, Португалији, Француској, Америци, Канади, Бразилу...
Књижевни рад
Књижевни рад Радомира Путниковића посвећен је углавном књижевности за децу. Пише романе за децу, позоришне игре, афоризме, приповетке. Прву књигу објавио је 1968. године у Младом поколењу. То су биле басне под насловом Бува која је путовала у свет. По оснивању властитог издавачког предузећа, први пројекат је била колекција од шест басни за децу. Сликовнице су биле решене на један дотле за енглеску јавност непознат начин – као фризови и упаковане у посебно дизајнирану кутију. То прво издање је објављено у 35.000 примерака и било је брзо распродато. Одмах је објављено и друго издање у истом тиражу. Написао је књиге басни Учени мољац, Црв и јабука, Басне, Миш и слон и многе друге. Афоризме и пословице објавио је у књигама Горке мрве, Рупа времена, а сатиричне приче у књизи Драги Боже. Са новинаром Милошем Јевтићем објављује књигу разговора Две обале Радомира Путниковића.
Члан је Удружења британских писаца и Удружења књижевника Србије.

Књига је више него занимљива, а с обзиром да је сутра представљање књиге, и да је књига релативно скупа (1.800,00 динара), слободна сам да вам је, у најкраћем, представим...па кога интересује, нека прочита...
(следи наставак)
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 20:08

РЕЧ О КЊИЗИ - ИСКРЕНО ВАШ

Књига која се налази пред вама има намеру да покаже, и докаже, да је један број међународних фактора и политичара, који су учествовали у одлучивању у грађанском рату у Југославији од 1991.до 1999, а и касније, био лоше информисан, често без познавања основних географских, историјских и геополитичких чињеница. До које мере су ишли незнање, неупућеност и предрасуде оних који су себе сматрали компетентним да воде политику о народима Југославије, предмет је избора кореспонденције коју сам водио с овим политичарима. Пре него што сам започео да састављам рукопис, дао сам себи задатак да ограничим његов обим.
Уводом желим да изнесем један број запажања и коментара да би читалац сазнао зашто и како је дошло до кореспонденције од 9.500 писама од почетка рата до данас.

На почетку рата био сам изненађен, често поражен чињеницом колико мало, а понекад никакво, знање o Југославији имају политичари у међународним круговима.
Тврдим без резерве, да до почетка конфликта 1990, осим да Југославија постоји као држава, чији је председник био и којом је владао маршал Тито, велики број политичара на Западу није ништа више знао о Југославији. Чак ни толико да је у саставу Савезне Републике Југославије шест република. Сасвим сигурно не би знали да наведу сва њихова имена.
Моји многобројни сусрети с политичарима у Америци, Британији, Италији, Швајцарској и Скандинавији примери су помањкања основног знања o Југославији. Кад бих се у првом сусрету представио именом, и да сам Србин, нису знали да ли долазим из Чешке, Словачке или Бугарске. А кад бих поменуо да сам рођен у Београду, најчешће би питали да ли сам Пољак. Ово нису били спорадични случајеви после којих би се могло помислити да сам се случајно намерио на људе којима географија и историја нису јача страна. Напротив, догађало се с истакнутим личностима политичког и јавног живота, тако да се закључак наметао.
Протестовао сам код једног лабуристичког посланика из Шкотске 2006. због његових неистинитих навода у вези са Косовом. Он ми је одговорио, наводећи при томе погрешно имена др Караџића и генерала Младића. Првог је навео као „Karavic”а другог као „Miladic”. Кад сам га због тога исправио, послао ми је бујицу оптужби, као да сам га увредио, и изјавио да му је жао што његова, лабуристичка партија, није дошла на власт на почетку грађанског рата, јер би тада, по њему, ситуација у Југославији била сасвим другачија. Заједно с незнањем ишли су сујета и препотентност политичара које сам сусретао и с којим сам имао контакте.
(следи наставак...)
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 20:11

Приликом мојих боравака у земљи 1991/92.године, често ми је постављано питање, зашто лабуристички политичари имају другачији став о догађањима у Југославији од оног које имају конзервативци. Такође о разликама у ставовима између републиканаца и демократа у Америци.

Одговор на ово питање је једноставан. Лабуристи већином иду у државне школе, излазе из њих без знања потребног за наше време, често своју историју довољно добро не познају. Конзервативци иду у приватне школе, поседују укупно темељније знање, шире су образовани, те су спремнији да разумеју комплексне међунационалне односе, верске, културне и геополитичке разлике, нагомилаване вековима између народа Југославије. Сличан је случај у Америци, с тим што је код Американаца број оних који иду у квалитетне школе и имају опште, солидно знање, уједначен између две партије. Добро образован и обавештен интелектуалац на Западу не значи да је обавезно без предрасуда и лишен ароганције. Треба истаћи да велики број Американаца нема интерес за догађања изван граница своје земље. Из овог генерално проистиче њихово уско гледање на међународне односе.

