mali soso :: За глупо и покварено смрдљиво говно ...
Треба да схватиш да се узалуд трудиш са овим увредама, оне мене не дотичу, ја тебе више жалим, јер за тебе нема ничег горег од чињенице да си острашћени комунистички секташ испраног мозга. А горе од тога стварно нема. Тако да.
mali soso ::1. Домобрани су били редовне снаге, у домобране си мобилисан. У усташе (као и у Митин Збор) си приступао добровољно. Сам тај чин својевољног ступања у такве злочиначке организације, без услова да си ти лично починио било какво злодело, се сматрао довољним за моменталну ликвидацију.
(Исто правило је на читавом континенту важило и за припаднике СС-а, а за разлику од Вермахта. Код њих је ситуација била још повољнија јер су били обележени - сваки је имао истетовиран серијски број.)
Добро, ако је све тако, објасни ми онда како то да су усташе прелазиле у партизане? Јел имаш одговор на то? Дакле, показао сам горе документима да су усташе итекако прелазиле у партизане и ништа им није фалило. И како то коментаришеш?
mali soso ::Усташе су, за разлику од нпр. разуларених четничких банди, били озбиљни борци. Велики злочинци, али (у том рату поред још Немаца) противници који у борби нису били ни мало за потцењивање.
Усташе су били крволоци, каква бре ,,озбиљна војска", скупинја најгорих крволока. Ето шта су они били. А и многи комунисти су били такви, тако да уопште не треба да нас чуди њихова сарадња.
mali soso ::Домобранство је било у расулу ... па скоро од оснивања. Прошарано великим бројем бивших југословенских официра, партизанских симпатизера, оних који се нису слагали са политиком НДХ итд. Чак су и генерали масовно прелазили у партизане ... било је много случајева да партизани по неколико пута заробљавају једног истог домобрана, одузимају му оружје и пуштају га назад да задужује ново ... итд ... итд ... Зато је домобранство и расформирано пре краја рата.
Па и међу усташама је итекако било ,,партизанских симпатизера" и како показују документи које сам поставио горе, итекако су прелазили у партизане. Али не само то, него је и међу партизанима итекако било ,,усташких симпатизера" који су из партизана прелазили у усташке јединице:
Izveštaj komande 15. brdskog armijskog korpusa komandi 2. oklopne armije od 9. aprila 1944. o formiranju novih ustaških jedinica u Dalmaciji od bivših partizana:
"28. marta 1944. molio je k-t 771. inž. des. bataljona za odobrenje da iz Rijeke u Ražanac (20 km severno-severoist. od Zadra) prebaci 400 ustaških oficira i podoficira. Grupa armija »F« uputila je ustaše na njega. Korpus je dao svoju saglasnost. Prilog 14.
7. aprila javio se kod komandanta korpusa i komandanta 264. div. ustaški pukovnik Servaci sa svojim načelnikom štaba, ustaškim pukovnikom Čudinom, i predao zapovest koja je priložena u prevodu...
O vojnim pitanjima pukovnik Servaci je izložio:
On je u operativnom pogledu potčinjen k-tu 15 (brd.) AK i moli za podatak u kom rejonu treba da se smiri i da radi. Njegov rejon sada doseže od Novog do Trogira, pri čemu je izuzet rejon Gospića. On će, širenjem svog područja, da pređe na celo područje korpusa. Sa Desantnim inžinjerijskim bataljonom on je poveo 108 oficira i službenika, 282 ustaška podoficira i vojnika, poneo 130 tona opreme (uz to 4.000 garnitura odeće). Na raspolaganju mu stoje kao načelnik štaba ustaški pukovnik Čudina, a kao k-t novoformirane brigade ustaški pukovnik Cecet; ovaj zadnji na izričitu želju 264. div. (pukovnik C. bio je dosada komandant ustaške pukovnije na području divizije).
