др Војислав Шешељ о старој српској религији

[Arhandjel]

НАРОДНА ВЕРОВАЊА У БИЉКЕ

Култ биљака и дрвета био је код старих Срба јако развијен. И други народи верују у моћ биљака али наш народ је много тога сачувао и усталио и до дан данас. Постоји у народу веровање о подели на две категорије биљака: добре и зле или срећне и несрећне; разне врсте: свете, сеновите, демонске, божанске и митске.

Култ растиња има значајну улогу у многим приликама код нашег народа, од рођења до смрти и у многим пословима (женским и мушким), у радне и празничне дане и у разна доба дана и ноћи. И не само то, већ и у весељу и жалости, љубави и мржњи, у очувању здравља и лечењу од болести.

Наши преци су биљке чували и тако сачували и многе мудрости. Чини се, као да у светим гајевима биљке шуме своју тугу за прошлим временима којима су биле заштићене.

Многе народне песме говоре о вредности и магијској моћи биљака. У песми “Марко Краљевић и вила” износи се веровање нашег народа у лековитост биља. Вила бере по Мирочу биље, да загази ране војводи Милошу, побратиму Краљевића Марка. Вила је молила нашег јунака, да је пусти у планину да нађе биље.

И наше чаробнице, (из књиге Р. Н. Казимировиђаа, 1939.) слично вилама, знају сва биља и познају њихову лековиту моћ. Оне разумеју, шта више и немушти језик јер знају шта цвеће и травке говоре и знају свакој бољци лека наћи.

Наше биљарице и чаробнице (забележио Казимировић), на Биљанин Петак, пред ђурђевдан (Власи кажу “Бињерја бујецилар”) и на Ивањдан (“Св. Јован Биљобер”) иду по пољима, шумама и дубравама те збирају лековите траве и помоћу њих гледају у будуђност да виде има ли среће и напретка.
По веровању магијску моћ имају: бели лук, вилино сито, расковник и хајдучка трава. За вилино сито се каже да када се носи уза се, не могу човеку наудити непријатељи, нарочито не лагањем и оговарањем. Док се бели лук сматра корисним због рђавог погледа нечистих духова. Употребљава се код падања у занос у Дубокој. Штити човека од заразних болести. Ако се мелемом од хајдучке траве додирне каква брава, оног момента се отвара и кида сваки гвоздени ланац.

Наш народ прича да постоји трава помоћу које нероткиње могу родити. Познати Жика травар из прошлих времена заиста је давао нероткињама траву али мало ко је сазнао име траве.

Магијску, животодавну моћ имају тзв. митолошке или култне биљке: босиљак, божје дрвце, леска, орах, липа, врба, дрен, детелина итд.

Босиљак је у нашем народу одомаћен и омиљен јер се у нашој вери без њега ништа важније не предузима. Китом босиљка свештеник нам свети водицу и шкропи нас. Њиме се кити славски колач. Ките се и момци и девојке и дарују га једно другом. Велика је његова улога у нашој вери.

Но, ове друге биљке су задржале значај и у паганским обредима.

На Спасовдан, у Црној Гори, прекрштају свако жито зеленом буковом граном и ките буковим гранама тор и кућу, јер верују да се виле рађају на буковим гранама. Кажу наши људи да се од брезе плаше вештице па кад сватови полазе од куће у цркву, они пролазе преко брезове метле, све у намери да брезова метла задржи уроке и зле душе (обичај виђен у Београду).

У обичајима и домаћем култу наранџа често замењује јабуку. У Требињу полаженик оставља на бадњаку јабуку или наранџу у којој су забодени новци. У народним песмама често се помиње како мајка сина неће да укопа у гробље, веђ га сахрањује у башти под наранџом. Можда због тог певања постоји веровање да ђе, ако се у сну види наранџа, умрети неко у роду. Наранџа у вину штити нас од ветрова.

Орах у народној медицини и врачањима има важну улогу. Нарочито су добар лек бадњедански ораси. Лечење се најчешђе врши магичним начином. Ко пати од чирева, окупа се у води у којој су потопљени ораси и лешници, па се после баце на пут, ко их узме, на њега ће прећи чиреви. А када на Светог Илију загрми, процрвљаће ораси. Ако их деца за Божић једу патиће од крајника, а ако се породиља на три дана после порођаја окупа у води у коју је метнула три ораха, па онда стане на сено, рађаће синове.

Ловор је важан када у собу у којој спава дете улази често какво сумњичаво чељаде. Тада божићним ловором накаде дете да не би било урекнуто.

А за оне који имају љубавне јаде, а треба да их одагнају, најбоље је да оду под шљиву, нарочито девојке, па да око себе проспу просо, ударе шљиву ногом и кажу три пута: “Прво дошли мени загледачи него теби берачи”. Или девојка која жели пуно просаца сеје на Бадњи дан просо око плота и три пута каже: “Колико овде проса и проштаца, онолико ме просилаца просило” (етимолошка магија).

Словенци верују да у липу не удара гром, јер се под њом одмарала Богородица када је бежала са Исусом. Срби кажу да под липом не треба спавати нити се од кише заклањати јер у њу гром радо пуца.

Најлепши су цветни љубавни обреди. Јер, кад девојка удавача, уочи ђурђевдана, дође под вишњино дрво, затресе га да не буде догодине код матере, она се обавезно и уда (забележено у Сарајеву).

Цвеће љубичице у нашем народу девојка даје свом суђенику да би је увек љубио. Али то није све. Колико је још цвећа које има љубавну моћ?! Сигурно много, тако каже народно веровање

[Arhandjel]

http://blog.serbia-photo.com/?m=200801&paged=2

Етнолози су сагласни да се народна религија Срба формирала на балканским просторима на размеђи две различите верске традиције - паганске и хришћанске. Неке архаичне облике тог религиозног синкретизма у народној обичајној пракси срећемо и данас. Одређеног дана житељи једног села у Шумадији преводе своју стоку преко ватре, верујући да је на тај начин штите од болести. Посебну заштитну и чистиличку моћ народ је приписивао “живој ватри” која се пали у глуво доба ноћи трењем дрвета о дрво.

[Dijarbekir]

Јесмо ли духовни потомци Светога Саве?
Јесмо.
Да ли је многобоштво пожељно међу духовним потомцима Светога Саве?

Нека свачија свест и савест преиспита своје ставове о томе.

Потомци Перуна и Сварога ако има таквих сигурно не следе пут ПРАВОСЛАВЉА.

Дакле, има још једна подела.
Хришћанска Србија и паганска србија.

[Arhandjel]

Свети Сава је рођен у 12. веку, он није могао да бира време у коме ће живети, нити је могао да мења друштвени систем. Али у тим наметнутим околностима, Сава се одлично снашао, основао је СПЦ, националну цркву, независну од Грка.
Омогућио је да се канонизује велики део паганског наслеђа, крсне славе итд.

Е сад, твој проблем је што мислиш да би Свети Сава у 21. веку радио исто што и у 12-том, вратио феудализам, рестаурисао монархију, државне саборе, градио манастире....

Да је Сава рођен у 18. веку највероватније би био налик Петру Великом - топио би црквена звона и производио топове.

Да је рођен у 7. веку он би бранио Сварогов и Перунов храм од ромејских, аварских и германских агресора.

[Dijarbekir]

По мени није, реформе које је извео су биле хирушки захват, а Русија је ипак ојачала после те операције, али му многи штошта замерају.

Упоређивати људе из потпуно различитих контекста је помало чудно.

Свети Сава је утемељивач Српског Православља и требамо следити његов пут.

Тај Пут је исти и у 12. веку и у 22.веку.

То је ПУТ ИСТИНЕ, а не пут бајки и фантазија, да не кажем прелести и идолопоклоништва.

[Arhandjel]

О клетви и проклетству

Под претњом клетве Петар I Његош измирио је закрвљена братства Брајиће и Његоше крајем XVIII века. И тако се оба братства "Бога убојаше и од клетве уплашише" да више никад једно другом неће говорити "крвниче и дужниче". Братства су се помирила из страха пред проклетством које је највиши ступањ клетве. Позната је тешка народна клетва приписана кнезу Лазару, пред полазак на Косово 1389., у сусрет турском надирању у Србију:

„Ко је Србин и српскога рода,
а не дође на бој на Косово,
од руке му ништа не родило,
ни у пољу пшеница бјелица,
ни у брду винова лозица,
не имао рода ни порода,
рђом капо док му је колена“

По предању, неки богати Велимир из Мионице, у области Ваљева, није желео да дочека кнеза Лазара, па га је зато кнез проклео, и, казује се, клетва се испунила, један Велимиров син удавио се у реци, други пао са коња и погинуо, а трећег отац затвори у кулу, да би остао у животу. У јесен донесу грозд Велимировом сину, да би по њему познао које је доба године, а из грозда измили маја гуја, уједе га, и он од уједа умре. Тако се проклетство није могло избећи.

[mišolovac]

Дакле, има још једна подела.
Хришћанска Србија и паганска србија.

Како би било лепо да сви мислимо као ти, па да не буде подела!
Али ево једног богохулног, другачијег мишљења:
лепа је река Светог Саве, ја је волим али смем ли да знам где извире?

[Arhandjel]

http://www.rts.co.yu/page/stories/ci.ht ... tionId=124
02. авг 2008
Илиндан

Српски народ многе природне појаве приписује Светом Илији којем је преласком у хришћанство приписао и многе особине свог старог бога Перуна, који је управљао муњама и громовима.

По народној традицији, Свети Илија се вози у ватреним колима која вуку четири коња, из чијих ноздрва избија пламен а грмљавина је тутњава његових кола којима се вози по небу и облацима.

Свети Илија Громовник, како га још зову у народу, пада у најсушније и најтоплије доба године а обичај је да се на његов празник не ради у пољу - да се не би навукао гнев светитеља.

[Arhandjel]

MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (1)
Molitve na čistoj vodi živoj

Verovanje u lekovitu i isceliteljsku moć vode je vrlo staro. Pojavljuje se kod starih Rimljana. Kult vode deo je mitologije starih Slovena. Još je Prokopije u VI veku zabeležio da Sloveni obožavaju reke i nimfe. Vile imaju proročki dar i leče bolesne. Izvori nazvani vilinom vodom su lekoviti; s druge strane, vile uništavaju one koji mute njihove izvore ili zahvataju vodu bez njihovog znanja.
Stari Sloveni su se pročišćavali molitvom, pranjem i umivanjem u "čistoj vodi živoj". Umivanjem su se molili za čistotu duše i svog tela. Te molitve je, po njihovom verovanju, ustanovio sam Svarog. Nisu imali određena mesta za molitvu, pa su se Sloveni molili "pred kladencima i izvorima gde je živa voda tekla".

U slavu Bogorodice

Verovanja u isceliteljsku moć vode imali su potporu i u zvaničnom učenju crkve. Isceljenje slepih dovođeno je u vezu sa navodom iz Jevanđelja po Jovanu, o tome kako je Hrist podario vid slepom od rođenja: "I reče mu: Idi, umi se u banji Siloamskoj. Otide, dakle, i umi se, i dođe gledajući".

Uloga medicine

Na razvoj vodica uticala je i oficijelna medicina. Još krajem XVIII veka austrijska država počela sa zakonskim uređivanjem zdravstva, izdavanjem brojnih zakona. Bolesnike su i tada, kao i kasnije, lečile mnoge vidarice, vračare i mali broj lekara. Obaveza da svako ima lekara, odnosno babicu, postoji od početka XIX veka.

Na povezanost narodnih verovanja sa crkvenim učenjem, odnosno narodnog kulta sa pobožnošću, od XVII veka utiče jačanje kulta Bogorodičinih čudotvornih izvora. Obnavljanje carigradskog manastira "Bogorodica - izvor života" bilo je povod za uobličavanje likovne predstave vezane za nastanak tog kulta. U Karlovačkoj mitropoliji se istoimena ikona prihvata kao čudotvorna već nakon seobe 1690. godine.
Duhovni regulament Petra Velikog, koji je za ruskog cara sastavio Teofan Prokopovič 1721, uticao je na propisivanje poštovanja vodica u Karlovačkoj mitropoloji. Upravo je poštovanje lokalnih izvora, uz čudotvorne ikone, narodna pobožnost koja je izdvojena od svih ostalih prilikom davanja uputstava episkopima kako da se ponašaju i na šta da obrate pažnju prilikom obilaska svojih episkopija.

Gušenje nekanonizovanih vodica

Insistiranje na tome ukazuje na raširenost kulta vode i njegovu povezanost sa kultom čudotvornih ikona. U to doba dolazi do gušenja nekanonizovanih vodica i narodnih verovanja, jer su kazne za prekršioce bile veoma stroge.
U skladu sa tendencijama da se narodne pobožnosti podvedu pod učenje crkve, mitropolit Pavle Nenadović je prilikom posete fruškogorskih manastira osvetio isceliteljsku fenečku vodicu. Građenjem kapele na Dobroj vodi u Dalju, 1758. godine, mitropolit Pavle Nenadović utiče na to da se razvoj vodica od polovine XVIII veka odvija u dva pravca. Jedan je i dalje vezan za narodna verovanja - na vodicama se nalaze izvori, bunari, česme, nadstrešnice i kapele skromnog graditeljskog izraza. Pod uticajem crkve, u XVIII veku kapele se posvećuju Bogorodici, a kasnije i ličnim svetiteljima. Drugi pravac dao je značajnije graditeljske forme.
Narodna verovanja o isceliteljskim vodama, na koje se najčešće odlazilo po savetu vračara, našla su se pod udarom racionalističkih reformi. Da bi opovrgla ili dokazala lekovitost ovih istočnika, nauka se već krajem XVIII veka počela baviti njihovom hemijskom analizama.



MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (2)
Pojava bogomoljačkog pokreta

Nakon bune 1848/49. godine, kao reakcija na sve rašireniji nazarenski pokret, organizuju se i pobožni, ili bogomoljci. Članovi tzv. bogomoljačkog pokreta okupljali su se nedeljom i praznicima, najpre po domovima pojedinaca, a potom i u javnim zgradama i crkvama. Tamo su se molili Bogu, pevali pobožne pesme, vodili bogougodne razgovore, čitali knjige pobožnog sadržaja. Redovno su odlazili, ponekad pravim karavanima, u manastire i na vodice.
Začetnikom bogomoljačkog pokreta kod Srba u Vojvodini, u drugoj polovini XIX veka, smatra se Vitomir Miletin iz Padeja, crkveni pojac i pismen čovek. Posle porodične tragedije, odao se postu i velikoshimničkim podvizima. Usled nekakvog viđenja, podigao je na kraju sela krst, koji je, pošto je osvećen, smatran svetim mestom. Bolesni su donošeni, sveštenik im je čitao molitve, a sam Vitomir Miletin držao je propovedi.

Mali hadžiluk

Bogomoljački pokret je naročito zahvatio zapadni Banat mada se raširio po celoj Karlovačkoj mitropoliji. Bogomoljci su obilazili sveta mesta, manastire i vodice. Početkom XX veka su iz celog Banata odlazili na dve vodice - na Tekijama kod Kikinde i na vodicu pokraj manastira Vojlovice. Odlazili su organizovano, u povorkama, sa raspećima i litijama, bogomoljci iz više naselja. Svako selo je pri tome nosilo svoj bogomoljački krst.

Različiti stilovi

U baroknoj formi sagrađena je, sredinom XVIII veka, kapela na vodici u Dalju, dok kapela u Vrbasu, građena krajem istog veka, ima odlike baroka i rokokoa. Klasicistički manir odlikuje kapelu manastira Feneka, sagrađenu 1800. godine, i veliku kapelu na staparskoj vodici. Neogotski stil je primetan u gradnji kapele u Bavaništu.
Početkom XX veka javljaju se i prvi arhitekti koji grade ovu vrstu sakralnih građevina u neovizantijskom stilu. Svetozar Krotin je projektovao kapelu u salaškom naselju Bukovac, kod Sombora, 1921. godine, a Dragutin Molcner 1939. kapelu u Aleksandrovu. U istom stilu rade se i projekti za kapele na vodicama danas.

Pridavanje značaja obilasku vodica u bogomoljačkom pokretu može se vezati za ulogu koju voda ima u hadžiluku. Hadžiluk u Jerusalim i ostala sveta mesta u Svetoj zemlji završava se na reci Jordanu obrednim pranjem.Članovi pokreta u Banatu i Bačkoj smatrali su da obilasci lokalnih svetinja mogu da zamene ovaj put.
Pešačenje često bosih nogu, do naših manastira, od Kovilja i Vojlovice do Ravanice i Privine glave, smatralo se za mali hadžiluk. Ko bi tri puta učinio ovaj hadžiluk, smatran je za poklonika Svete gore, a sedam puta - za poklonika Svete zemlje. Umivanje i pranje na vodicama zamenjivalo je umivanje i kupanje na reci Jordanu. Sveštenstvo se uključivalo u aktivnosti ovog narodnog pokreta, iako je bilo različitih pristupa tome u crkvenim krugovima.

Umetnička shvatanja

Članovi bogomoljačkog pokreta sagradili su između dva svetska rata veliki broj kapela i molitvenih domova na vodicama.
Pored narodnih i crkvenih verovanja i istorijskih prilika, na izgled građevina uticala su i vladajuća umetnička shvatanja. To je posebno vidljivo na zdanjima koja grade bogati ktitori i priložnici. Barokni uticaji su evidentni već na najstarijim poznatim građevinama, kao i na ikonostasima kapela i ikonama na staklu.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (3)
Bunar majke Angeline

Najstarije podatke o građevinama na lekovitim i isceliteljskim vodama sadrže legende i predanja. Od početka XVIII veka beleže ih prvi pisani izvori. Od druge polovine tog veka, a naročito u XIX veku, podaci o vodicama su brojniji i pouzdaniji.
Nastanak većine fruškogorskih manastira vezan je za porodicu Branković, tačnije za despote Jovana i Đorđa, docnijeg vladiku Maksima, i njihovu majku, despoticu Angelinu. Za majku Angelinu, najomiljeniju ličnost poslednje srpske despotske porodice, vezuje se i nastanak nekih čudotvornih i lekovitih izvora. Kada je u XV veku majka Angelina osnovala manastir Obedu, pored crkve posvećene Blagoveštenju podigla je kamenom ozidani bunar. Ovaj bunar se u narodu kroz vekove smatrao svetim. Prema do danas sačuvanom predanju, majka Angelina je osnovala i manastir Fenek i ozidala bunar u blizini, nad lekovitom vodom, krajem XV ili početkom XVI veka.

Bogdan podigao Bođane

Po predanju, manastir Bođani nastao je kao vodica. Putujući kroz današnju Bačku, krajem XV veka, neki Bogdan, trgovac iz Dalmacije, iznenada se razboleo. Poremetio mu se vid. Na mestu današnjeg manastira Bođani naišao je na izvor, oprao oči tom vodom i pomolio se Bogorodici za ozdravljenje. U molitvama se zavetovao da će, ako ozdravi, na mestu tog izvora podići crkvu ili manastir. Pošto je, po predanju, ozdravio, zatražio je dozvolu od tadašnjeg mađarskog kralja Matije Korvina da na tom mestu podigne crkvu i opravi isceliteljski izvor.

Crkve pod zemljom

Za vreme mitropolita Vićentija Jovanovića (1732/33) opisane su crkve i popisano je i sveštenstvo Sremske eparhije - načinjena je Arhidijeceza. Izuzimajući manastire (osim fragmentarnih podataka o manastiru Feneku), od mesta do mesta opisivana je svaka crkva, njen inventar beleženo kojem je svetitelju posvećena, koju je osvetio. U to vreme bilo je malo građevina od tvrdog materijala. Najvećim delom crkve su bile građene od drveta. Za četiri crkve, u Kraljevcima, Stejanovcima, Rivici i Šatrincima, zabeleženo je da su bile sagrađene pod zemljom. Najviše crkava bilo je pokriveno šindrom, potom trskom, a korišćeni su i šaša i rogoz. Crepom su bile pokrivene samo dve crkve.

Uz pomoć i posredovanje srpskog vojvode Dimitrija Jakšića, osnovao je manastir 1478. godine, koji je po njemu dobio ime Bođani. Oltar prvobitne crkve bio je na mestu isceliteljnog bunara.

Kapela u Feneku

Krajem XVII i početkom XVII veka, u vreme velikih bečkih ratova i seoba srpskog stanovništva pod Arsenijem III Čarnojevićem i Arsenijem IV Jovanovićem Šakabentom, mnoga sela su opustela i premeštena su na novu lokaciju. To ipak ne znači da nije bilo crkvenih aktivnosti koje su okupljale verujući narod. Sveti bunar i njegovu isceliteljnu vodu pokraj manastira Feneka osvetio je patrijarh Kalinik između 1691. i 1700. godine. Pored bunara je sagrađena kapela između 1691. i 1710.
U Grgurevcima je 1702. zabeleženo da se ispod brda nalazio izvor, okružen voćkama, čija je voda upotrebljavana kao lek protiv groznice. U Karafinoj reambulaciji iz 1702. godine, koja je izdata nakon premeravanja zemljišta fruškogorskih manastira, navedeno je da se između manastira Krušedola i Velike Remete nalazi bunar. Pavle Filipović iz Sremskih Karlovaca je 1713. godine platio pokrivanje čardaka nad bunarom 180 forinti.
Prvi sačuvani popis prihoda i rashoda Bačke eparhije, 1727-1831. godine, donosi podatak da je kapelu u tadašnjem Staparu (Bokčinovcu) podigao knez Maslar.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (4)
Vodice donose i zaradu

Prekretnicu u razvoju vodica i njihovoj hristijanizaciji čini gradnja kapele na Dobroj vodi kod Dalja. Razvijeni kult vode oko koga se narod okupljao trebalo je, pod uticajem Duhovnog regulamenta, ili zatrati ili podvesti pod kontrolu crkve.
Kako je kult vezan za ovaj izvor bio isuviše jak da bi se ugušio intervencijom crkve, mitropolit Pavle Nenadović je, dajući primer sveštenstvu kako da postupa u ovakvim prilikama, podigao i osvetio kapelu 1758. godine, posvetivši je jednom od Bogorodičnih praznika - Uspeniju presvete Bogorodice.

Bunar u arendu

Za vreme Pavla Nenadovića komisija je obišla sve fruškogorske manastire. Najpre Fenek, 11. juna 1753, a tokom naredna dva meseca i ostale: Vrdnik, Jazak, Bešenovo, Šišatovac, Kuveždin, Đipšu, Privinu Glavu, Hopovo, Krušedol, Remetu, Grgeteg, Rakovac i Beočin. U svakom manastiru popisani su, pored crkava i konaka, vodenice, bunari i kapele.

Dobrotvor iz Vukovara

U novosagrađenom zapadnom krilu konaka manastira Bođana, iznad bunara je 1797. godine napravljena kapela. Podigao ju je Stefan Plaviš iz Vukovara. Isti ktitor je 1808. platio 200 forinti moleru Jakovu iz Bobote za oslikavanje kapele i 56 forinti nekom drugom majstoru za hrastovu oplatu na bunaru.
Blizu manastira Feneka, u samoj manastirskoj bašti, na bunaru iz vremena majke Angeline, sagradio je 1800. godine novu kapelu jakovački trgovac Georgije Raka sa suprugom Anom. Nekoliko godina kasnije, tačnije 1807, kapela sa bunarom je osvećena i od tada se u njoj obavlja bogosluženje. Mitropolit Stefan Stratimirović odlazio je na fenečku vodicu, na vodicu u Dalju, Kozaricu vodu u Čortanovcima i izvor Ubavac 1801. godine.

Komisija je zabeležila da se blizu manastira Feneka, "ot poludene strane" (južne) nalazi kamenom izidan bunar sa isceliteljskom vodom. Ograđen je i pokriven kružnim krovom od šindre, a na vrhu krova postavljen je metalni krst. Zabeleženo je da je bratstvo manastira izdalo crkveni i bunarski prihod pod arendu jeromonahu Vićentiju, za 250 forinti na godinu dana. To znači da je narod u velikom broju dolazio bunaru da se isceli, što je donosilo znatan prihod ovom ne baš bogatom manastiru. Izvan manastirskog kruga, nedaleko od pomenutog bunara, bila je sagrađena kuća od opeke i čerpića, sa dve prostorije. Bila je namenjena bolesnicima koji su ovde dolazili na isceljenje.

Borkovačka pouzdano leči

Iz vremena episkopa Vićentija Jovanovića Vidaka sačuvani su opisi manastira Bezdina, Sent Đurđa, Partoša i Vojlovice iz 1773. godine. Iz opisa atara manastira Vojlovica vidi se da se u šumi nedaleko od jarka Nadela, pored brestovog ili jasenovog drveta, nalazila vodica.
Parohijske letopise sveštenici su bili dužni da vode već od prve polovine XVIII veka. Iz tog vremena su i prvi, mada sporadični, zapisi o vodicama. U parohijskom letopisu sela Turije, vodica svetog velikomučenika Georgija prvi put se pominje 1786. godine. Crkveni letopis starovrbaske crkve, pisan sredinom XIX veka, svoju kapelu na vodici datira 1794.
Jedan od nosilaca ideje prosvetiteljstva kod Srba, Atanasije Stojković, pisac prve fizike kod nas, ostavio je dragocen podatak o borkovačkoj vodici kod Rume. U pismu rumskom svešteniku Vasiliju Krstiću, pisanom u Beču 1797, on hvali borkovačku vodicu, u čiju isceliteljsku moć bez pogovora veruje. Čak daje i uputstva kada i kako da je koriste oboleli od groznice, stomačnih bolesti i gubitka apetita. Pored borkovačke, Stojković pominje i jazačku vodicu, gde se kupanjem leče bolesni od groznice.



MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (5)
Voda okrenuta suncu

Grof Emerik Elc je 1808. ustupio vukovarskim Srbima izvor sa dva jutra okolne zemlje. Sagradili su tu na Dobroj vodi dobrovoljnim prilozima, kapelu svete Petke i osvetili je 1811. godine. Pored toga, grof Elc im je ustupio četiri jutra livade, s pravom da Srbi Vukovarčani mogu u crkvenu korist podići za posetioce Dobre vode gostionicu.
Čardak na Vilinoj vodici, pored fruškogorskog sela Bukovca, sagrađen je 1828. godine. U donjem delu, između stubova od kamena i opeke, tekla je iz jedne kamene česme, "iz bedema", voda kroz lulu, "okrenuta suncu", tj. istoku. Iznad se nalazila prostorija sagrađena od lake građe, pokrivena crepom, koja je sa tri strane imala prozore, dok su se na zapadnoj strani nalazila vrata. Ispred čardaka nalazili su se: sto, klupe i drveni krst ukrašen ikonama. Ispod njih bio je kovčežić u koji je narod spuštao novac. Tim novcem i okačenim peškirima i raznim rubljem su crkveni tutori održavali sve na vodici uredno.

Đački majalos na Stražilovu

Bogoboj Atanacković je zabeležio da se na poznatoj bajskoj vodici, pred bunu 1848. godine, pored izvora nalazila crkvica sa zvonikom. Na njoj su se od davnina okupljali prvenstveno Srbi, ali i Bunjevci, Nemci i Mađari, da bi se molili za zdravlje. Uoči Đurđevdana i Preobraženja držano je bdenije i čitane su molitve. Nakon bdenija sveštenik je svetio vodu sa izvora. Narod je verovao da će se svaki bolesnik isceliti "koji se uoči Preobraženja ili Đurđevdana kod ovog izvora Bogu pomoli, umije svetom vodom i celiva ikone Bogorodice i svetog Đorđa".

Uloga patrijarha Rajačića

Patrijarh Josif Rajačić nastavio je rad svojih prethodnika na hristijanizaciji vodica, te je sredinom XIX veka podigao i obnovio više građevina na ovim kultnim mestima. Obnovio je kapelu i čardak u Dalju, čardak na Ubavcu, a 1857. godine podigao je novi čardak nad stražilovačkom česmom.
Tri godine kasnije dao je dozvolu da se osveti šuljamska vodica, posle ispitivanja crkvene komisije koja je ocenila da se na njoj ne odvija ništa što bi pravoslavlju škodilo.