С писмом од 19.јануара 2000.Роберту Верингу, посланику за источни Дарби, послао сам му и писмо упућено Кит Вазу, министру за Европу, којим сам протестовао због необјективног и једностраног става овог потоњег у дебати у Парламенту. Роберт Веринг је јадн од ретких политичара у Великој Британији за којега се могло рећи да је познавао Југославију, њене народе и историју, пре него што је почео грађански рат. У Југославију је долазио са својом супругом на одмор много пута јер је волео народ и земљу. Доживљавао је Југославију као успешно мултикултурно друштво. У одговору од 25.јануара 2000, Роберт Веринг пише да се слаже с мојом оценом његовог колеге из лабуристичке партије, и даље каже:
„Не могу рећи да сам изненађен оним што је он (KitVaz) имао да каже, зато што се, по моме мишљењу, његово знање о Југославији може написати на полеђини поштанске марке.”

(наставићу...)
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 20:14

Због непознавања историје и основних чињеница о народима Балкана, расла је све више необјективност и пристрасност у односу на проблеме који су произилазили из конфликта, прво у Словенији, па у Хрватској и Босни, и напослетку с етничким Албанцима на Косову и Метохији. Необјективно гледање на догађаје, једностраност и пристрасност, често екстремни, произвели су агресивну политику према Југославији и, напослетку, довели до демонизације Срба као народа, нарочито евидинтне у медијима.
Овај процес могао се пратити како у значајним тако и у најмањим, свакодневним догађањима, о чему у неком другом времену не би вредело говорити. Са повећаном интервенистичком политиком Америке према Југославији, CNN је престао да даје временске прогнозе за Југославију. Тако сте још пре НАТО бомбардовања Југославије могли на CNN-у да чујете временске прогнозе и температуру у свим крајевима света, али не и за Београд.
Светски трговачки центар у Њујорку бомбардован је 1993.године. Одмах по избијању инцидента, амерички медији су објавили да су бомбу подметнули Срби. Иако је врло брзо утврђено да су бомбашки напад извршили исламски екстремисти, ни Стејт департмент нити било ко у америчкој влади није нашао за сходно да званично повуче прву изјаву, нити да се извини Србима.

Од тада је демонизација Срба почела да се шири као ватра. Срби су били оптуживани за оно зашта нису били криви, за оно са чим нису имали никакве везе, или су само делимично могли да сносе одговорност. Касније, кад би се показало да ствари стоје другачије од оног што је првобитно било објављено, готово нико се није трудио да истину стави на своје место. Уопште узевши, став политичара и медија био је - прво оптужи, избаци вест у јавност, а после објашњавај, ако то некоме треба. Срби су постали дивљач за одстрел.
(наставићу...)
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 20:18

Свако је могао да дође у Југославију, а по повратку у Вашингтон, Лондон или Париз, да објави оно што је „чуо” и „видео” у Босни, да о томе даје изјаве и пише, без икакве моралне одговорности.
Грађански рат у Југославији био је изванредна прилика да се брзо и лако стекне каријера у новинама и покупе јефтини поени у медијима. Како је пропаганда против Срба и њихових интереса била организована, како се развијала, ко је све у њој учествовао и, што је најважније, ко је све финансирао, данас би се могло написати неколико томова књига.
Једна од многобројних новина на западу, у којој нисте могли да пронађете реч симпатије за Србе и њихово страдање у грађенском рату у Југославији, осим неколико писама читалаца, између којих је једно било моје - радило се о листу публикованом у западној демократији па је ваљало бар нешто чути и с друге стране, био је Лондонски Дејли телеграф.
Овај лист је 1994.објавио фотографију на којој је била слика затвора. Испод фотографије је стајало објашњење да је на слици затворско двориште у којем Срби држе хрвтаске заробљенике. Свако ко је познавао униформу југословенске армије могао је да примети да се ради о хрватском затвору, у којем хрватски стражари у униформама с хрватским обележјима, држе војнике југословенске армије.
Узело је више од годину дана и дугу кореспонденцију, у којој је редакција листа на све могуће начине покушавала да не одговори ко је ко на објављеној фотографији.
Дошло је до тога да против листа уложим жалбу код власти на њихово непрофесионално понашање, да бих напослетку од уредника добио одговор да су материјал добили од независне фотоагенције, те да лист не сноси одговорност за фотографију ни за садржај текста испод ње. Само један закључак се могао извести, а то је да су Хрвати, или неко у фотоагенцији близак Хрватској, направили фотографију из затвора, предали је фотоагенцији, а ова је проследила Дејли телеграфу.
(наставићу...)
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 20:21

У априлу месецу 1999, Џил Дандо, репортер и коментатор Би-Би-Сија, убијена је на прагу своје куће на Фуламу у Лондону. Још није била извршена ни прва истрага, а дата је изјава полиције да је могуће да су Џил Дандо убили Срби. Наводно, убиство је било реванш за НАТО бомбардовање Радио-телевизије Србије у Београду, у којем је погинуло 16 службеника телевизије. Ова теорија, о још увек не откривеном убиству, жива је и данас. Изненађује, међутим, да чувени Скотланд Јард није успео да разреши случај.

