srpskinacionalisti.com

Milan Grol

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Zora
Националиста
Националиста
 
Порука: 211
Приступио: јан 2005

Milan Grol

Порука Zora 8.5.2005. 13:36

Слика



Desimir Tošić o Milanu Grolu


U mirnim vremenima, u relativno sređenim sredinama, podsećanje na određene ljude i određene pokrete nije mnogo složen posao, samo je zavisan od sposobnosti ocenjivača u istorijskoj ravni. Kod nas nije tako i ne može biti tako. Mi smo u stalnim uzbunama i promenama poslednjih osamdeset i više godina. Promenama, ne samo političkim nego i čitave društvene strukture, promenama psihološkim, kulturološkim i klasnim. Čini mi se da naš svet, i obrazovani i neobrazovani, ne vodi računa o svemu tome kad je reč o ocenjivanju događaja i ljudi, pokreta i ideja. U tim promenama ima mnogo stihije i iracionalnosti, ali ima i smišljenih zlotvorenja, odnosno ideoloških i nacionalnih manipulacija. U zemlji, u kojoj su dva, možda najveća imena naše književnosti, Crnjanski i Dučić, proglašeni herojima i borcima, prvi borcem "protiv emigracije" iz 1945, a drugi borcem "za srpstvo" u toku poslednje dve godine njegovog života, dakle tek 1941, ocene o ljudima i događajima mogu biti tako nesrećne i tako zavodljive, površne i manipulantske, da nije čudno što nam se dešavaju stalni porazi. Milan Grol je u tom pogledu do sada prošao bez velikih oštećenja, ako ne uzmemo u obzir jednu od "čitanki" naše prošlosti.
Milan Grol je bio čovek izuzetan ne samo po vrednostima, i po raznolikim aktivnostima, nego kao poseban tip našeg čoveka. Već sama činjenica da je do smrti bivao u isti mah i književnik i političar, kazuje dovoljno. Mnogi su se naši ljudi u mladosti bavili književnim radom, kao Jovan Ristić, ali su to napuštali kada su se predavali političkim i državnim dužnostima. Drugi su bivali i jedno i drugo, ali su često bili pometeni vremenom i događajima. Milovan Đilas je sve do Drugog svetskog rata uglavnom bio viđen kao književnik, i to je trajalo nekih desetak godina. Potom je više od decenije proveo u ratu i na partijsko-državnim dužnostima, da bi ga pad u nemilost režima oterao u raznovrsnu književnost: memorijalnu, literarnu i političku, u vremenu od neke četiri decenije.
Milan Grol je počeo rano da piše, kao srednjoškolac, u Zanatlijskom glasniku. Sin radnika-zanatlije, kobasičara, koji je poginuo u Srpsko-bugarskom ratu 1885, odlučio je na maturi da se posveti odmah nekoj profesiji koja bi obezbeđivala ne samo njega nego i majku i sestru. Međutim, mladi književni naučnik Bogdan Popović odvratio ga je od te ideje i obezbedio mu stipendiju. Kao diplomac nije platio taksu za svoje svedočanstvo: "Kao siromahu besplatno" - stajalo je na diplomi. Grol je otišao na Filozofski fakultet ondašnje Velike škole i diplomirao 1899, dakle na vreme, i odmah stupio u službu. Već sa dvadeset i tri godine on je nastavnik u jednoj od beogradskih gimnazija. Predmet: francuski jezik i književnost, ali u isto vreme postaje i sekretar za književne poslove u beogradskom Narodnom pozorištu. S malim prekidima, Grol je ostao u pozorištu četvrt veka, sve do 1924, ali je i posle toga nastavio kao pozorišni čovek: kao kritičar i član mnogih i pozorišnih i književnih žirija. Za naše pozorište tog vremena, Grol je bio "pravi ekspert", kako se to kod nas danas kaže.