Sa dovedenim kadrom formiraju se navodno najpre jedna bojna Telesne garde i 7 ust. brig. (5 bojni). Vojnika ima u dovoljnom broju, većinom partizana kojima je dosadilo gerilsko ratovanje. Oficiri i podoficiri dolaze u dovoljnom broju, pošto je poglavnik za ustaše odustao od vrbovanja među domobranskim oficirima i podoficirima. Mesta formiranja su uglavnom veća mesta kao Obrovac, Benkovac, Zemunik, Drniš itd. Uzimaju se u obzir želje K-de korpusa. Mesta akcije i akciju određuje sam k-t korpusa. Između ostalog, moli se da se iziđe u susret željama za organizaciju i umirenje određenih rejona."
Zbornik, tom 12, knjiga 4, 187.
Дакле, једни су прелазили код других и обратно. То су чињенице.
mali soso ::2. Да је било партизанске сарадње са усташама, Немцима и Италијанима и да постоји и један једини (и бројевима: 1 једини) документ или било какав доказ који би ту сарадњу могао потврдити, четничка бубуљичарска говна не би већ деценијама затрпавала интернет по милиом пута са "Уговором Моше и Будака", "Мошиним говором на заседању АВНОЈ-а", фотографијама Аугуста Хелера и свим осталим фалсификатима и подметањима, већ би једноставно предочила тај један једини документ или доказ.
Комунистичка сарадња са усташама је дуга, континуирана и документована. Она сеже још у време пре рата, када су комунисти подржавали усташки покрет, позивали комунисте да помогне усташком покрету, итд. Но да сада оставим предратни период, ту је све јасно и да се фокусирам на ратни период. Ево неких докумената о тој сарадњи:
Desetodnevni izveštaj komandanta 718. pešadijske divizije generala Fortnera od 26. oktobra 1942:
"Istočno od Rogatice ustaše su nedavnim ubistvima izazvale pravoslavno stanovništvo, na što je došlo do većih sukoba delom između ustanika i antikomunista s jedne strane i ustaša s druge strane. U toku ovih borbi bila je takođe i ozloglašena komunistička banda Muje Hodžića (komandant muslimanskog bataljona u partizanskom Romanijskom odredu - moja prim.) jako pritešnjena od strane ustanika i antikomunista, to je ova potražila zaštitu kod ustaša. Bilo je tako utvrđeno da su ustaše delimično sarađivali s komunističkom bandom Muje Hodžića, pri čemu su se ustaše zauzele i za snabdevanje komunističke bande oružjem i municijom.
Bivši veliki župan Tuzle Ragib Čapljić, koga je već jednom nemački Vermaht bio uhapsio (zbog zločina nad Srbima; poginuo je 1944 - moja prim.) međutim koji je morao biti pušten na slobodu po traženju najviših hrvatskih vladinih nadleštava, održao je u Rogatici, među Muslimanima, zapaljive govore zahtevajući javno da se priključe Muji Hodžiću, čime je pokrenut talas uznemiravanja."
Zbornik, tom 12, knjiga 2, strana 826.
Па даље:
Dr Ivan Avakumovic, Mihailovic prema nemackim dokumentima, London 1969.
str. 44-46
U desetodnevnom izvestaju, koji je Bader podneo komandi Jugoistoka (20-III), on je skrenuo paznju da ''izmedju hrvatskih komunista, ustasa i iz Crne Gore, nastupajucih delova proleterske brigade izgleda da je postignut sporazum po kome se ove grupe ne bore jedne protiv drugih''. Jedanaest dana docnije, on je javio da se ''ustase, domaci partizani i na kraju nastupajuce bande iz Crne Gore bore ovde (u Istocnoj Bosni - I.A.) rame uz rame protiv borbenih srpskih snaga pod Dangicevom komandom.''
