srpskinacionalisti.com

Vesti, 22.11.2015, Zagreb ne priznaje zločine nad Srbima (1): Ubice Srba šetaju Vukovarom
22. Novembar 2015. 09:28

Vukovar je od početka raspada SFRJ poneo neslavnu titulu “grada žrtve” i mesta u kome su samo Srbi počinili stravične zločine. Otuda je i jedan od najvažnijih nacionalnih praznika Hrvatske 18. novembra Dan sećanja na žrtve Vukovara, posvećen hrvatskim žrtvama i odavanju počasti ubijenima na Poljoprivrednom dobru Ovčara

Nevladina organizacija Udruženje za zaštitu istine o srpskom narodu 21. novembar iz Beograda, koja okuplja vodeće intelektualce i nezavisne istraživače iz Srbije, započela je obiman projekat sa ciljem da se svetska javnost upozna sa činjenicama vezanim za ključne događaje tokom rata u Hrvatskoj. Prva stanica na tom putu biće im – Vukovar. Milivoje Ivanišević, direktor Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku i jedan od osnivača ovog udruženja, podseća da progon Srba u Hrvatskoj traje ceo 20. vek:

- Nažalost, to ne prestaje ni danas, dve decenije nakon okončanja poslednjih oružanih sukoba. Demografski gubici koje su Srbi u Hrvatskoj imali u dva svetska rata, kao i tokom sukoba 1991-1995. godine, još nisu dovoljno istraženi ni publikovani. Domaća, a pogotovo svetska javnost, o tome veoma malo zna.

Od stvaranja Demokratske Federativne Jugoslavije i dolaska komunista na vlast sve do danas srpska stradanja su neka vrsta tabu teme, ističe Ivanišević.

Nastavljen trend iz NDH

- Tokom Drugog svetskog rata i postojanja Nezavisne Države Hrvatske, prema demografskim nalazima dr Životija Đorđevića, na teritoriji Hrvatske stradalo je 876.000 ljudi, od čega su 486.000 Srbi. Profesor Svetozar Livada u svom radu “Naseljenost Srba u Hrvatskoj” ukazuje na to da je od 1991. do 2001. iz Hrvatske nestalo, prognano ili ubijeno 395.030 ili 68,91 odsto stanovnika srpske nacionalnosti, što je utvrđeno popisom stanovništva. Taj trend je nastavljen, pa je u Istočnoj Slavoniji, gde se nalazi i opština Vukovar, broj Srba u narednih deset godina, do 2011, smanjen za novih 14,2 procenta. Neshvatljivo je da se ovaj zločin prikriva – ističe Ivanišević.

- Nesavladiva prepreka obnarodovanju tih podataka je činjenica da porodice srpskih žrtava žive sa svojim ubicama u istoj državi, istoj opštini, često istom selu ili rade u istom preduzeću. Danas u Hrvatskoj, u Vukovaru, Kninu, Pakracu i da ne nabrajam brojna druga srpska stratišta, prikrivaju se zločini nad sugrađanima srpske nacionalnosti… Hrvatska slavi oslobađanje gradova u kojima su živeli njeni državljani. Time dokazuju svoju genocidnu orijentaciju. Sva mesta u kojima žive Srbi smatraju se i dalje okupiranim, kao u vreme Ante Pavelića.

* Nekadašnji predsednik Vojnog suda u Beogradu, a sada advokat Đorđe Trifunović naglašava da su zločini u Vukovaru počeli mnogo pre oružanih sukoba, te da o tome postoji detaljna dokumentacija koju – niko ne želi da pogleda.

- Vojno pravosuđe je prikupilo ogromnu građu sa brojnim slučajevima ubistva srpskih civila, paljenja ili miniranja njihove imovine. Vojni sud je i procesuirao na desetine pripadnika hrvatskih paravojnih jedinica koji su u Vukovaru, sve do 18. novembra 1991, činili stravične zločine upravo nad Srbima. Po ukidanju vojnog sudstva, sve te spise smo uredno prosledili Tužilaštvu za ratne zločine Srbije koje je time trebalo da se bavi, ali, nažalost, nije – kaže Trifunović.