Posle analize stavova i akcija Milana Grola u odnosu na politiku, nacionalno udruživanje, ustavnost i monarhiju, teško je poverovati da je Grol u isto vreme čovek umetnosti: najpre pozorišta, potom čovek pozorišne i književne kritike, i najzad kulturni poslenik prve vrste. On je upravnik Kolarčeve zadužbine nekih desetak godina, iako se to u vreme pred Drugi svetski rat u našoj javnosti nije znalo. Tad se ljudi nisu hvalili, niti su ih mnogo hvalili, nisu živeli od titula i funkcija. Živeli su od ideja i rada, u svakom slučaju više nego danas. Trebalo bi u tome smislu pročitati u časopisu Teatron od pre nekoliko godina, Grolove beleške o pozorištima koja je pratio prvenstveno u Parizu, i potom u Lozani i Berlinu. To se sve zbivalo u trenutku njegove specijalizacije 1900-1901. godine. To je svojevrstan izveštaj, pisan zgusnuto, bez ijedne trivijalne reči, sve je beleška, opaska, zapažanje, sud o samoj drami ili operi, o kompozitorima ili orkestrima, o glumcima, o pozorišnim dvoranama, o pozorišnoj zavesi, o službenicima pozorišta, o slušalačkoj publici, i tako dalje. Jasno je da Milan Grol nema ničega zajedničkog s dinaroidnim guslarenjem, s recitacijama, s verbalizmom jednog Mediteranca. Teško je reći šta je tu bilo presudnije, njegovo vojvođansko poreklo ili njegova priroda.
Iako sledbenik Skerlićeve ideje o "demokratizaciji kulture", ipak nije spreman da povlađuje "nižem ukusu publike". Očigledno je reč o elitisti koji ne prihvata kulturni populizam koji davi našu nesrećnu današnjicu, posebno u estradnoj muzici. Verovatno je presudan karakter Grola kao ličnosti i Grola kao radnika. Kad je Grol konačno napustio pozorište 1924. godine i aktivno se angažavao u politici, Srpski književni glasnik je ovako opisao Grola: "Ljubazan i prisno poznavanje posla, umetnički i praktični smisao, strasna aktivnost, ekspeditivnost, takt, čvrstina i pravičnost u delikatnom upravljanju specijalnim osobljem". Prikazujući ga kao pozorišnog radnika, Zoran T. Jovanović piše da Grol kao odlučujući čovek u pozorištu "pokušava da uspostavi paralelizam s evropskim književnim strujanjima". Grol je bio sav okrenut Evropi, i onda kada nije bilo ni Evropske unije ni " nevladinih organizacija". Grol nema ničega od one provincijalne mrzovoljnosti, one metiljave nepoverljivosti i ksenofobije. Grol je bio okrenut Evropi, dakle još pre 1914. i pre 1941. godine. To je bila proročka putanja sasvim malog broja ljudi i u Zapadnoj Evropi, još manjeg broja na Balkanu.
Novinar, pozorišni čovek, delatnik, književni i pozorišni kritičar, član mnogobrojnih književnih žirija, nastavnik francuskog jezika u srednjoj školi, narodni poslanik 1925, ministar prosvete 1928, ministar spoljnih poslova 1943, urednik istorijske Demokratije iz 1945, čovek za koga su se udružili ne samo stranci nego i veliki broj političkih ljudi iz prekretnog vremena na kraju Drugog svetskog rata, koji zahtevaju da Milan Grol učestvuje u prvoj vladi posle rata. Njegov "zadatak" nije bio da izmeni stanje ili da mu se suprotstavi, već je njegov zadatak bio da svojim idejama i debatom skrene jedan deo razvoja ka evoluciji. Možda je to bila iluzija u koju sam Grol nije verovao, ali je on, kao i u godini 1928, bio spreman na poziv da odgovori svojim požrtvovanjem. Dragoljub Jovanović u svojim "Ljudima, ljudima" piše o Grolu kao o intelektualcu "evropskog obrazovanja sa jakim osećajem odgovornosti", "golo znanje i suho umovanje", "uvek... čestiti čovek i veliki rodoljub". Zagrebački listovi, koji nisu voleli Grolova teoretisanja i umovanja, ipak su priznali nešto što se mora priznati. Hrvatski dnevnik piše o njemu da "spada među najkulturnije ljude iz Srbije" a Novosti da "u našoj sredini uživa glas najinteligentnijeg među političkim ljudima".
U politici je on, s jedne strane, levičar koji se rađa prirodno s mišlju jednog radničkog sina. Nije slučajno, možda, Zanatlijski glasnik bio njegovo prvo predstavljanje. Ali u isti mah, pobuna protiv poslednjeg Obrenovića, ulazi u političko novinarstvo, i tu je druga pozornica: Dnevni list, u kome su grmeli Jovan Skerlić, Jaša Prodanović i drugi. Slobodan Jovanović je u svojoj istoriji o poslednjem Obrenoviću obeležio Grolovo političko novinarstvo kao nešto novo u našoj politici, obeležio ga kao originalnu i maštovitu metodu borbe protiv dinastičkih autokratija. I taj stav prema monarhijama, nikada dogmatičan, ostao je kod Grola i u potonjim godinama, i u borbi protiv šestojanuarske diktature kralja Aleksandra iz 1929. godine i u borbi protiv nemoćnog i neodgovornog kralja Petra II u Londonu, za koga je imao izuzetno teške reči.
Politički stavovi kod Milana Grola nisu dolazili iz nekih ličnih netrpeljivosti, klasnih osetljivosti, ili zbog ideoloških predrasuda, ili kao reakcija nekih tamnih instinkata. Možda jedini posle Svetozara Markovića i Vladimira Jovanovića, Grol je bio među političarima politički mislilac, čovek uverenja, dubokih i trajnih. I čovek realizma kad je reč o ideologiji i demokratiji. On je pisao o "iluzijama demokratskog platonizma" još pre 1914. godine, ali u "Londonskom dnevniku" on ipak iskazuje svoj optimizam u vezi s narodima i njihovim stremljenjima: "Nema naroda koji kao narod, u slobodnom i svesnom odlučivanju, snuje zlo drugom narodu." U "Našoj stvarnosti", pred Drugi svetski rat, Grol piše članak "Prosvećivanje i oslobođenje" i ukazuje na statističke podatke o našim listovima i časopisima. Dok u maloj Sloveniji ima 202 javna glasila, u Bosanskoj Krajini svega 3, a u Crnoj Gori, istočnoj Srbiji i Makedoniji po 12. Prosvećivanje kao oslobođenje je očigledno jedna napredna ideja, izuzetno napredna za ono vreme među građanskim političarima. Grola, pak, ne bih nazvao političarem; on je bio daleko više intelektualac, kulturni poslenik i politički mislilac. U svakom slučaju on nije bio "politikantski političar", kako je to govorio i pre njega Tomaš Garik Masarik. Grol piše da u čoveku postoji "prirodna težnja za uzdizanje čoveka", "društvo se pokazuje svesno da ono kao zajednica pati od neprosvećenog pojedinca", nezavisno od činjenice da postoji stalno "borba ideja u svetu". Možda ne uvek vidljiva, ta borba ideja postoji i u kulturi i u nauci, pa samim tim i u politici. Ako se vratimo u prošlost, na drugu polovinu XIX veka, videćemo da se vodila izuzetno tolerantna i sadržajna polemika između dva mlada ideologa, socijalističko-utopističkog Svetozara Markovića i evropskog liberala Vladimira Jovanovića. U poređenju s našim savremenim događanjima, prosto je neverovatno kako je srpsko društvo pre stopedesetak godina bilo na daleko višem kulturnom i političkom nivou!