Шерли Вилијамс, један од лидера Либерално-демократске партије Британије, данас баронеса Вилијамс, тврдила је 1993.године да су босански Срби плански, масовно силовали муслиманске жене. Као одговор на моје тражење да ми каже из којих извора је добила информације о 50.000 силованих муслиманских жена, после два инсистирања, послала ми је писмо са Харвардског Универзитета у Америци, где је тада била професор. Навела је да су њени извори Њујорк тајмс од 13.децембра 1992. године и Њусвик од 11.јануара 1993, који су такву информацију добили од Министарства за унутрашње послове Босне и Херцеговине. Поред поменута два извора, у писму од 25.фебруара навела је још три, један који је још увек у току истраге, те не наводи број силованих жена, а други из извора блиских аустријској влади, која је на почетку рата у Словенији и Хрватској, као увек у критичним часовима историје, показала крајње непријатељску политику према Србима.

Према информацијама с којим сам располагао у том часу, сасвим сам био сигуран да су три последња извора баронеса Вилијамс потекла из истог места из ког су дошла и прва два. Овај случај је типичан пример ратне пропаганде организоване да се Срби дискредитују, а произведу симпатије у међународној јавности за муслимане.
Без жеље да маргинализујем стварне случајеве силовања - ако је био и само један, на једној или другој страни, за дубоко је жаљење - пропаганда Хрвата и босанских муслимана у многим случајевима толико је била провидна и јефтина да би била за смех да није имала и трагичне последице. Информације о силовању муслиманских жена, које је од Министарства за унутрашње послове Босне и Херцеговине преузео Њујрк тајмс, а од овог Њусвик, баронеса Вилијамс квалификује као „поуздане изворе”, те би по њој требало сви да у то безрезервно поверујемо. Баронеса Вилијамс је занемарила чињеницу да су у то време у Америку одлазиле огромне суме хрватског и муслиманског новца ПР фирмама за лобирање и пропаганду.

(наставићу...)
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 20:26

Једну од најфлагрантнијих неистина у току грађанског рата у Југославији изрекао је Пади Ешдаун, данас лорд Ешдаун. Титулу је добио за услуге које је учинио Форин офису. Он је у неколико наврата пре НАТО бомбардовања Југославије тврдио да на Косову има само пет одсто Срба. У интервјуу за ББЦ, 21.фебруара 1999. године, дакле пред само бомбардовање Београда, изјављује да Србија не заслужује да задржи Косово с обзиром да на њему од укупног броја становника у Покрајини има само пет одсто Срба. Неколико месеци по доласку НАТО трупа на Косово и Метохију, после „етничког чишћења” Срба и других мањина, Комитет за избеглице при Уједињеним нацијама издао је документ који наводи да је Косово напустило 159.000 Срба. Други документ наводи да је Косово и Метохију напустило 260.000 избеглица, Срба и других мањина, Рома, Црногораца, Македонаца, Ешкалија, Албанаца хришћана.

Ако се узме у обзир први извештај Уједињених Нација да је по уласку НАТО трупа из српске покрајине избегло 159.000 Срба, на основу изјаве лорда Ешдауна, произлази да је укупан број становника који је живео на Косову и Метохији пре НАТО окупације био 3.000.000 становника! Тешко је веровати да се у овом случају ради о незнању. Акције и изјаве лорда Ешдауна биле су тесно повезане с политиком коју је Форин офис у то време водио, од њих је добијао брифинге и упутства пре него што би кренуо на Косово.

Реч је о плански усмереној политици да се морално право Србије на Косову неутралише и обезвреди.
Неистиниту, тендициозну изјаву, с намером да се прекрију злочини Албанаца над Србима на Косову, дао је др Макшејн, министар за Европу у Британском Парламенту 17.јуна 2003. Он је том приликом изјавио да је разлог убиства породице Столић у Обилићу, на Косову, у ноћи 4.јуна 2003.„породична свађа”.

Породица Столић, отац 80 година, мајка 76 и син 52,мучили су и убили на најсвирепији начин албански екстремисти. Од породице је у неколико прилика тражено да прода своју кућу, што је она одбила. По извршеном масакру, починиоци злочина су запалили кућу Столићевих.

После изјаве Министра у Парламенту, јавио сам му се и напоменуо да је својом изјавом обмануо Парламент. Измењен је велики број писама. Напослетку сам био принуђен да се обратим првом министру, Тони Блеру, како би се сазнала једина истина у овом случају. У моје име, поред неколико парламентараца, овим поводом писмено је интервенисао код премијера најстарији члан Хаус оф Комонс, отац Парламента, Там Дијел. Ова иницијатива опет није донела резултат. У одговорима др Макшејна, или у одговорима написаним у његово име од стране Форин офиса, било је приче шта се догађа и шта је постигнуто на Косову, а све да би се од интервенције у Југославији направила „успешна прича”. Али, како је дошло до покоља породице Столић, шта се уствари догодило у ноћи 4.јуна 2003.и шта је предузето да се починиоци злочина приведу правди, није било речи.