* I direktor Informativno-dokumentacionog centra Veritas, Savo Štrbac, kaže da su srpske žrtve zabranjena tema za hrvatsko pravosuđe.

- Na teritoriji predratne opštine Vukovar tokom 1991. godine je, prema našim podacima, poginulo i nestalo najmanje 350 Srba. Reč je o Vukovarcima, civilima ili pripadnicima Teritorijalne odbrane. Niko više ne govori da je mnogo pre “bitke za Vukovar” stotine Srba odvođeno na informativne razgovore s kojih se nikada nisu vratili. Do početka bitke grad je napustilo 13.734 Srba, dok ih je u Vukovaru ostalo 12.000. Pošto žrtve na strani JNA nikada nisu objavljene, ne znamo da li su i kojoj strani “pripisane” – naglašava Štrbac.

Slobodan Jakovljević, predsednik vukovarskog ogranka nevladine organizacije Za nezaborav, koja jedina potencira istraživanje zločina nad Srbima u Vukovaru, ističe da je ovo pitanje od ključnog značaja za razumevanja sukoba na prostoru Hrvatske.
Oči u oči sa dželatima

- Vukovar je mali grad i sve se, pre ili kasnije, sazna. Tako je i većina porodica ubijenih saznala ko su bili egzekutori. U nekoliko slučajeva, policija je saslušavala osumnjičene, od kojih su neki u predistražnom postupku i priznavali da su učestvovali u zločinima. Međutim, od 1991. godine do danas nije podignuta nijedna optužnica. Svakodnevno se u Vukovaru srećemo sa ubicama naših najmilijih ili ih gledamo na televiziji jer su u međuvremenu napredovali u službi, postali ključni ljudi u udruženjima ratnih veterana – priča Jakovljević.

- Vukovar je mesto u kome je započelo zastrašivanje i ubijanje Srba u Hrvatskoj. Kasnije se to proširilo na sve veće gradove. Istražuju se zločini počinjeni u “Oluji”, “Bljesku”, na Zagrebačkom velesajmu, u Osijeku, dok su ubistva i progon Srba u Vukovaru i danas tabu tema – ogorčeno primećuje Jakovljević, za koga nije sporno da je na Ovčari počinjen zločin nad Hrvatima.

* On ukazuje na još jedan apsurd. U periodu od 1997. do 2004, najmanje dvadesetak porodica je tužilo državu Hrvatsku tražeći naknadu za nematerijalnu štetu zbog gubitka svojih najmilijih.

- Nijedan od dželata srpskih civila iz Vukovara do sada nije procesuiran. Tragično je što su sve naše tužbe odbačene kao neblagovremene ili kao neutemeljene. Umesto da Hrvatska plati nama, većina porodica je dobila rešenja da plati sudske troškove koji su u proseku po nekoliko hiljada evra. Verujem da je moja porodica u tom rekorder, jer smo morali da platimo oko 5.000 evra – ističe Jakovljević.

On podseća da su neki ljudi zbog tih potraživanja morali da uzimaju kredite, nekima je novac oduziman od penzija i to sudskim odlukama.

- Sumnjam da ima većeg šamara žrtvama porodica od ovog i to u državi članici Evropske unije – ogorčen je Jakovljević

Aпелациони суд у Београду ослободио припадника полициjе БиХ Илиjу Jуришића оптуженог за напад на колону воjника JНA у Tузли 1992.

Aпелациони суд у Београду правоснажно jе ослободио припадника полициjе БиХ Илиjу Jуришића оптужби за ратни злочин, над колоном воjника JНA у Tузли 1992. године, "због недостатка доказа", обjављено jе данас на саjту тог суда. За масакр војника ЈНА у Тузли до сада нико није одговарао!

Tом одлуком преиначена jе првостепена пресуда Oдељења за ратне злочине Вишег суда у Београду коjом jе Jуришић био осуђен на 12 година затвора.

У образложењу своjе одлуке Aпелациони суд jе навео да jе првостепени суд пресуду донео на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, због чега би ова пресуда морала да буде укинута, али како jе у у овом предмету првостепена пресуда већ укидана, Aпелациони суд jе био у обавези да сам пресуди.