U aprilu 1942. polozaj cetnika u Istocnoj Bosni stalno se pogorsavao. Oni nisu mogli da se odrze u Drinjaci koju su ustase od njih uzeli 8. aprila. Zato je Bader mogao da javi (10-IV) da izgleda da je ''cetnicka grupa Dangic jako razbijena u borbama sa hrvatskom vojskom i ustasama u saradnji sa komunistima, tako da Dangic sada moze da postigne samo lokalne uspehe.''
Sesnaestog aprila izvestaj komande Srbije spominje da je u vise mahova javljeno da ''ustasi i partizani'' zajedno idu, ali da aktivnost ''Dangicevih formacija'' jos nije ''slomljena'', iako su cetnici prinudjeni da se povlace pred partizanima usled nestasice municije. Sutradan nemacki izvestaj je potvrdio vest da ''partizani i ustasi'' zajedno idu protiv Dangica. Dvadesetog aprila Bader je izvestio svog sefa u Solunu o uspesnom napredovanju ''hrvatskog potpukovnika Francetica'' protiv ''glavnine'' Dangicevih odreda i dodao: ''Stanje na srpsko-hrvatskoj granici i dalje nejasno i zategnuto jer se partizani ne bore protiv ustasa nego samo protiv Dangicevih pristalica. Po podnetim izvestajima treba da su se borili sa hrvatskim komunistima protiv Dangica''. Tridesetog aprila Bader je mogao da javi da su neuspesni napadi na Bratunac i Srebrenicu pokazali da ''ostaci'' Dangiceve ''grupe'' sada vise nisu u stanju da postignu ni lokalne uspehe**
Oznake za dokumenta
17 T-501-247-001030, 001067, 001120, 001155, 001157, 001163.
Па још један пример усташко-комунистичке сарадње:
Pritom su formacije Glavnog štaba Hrvatske činile zločine nad srpskim civilima poput ustaša. Ovde je i doslovce dolazilo do bratske saradnje komunista i ustaša, jer su komandant Glavnog štaba Hrvatske, Ivo Rukavina, i ustaške Crne legije, Juco Rukavina, bili rođena braća.83
Tako, kada je 1.500 crnolegijaša krenulo preko Korduna i Like, partizani su povučeni sa pravca njihovog puta i pozvani na "narodni zbor" u selo Kunić:
I dok su "partizanski heroji" igrali kolo i veselili se, dotle su ustaše nesmetano vršile svoj krvavi pir. Koliki je bio plen, lov na Srbe, videlo se najbolje po vrsti ubijanja. Plen je bio toliki, da ustaše nisu imale vremena po njihovom urođenom principu, žrtve najpre sadistički mučiti a potom ubiti, već su im samo presecali vratove. Najveći zločin počinjen je u Tržiću i Primišlju a potom u Veljunu i Perjasici. Mnoge žrtve, koje nisu odmah umrle, prevezene su volovskom upregom na četničku teritoriju u Plaški, gde im je ukazana prva pomoć. Za celo vreme pokolja nije ispaljena ni jedna partizanska puška na ustaše.84
Kapetana Ilija Popović, oficir američke obaveštajne službe OSS, poslat kod komunista u vreme Teheranske konferencije, video je ustaškog komandanta Jucu Rukavinu kao gosta na večeri u jednom partizanskom štabu. Partizanski komesar pozvao je Popovića na večeru, na Petrovoj Gori, i evo šta se potom događalo:
Došao sam u jednu kuću i za stolom video kako sede dvojica ustaša (poručnici) i major Rukavina (isto ustaša). Taj major Rukavina imao je na sebi nemačko odelo i gvozdeni krst. Ja sam onda komesaru rekao: `Nisam došao u Jugoslaviju da sedim i jedem sa krvopijama koje su ubijale srpski narod. Ja sam došao da se protiv njih borim`. Četiri puta sam ulazio u Jugoslaviju i nikada nisam video da su se partizani borili protiv Nemaca. Iz Jugoslavije sam izneo mnogo ranjenika u Italiju i svaki mi je kazao da njegove rane nisu od neprijatelja, nego: "Moje su rane od moga brata"
IZVOR:
82, 83, 84 M. Pešut, Revolucija u Lici, 217-218, 180, 181.