У међувремену, Форин офису сам понудио сведоке, између осталих функционера Европске Уније, који је непосредно после злочина дошла на место где је породица Столић била убијена. Преписка у вези са овим случајем је трајала три године. Као одговор на још једно писмо премијеру од 22.јуна 2007, одговорио ми је Џим Марфи, тадашњи министар за Европу. У писму од 31.јуна 2007, у име првог министра Владе, он пише да др Макшејн није обмануо Парламент изјавом од 17.јуна 2003. Наводно, министар је у време изјаве имао на располагању само те информације.

(наставићу...)
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 20:30

После уобичајене приче о напретку ситуације на Косову, која је у многоме била слична кореспонденцији коју сам раније примио, Џим Марфи каже:
„Нажалост, случај је још увек под истрагом, и ми можда никад нећемо сазнати истину шта се догодило.”

Дакле, после четири године „истраге”, починиоци овог грозног злочина нису познати јавности ни приведени правди. Кореспонденција у вези масакра породице Столић у Обилићу, документ је како је међународна заједница третирала Србе у грађанском рату, а исти став евидентан је и данас. Ја сам у многим приликама писао и документовао да се, скривајући и маргинализујући злочине над другим нациналностима, Албанци подстичу на криминалне активности на Косову. Лупао сам на многа врата с овим аргументом. Међутим, осим неколико часних изузетака, највећи број западних политичара није хтео да зна за истину или је остао равнодушан.
Политика Форин офиса према српској покрајини Косово и Метохија иде руку под руку с политиком Стејт департмента.После случаја Столић наметнуо ми се закључак да одређени међународни фактори и политичари у једном броју земаља Запада још дуго неће заузети објективан став према Србима и њиховом страдању.Вредно је данас напоменути да ни у једној комуникацији са мном др Макшејн ни Форин офис не помињу РезолуцијуУједињених нација 1244, која гарантује сигурност и безбедност свим грађанима Косова и Метохије.
Тих година добијао сам позиве директно или преко чланова Парламента с којима сам био стално у вези, да идем у Форин офис на разговор о ситуацији у Југославији.Одбијао сам позиве, као и савете с тим у вези. Због тога сам примао критике, како у земљи, тако и од пријатеља у Европи и Америци. У критици је био изричит Јулијан Брезијер, посланик Кантерберија, одан хришћанин, који се у неколико махова заузео за моју страну. Разлог зашто сам одбијао позив Форин офиса био је, по моме уверењу, оправдан.

У Форин офису сам био у време рата у Хрватској, кад се радило о Крајини. После састанака стекао сам утисак да ови имају веома мало разумевања за оног који долази с критичким ставом према спољној политици Велике Британије. На овим састанцима Форин офис „снима” опозицију британске политике - какви су и ког формата људи од којих долази критика. После одговора које сам примио у вези са случајем Столић, и многих других, закључио сам да Форин офис жели да дођем код њих на разговор, да би „спином” затрпали раније неистине и полуистине, које су стигле до једног броја посланика којима је стало до истине. После оваквог састанка не би остао записник, нити било какав документ, шта сам ја рекао, а шта друга страна, до чега је мени било веома стало.Хтео сам да имам траг после састанка с Форин офисом, а такву могућност у комуникацији пружала ми је једино директна кореспонденција.

Од 1993.године имао сам неколико сусрета с Тонијем Беном, задњи је био 13.септембра 2000. Овај последњи, у његовој кући, био је од посебног значаја за мој рад. Помогао ми је да превазиђем хајку британске обавештајне службе, о чему ће више бити речи другом, пригоднијом приликом.
(наставићу...)
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 20:37

