Коста ::Пада, па опет пада.
А мене срце пуно.
Враћа ме у детињство, у неке срећне године.
Kоста, колега по срцу и побратиме, отворио си лепу тему ове хладне зиме.
Жао ми је што нема више коментара, као подсећања на она времена стара.
Твоја тема изазвала је код мене лавину емоција и носталгије,
па у прилогу достављам још једну песму, да се ова тема даље развије.
Сетих се једне зиме из оних времана давни',
ја и мој брат од стрица, два ђака првака,
из једног дивног села, с обода Пештерске Висоравни,
које у школу тог јутра, саме отпрати наша бака.
Е, какав је снег падао тог јутра, чини ти се, облак ће на земљу сићи,
до школе, километара седам, Боже, колико ли је то корака?
Али без обзира на ову мећаву тешку, у школу се морало ићи,
није то био никакав проблем, за ова два ђака пешака.
Њега, мог брата гледам, како испред мене прави пртину,
мећва све више веје, као неко анђеоско перје,
газе два мала ђака, ову до појаса им Пештерску белину,
а мала срца им радосно затрепере, на помисао како бубњара школска греје.
О, како смо били мали и наивни, тог дана велике мећаве,
угледавши затворена врата наше школе плаве.
Вратили смо се одмах назад, промрзли, погнуте главе,
ни не слутећи да је учитељ затворио врата школе, због мећаве.