Пошто jе сам поново испитао вештаке, Aпелациони суд jе након оцене и анализе изведених доказа, нашао да ниjе било непосредних доказа да jе Jуришић извршио кривично дело за коjе jе оптужен, а да се такав закључак "као jедини могући, не може извести ни посредно, из чињеница коjе су неспорно утврђене током поступка".

У образложењу одлке Aпелациони суд напомиње да су "доказаност навода из оптужнице Tужилаштва за ратне злоцине су остали на нивоу сумње".

Из тог разлога jе у оваj суд донео одлобадаjућу пресуду jер jе, како jе указао, Закоником о кривичном поступку прописано да ће сумњу у погледу доказаности чињенице од значаjа за одлуку, суд решити у корист окривљеног.

Jуришић, коjи jе 2013. по други пут осуђен на 12 година затвора због оптужби да jе извршио ратни злочин употребом недозвољених средстава борбе.

Након jавне седнице по жалбама одржане у априлу 2015, Aпелациони суд jе одлучио да сам отвори главни претрес (суђење) и сам изведе кључне доказе на основу коjих jе сада донео ову ослобађаjућу пресуд.

Tужилаштво за ратне злочине теретило jе Jуришића да jе супротно договору о мирном повлачењу између СРJ и БИХ као дежурни оперативног штаба станице безбедности Tузла наредио напад на колону воjника JНA коjа се повлацила из касарне Хусинска буна, 15. маjа 1992. године.

Tом приликом jе, како jе тврдило тужилаштво, изговорио речи "на ватру одговори ватром".

Наредбу jе примио од надређеног Mехе Баjрића. Mуслиманско -хрватске jединице Tериториjалне одбране уз припаднике паравојне jединице Зелене беретке пуцали су наjпре на возаче, па на воjнике коjи нису били спремни за борбу и нису имали оружjе уз себе да би могли да се одбране.

У нападу на колону JНA у Tузли 15. маjа 1992. године масакрирано jе наjмање 100 војника, велики број jе рањен, а уништен jе и већи броj санитетских возила.

Jуришић jе негирао кривицу истичући да му jе "савест мирна и образ чист".

Поред осталог у своjоj одбрани jе навео да ниjе био старешина и да ни о чему ниjе могао самостално да доноси одлуке.

Био ухапшен 14. маjа 2007. године на београдском Aеродрому "Никола Tесла", по међународноj потерници.Tужилаштво за ратне злоцине преузело jе предмет од Воjног тужилаштва у Београду, 2004. године.

После укидања прве пресуде Jуришић jе у октобру 2010. пуштен да се брани са слободе. Oн живи у Tузли.

Масакр над ненаоружаним војницима ЈНА се 15. маја слави као да града Тузле.

(Танјуг-НСПМ)

С: Колико је логораша било? С.П: Филм "Побиј, покрсти, протерај" је сведочанство које говори о стравичним мукама 55.000 српских логораша у преко 500 логора које су држали Хрвати и муслимани у БиХ од 1992. Забележено је преко 130 метода мучења. О томе у филму говоре српске жртве. С: Назире ли се ко је започео агресију?

С.П: Филм јасно говори о агресији хрватске државе на БиХ, о тајном наоружавању муслимана, муџахединима у БиХ, о стварној улози политичког и војног врха НАТО у грађанском рату на територији некадашње Југославије, о улози Немачке и Ватикана у сецесији БиХ, о континуитету страдања Срба и улози великих сила, на челу са САД, у етничком чишћењу српске територије. У филму је такоде приказан ексклузивни документарни материјал.

То је, иначе, први политицко-документарни филм који се бави страдањем српских логораша заточеним у хрватско-муслиманским логорима у Босни и Херцеговини од 1992. до 1996. године. На пример, Тарцин је био један од оних логора за Србе које је Мазовјецки посетио и регистровао и који је био затворен тек после Дејтонског споразума.

