srpskinacionalisti.com

Муслимани у четницима

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Branke90
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 580
Приступио: мај 2011
Место: Источно од Рајха

Re: Муслимани у четницима

Порука Branke90 4.5.2013. 18:51

Слика

Генерал Дража Михаиловић и амерички пуковник Мекдауел (трећи с десна) са муслиманским првацима у Семберији око 1. октобра 1944. Стоје с десна на лево Мустафа Мулалић, члан ЦНК, Мустафа бег Салихбеговић, Хасан бег Муратбеговић, Мустафа Пашић, Махмуд бег Пређиловић, Ибрахим бег Пређиловић. Други с лева капетан Џон Милодраговић

Слика

Муслимански четници приликом смотре у Семберији, око 1. октобра 1944. године

МУСЛИМАНИ У ЧЕТНИЦИМА

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ


1. ОПШТЕ НАПОМЕНЕ
Пре османлијских освајања, на Балкану није било муслимана. Милом или силом, Османлије су исламизирале становништво на окупираним територијама. Готово све цркве биле су порушене или претворене у џамије и друге објекте. Хришћани су били грађани другог реда, стално изложени тортури. Тако се њихов број непрекидно смањивао. Према првом османлијском попису, из 1468\69, у Босни је живело преко 99 посто хришћана и мање од једног процента муслимана. Према последњем турском попису, из 1865. године, у Босни и Херцеговини било је 46,3 посто православних, 30,4 посто муслимана и 22,7 посто католика.
Већина припадника све три вере имала је према другима, благо речено, негативан став. Ипак, постојали су значајни изузеци. Део муслимана памтио је своје порекло и сматрао се Србима исламске вероисповести. Исто тако, један део муслимана, пре свега на западу, сматрао се Хрватима исламске вере. Бројност једних и других никада није прецизно утврђена. Статистички се не може пратити ни развој посебне муслиманске, односно бошњачке, нације. Услови за њен настанак свакако су везани за одлазак Турака, са којима су се муслимани словенског порекла раније идентификовали.
После Првог светског рата муслимани су се организовали на верској, а не на националној основи. О националној припадности се нису изјашњавали, сем поменуте мањине, која се сматрала делом српског или хрватског националног корпуса.
После Другог светског рата комунисти су већи део муслимана уписали као Србе, ради статистичког прикривања размера геноцида над Србима. Две деценије касније, први пут у историји проглашена је нација под именом “Муслимани“. После ратова 1991-1995, ова нација је коначно формирана под именом “Бошњаци“.
Крајем 19. века постојао је аустроугарски пројект о стварању бошњачке нације која би обухватила сво становништво Босне и Херцеговине. Циљ плана био је пре свега асимилација Срба, ради осујећивања устанака, који су поред ослобођења прокламовали и присаједињење матичној држави. Садашњи Бошњаци одустали су од тог концепта, барем званично, али су своје корене везали за Твртка Првог, “краља Срба Босне и Приморја“, како је гласила његова титула. Разуме се, Тврткова титула се не наводи прецизно, док се његово крунисање у Милешеви тумачи као освајање дела Србије од стране Босне.1
Највећа муслиманска странка између два рата била је Југословенска муслиманска организација (ЈМО), на чијем челу је стајао др Мехмед Спахо. Она је сво време учествовала у власти. Од средине тридесетих година ЈМО постаје део владајуће Југословенске радикалске заједнице др Милана Стојадиновића. Стојадиновић је препустио водећу улогу ЈМО-у у Босни и Херцеговини, чиме је изгубио већинску подршку тамошњих Срба. С друге стране, ступањем у Југословенску радикалску заједницу муслимани су прихватили и њен став о постојању три југословенска народа – Срба, Хрвата и Словенаца. Сарадња Спахе и Стојадиновића подгрејавала је уверење да се муслимани сврставају у српски национални корпус. Али, Хрватска сељачка странка није одустајала од захтева да се још неке области Врбаске бановине прикључе Бановини Хрватској. У редовима ове странке причало се и о источној граници Хрватске на Дрини.
Силе осовине повукле су априла 1941. границе Хрватске и до Дрине и до Земуна, док су муслимани проглашени “хрватским цвијећем“. Део муслимана одмах се придружио Хрватима у геноциду над Србима.
(…)
3. ДРАЖИН СТАВ И ПОЛИТИКА МУСЛИМАНА
Као што смо видели на почетку овог рада, први ратни сусрет са муслиманима Дража је имао још 25. априла 1941. године. Тога дана Немци су из Олова послали муслиманске усташе на Горски одред, а Дража је лично командовао заседом која их је дочекала и разбила. Сутрадан, 26. априла, мештани српског села Кусаче пожалили су се Дражи да их нападају муслимани из Жепе, да пале куће и чине злочине. Тада је он послао већу групу војника да доведе два најугледнија муслимана из Жепе, којима је саопштио: “Они (Немци – прим. аут) су дошли и отићи ће, а ви ћете остати овде. Него, памет у главу, па пазите шта радите. Ако данас нестане српско село, сутра ће нестати муслиманско, и тако ћете се потаманити у овом крају“.5
Временом, у Дражином раду јасно се оцртао следећи став: треба учинити што је могуће да се муслимани придобију, или макар да остану неутрални, док оне њихове формације које чине злочине над Србима морају бити уништене. “Муслимани су уништавани као италијанска милиција, док су муслимани под вођством мајора Фехима Мусакадића са нама“, писао је, примера ради, Дража председнику Југословенске владе Слободану Јовановићу, 16. априла 1943.6
Од првог дана рата велики део муслимана стао је на непријатељску страну. Како је она била јача, то је муслимане учинило активним, а православне пасивним политичким фактором. О политици у правом смислу речи заправо и није било говора, већ о низу масовних ратних злочина, иза којих су уследиле српске одмазде. Тек када су учврстили своје позиције у једној мешовитој средини, а то је било у другој половини 1942. године у Источној Босни и Херцеговини, јужно од линије Вишеград – Сарајево, четници су дошли у прилику да воде активну политику према муслиманима. Та политика је подразумевала одвраћање муслимана од Сила осовине, а посебно од “Независне Државе Хрватске“, у корист равноправног суживота у будућој, обновљеној Краљевини Југославији.
Под утицајем четничке војне премоћи, знатан део муслимана у овој области прихватио је ту политику, па су основане и бројне муслиманске четничке јединице. Ако су се муслимани определили за нову политику само номинално, из опортунизма, то се не може рећи и за њихове лидере, који су били идеалисти попут Алије Коњхоџића. Они су крајем 1942. године основали Муслиманску националну војну организацију, која је са састанка у Калиновику, 31. децембра, послала Дражи један пригодан поздравни телеграм. Мајор Захарије Остојић, командант Истакнутог дела Врховне команде, пренео је 5. јануара 1943. године садржај два летка која су мајор Фехим Мусакадић и др Исмет Поповац растурали по Чајничком срезу, као и резолуцију Муслиманске националне војне организације послату лично Дражи. У тој резолуцији се поред осталог каже:
1. Муслимани Босне и Херцеговине и целе земље саставни су део Српства…
Најоштрије осуђујемо усташке злочине, који су узрок свега зла међу једнокрвном браћом Србима православне и муслиманске вере…
3. Најодлучније осуђујемо све муслимане који су приступили усташама.
4. Осуђујемо све официре и подофицире муслимане који су прекршили заклетву краљу и пришли крвопији Павелићу.
5. МНВО је саставни део четничког покрета под Вашом командом.
6. Циљ покрета и борбе је чврста сарадња Срба обеју вера у борби за краља и Отаџбину, како би се створила народна држава под краљом Петром Другим на принципима демократије и социјалне правде у којој ће муслимани бити равноправни грађани…7
Остојић је затим пренео молбу др Поповца да се Дража једном изјавом обрати муслиманима, али је одмах додао свој коментар: “Верујем да би то имало огромног успеха међу муслиманима, али питање је како би то примили наши“. Дража је прихватио Остојићев савет да се уместо њега муслиманима обрате “наши из Лондона“. Даље, Остојић је писао о Поповчевом захтеву да се на чело једног министарства у Југословенској влади у Лондону постави муслиман. Тог муслиманског министра привремено би заступали “Срђа или Грол“, док би Поповац био његов делегат у Дражином штабу. “Поручићу му да је сад сужен кабинет, па нека мало причека“, додао је Остојић, што је Дража такође прихватио.8
“Рад на придобијању муслимана је врло важан. Наставите свом снагом. Немци полако одлазе из Србије на Источни фронт, па да будемо спремни“, стајало је поред осталог у Дражином одговору Остојићу од 8. јануара.9
Остојић се овим поводом поново јавио већ после три дана: “Немци врше присилну мобилизацију око Сарајева. Муслимани беже у масама ка нама са и без оружја. Прихватамо их.“10
Тако су односе између муслимана и православних условљавале различите околности, а пре свега однос снага на терену. У целини гледано, ипак се дешавало оно што је Дража предвидео 27. априла 1941. Попут њега и водећих личности покрета, то су покушавали да спрече и многи муслимански лидери, укључујући и припаднике највиших установа исламске заједнице. Штавише, у резолуцији од 12. октобра 1941, 50 истакнутих муслимана града Сарајева директно је оптужило “Независну Државу Хрватску“ за изазивање међусобних покоља муслимана и православних. У тој резолуцији се каже:
Потписани муслимани размотривши тешко стање у коме се данас налазе муслимани Босне и Херцеговине и уочивши да се стање из дана у дан погоршава, осјетили су се и као припадници своје узвишене вјере Ислама и као људи дужним да констатују слиједеће чињенице и да затраже лијека невољама, у којима се данас налазе…
Многи католици, свјесно, за своја недјела која су провођена у последње вријеме, бацају одговорност на муслимане и претстављају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних. Такво исто мишљење имају и неки православни у погледу одговорности муслимана. Кад се ствари, међутим, правилније и изближе упознају, види се да муслимани нијесу криви, и зато они то набацивање најенергичније од себе одбијају. Чињеница што међу починитељима разних злодјела има људи и са муслиманским именима, не може кривицу и одговорност бацити на муслимане. Муслимани су се и раније ограђивали од разних злодјела која су провођена, те је и у резолуцији на главној годишњој скупштини организације свеукупне Илмије, одржаној 14. августа 1941, унесена и ова тачка: “Са болом у души и дубоком сућути сјећамо се свих оних невиних муслиманских жртава, које недужно падоше у свим немирима, који се ових дана мјестимично догађају. Осуђујемо све оне појединце муслимане, који су са своје стране направили какав било испад и учинили какво насиље. Констатујемо и то, да су такво шта могли учинити само неодговорни елементи и неодгојени појединци, чију љагу одбијамо.“
И ми сада констатујемо да је злодјела могао чинити само олош и криминални типови, којих има у свакој заједници. Констатирамо и то да ни они нису то од себе чинили док им није дато оружје, униформа, овлашћење, а често пута и наредба. Стога ни у којем случају за та злодјела не сносе муслимани одговорност, нити су им они иницијатори. Констатирамо и то, да су у сврху, да се одговорност за недјела обори на муслимане, израбљивани фес и муслиманска имена. Наиме, стављали су немуслиманима фес, који је заведен као униформа све војске, вршећи разна злодјела, којом су се приликом називали међусобно и муслиманским именима. Муслимани нису ником спремали ни мислили никаква зла. Муслимани су и у својој прошлости толерисали без разлике све вјере и ником нијесу зулума чинили. Стога се не могу ни данас муслимани претстављати иницијаторима злочина, као што то неки намјерно чине.
У овим тешким приликама појављују се и нетрпељивости према Исламу од неких католика. То се одражава у писању, у приватним, и јавним говорима и неједнаком поступку. То се све појављује поред разних изјава са разних мјеста у којима се говори о једнакости и равноправности двију вјера. Ове наше констатације спремни смо увијек потврдити конкретним примјерима.
Након свих констатација тражимо од свих одговорних фактора и свих муслиманских политичких представника, да се заузму:
1) Да се заведе стварна сигурност живота, части, имовине и вјере за све грађане у земљи без ма каквих разлика<
2) Да се невини свијет стварно заштити јачом војном обраном!
3) Да се у будуће не дозволи да се подузимају ма какве акције које ће по својој нарави изазвати побуне и крвопролиће у народу<
4) Да се позову на судску одговорност сви стварни кривци који су починили ма какво насиље или злодјело, без разлике којој вјери припадали, те да се најстрожије казне, као они који су ова злодјела наређивали или за њих дали могућност<
5) Да се онемогући свака вјерска нетрпељивост и да се најстроже казне они који у овом погледу направе какав било доказан изгред< и
6) Да се што прије пружи довољна материјална помоћ онима који су недужно пострадали у овим нередима…11
Сличне резолуције потписали су и истакнути муслимани Бањалуке и Мостара, али, с друге стране, историја памти и похвалне муслиманске резолуције Анти Павелићу и окупаторима, којих је било знатно више.