Na Stražilovu se pored čudotvornog i lekovitog izvora 1834. godine održao prvi đački majalos. Prema opisu Stražilova, nastalom dve godine kasnije, nad izvorom se nalazio čardak. Tu su mnogi Karlovčani dolazili na izlet.
Znamenita pesnikinja svoga vremena Milica Stojadinović Srpkinja u dnevniku je ostavila zapis o odlascima na Spasovdan na Vilinu vodicu kod Bukovca.

Vodice u doktorskim disertacijama

Vodice, koje je narod već smatrao lekovitim, počele su da dobijaju i priznanja zvanične medicine krajem XVIII veka. Dr Čokrljan je analizirao vodu isceliteljskog istočnika pokraj sela Bujzaša i pokazao da njen sastav pomaže stomačnim, grudnim i bubrežnim bolestima. Petrovaradinski apotekar Franc Šamz, u knjizi o Petrovaradinu i okolini ( 1820. ) kao i lokalni lek protiv groznice navodi vodu iz stražilovačke česme.
Maksim Nikolić Miškovićev, rodom iz Sremskih Karlovaca, pominje fruškogorske izvore u doktorskoj disertaciji koju je 1934. odbranio na peštanskom univerzitetu. On navodi Ubavac kao zdravu vodu koja čuva od groznice.
Druga doktorska disertacija koja pominje lekovite fruškogorske izvore jeste dr Josifa Rebića, odbranjena 1835. Ovaj Karlovčanin govori o važnosti vode za zdravlje, o važnosti načina na koji se prikuplja, te o potrebi da se ona ispita sa zdravstvenog stanovišta. Posebno poglavlje posvetio je fruškogorskim izvorima. Od osam izvora koje navodi, od važnosti su: stražilovački izvor, Kalina vodica kod manastira Grgetega ( "silni bolesnici svake godine nalaze tu zdravlja"), Vilina vodica kod Bukovca ( "mnogim pobožnim hrišćanima je povratila zdravlje"), vodica kod Inđije i izvor Ubavac. Znameniti lekar ocenu izvora nije dao na osnovu hemijske analize, već na osnovu čuvenja i ukusa vode.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (6)
Koviljski krst sa ikonom zaštitnice
Sredinom XIX veka na znamenitim vodicama u Bačkoj eparhiji podignuto je više kapela. U Tovariševu je sagrađena kapela svetog Jovana Preteče, u Silbašu svete Petke, u Bačkom Petrovom Selu svetog Nikole, a u Kuli kapela posvećena silasku Svetog duha.
Na staparskoj vodici je, pored male kapele, napravljena nova, velika, 1864. godine. Plan za njenu izgradnju overio je tadašnji somborski paroh, kasniji srpski patrijarh Georgije Branković. U crkvenom letopisu je zabeleženo da je „do nje (male kapele) 1864. godine podignuta nova, velika, lepa , ukrašena lepim ikonama“. Vodicu je u to vreme okruživalo 200 lanaca vinograda. Velika kapela je bila sagrađena među orahovim stablima.
Bajanje pre lekara
Sredinom XIX veka, na starom kultnom mestu pored manastira Kovilja sagrađena je kapela svete Paraskeve. Prema litografiji, u hrastovoj šumi ispred male kapele nalazio se bogato rezbareni krst sa ikonom svetiteljke zaštitnice. Prikazani su na vodici vernici i crkveni velikodostojnici.
Posao za monahinje
Svi fruškogorski manastiri su 1893. godine imali lepe česme, a vodi se nekih od njih pripisivala moć isceljenja i ozdravljenja. U blizini manastira Starog Hopova postojao je 1893. čuveni izvor posvećen svetom Pantelejmonu, čija je voda tekla kroz metalnu cev koja prolazi kroz cementirani, krovom pokriveni zid. Nad izvorom se nalazila svetiteljeva ikona. Monahinje su neprestano restaurirale ikonu jer su je nepoznati oskrnavitelji oštećivali.

Sveštenički izveštaji iz sela na banatskoj granici, pisani sredinom XIX veka , uz opis crkava, načina života i ishrane stanovništva, kazivali su i o narodnim verovanjima i praznovericama. U Dolovu je zabeleženo da Srbi i Rumuni nemaju previše poverenja u lekare, već poverenje polažu, između ostalog, u molitve i poklonjenje moštima svetitelja. U Banatskom Brestovcu, i pored lekara, narod je pomoć tražio u molitvi, bajanju i vračanju.
U opisu sela Deliblata, koji je sačinio sveštenik deliblatski 1859. godine, zabeleženo je da je na sat hoda od sela postojao izvor kojem su tamošnji žitelji pripisivali čudesnu moć, a bolesni od groznice, kupajući se, nalazili izlečenje. Jedina kapela koju ovi izveštaji pominju nalazila se na mestu starog manastira Bavaništa i sagrađena je 1858. godine.
Poklon popadije karlovačke
Polovinom XIX veka sagrađena je i najstarija sačuvana kapela u severnom Banatu. Na izvoru na Tekijama kod Kikinde velikokikindska crkvena opština sagradila je 1865. kapelu sa zvonikom.
Iste godine zabeleženo je da na pola puta između Ležimira i Sviloša, u jednoj udolini, postoji takozvana Marijina vodica. Iz ozidane česme voda je isticala kroz bakarnu cev, iznad koje su se nalazile ikone svetih arhanđela Mihaila i Ognjene Marije. Za spomen svojoj porodici, 1869. godine, popadija karlovačka Katarina Konstantinović, rođena Runjanin, postavila je na vodici ikonu svetog Jovana Krstitelja. U to vreme je na vodici dva-tri puta godišnje, izlazio narod sa sveštenikom i litijom.
Sredinom XIX veka sagrađena je u Staroj Pazovi kapela svetog Ilije. U srpskom kraju u ovom nacionalno mešovitom naselju, prvobitna kapela je sagrađena pre današnje pravoslavne crkve, verovatno krajem XVIII veka, a sadašnje zdanje oko 1850. godine.



MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (7)
Uz tambure i gajde

Pobožni obnavljaju i grade

Između dva svetska rata bogomoljački pokret doprineo je da se obnove i sagrade mnoge vodice. Odmah posle Prvog svetskog rata, 1920. godine sagrađena je kapela svete Petke u Čurugu. Članovi srpske pravoslavne duhovne zajednice napravili su 1937. česmu na Lovačkoj vodici pored Loka i kapelu na vodici u Gospođincima, posvećenu svetim apostolima Petru i Pavlu.
Članovi bogomoljačkog pokreta, ili pobožni, kako ih zovu u Banatu, sagradili su i na ovom prostoru veći broj vodica: u Samošu 1930. godine, u Pavlišu 1933, Orlovatu 1935, u Dobrici, Deliblatu i Boki. Na severoistočnoj ivici potesa zvanog Šumice, u ataru Zrenjanina, pored vodice svete Petke, podignut je 1935. godine manastir svete Melanije. Obnovitelj kapele i ktitor manastira bio je tadašnji episkop banatski Georgije Letić.

Karlovački sveštenik Vasilije Konstatinović je 1893. godine zabeležio postojanje 21 izvora u Sremu. Pored legendi o nastanku pojedinih vodica, opisao je i kako su one izgledale i kome su posvećene.
Svetoj Petki bile su posvećene vodice u Vognju, Berkasovu i na Dobroj vodi u Vukovaru, svetim vračevima Kuzmanu i Damjanu Vranjaš kod Manđelosa, svetom Pantelejmonu Šuljamska vodica, Ivanjdanu voda Kozarica kod Čortanovaca, svetom Marku Saska vodica, Spasovdanu Vilina vodica kod Bukovca, a svetom Prokopiju vodica u okolini Vukovara.

Dolazili Vuk i Branko

U Vukovaru je 1893. godine na Dobroj vodi, pored crkvice sa zvonikom, postojala nevelika kuća u kojoj je živeo čuvar. Uoči Svete Petke služilo se u crkvi bdenije, a sutradan liturgija. Kao u vreme kada su ovde, polovinom DžIDž veka, dolazili Vuk Stefanović Karadžić, Branko Radičević i Sima Milutinović Sarajlija, posle službe se pevalo i igralo uz zvuke tambura i gajdi. Na Dobru vodu se u maju i junu odlazilo na izlete.
Drugu vukovarsku vodicu, posvećenu svetom Prokopiju, sagradio je na potesu zvanom Trešnja veliki vukovarski rodoljub Aleksa Paunović, a osvetio ju je patrijarh German Anđelić. U Šajkaškoj, u Vilovu, 1896. godine gradi se kapela posvećena svetoj Petki. Iste godine ponovo je popravljena kapela u Bođanima, a oštećeni živopis obnovio je monah Rafailo Momčilović.

Peškiri i prilozi

Krajem XIX veka, po Jovanu Erdeljanoviću, postoji mnogo vodica i u Banatu: namastir u Novom Bečeju, vodice u Perlezu, Kikindi i mnoge druge. Na starom groblju u Aracu postojali su pored bunara kameni krst i stari bagrem sa ikonom Bogorodice. Sve je to bilo ograđeno žicom. U tom prostoru boravili su bolni. Nakon umivanja vodom vezivali su peškir za krst, a u udubljenja u dnu krsta stavljali prilog u novcu. Litija na žita nošena je kod krsta na vodici.
Na političkoj karti Torontalske županije iz 1896. ucrtano je više vodica: pored Mokrina, Kikinde, Dobrice, Botoša, na sredini atara između Perleza i Tomaševca. Sve vodice su nazvane svetom vodicom ili samo vodicom, osim one južno od Botoša, koja ima ime Vidna vodica. Bavaniška vodica je označena kao manastir.
U Eparhiji vršačkoj crkva je priznala moć isceljenja samo nekim vodicama, budući da se manji broj njih našao u šematizmu ove eparhije za 1898. godinu. Popisane su kapele na vodicama u Bavaništu, Jarkovcu, Ostrovu i Perlezu.

[Arhandjel]

MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (8)
Komunizam proredio posete

Posle Drugog svetskog rata na vodice se retko odlazilo. Malo je zgrada u to vreme obnavljano, a retko koja vodica je tada dobila novu kapelu. Da su želje za gradnjom ovakvih objekata i dalje postojale, bar neposredno posle rata, govori i sačuvani plan iz 1949. godine.
Tada je u Sivcu, u ulici Arsenija Čarnojevića, trebalo da se sagradi mala kapela kvadratne osnove, s bunarom u unutrašnjosti. Prema tehničkom opisu zidara Staniše Simina, kapela i bunar trebalo je da budu ozidani ciglom, a kapela pokrivena limom ili crepom.

Popis Banatske eparhije

Eparhija banatska je 1975. godine sačinila popis svih građevina koje se nalaze na njenom području. Kao posebna odrednica, pored crkava, parohijskih domova, grobljanskih kapela, našle su se i vodice. Prema ovim podacima, crkva je u svojoj evidenciji imala kapele vodice u vršakom namesništvu i u njima održavala sveta bogosluženja: u Boki vodicu svetog Ilije, u Pavlišu vodicu svete Marine, te vodice u Neuzini i Uljmi.

Dvadeset i jedna bačka vodica

Podatke o mestima u Bačkoj gde su se nalazile vodice, donose za vreme Drugog svetskog rata kalendari Srpske pravoslavne crkve. U kalendaru za prostu 1942. godinu data je slika vodice svete Petke pokraj manastira Kovilja, a kao neparohijalni hramovi navedene su i vodica u Staparu, u Kuli, Martonošu, Starom Vrbasu, Popovcu, Sentomašu (Srbobranu), kao i kapela sa domom podignuta na vodici u Šandoru (Aleksandrovu).
Prema kalendaru za prestupnu 1944, u Bačkoj eparhiji je bila dvadeset i jedna vodica koju je priznavala crkva: dve u Staroj (Bačkoj) Palanci, tri u okolini Sombora, po jedna u Silbašu, Tovariševu, Pačiru, Staparu, Aleksandrovu, Bačkom Petrovom Selu, Kuli, Strom Vrbasu, Turiji, Loku, Gospođincima, Đurđevu, Mošorinu, Čurugu i Branjini.

U zrenjaninskom namesništvu bile su vodice u Botošu, Perlezu, Srpskom Itebeju, Tomaševcu i Farkaždinu, u kikindskom namesništvu - u Kikindi i Novom Kneževcu, a u pančevačkom namesništvu - u Alibunaru, Bavaništu, Deliblatu, dve u Jarkovcu, Samošu, dve u Crepaji, Čenti i Ostrovu.

Nove kapele u Banatu

Kapele na vodicama grade se i poslednjih godina, i to u Banatskoj eparhiji. U Sanadu je sagrađena kapela 1988, Novom Kneževcu 1990, Dolovu 1992, Opovu 1994, Deliblatu 1995, a u Mramorku je gradnja u toku. Uzori za gradnje bili su različiti. Kapele u Sanadu i Novom Kneževcu zidane su u maniru starih vodica, kao jednobrodne građevine sa oltarskom apsidom, nešto većih dimenzija u odnosu na tradicionalne. Nacrt za kapelu u Novom Kneževcu dao je novokneževački sveštenik. U kapelama se nalaze ikonostasi.
Vodica u Dolovu je rađena prema projektu beogradskog arhitekte Predraga Ristića. Razlikuje se od ostalih kapela na vodicama po tome što je građena u maniru raških crkava. NJenu obnovu pomogao je tadašnji episkop banatski Amfilohije Radović.
Kapela u Deliblatu se izgledom i veličinom ne razlikuje mnogo od pređašnje, sagrađene polovinom XIX veka, ali na njoj nema jednnostavne dekoracije. I položaj nove kapele je drugačiji: postavljena je u pravcu istok-zapad, dok je stara bila sagrađena u pravcu sever-jug.
Na osnovu svih saznanja do kojih se došlo na terenu, napravljen je spisak poznatih vodica u Vojvodini. On nije konačan, ali je dovoljan da ukaže na njihovu učestalost, kako vremensku tako i prostornu. Neke od ovih vodica nisu više aktivne ili ne postoje.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (9)
Susreti sa vilama

Postanak vodica prate različite legende, u kojima budući priložnici prihvataju savet demonskih bića, a kasnije i svetitelja, da u cilju napretka ili ozdravljenja na mestima gde se vodice nalaze iskopaju bunar i podignu zavetnu građevinu.
Vodica u Deliblatu nastala je, prema usmenim kazivanjima, kada su se momci vraćali kolima u gluvo doba noći sa igranke u obližnjem Dolovu. Na putu im se pojavilo kolo milostivih (vila). Glavna milostiva je rekla kočijašu da skrene s puta, inače će rđavo proći. On je nije poslušao, već je konje naterao na milostive i povredio neku od njih.