Pretpostavljam da u pogledu obrazovanja Grol nije bio naivan - čega ima mnogo danas među našim školovanim ljudima - da veruje da celishodno, pametno političko rasuđivanje proizilazi iz obrazovanja. Ono samo pomaže, ali u mnogim narodima, u kojima se demokratija uspešno razvijala vekovima, rasuđivanje nije dolazilo od obrazovanja već od zdravih društvenih pogleda, od sposobnosti da se lični interes i lično uverenje uklope u jednu društvenu stvarnost koja proizvodi celishodan sistem. Kakvo su obrazovanje imali Englezi ili Švajcarci u XVII veku u poređenju sa obrazovnim nivoom kod nas posle Drugog svetskog rata? Nikakvo, ali kod njih više od tri veka ima ne samo demokratskih ustanova nego i stalnih političkih pozitivnih kretanja, i kod najvećeg broja pojedinaca i u društvu kao celini.
Moralu u politici Grol posvećuje posebnu pažnju, jer smatra da moralna shvatanja ne samo vladajućih nego i ostalih članova društva čine onu osnovu od koje i pojedinci i društvo kreću u stvaranje podneblja za slobodan poredak koji se ne može svesti samo na slobodu nego i na društvenu solidarnost. "U osnovi se sve svodi na moral, iz koga izviru načela slobode, ravnopravnosti, društvene pravde i svih uzajamnosti i saosećanja na kojima se zasnivaju ljudske zajednice."
U tom smislu razvija se i Grolova ideja o demokratiji koja: "Nije ideologija jednog vremena i jednog društva, nego osnovno izvorno načelo za uređenje društvenih odnosa, i ukazuje na značaj javne svesti kao regulatora tih odnosa." I dalje, "demokratska ideologija je kolektivistička" pošto je uslovljena saglašavanjem većine, ali je baš tu "duboka razlika" u odnosu na totalitarizam koji "primenjuje odmah na celinu jedno teorijsko rešenje unapred postavljeno od njegovih idejnih tvoraca, to jest od manjine, ne uslovljavajući ga usaglašavanjem većine". Ovde je potrebno da se zaustavimo na Grolovom "antikomunizmu" koji nema nijedne dodirne tačke sa uobičajenim ekstremnim retrogradnim desničarskim i kontrarevolucionarnim antikomunizmom koji je kod nas rastao za vreme okupacije i građanskog rata i koji sada, u prelaznom stanju, pokušava da se povampiri između nekadašnjeg komunističkog sistema i budućeg civilnog društva, odnosno demokratije.
"Na suprot tom načelu postupnog razvoja evolucije (u demokratiji - D.T.), totalitarne ideologije, bilo one koje daju socijalnom činiocu odlučujući smisao, bilo one koje ga daju rasnom, nacionalnom ili verskom, rešavaju čitav život pravolinijski, po jednom obrascu i odmah, smatrajući da svu tu složenost postojeće stvarnosti može da savlada jedna samouverena manjina, fanatizovana verom u program kao neprikosnoven. Bio to komunizam, fašizam, nacionalsocijalizam ili Dolfusov klerikalni staleški poredak, svaki od njih totalitarno obuhvata sve odnose života i uređuje, i utvrđuje im i odmerava ne samo dnevne uslove nego i sam smisao merom vodeće ideje poretka." Pa potom: "U totalitarnim porecima, rešenja o svim okvirima života, jednorodna su i završena, definitivna. Tu je u pitanju ne jedan racionalan sistem, ustrojen kritičkim odmeravanjem razloga i stalno popravljan razlozima, nego jedna vera, a vera se ne zamenjuje drugom." ("Kroz dve godine Jugoslavije", 1999).
Već sama intonacija kazivanja razloga za odbacivanje svih totalitarnih rešenja, ne samo komunističkog, pokazuje kako Milan Grol posmatra komunizam na jedan progresivan način, s punom tolerancijom, nezavisno od njegove represivnosti. "Upravljati promene i ritam socijalne evolucije korisnije je nego postavljati sisteme gotove i neostvarljive. Kvalitet promena i ritam evolucije dva su osnovna uslova. Demokratska ostvarivanja ceniće se prema tome koliko zadovolje potrebe individua." U eseju "Iskušenja demokratije", objavljenom posle njegove smrti, 1991, uostalom kao i njegov "Londonski dnevnik" (1990), Grol razvija ideju o tome kako demokratija postupa i, ako ne postupa kako treba, da može doći do antidemokratskog razvoja. "Osnovno načelo demokratije je evolucija, živ razvoj, što će reći neprekidno koračanje iz reforme u reformu, kako bi se bilo na visini zadataka sve novih i novih koje razvoj privrednih i socijalnih prilika traži." "Ali, ako se ta težnja za ravnotežom u razvoju, ako se stabilnost mehanizma pretvori u tapkanje u mestu, opasnosti po demokratski poredak nailaze s dve strane. S jedne, od zastoja, u vremenu u kome životni problemi odmiču i u kome oni traže rešenja po svaku cenu, pa i po cenu revolucije kad rešenja ne dolaze blagovremeno evolucijom. S druge strane, demokratski poredak pogađaju zloupotrebe rukovalaca te mašine, kad se poredak svede na mašinu, tamo gde reči ostanu bez sadržine i politika se od brižnog staranja za javno dobro izvrgne u zanat, u profesiju."

Pored Dragoljuba Jovanovića sa zemljoradničke levice, Milan Grol je bio jedini građanski političar koji je još od pre Prvog rata kritikovao naš nacionalizam, izričito srbijanski nacionalizam, iako je u tom trenutku taj nacionalizam postizao najviše rezultate, ne samo teritorijalno i vojnički, nego i politički i kulturno. U to vreme piše da "nacionalizam srbijanski, kroz decenije smirivan i urazumljivan, od Svetozara Markovića i Skerlića, uskrsava sad s novom snagom". Međutim, Grol se ne može posmatrati kao dogmatični apsolutni bojovnik protiv nacionalizma uopšte. Njemu je jasno kakvu je veliku ulogu igrao nacionalizam, čak i u odnosu na demokratiju. "Na nesreću, demokratski i nacionalni pokret, koji su potekli iz jednog izvora, razmicali su se kroz čitav taj vek (XX); demokratije se zalagale za nacionalizam, dok je nacionalizam svakog dana izneveravao demokratiju." Šta je savremena nacija? "Ne ograničavajući se na zajednicu istorijskih tradicija, sve više postaje i zajednica izjednačavanih uslova života i rada."

U "Londonskom dnevniku", odbacujući ekstremističke izjave Mihailovićevog Centralnog nacionalnog komiteta iz 1944, gorkim rečima kritikuje nacionalističke manifestacije četnika: "taj mračni duh koji goni sve što je umnije i naprednije u tabor komunista, i bez ubeđenja komunističkog", taj "naduveni nacionalizam, tako zaostao u vremenu u kome smo", tako da je za svakog naprednijeg slobodoumnijeg čoveka onih ratnih vremena težak bio izbor "između komunizma i tog srednjovekovnog nacionalizma, i ne samo nazadnog nego i lažnog".
U svom pismu od 1. januara 1946, upućenog stranačkom prijatelju Božidaru Vlajiću (1888-1974) u Londonu, Grol ustaje protiv jednostavnog sučeljavanja, za Tita ili za Kralja. Objašnjava da je mnogim svojim građanima govorio "da se oslobode dileme Tito ili Kralj, da izbrišu iz glave stoprocentna rešenja, da se zalažu za pravo naroda i za mir s gotovošću radikalnih reformi". I pored svog levičarstva, Grol je bio čovek "srednjih rešenja", ono što se u razvrstavanju političkih stranaka zove "centar": protiv komunizma, ali i protiv prizemnog profašistoidnog antikomunizma.
Milan Grol razlikuje dve vrste nacionalizma, dve nacionalne ideje; jedna izvire iz društva, spontano, sa izvesnim istorijskim zadatkom, a druga dolazi odozgo, od više strukture koja često manipuliše nacionalizmom. "Druga je ideja (odozgo - D.T.) delo sujevernih obožavalaca prošlosti, u njenim najprolaznijim i najslučajnijim pojavama. Ne predviđajući ono što mora biti i ne osećajući ono što već biva, oni se upinju da silom zadrže ili čak obrnu tok vekova, dokazujući državna prava svojinom predaka, ratovima Srednjeg veka, obeležjima rase i jezika"(Nova Evropa, Zagreb).