Када је Врховна команда стигла у североисточну Босну, у јесен 1944. године, Дража је увео у оптицај и један нови елемент: верски рат против комунизма. Прецизније речено, политика вођења општег верског рата сада је само до краја дефинисана, јер су муслимани већ сарађивали са православнима и из верских разлога, знајући да је комунизам, по природи ствари, против сваке вере. Примера ради, ово је порука Мустафе Мулалића Ибрахиму Пјанићу, команданту муслиманске легије у Грачаници, послата са радио станице Врховне команде 7. марта 1944, преко мајора Манојла Пејића, делегата за Централну Босну:
Глас о твојим јуначким подвизима, као и о исправном држању грачаничких муслимана, наших истомишљеника, допрео је до Врховне команде Југословенске војске и министра војног ђенерала Драже Михаиловића, код кога се и ја налазим да му помогнем у његовом племенитом залагању за братски споразум између Срба и муслимана. Поносан твојим успесима и срећан што си успео да очуваш наше пријатељске и идејне везе у том питомом крају, хитам да те поздравим, а преко тебе и остале пријатеље, нарочито Мустафу Пурића из Жељине, Мују Буљубашића, Мурата Куртовића и Алију Кушаковића из Грапске, Хусејина Ћурића из Лукавице, Јусуфа Мустафића из Клокотнице.
Све вас уверавам да сте на добром путу и да ће ваше жртве бити залога спаса и опстанка свих исправних и честитих муслимана, као и исламског напретка у будућој Југославији. Кажи свима муслиманима да ђенерал Дража Михаиловић у име Њ. В. краља Петра Другог жели само искрен братски споразум са нама муслиманима, основан на принципима наше народне етике, наше старе бесе, чојства и јунаштва, и решење свих наших политичких, социјалних, културних и приватних проблема на основама братске узајамности. Он нам пружа руку, треба да је прихватимо у пуној извесности да је она у овој нашој општој трагедији једини фактор и гаранција мира, поретка и државности.
Све друге пропаганде одбацујте јер нас заводе у нову дефинитивну пропаст. Енглеско помагање партизанима има значај комунистичког уништавања. Ко има здрав разум лако ће просудити да Југославија само као краљевина може да буде и наша и међународна стварност. Само такав поредак може нама да јамчи за опстанак ислама.
Нека се муслимани не заваравају илузијама, које ствара та нова пропаганда, јер партизанство одводи у комунистички поредак, а онда и у очиту пропаст ислама. Чувај муслимане да у овој прилици не погреше, јер разбијеној чаши нема лека. …Изрази моје веровање да ћемо се “инс Алах“ скоро видети у слободи. Јавићу ти се писмом у првој прилици, а ти мени и све што знаш о насилничком одвођењу муслиманских девојака у комунистичке логоре. Теби желим јуначку срећу. Мустафа Мулалић из штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини.12
Уз муслимане и православне Дража је често помињао и католике, али то је више била формална ствар. Тако, у радиограму капетану Нешку Недићу, командату Ваљевског корпуса, од 25. децембра 1944. године, он је писао: “Месном становништву муслиманском, православном и католичком указујте пуну пажњу и заштиту. Ми овамо сарађујемо са муслиманском милицијом, која гине у нашим редовима“.13
Другим речима, многи муслимани заиста су гинули под заставом Краљевине, док са католицима то није био случај. Једну од карактеристичних наредби по овом питању Дража је послао свим командатима 11. фебруара 1945. године:
Државна политика коју водимо иде на то да уједини све народне масе, без обзира на веру, у борби противу комунистичке тираније. Сви наши грађани су равноправни и сви подједнако уживају заштиту ЈВуО. Највећу штету општим интересима наносе оне јединице које о овоме не воде рачуна и старешине које дозвољавају пљачку било муслиманских, било католичких, било православних села. Штете од тога су неизмерне и нека свако зна да ће ово комунисти искоришћавати противу јединственог народног фронта. Свима треба да је познато, да обједињене народне снаге, без обзира на веру, су најсигурнија гаранција наше победе, јер комунисти представљају бедну мањину, уколико их ми не би ојачавали нашим поступцима.
На ово скрећем пажњу последњи пут и нека сви имају на уму народну изреку: “Брат је мио, које вере био“.
Наређујем:
1. У свима селима, без обзира на верску припадност, јединице не смеју саме узимати реквизицију. Ово могу чинити само интендантски органи и то само онда када се на други начин не може доћи до хране, обраћајући се на месне муслиманске, католичке и православне власти, па они са интендантским органима да врше реквизицију.
2. Приликом камповања по муслиманским селима обратити нарочиту пажњу на осетљивост муслимана према њиховим домовима и на првом месту користити за становање јавне зграде: школе, кафане, надлештва, итд, па тек у споразумима са месним одоборима узимати домаћинске куће за становање, остављајући потребне просторије домаћину за становање.
3. Сваки наш борац и старешина има да буде пропагатор слободе вероисповести и верске толеранције. Треба сваки од нас да буде пропагатор и да зна, да ми сада образујемо верски фронт противу безбожника. Сваки старешина и борац има да поштује туђу веру, као и своју. На ово нарочито да обрате пажњу свештеници, које ће команданти упознати са овим наређењем. У овом смислу поучити све старешине и све борце…14
Према радиограму који је Дража 21. јануара 1945. године послао у Лондон, муслимански прваци који су сарађивали са четницима тражили су обнову Краљевине Југославије као тројне федерације, наглашавајући: “Како ми, муслимани, живимо искључиво на српском етничком подручју, то је разумљиво, да тражимо да сви неподељени уђемо у састав српске федеративне јединице“. Њихова жеља била је да се у српској федералној јединици оснује “једна велика самоуправна област, способна за живот, и са пуном административном аутономијом“. Сматрали су да би на тај начин допринели и “правилном решењу српско-хрватског питања“.15
У Босни, Дража се често састајао са муслиманским лидерима. Један од најмасовнијих скупова приређен је на Српску Нову годину 1945. у Модричи, када су муслимани, у знак захвалности за ослобођење вароши од хрватских усташа – пред којима је раније избегао и део муслимана – организовали свечану вечеру у Соколском дому. Испред Соколског дома муслимани су направили славолук, на коме је писало: “Бог, Краљ и Дража“. Била је истакнута и велика краљева слика. Дража је питао муслимане како су успели да сачувају тако велику краљеву слику, на што су они одговорили: “Тако што смо преко ње 1941. године ставили Павелићеву слику“.16
По селима на десној обали реке Босне Дража се кретао са свега два пратиоца, сретајући и муслимане. Дуго се препричавао један догађај из Копривне, када је неком муслиманском кирајџији, из фамилије Исић из Таревца, код куће Воје Лазића коњ из запреге пао са моста и поломио предње ноге. Исић је замолио неког четника да убије коња, да се не мучи, што је он и учинио. Није имао куд, јер је издржавао фамилију превозећи робу на пијацу у Добој. Док је седео на колобрану држећи се за главу, наишао је Дража и запитао шта се десило. “Дража је сјахао с коња, пришао кириџији и након краћег разговора видјели смо како Дражин ађутант даје паре том очајном човјеку. По изразу лица видјело се да је кирајџија задовољан. Они који су били ближе, тврдили су да је накнада исплаћена у златним фунтама“, сведочи Сретен Лазић, очевидац догађаја.17
4. МУСЛИМАНИ ПРВАЦИ У ЧЕТНИЧКИМ РЕДОВИМА
Као најистакнутије муслимане у четницима Алија Коњхоџић наводи мајора Фехима Мусакадића, Мустафу Пашића, др Исмета Поповца и поручника Омер-бега Ченгића.
Фехим Мусакадић је био носилац Карађорђеве звезде из Првог светског рата, као добровољац Српске војске. Уочи Другог светског рата био је шеф полиције у Сарајеву. Од 1942. године организовао је муслиманске четничке јединице у Херцеговини и био је члан штаба Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине мајора Петра Баћовића. “Мило ми је што Вам се Муса допада. У њему се никад нећете преварити. Ово што сад ради је његов животни циљ“, писао ја Дража 8. јануара 1943. мајору Захарију Остојићу о мајору Фехиму Мусакадићу.18
Комунисти су мајора Мусакадића убрајали у ред својих главних непријатеља, јер је већ самом својом појавом реметио њихову пропаганду. Лично Ј. Б. Тито је наредио да се он ликвидира, а прилика се указала почетком јуна 1943. године, када је стигла информација да се део штаба Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине налази у Странама код Улога, у Невесињском срезу, са малим обезбеђењем. То је било у време Операције “Шварц“, када су четничке јединице које су успеле да се извуку из обруча добиле наређење да се уситне док не прође немачка главнина. Поред Мусакадића, комунисти су заробили и Баћовићевог заменика, мајора Јована Пантића, и још неколико официра, подофицира и војника. Сви су мучени и убијени, осим једног четника, који је успео да побегне.
Мустафа Мујо Пашић је уочи рата био судија Окружног суда у Мостару. Априла 1941. године јавио се у усташку команду, по наређењу да сви Срби, Јевреји и Цигани морају да предају оружје, радио апарате, бицикле, и сл. Познајући судију Пашића, усташе су га питале зашто је дошао, на што је уследио одговор: “По вашем наређењу“. Када су му рекли да се наређење односи само на Србе, Јевреје и Цигане, он је узвратио: “Ја сам Србин, наређење се односи и на мене“. Пашић је тада ухапшен, али је ускоро пуштен на интервенцију родбине и пријатеља. Током 1942. године приступио је четницима, а 1943. Немци су га заробили и предали усташама. Убијен је у концентрационом логору Јасеновац.
Др Исмет Поповац, лекар у Коњицу, од 1942. године сарађивао је са штабом мајора Баћовића, а потом се једно време налазио у штабу мајора Захарија Остојића. Заробљен је од усташа и убијен у Требињској шуми, лета 1943. године.
Према Коњхоџићу, активни поручник Омер-бег Ченгић ступио је у четничке редове почетком 1942. године, такође у Херцеговини. Вероватно је реч о потпоручнику Хамдији Ченгићу, кога Дража помиње у радиограму мајору Баћовићу од 22. децембра 1942. године. Тај радиограм гласи: “Добио сам извештај о раду потпоручника Хамдије Ченгића. Врло добро ради. Доведите га у везу са Мусакадићем“.19
Према Коњхоџићу, Ченгић је крајем 1942. послат је на специјални задатак у Мостар, али је био откривен од стране усташа и заклан.
Сва четворица – Мусакадић, Пашић, Поповац и Ченгић – била су организатори муслиманских четничких јединица у Херцеговини.
Муслиман на највишим положајима у покрету био је Мустафа Мулалић. Рођен је у Ливну 1898. године, а уочи рата је живео у Београду, где је радио као публициста и народни посланик. Од средине 1943. године до краја рата налазио се у Дражином штабу. Као представник муслимана Босне и Херцеговине био је потпредседник Централног националног комитета Краљевине Југославије. Јануара 1944. постаје члан председништва Народног конгреса у селу Ба, на коме је поднео један од укупно шест реферата. Од лета 1944. године Мулалић је члан и Извршног одбора ЦНК, односно новопроглашене Југословенске владе. Уређивао је једно од централних гласила покрета – “Исток“, лист муслиманских равногораца. Писао је чланке за тај лист, као и за радиофонску станицу “Равна Гора“. Заробљен је пролећа 1945. године у Босни. После др Ђуре Ђуровића и др Александра Аксентијевића, августа месеца те године био је трећеоптужени на првом стаљинистичком процесу организованом у Београду. Осуђен је на вишегодишњу робију зато што је, како је наведено у пресуди, својим чланцима, и уопште својим радом, “ширио неистините клевете противу народноослободилачког покрета, настојећи да придобија муслиманске масе за оружану борбу противу Народноослободилачке војске и Партизанских одреда Југославије, а у корист окупатора“. У пресуди је назначено да је Мулалић “вере исламске, по народности Србин“.20
Преминуо је одмах пошто су га пустили из затвора, из Главњаче у Београду, 1951. године.
(…)
7. МУСЛИМАНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ НА СЕВЕРОИСТОКУ БОСНЕ
Новембра 1943. године, као и Баћовићу, Дража је наређења о придобијању муслимана слао и другим командантима у мешовитим срединама. Капитулацију Италије септембра 1943. пратио је нагли раст комунистичког покрета, захваљујући с једне стране подршци западних сила, а с друге малобројности немачких јединица. Поједине области Немци су потпуно препустили формацијама НДХ, да би их ове предале комунистима, верујући да је крај рата близу и да тако у прави час прелазе из губитничког у победнички табор. Међутим, видевши да се Западни савезници неће искрцати на Балкан, Немци су с Јадрана поново кренули ка унутрашњости. Тако су страдали и муслимани, најпре током комунистичких мобилизација и реквизиција, а онда, још више, у немачким операцијама. Управо то је Дража покушавао да искористи, а карактеристичан је његов радиогам мајору Манојлу Пејићу, делегату Врховне команде за централну Босну, од 26. новембра 1943:
Настаните најенергичније да преко попа Саве (Божића – команданта Требавског корпуса – прим. аут) ухватите што чвршћу везу са муслиманима. Сад је веома повољан моменат, кад су искусили благодет комунизма.36
Или, ово је Дражин распис свим командатима од 15. јануара 1944:
Колико год можете утичите на муслимане да се организују за отпор против комуниста… Нарочито развијте пропаганду међу муслиманима да комунисти иду против скривања жена и да жене узимају у своје редове. У Босни су масу муслиманки одвели од куће.37
Потпуковник Захарије Остојић јављао је Дражи 5. јануара 1944. како мајор Милорад Момчиловић, командант Романијског корпуса, још “од раније одржава везу са Хасаном Дедићем“, кога је назвао “личним пријатељем“, додајући: “Сви моји команданти имају упутства за рад са муслиманима“.38