Из књиге: ИСКРЕНО ВАШ - Радомира Путниковића

Тони Бен је био министар технологије и индустрије у лабуристичким владама Харолда Вилсона и Џима Калахана од 1964.до 1979.године, интелектуалац изванредно велике ширине, у време наших сусрета једна од најзначајних личности у политичком животу Велике Британије. Он је био противник стране интервенције у Југославији. Имао је став да народима Југославије треба помоћи мировним путем, преговорима између страна у конфликту и економски. Запад је морао да предузме све да се спречи рат на Балкану. По њему, грађански рат био је наметнут народима Југославије.
Разговори с Тонијем Беном често су били у „ходу”, на демонстрацијама, између два његова јавна говора. Разговарали смо о рату који је вођен у Југославији, посебно о умешаности страних сила у конфликт. Турска, Иран и Саудијска Арабија, слали су људе, оружје и новац Босанским муслиманима, те на овај начин чинили конфликт још тежим за решавање.
Ово је чињено са знањем влада Америке, Британије, Француске и Немачке, од којих је свака имала различит став, јер је свака имала посебне интересе у Хрватској и Босни.
Колико је долазак муслиманских екстремних елемената у Босну утицао на ток рата и мировно решење конфликта, данас је на западу табу тема. Ова чињеница се никад не помиње кад је реч о Сребреници. На крају једног разговора који сам имао 1993, кад сам изразио наду да ће у даљим интервенцијама у Босни, британска Влада имати праведан, фер став према Србима, Тони Бен ми је одговорио: „Donotcountonit”, „Немојте на то да рачунате”.
Тада сам већ имао искуство да су Енглези прагматичан народ, да њихова спољна политика почиње и завршава се оним што је искључиво у њиховом интересу. Желео сам пак да верујем да они који праве политику у Босни имају бар обзира и скрупула. Нисам рачунао да везе из прошлости између краљевских породица Виндзор и Карађорђевића, могу да утичу на став британске Владе према Југославији.
На почетку рата могло се закључити да ова веза Србима неће ништа донети. Нико се из краљевске породице Виндзор није огласио, није изречена једна једина реч симпатије према протераном српском народу из Крајине, или у другим приликама. Но надао сам се, и очекивао, да ће Енглези бити фер и праведни према српском народу, ако ни због чега другог онда зато што је тај народ претрпео огромне жртве уласком у Други светски рат, што је био стратешки интерес Велике Британије. Овако размишљање с моје стране показало се погрешним. Због тога сам се касније у многим приликама сећао раније изречених речи Тонија Бена, тог великог борца за истину и правду, не само у вези са ратом у Југославији, већ и у другим случајевима где је правда била разапета.

После изјаве Падија Ешдауна да на Косову и Метохији има само пет одсто Срба, нико од релевантних политичких фактора није поставио питање колико је ова изјава тачна, како и из којих извора је дошла. Многи су је после понављали, а касније у медијима је прихваћена као чињеница.

Они који познају историју и шта се догађало у српској покрајини пред, у току и после Другог светског рата до данас, знају да Косово и Метохија никад нису имали 3.000.000 становника, број који је својом изјавом на Би-Би-Сију 21.фебруара 1999, пласирао у јавност Пади Ешдаун. Број становника на Косову и Метохији пре почетка конфликта највероватније је био испод 1.800.000.
Етнички Албанци нису дозвољавали да се за последњих четрдесет година направи попис становништва, да би међународној јавности из политичких разлога представили да их има више него што је стварно.

(наставићу...)
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 20:42

Изјава лорда Ешдауна о пет одсто Срба на Косову пре НАТО интервенције, имала је огроман утицај на даљи развој политике западних сила према Србији и њеној покрајини. Колико је та изјава била ствар непознавања геополитичких чињеница Балкана или, пак, ствар једне унапред смишљене политике, наставак Рамбујеа, одговор се може наћи у контексту каснијих догађања и, коначно, насилног признавања „независности” Косова.
Заједно с неистинама и лажима - нажалост, нема другог израза за неистине тенденциозно понављане - ишао је дупли стандард запада. Хипокритичност, дволичност и дупли стандарди били су евидентни у вођењу политике према Југославији.
То не треба да изненађује јер су дупли стандарди присутни у свим видовима живота западног друштва.
Но да се задржимо на ономе што се догађало с Југославијом.
Појам „колатерална штета” настао је у току рата у Југославији. Створен је у центру Атлантске алијансе у Бриселу. Под њим се подразумевају метеријалне штете и жртве настале војном интервенцијом НАТО пакта.
Тако се под „колатералном штетом” подразумева рушење мостова у Новом Саду, бомбардовање Фабрике дувана у Нишу, Топлане у Београду, путничког воза у Грделичкој клисури, у исти мах погибија деце и старих у Сурдулици 27.априла 1999, болесника у Здравственој станици у Алексинцу 5.марта и болници „Драгиша Мишовић” у Београду, 70 избеглица Албанске националност код Ђаковице 14.априла, проузроковани НАТО бомбардовањем. Материјална штета и губитак живота невиних грађана стављени су у исту врећу.
Поређења се могу правити између рата у Југославији и рата који се данас води у Ираку и Авганистану. Може се рећи да је НАТО интеревенција у Југославији била претекст за нове НАТО интервенције, за напредовање на исток. Интервенција у Југославији изведена је изван оквира међународних закона, на шта је свет одговорио отпором, али не довољно јаким да би се зауставила агресивна политика Америке, те после интервенције у Југославији подвукла црта.
Рушење градова, села, цивилних објеката без војног и стратешког значаја, бомбардовања која су проузроковала смрт стотине хиљада невиних људи у Ираку и Авганистану, материјалне штете чија се величина не може проценити, називају се „колатералном штетом”.