Maramice na vrbi

Glavna milostiva je rekla kočijašu da neće moći da siđe s kola kad se vrati kući. To se i dogodilo. Na ulasku u kuću, pošto je otpratio drugare, kočijaš nije mogao da otvori kapiju jer su mu se noge oduzele. Neka vračara mu je rekla da na mestu gde je sreo milostive neko od njegovih ukućana iskopa bunar i da se tom vodom pere pa će ozdraviti. Posle njegovog isceljenja narod je počeo da dolazi na lekovitu vodicu. Sagrađena je i kapelica nad njom.

Razlika i u izgledu

Za nastanak vodice Julke Momine vezani su i verovanje u onostrano i crkva, javljanjem svetog Ilije u snu priložnice. Na tu vodicu su ljudi odlazili jednom godišnje, dok su se na ostalim vodicama pojavljivale milostive i na njih se odlazilo po potrebi. Postoje razlike i u objektima na vodicama. Na crkvenoj vodici postojala je mala kapela, dok se na ostalima pored bunara nalazi drvo sa ikonom.

Nekom čoveku u Mramorku koji nije video na jedno oko u snu su se javile milostive i rekle mu gde da iskopa bunar, čijom će se vodom umivati pa će progledati. Pored bunara nikla je vrba. LJudi su dolazili, umivali se i ostavljali ’parčad’ (delove platna), maramice vezane za vrbu. Odlazili su na vodicu kako je ko sanjao ili po savetu vračare.
Druga mramoračka vodica, poznata kao Devojačka voda, nastala je zahvaljujući bolesnoj devojci koja je čuvala ovce nedaleko od sela. Dok je prela vunu, u jednom momentu je zabola preslicu u zemlju i na tom mestu je potekla voda. NJome se iscelila.

Vodica Julke Momine

Prema legendi, nekom čobaninu u Boki, dok je spavao pored bunara, u snu su se prikazale milostive. Jedna od njih mu je rekla da je voda u tom bunaru lekovita, a on treba pored bunara da udari kolac i za njega, na kanap, veže lonče, kako bi njime vodu iz bunara bolesnici pili i lečili se. Tako je nastala vodica u Boki.
U banatskom selu Dolovu ima šest vodica. Jedna od njih pojavila se kada je nekom detetu ovca upala u bunar na kojem su se skupljale milostive, te su se njemu oduzele noge. Po savetu vračare, oprao je noge vodom iz tog bunara, a peškir kojim ih je izbrisao ostavio je na bunaru.
U Dolovu narod pravi razliku između vodice Julke Momine i ostalih bunara koje smatra lekovitim. Baba Julka Momina iz Dolova, koja je bila razroka, postradala je od nečistih sila i sanjala je da treba da iskopa bunar na izlazu iz sela. Kopala ga je, po zavetu svetom Iliji, rukama, umivši se njegovom vodom, progledala je. Nakon isceljenja postala je poznata bajalica “basmara”, vodu sa vodice nosila je bolesnima iz sela, kupala ih i čitala im molitve iz jevanđelja i drugih bogoslužbenih knjiga. Ona je vodila sveštenika da svake godine sveti bunar za svetog Iliju. Sagradila je 1938. svojim rukama kapelicu.

MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (10)
Javljanje svete Petke

Nastanak nekih vodica vezan je za pojavljivanje svete Petke. Vodica manastira Sveta Melanija u Zrenjaninu nastala je kada se nekoj bolesnoj i siromašnoj devojci, zaspaloj na livadi pod brestom, u snu javila sveta Petka i rekla joj da pored drveta iskopa bunar čijom će se vodom isceliti. Iskopala ga je rukama i, pijući vodu iz tog bunara i umivajući se njome, ozdravila.
Vodica na Nadelu, nedaleko od manastira Vojlovice, nastala je kada je neki čovek, koji je išao na štakama, sanjao da treba da očisti i ozida bunar pored manastira, čijom vodom će se potom isceliti. zavetujući se svetoj Petki, on je to i učinio i prohodao, ostavivši štake pored bunara.

Kapela kod bagrema

Vodica svete Petke u Čurugu nastala je kada je neka žena, lokalna bogomoljka, snila bagrem nakraj sela, a na njemu ikonu svete Petke. Svetiteljka joj je rekla da na tom mestu podigne kapelu, jer je to sveto mesto. Lokalni bogomoljci su pored bagrema sazidali kućicu otvorenu prema bagremu, podigli drveni krst, iskopali bunar i sagradili kućicu za čuvara. Na bagremu je, kako je u snu predviđeno, postavljena ikona svete Petke. Iskopan je bunar, čijom vodom su se umivali vernici.

Bogorodica u Bačkom Petrovom Selu

U Katoličkoj crkvi isceliteljni izvori su posvećeni Bogorodici i vezuju se za njeno pojavljivanje na određenom mestu, što je kod pravoslavnih vodica u Vojvodini retko. Jedina legenda u kojoj se Bogorodica pojavljuje da bi ukazala na svetost mesta zabeležena je u Bačkom Petrovom Selu. S obzirom na to da je Bačko Petrovo Selo poznato bogomoljačko središte, nije čudno što je putem crkvenih knjiga u kojima se Bogorodica navodi kao izvor čuda, legenda pripremila ove elemente. Iz delova pesama posvećenih vodici u Bačkom Petrovom Selu to se najbolje vidi:
”U Petrovom Selu vodica imade,
to je sveto mesto, od Boga je dano,
za Presvetu majku Bogom izabrano.
Tu je sveta voda, lečiteljka zala,
Sveta bogomati svom narodu dala.
Da se narod leči od straha i bola,
da od sebe progoni crnoga demona.”

Sveti vrači Kuzman i Damjan pojavljuju se u legendi o osnivanju vodice u Crepaji. Ovi svetitelji javili su se njenom ktitoru Stevanu Ilijinom Kolarovu. Naime, vraćajući se s berbe kukuruza kući, u blizini mesta gde je danas kapelica, Stevanovim kolima priključila su se dva ždrebeta. Kako se niko nakon oglašavanja dobošem nije javio da su mu ždrepci nestali, oni su zametnuli dobar soj u kući Kolarovih .Niko u okolini nije imao bolje konje.

Prodao dar božiji

S tim konjima u zaprezi krenuo je 1928. godine Stevan Kolarov na čuveni vašar u Debeljaču. Neki stranac je hteo da kupi konje, iako nisu bili za prodaju. Velikoj ceni gazda nije odoleo i prodao ih je. Kada se vratio u Crepaju , saznao je da su mu, dok je bio na putu, uginuli konj i krava.
Iste noći u snu su mu se javili sveta Petka i Sveti vrači, koji su mu rekli da konje nije smeo da proda jer su mu oni na dar od Boga dati. Savetovali su mu da podigne kapelu na mestu gde je ždrebad našao. Drvo u blizini ne sme da poseče jer su u njemu živele milostive.
Kada je ujutru ustao, ispričao je san ukućanima. Počeo je da prikuplja materijal za gradnju. Kapelu sa bunarom su vrlo brzo ozidali seoski majstori. U toku gradnje još jedna kobila se razbolela, ali kako je zidanje ubrzo završeno, ozdravila je.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (11)
Odlazak „kad trne dan”

Način izbora vodice na koju će se ići bio je različit. Neka žena, po preporuci vračara iz Banatskog Novog Sela, trebalo je da, kada legne da spava, stavi pored kreveta tanjir i u njemu devet ceduljica sa imenima okolnih vodica. Ujutru, kad je ustala, uzela je jednu od cedulja na kojoj je pisalo ime vodice koja će je izlečiti.
U Dolovu su vračare uzimale tri višnje spojene u cvast na jednoj peteljci i svakoj od njih namenile po jednu vodicu. Bolesnik bi išao na onu vodicu u zavisnosti od toga za koju bi se plod uhvatio.

Uvek petkom

Na vodicu se u herskim selima išlo rano ujutru i pazilo se da se niko ne sretne na putu do nje i u povratku. U Vračevu Gaju se na vodicu išlo kada zađe sunce ili izjutra, pre sunčeva izlaska, jer se verovalo da u to vreme dolaze tamo milostive i piju vodu.
Na vodice se u svim krajevima išlo petkom, i to često na Veliki petak, pre sunca. U Boki se na vodice odlazilo u sumrak, jer na izmaku dana vile i veštice počinju carevati. Na vodicu se išlo „kad trne dan” (Dolovo, Mramorak, Deliblato, Bavanište, Gaj), pre zalaska sunca, ili rano ujutru, bilo koji dan u nedelji osim kada je svetac, jer tada ne valja (Dolovo).

Dinar za zdravlje

Iako nije bilo pravilo, na vodici se izlivala i voda za mrtve na četrdeset dana. U Dolovu se taj običaj ustalio kada je presušio izvor prema groblju na kojem se do tada voda izlivala. Na istoj parceli, u neposrednoj blizini, nalazila su se oba izvora - izvor na kome se izlivala voda za mrtve i Stojkova vodica. Posle Drugog svetskog rata, kada su mnogi običaji redukovani, spojena su dva kultna mesta sa različitim sadržajem.
Na vodicu se nose, kao darovi, razne stvari: prema naredbi vračare - cveće, tri pogačice i tri novčića, a prema naredbi milostivih - motivi od voska. Na vodice se u južnom Banatu, pored crvenog lončeta koje služi za polivanje, nosi crvena mašna i parče peškira. Sve se to ostavlja pored bunara.
Vodici se svuda „plati dinar” za zdravlje. Vodi se ljudi obraćaju s molbom za isceljenje:
”Oj, vodice, po Bogu sestrice,
odnesi moje groznice.”

Da se bolest ne vrati

U Dolovu se nikome ne javlja na putu dok se ide na vodicu i kada se vraća sa nje. Po povratku sa vodice ne sme se ni osvrtati, „da se bolest ne vrati”. Onaj ko je išao na vodicu, celog tog dana morao je da ćuti, a njegovi ukućani ništa nisu smeli dati niti izneti iz kuće.
Da bi se ozdravilo, u okolini Dolova se na vodicu išlo tri puta „kad trne dan” (u sumrak) ili u zoru: prvi put uoči petka, drugi put uoči nedelje, a treći uoči utorka, a može i koji drugi dan. Sa sobom se nosilo crveno lonče, kojim se bolesnik posipao i umivao. Lonče se ostavljalo pored izvora. Ako ženu boli glava, ona ostavlja ukosnice na vodici. Isti ovaj običaj prisutan je i u Staparu, gde se pored ukosnica na vodici ostavlja i pramen kose.
U Jasku i okolini se verovalo da na onog ko se na vodici Drenovcu tri puta u toku godine okupa nijedna bolest i „nečist naići ne sme, niti ga vile i aveti prostreliti mogu”. U Ležimiru se smatralo da ko se na izvoru Paukovcu u mladu nedelju tri dana zaredom okupa groznica će ga ostaviti, „ma i troljetnica bila”.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (12)
Svetitelji kao iscelitelji

Prema crkvenom učenju, Isus Hristos, Bogorodica, svetitelji i svetiteljke čine mnogobrojna čuda, te su iscelitelji i zaštitnici onih koji im se mole. Narodna pobožnost dovela je navode iz Biblije i Žitija svetih u vezu sa bunarima i izvorima. Bogorodica i razni svetitelji pojavljuju se kao zaštitnici pojedinih izvora na kojima su se ljudi iscelili.
Vodice koje crkva priznaje i na kojima se vrše crkveni obredi posvećene su svim značajnijim svetiteljima i praznicima posvećenim njima, od Đurđevdana do Svete Petke, odnosno od početka maja do kraja oktobra.

Za lepog vremena

Praznici kojima su vodice posvećene ukazuju na to da se na vodice “išlo za lepog vremena”, osim kada je kakva nevolja nalagala da se ide i preko zime. Na neke vodice dolazio je narod kad god mu je to bilo potrebno, a na neke samo za crkvene praznike.
Đurđevdan je narodni naziv za praznike stradanja svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca. Slavi se 6. maja. Za svetog Georgija vezana su mnogobrojna čuda i isceljenja.

Posvećene i neposvećene

Sveti prorok Ilija slavi se 2. avgusta. Po molitvi ovog sveca, Bog nije pustio vodu Jevrejima tri i po godine zbog njihovih grehova, iako je, po svojoj milosti, hteo to da učini, ali poštovao je svetog Iliju kao svoga proroka.
Jedna od najčešćih slava na vodicama posvećena je prepodobnoj mučenici Paraskevi, slavi se 8. avgusta. Sveti velikomučenik Pantelejmon, u narodu poznat sveti Pantelija, slavi se 27. jula. Bio je lekar. Iako je izučio medicinu, lečio je verom i molitvom. Čudom je izlečio nekog slepca i čoveka uzetog od dugotrajne bolesti. Sveti Panetlejmon se priziva u molitvama pri vodoosvećenju zajedno sa ostalim besrebrenicima i čudotvorcima.
Pojedine vodice nisu posvećene, ali su žene na njih odlazile uoči Uskrsa, na Veliki petak. U Deronjama su to bile članice hrišćanske zajednice, s kojima je sveštenik odlazio u malu kapelu. U Paragama je na vodicu narod odlazio rano ujutru na Veliki petak, bez sveštenika.