Мајор Шефхет Хасандедић био је начелник штаба 3. зборног подручја НДХ, односно домобрана. Сарађивао је са четницима иза леђа Хрватима и Немцима.
У већини крајева напори за придобијање муслимана остали су безуспешни. Примера ради, ово је Остојићев извештај од 16. јануара 1944. године:
Момчиловић јавља да се са муслиманима из области Јабуке, Мрежице и Црне Реке ништа позитивно не може постићи, јер су врло превртљиви и чим наиђу Немци или комунисти прилазе њима и раде противу нас.39
Међутим, на североистоку Босне већина муслимана од тада се или борила заједно са четницима, или их макар није узнемиравала. О првом значајном успеху Дражу је известио мајор Стеван Дамјановић, командант Мајевичког корпуса, 14. јануара 1944. године:
Зелени кадар има свога вођу Несата Топчића, муслимански учитељ. Одметнуо се од Хрвата и Немаца. Зелени кадар у заједници са четницима води борбу против комуниста и заштићује муслимански живаљ од комунистичких и муслиманских банди. Ако га зна Мустафа (Мулалић, члан ЦНК – прим. аут) нека напише једно писмо за њега преко мене, али све изгледа да њима командује мајор Шефхет Хасандедић. Са њиме ћу ступити врло брзо у везу.40
Још лепше вести Дамјановић је послао 1. марта:
Министру војске морнарице и ваздухопловства господину Дражи Михаиловићу, на данашњој конференцији којој су присуствовали представници Срба и муслимана Тузланског округа, којом је приликом изражена радосна жеља да дође до искрене и братске везе, коју не би никаква сила могла раскинути. Решено је, да се потпуно духовно зближимо, оружано сложимо, да братски и искрено наступимо против свих који раде на раздору и угрожавању нашег опстанка.41
Дража је 7. марта изразио “највећу захвалност на одржаној конференцији Срба и муслимана и њиховом поздравном телеграму“, додајући: “Само братским радом можемо спасти државу и народ“. Депеша са конференције православних и муслимана из Тузланског округа прослеђена је Југословенској влади и Западним савезницима.
Дража је 11. марта тражио од Остојића “да што пре ухвати везу са Хасандедићем и да поради на погодан начин да изађу у шуму у састав наших јединица“. Такође, требало је да поручи Хасандедићу “да пошаље своје представнике У Врховну команду, где се већ налази Мулалић“.42
Међутим, Хасандедић се није одлучио на тај корак, а коначно се преломио на другу страну после говора краља Петра од 12. септембра 1944. Претходних дана Остојић је очекивао Хасандедићев долазак у свој штаб, ради договора око заједничког преузимања власти у Сарајеву.43
Због краљевог говора, дакле, од тога није било ништа. Са радио станице пуковника Гојка Бороте, команданта Сарајева, М. Рајковић је потпуковнику Остојићу 24. септембра 1944. послао контроверзан радиограм: “Овамо муслимани све више наклоњени нама. Мењају оријентацију сваки час“.44
На североистоку Босне, муслимани су и даље остали уз четнике. “Авди бег пита да ли да се прими да организује летећу муслиманску бригаду са седиштем у Јањи, а за ово да му даду Немци наоружање“, писао је 6. октобра потпуковнику Стевану Дамјановићу капетан Рајо Бањичић, начелник штаба 2. групе бригада Мајевичког корпуса. Дамјановић је одговорио потврдно, напомињући да Авди бег “пази кога прима, да му црвени и други не убаце своје људе“.45
Нешто јужније од Јање, “Шепчани муслимани“ били су у партизанима, док су од Зворника и даље, као и раније, били у усташама.
Већ 22. октобра Бањичић је писао Дамјановићу: “Немци отишли из Бијељине, муслимани траже да ми одмах дођемо“. Муслимани су се бојали упада комуниста, јер њихове снаге нису биле довољне за одбрану вароши. “Данас 22. о.м. у 16 и 30 ушао сам са војском у Бијељину и поступио тачно по Вашем наређењу. Све је у реду“, јавио је Бањичић касније истог дана, док је сутрадан Дамјановић известио Дражу:
Бијељину смо заузели и успоставили нашу власт са муслиманима.46
Такође истог дана, 23. октобра, Дамјановић је наредио Бањичићу:
Командант муслиманске бригаде… да одмах мобилише и реорганизује све њихове снаге од Бијељине до Теочка. Све да окупи и сумњиве да гони.47
Према Уредби о формацији Југословенске војске у Отаџбини, од 1. децембра 1944, поред српске, хрватске и словеначке армије, проглашено је и оснивање Групе муслиманских корпуса. Као командант Групе муслиманских корпуса наведен је “ђенерал Ђерзелез“.48
То је био псеудоним Мухамед бега Прељубовића, команданта 6. муслиманског корпуса Југословенске војске у Отаџбини, јединог из Групе муслиманских корпуса за који се зна да је заиста основан, децембра 1944, у области Мајевице. Начелник штаба 6. муслиманског корпуса био је Абдулах Мула Османовић (у неким документима: Рамановић). Корпус се састојао од 1, 3. и 6. муслиманске бригаде, којима су командовали Абдулгафар Накичевић, Нурија Хасанбеговић и Хата Карић.49
Док је формирање корпуса било у току, 27. децембра 1944, потпуковник Дамјановић је известио Дражу:
Муслимани се добро држе. Прељубовић је са Бањичићем доле, а начелник његовог штаба са мном. Формирамо муслиманске бригаде, али тешко иде скупљање, јер су се по групицама разбегли.50
Абдулах Мула Османовић је после неколико дана честитао Дражи Божић:
Господину министру Дражи Михаиловићу. У име муслимана са територије Мајевичког корпуса Југословенске војске у Отаџбини и своје лично, честитам Вам празник Христовог рођења, да под славном круном Карађорђевића и Вашим мудрим вођством ускоро доживимо пуну слободу у демократској Краљевини Југославији. Истичем пример братске сарадње муслимана на Мајевици са православном браћом и позивам све наше старешине као и сву браћу муслимане да овим путем пођу.51
Честитка је расписом пренета свим командантима. Дража је одговорио Османовићу 7. јануара 1945:
Најсрдачније и братски захваљујем начелнику штаба 6. муслиманског корпуса брату Абдулаху Мулас Рамановићу и свој браћи муслиманима на његовој честитци за божићне празнике, нека да Бог да се све наше жеље испуне на срећу нашег народа.52
Честитку за Српску Нову годину потписали су заједно Дамјановић и Османовић, а одговорили су им, 18. јануара, Дража и Прељубовић, који се налазио у Врховној команди:
Мухамед бег Прељубовић и Чича, обојица заједно, захваљују на лепој честитци о Новој години, која је и делима доказана. Уверени смо да ћемо у Новој години остварити све наше идеале и слободу нашег народа, за слободу сваког појединца. Братски поздрав Чика Дража и Прељубовић.53
Да је и после два и по месеца све било у реду, видимо из Прељубовићевог радиограма Османовићу од 26. марта 1945:
Чича и ја смо сретни када смо прочитали твој извештај од 11. марта о.г. Овим путем ти потврђујем пријем твога писма. Материјална средства ћемо послати када се отвори канал. Твој рад је одличан и веза са Леком (Дамјановићем – прим. аут) нас обадвојицу одушевљава. Констатујемо Чича и ја да је веза између муслиманских и православних јединица најбоља на Мајевици.54
У међувремену, комунисти су непрекидно понављали да четници кољу све муслимане на које наиђу. Када су четници заузели Кладањ, објавили су да је ово место потпуно спаљено и да у њему више нема ни једног живог муслимана. Зато је Дража 24. децембра 1944. послао деманти из Кладња, преко мајора Певеца, саопштавајући:
Срећни смо да можемо да објавимо да није пала ни једна длака са главе ни муслиманима ни другом становништву како у Кладњу тако ни у другим областима којима влада Југословенска војска у Отаџбини.55
Истог дана Дража је обавестио Певеца да је Кесеровићу “пришао један батаљон муслимана под командом поручника Феризовића“. А пуковнику Мирку Лалатовићу Дража је 1. јануара 1945. писао:
Прешао сам са јачим снагама кроз Кривају и задовољан сам са држањем муслимана и католика. Свуда беже од комуниста, па су тако побегли и од нас, али су се вратили на први наш позив.56
Из Копривне, 14. јануара, Дража шаље радиограм капетану Илији Жугићу, команданту Кладањске бригаде, наводећи да је “задовољан ситуацијом“ на његовом терену. Жугићу је наређено да “продужи рад са муслиманима“.57
У Грачаници, муслимани су се борили заједно са четницима до 25. фебруара, када су пришли партизанима. Мајор Младен Младеновић, командант Јужноморавског корпуса, тада је известио о “издаји муслимана“.58
У области Градачца, муслимани су се налазили под командом мајора Николе Калабића, до 11. марта 1945, када су комунисти заузели и ово место.
Пуковник Петар Симић, командант Северне групе босанских корпуса, известио је Дражу 31. децембра 1944. да су се на терену Озренског корпуса неке муслиманске јединице “пријавиле за сарадњу са нама и одмах ступиле у борбу“. Радиограмом од 4. јануара 1945. прецизирао је да је код Сребреника заједно са четницима партизане нападало и 400 муслимана.59
О ситуацији на територији Требавског корпуса Дражу је 6. јануара 1945. године известио потпоручник Душан М. Спајић, предратни саветник министра унутрашњих послова. Њега је Дража раније послао на Требаву, као свог обавештајца. Спајић је писао:
Муслимани, у тежњи да избришу утиске из 1941. године, када су се солидарисали са Хрватима, труде се да се сада покажу већим Србима но што смо и ми сами. У томе циљу гледају на свакоме кораку да изазову сукобе са Хрватима. Наши људи – борци, не увиђају да нам то не иде у корист, спремни су да у томе погледу вазда сарађују са муслиманима па ма и на штету опште ствари. Тако је пре извесног времена између усташа, којима је преко дана био слободан долазак у Модричу, и муслимана које су усташе тако покушале разоружати, избио сукоб. Вештим настојањем муслимана умешали су се и наши у овај сукоб и убили четири усташе. То је довело до затегнутог стања између нас и усташа у Посавини, те су усташе побиле неке наше људе у Шамцу, Црквини и Милошевцу.60
Спајић даље наводи да је прота Саво Божић успео да изгради добре односе са муслиманима, али да их неодговорни појединци кваре. Тако, у Кожуху је на пазарни дан на улици убијен један муслиман, док је неколицина опљачкана. Зато су они престали да долазе, па се у Требавском корпусу осетио недостатак муниције, “коју су углавном на пијац доносили муслимани“. Починиоци убиства и пљачке били су познати, али против њих још ништа није било предузето.
Петар Ђокић, један од четника Требавског корпуса који је доспео у емиграцију, о напорима проте Божића поред осталог је записао:
Са крстом у једној а пушком у другој руци, прота Саво је повео прве заштитнике ојађених и осветнике недужно побијених. У тој невољи, притекле су му у помоћ не само најбоље снаге требавских светосаваца, већ и свесна муслиманска браћа околних села. Ови муслимани су заиста били верни борци и браниоци Династије Карађорђевића, што може да им служи на част и понос. Том слогом браће у невољи, прота Саво је спречио намеру душмана Српског народа, да искористе заблуде прошлости и тадашње интриге, у циљу међусобног истребљења Срба православних и Срба муслиманске вере. Уместо тога, под његовим мудрим вођством, браћа се објединила и заједнички бранила од лажних хришћана – свирепих усташа и истинитих безбожника – бездушних партизана.61
8. ЗАКЉУЧАК
Током Другог светског рата највећи број војно способних муслимана налазио се у нацистичким формацијама. Само кроз две СС дивизије, “Ханџар“ и “Кама“, прошло је око 30.000 муслимана из Босне и Херцеговине. Још већи број муслимана служио је у усташама, домобранима, зеленом кадру и локалним милицијама. Тако је бројно стање од по неколико хиљада муслимана у четничким и партизанским редовима, пре последње фазе рата, било симболично.
Ступању муслимана у четнике допринео је низ околности: традиција, јер су као Срби исламске вере учествовали у српским националним покретима од друге половине 19. века до Другог светског рата, затим идеализам неких њихових вођа, страх од комунизма као атеистичког покрета, бекство од мобилизације за Источни фронт, долазак америчког пуковника Мекдауела у Дражин штаб, итд.
Међутим, главни фактор опредељења муслимана на ову или ону страну био је однос снага. Зато је крај рата већина војно способних муслимана, укључујући и бивше есесовце, дочекала у комунистичким редовима.
ИЗВОРИ:
1 Фалсификовање титуле Твртка Првог иначе је опште прихваћено у историји. Вероватно први пут појавило се у “Историји Срба“ Константина Јиричека. Користећи оригиналну предвуковску српску ћирилицу, којом се Твртко потписивао, Јиричек тај потпис и цитира привидно у оригиналу: “Стефан Твртко в Христа бога краљ Србљем, Босне и Приморију“. (К. Јиричек, Историја Срба, први том, 320.) Ово је, дакле, само привидно оригинални цитат, јер у оригиналу нема зареза – у средњевековном правопису нису се користили зарези – који, сем што ствара граматички неисправну реченицу, мења њен смисао. Исто као и Твртко потписивали су се и његови наследници. Сви су најпре саопштавали којим народом владају (“краљ Србљем“, односно “краљ Србима“, или, у духу савременог језика, “краљ Срба“), а потом су додавали области којима су владали. Примера ради, ово је потпис Твртка Другог, према повељи Дубровчанима из 1433. године: “Ми господин Стефан Твртко Твртковић по милости Господа бога краљ Срба Босне Приморија и Хумске земље“. (Факсимили оригиналних повеља могу се наћи на Интернету, на пример: http://www.pogledi.rs/istorija/srpska bosna.) Нова историја Бошњака одрекла се тврдње аустроугарске историје да Османлије с оне стране Дрине нису затекле хришћане, већ богумиле, свакако зао јер је то немогуће доказати.