Pitanje nacionalizma jedan je od glavnih uzroka stalnih sukoba između Slobodana Jovanovića i Milana Grola. Oni su bili, u toku rata, u Londonu u stalnim konfrontacijama, iako Grol nije mogao da zamisli vladu bez Slobodana Jovanovića, a Jovanović nije nikada želeo da izostavi Grola. Jovanović je bio napadan od strane fašistoidnih elemenata za vreme okupacije i posle rata u emigraciji, kao i od partizansko-komunističke propagande za vreme rata i posle rata, ali u građanskoj sredini on je bojažljivo poštovan, nikada kritikovan. Grol, koji je i voleo i cenio Slobodana, nije mu ostajao dužan iako je Slobodan prema Grolu bio verovatno trpeljiviji. Kod Slobodana, piše Grol u "Londonskom dnevniku", postoje "krute dogme jednog arhizastarelog, uzanog nacionalizma, i skoro uvek skeptičnog, nepoverljivog i defanzivnog u svim stranama". Kod Slobodana Jovanovića, Grol razmišlja, "čudan je paradoks taj šovinizam - bez romantičnog ni pustolovnog mentaliteta - u jednoj nimalo sentimentalnoj, i u teorijskim spekulacijama kritičkoj glavi".
Sasvim je logično da sa ovim stavovima o nacionalizmu Milan Grol bije bitku i za vreme Prvog rata - za jugoslovensku zajednicu - i za vreme Drugog rata Ž za održavanje jugoslovenske zajednice i pored onog pokolja koji se odvijao u prvim godinama okupacije Jugoslavije u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U raspravi, preko privatnih pisama, sa socijaldemokratskim narodnim poslanikom Trišom Kaclerovićem, piše Grol već 1917. da je jugoslovenska ideja "tako velika ideja" da je mogu upropastiti "male glave". Pitamo se danas da li naši narodi nisu bili mali za veliku ideju o višeetničkoj zajednici? I kao da je predviđao, slutio naše nesreće devedesetih godina prošlog veka, Grol uzvikuje za vreme Drugog svetskog rata u Londonu: "I kada bismo se mogli miriti sa idejom razjedinjenja (Srba i Hrvata - D.T.), gde je ta čudotvorna hirurgija koja bi operaciju (razjedinjenja - D.T.) izvršila bez krvoliptanja?" I često navodi pismo Ljubomira Davidovića iz 1933, u kome se zalaže za posebnu federativnu jedinicu, celokupnu Bosnu i Hercegovinu: "Bosna i Hercegovina ili će Srbe i Hrvate istinski ujediniti, ili će ih teško zakrviti". Na drugom mestu, Grol će u tom smislu reći za "zaslepljivanja nacionalistička": "već samo stavljanje narodnosti i veroispovesti iznad drugih životnih uslova, zamračuje misli"...
Zato je razumljivo zašto je Milan Grol kriknuo - za vreme svoje emigracije u Londonu kada je sagledao kakva se propaganda vodi iz Sjedinjenih Država, među našim iseljenicima koji su se na tlu Amerike nalazili još iz vremena Austrougarske monarhije pre 1914. godine - protiv jugoslovenske zajednice. "Ono što su učinili Dučić, Fotić, Srbobran - to je zločin protiv države." Reč je u stvarnosti o dvojici Dučića. Ne zna se ko je bio, po realne srpske nacionalne interese, pogubniji: da li iseljenički vođ Mihailo Dučić, relativno imućan čovek, ili njegov rođak, jedno od najvećih književnih imena, Jovan Dučić, koji se prisetio srpskog nacionalizma tek 1941. godine. Bio je to onaj uobičajeni karijeristički elemenat među umetnicima koji nije nikada politički i nacionalno istrčavao. To je onaj Jovan Dučić kome su pre izvesnog vremena, kada je po drugi put sahranjivan u svom Trebinju, ljubili kovčeg svi oni koji su u njemu videli ekstremnog nacionalističkog barda iz Drugog svetskog rata. Grol je, međutim, slutio vremena koja nailaze i ustajao protiv nacionalističkih kontraproduktivnih ekskurzija, čekajući kraj rata: "Branimo demokratsku ideologiju od tendencija totalitarnih, i čuvajmo onaj nesrećni svet od bolnih iskušenja revolucionarnih doktrinarskih ekstremnosti."
Glavno je bilo kod Grola ono što je već rečeno, ali što treba ponoviti jer je to postala istorijska stvarnost. Nijedan narod iz prošle jugoslovenske zajednice nije više štetio sebi nego Srbi - raspadom te zajednice. I to je po prirodi stvari bilo jasno, ali egzaltirani nacionalizmi nepolitičkih ljudi i u masama i među onima koji su posmatrani kao elita - a to nisu bili ni po čemu - nama su doneli položaj u kome se nalazimo poslednjih desetak godina i iz koga nećemo moći da se izvučemo za više decenija. "Mi smo u toj Jugoslaviji najveći i vodeći smo, piše Grol u "Iskušenjima demokratije", najviše smo uložili u preduzeće, i najviše rizikujemo u njegovom bankrotstvu."

