Поезија

[РАДИКАЛ-НК]

Да ли волите поезију?Који вам је омиљени пјесник?Која вам је омиљена пјесма?Напишите је.

STREPNJA

Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
da volim i zelim oka tvoja dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
dok od sebe samo nagovestaj da.

Ne, nemoj mi prici! Ima vise drazi
ova slatka strepnja, cekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
o cemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prici! Nasto to, i cemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne pridju oka tvoja dva.

Desanka Maksimovic

Ne vjeruj

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kazu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -
Ne vjeruj No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,
Dođi, čekaću te U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tjelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,
Tada vjeruj meni, i ne pitaj više
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše

Aleksa Santic

UMJESTO MOLITVE ZA DALEKU

Ponekad,davna,sjetim te se,
a nešto toplo zasja u duši
kao od dobre,stare pjesme
to se slučajno zapjevuši.

Gdje li si noćas,ti daleka
da li si negdje svila dom,
ili još uvjek,kao nekad
lutaš ponoćnim Beogradom?

Da li još tražiš onog čudnog,
onog iz tvojih snova vrelih,
koga si tražila uzaludno
i one noći kad smo se sreli?

Traži,samo traži,tragaj,
on ipak jednom mora doći
iz tvojih lijepih snova,draga
u tvoje nimalo lijepe noći.

Kao što dođu ove pjesme
iz divnih šuma nepoznatih
pravo u naše ružne nesne
u gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako sjetim te se,
a nešto toplo zasja u duši
kao od neke stare pjesme
što se slučajno zapjevuši.

Vito Nikolić

BIĆE JEDNO VEČE

Jednom,kad bude veče
kad budeš sama,
i bude neka kiša lila,
jednom,kad oko svojih usana
osjetiš tuđi osmjeh,mila
znam,biće ti teško,a mene neće biti
da ti u tom času štogod kažem.
Biće jedno veče,jedna kiša i ti
koju sam divno umio da lažem.

Vito Nikolić

[gorskivuk]

[Ројалиста]

Узео си ми реч из уста, баш сам мислио да поставим овакву једну тему. Нема везе, битно је да је постављена.

Дакле, немам једног, већ мало више омиљених песника:

-Јован Јовановић Змај

Светли гробови

Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л’ бејасте ви на гробљу када,
Ај, на гробљу, на голему!
-Та увек смо ми на њему!
Гробље ј’ вода ком се ходи,
Гробље ј’ вода ком се броди,
Гробље, врти и градине:
Гробља, брда и долине:
Свака ј’ стопа
Гроб до гроба.
Гроље ј’ спомен доба свију:
Гробље, књиге што се стију:-
Повесница свих земаља,
Старославник цара, краља,
И читуља виших слика,
Изабраника, мученика,
Од почетка, памтивека;
Све ј’ то гробље-
Ал је и колевка.

Нема броја, ни имена,
У висину звездам’ свима,
Камо л’ броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј’ тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа...
-На погдеком увек гори свећа!
Ил’ је свећа, ил’ је име светло,
Ил’ су дела која се не гасе,
Па редове недогледног гробља
Својом зраком красе.
Ти гробови, стари, нови, они сјају
Сваком нараштају-
Кад се умље у прошлост удуби,
У тамнини да се не изгуби;
Кад се пустиш у давнине свете,
У давнине и свете и клете,
Да ти мис’о пута не помете.
То су ватре догласнице,
Пружајућ’ се из даљних еона,
У поворци оној дугој,
Струјом која напред лети,
Тежећ само једној мети.
Па се тако светле млази-
Па се виде светли трази
Једног духа разних доба,
Духа коме нема гроба.
-У гроб само сруши кости,
Стресе пеп’о кој’ му смета
Бржем буја виса лета
К узвишеној будућности.


Ко с’ осврне да погледи
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
-Повеснице дугим редом, -
Мора чути како ј’ живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив’о:
“Где ја стадох-Ти ћеш поћи! “
“Што не могах-ти ћеш моћи!“
“Куд ја нисам-ти ћеш доћи!“
“Што ја почех-ти продужи!“
“Још смо дужни-ти одужи!“
То су збори, то су гласи,

Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни’,
Спајајући громком јеком,
И божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.