2, 3, 4 Споменица “Братства“ 1954-1974, 29, 35-36, 406.
5 Књига о Дражи, том И, 28, 25.
6 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 823.
7 и 8 АВИИ, ЧА, К-289, рег. бр. 5\1.
9 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 17\1.
10 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
11 Споменица “Братства“ 1954-1974, 397-400.
12 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
13 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22\1.
14 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
15 Споменица “Братства“ 1954-1974, 409.
16 Према изјави Сретена Лазића из Копривне, аутору. Лазић је тада одвезао Дражу у Модричу, чезама.
17 Према изјави Сретена Лазића аутору.
18 и 19 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 17\1.
20 Суђење члановима политичког и војног руководства организације Драже Михаиловића, 544, 542.
21, 22 Споменица “Братства“ 1954-1974, 404-405, 404 и 413.
23 Зборник докумената, том 14, књига 2, 367.
24, 25 Зборник докумената, том 4, књига 11, 160-161, 230.
26 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
27 Зборник докумената, том 14, књига 3, 237.
28 http://www.bosnjaci.net
29 Споменица “Братства“ 1954-1974, 414-418.
30 и 31 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 4\1.
32 Споменица “Братства“ 1954-1974, 404-405.
33 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
34 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
35 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
36 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
37 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
38, 39, 40 Зборник докумената, том 14, књига 3, 232-233, 276, 279.
41 и 42 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
43 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
44 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
45, 46 и 47 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 1\1.
48 Зборник докумената, том 14, књига 4, 430-432.
49 и 50 Зборник докумената, том 14, књига 4, 700.
51, 52 и 53 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
54 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
55 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5\1.
56 и 57 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
58 Зборник докумената, том 14, књига 4, 776.
59, 60 Зборник докумената, том 14, књига 4, 712 и 718, 555.
61 Споменица “Братства“ 1954-1974, 408.