Дакле, то кажу документа о усташко-комунистичкој сарадњи. И можеш ти да дрндаш, вређаш и хистеришеш колико год хоћеш, ове чињенице не можеш да промениш.
mali soso :: 3. Бајке четничке емиграције и остале сличне глупости, које Самарџић рециклира и ви бубуљичави корисни идиоти качите по интернрту, нису никакви „документи” и „аргументи”. Историја је мало озбиљнија наука. Прихвата она и сећања, чак и другог реда ("причао ми мој деда"), али та сећања, осим што у њима не сме бити нелогичних и немогућих ствари, морају бити укрштена са сећањима и неких других учесника догађаја.
Не може, нпр, историја прихватити Самарџићеву бајку у којој су четници ослободили Крушевац, ако не постоји такво сведочење још неких учесника у тим догађајима, ако су сами Немци записали да су Крушевац напустили без борбе пред наступањем Црвене армије и партизана, ако Црвена армија и партизани нигде не спомињу никакве борбе у Крушевцу, ако старији Крушевљани знају да је Кесеровић месецима пред ослобођење мирно живео и спавао у својој кући удаљеној само стотинак метара од зграде немачке команде ... итд ... итд ...
Осим тога, историчар може случајно да погреши, може чак да буде и пристрасан па да намерно прескочи неки детаљ који му не одговара, али лажову Самарџићевог калибра, који је хиљаду пута ухваћен у лажи, се више ништа не узима за озбиљно чак и када би којим случајем после 20 година написао и једну истиниту реченицу.
Интерсантна је та твоја (и уопште комунистичка) опседнтост Самарџићем, иако сам неколико пута рекао да се не позивам на Самарџића, нити га сматрам релевантним извором. Али, не вреди, ти и даље ко папагај Самарџић, па Самарџић.
mali soso ::Зато је „комуњарска” историја јака као црна земља. Зато што нема ни једне оцене о 2СР, а да нису коришћени и домаћи и страни примарни историјски извори.
Све је доказано, све је поткрепљено, све је документовано.
Све је архивирано и ни једна реченица није у колизији са реченицом из немачких, британских и америчких архива.
И све је признато од светске историографије ... за разлику од четничке "историје" која служи искључиво за интерну употребу и којој је једина сврха производња магле и скретање пажње са пљачке огромних размера и грабежи имовине коју су генерације стварале.
Комуњарска ,,историја" заснована је на лажима и фалсификатима. Ево један типичан пример:
Ово ти је насловна страна једне комуњарске књиге о четницима:
А праве фотографије су ове:
Дакле, класично фалсификовање. Ето, таква је та комуњарска ,,историја" и тако се она фабриковала. И толико о томе колико је она ,,релевантна".
А што се тиче те ,,светске историографије" која наводно признаје комунистичку ,,историју"- па та иста ,,историографија" тврди да су Срби починили ,,геноцид" у Сребреници, па јел то значи да ми сад треба да верујемо у то и да прихватамо као чињеницу?
mali soso ::4. Све што је Самарџић написао о Мартовским преговорима је преписано из истоимене књиге историчара и пуковника ЈНА Мише Лековића. Наравно, преписано у Самарџићевом маниру - лажући, превиђајући, изврћући, извлачећи из контекста итд.
Кога занима, књигу може прочитати овде -http://www.znaci.net/00001/170.htm
Опет ти о Самарџићу.
mali soso ::Углавном ... Мартовски преговори нису били „сарадња” већ преговори. Да су били сарадња, онда би се и звали Мартовска сарадња, а не Мартовски преговори.
Преговори нису сарадња, преговори су преговори.