U ovoj raspravi o Milanu Grolu izostavićemo raspravu o međunacionalnom pitanju Jugoslavije 1918-1945. iz prostog razloga što je to jedna široka tema ne samo za našu zemlju već i posebno za Demokratsku stranku i Milana Grola lično. Još od početka svoga rada u dvadesetim godinama prošlog veka, Demokratska stranka, s Davidovićem i, početkom četrdesetih, s Grolom na čelu, bila je i programski i radom vezana za tri problema koje je sam Milan Grol povezivao u jednu celinu. Prvi problem se prirodno pojavio posle Prvog svetskog rata i njegovog pustošenja: socijalni problem, radničko zakonodavstvo i agrarna reforma. U prvim dvema vladama Ljubomira Davidovića 1919-1920. naglasak je bio na agrarnoj reformi koju su izvodili demokrati u koaliciji sa socijaldemokratama na čelu s Vitomirom Koraćem (1877-1935). Godine 1922, pre Zagrebačkog kongresa intelektualaca u Zagrebu, nastaje borba za reviziju Vidovdanskog ustava u kome prednjači Nedeljni glasnik na čelu s Milanom Grolom, Kostom Jovanovićem, Božidarom V. Markovićem, Božidarom Vlajićem i drugima. Dakle, pokušalo se da se reši međunacionalno pitanje u solidarnosti s glavnim hrvatskim snagama na čelu sa Stjepanom Radićem (1871-1928) i Vladkom Mačekom (1879-1964). Grol lično uzima inicijativu, kao član vlade Antona Korošca (1872-1940), i daje krajem 1928. ostavku kako bi se još jednom pokušao razgovor, dijalog, sporazumevanje između Hrvata i Srba, ali te namere preseca kralj Aleksandar (1888-1934) i, u nameri da "spasi državno i narodno jedinstvo", uvodi svoju šestojanuarsku diktaturu. Posle Kraljeve pogibije, politički život postepeno vaskrsava u borbi za demokratski poredak i proklamuje se Narodni sporazum od oktobra 1937, u cilju da se reši i međunacionalno pitanje, odnosno da se uvede novo ustavno stanje, ali da se to sve razvija u okviru demokratske politike, za demokratiju. To je bio sporazum između Seljačko-demokratske koalicije (Maček, A. Pribićević) i udružene opozicije (A. Stanojević, Davidović, J. Jovanović).
Dakle, Milana Grola prati to trojstvo u javnoj, političkoj delatnosti: državno pitanje, odnosno nalaženje sporazuma između Srba i Hrvata; socijalno pitanje sa izvođenjem agrarne reforme i uvođenjem radničkog zakonodavstva; i konačno, uvođenje demokratije. Treba ovde zabeležiti da u pogledu ovog trojstva, u godinama tridesetim, socijalno pitanje nije više bilo agrarno pitanje, ni pitanje socijalnog zakonodavstva kao takvog, već socijalno pitanje opšteg karaktera, socijalno pitanje koje se pojavilo i kao posledica svetske ekonomske krize iz 1929. godine. U jednom govoru u Sokobanji, Grol veli 2. februara 1936, da se hrvatsko pitanje "ne može rešiti pre nego što se reše sva druga ekonomska i socijalna pitanja". Najbolji poznavalac istorije samostalnih radikala i demokrata iz prve polovine XX veka, Mira Radojević s Filozofskog fakulteta, piše u svojoj knjizi "Udružena opozicija 1935-1939" (1994) da sumnja da je Grol mislio da kaže šta je preče - hrvatsko pitanje ili demokratija - ali smatra ispravno da je Grol stavljao hrvatsko pitanje "u okvir opštih demokratskih pitanja".
U našoj tranzicijskoj sredini nisu i ne mogu da budu brzo sređeni ne samo ustanove i pojmovi nego i najuobičajeniji termini: ili nemaju svoj smisao ili su izvitopereni. Tako je i sa terminima "saradnja" i "kolaboracija". Ovaj drugi izraz je ušao u veliku upotrebu u toku Drugog svetskog rata u evropskim zemljama, okupiranim od strane nacističke Nemačke i delimično fašističke Italije. Pojam kolaboracije, u svom početnom i konačnom smislu, predstavlja misao o političkoj, vojnoj ili sličnoj saradnji s nacističkom Nemačkom u cilju izgradnje "Nove Evrope" onako kako su je zamislili Hitler i njegovi nacisti. Međutim, tokom Drugog svetskog rata bilo je "saradnje" sa okupatorom, a da nije bilo kolaboracije. To je, da za trenutak odemo od naše teme, slučaj mnogih četničkih komandanata u srpskom prostoru koji nisu bili sposobni da proizvedu ili nađu oružje i municiju, pa su je tražili od okupatora da bi se borili protiv partizana...
Slučaj Milana Grola i njegova funkcija kao prvog potpredsednika u prvoj vladi Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, s Josipom Brozom Titom na čelu, ne može da se poredi ma sa čime izuzev s političkim slučajevima u Istočnoj Evropi. I tu treba praviti razliku u pogledu motiva. Čehoslovački predsednik Eduard Beneš nije sarađivao s komunistima samo zato što su zapadni saveznici pokušavali da nađu neki kompromis sa Sovjetima nego je to bio i čin čoveka izuzetno nesrećnog i nezadovoljnog držanjem zapadnih saveznika pre Drugog svetskog rata, odnosno zbog kompromisa, u cilju izbegavanja rata, između nacista i fašista, s jedne, i britansko-francuske vlade, s druge strane, u Minhenu 1938. godine. To nije, naravno, pomoglo, kao što nisu pomogli ni pokušaji zapadnih vlada; tu sada imamo Amerikance kao značajan činilac, koji su građanske elemente u zemljama sovjetske sfere gurali u saradnju s komunistima. Slučaj Milana Grola je, međutim, bio još složeniji.

Niko u jugoslovenskoj vladi u Londonu nije bio zadovoljan držanjem zapadnih saveznika i pre marta 1941. godine, ali Grol nije bio ni nesrećan ni očajan zbog toga, kao što bi se moglo svedočiti za Beneša. S jedne strane, Grol je bio jedna vrsta levičara koji bi želeo i mogao podneti saradnju s komunistima ali na ravnopravnoj osnovi. U jednom trenutku, Grol piše u “Londonskom dnevniku” krajem decembra 1944, da je “zlo u tome što se oni ne zadovoljavaju vodećom ulogom, nego je hoće kao jedinu komponentu, isključivu i diktatorsku”. Postavlja se pitanje zašto je Grol ipak pristao na tu funkciju? Mi nemamo dovoljno istorijskih podataka na samom izvoru, bar do sada, ali možemo pretpostaviti na osnovu onoga što je objavljeno, naročito u pomenutoj Grolovoj knjizi, da su mnogi, posebno kod Hrvata i Slovenaca, molili Milana Grola da uđe u prvu vladu posle oslobođenja kako bi mogao da utiče na razvoj unutar države i društva. Čitaoci će biti iznenađeni što se među Srbima nalazio i Slobodan Jovanović. Iz “Dnevnika” se vidi da je Slobodan postavio pitanje Grolu: “Primate li saradnju s komunistima?”. Na to Grol odgovara, na kraju 1944. godine: “Zar može biti bez nje?”
Ali je Grol i realist koji uviđa teškoće saradnje s komunistima u tom vremenu, ne samo u Jugoslaviji već u celoj istočnoj Evropi. Njega ne zbunjuju ideje, ideje socijalizma i komunizma, koliko strahuje od beskrupuloznih pustolovina koje mogu doći glave čitavim narodima. Grol verovatno do 1946. godine nije mogao ni da sagleda sveukupno zlo koje se razvija u društvu, nezavisno od operacija koje su predstavljale modernizaciju društva i države. U tom smislu, pišući Vlajiću u London januara 1946, Grol kaže:
“Mene ne bune više ideje režima nego način izvođenja, a bune me i zbunjuje opasnost (od) pustolovnih reakcija koje, i kada bi bile moćne, ne donose rešenja, realna i ostvarljiva”.