(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, 5. том, Крагујевац, 2010)
Процес генералу Михаиловићу, претрес од 26. јуна 1946. године:

Тужилац Минић: Молим вас, оптужени Михаиловићу, по вашој директиви колико је људи морала садржати свака тројка?
Оптужени Михаиловић: Тројка је тројка.
Тужилац Минић: Значи три човека?


:-D
Аватар
Branke90
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 580
Приступио: мај 2011
Место: Источно од Рајха

Re: Муслимани у четницима

Порука Branke90 4.5.2013. 18:53

Муслимани у четницима, према Споменици “Братство“

17. март 2013.

Слика

Ово су делови из књиге “Споменица Братства 1954-1974“, коју је 1974. године у Торонту, Канада, приредио и објавио Алија С. Коњхоџић:

Слабо обавештени и неупућени често пута су у току Другог светског рата питали: да ли у коме проценту муслимани у Босни и Херцеговини узимају учешћа у борби против окупатора, усташа и комуниста; да ли има муслимана у четничким јединицама под командом Драже Михаиловића. Ово питање с времена на време понавља и у круговима српске емиграције. Није ни чудо, јер се зна да је један добар део муслиманског становништва у т. зв. „Независној Држави Хрватској“ пришао усташама и заједно с њима вршио највеће злочине над немоћним српским становништвом.
Усташе и комунисти су тврдили, тврде и данас, да у четничким и равногорским редовима није било муслимана, већ да су ови били уз усташе односно уз комунисте. Ми не желимо да расправљамо ма какво питање, ни са усташама ни са комунистима, овим путем. С њима ће обрачунати Српски народ кад за то дође време и на начин који он нађе за подесан. Ми желимо да по овом питању дамо обавештење Србима који нису имали прилику да се у то увере, лично или на који други начин. Поред тога, ми, Срби, сматрамо за нашу дужност да одамо наше признање оним муслиманима који га заслужују.
Нама је необично жао, што ћемо, ненамерно, услед помањкања писаних података, услед несећања, пропустити да поменемо имена многих муслимана-националиста који су имали великих заслуга у формирању муслиманских четничких јединица, као и оних који су били у командама и јединицама скупа са четницима. Навешћемо имена оних којих се сећамо, чија нам је зла судбина позната.

МУСЛИМАНИ-РАВНОГОРЦИ

Нема сумње да прво место међу Србима муслиманске вероисповести, који су се у се у самом почетку ставили на расположење неумрлом Чичи, заузима пок. Фехим Мусакадић. Неумрли наш Чича волео је Мусакадића као ретко кога од својих команданата и четника. Мусакадић је био српски добровољац у Првом светском рату. Тада је одликован највећим ратним орденом, Карађорђевом звездом с мачевима. Био је у Сарајеву до почетка Другог светског рата Директор полиције. Он је живео за Српство, њему служио, њиме се поносио и, напослетку, за њега дао и свој живот. Пок. Чича га је доделио у Штаб Команде Источне Босне и Херцеговине, на чијем је челу био чувени јунак, војвода Петар Баћовић. Пок. Мусакадић је ухваћен од стране комуниста почетком јуна 1943 године у Странама код Улога, срез невесињски, скупа са пок. мајором Јоцом Пантићем, бив. среским начелником Јовићем, поручником Ковачевићем из Гацка, носиоцем Карађорђеве звезде с мачевима, наредником Станишићем, наредником жандармерије Иваном (Хрант, чије сам презиме заборавио), и још неколико четника чијих се имена не сећам. Један од преживелих четника, који је успео да умакне комунистичким куршумима, причао је, како су се сјајно држали сви. Сви, и Мусакадић, пред саму смрт, узвикнуо је: „Живео Краљ, живео Дража, доле Тито!“
На друго место долази, свакако, познати судија окружног суда у Мостару, Мујо Пашић. Ко од раније није познавао овог дивног човека и Србина, упознаће га из неколико следећих редака. Било је то у априлу 1941. године. Хрватске усташе и у Мостару, као и у осталим градовима и местима наредише, под претњом смртне казне, да сви Срби, Јевреји и Цигани морају да одмах предају усташкој полицији своје радио апарате, евентуално оружје и муницију. Наређење се, зна се, односило искључиво на Србе православне вере, Јевреје и Цигане. Међу Србима налази се и судија Пашић са својим новим бициклом. „А што сте Ви дошли са бициклом?“ упитале су усташе судију Пашића. „По вашем наређењу“, одговорио им је Мујо. „Па, ми смо наредили само Србима, Јеврејима и Циганима, него вратите се кући и носите ваш бицикло“, рекоше му усташке звери. „Ја сам Србин, наређење се односи и на мене, ево вам бицикло“, одвратио је судија Пашић. Оставио је бицикло, али је зато одведен у затвор. На заузимање његових бројних сродника и пријатеља успело се да га пусте на „слободу“. Какав се показао на овом месту, такав је био и остао кроз цело време борби у редовима ген. Драже, све док није био заробљен од Немаца и предан усташама. Умро је јуначки и мученички у расаднику „хрватске хиљадугодишње културе“, логору смрти, Јасеновцу.
Трећа личност, др Исмет Поповац, лекар из Коњица, долази у прве редове четника-муслимана. Због своје сарадње са четницима и свога отвореног сукоба са Хрватима и партизанима гине као четник у Требињској шуми, близу Требиња, 1943. год.
Поручник Ченгић, млади активни официр, придружио се четницима већ почетком 1942. године. Послат од стране четничке команде са специјалном мисијом у Мостар, бива ухваћен и заклан од усташа. Напред наведена четири Србина-муслимана били су муслиманско вођство у четничким редовима за Источну Босну и Херцеговину. Било их је још, но њихова имена не смемо овом приликом да помињемо, јер се, можда, још који од њих налази у животу у земљи најцрњег терора, Титовој Југославији.
Мусакадић, Пашић, д-р Поповац, поручник Ченгић и други њихови ближи сарадници-муслимани, нису били команданти без војске, како би злонамерни људи хтели, кад им устреба да тврде. Нису заборавили неколико преживелих сведока наш оружан план и напад, 18. и 19. јануара 1943, на чисто муслиманску-усташку тврђаву Бјелемиће (срез Коњиц). Скупа се невесињском, коњичком, калиновачком и другом сарајевском четничком бригадом, под мојом командом и командом пок. Крста Ковачевића, активног капетана, раме уз раме борили су се и два батаљона муслимана-четника. На челу муслиманских четничких батаљона били су Фехим Мусакадић, Мујо Пашић, др Поповац. Кад смо освојили општину Бјелемиће, власт је преузео лично мајор Фехим Мусакадић. Муслимани-четници су, тада, стрељали тројицу муслимана-усташа из места.
Кад смо у пролеће 1943 године, водили огорчене борбе са партизанима, у нашим четничким редовима имали смо два батаљона муслимана: један у саставу невесињске бригаде којом са ја командовао, а други у саставу мостарске бригаде, којом је командовао кап. Владо Милутиновић, сада у Канади. Многи су од њих пали на пољу части, за слободу. Пали су поред Срба-четника. Њихове жртве, њихова крв, њихови млади животи неће се заборавити док траје нас који смо с њима делили зло, а добра је било онда врло мало. С тога, нека је слава и хвала њиховим палим жртвама.
А сада, пред завршетак, хтео бих да замолим све Србе који се баве политиком и који се боре против комунизма, фашизма и нацизма, да не смећу с ума, кад будемо ударили темеље нашој националној држави, да су Босна и Херцеговина српске земље, да су муслимани Босне и Херцеговине у огромној већини Срби, да муслимане из ових двеју српских покрајина треба да води дух и идеја муслимана-Равногораца: Фехима Мусакадића, Муја Пашића, д-р Исмета Поповца, Срба-мученика, а не неких сумњивих, самозваних вођа, који су служили усташама и Анти Павелићу.
Фехиме, Мујо, Исмете и остали четници-муслимани, који дадосте своје животе за Краља Петра, за неумрлог Чичу Дражу, за Равногорство и Српство, нека је: Рахметулахи алејхи разметен васиах!
(„Братство“ – мај 1954.)
Вејсил Н. Прељо (Буенос Аирес)