С: Коме не одговара истина о српским жртвама?
С.П: Срби су најлакша мета за одстрел. Срби су очигледно идеална жртва. Убити Србина је најлакше јер нико за то не одговара. Тако вам је било и у овом грађанском рату на територији некадашње Југославије, а тако је то и сада у Србији на Косову и Метохији где албанска национална мањина терорише и тиранише већински српски народ.

Српски народ ако је дозволио да три пута само у двадесетом веку и ево четврти пут у двадесет првом доживљава демографску катастрофу, онда су Срби идеалне жртве. Филм је управо зато моја побуна, мој отпор према терору и тиранији, моја побуна против наметнутог рата, наметнутог мира, а посебно наметнутог заборава. Овај филм је одговор антисрпској пропаганди и упозорење да се на политичкој сцени комплетног српског простора догаћа денацификација Срба. Филм није у интересу фашистичким хијенама које контролису медијски простор окупиране Републике Српске, окупиране Србије и Црне Горе. Филм је искључиво у слузби истине.

С: Колико је логораша било? С.П: Филм "Побиј, покрсти, протерај" је сведочанство које говори о стравичним мукама 55.000 српских логораша у преко 500 логора које су држали Хрвати и муслимани у БиХ од 1992. Забележено је преко 130 метода мучења. О томе у филму говоре српске жртве. С: Назире ли се ко је започео агресију?

С.П: Филм јасно говори о агресији хрватске државе на БиХ, о тајном наоружавању муслимана, муџахединима у БиХ, о стварној улози политичког и војног врха НАТО у грађанском рату на територији некадашње Југославије, о улози Немачке и Ватикана у сецесији БиХ, о континуитету страдања Срба и улози великих сила, на челу са САД, у етничком чишћењу српске територије. У филму је такође приказан ексклузивни документарни материјал.

С: Вратили сте се и на догађаје уочи почетка 20. века?
С.П: Застрашујући је податак да и поред чињенице да је над Србима почињен геноцид и етничко чишћење и у Првом и у Другом светском рату, као и у овом грађанском рату од 1992, српске власти ни у РС ни у СЦГ још нису поднеле тужбу ни против државе Хрватске ни Муслиманско-хрватске федерације, и не само то, већ из Београда марионетске власти оркестрирано настављају посао ЈУЛ-а и Мире Марковић и раде на пропаганди Хрватске.

Београд је био и, нажалост, остао, центар антисрпске пропаганде и политике. Рећи ћу само један податак који јасно говори зашто смо овде где смо. Министарство спољних послова Србије припремило је 1899. документ о стравичним злочинима Арнаута над српским становништвом на Косову и Метохији, које је тада још било под окупацијом Отоманског царства. Овај документ назван Плава књига, требало је да буде представљен на првој конференцији у Хагу о миру и разоружању.

Несхватљивом одлуком краља Александра Обреновића, вероватно под нечијим утицајем, овај изузетно значајан документ није био представљен међународној јавности, а то је била изузетна прилика. Такође, после Првог светског рата, одлуком неког из владе краља Александра Карађорђевића, из извештаја Арчибалда Рајса избрисана су сва имена хрватских злочинаца који су као савезници Аустро-Угарске чинили масакр над Србима.

И уместо да тада Хрватска буде кажњена од стране победничке Србије која је изашла из тог рата са преко милион жртава, тадашња српска влада спасава Хрватску пристајући на заједничку државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. И ту није крај приче.

С: Повезали сте Други светски рат и новије догађаје?
С.П: У Другом светском рату самопрокламована Независна држава Хрватска била је савезник нацистичке Немацке. И поред тога што је починила геноцид над Србима и етничко чишћење српске територије, Срби не само да нису ништа учинили да се Хрватска казни, већ је та Хрватска благодарећи српским Титовим комунистима била пригрљена и спасена уласком у заједничку државу, комунистичку Југославију. Нацистичка Хрватска није смела да остане некажњена због стотина хиљада Срба побијених у Јасеновцу, као и због десетина хиљада побијених и живих бачених мајки са децом у јаме широм Хрватске и Босне и Херцеговине, као сто је јама у Пребиловцима. Деведесетих година двадесетог века хрватска држава понавља исти сценарио. После акција "Бљесак" и "Олуја", српски етнички простор у Хрватској је тотално очишћен од Срба. Сада, стратегијом, коју називам "Питон", Хрватска преко муслимана, које назива "хрватским цвећем", ради на уништењу Републике Српске заговарајући унитарну БиХ како би за педесет година неком новом "олујом" завршила процес етничког чишћења Срба и у БиХ. Апетити Хрватске за БиХ, не смирују се.