ONO ŠTO NE RAZUMEJU RAVNOGORSKI TAKOZVANI istoričari, to je da je situacija u tom trenutku krajem Drugog svetskog rata za nekomunističku stranu bila beznadežna, mislim na one snage koje nisu bile ni partizanske, još manje komunističke. Nikako ne treba smetnuti s uma da u izvesnim oblastima partizanski pokret preovlađuje - među Srbima u Hrvatskoj, izuzev severne Dalmacije; među Srbima u Bosanskoj krajini; posebno u Crnoj Gori, iako je mreža partizanskih jedinica postojala u svim krajevima i dejstvovala. Dakle, nije partizanski pokret bio predstraža sovjetskih jedinica niti beznačajna skupina u izvesnim marginalnim oblastima. S druge strane, valja imati još dve napomene u vidu: Mihailović je vremenom postajao čisto srpski, velikosrpski pokret i tu kongres u selu Ba januaru 1944. nije mnogo pomogao, iako to nije bio “ravnogorski kongres”, nego kongres predstavnika političkih stranaka i ravnogorskog pokreta. S druge strane, organizacija, disciplina i spektakularni vojni nastupi partizana zadovoljavali su čak i antikomunistu kao što je bio Čerčil.
U Politbirou ondašnje Komunističke stranke Jugoslavije, verovatno je Milovan Đilas jedini poznavao Milana Grola. Ako nije lično, pratio ga je kao književnog i pozorišnog radnika. Đilas je pisao još pre 1941. o Grolu kao pozorišnom kritičaru. Šta su mislili u datom trenutku članovi Politbiroa, nemamo svedočanstava izuzev kod samog Đilasa koji je u Saveznom parlamentu jednom žestoko, bez nekih provokativnih razloga, napao Grola. Međutim, u docnijim svojim memorijalnim delima, Đilas nam je otkrio dve činjenice. Prva, da su članovi Politbiroa, verovatno samo Broz i Kardelj, stalno dovlačili Grola na Dedinje kako bi ga ubedili da uđe u Narodni front, da bi ga stavili pod svoju neposrednu disciplinu. Drugo, da im je Grol - parafraziramo - odgovarao politički duhovito: Razumeo bih da me pozivate da uđem u Komunističku stranku, ali u Narodni front koji je predstavljao jedan politički kavez.... Međutim, piše Đilas, svojom ozbiljnošću i stilom svu četvoricu ih je iznenadila ostavka Milana Grola avgusta 1945.

KAKO SE MILAN GROL ODNOSIO PREMA NOVOM režimu, revolucionarnom i policijskom - u poređenju s Jašom Prodanovićem, Dragoljubom Jovanovićem - dovoljno objašnjava činjenica da je Grolova Demokratija, sedam brojeva, izlazila od avgusta do gašenja novembra 1945. godine. To je bila otvorena kritika poratnog režima, ali bez one površne radikalizovane antikomunističke retorike. Dok posmatramo Grola i Demokratiju, postaje jasno da je pored komunizma i antikomunizma, postojala u našem društvu i treća, građanska, u osnovi demokratska snaga, ali slabija i od prve i od druge u tom trenutku. I to je bio problem broj jedan za naše društvo i za našu demokratiju i za našu civilizaciju. Čini nam se da su sva tri činioca ili sve tri pojave počele da se uspešno razvijaju početkom XX veka i da je nazadak nastao s Drugim svetskim ratom koji je za naše društvo postao i građanski rat. Ali, sam građanski rat može da se završi, kao u Engleskoj XVII veka, jednom uzlaznom evolucijom. Kod nas se to nije zbilo. Kod nas je, nezavisno od uspeha u industrijalizaciji i urbanizaciji, posle Drugog svetskog rata, urušavanje društvene i političke kulture išlo brzinom koja će verovatno biti jasnija potonjim generacijama.
Pitanje monarhije postavljalo se dosta jasno već posle pada poslednjeg Obrenovića ma koliko da naše društvo nije bilo u stanju da prihvati tu debatu i da potom o tome odluči. U članku o “Republikanskoj demokratiji”, posle 1918, Grol piše da je “smrću poslednjeg Obrenovića, 29. maja 1903, pitanje o obliku vladavine u Srbiji - bilo otvoreno”. Dnevni list, u kome Grol teče svoju mladalačku novinarsku karijeru, objavio je članak “Za republiku”, ali su vojnici po naređenju “novih vlasti” početkom leta 1903. ušli u redakciju i zaplenili taj broj. Grol je polazio od nekih činjenica, iako se nije izričito izjašnjavao kao republikanac. On je smatrao da “u zemljama gde još nije došlo do razvijenog ustavnog osećanja, ustavnost monarhije je neostvariva”. Potom, “načelnog izbora između monarhije i republike za naprednog čoveka u našem veku ne može biti”. Pored jasne politike protiv ustavnosti sve tri naše dinastije, Petrovića, Karađorđevića i Obrenovića, Grol je monarhiji pripisao kao zlo i militarizam.
Međutim, politička istorija u XX veku pokazala je da militarizma, i te kakvog, može biti izvan monarhije, u republikama, kao što su bile boljševička i nacistička. Militarizam italijanskog fašizma bio je daleko više delo samog fašizma, njenog vođe i njegove ekspanzivne politike nego delo italijanske monarhije.
Milan Grol je, međutim, imao i druge razloge protiv monarhije, a to je njena politika posle Prvog rata. To nije bio više samo čin gaženja Ustava. To gaženje nije vodilo računa ne samo o Srbima nego ni o Hrvatima i Slovencima. Bila je to izuzetno nova autokratska inicijativa u pogledu nacionalne ideologije. Nikada ranije se dinastije nisu osmelile da daju ideološki pravac društvu u kome vladaju. Kralj Aleksandar je svojim državnim udarom unapredio jednu staru ideju, jugoslovensku, u državni program, odbacio nacionalna razvrstavanja na srpsko, hrvatsko i slovenačko, zabranio upotrebu njihovih nacionalnih zastava koje traju vekovima i nametnuo jedno oktroisano jugoslovenstvo kao državnu ideologiju obaveznu za svakog građanina ondašnje Kraljevine Jugoslavije. I zaveo 1929. političku svoju diktaturu.