400 МУСЛИМАНА ЧЕТНИКА ИЗ УМЧАНА

У штабској чети среског команданта у Коњицу Јова Бабовића са малим изузетком били су муслимани-четници, а у саставу Коњичке четничке бригаде налазили су се муслимани-четници из Коњичке Жупе, Бјелемића и Улошки батаљон. Коњичка бригада бројала је 330 бораца, Коњичка Жупа 200, Бјелемићи 200, а Улошки батаљон 150 бораца. Из Коњичког среза скоро сви муслимани, способни за борбу, били су у четницима. На положају Бјелашнице било је 400 муслимана четника од Умчана у заједници са Вукасовићем. Вукасовић је био командант 2. сарајевске бригаде. У Вишеградској бригади капетана Никића налазило се 200 муслимана четника. У борбама око Неретве-Главатићева потпуковник Јовановић, поред својих 200 бораца, имао је у своме саставу и 200 муслимана-четника на линији Бјелашница – Коњиц – Бијела. Код резервног поручника на положају Девојчин Кук 70, у одреду Куртеша, који је бројао 550 бораца, било је 80 муслимана четника, а у саставу Херцеговачког одреда исто толико муслимана четника.
Као што се из изложеног види, босанско-херцеговачки муслимани из Санџака били су на страни своје прогоњене браће Срба православне вероисповести. Они су активно учествовали у оружаним четничким одредима под вођством бесмртног Драже, писали резолуције и мушки, како доликује оџаковићима и кољеновићима, протествовали против усташког насиља. Многи знани и незнани појединци, махом интелектуалци, на разне начине чинили су неоцењиве користи борби, коју је голоруки Српски народ водио против усташких и партизанских хорди.
Почетком 1942. године образован је у Сарајеву Муслимански четнички акциони комитет од 14 чланова, чија имена из разумљивих разлога ни данас не можемо објавити, јер многи живе и таворе своје дане под Титовим терором.
У самом окупираном Београду био је образован муслимански центар, који је сарађивао у разним видовима са Равногорским покретом и посебним каналима одржавао везе са Босном и Херцеговином. Одласком Мустафе Мулалића, бившег народног посланика на Равну Гору, вођство муслиманског центра преузео је Абдулах Кемура, књиговођа Српске земљорадничке набављачке задруге, кога су партизани убили међу првима при заузимању Београда. Група је издавала илегално и лист ИСТОК под уредништвом Мустафе Мулалића, преко којег је одржавана веза са земљом. Лист се штампао у Дражином главном штабу, заједно са два централна листа: РАВНА ГОРА и РАВНОГОРСКА МИСАО.
Писцу ових редова припада донекле заслуга за успешно функционисање обавештајне службе на терену Босне и Херцеговине, која је дејствовала из Београда, преко проте Божића и Јездимира Дангића, а у којој су радили све сами Срби муслиманске вероисповести.
Подземном раду овог обавештајног центра има се захвалити да су босанско-херцеговачки муслимани били обавештавани о приликама у свету, о стању у окупираној Србији и позивани да у свакој прилици прогоњеном брату укажу помоћ и заштиту. Да није уништена огромна архива комесаријата за избеглице у Београду, којем је на челу био велики српски родољуб и истакнути соколски првак Томо Максимовић, генерални директор светске фирме „Бата“ за Југославију, знало би се нешто више о раду Срба муслимана, како у Београду, тако исто и у Босни и Херцеговини. Комесаријат је саслушавао сваког избеглицу из Босне и Херцеговине, као и из осталих српских покрајина, чијим се исказима морало веровати. Велики број избеглих Срба изјавио је, да су уз помоћ муслимана прешли Дрину и тако избегли сигурну смрт. Ми смо, износећи ове непотпуне податке о ставу босанско-херцеговачких муслимана за време Другог светског рата, као и о учешћу великог броја муслимана у четничким одредима, извршили своју дужност. Намера нам је да овим сачувамо ову истину од заборава за познија српска поколења. Она ће у миру и слободи, без икаквих предрасуда, и на темељу многобројних и кудикамо убедљивијих чињеница, него што су ове, правилно оценити све те напоре и жртве босанско-херцеговачких муслимана. Тако ће из свега тога извући још један доказ, да су све то чинили као национално свесни Срби муслиманске вере и да нису жалили ни своје животе, када је била у питању судбина српског народа.
И на крају сетимо се Његоша: „Не пита се ко се како крсти, но чија му крвца грије прси, чије га је мљеко задојило.“
Алија С. Коњхоџић

ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ И МУСЛИМАНИ


Како је генерал Дража Михаиловић гледао на проблем наше муслиманске браће најбоље ће се видети из следећег телеграма, који је упутио 21. јануара 1945. године Краљевској југословенској влади преко једне од својих непосредних радио веза које је имао с њом. У том телеграму објашњен је став муслимана у решавању југословенског питања. С обзиром да је генерал Михаиловић тај телеграм послао, очигледно је да се сложио с погледима наше муслиманске браће. Изјаву муслимана потписао је један од најугледнијих међу њима. Његово име, нажалост, не можемо објавити пошто се налази у земљи. Та изјава гласи:
„Ми, муслимани Краљевине Југославије, безусловно и непоколебљиво смо за уставно-монархиски облик владавине са династијом Карађорђевића и Краљем Петром Другим на челу.
„Ми смо исто тако за федеративно уређење Југославије на етничком принципу, с трима федеративним јединицама: српском, хрватском и словеначком. Како ми, муслимани живимо искључиво на српском етничком подручју, то је разумљиво, да тражимо да сви неподељени уђемо у састав српске федеративне јединице.
„Што се тиче Босне и Херцеговине, ми тражимо да те покрајине, заједно са суседним српским крајевима, као и са оним срезовима у Санџаку, који и саобраћајно и привредно гравитирају Босни и Херцеговини, образују у српској федеративној јединици једну велику самоуправну област, способну за живот, и са пуном административном аутономијом. Тој области мора се, с обзиром на географски положај и саобраћајне могућности, обезбедити приступ и на море, како на југу тако и на југозападу.
„У културно-просветном погледу ми тражимо да нам се као целини обезбеди пуна верско-просветна аутономија.
„Како су сви наши захтеви оправдани и етнички и историски и основани на потпуно демократским принципима, то смо уверени да ће наићи на пуно разумевање у свима непристрасним круговима и српским и хрватским, и да ће муслимани овим својим ставом допринети свој прилог правилном решењу српско-хрватског питања.
„Наглашавамо да смо већ и као муслимани против комунизма и против терора а за пуну и истинску демократију, у чију победу чврсто верујемо.“
Ова резолуција муслимана, достављена Краљевској влади преко генерала Драже Михаиловића, најбољи је одговор свима онима који данас настоје да прогласе нашу муслиманску браћу Хрватима а Босну и Херцеговину некаквим хрватским покрајинама.
(„Братство“ – март 1956.)

ЦЕНТРАЛНИ НАЦИОНАЛНИ КОМИТЕТ И МУСЛИМАНИ

На састанку Централног Националног Комитета, одржаном у Српској Грапској, 14. октобра 1944 године, председник Извршног одбора Ц.Н.К. Др Стеван Мољевић рекао је следеће:
„При расматрању наешг питања према муслиманима у Југославији за нас Србе су од важности четири момента која не смемо губити из вида: „1. ПРВО, муслимани у Југославији броје 1.880.000 душа, с којим се бројем мора озбиљно рачунати и који у случају мудре и паметне државне политике може да буде позитиван фактор у нашем унутрашњем државном животу, као што може да буде и негативан ако се не пође правим путем.
„2. ДРУГО, при узимању питања муслимана у државном уређењу и животу Југославије ваља знати да они у Југославији живе искључиво на српском подручју од Бихаћа и Цазина на северозападу, па све до Ђевђелије на југоистоку – у области Босне и Херцеговине, Раса, Косова и Метохије и Јужне Србије. И, ако се Југославија обнови на федеративној основи, као што мислимо и желимо, онда ће сви муслимани у Југославији доћи у састав српске федералне јединице. То има и ту добру страну што ће се сва питања муслимана у тој једној јединици, на један начин и пред једним форумом моћи да реше. Има то и ту добру страну што су кроз неколико векова заједничког живота Срби православни и муслимани свикли једни на друге и што познају живот и обичаје једни других, што није случај код других.
„3. ТРЕЋЕ, што Ислам према држави има свој став за који би могли рећи да је државотворнији него друга религија.
Шеријатски прописи Ислама, уколико се односе на организацију муслиманске верске заједнице, омогућују пуну самосталност те заједнице за сваку државу напосе, тако да свака држава која има муслиманског живља може за тај живаљ имати и потпуно аутокефалну исламску верску заједницу, потпуно независну и у којој другој црквеној власти изван те државе. То је по Југославију врло повољан моменат да муслимани, осим оних на Косову и Метохији, немају никаквих центрифугалних тежњи. Југославија им јесте и остаје једино огњиште и једина отаџбина.
„Ислам у погледу појединаца тражи од њега као држављанина у позитивном смислу више него многа друга религија, јер обухвата све стране његовог живота – тражи од њега ред, рад и покорност законима. Ми, ако желимо да наши муслимани буду добри држављани и добри људи, морамо од њих тражити у првом реду да буду добри муслимани.
„4. ЧЕТВРТО, муслимани у Југославији зближују нас са још двема муслиманским државама на Балкану – Албанијом и Турском, што чини још једну снажну компоненту за Балканску заједницу. Јер, Ислам који апсорбује и регулише својим прописима највећи део живота својих верника веже из више међусобно него икаква друга религија. „То су четири момента који говоре за што теснију и срдачнију сарадњу Срба православних и муслимана у Југославији“.
(„Братство“ – јули 1956.).
Инж. Владимир Зечевић (Чикаго)

ПРОТИВ УСТАША И БАЛИСТА

Познато је, да су Хитлер и Мусолини даровали Павелићу и Усташама поред Хрватске, Славоније и Срема, још и Босну и Херцеговину у границама бивше Аустро-Угарске монархије.
Познато је, да је Мусолини предвидео и обнову Црне Горе у границама од 1915. године.
Познато је, да је Хитлер предвиђао и нешто Србије, са неодређеним границама према Истоку и Југу, а према Старом Расу-Санџаку са граничном линијом, која је постојала између Србије и Отоманске Империје.
Тако су после слома Југославије вароши: Прибој, Пријепоље, Нова Варош, Сјеница, Нови Пазар, Тутин и Косовска Митровица остале без сталног окупатора па и Пљевље неко вријеме. Овакво стање искористили су Усташе и Косовари. Усташе су окупирали: Прибој, Пријепоље, Нову Варош и Сјеницу. Покушали су да окупирају и Пљевље, али су били одбијени. Косовари су окупирали: Косовску Митровицу, Тутин и Нови Пазар. Граница између Усташа и Косовара била је Дуга Пољана.