То су били преговори о сарадњи, дакле преговарали су о заједничкој сарадњи. Комунисти су тада Немцима нудили сарадњу, усташама су нудили признање НДХ. Тада су комунисти рекли да су им четници главни непријатељи и да су спремни, ако је потребно, да са Немцима ратују чак и против савезника. И не само да су преговарали, него су потписали споразум. И то не тврди никакав Самарџић, него комунистички (и подвлачим комунистички) историчар Бранко Китановић. Отуда пропуснице за комунистичке вође, итд. Такође, Тито је наредио својим јединицама да ништа не предузимају против Немаца, већ да све снаге упере против четника:
KRAJEM marta 1943, Tito se javio i Štabu Prvog bosanskog korpusa, najjače svoje jedinice u Bosni i Hercegovini. Komandi ove jedinice naredio je da ne sme "praviti nikakve akcije" ne samo protiv Nemaca već ni protiv snaga NDH, i da "svu svoju borbu upotrebi protiv četnika".
U isto vreme, komandant Prve proleterske divizije, vodeće Titove vojne jedinice, naložio je jednoj svojoj brigadi da se "nipošto ne sukobljava sa nemačkim trupama", a petnaestak dana kasnije i Tito je ovom komandantu depeširao da se "ni po koju cijenu" ne upušta u borbu sa Nemcima.
Posle dogovora njegovih pregovarača sa Nemcima, ustašama i fašistima, Tito se tih dana javio i svojim vojnim izaslanicima u Slavoniji. Od njih je tražio da svojim diverzantskim grupama "smjesta narede da ne vrše diverzije na pruzi Beograd - Zagreb".
To je izuzetno odgovaralo i Nemcima i ustašama. Nemcima zbog slanja vojske i oružja na sovjetski front, a ustašama zbog zaštite njihovih logora smrti u Jasenovcu i Staroj Gradiški, u kojima su od 1941. na bezočan način pobili više desetina hiljada Srba, Jevreja, Roma i hrvatskih antifašista.
SEPTEMBRA 1943, pola godine posle pregovora u Gornjem Vakufu i Zagrebu, Tito je glavnom štabu svojih snaga u Hrvatskoj poručivao da se klone borbe sa Nemcima:
- Neke jače borbe s Nijemcima izbjegavati dok ne dođe do jače demoralizacije kod njih.
Дакле, Тито наређује да се избегавају сукоби са Немцима и усташама. Идемо даље:
Nemačke interese za kolaboraciju s Titom najpotpunije otkriva telegram koji je sredinom aprila 1943. Zigfrid Kaše iz Zagreba poslao Hitlerovom ministru inostranih poslova Joakimu fon Ribentropu:
- Borbe između Titovih bandi i Mihailovićevih četnika, koje neposredno pratimo, jako slabe obe strane, a nas pošteđuju žrtava.
NASTAVLjENA SARADNjA
Iako je Fon Ribentrop naložio Kašeu da se "ubuduće uzdrži od svakog direktnog ili indirektnog kontakta ili pregovora s Titom", kolaboracija je nastavljena, jer se Tito striktno držao datih obećanja. Njegove jedinice, ne samo u zapadnoj, centralnoj i istočnoj Bosni već ni u Slavoniji, sve do kraja prve dekade maja 1943. "nisu imale nikakvih akcija" protiv Nemaca i ustaša.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/c ... sa-NemcimaДакле, они су итекако сарађивали, реализовали преговоре, а то потврђују и документа, као и њихове заједничке фотографије.
mali soso ::На Мартовским преговорима није ништа ни договорено, нити касније спроведено у дело, осим што су размењени заробљеници.
Непријатељства између партизана и Немаца су настављена након преговора, а размена заробљеника између зарећених страна није сарадња. Нити је икада била. У сваком рату се размењују заробљеници.
Е па видиш, чињенице кажу да није баш све тако као што ти пишеш.