Међутим, ако један војник Алијансе изгуби живот од оних који дају отпор окупацији своје земље, онда то добија назив „акт тероризма”.
Политичари држава Алијансе који су окупирали српску покрајину Косово и Метохију, Ирак и Авганистан, изнеће многе, по њима, вредне разлоге зато што је било потребно ући у ове државе и окупирати их изван оквира међународног закона. Ови разлози за страну која интервенише могу да буду вредни с идеолошког и политичког становишта, чак по њима и обавезујући. Међутим, за другу страну, аргументи прве, не значе апсолутно ништа, јер подносе жртве и трпе материјалне губитке, који су по њима не само у сваком смислу неприхватљиви већ изазивају одвратност и гнушање. Стоји чињеница да је војном интервенцијом НАТО изазвао губитак људских живота и материјалну штету, те у рату сноси немерљиво већу моралну одговорност за губитак људских живота, од оних који су на интервенцију одговорили отпором. Термин „колатерална штета”, употребљава се да би се покрила хипокритичност земаља НАТО, кад се ради о људским жртвама и материјалној штети.
(наставићу...)
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 20:46

У име српске дијаспоре, 1992.године уложио сам жалбу Министарству за унутрашње послове, због тога што плаћеници из Велике Британије, посебно исламски добровољци одлазе у Хрватску и Босну, с једним јединим циљем да убијају Србе. Писмом од 1992.навео сам случајеве, као и консеквенце овакве политике. Велика Британија је прогласила себе неутралном у грађанском рату у Југославији.
Дневне новине САН 3.априла 1992, објавио је чланак о Г.П., младићу од седамнаест година, који је отишао у Хрватску с јединим циљем да убија Србе, а још није имао ни право гласа на изборима. У детаљима је описано како је направио заседу покрај једног села, и из снајпера убио српског „војника”. Да ли је то био војник или лице које се случајно нашло на пушкомету, остало је читаоцу да поверује у прво. Момак је био „пас рата”, плаћен да ратује на страни Хрвата.

О екстремним исламистима, који су из разних земаља одлазили у Босну да се боре на страни босанских муслимана, британска штампа је писала навелико 1992/93. На протест Хом офису, добио сам одговор да су британски грађани слободни да иду где хоће, да ратују где желе, те да овакви случајеви нису у њиховој надлежности. Као што је познато, ова политика касније се осветила Америци и Британији. Исти муслимански екстремисти, између осталог муџахедини, који су ратовали у Босни, касније су убијали Американце и Британце у Ираку и Авганистану. Политика се убрзо променила, дотадашња више није одговарала великим силама. Сад се грађани Британије који одлазе у Ирак, Авганистан или Пакистан да се боре на страни Талибана, квалификују као терористи, непријатељи Америке и Британије.
Да би зауставио хрватску војну акцију „Олуја”, која се одвијала уз војну и логистичку асистенцију америчких инструктора, Милан Мартић је наредио 2. маја 1995. ракетни напад на Загреб у којем је погинуло седам цивила, а 198 рањено.
Бивши председник Републике Српске Крајине бранио се у Хагу тврдњом да су гађани војни циљеви, а да су цивили случајно страдали због непрецизности оружја које је имао на располагању. Циљ акције бораца Крајине, у којој је испаљено шест ракета, био је да се заустави кршење међународног хуманитарног права, које су нападом на Западну Славонију починиле хрватске војне снаге. Суд није поверовао Милану Мартићу, те је осуђен на 35 година.


(наставићу...)
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 20:50

НАТО је у 78-дневним нападима на Југославију 1999.године, узео преко 2.500 невиних живота, рањено је, потпуно или делимично онеспособљено за нормалан живот преко 12.000 особа, од којих је највећи број страдао далеко од војних циљева - у школама, болницама, возовима, избегличким колонама.
Између осталих, у бомбардовању је погинуло 16 службеника РТС, због чега је Амнести интернешанал оптужио НАТО да је прекршио правила рата јер је намерно нападао цивилне објекте, те да су ова убиства ратни злочини.
Дакле, Милан Мартић је крив за ратне злочине почињене у Хрватској, а НАТО, који је у ваздушним нападима на Југославију, употребио 32.000 тона експолозива, није крив ни по једној основи за изгубљене животе цивила! Убиство трогодишње Милице Ракић 24.марта 1999 године у Батајници ушло је у „колатералну штету” заједно с поразбијаним прозорима, поломљеним школским клупама и порушеним мостовима у Новом Саду!

Употреба израза „колатерална штета”, за жртве и штету које је НАТО починио интервенцијом, говори о моралној беди Западне алијансе и њених акција у другим земљама.Ваља се подсетити да је Северноатлански пакт основан као одбрамбена организација, док данас служи као инструмент империјализма, како би се остварили глобалистички циљеви Сједњених Америчких Држава и њених идеолошких следбеника.