МУСЛИМАНИ ШТИТЕ ПРАВОСЛАВНЕ

Овакво стање унело је прилично страха међу православним становништвом ових срезова, који је радије волео да му окупатори буду Италијани, па чак и Немци, него ли Усташе и Косовари. Но, брзо су се православни снашли< обратили су се својој браћи по крви, Мухамедове вјере, ради заштите од Усташа и Косовара.
Санџаклије, Мухамедове вјере, примили су се те заштите. Препоручили су православнима да буду мирни и да не предузимају никакав отпор, ни у ком случају, док њих не упознаду и обавесте.
Народни правци из Санџака, Мухамедове вјере, одмах су се састали у Пљевљима и донели две одлуке. Прва је била: да се упозоре команданти усташких и косоварских одреда у Санџаку, да би муслимански народ у Санџаку узео у заштиту православни народ, ако би исти био изложен ма којој врсти прогона; и да би се муслимански народни прваци директно жалили Хитлеру и Мусолинију на команданта.
Друга пак одлука била је:
Да се упуте две истоветне преставке, једна Хитлеру а друга Мусолинију, у којима ће муслимани из Санџака молити, да се што пе повуку из Санџака и Усташе и Косовари, који немају ничега заједничког са народом у овом крају и да Санџак окупирају што пре били италијанске било немачке трупе.
Обе су одлуке одмах извршене.
Прва је одлука изненадила и усташку и косоварску команду. Оба су команданта изјавила, да муслимански прваци из ових срезова треба да убеде и увјере православне, да никаквих прогона ни насиља неће бити ни према коме.
Друга је одлука изненадила и Павелићеву владу и Албанску владу, јер докази и разлози у преставци били су необориви, па ма са кога се гледишта и становишта пошло. И Павелићева и Албанска влада, добиле су преписе преставке од Италијанске владе.
Павелић је одмах одлетео у Рим, да моли грофа Ћана, да се ништа не предузима по тој преставци. И Албанска влада била је послала једног свог министра, да моли грофа Ћана, да се тој преставци не придаје никаква важност, и да трупе усташке и косоварске остану у Санџаку, где су.
Ипак, и Хитлер и Мусолини су друкчије оступили. Именовали су нарочиту комисију од признатих стручњака са задатком: да одмах отиде у Новопазарски санџак – Пљевље – и на лицу места провери потписе на преставци< продискутује са потписницима наводе у преставци; допусти дискусију члановима Павелићеве и Албанске владе са потписницима преставке и о свему томе поднесе извештај. Павелићевој и Албанској влади стављено је до знања, да одреде по два стручна лица, која ће пред комисијом побијати наводе у преставци и правдати свој став – окупацију тих крајева. У врло кратком року сви су се састали у Пљевљима.
По прочитању преставке, Санџаклије, потписници исте, остали су у свему при изнетом у преставци. Ниједан странац, који је ма када умочио перо и нешто написао о Босни и Херцеговини није остао не наведен у најкраћем изводу, па био он: Немац, Аустријанац, Маџар, Италијан, Енглез, Француз, Турчин и т. д. Детаљније су изложена мишљења о народу у Босни и Херцеговини писаца Маџара, Аустријанаца, Немаца и Италијана. Основ, темељ преставци био је: тврђење да Хрвата од Калиновика до Дрине и од Дрине до Косовске Митровице нити је када било, нити их има у том времену 1941 године, па према томе ни Усташе немају никаквог основа да тај крај окупирају.

МАНИПУЛАЦИЈЕ ХРВАТА

Стручњаци Павелићеве владе нису спорили наводе појединих страних писаца изнетих у преставци, да Хрвата нема од Калиновика до Косовске Митровице. Окупацију су правдали:
а) истоветним говором, којим се служе народи у Хрватској, Босни и Херцеговини и Санџаку; и
б) правом наслеђа. Навели су да су они преставници Независне Државе Хрватске, која је природни наследник бивше Аустро-Угарске монархије, којој је Берлински конгрес 1878 г. дао поред Босне и Херцеговине још и Новопазарски Санџак. Пошто је Хрватска постала самостална 1941 године и добила Босну и Херцеговину природно је, да треба да поседује и Новопазарски Санџак, да би се одлука Берлинског конгреса у свему извршила.
Претставници муслиманског народа из Новопазарског Санџака одговорили су:
а) да су Хрвати све до 1836 године говорили својим нарочитим језиком, па су на истом и писали. Навели су, да су се све до 1836 године називали Хорвати< па и новине су им се звале Новине Хорватске. Од те године, почели су примати језик, којим народ у Босни и Херцеговини и Новопазарском Санџаку говори; српски језик; па су и своје име променили, и почели се звати Хрватима, пошто их тако назива и народ Б. и Х. и Ст. Расу-Санџаку. Према томе, језик, којим данас говоре Хрвати у Хрватској јесте језик народа у Б. и Х. и Санџака; а не њихов хорватски.
б) По питању права наслеђа преставници муслиманског народа из Санџака одговорили су, да они то право данашњој Хрватској не могу признати< јер, ако би то право данас и постојало, онда би наследници могли бити Аустрија и Маџарска, а никако новостворена Хрватска.

РАЗЛИКЕ У ВЕРИ СА АЛБАНЦИМА

Прешло се је на део Новопазарског Санџака, који су били окупирали Косовари. Обе су сранке признале, да не говоре једним језиком. Косовари су покушали да убеде Комисију, да у исповиједању вјере чине јединство. Рахметли Муфтија Дервиш Шећеркадић убедио је Комисију, да ни у верском исповедању не чине јединство. Тврдио је Комисији, да Албанци Мухамедове вјере имају посебан верски обред, да припадају посебној секти, како у исповиједању Мухамедове вјере тако и тумачењу неких места из Кур`ана. Кад су чули албански делегати ово објашњење, извинили су се, жалећи што за ову разлику нису знали.
На основи поднетих извештаја својих чланова Комисије, Хитлер и Мусолини наредили су Павелићевој и Албанској влади, да одмах из Старог Раса-Новопазарског Санџака повуку своје трупе. Наређење су извршили одмах у реду и миру.
У срезове, које су били окупирали Павелићеви Усташи, ушле су италијанске трупе.
У она три среза, који су били окупирани од стране Косовара уведена је нека врста посебне администрације, по споразуму народа у том крају, и Недићеве и Албанске владе. Како у огледу административном, тако и у погледу снабдевања и издржавања сачињавали су неку врсту аутономне области на простору Недићеве Србије.
Овим питањем руководили су: архметли Муниб (не сећам се више презимена), бивши претседник општине у Чајничу, родом, мислим, из околине Праче, дакле из Б. и Х. и рахметли Дервиш Шећеркадић муфтија, члан Шеријатског Апелационог-Касационог суда у Скопљу, родом из Пљевља – Новопазарски Санџак.
Ето, Др. Крњевићу и Шатрићу, како се је народ у Б. и Х. од Калиновика до Метаљке и у Старом Расу-Новопазарском Санџаку, од Метаљке до Косовске Митровице изјаснио, у добу највеће силе и власти Павелићеве Хрватске и то пред вашим највећим пријатељима – Немцима и Италијанима. Као што видите, ни данашња прошлост, ни јучерашња прошлост не привлачи народ из Б. и Х. и Санџака да буде у једној заједници са вама Хрватима из Загреба и Загорја, већ напротив одбија га. Дакле, и без масовног-колективног покоља Срба од стране органа целокупне државне силе Павелићеве Хрватске, покоља, коме у историји човечанства нема равног, народ ових крајева није хтео никакву посебну заједницу са вама Хрватима из Загреба и Загорја. Јасно је за свакога, да после оног страшног покоља Срба, у коме сте ви Хрвати из Загреба и Загорја са криминалцима из других крајева, показали своју примену – тумачење “слободе“, “правде“, “човјечности“, “вјерске трпељивости“, “народне припадности“ и т.д. како то ви Шатрићу сада у месецу мају 1956 године гудите кроз Ам. Хрватски Гласник, да ни речи не може бити ни о каквом посебном јединству ових крајева са вама Хрватима из Загреба и Загорја.
Но, сем овог изложеног код нас постоји и једно укорењено убеђење, које гласи: границе сваке независне и самосталне државе међе се људским главама, а не обичном оградом по нечијим захтевима и жељама, или пак наметањима и насртајима, као што то данас чине хрватски правци у емиграцији, предвођени Др. Крњевићем, Шатрићем и њима сличним.
Јаваш ага хендек вар!
Алија С. КОЊХОЏИЋ

РЕЗОЛУЦИЈА МУСЛИМАНА ГРАДА САРАЈЕВА ИЗ 1942.