Praznik kojim se obeležava prenos moštiju svetog Nikole - letnji Sveti Nikola - slavi se 22. maja. Tog dana se u bogosluženju pominje da je sveti Nikola vratio vid slepome kralju Stefanu Dečanskom. Po nekim predanjima, kralj Stefan Dečanski se iscelio umivajući se na nekom izvoru.

Voda i Ognjena Marija

Spasovdan je narodni naziv za Vaznesenje Gospodnje. To je pokretan praznik, svetkuje se četrdesetog dana po Uskrsu. Uvek pada u četvrtak, posle nedelje kada se iz jevanđelja čita deo u kojem se pominje kako je Isus Hristos slepom od rođenja podario vid. Rekao mu je da ode na izvor i da se umije. Slepi čovek je to učinio i nakon toga progledao.
Svetom arhanđelu Gavrilu posvećena su dva praznika. Prvi se svetkuje drugog dana Blagovesti, 8. aprila. Taj se praznik naziva Sabor svetog arhanđela Gavrila. Na vodice se išlo za drugi praznik, u narodu poznat kao Letnji Aranđelovdan, koji se obeležava 26. jula. NJime se slave “njegova javljanja i čudesa kroz istoriju ljudskog spasenja”.
Sveta velikomučenica Marina, u narodu nazvana Ognjena Marija, praznuje se 1. avgusta. Jedno od mučenja kojem je bila podvrgntua bilo je davljenje u bačvi punoj vode. Umesto da joj voda donese smrt, voda joj je podarila isceljenje od rana zadobijenih mučenjem.




MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (13)
Šetnje i bolesti radi

Na vodice se tokom godine odlazilo uglavnom pojedinačno - fijakerima, seoskim kolima, a u novije vreme traktorima i automobilima. Žene sa zavetom su na vodice dolazile pešice, a išlo se i u litiji. Na vodici pored sremskog sela Šuljma narod se najviše okupljao u rano proleće i u doba od Uskrsa do Duhova, a preko godine posebno u nedelje kada dani počnu da rastu.
U Boki, na vodicu posvećenu svetom Iliji, išlo se od Đurđevdana, kada se vodica “otvara”, pa sve dok je lepo vreme u jesen. Otvaranjem vodice naziva se običaj, koji i danas postoji, kada litija iz crkve ide do kapele na Đurđevdan, služi se bdenije i osveti voda u bunaru. Od Đurđevdana pa sve dok se vodica ne zatvori, posle nedeljne liturgije, žene, članice bogomoljačkog pokreta, okupljaju se na vodici posle podne i pevaju bogomoljačke pesme.

Otvaranje i zatvaranje

Vodica u Staparu otvorena je od drugog dana Duhova do Male gospojine. Na Dobroj vodi kod Vukovara bogosluženja su se obavljala od pete nedelje uskršnjeg posta do jesenje Svete Petke.

Đurđevdanski uranak

Đurđevdan je jedini praznik na koji se u celoj Vojvodini izlazilo na vodice, bez obzira na to kome su bile posvećene. Ovaj običaj je bio poznat kao đurđevdanski uranak. Kupanje i umivanje đurđevdanskom vodom garantovalo je zdravlje tokom cele godine. Mladi su se kupali od ponoći do jutra, pre izlaska sunca, a na sam praznik bolesni i nerotkinje.
Karlovčani su praznovali Đurđevdan na stražilovačkom izvoru, pored koga se, po legendi, nalazio manastir svetog Đorđa. Kupali su se pre svitanja u njegovoj vodi, želeći sebi i svojim bližnjima sreće i napretka. neki su na izvoru pekli jagnjad i sve što se dešavalo poprimalo je izgled narodnog veselja.

Na vodice se išlo u dane praznika, ali i na mlade petke i nedelje. Početkom veka na Vranjaš je narod išao na mladu nedelju i mladi petak da se umiva vodom očiju radi. Molitve za zdravlje i dobrobit porodice često toga dana započinju: “Moj Bože i mlada nedeljo”.

Litijom i u druga mesta

U nekim mestima na vodicu se dolazilo o slavi litijom, dok se u nekima do krsta na vodici išlo litijom kada se sveti žito, najkasnije drugi dan Duhova. U Sanadu je litija na vodicu išla i drugi dan Uskrsa i na Trnovu Petku. U Kusiću je na vodicu išla litija na Veliku gospojinu, a u Staparu je kretala iz kapele na vodici da osveti žito i vinograde.
U Deliblatu se nije išlo litijom na njihovu vodicu, nego do vodica u drugim naseljima. Litijom se i danas odlazi na česmu Ubavac pokraj manastira Velika Remeta, na Svetog Dimitrija, posvećenog zaštitniku manastira i česme. U fruškogorskim selima se krajem DžIDž veka na vodice litijom odlazilo na Bogojavljenje i tamo vršilo vodoosvećenje.
U Zagajici su svetili vodu na Bogojavljenje na vodici, a u Kuli sa vodice nosili vodu u crkvu da bi je tamo osvetili. Bogojavljenska vodica je korišćena kao zaštita od grada, a prskanjem po vinogradu doprinosila je rodnosti vinove loze.
Na vodicama se narod okupljao i za majski uranak.
U Rumi i njenoj okolini ljudi su na Borkovačku vodicu odlazili u proleće i leto, “nedeljom i svecem šetnje radi, a bolesni leka radi”.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (14)
Žute karuce i dobri konji

Slava se na vodicama obeležavala različito. Na nekim vodicama odlazilo se samo na izvor i tamo obavljao predviđeni ritual, dok se na pojedinim slava prenosila i u samo selo. U Vognju, kod Rume, slava vodice Sveta Petka bila je glavna slava u selu. Razlog za to je bila zabrana održavanja crkvene slave zbog ubistva, izrečena početkom veka.
U Staparu je glavna seoska slava Velika gospojina, praznik kome je posvećena vodica. Razlog za to je sećanje na staro selo, iz kojeg su potekli današnji stanovnici Stapara. Slava vodice u Manđelosu je seoska slava, kada se primaju gosti, a ne Sveti Nikola koji se obeležava po svecu kojem je posvećena crkva.

Prve cigare za sina

Slava na vodici je na somborskim salašima imala funkciju seoske slave. Između dva rata, veče uoči praznika - Ivanjdana u Žarkovcu, Svetog Ilije u Bukovcu, Spasovdana na Rančevu - sveštenik je dolazio da sveti vodicu na salašima. Imućniji salašari slali su po sveštenika tom prilikom karuce ili čeze.

Jedan kum za sva vremena

Zarad zdravlja, pojedine porodice su održavale kumstvo na vodici sa generacije na generaciju. To se posebno sreće u srednjem Banatu. U Orlovatu jedna porodica kumuje na vodici od svog osnivanja do danas.
Kad seljaci iz brodvitog Srema krenu na slave na vodicama, obično ponesu sa sobom sve potrebno jelo i piće. Kako je nekada na slave išlo više članova porodice, oni pod kakvim drvetom sednu zajedno sa prijateljima i rođacima i pogoste se pečenim pilićima, barenom šunkom, kolačima, vinom i rakijom. Nakon ručka omladina se zabavlja igranjem u kolu.

Kada se odlazilo na salaške vodice u okolini Sombora, išlo se obično u “žutim karucama, sa dobrim konjima, u novom sersamu. Kočijaš je bio obično domaćinov sin, kojeg bi za tu priliku zamomčili, obično kako pristoji. Zato je on bio u novom ajncugu, sa cigaršpicom u ustima, a i baba bi mu kupio prvu paklu ’morave’ ili’drine’”.
Služba je na salaškim vodicama između dva rata počinjala pred sam zalazak sunca. Posle službe usledile bi šetnje oko šatri, vožnje na ringišpilima, prodavanje liciderskih srca, lutkica, konjića...

Za kuma - jabuka i ruža

Na pojedinim vodicama nema kumstva za slavu (Bavanište). Kolač i koljivo donose žene, za zdravlje svojih ukućana. Češće je postojanje kumstva. U većini mesta kum slave je muškarac, mada se kumstva prihvataju i udate žene. Na somborskim salašima to su do Drugog svetskog rata bile devojke. Ako je više devojaka želelo da budu kume vodičke slave, sveštenik je birao onu koja je najredovnije dolazila na bogosluženje i učestvovala u verskom životu.
Kumstvo se predavalo na različite načine. U Deliblatu je kum pored žita, vina, sveća i kolača, donosio za budućeg kuma ( to će postati tek sledeće godine) crvenu jabuku; ona se, zajedno sa delom slavskog kolača, predavala na kraju obreda - večernje službe. Jabuka je simbol kumstva - u selu “treba da se zna da si uzeo jabuku, da si kum”. U Dolovu i u Staparu budućem kumu se daje ruža sa kolača. Kumstvo se i danas prenosi jabukom u Tomaševcu, a u Jarkovcu jabukom i ružom sa kolača. U Sanadu se budućem kumu daju pola kolača i ruža.



MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (15)
Darivanje novcem i votivima

Vodice su se darivale, bilo da se to činilo unapred, sa željom da se svetitelj kome je posvećena i Bog umilostive, ili nakon ozdravljenja. Pokloni su bili različiti: od najednostavnijih - jabuka (Jarkovac), cveće, novca, votiva, ikona, bogoslužbenih predmeta, pa do gradnje kapele na vodicama.
Kao dar najčešće je korišćen metalni novac. Bacanje metalnog novca u lekovite izvore je veoma star običaj, poznat još antičkim narodima. Vodica se darivala novcem, koji se direktno bacao u bunar, ili se ostavljao u piksli pokraj kapele (Tomaševa, Kumane). Novac se, pored toga, ostavljao i na ikonama i na crkvenom stolu. Običaj da se stavlja na krst je takođe rasprostranjen, ali se samo u Bačkom Petrovom Selu, zajedno sa novčićem, u drvo umeće i papirić na kojem je ispisana želja čije se ispunjenje očekuje.

Posao za voskare

Ovim parama je vodica održavana. Pare sa vodice je smeo da uzme samo onaj ko čisti i održava vodicu - vodičar ili tutor, žene bogomoljke iz sela kojem je vodica pripadala, članovi crkvenog odbora ili onaj ko je kapelu napravio - ali radi održavanja zgrade, a ne za sebe. Prihodi od vodica često su bili znatni, što je omogućavalo da se na njima grade veći objekti.
Zarad isceljenja, na vodice su se ostavljali figuralni zavetni darovi - votivi, izrađeni od metala ili voska. Predstavljali su najčešće delove tela: noge, ruke, oči, a pravili su se i u obliku zoomorfnih i antropomorfnih figura. Votive su izrađivali voskari i prodavali na slavama na vodicama.

Ikone na dar

Vernici su kupovali votive vezane za bolest od koje su bolovali, odnosno u obliku onih delova tela u čije su ozdravljenje verovali, ili kao znak zahvalnosti za isceljenje. Ostavljali su ih na samim izvorima ili na ikonama. Darivanje votivima izobičajilo se posle Drugog svetskog rata.
Ikone su se donosile na vodicu u celoj Vojvodini, mada ima naselja (Deliblato) gde takva praksa nije postojala. Kada dolaze na vodicu, bolesnici donose i ikone, pred kojima se mole. Ikone su s likom raznih svetitelja, onih kojima su vernici zavetovani po preporuci neke vračare, ili kućni zaštitnici. Te ikone se ostavljaju na vodici.
U mnogim mestima u Vojvodini (Stapar, Silbaš, Jarkovac) zabeleženo je da su na vodicu donosili kućnu ikonu i tamo je ostavljali kad ona ostari i „pohaba se“ (Jarkovac), ili kad kuća nema naslednika (Stapar).
Običaj zavetovanja je u srpskom narodu veoma rasprostranjen od davnina. U kakvoj nevolji, opasnosti ili bolesti, ljudi su davali neko obećanje - zavetovali se Bogu, Bogorodici ili nekom od svetitelja i kasnije taj zavet ispunjavali.

SUTRA:
Zajedno - pravoslavci i katolici

Presahnuo zbog Nemice

Voda na vodici je mogla da presahne. Vodica u Elemiru izgubila je moć lečenja, štaviše, bunar je presušio kada se uoči rata neka devojka, Nemica, ubila skočivši u njega.
Isceliteljna voda u bunaru manastira Fenike više puta je nestajala. Poslednji put 1991, nakon restauracije manastira. Tada je, po mišljenju igumanije, u manastiru bilo mnogo bezbožnika koji nisu postili sredom i petkom. Uz to, svojim ponašanjem nisu iskazivali poštovanje svetoj Petki, i zaštitnici manastira i izvora. Stanovnici tog kraja nestanak vode vezuju za rat, jer je bunar presušio i 1915. godine. Narod, inače, veruje da će izvori i bunari presušiti ako se radi na letnju Svetu Petku, 8. avgusta.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (16)
Zajedno - pravoslavci i katolici

Nedaleko od Aleksandrova, na jugozapadnoj obali Palića, nalazi se po mnogo čemu jedinstveno kultno mesto. Na mnoge vodice u Vojvodini dolazili su pripadnici više konfesija i naroda, ali se jedino kraj Palića na istom izvoru nalaze pravoslavna i katolička kapela.
Na mestu današnje vodice postojao je bunar. LJudi koji su imali rane po telu primetili su da im one brže zarastaju nakon upotrebe bunarske vode. Priča o isceliteljskoj moći vodice privukla je brojne vernike iz okoline da na njoj potraže lek svojoj bolesti. Zbog toga su vernici još sedamdesetih godina XIX veka tražili da crkva blagoslovi ovaj izvor i proglasi ga za hodočasno mesto.

Ktitor Ilija Mijatov

Na izvoru je pravoslavna kapela sagrađena 1883. godine. Ilija Mijatov dao je za nju 400 kruna, a pravoslavna crkvena opština je snosila ostale troškove gradnje kapelice. Po blagoslovu i dozvoli tadašnjeg episkopa bačkog Vasilijana, kapelu je iste godine osvetio Simeon Majinski, sveštenik sentomaški. Posvećena je uspenju presvete Bogorodice.
Na pravoslavnu vodicu dolazili su i Bunjevci.