Око сваког светлог гроба
-Баш ка’ горе око звезда-
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло
Коло младо, коло ново,
Ново цвеће, стабла стара;
Душе чисте, срца млада,
Наследници света жара;-
Ту се слег’о живот млади
Да се с гробом разговара.
“И ти паде, драги брате!“
-“Нисам, децо, вас док траје!“
“Је л’ ти борба била тешка? “
“Покушајте, милина је! “
“Шта си хтео? Куд си пош’о?“
“Тамо гдје се стићи мора! “
“Зар је вера тако јака? “
“Увек већа од злотвора! “
“Мало нас је кој’ би смели! “
-“Ал’ вас јака сила креће! “
“Зар ко може стићи цели?“
-“Ко посумња, никад неће! “-
“А ко беху они диви,
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали? “-
“То бејаху идеали!
Без њих бе се малаксало,
Без нјих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
Живот празан, -младост пуста. “

Око сваког светлог гроба
Прикупљ’о се живот нови,
Наследници светог жара
Купили се соколови,
Пијућ душом светле зраке-
Јест, тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!

И вам је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега-
Ал’ је син’о гробак нови:
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П’онда горе, п’онда у се,
Груди дркћу, уста ћуте,
Али душе разуму се.
Да л’ то снага ниче нова?
Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с’ купе
Око гроба Ђуринога!

-Петар Петровић Његош

Горски вијенац

Да не пишем, сви га знамо.

-Јован Дучић

Песма жени

Ти си мој тренутак и мој сан

и сјајна моја реч у шуму

мој корак и блудња

и само си лепота колико си тајна

и само истина колико си жудња.


Остај недостижна, нема и далека

јер је сан о срећи више него срећа.

Буди бесповратна, као младост.

Нека твоја сен и ехо буду све што сећа.


Срце има повест у сузи што лева,

у великом болу љубав своју мету.

Истина је само што душа проснева.

Пољубац је сусрет најлепши на свету.


Од мог привиђења ти си цела ткана,

твој плашт сунчани од мог сна испреден.

Ти беше мисао моја очарана,

симбол свих таштина, поразан и леден.


А ти не постојиш, нит' си постојала.

Рођена у мојој тишини и чами,

на сунцу мог срца ти си само сјала

јер све што љубимо - створили смо сами.

-Бранко Радичевић

Кад млидијах умрети

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада,
Зеленога више ја никада
Видет' нећу!

Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају. —
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, —
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
твојој реци и твојем извору, —
Мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади'!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама ...

Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огријало
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља' —
У траљама отац вас оставља.

-Милан Ракић

На Газиместану

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама,
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша,
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могоше другом свесну љубав дати.

И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем...

[Хамлет]

[/color]

[Чича]

Ђура Јакшић
(1832-1878)

Јевропи

Теби да певам - теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв -
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
"Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
"Па изгините!"

Подсмеха твога горди је збор.
"И гинућемо, гинути славно -
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо - али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!"

[Ројалиста]

Јован Дучић

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно,
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ' му химне бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек'о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас'о,
Јер достојно не знаш за слободу мрети.

Покажи ми редом витезове твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми своје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит' о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

[ThunderForce]

PISMO MAJCI

Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

[ThunderForce]

[ThunderForce]

Ko je ljubio taj ne ljubi vise

Ti me ne volis i ne zelis, zar
lep nisam nimalo, mala?
Ne gledajuci, od strasti uz zar
na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa kezenjem, mlada, osecajnim
ja s tobom nisam ni nezan ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prosli kao sanke, mila,
ne dodirnuvsi tvoj oganj u snima,
na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sedis na mojima.

Neka ti oci trepavica rubi,
neka ti u misli dodje drugi neko.
Ta i ja te bas jako ne ljubim
tonuc u nesto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom ocajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao sto smo se susreli slucajno
rastacemo se uz smesak nas dvoje.

Svojim putem otici ces u smiraj
da prokockas dane i plac novi.
neljubljene samo ti ne diraj,
negorene nikako ne zovi.

U corsokaku s drugim ces se naci,
o ljubavi brbljajuc bez svesti.
Tad cu mozda u setnju izaci
i sa tobom ponova se sresti.

Blize pleca okrenuvsi drugom
i malo se pognuv ne misleci.
“Dobro vece”, reci ces mi s tugom.
“Dobro vece, mis” i ja cu reci.

I nista nece dusu da zanjise.
Nit u drhtanje moze da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi vise.
Izgorelog niko ne zapali.

[Ројалиста]

Православко, наведи и писце. Писмо мајци је Јесењин, а ове две рецимо не знам.

[Чича]

[ThunderForce]

[Ројалиста]

[Rasa]

[Татјана]

Отаџбини – Велимир Рајић (1879-1915)

Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам:
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвеник Ти грешном ногом ступам.

Јест', ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам ишо путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе, Мајке да се сетим!

До сад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да ти ништа, ништа нисам дао!

Ал' данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу,
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!

Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
Ко врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви и сузи што врца!

И ево Ти се тешком клетвом кунем:
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем –
Животом својим, земаљским, и гробом,

Животом вечним – и распетим Богом,
Да нећу више грешит се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“