“Потписани муслимани размотривши тешко стање у коме се данас налазе муслимани Босне и Херцеговине и уочивши да се стање из дана у дан погоршава, осјетили су се и као припадници своје узвишене вјере Ислама и као људи дужним да констатују слиједеће чињенице и да затраже лијека невољама, у којима се данас налазе.
1) Стање муслимана у Босни и Херцеговини је данас врло тешко. Неће бити претјерано ако рекнемо да у својој повијести муслимани ових крајева нијесу доживјели тежих часова. У овим насталим нередима страда мирно грађанство и недужних људи; страда на десетке хиљада голих живота и пропада сав иметак; села се пале, становници присиљени да бјеже и селе, сваким даном се збјегавају у веће градове без игдје ичега. На хиљаде сирочади, осталих без својих родитеља, вапи за помоћ и потуцају се тражећи заштиту. Констатујући ово истичемо да ово нијесу жртве, које су родољуби дужни поднијети за своју груду, него је ово опћи неред који се све више шири и води пропасти муслимана Босне и Херцеговине. Поред свакодневних вапаја са разних страна да се овоме стане на крај и поред разних увјерљивих изјава од стране разних фактора, стање се не само не поправља, него се сваким даном погоршава и угрожава и оне крајеве, који нијесу до сада директно погођени истакнутим невољама. Што је још најгоре, подузимају се и подузимани су од појединих власти такви потзи који само више изазивају оштре реакције побуњеника, па је на тај начин биједно и незаштићено становништво још више недужно изложено страдањима. Све ово подрмава свако увјерење у сигурност и даје повода да се на темељу самог тока чињеница, ствара у широким слојевима увјерење да је ово систем који се смишљено проводити.
“Многи католици, свјесно, за своја недјела која су провођена у последње вријеме, бацају одговорност на муслимане и претстављају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних. Такво исто мишљење имају и неки православни у погледу одговорности муслимана. Кад се ствари, међутим, правилније и изближе упознају, види се да муслимани нијесу криви, и зато они то набацивање најенергичније од себе одбијају. Чињеница што међу починитељима разних злодјела има људи и са муслиманским именима, не може кривицу и одговорност бацити на муслимане. Муслимани су се и раније ограђивали од разних злодјела која су провођена, те је и у резолуцији на главној годишњој скупштини организације свеукупне Илмије, одржаној 14. августа 1941 унесена и ова тачка: “Са болом у души у дубоком сућути сјећамо се свих оних невиних муслиманских жртава, које недужно падоше у свим немирима, који се ових дана мјестимично догађају. Осуђујемо све оне појединце муслимане, који су са своје стране направили какав било испад и учинили какво насиље. Констатујемо и то, да су такво шта могли учинити само неодговорни елементи и неодгојени појединци, чију љагу одбијамо.“
- И ми сада констатујемо да је злодјела могао чинити само олош и криминални типови, којих има у свакој заједници. Констатирамо и то да ни они нису то од себе чинили док им није дато оружје, униформа, овлашћење, а често пута и наредба. Стога ни у којем случају за та злодјела не сносе муслимани одговорност, нити су им они иницијатори. Констатирамо и то, да су у сврху, да се одговорност за недјела обори на муслимане, израбљивани фес и муслиманска имена. Наиме, стављали су немуслиманима фес, који је заведен као униформа све војске, вршећи разна злодјела, којом су се приликом називали међусобно и муслиманским именима. Муслимани нису ником спремали ни мислили никаква зла. Муслимани су и у својој прошлости толерисали без разлике све вјере и ником нијесу зулума чинили. Стога се не могу ни данас муслимани претстављати иницијаторима злочина, као што то неки намјерно чине.
“У овим тешким приликама појављују се и нетрпељивости према Исламу од неких католика. То се одражава у писању, у приватним, и јавним говорима и неједнаком поступку. То се све појављује поред разних изјава са разних мјеста у којима се говори о једнакости и равноправности двију вјера. Ове наше констатације спремни смо увијек потврдити конкретним примјерима.“
“Након свих констатација тражимо од свих одговорних фактора и свих муслиманских политичких представника, да се заузму:
1) Да се заведе стварна сигурност живота, части, имовине и вјере за све грађане у земљи без ма каквих разлика<
2) Да се невини свијет стварно заштити јачом војном обраном!
3) Да се у будуће не дозволи да се подузимају ма какве акције које ће по својој нарави изазвати побуне и крвопролиће у народу;
4) Да се позову на судску одговорност сви стварни кривци који су починили ма какво насиље или злодјело, без разлике којој вјери припадали, те да се најстрожије казне, као они који су ова злодјела наређивали или за њих дали могућност;
5) Да се онемогући свака вјерска нетрпељивост и да се најстроже казне они који у овом погледу направе какав било доказан изгред; и
6) Да се што прије пружи довољна материјална помоћ онима који су недужно пострадали у овим нередима.
У Сарајеву, 12. октобра 1941. године.“
Поред осталих многобројних грађана Сарајева муслиманске вероисповести предњу резолуцију својеручно су потписали и ови истакнути представници муслимана у Сарајеву… (следе потписи око 50 истакнутих муслимана из Сарајева).
Из ових потписа види се да велики број потписника припада највишим верским установама, на челу са врховним телом Улема меџлис, чији је углед одувек у широким муслиманским масама био веома јак, и који су имали велики утицај на држање њихово за време трајања рата.
Процес генералу Михаиловићу, претрес од 26. јуна 1946. године:

Тужилац Минић: Молим вас, оптужени Михаиловићу, по вашој директиви колико је људи морала садржати свака тројка?
Оптужени Михаиловић: Тројка је тројка.
Тужилац Минић: Значи три човека?


:-D
Аватар
Branke90
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 580
Приступио: мај 2011
Место: Источно од Рајха

Re: Муслимани у четницима

Порука Branke90 4.5.2013. 19:01

МУСЛИМАНИ У ЧЕТНИЦИМА

(Према др Ивану Авакумовићу)

Два најважнија команданта муслиманских борбених четничких јединица били су др Исмет Поповац и мајор Фуад Мусакадић. Поповац је пре рата био председник Општине Коњиц. Немци су га држали на оку, али је ипак успео да оснује јак четнички одред (муслимански) и да са њим уз мале губитке 20. јануара 1943. ослободи муслиманско насеље Бејелимићи од усташа. Тада усташама долазе у помоћ њихови савезници комунисти и њима полази за руком да ликвидирају др Исмета Поповца. Па ипак, муслимани тог краја и даље су били за четнике, о чему сведочи и следећи комунистички документ:
„Ситуација у Бјелимићу и околини… слаба је. Друг Шатор није успео да мобилише никог. Сви избјегавају… Више су расположени четницима, него нама“.
Реч је о писму Велимира Терзића Александру Ранковићу. (Зборник докумената НОР-а, том 2, књига 9, страна 172, Београд 1960. године.)
Мајор Фехим Мусакадић је пре рата био шеф полиције у Сарајеву, одакле бежи по наиласку усташа. Основао је Коњички муслимански четнички одред. Мајор Мусакадић је иначе био Солунац, тј. српски официр на Солунском фронту, па је и то био разлог што је направио веома добру јединицу.
Како су комунисти, као и нацисти, по сваку цену хтели да заваде Србе православне и муслиманске вероисповести, то је њихов вођа Тито ликвидацију муслиманских четничких првака ставио међу приоритете. Они су једноставно самим својим постојањем демантовали комунистичку (и нацистичку) пропаганду.
Када је реч о нацистичкој пропаганди, познат је њихов летак муслиманима који потиче из операције против четника познате под именом „Шварц“, вођене маја 1943. године. У том летку нацисти позивају муслимане да не ступају у Дражине четнике. У Националном архиву у Вашингтону летак се чува под бројем Т-315-67-000574.
Током операције „Шварц“ мајор Мусакадић се склонио у варошицу Обаљ и срећно је избегао Немце. Али, и њега су комунисти ускоро ликвидирали. После рата Тито је изјавио Влади Шегрту да га је “јако обрадовала“ вест о ликвидацији мајора Мусакадића и његовог четничког штаба. (Владо Шегрт, Ратне успомене, Београд 1964. године, страна 326.) Ови подаци су изнети према књизи професора историје на универзитету Британска Колумбија у Ванкуверу, Канада, др Ивана Авакумовића – Михаиловић према немачким документима (Савез Ослобођење, Лондон, 1969. године, страна 71).
Иначе, никада није утврђен број муслимана убијених од стране комуниста – као што нису утврђене ни комунистичке жртве других народа. Комунисти су објавили списак свих цивилних муслиманских жртава у Другом светском рату, којих има 8.000 (А. Милетић, В. Дедијер, Геноцид над муслиманима, Свјетлост, Сарајево, 1990. године). Међутим, није тачно речено од чије руке је пало тих 8.000 жртава, свакако зато јер комунисти крију свој злочин и јер им, с друге стране, не одговара саопштавање праве истине о броју муслимана убијених од стране четника. Наиме, та цифра је далеко мања од оне из њихове пропаганде, а нарочито од броја српских цивилних жртава палих од стране муслимана који су сарађивали са Хрватима.

(Из књиге др Ивана Авакумовића “Михаиловић према немачким документима)
Процес генералу Михаиловићу, претрес од 26. јуна 1946. године:

Тужилац Минић: Молим вас, оптужени Михаиловићу, по вашој директиви колико је људи морала садржати свака тројка?
Оптужени Михаиловић: Тројка је тројка.
Тужилац Минић: Значи три човека?


:-D
Аватар
Branke90
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 580
Приступио: мај 2011
Место: Источно од Рајха

Re: Муслимани у четницима

Порука Branke90 5.5.2013. 12:33

Слика
Процес генералу Михаиловићу, претрес од 26. јуна 1946. године:

Тужилац Минић: Молим вас, оптужени Михаиловићу, по вашој директиви колико је људи морала садржати свака тројка?
Оптужени Михаиловић: Тројка је тројка.
Тужилац Минић: Значи три човека?


:-D
Претходна

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 2 гостију