Legenda o Bogorodici

Pravoslavni vernici dolazili su nekada na vodicu svake mlade subote od Đurđevdana do Male gospojine. Slava se održava i danas na Veliku gospojinu. Proštenje je u poslednjoj nedelji u avgustu.
Ovo je jedna od retkih pravoslavnih vodica na kojima se, prema pričanju meštana, pojavljivala Bogorodica. Od kada postoji ta legenda, nema pisanih tragova, tj. da li je pojavljivanje Bogorodice uslovilo nastanak vodice ili dalo bunarskoj vodi moć isceljenja. Pretpostavlja se da je legenda nastala pod uticajem katoličkog učenja.

Godine 1893. pored pravoslavne kapele i izvora postavljaju raspeće, a potom se gradi mala kapela, koja dugo nije bila osvećena i nije imala svog patrona. Ovdašnji narod, pravoslavci Srbi i katolici Bunjevci, slave Veliku gospojinu kao zajedničku slavu.

Na mladu subotu

Da bi obezbedila potreban prostor vodici, Srpska pravoslavna crkvena opština tražila je 1925. od Gradskog senata u Subotici 1.000 hvati livada, naglašavajući da vodicu „naš narod poštuje kao sveto mesto, kuda dolazi radi leka i utehe u bolesti i nevolji svojoj, a gde se naročito skuplja o Velikoj gospojini, na slavu vodice „. Umesto tražene površine dobili su 600 hvati livade.
Sličnu molbu uputio je Gradskom senatu 1928. i katolički župnik. Iste godine održano je na vodici, bunariću, veliko proštenje i izdat mali molitvenik. U njemu je zabeleženo da je 1926. Katolička crkva priznala ovo mesto kao hodočasno i da od tada svake mlade subote na vodicu dolaze mnogobrojni vernici.
Pravoslavna crkvena opština odlučila je 1939. da na osnovu projekta Dragutina Molcera podigne reprezentativnu kapelu u neovizantijskom stilu. To je poslednja zgrada građena u stilu neovizantije na ovim prostorima između dva rata. Nova kapela nije osvećena pred Drugi svetski rat. Vodicu, kao kultno mesto, čine: pravoslavna kapela , krst, bunar, kuća za vernike, katolička kapela, raspeće i bunar.




MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (17)
San baba Makre

U Bačkoj Palanci su postojale dve vodice. Jedna od njih je još živa a nalazi se na putu od Bačke Palanke prema Gajdobri, na potesu poznatom pod imenom Bašte ili Jaroš.
Prema predanju, koje još živi u porodici Šijakov, na ovoj vodici, uoči Krstovdana, umila se baba Makra Šijakov, koja je bila slepa. Jedne noći sanjala je baba Makra da treba da se umije vodom iz bunara na svojoj njivi na Jarošu i da će potom progledati.

Hadži Gavra

Kapelu je na vodici sagradio potomak baba Makrin, vlasnik ciglane u Staroj Palanci, Gavra Šijakov, nakon puta u Jerusalim, na hadžiluk, posle Prvog svetskog rata. U porodici se i danas čuva zapis o osvećenju krsta pokraj kapele 1921. godine, koji glasi: “U slavu božiju, na Makrinoj vodici podiže kapelu o svome trošku blagočestivi hristijanin i stanovnik staropalanački Hadži Gavrilo Šijakov sa svojom suprugom Danicom i decom i na starom, otrulom krstu, nov krst, sa dozvolom episkopa bačko-novosadskog gospodina Irineja Ćirića, za vladavine kralja Aleksandra Karađorđevića”.

Manastir u Bavaništu

U šumi sa istočne strane sela, gde je bilo staro selo Bavanište, na potesu zvanom Majur, sagrađena je lepa mala kapela u neogotskom stilu 1858. godine, unutra “bojadisana”. Kapeli su 1881. sinovi Petra Hadži Stojanovića priložili jerusalimsku ikonu.
Na karti Torontalske županije iz 1896. označena je kao manastir Bavanište. U narodu se naziva i namastirom. Razlog za ovakvo označavanje vodice je predanje po kojem se na mestu vodice nalazio istoimeni manastir podignut u DžV veku, za vreme despotovine, za potrebe monaha i naroda koji je bežao pred Turcima. Manastir je postojao do 1716. godine, kada su ga Turci, nakon pohoda po Ugarskoj, opljačkali, zapalili i porušili. Istorijskih podataka koji bi ovo predanje potvrdili nema.

Prema kalenadaru Eparhije bačke iz 1944, kapela je do tada bila posvećena svetom velikomučeniku Trifunu. To se može dovesti u vezu sa vinogradima u čijem se okruženju u to vreme vodica nalazila, budući da je ovaj svetitelj zaštitnik vinogradarada i da za njegov praznik počinje rezidba vinove loze.

Danas samo Cigani

Do pre nekoliko godina narod se ovde okupljao na Krstovdan. Tada bi se služilo svenoćno bdenije, posle čega bi se “nad bolesnima vršila sveta tajna jeleosvećenja”. Narod se umivao i prao vodom. Celu noć se ostajalo, uz pevanje crkvenih pesama. Ujutru, na liturgiji, bolesni su se pričešćivali. Pre polaska voda se uzimala u posudama i nosila kući. Ikone u kapeli su se tom prilikom darivale peškirima.
Danas na vodicu dolaze, pre svega, Cigani iz okoline, na Svetu Petku. Tada se služi bdenije i čitaju molitve bolesnima. Reže se slavski kolač. Posle toga je opšte veselje. Pri polasku kući se takođe ponese voda.
Vernici na ovu vodicu i danas dolaze preko godine, nezavisno od crkvenih praznika. Kako je bunar sa isceliteljnom vodom u tremu, ona je svima dostupna, pa se vernici umivaju vodom i nose je kući a da ne ulaze u kapelu.
Za vodu se novac ostavlja kroz mali prorez na vratima i tim parama se održava vodica. Porodica Hadži Šijakovih nikada nije predala kapelu Srpskoj pravoslavnoj crkvi u vlasništvo, kako je to uobičajeno, te kapela u Bačkoj Palanci predstavlja jedini privatan sakralni objekat te vrste u Vojvodini.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (18)
Bogomoljačka prestonica

Najpoznatije bogomoljačko svetilište i sastajalište u Vojvodini je vodica pokraj Bačkog Petrovog Sela, popularno nazvana manastir Uspenija presvete Bogorodice. Ne zna se kada je ovo postalo sveto mesto . Predanje datira vodicu u sam početak XVIII veka, kada Srbi naseljavaju ovo mesto. Prema predanju, na mestu današnje vodice je do 1711. godine bio pašnjak. Tu je čuvao ovce čobanin po imenu Milivoj. Popodne uoči praznika posvećenog uspenju Bogorodice video je divnu žensku priliku koja ga je oslovila sinom. Rekao joj je da, s obzirom na njenu mladost, on ne može biti njen sin. Ona mu je odgovorila da je njen sin postradao za ceo ljudski rod i upitala ga da li zna ko je to.

Viđenje Bogorodice

Čobanin reče da je za sve ljude postradao samo gospod Isus Hristos. Da bi potvrdila da je ona zaista Bogorodica, žena je rekla da će se na mestu gde stoji, gde su njene stope, pojaviti čudotvorna voda za sve verujuće. O ovome je čobanin trebalo da obavesti mesnog sveštenika.

Slava na vodici

Slava na vodici je Velika gospojina. Uoči praznika služi se bdenije i obavljaju sveta tajna jeloosvećenja i sveštanje masla, a u ponoć se služi polunoćnica. Na sam dan slave služi se liturgija. Po njenom završetku sledi trokratni ophod oko kapele. Reže se slavski kolač, koji je doneo kum, i veliki broj kolača koje donose vernici za zdravlje svoje ili svojih bližnjih. Pre liturgije članovi bogomoljačkog pokreta drže propovedi.
Članovi hrišćanske zajednice u šatri ukrašenoj ikonama i vencima pripremaju zajedničku trpezu nakon bdenija. Posle večere čita se molitva bolesnima. U ponoć se služi polunoćnica, a na sam dan Ognjene Marije sveta liturgija. Prerežu se kolači koje su doneli roditelji bolesne dece, kojima je prethodno veče čitana molitva. Posle službe ponovo je zajednička trpeza.

Kada su se čobanin i sveštenik vratili, prilike više nije bilo. Na mestu gde je stajala videle su se stope i u njima voda koja je mirisala na izmirnu. Sutradan, na sam Bogorodičin praznik, išla je litija na ovo sveto mesto i održano je prvo večernje. Od tada je svako dolazio na ovu vodicu kada mu je bilo potrebno.

Celo selo ne radi

Na vodici u Bačkom Petrovom Selu sagrađeno je više objekata, koji po svojim karakteristikama predstavljaju zasebnu celinu u odnosu na sve druge vodice u Vojvodini. Uticaj savremenog shvatanja pobožnosti ogleda se i u izgledu zgrade na njoj sagrađenoj . Na mestu stare kapele sagrađena je nova, ciglom ozidana i limom pokrivena, iste veličine kao i prethodna. U njenoj unutrašnjosti se nalaze: ikonostas, tron sa moštima svetog Teodora Tirona, celivajuće ikone i više običnih ikona posvećenih raznim svetiteljima.
Ispred kapele, sa njene desne strane, stoji stari drveni krst, postavljen tu još dvadesetih godina. Iza kapele je prostorija u kojoj se prodaju sveće. Nekada su u njoj boravili vernici kada bi dolazili da prenoće. Danas je tu jedan veliki sto, a na njemu poređane razne ikone.
Po dolasku na vodicu vernici prvo ulaze u ovu prostoriju, celivaju ikone i prilažu novac za zdravlje i sreću. Potom kupuju sveće, obavezno po dve, a tek onda odlaze u kapelu, gde im se čita molitva za sreću i zdravlje.
Na slavu vodice, manastira, dolazi veliki broj vernika. Zavetina u ovoj parohiji je Ognjena Marija. Odlukom episkopa bačkog, od sedamdesetih godina vrši se bogosluženje na vodici. Tog dana se ništa ne radi u celom selu.




MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (19)
Za slavu i fudbal

Uz Veliki bački kanal, nedaleko od prevodnice preko reke Mostonge (danas kanala D-T-D), na ulasku u salaško naselje Čičovi, nalazi se vodica posvećena svetom Iliji, koja pripada Bukovcu, salaškom naselju severozapadno od Sombora.
Najstariji podatak o ovoj vodici nalazi se na topografskoj karti Bukovca iz 1843. godine. Znak kojim je obeležena, kružić sa krstom, ukazuje da na izvoru još nije sagrađena zgrada, ali je to kultno mesto na koje su pravoslavni vernici dolazili da se umiju na kopanom poljskom bunaru i pomole pred krstom.

Iznervirani vinogradar

Po predanju, bukovačka vodica nalazila se u vinogradu Nedeljka Kovačevića, koji je motikom prokopao zemlju i iz nje je počeo da teče jak mlaz vode, koji je oticao u Mostongu. Na bunar koji je napravio počeo je da navraća nepoznati čovek koji je sanjao da će od njegove vode ozdraviti. Dolazila je i neka devojka koja je pored bunara stavila krst.

Uvreda pa slepilo

Jugoistočno od sremskog sela Beške, prema Novim Karlovcima, nalazi se kapela vodica posvećena svetoj Petki. Krajem DžIDž veka čudotvorni izvor bio je posvećen svetom Pantelejmonu. Tog dana sveštenik je obavljao vodoosvećenje i molio se sa prisutnim narodom.
Patron je promenjen kada je neki Beščanin, idući kroz atar, sreo nepoznatu ženu u crnom koju je nekim svojim postupkom uvredio. Predočivši čoveku da nije obična žena već sveta Petka, rekla mu je da će zbog takvog postupka oslepeti čim stigne do kuće. Dve godine kasnije sveta Petka upućuje tog čoveka da se umije vodom sa izvora, kako bi mu se vid vratio. Nad isceliteljskim izvorom čovek je napravio kapelicu, u zahvalnost za isceljenje.

Vernici iz okoline dolazili su sve više na bunar radi leka i molitve, što je vlasniku vinograda dosadilo i on je, po pričanju Bukovčana, bunar zatrpao i krst bacio u rit. Istog dana se razboleo. Bolovao je dugo. Jedne noći je sanjao Bogorodicu, koja mu je saopštila da je izvor od Boga blagosloven. U snu se zavetovao da će, ako ozdravi, bunar opraviti i staviti novi krst. Od 1868. godine narod je dolazio na bukovačku vodicu treći dan Uskrsa i na praznik tadašnjeg njenog patrona svetog Marka.

Šatre, jelo, piće...

Prema sačuvanim razglednicama snimljenim između dva rata, na kojima je prikazana slava na bukovačkoj vodici, tamo se za Svetog Iliju okupljalo dosta sveta. Služba se služila ispred ulaznih vrata kapele. U bunar su bacani novčići. Taj novac je pripadao porodici koja je iskopala bunar i koja ga je održavala.
Iako je posle rata vodica izgubila značaj, sve do sedamdesetih godina, za svakog Svetog Iliju, pored nje je postavljano više šatri i tu se jelo i pilo. Nakon održane liturgije svet se okupljao u zadružnom domu, koji se nalazi u središtu ovih ušorenih salaša. Na igralištu se organizovao omladinski fudbalski turnir.
Bunar je izmešten i postavljen desetak metarta dalje od svih ostalih građevin. Kružnog je oblika, iznad njega je kućica šestougaone osnove, zidana opekom u donjem delu, s drvenom konstrukcijom iznad nje. Krov je podaščan i pokriven pocinkovanim limom. Tu se danas nalazi zvono. Na vrhu krova je postavljen bakarni krst. Bunar je podigla Vidosava Bošnjak, rođena Dedić, sa suprugom Tomislavom 1993. godine.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (20)
Najstarija u Vojvodini

U srpskom delu Vrbasa, pored puta ka Bačkom Dobrom Polju, sačuvana je najstarija kapela na vodici u Vojvodini. Prema zapisu u crkvenom letopisu, nastalom posle bune 1848. godine, do 1793, na izvoru lekovite vode, nije postojala nikakva kapela. Nakon kopanja kanala izvor je ostao u baruštini.
Da bi se izvor sačuvao, 1793. su vernici izveli izvorsku vodu na mesto današnjeg vodičkog bunara. Nad bunarom je, godinu dana kasnije, sazidana kapela bez zvonika. NJeni ktitori su bili, kako se navodi u letopisu, trgovac Nikolić iz Bačke Topole i neimenovani Bunjevac iz Subotice. Kapela je bila posvećena svetoj Petki.