Сандеј тајмсје 25.новембра 2007.пренео изјаву поглавара Англиканске цркве, др Рована Вилијамса, да су Сједињене Америчке Државе „најгори империјалиста”, гори од Велике Британије у свом империјалном добу. У истом чланку он каже, што се свакако односи и на грађански рат у Југославији: „Ствари стоје сасвим другачије ако претпостављате да се ситуација може некако средити брзим акцијама, насилним путем, да направите поредак и људе поново саставите заједно…” И завршава свој интервју речима: „Очигледно наша модерна западна дефиниција хуманости није успешна. Има нешто у западном модерном животу што уистину трује човека.”

Пре почетка Грађанског рата, а и у току, разменио сам велики број писама с др Дејвидом Овеном, својевремено министром за иностране послове Велике Британије, касније лордом. С њим сам водио кореспонденцију од 1987.године, када је био један од оснивача нове политичке снаге у Британији, Либерално-демократске партије.
Дејвид Овен је био један од главних преговарача у грађанском рату у Босни и Херцеговини, један од председника Међународне конференције за Југославију. Из обимне преписке изабрао сам три писма. У првом он изражава наду да је његова књига Балканска Одисија прилог истини те да ће дати избалансиран поглед на оно што се догађало у рату.
Друго писмо је изванредан пример дуплог стандарда западних политичара који су својим одлукама одређивали будућност народа на Балкану. У писму од 15.децембра 2005, он изражава мишљење да је правилна одлука да Косово добије „независност”. Чак иде и даље. Сматра да Косову не треба стајати на пут да се једног дана уједини с Албанијом.
На другој страни, сматра да Црна Гора није јак ентитет да би постојала као самостална држава. Дакле, из његове логике произлази да Косовски Албанци имају право на „независност”, али за то немају разлог Црногорци и босански Срби! У вези са босанским Србима и њиховим правом на самосталност, у одговору на његово писмо тражио сам да појасни свој став, на шта је он изабрао да не одговори. То би га као копредседника за Југославију у прошлости, политички коштало. Касније се јавио, али другим поводом.
Кад год политичарима на западу, и не само на западу, поставите незгодно питање које може политички да их кошта, изаберу да ћуте.
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Ружица
Војвода
Војвода
 
Порука: 2098
Приступио: јан 2012
Место: Београд

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Ружица 29.1.2013. 21:01

У овом контексту може се сагледати целокупна хипокризија западних сила према Југославији и њеном распаду. На почетку рата добијао сам одговоре с разних страна да Словенија, Хрватска, и Босна и Херцеговина имају право да изаберу свој пут у будућност.
Маргарет Тачер, у одговору на моје писмо о страху српског народа у Крајини да се историја понавља, пише 3.децембра 1991.године, да су њој познати злочини које су Хрвати починили у току Другог светског рата над Србима, али да Хрвати имају право на self-determination. Дакле, сви народи у бившој Југославији имали су право на самоодлучивање, осим Срба!

Тако је Југославија на почетку међунационалног конфликта разбијена, прво уз учешће Немачке и Аустрије, потом других сила, онако како је то њиховим интересима одговарало. Србима је налепљена етикета „националиста”, да спроводе „етничко чишћење”, да стварају Велику Србију, а једина им је жеља била да заштите свој народ у Југославији и да живе у једној држави.

Данас је заборављена изјава Стипе Месића после Титове смрти, пре него што је дошао на положај, да ће он бити последњи председник Југославије. После његове изјаве почело је постепено, а онда и насилно растурање Југославије. С Босном и Херцеговином је направљена „мала Југославија” у којој, по мерилима западних међународних фактора Бошњаци, Хрвати и Срби морају да живе заједно.
Као представник дијаспоре 12. јануара 1996. године био сам на Палама. Срби у Европи и Америци чинили су велике напоре да хуманитарном помоћи ублаже страдање народа у Босни.

Том приликом имао сам дуг разговор с др Караџићем, између осталог и о организованој пропаганди против Срба. Направио сам примедбу да, мимо система акредитација који имају за стране новинаре, у Босну долазе новинари и извештачи из разних крајева света, чије су намере и професионални статус неодређени, над којима власти немају никакву контролу. Напоменуо сам да један број извештача долази из својих личних разлога и да вероватно раде за стране обавештајне службе. На ово је он одговорио уз широки осмех, да је властима практично немогуће да контролишу ко долази, а ко излази из Босне. То је можда било тачно, али нисам могао да се отмем утиску, ни онда ни касније, да су босански Срби имали лежеран став према овом проблему, па је веома мало чињено да се открију они који су долазили у Босну са задњим намерама.

Тог зимског дана последњи пут сам видео Радована Караџића. Пре него што смо се растали, дао ми је фасциклу с молбом да је чувам до даљег. Фасциклу сам неколико пута прегледао. Из претходних сусрета стекао сам утисак да је Радован Караџић бранио интересе свог народа најбоље што је могао.