GROL JE PRIPADAO JEDINOJ JUGOSLOVENSKOJ stranci, Demokratskoj, predvođenoj Ljubomirom Davidovićem (1863-1940) koja nije htela da pristane, na ma koji način, da tu antidemokratsku promenu Ustava ni prećutno prihvati. Slovenačke i muslimanske snage iz Bosne bile su tom nametnutom stanju popustile u otporu već 1935. godine, udružujući se s režimom Milana Stojadinovića, s režimom koji su zajedno izgrađivali sa Stojadinovićem i Anton Korošec i Mehmed Spaho. Sporazumom kneza Pavla s vođom hrvatskog seljačkog pokreta Vladkom Mačekom obrazovana je nova vlada s Dragišom Cvetkovićem na čelu, a u tu vladu ušle su i nekadašnje opozicione stranke, kao što su bile Hrvatska seljačka stranka, Samostalna demokratska, srpska Zemljoradnička stranka i jedan predstavnik “starih radikala”. Profesor Mihailo Konstantinović, koji docnije postaje i sam član vlade Cvetković-Maček, pokušavao je za sve to vreme do 27. marta 1941. da uvuče Demokratsku stranku u tu novu vladu i u tu novu sporazumašku politiku. Demokratska stranka je ušla u jugoslovensku vladu tek s padom tog režima, 27. marta 1941. godine.
Nezavisno od svega rečenog, Grol je doživljavao ustanovu monarhije u egzilu u Londonu kao sumrak monarhije i tu mu se priviđala stvarnost monarhije daleko više i bliže nego 1903. godine, mada se u tom trenutku pored pitanja monarhije kao ustanove postavljalo i pitanje samog kralja Petra II. U više puta pomenutom “Dnevniku”, aludirajući na samog Kralja, Grol ukazuje na “apsurdnost zalaganja za monarhiju i moralno bolesnog mladića”. Grol je, u datim uslovima - čak je na to u smislu produženja ustavnog kontinuiteta pristao i Josip Broz Tito, iako komunisti ne vole da se to istakne - više primao faktičko stanje nego što se “zalagao” za monarhiju. Na drugom mestu, Grol veli za Petra II: “taj degenerik” koji je za Slobodana Jovanovića rekao “ona matora budala”. Petar II nije bio, rekao bih, degenerik ali je u potpunosti bio nepodoban za ustavnog i demokratskog vladara jer je, kako je Grol rekao, “moralno bolestan mladić”. Iako je priznavao kontinuitet jugoslovenske države, očigledno je da je Grol još od ranijih vremena intimno napustio monarhiju kao ustanovu budućnosti u našem društvu. U svakom slučaju, može se reći da i ovo njegovo gledište otvara put “saradnji” s komunistima, do koje, nažalost, u pravom smislu demokratske saradnje, nije došlo, jer komunisti skoro svuda u svetu nisu pristajali na saradnju. Prihvatali su ne samo potčinjenost nego kao bitno - postepeno samolikvidaciju svakog drugog političkog i ideološkog mišljenja i organizovanja.
Ono što je odmah posle Revolucije 1917. u Rusiji Grol primećivao, jeste da je klasna diktatura “prilagodljivija stvarnosti i sposobnija za evoluciju”, jer se kod sovjeta raspravlja i nekako kolektivistički odlučuje, dok se u tadašnjem fašizu samo sluša. S dolaskom Staljina na vlast već 1924. godine u Sovjetskom Savezu pojavio se, pored nacističkog, najtotalitarniji totalitarizam, komunistički, koji bi danas, prema savremenim pojmovima, lako mogao biti optužen i za genocid nad etničkim grupama, političkim mišljenjima i prema klasama kakva je bila seljačka klasa pre kolektivizacije Rusije i ostalih oblasti oko Rusije.
Koliko je Milan Grol bio ispred svog vremena, vidi se već prema dvema pojedinostima. On je bio optimist u pogledu nacionalizma jer je još u toku Drugog svetskog rata verovao da “već sedamdesetih godina prošlog (XIX) veka, sa ideologijom Svetozara Markovića, jedan radikal-socijalistički program likvidira romantični nacionalizam”. U pismu oktobra 1918. u Ženevi, Grol obećava predsedniku Jugoslovenske demokratske lige Jovanu Cvijiću da će pisati o evoluciji nacionalizma. Da, nastala je evolucija nacionalizma u razvijenim zemljama, razvijenim i politički i kulturno i ekonomski, ali taj evropski proces nije zahvatio istočnoevropsko pa ni srpsko društvo. Napadajući pojavu fašizma i pokušaj da se među naše obrazovane ljude ubaci ideja korporativizma, Grol pita šta bi bila “diktatura egzaltiranog nacionalizma. Zar to ne bi bila slika pakla?”
U svojoj knjizi “Iskušenja demokratije”, koja je pisana za vreme emigracije, u Londonu, beleži da “neprikosnovena zapoved o državi-idolu” rađa neminovno “zapoved slepog nacionalizma”. “Fašizam i nacionalsocijalizam pokazali su strahote te krvave mistike”. To povezivanje nacionalizma s pojmom i ustanovom klasične suverene države izuzetno je značajno ne samo za teorijsku raspravu nego i kao proroštvo za našu sredinu: kuda ide naša evropska civilizacija? Potiskivanje klasične suverene države goni na evoluciju nacionalizma, i rezultati ta dva procesa, sada znamo, rađaju Evropsku uniju pre ravno pedeset godina. Ali i pre Evrope, Grol uviđa da “Evropi nema života u njoj, razorenoj i iscrpljenoj (posle Drugog svetskog rata - D.T.) za grehove vlastodržaca i za zablude jedne generacije, ako milioni ljudi ostanu ograđeni bodljikavom žicom”, odnosno klasičnim granicama suverenih država. “Ujedinjavanje u široke zajednice prirodna je tendencija vremena”, a nije proces koji - dodajemo mi - naređuje jedna ili više velikih sila, jer su se pre drugih malih zemalja baš te prve sile udružile: Francuska, Nemačka, Italija, Velika Britanija.

PROSTO JE NEVEROVATNO DA JE MILAN GROL PISAO pre šezdesetak godina da je “naša sloboda opredeljivanja ograničena” a u “zastupanju svojih narodnih i državnih interesa možemo uspeti samo u meri u kojoj ove dovedemo u sklad sa neotklonjivim nužnostima samog reda stvari, povlačeći iz njega ukazani nauk”. I dalje: “Mi moramo, da bismo održali svoje mesto u Evropi sutrašnjice, postati aktivni saradnik i u pripremi te Evrope, izići kao nosioci principa na kojima treba novi evropski mir da počiva”. Posle Prvog rata, u jednom trenutku odaje priznanje Ljubomiru Stojanoviću, akademiku, vođi majušne Jugoslovenske demokratske republikanske stranke, i u isti mah kritikuje njegov nacionalizam zbog “istorijsko-etnografskog mentaliteta” (u stvari, srpskog). Grol ukazuje na opštu potrebu ujedinjavanja: “U veku, u koji ulazimo, sve će biti teže malima i podvojenima”. Desetak godina pre Šarla de Gola koji se, kao konzervativni i u isti mah moderni nacionalist, bavio pitanjem međuzavisnosti, Grol tvrdi da je “probuđena svest o međunarodnoj međuzavisnosti”, pa potom: “postoji samo jedan svet, širom čitavog šara zemaljskog”. A posle Grola i De Gola, francuski filozof Edgar Moren dodaje: “Bez obzira na to da li smo mala ili velika zemlja, ne možemo sami rešavati probleme i saradnju odbacivati”, ali to znači, veli savremeni Francuz, u trenutku kad prihvatamo međuzavisnost i saradnju da činimo sve da sprečimo “hegemoniju ekonomskih interesa” jedne velike sile.
Kao što je prethodnik De Golovih ideja o međuzavisnosti, tako je Milan Grol i prethodnik poznatog poljskog javnog radnika Mihnjika o “trećoj svetskoj revoluciji” koja “počinje univerzalnošću”. U nadi da će doći do posleratne saradnje SSSR-a i Zapada, Grol predviđa u toj revoluciji saradnju Istoka i Zapada. Iako se to nije dogodilo 1945, događa se pred našim očima 2000. godine.
Nije li ta univerzalnost, u stvari, savremeni globalizam? Verujući da će stradanja i rušenja za vreme Drugog svetskog rata proizvesti prirodnu solidarnost, Grol uzvikuje: “U sreći se svet deli, u nesreći vezuje” Jer samo se u nesreći oseti koliko sebi nije dovoljan.” Ali, totalitaristička utopija ne priznaje ni logike ni prirodu stvari u društvu, i tako se ta očekivana solidarnost Istoka i Zapada (čak i Kine na neki način) pojavljuje posle pola veka. U svakom slučaju, što ovde treba još jednom podvući, Grol je na sasvim drugoj strani od nacionalizma, provincijalnosti, ksenofobije, razbijačkog duha i nepolitičnosti koja je zahvatila takoreći sve republike nekadašnje SFRJ.