Trud sveštenika Vučerića

Kapela je u buni 1848. godine znatno oštećena. Obnovljena je trudom starovrbaskog sveštenika Petra Vučerića 1852. U njoj su se polovinom DžIDž veka nalazile ikone svete Petke, rad jereja Uroša Vučerića, jedna stara ikona Bogorodice, koju je poklonio nepoznati priložnik iz Sombora, jedna ikona svetog Đorđa i više ikonica na staklu.
Kapela po svojim karakteristikama pripada tipu kapela sa tremom. To je malo zdanje, gotovo kvadratne osnove, sa polukružnom apsidom i tremom, to jest prizidanim portikom, sa bunarom na čekrk. Karakteriše je zabat sa uglastim volutama, iznad koga je krst od kovanog gvožđa. Ispod arhitrava su dentikule, a na uglovima kanelirani pilastri. Pri vrhu zabata, u malteru je upisana 1923. godina, kada je završena jedna od brojnih prepravki kapele.

Promenjen patron

Prilikom konzervatorskih radova 1996. godine, u kapeli je otkriveno više zidnih slika sa motivima raspeća Hristovog, svete Petke i Bogorodice - živonosnog istočnika, kao i svetog arhiđakona Stefana. U kapeli su nađene i ikone Bogorodice sa detetom, na čijoj je poleđini zapisano da je rad Uroša Vučerića, ikona svete Petke, koja je samo signirana inicijalima svoga majstora, ali bez godine, i ikona Bogorodice koju je vodici 1852. priložio Jovan Ratkov, žitelj Starog Vrbasa.
Kapela je danas posvećena svetom Iliji. Zbog čega je i kada promenjen patron vodici, ne zna se. Iz kalendara Eparhije bačke za 1944. vidi se da je kapela u to vreme još bila posvećena svetoj Petki.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (21)
Nuz debeo hrast

Izvan zidova manastira Kovilja pored puta koji vodi prema Gardinovcima, nalazi se staro kultno mesto - vodice svete Petke. Nije poznato kada je bunar proglašen isceliteljskom vodom.
Na starim planovima tog manastira kapela svete Petke nije ucrtana. U samom manastiru nema podataka koji bi ukazali na to kada je sagrađena. Najstariji pomen kapele “nuz debeo hrast” potiče iz šematizma Srpske pravoslavne crkve iz 1878. godine.
Sveto drvo
Prema bakrorezu objavljenom u monografiji manastira Kovilj, koji je sačinio iguman manastirski Miron Đorđević 1891, uz samu manastirsku kapelu - vodicu - nalazio se hrast za koji se verovalo da je sveto drvo. Ispred nje bio je veliki rezbareni krst sa, verovatno metalnim, raspećem Hristovim. Kapela je sa prednje strane u to vreme bila otvorena.
Isti izgled kapela je zadržala i početkom veka. Na slici koviljskog monaha slikara Rafaila Momčilovića, na kojoj su prikazane manastirske starešine od 1706. do 1911, pored manastira naslikana je i kapela svete Petke.
Bunara više nema
Nema podataka o tome kada je kapela prepravljena, no na fotografiji objavljenoj u kalendaru Eparhije bačke za 1942. njen izgled je izmenjen. Trem je potpuno zatvoren. Kapela tako izgleda i danas.
Sagrađena je od opeke, a pokrivena biber crepom. Pripada tipu pravougaonih kapela sa tremom. NJena unutrašnjost je podeljena na dva dela: zatvoreni trem sa polukružnim lukovima i prostoriju u kojoj se nalaze crkvene relikvije. Uz istočni zid kapele je stablo hrasta na koje je, kroz otvor u zidu, prislonjena ikona svete Petke. Bunara s isceliteljskom vodom, koji se nalazio desetak metara od kapele, više nema.
Sutra: Vranjaš
- u lipovoj šumi


Gde iz brega
voda suzi

Na Tekijama, uz kanal, zapadno od Kikinde, nalaze se vodice posvećene svetoj velikomučenici Marini - Ognjenoj Mariji. Nema tačnih podataka kada je vodica nastala, to jest otkada narod dolazi na njen lekoviti izvor. Prema predanju, vodicu je otkrio neki čobanin koji je u vodi ispod brega oprao bolesne noge. Priča o tome da su mu se noge posle nekoliko dana iscelile raširila se i do danas na ovo kultno mesto dolaze brojni vernici iz bliže i šire okoline.
Prema popisu crkvenog inventara iz 1837, na mestu zvanom “valov”, gde iz brega voda suzi, nalazi se drveni krst sa dve ikone i koliba trskom pokrivena. To ukazuje da je već tada crkva na neki način priznala isceliteljsku moć ove vode i da je ovu vodicu privela pod svoje okrilje. Trskom pokrivena koliba upućuje na postojanje kapelice koja je trebalo da zaštiti sam izvor.
Današnja kapela i krst podignuti su trudom velikokikindske crkvene opštine 1865. godine, o čemu svedoči i tekst na ploči u unutrašnjosti kapele.



MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (22)
Vranjaš - u lipovoj šumi

Na izlasku iz Manđelosa, na putu za susedno selo Grgurevce, u staroj lipovoj šumi nalazi se vodica poznata u celom Sremu pod imenom Vranjaš. Vreme kada je Vranjaš postao kultno mesto, kao vodica, danas je teško odrediti.
U rimsko vreme bio je izvorište vode za Sirmijum i voda se odatle akvaduktom prebacivala u grad. U srednjovekovnoj lokalnoj tradiciji ovaj izvor za patrone dobija svete vrače Damjana i Kuzmana. Ukazujući na starinu, ovog mesta, narod je šljivik koji je postojao do kraja XIX veka u neposrednoj blizini nazvao šljivikom majke Angeline. Na tom mestu ona se, po legendi, odmarala kada je odlazila u Berkasovo.

Sremske vile

Narodno verovanje izvor Vranjaš vezuje za vile koje su se na njemu sakupljale i darovale njegovoj vodi moć isceljenja. Ukoliko se neko ogrešio o vile, nagazivši na njihovo kolo, koje je igralo ispod starog rimskog mosta na mestu zvanom Belilo, isceljenje bi nalazio umivajući se i perući se vodom sa vranjaške česme. Narod je verovao da će svakoga ko zanoći na Vranjašu veštice odneti na mesto zvano Šidski brest kod Šida.

Prvomajski uranak

U Mokrinu, na potesu Vodice, na bežuljku iznad rita, u bagremovoj šumi, nalazi se u maloj kapeli izvor sa isceliteljskom vodom. Kada je vodica nastala, ne zna se tačno. Tamo je narod hrlio, po lokalnom predanju, odvajkada. Kako je nazarenstvo počelo da se razvija u Mokrinu od sedamdesetih godina XIX veka i uslovilo snažan razvoj bogomoljačkog pokreta, može se pretpostaviti da je i izvor, ako je postojao ranije, hristijanizovan i obeležen krajem XIX veka.
Na vodicu se nekada odlazilo na molepstvije za vreme sušnih godina, a svake godine je na nju išla litija za žito na drugi dan Duhova. Na vodicu se odlazilo o đurđevdanskom uranku, a između dva svetska rata i na prvomajski uranak, to jest na majalos. Slava na ovoj vodici bila je Velika gospojina.

Na padini, nad izvorom, podignut je, pored drvenog krsta, verovatno u XVIII veku, čardak koji i danas postoji. Gornji sprat čini jedna prostorija sa vratima sa zapadne strane i prozorima. Sa severne strane nema prozora, već se tu nalazi bazenčić sa vodom. U toj prostoriji bio je, prema opisu s kraja XIX veka, na sredini veliki sto i dve klupe pored njega, a u pročelju se nalazila ikona. U ovoj prostoriji boravili su gosti.

Selen za kićenje

Prema priči meštana, ovaj izgled je Vranjaš imao sve do pedesetih godina XX veka. Jedino je, u odnosu na kraj XIX veka, prostor koji oni pamte bio uređeniji. Sa sve četiri strane Vranjaš je okruživala ograda od jorgovana, a sa zapadne strane se ulazilo kroz drvena vratašca. NJima se sprečavalo da stoka ne ulazi na sveto mesto. U unutrašnjosti su se nalazile klupe, tu su se Manđelošani, naročito mlađi, okupljali svake nedelje posle ručka radi priče i zabave.
Na Svetog Kuzmana i Damjana okupljao se sve do Drugog svetskog rata narod iz okoline, posebno žene, s nadom u isceljenje i ozdravljenje. One su na vodici ostajale celu noć. Mlađi svet se tu okupljao i upoznavao. Na vodicu su dolazili i kolačari i drugi majstori, tu su postavljane šatre, ispod kojih se veselilo. Posetilaca je bilo i iz veoma udaljenih krajeva. Na Vranjaš se išlo i na Vrbicu. Tu se sekla vrba i nosila u crkvu da se osveti. Za Đurđevdan, kad svanjiva, tamo se okupljala omladina na uranak i brala selen, kojim su kićene kuće u selu. Kada su u gornjem Sremu zdravstvene prilike bile veoma nepovoljne (1891), ljudi su prodavali vodu sa Vranjaša kao najzdraviju i najlakšu u okolini.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (23)
Na mestu Stari Stapar

Pored korita Mostonge, na nekadašnjem rimskom šancu, u blizini šume koja se nekada zavala Gaj, nalazi se najstarija datirana pravoslavna vodica u Vojvodini. Udaljena je nekoliko kilometara od Stapara.
Nastala je u prvoj polovini XVIII veka, pre osnivanja današnjeg sela Stapara 1752. godine, i zadržala svoj kult kao uspomenu na staro selo Bokčinovac, čija je, verovatno, bila bogomolja.

Seoski knez Maslar

Prema knjizi prihoda i rashoda Bačke eparhije za 1727-1731 malu kapelu na vodici podigao je seoski knez Maslar. U drugim izvorima zabeleženo je da je 1720. godine pop Ostoja Popović iz Bokčinovaca dao da se sagradi crkva u Staparu. Kako u to vreme današnji Stapar još ne postoji, verovatno se radi o gradnji kapelice na vodici. Stara kapelica bila je od pletera, pokrivena trskom.

Svakom svoja ikona

Ikone na staklu, koje su se nalazile na ikonostasu, pripadale su somborskoj i staparskoj slikarskoj školi. Od somborskih slikara, koliko je danas poznato, u maloj kapeli su bile dve celivajuće ikone Mojseja Popovića, rađene sredinom XVIII veka. Radova staparske slikarske škole ima više. „Krštenje Hristovo”, sa Svetom trojicom, potiče s kraja XVIII veka i prilagođeno je seoskom ukusu svojih naručilaca, dok četvorodelna ikona, rad Jova Savičina, nastaje početkom XX veka kao deo narodne umetnosti. Postojanje dve iste ikone na staklu sa motivom Bogorodice sa Hristom odraz je želje stanovnika oba dela sela, nekadašnji Bokčinovčani i Vranješevčani, imaju svoju ikonu Bogorodice, zaštitnice vodice.

Velika kapela podignuta je 1864. Gradili su je somborski preduzimači Vencel Urlih i Georg Prokop, uz saglasnost tadašnjeg somborskog prote Georgija Brankovića, staparskih sveštenika Jovana Popovića i Nikolaja Momirovića i više članova crkvenog odbora. Plan kapele overen je pečatom staparske crkve Sveto Vavedenje 28. marta 1863. Na planu je navedeno da se kapela podiže na mestu Stari Stapar.

Narodni sabori

Prema opisu vodice objavljenom 1866. godine, između rodnih vinograda, na mestu stare kapele pored staparske vodice, podignuta je petnaest godina ranije crkva Uspenije presvete Bogorodice. „Potomci pobožnih i junačkih bokčinovačkih Srba sačuvaše u svojoj crkvi za stotinu godina časnu trpezu i carske dveri iz svoje stare crkve, a ovo oboje kao svete drevnosti narodne krase sada ovu novu crkvu.” Iz istog izvora saznajemo da narod na vodicu dolazi na službu svake nedelje, a da se uoči većih praznika preko leta ovde održavaju veliki narodni sabori, „koji, nemajući u blizini manastira, najradije dolaze ovamo na bdenije i liturgije”. Tu su se okupljali i narodni pesnici - slepi guslari.
Prema sačuvanim fotografijama snimljenim 1906. godine, mala kapela je u to vreme bila pokrivena trskom, bunar četvoroslivnom nadstrešnicom od šindre, dok se iza velike kapele nalazio konak - kućica za čuvara, takođe pokrivena trskom. U unutrašnjosti veće kapele bila je visoka oltarska pregrada, zapravo votivna ikonostasna konstrukcija, na koju je bilo prikačeno više ikona. Neke od njih su rađene na staklu i sigurno su deo staparske slikarske škole koja je postojala krajem XIX veka. Do danas su sačuvane dve stare ikone sa staparske vodice. To su prestone ikone „Bogorodica sa Hristom” i „Isus Hristos”, rad zografskih majstora iz prve polovine XVIII veka.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (24)
„Ja Ilija, on Ilija”

Ispred ulaza u portu pravoslavne crkve u centru Stare Pazove, pored puta, nalazi se kapela posvećena svetom Iliji. Na bunar, koji se nalazio do Drugog svetskog rata ispred kapele, sa njene istočne strane, dolazili su ljudi od davnina. Voda iz bunara vadila se, prema sećanjima meštana, nekada na đeram, a početkom ovog veka na točak.
Kada je pored bunara napravljena prva bogomolja, ne zna se, ali već krajem XVIII ili početkom XIX veka postoji kapela od dasaka, pokrivena šindrom. Sadašnja kapela sagrađena je oko 1850. godine, trudom čobanina Ilije Križana.

