Нисам нарочити љубитељ прегласне музике, али неке песме једноставно не звуче аутентично ако се репродукују на звучницима са премало снаге (који дају 'шуштави' или 'шкрипави' звук).
Једна од таквих је и ова:
Секстет Скадарлија - Ој, Јело ЈеленаНе кажем ја да она и овако није лепа... Али прави осећај се добије тек на звучницима реда 2х100W (или више) појачаним на неких 2/3 снаге (или на неком 'лампашу' реда 2х20-25W); другим речима - тек кад басови са звучника удаљених пар метара од слушаоца почну да 'шетају јетру' по стомаку. Па кад крене, *ебало мајку ако ће неко остати равнодушан, чак иако се иначе мршти на строградску музику! Уухххххх, бре; срце 'оће да ми искочи!!
Следећа песма постији у извођењу разних извођача, али је велемајстор градских песама у извођењу те песме ипак ненадмашан:
Звонко Богдан - Сунце жежеИначе, ово једна од ретких песама чија порука ме је натерала на дубоко размишљање.