За глупо и покварено смрдљиво говно ...
1. Домобрани су били редовне снаге, у домобране си мобилисан. У усташе (као и у Митин Збор) си приступао добровољно. Сам тај чин својевољног ступања у такве злочиначке организације, без услова да си ти лично починио било какво злодело, се сматрао довољним за моменталну ликвидацију.
(Исто правило је на читавом континенту важило и за припаднике СС-а, а за разлику од Вермахта. Код њих је ситуација била још повољнија јер су били обележени - сваки је имао истетовиран серијски број.)
Усташе су, за разлику од нпр. разуларених четничких банди, били озбиљни борци. Велики злочинци, али (у том рату поред још Немаца) противници који у борби нису били ни мало за потцењивање.
Домобранство је било у расулу ... па скоро од оснивања. Прошарано великим бројем бивших југословенских официра, партизанских симпатизера, оних који се нису слагали са политиком НДХ итд. Чак су и генерали масовно прелазили у партизане ... било је много случајева да партизани по неколико пута заробљавају једног истог домобрана, одузимају му оружје и пуштају га назад да задужује ново ... итд ... итд ... Зато је домобранство и расформирано пре краја рата.
2. Да је било партизанске сарадње са усташама, Немцима и Италијанима и да постоји и један једини (и бројевима: 1 једини) документ или било какав доказ који би ту сарадњу могао потврдити, четничка бубуљичарска говна не би већ деценијама затрпавала интернет по милиом пута са "Уговором Моше и Будака", "Мошиним говором на заседању АВНОЈ-а", фотографијама Аугуста Хелера и свим осталим фалсификатима и подметањима, већ би једноставно предочила тај један једини документ или доказ.
Дакле, глупо и лажљиво четничко говно, ствари су ти ту једноставно такве - просте.
Не морам ја ишта да знам о историји, могао сам јуче са Марса да паднем незнајући да се 2СР икада збио, али када ти слажеш једном, па други пут, па дести пут, па хиљадити пут ... ја ћу знати да си ти лажљиво говно.
3. Бајке четничке емиграције и остале сличне глупости, које Самарџић рециклира и ви бубуљичави корисни идиоти качите по интернрту, нису никакви „документи” и „аргументи”. Историја је мало озбиљнија наука. Прихвата она и сећања, чак и другог реда ("причао ми мој деда"), али та сећања, осим што у њима не сме бити нелогичних и немогућих ствари, морају бити укрштена са сећањима и неких других учесника догађаја.
Не може, нпр, историја прихватити Самарџићеву бајку у којој су четници ослободили Крушевац, ако не постоји такво сведочење још неких учесника у тим догађајима, ако су сами Немци записали да су Крушевац напустили без борбе пред наступањем Црвене армије и партизана, ако Црвена армија и партизани нигде не спомињу никакве борбе у Крушевцу, ако старији Крушевљани знају да је Кесеровић месецима пред ослобођење мирно живео и спавао у својој кући удаљеној само стотинак метара од зграде немачке команде ... итд ... итд ...
Осим тога, историчар може случајно да погреши, може чак да буде и пристрасан па да намерно прескочи неки детаљ који му не одговара, али лажову Самарџићевог калибра, који је хиљаду пута ухваћен у лажи, се више ништа не узима за озбиљно чак и када би којим случајем после 20 година написао и једну истиниту реченицу.
Зато је „комуњарска” историја јака као црна земља. Зато што нема ни једне оцене о 2СР, а да нису коришћени и домаћи и страни примарни историјски извори.
Све је доказано, све је поткрепљено, све је документовано.
Све је архивирано и ни једна реченица није у колизији са реченицом из немачких, британских и америчких архива.
И све је признато од светске историографије ... за разлику од четничке "историје" која служи искључиво за интерну употребу и којој је једина сврха производња магле и скретање пажње са пљачке огромних размера и грабежи имовине коју су генерације стварале.
4. Све што је Самарџић написао о Мартовским преговорима је преписано из истоимене књиге историчара и пуковника ЈНА Мише Лековића. Наравно, преписано у Самарџићевом маниру - лажући, превиђајући, изврћући, извлачећи из контекста итд.
Кога занима, књигу може прочитати овде -
http://www.znaci.net/00001/170.htmУглавном ... Мартовски преговори нису били „сарадња” већ преговори. Да су били сарадња, онда би се и звали Мартовска сарадња, а не Мартовски преговори.
Преговори нису сарадња, преговори су преговори.
(Невероватно шта човек мора да објашњава имбецилним четницима!)
На преговорима се преговара, па се може нешто договорити, али ни не мора - преговори се могу завршити и без икаквог договора.
У случају и да се на преговорима нешто договори - то још увек није „сарадња”.
Зашто? (пита се сад четнички имбецил)
... Зато што је још потребно договорено спровести у дело, па тек ако се договорено спроведе у дело - онда је то сарадња.
На Мартовским преговорима није ништа ни договорено, нити касније спроведено у дело, осим што су размењени заробљеници.
Непријатељства између партизана и Немаца су настављена након преговора, а размена заробљеника између зарећених страна није сарадња. Нити је икада била. У сваком рату се размењују заробљеници.