Zahvalan čobanin

Po legendi, bio je bolestan i u snu mu se javio sveti Ilija. Svetitelj mu je rekao da se umije vodom sa vodice. Kada je prezdravio, čobanin, koji nije imao porodice, reši da sazida kapelu, u znak zahvalnosti svetitelju za spasenje. Posvetio ju je svetom Iliji rečima: „Ja Ilija, on Ilija”.

Lek za nagrđeno lice i telo

Na kraju sela Orlovata, nedaleko od Tamiša, ispod stare kruške, nalazi se bunar sa isceliteljnom vodom, a iznad njega je, na uzvišenju, kapela. Prema sačuvanoj legendi, neka žena iz sela, koja je imala nagrđeno lice i telo, sanjala je da treba da dođe na ovo mesto i iskopa bunar. Kada je zabola ašov u zemlju, iz nje je potekla bistra, čista voda. Počela je da se pere i ubrzo je ozdravila. Dvadesetih godina su se na potesu te vodice nalazili kapela i krst pored nje. Današnju kapelu u Orlovatu sazidali su članovi bogomoljačkog pokreta 1935. i posvetili je arhanđelu Gavrilu.
Na vodici se nekada, uoči Svetog arhanđela Gavrila, služilo bdenije, svetila se voda u bunaru i rezao slavski kolač. Nakon toga su se prisutni vernici umivali i prali bolesne delove tela. Peškire, maramice i marame kojima su se brisali, ostavljali su vezane za drvo iznad bunara. U kapeli su se palile sveće za zdravlje.
U Orlovatu je između dva svetska rata postojao jak bogomoljački pokret, čiji su se članovi sastajali u ovoj kapeli. Svake nedelje posle podne žene su dolazile u kapelu i tu pevale bogomoljačke pesme, a muškarci su vodili bogougodne razgovore. Kapela je tako imala funkciju molitvenog doma.

Kapela je obnovljena 1891. godine i novom ogradom ograđena. Sa strane druma je belim kamenom oivičena i ciglom patosana. U njenoj unutrašnjosti, po sredini, izidano je uzvišenje - časna trpeza, na kojem se, u to vreme, na lepom zastiraču nalazila ikona svetog Ilije. Iznad ikone, o pojedinim praznicima, gorelo je kandilo. LJudi su početkom veka toj vodici najviše dolazili o crkvenoj slavi, a u manjem broju i preko godine, čim proleće grane.

Bunara više nema

Na razglednici Stare Pazove iz 1910. godine, pored srpske pravoslavne crkve, vidi se mala kapela ograđena tarabom i pokrivena šindrom. U apsidi kapele je mali četvrtasti prozor. Između kapele i crkve nalazio se bunar sa drvenom kućicom. Voda se vadila na točak.
Kapela je sada ograđena metalnom ogradom. Danas ne postoji bunar. Kako je kapela mala, u njoj se retko držalo bogosluženje. Za slavu, Svetog Iliju, služba se drži u crkvi. Pred kapelom se o Bogojavljenju nekada svečano obavljalo vodoosvećenje.



MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (25)
I po tri hiljade vernika

Istočno od Tomaševca, u takozvanoj vodičkoj duži, nalaze se: kapela, krst, ozidani izvor sa isceliteljskom vodom i više nadgrobnih spomenika. Kako je stara kapela sagrađena, ne zna se. Prema sačuvenoj fotografiji, bila je veća, sagrađena od cigle, pokrivena biber-crepom. Na polukružnoj oltarskoj apsidi, na spoljnoj strani zgrade, nalazilo se udubljenje u obliku krsta. U kapeli je dvadesetih godina bio jedan sto, a po zidovima okačene ikone - rad zografskih majstora.
Uz kapelu je stajao drveni krst, sa gornje strane optočen metalom i ograđen filaretama, a pored njega je bio ozidan, poluzatvoren bunar. Pokraj kapele je bilo i više nadgrobnih spomenika. Najstariji je iz 1746. godine. Vodičar - čovek koji čuva i održava vodicu, živeo je u kući koja je postojala i kratko vreme posle rata.
Nova kapela, istih karakteristika kao i stara, sagrađena je 1966. Drveni krst je zamenjen betonskim 1997. godine. Od sačuvanih ikona ističu se: “Raspeće”, “Tajna večera” i ikona svetog Đorđa, rad Avrama Maksimovića iz 1837. Prema zapisu, priložio ju je kapeli na vodici Prokopije Živojinov, žitelj tomaševački, 20. januara 1837. godine.
Na vodicu u Tomaševcu dolazili su pre Drugog svetskog rata, za praznik Preobraženje Gospodnje, vernici iz Uzdina, Botoša i samog Tomaševca. Bilo je “i do tri hiljade ljudi”. Litija je tom prilikom išla od seoske crkve do vodice. Služilo se večernje. Potom se svetila voda i rezan je kolač iz svakog sela čiji su meštani došli na vodicu.

Izlečenje slepog Krčedinca

Kada je na izvoru pored Novih Karlovaca (Sasa) progledao na Markovdan neki od rođenja slepi Krčedinac, do tada običan seoski izvor postao je sveto mesto Novokarlovčana i meštana susednih sela. Isceljeni je na izvor doneo, iz blagodarnosti, ikonu svetog Marka i postavio ju je iznad izvora. Kada se to desilo, nema pouzdanih podataka, ali je vodica sigurno postojala 1835. godine.
Kapelu na vodici podigao je 1883. godine tamošnji paroh Aleksandar Jovanović, kupivši i zemlju od koje će se ona izdržavati. Kapelu posvećenu svetom jevanđelisti Marku osvetio je patrijarh German Anđelić za praznik posvećen ovom svetitelju, aprila 1884. godine. Na vodici se od tog vremena do Drugog svetskog rata liturgija služila dva puta godišnje, za Svetog Marka i Svetog Vartolomeja. Tih dana je celo selo “zavetno” i niko se nije prihvatao nikakvog posla.
Kapela je četiri metra široka i nešto preko pet metara dugačka, ukrašena je i snabdevena najpotrebnijim utvarama. Pripada tipu jednobrodnih kapela sa polukružnom apsidom. Ima mali zvonik, kojim se narod poziva na liturgiju prilikom vodičke slave.
U unutrašnjosti kapele postavljena je ploča sa tekstom: “Ovdašnji paroh A. Jovanović u slavu božiju ozida 1883. ovu kapelu posvećenu svetom evangelisti Marku”. Oltar je zatvoren drvenom votivnom ikonostasnom konstrukcijom, na koju su okačene ikone koje su doneli vernici. Sa severne strane kapele je česma sagrađena iznad izvora, koji je prilikom njene gradnje pomeren prema kapeli.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (26)
Bunar majke Angeline

Pored manastira Feneka, nedaleko od raskrsnice puteva jakovačkog, fenečkog i boljevačkog, “na kraku”, u nekadašnjem ritu, u hrvatskoj šumi, nalazi se danas kapela na vodici, kao i crkva manastira, posvećena svetoj Petki. Prema predanju, prvobitni zidani bunar sagradila je nad ovom vodom majka Angelina u isto vreme kada i manastir Fenek, krajem XV ili početkom XVI veka.
U narodu se verovalo da je voda čudotvorna jer su ovde počivale mošti svete Petke pri njihovom prenosu kroz Srbiju. Zabeleženo je da su bunar osvetili i blagoslovili patrijar Kalinik i mitropoliti Mojsije Petrović, Vikentije Jovanović i Pavle Nenadović. Zidani bunar bio je ograđen 1753. godine i pokriven šindrom.

Hajduci na tavanu

U drugoj polovini XVIII veka nad svetom vodom postojao je čardak, u čijem su se prizemlju nalazili stubovi, iznad njih zidana prostorija, a iznad nje, u prostranom tavanu, nekada su svoje potrebe podmirivali poznati hajduci. Na bunaru se narod okupljao tražeći leka groznici, koja je u ovom kraju, zbog blizine vode i niskog terena, pogodnog za širenje malarije, bila česta.

Kopija čudotvorne ikone

U Šematizmu iz 1878. godine navodi se kapela sa zvonikom i jednim zvonom. Podatak da kapela ima zvonik ponovljen je i 1910, što ukazuje na to da je lanterna tada imala ulogu zvonika. Za vreme Prvog svetskog rata manastir Fenek je ozbiljno stradao.
Kapela na vodici zidana je od opeke i kamena i pokrivena biber-crepom. NJenu unutrašnjost čine priprata, naos i oltar. U priprati se nalazi bunar. Iznad bunara, na zidu, postavljena je u ulju izrađena kopija čudotvorne ikone svete Petke. Nad njom neprestano gori kandilo. Desno od ulaza u naos je mermerna ploča sa ktitorskim natpisom. Na južnom zidu kapele ugrađena je ploča od ružičastog mermera nad grobom ktitora Georgija Rake

Prema popisu iz 1771, izvan manastirskog kruga, nedaleko od bunara, podignuta je kuća od opeke i čerpića sa dve prostorije. Bila je namenjena bolesnicima koji su ovde dolazili na isceljenje.

Grk Georgije Raka

Izgled kapele na celiteljnom izvoru prikazan je na bakrorezu “Sveta Paraskeva”, nepoznatog autora, iz 1782. godine. Prema Vojislavu Matiću, u pitanju je jednostavna višestrana građevina sa uskim i visokim otvorima i piramidalnim krovom, na čijem su vrhu postavljeni krst i jabuka. Pravougaona kapela prekrivena je dvovodnim krovom.
Današnju kapelu su na prekretnici XVIII i XIX veka podigli jakovčaki Grk Georgije Raka i njegova žena Ana. Osvećena je 1807. godine. Izgled ove kapele zabeležen je na litografiji Mihaila Troha, izrađenoj između 1837. i 1841. Kapela je jednobrodna građevina polukružne oltarske apside, sa višespratnom pripratom, polukružnim prozorima, strmim krovom. Iznad kubeta nalazi se, na vrhu, višestrana lanterna. Na litografiji se vide i ulazna vrata i prozor, dvovodni krov i krstovi sa jabukama na zapadnoj i istočnoj strani.
Kapela je obnovljena 1846, zaslugom Pavla Morfija iz Zemuna. Ikonostas je urađen iste godine, novcem istog ktitora. Nov krov od šindre postavljen je 1857. godine.


MIRJANA ĐEKIĆ: VODICE U VOJVODINI (27)
Zadužbina graničarskog oficira

Na ulazu u Uzdin, danas rumunsko naselje, na potesu Kotul Mik (Mali lakat), u tršćaku, nalazi se vodica Vozdviženje Časnog krsta, čemu je i posvećena.
Vodica je podignuta početkom DŽIDŽ veka, kada je Uzdin bio u sastavu Vojne granice. Kapelu je na vodici podigao neki graničarski oficir pošto se na njoj njegova ćerka iscelila nakon što je šest nedelja pila vodu iz svetog roga i isceliteljnoga bunara.
Na vodici se danas nalaze: kapelica kružne osnove, kapija i krst. Kapela je zidana od opeke. Gornji deo ima oblik zarubljene kupe sa metalnim krstom na vrhu. U njenoj unutrašnjosti su tri male niše. Na srednjem delu drvenih vrata nalazi se prorezani krst. U kapeli je bunar.
Kapiju karakteriše jednostavna barokna forma. Na sam dan slave obavlja se obred osvećenja vode.
Na vodicu je do Drugog svetskog rata išla litija na žito. Nosili su se venci i stavljali na krst, koji se nalazi u sklopu vodice. Svako od prisutnih vernika čekao je da prođe ispod kapije. LJudi bi se tom prilikom prekrstili i poljubili kapiju. Na vodicu su dolazili ljudi iz Orlovata, Tomaševca i Botoša.

U slavu Jovana Krstitelja

U ataru sela Crepaje, na potesu Starih vinograda, nalazi se kapela vodica posvećena svetom Jovanu Krstitelju. Podignuta je u prvoj polovini XIX veka da simbolično označi mesto starog sela Kozlovca, nastalog u XVIII veku.
Na vodici se, pored kapele, nalaze krst i konak. Kapela je postavljena u pravcu istok-zapad. To je jednobrodna građevina sa zaobljenom oltarskom apsidom. Sagrađena je od opeke, omalterisana i okrečena. Na zabatu se, na vrhu, nalazi metalni krst.
Unutrašnjost kapele je podeljena na dva dela. U prvom se nalazi bunar, odatle se ulazi u prostoriju sa ikonama. Pored ikona, na zidu se nalazi i gvozdeni svećnjak sa dve ikone na limu. Na njima su prikazani car Konstantin i carica Jelena i "Žrtva Avramova". Prva ikona je signirana: Arsenij Petrović, živopisac, 1841.
Pored kapele i krsta je konak, sačinjen od dve prostorije. Spolja se ulazi u veću, koja je bila neka vrsta dnevnog boravka za vernike, a iz nje u manju prostoriju, za inkubaciju bolesnika.
Na ovu se vodicu nekada išlo o Đurđevdanu, Spasovdanu i Vidovdanu, a za Duhove se nosila litija. Kada je kapela posvećena Usekovaniju svetog Jovana, nije poznato.

(Kraj)

[Arhandjel]

Свети бор на Каменој гори:

http://kreativnaradionica.mojblog.co.yu ... 39310.html

[Arhandjel]

Лазарице

[Arhandjel]

Свети храст - Запис (село Гараши)

[Arhandjel]

Следећи цитат је из Шешељеве књиге "Идеологија српског национализма"
http://www.vojislavseselj.org.yu/files/ ... alizma.pdf
( наравно, читаво поглавље у књизи носи наслов Стара српска вера [страна 181-189] али и ван њега, кроз читаву књигу, се глорификује наша древна религија)

страна 634.

[Arhandjel]

A girl takes part in a traditional pagan-style Slavonic celebration, outside Minsk, Belarus.

http://news.bbc.co.uk/2/hi/in_pictures/5158306.stm