Из докумената се могло видети да су примењивани право и закони рата прописани Женевском конвенцијом и да је у својим одлукама као Председник узимао у обзир не само интерес српског народа већ је увек настојао да води рачуна и буде фер према народима других националности у Босни и Херцеговини, колико су то ратне прилике дозвољавале. Фасциклу коју сам чувао, после одласка Радована Караџића у Хаг, предао сам свом адвокату, који је ову предао његовом правном заступнику.
Велики број фирми и организација у Европи и Америци налазили су изговор или одбијали сарадњу с нашим хуманитарним организацијама, које су биле уредно пријављене и регистроване код власти. Од једног издавача медицинског часописа, специјализованог за болести и негу старих, од кога сам тражио да нам у хуманитарне сврхе уступи или прода ремитенду, оштећене или старе примерке часописа, како бисмо их дали нашим лекарима у Герантолошком институту у Београду, добили смо одговор:
„Никакав прилог, ни у ком случају, не бисмо дали Србији.”
Учтиво или одлучно одбијање је долазило с многих страна. Тако, није ми познато да је и једна словеначка фирма или хуманитарна организација пре или непосредно после бомбардовања 1999.године, пружила било какву помоћ Србији или избеглицама са Косова. У време кад је почело да нараста непријатељство измеђи Хрвата и Срба, добијао сам уверавања од познаника из Словеније, између осталог, наводно имајући у виду помоћ и подршку које су словеначким избеглицама пружили Срби у току Другог светског рата, да ће Словенија помоћи српском народу у случају рата.
Чувена је она изјава познатог словеначког писца Цирила Космача, која се данас препричава међу колегама писцима у Београду, да ће, ако буде потребно, Словенци направити тунел испод Хрватске да би помогли Србима!

После проведеног дана на Сајму књига у Лондону 1998.године, ишао сам из Олимпије споредним улицама према станици подземне железнице на Кенсингтону. Био је кишан дан, један од оних Лондонских дана где кишу повремено смењује платно ведрог неба. Предамном је изненада на коловозу искрснуо лабуд. Птица величанствена у својој раскошној белини, прекрасан примерак мајке природе, изван воде неспретна и трапава. Због тога ме је изненадила сигурност и одлучност којом се кретао. Имао сам утисак да иде негде, са циљем. Помислих да ће га први непажљив возач прегазити ако ствари оставим тамо где су.
Зато кренух до прве телефонске говорнице да позовем полицију. Рекох полицијском службенику на другој страни телефонске линије шта се догађа. Описао сам му детаљно случај. Додадох, да не би добио утисак да траћим његово време, да је лабуд вероватно случајно изашао из свог врта, а сад се тамо враћа. Полицајац се насмеја, као да је све што сам му испричао једна велика шала, па додаде:
„А можда је момак кренуо код пријатељице”.
Ја се исто насмејах, прихватих да је можда тако. До тада ме полицајац није питао за место догађаја, где се налазим. Разговор је за њега био завршен. А онда, из љубазности претпостављам, да би дао подршку мојој грађанској савести, или пак из радозналости, приметивши страни акцент, упита одакле сам. Одговорио сам одакле сам, да сам Србин.
Истог часа жовијалан тон променио се у службени. Журно упита где се тачно налазим, место где сам видео лабуда. Кад сам навео улицу и број куће, рече: „Хвала, сер, одмах долазимо!” После тога, нисам више имао вољу да сачекам полицију, отишао сам својим путем.

Цитати (подужи) из Уводне речи писца књиге ИСКРЕНО ВАШ - Радомира Путниковића.
Извињавам се што сам приложила све што је писац навео у својој Уводној речи... али мислим да вреди прочитати - јер је то чињенично "писање" ратних догађања и учесника тих догађања на просторима бивше Југославије.
Заклињем се са три прста са овога Светог Крста живот дајем за спас Србства!
Аватар
Đorđo Napolitano
Војвода
Војвода
 
Порука: 1783
Приступио: мар 2012

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Đorđo Napolitano 10.2.2013. 23:17

Sergej Jesenjin - sabrana dela
rođen da me svi iskorišćavaju, ne zato što sam naivan i glup, već zbog toga što sam nekotrolisano human -K.G.
Аватар
Боки_СРС
Војвода
Војвода
 
Порука: 1047
Приступио: авг 2008
Место: Царство Небеско

Re: коју књигу(е) тренутно читате?

Порука Боки_СРС 21.4.2013. 23:18

Једна сјајна књига "Математика и Библија" коју је написао неки врхунски руски математичар и која показује потпуно савршенство Библије гледано математички и нумеролошки и самим тим се доказује како је то Божје дело јер ниједна људска рука ни ум не би могао тако нешто да уради (састави) и не постоји ни једна књига на свету која поседује такво бројчано савршенство. Да не причам много, нађите и читајте... :)
"ОПАСНЕ СУ КОРЕ ОД БАНАНЕ"
ПретходнаСледећа

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Yahoo [Bot] и 3 гостију