RTRS, Srna, 08.06.2017, Gotovina i Markač su oslobođeni – Ko će odgovarati za mučka ubistva?
8. Juni 2017. 19:54

Direktor Dokumentaciono-informacionog centra “Veritas” Savo Štrbac potvrdio je da su među 14 lica srpske nacionalnosti, koji su identifikovani na Zavodu za sudsku medicinu u Zagrebu i ostaci dvije starice čija su ubistva razmatrana i pred hrvatskim sudom i pred Haškim tribunalom u predmetu “Gotovina i drugi”.

On je u izjavi za Srnu rekao da su identifikovane Sava Babić /82/ iz Mokrog Polja kod Knina i Đurđija Mirković /70/ iz Polače kod Knina i da postoje nepobitni dokazi da su starice umrle mučkom smrću, ali da je očigledno da će počinioci ostati nekažnjeni.

“Pošto su hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač od žalbenog vijeća Haškog tribunala oslobođeni za sve zločine, koje je hrvatska vojska počinila u `Oluji` u sektoru `Јug`, to znači da niko nije odgovarao ni za smrt Save Babić i Đurđije Mirković”, rekao je Štrbac.

On je rekao da su staricu Savu Babić nakon “Oluje” 28. avgusta 1995. godine obišli predstavnici UN i da im se ona požalila da je maltretiraju hrvatski vojnici, a kada su navratili 5. septembra našli su je mrtvu u sjedećem položaju na suvozačevom sjedištu žutog automobila, sa tri rane na glavi i dvije na grudima.

“Hrvatska policija je na licu mjesta pronašla čauru za koju je balističkim vještačenjem utvrđeno da je ispaljena iz pištolja u vlasništvu Marija Dukića, pripadnika 134. domobranske pukovnije, treće bojne, iz koga je 28. septembra ubio i civila Petra Botu u Kolarini kod Benkovca”, rekao je Štrbac.

On je podsjetio da je Dukić za ubistvo Bote osuđen, dok je za ubistvo Babićeve oslobođen, jer je “utvrđeno da je pištolj iz kojeg je ubijena kupio polovinom septembra 1995, a Sava Babić umrla je između 1. i 5. septembra”.

Štrbac je ukazao i da je Haški tribunal u predmetu “Gotovina i drugi “, pozivajući se na zaključke iz presude hrvatskog suda, “mudro” zaključio da ne postoji dovoljno dokaza o tome ko je ubio tu žrtvu.

On je naglasio da je u istom predmetu razmatrano i ubistvo starice Đurđije Mirković.

“Raspravno vijeće je utvrdilo da su 12. avgusta 1995. godine u Mirkovićima, zaseoku sela Polača, u opštini Knin, dva ili tri hrvatska vojnika prišla Smiljani i Đurđiji Mirković, i da je jedan od njih, psujući im majku srpsku, s udaljenosti od desetak metara iz vatrenog oružja pogodio Đurđiju i ubio je, zatim su zapalili i nju i kuću “, podsjetio je Štrbac.

On je naglasio da je i ovaj zločin ostao bez kazne s obzirom na oslobađajuću presudu Gotovini i Markaču.

Osim Babićeve i Mirkovićeve, na Zavodu za sudsku medicinu u Zagrebu identifikovani su i Branko Stojčević iz Petrinje, Petar Krnjajić iz Gline, Ignjatije Orlović i Јanko Grubor iz Okučana.

Među identifikovanim su i Dragan Samardžija, Milan Šeatović i Đuro Mandić iz Okučana, Čedomir Gaćeša i Milutin Dreković iz Pakraca, Pero Ribić iz Slunja, Bogdan Milošević iz Šibenika i Sava Bursać iz Donjeg Lapca.