KO NEPOSREDNO POSLE PROČITAVANJA GROLOVIH beležaka iz 1901. u beogradskom Teatronu, pročita i poslednji njegov esej, pisan četrdesetih, a objavljen posthumno pre tri godine - “Kroz dve Jugoslavije” - biće van svake sumnje zbunjen, jer se nalazi licem u lice sa dva teksta koji, ni po jeziku ni po sadržini, ne odgovaraju prirodi jednog istog čoveka. Svestranost Milana Grola ne otkriva samo izuzetnu darovitost nego i političara kome ni u tom pogledu nema ravna u našoj političkoj istoriji, i pojedinačno i stranački. Po naslovu, reklo bi se da je reč o međunacionalnom pitanju, a to nije. Grol razmatra socijalna i ekonomska pitanja našeg seljačkog društva pre 1941. godine. O tome ne piše uobičajenim grolovskim stilom, već sa nizom statističkih podataka i drugih činjenica, ali pre svega, u uvodnim rečima, pokazuje se jedna filozofska racionalizacija misli izuzetnog politički obrazovanog čoveka. “Nikakva zebnja ni od čega, nego jedno duhovno mučenje i sumnja u sve... I ne samo ljudima, nego ni rečima katkad ne verujem. Naizmence, surovost i licemernost hvataju se u koštac na sve strane”, i dodaje: “Stavljam sebe samog na ispit u kome se stavlja reč na hartiju, mora biti više promišljena.” Tako je Grol bio daleko od čestog “praznorečja političara”.
Iako raspolaže, kako je rečeno, statističkim podacima, Grol se ne predaje u ovom eseju nekim ekspertskim ispitivanjima. On samo ukazuje, s jedne strane, na slabosti seljačkog poseda ne samo kao malog po broju hektara i zastarelog, nemehanizovanog, već ukazuje na moralne probleme koji su ga kao pauk uhvatili u svoju mrežu korupcija i “izdaja znalaca”. U ime politike Grol diže glas protiv onih koji mnogo znaju a malo vrede. Grol ukazuje na korupciju kao vrlo rasprostranjenu bolest našeg društva, bolest koja obuhvata ne samo one koji vladaju i korupciju koriste, već i one u “širokim društvenim redovima” koji koriste korupciju za ostvarenje svojih interesa i za maskiranje slabosti svojih. Dakle, bolest duboka i “široka”.
Međutim, Grola zanima i pitanje odnosa zakona i nepravde. Može biti nepravičnih zakona, ali može biti nepravde nezavisno od zakona. Ljudi čine nepravde, često protiv zakona ili koriste nepravde zakona. Uz to, kad se uzme u obzir fetišizacija države, “država iznad svega”, onda je jasno koliko vlast može da iskoristi sredstva kojima raspolaže, samim tim što poseduje i sredstva prisile. “Međusobno razumevanje čoveka za čoveka, uslov je za zdravu zajednicu.” I opet se, kao i ranije, vraća pitanjima morala: “Osećanja moralna, osećanja suživota u zajednici; ona upravo koja diktuju zakone u zajednici, uređuju odnose, uravnotežuju prava i dužnosti, i stvaraju svest o tome da je čovek - samo kao solidarni član zajednice - čovek.” Sve to Grol vidi kao problem našeg kolektiviteta, a ne samo pojedinaca koji raspolažu finansijskim ili sredstvima nasilja. “Od drumskih razbojnika štete su krupne, ali su vidne i povremene. Ali od pilićara (‘sitni lopovi, na malo’), kada se oni namnože, kao skakavci, štete su nebrojene i teško se od njih braniti, jer je sitan lopov mnogobrojan, krade svud, gde što stigne. I teško se od tog sitnog lopova braniti i što on nije profesionalan kao onaj što se odmeće u šumu, nego je tu oko kuće i često u samoj kući... Sitno zlo, ali na sve strane.” U karakterologiji našeg društva, Grol vidi naš nacionalni problem, i tu je više propovednik nego političar. Milan Grol je duboko saosećao i realno priznavao ono što leži u temeljima našeg društva kao naše opšte, ali naše zlo. “Veliki broj malih pogrešaka je kobniji od malog broja velikog ogrešenja. Jer velika ogrešenja uzbuđuju javnu svest i bude je, a nebrojena mala ogrešenja, razvraćajući naravi u širokim slojevima, uspavljuju javnu svest i obeshrabruju je za duboku moralnu uzbunu.”
Ako se prisetimo još jednom njegovog izveštaja o pozorištima na Zapadu početkom XX veka i ovih razmišljanja i propovedanja u sredini tog istog veka, sa poznavanjem ekonomskih problema našeg sela, onda je jasno da je pred nama čovek izuzetno širokog interesovanja i izuzetno produbljenog razmatranja. Moderan političar se ne može zamisliti bez poznavanja ekonomije, bez obzira na to u kojoj meri deluje kao ekonomist. Za ono vreme, Milan Grol je bio prosto izuzetak i u našoj sredini i u našoj modernoj političkoj istoriji. Više od svega, bio je čovek po humanističkoj i socijalnoj meri. Zato ne čudi što navodi Tolstoja u svom eseju “Kroz dve decenije Jugoslavije”: “Mnogo znalaca, prosvetitelja, lekara, jurista: puno umnih ljudi, ali ne vidim čoveka”. Milan Grol je pre svega čovek u najširem smislu te reči: od umetničkog saživljavanja s ljudskom dramom pa do socijalnog zahvata u probleme razvoja privrednih odnosa. Ne razvoja privrede zbog privrede, nego privrede u službi čoveka. I, pored svega toga, Grol ne boluje od intelektualizma. Intonacija njegovih reči odiše jednom čovekoljubivom iskrenošću, bez patetike i bez demagogije, bez manipulacija i bez politike zbog politike. U svim njegovim akcijama nema populizma: ni u pozorištu, ni u političko-socijalnim aktivnostima onog vremena.

MILAN GROL, KOJI JE U PRVIM svojim istupima izgledao prek elitist, strog profesor, u stvarnosti tražio je stalno ravnotežu i meru, u svemu, u problemima i u ljudima. Ovako kao što je i u emigraciji istupao četrdesetih godina protiv ekstremističke politike Jovana Dučića, i ocenjivao slabim ocenama jednog režimskog oportuniste Miloša Crnjanskog - tako je istupao i u vezi s Miloradom Draškovićem koji je takoreći u svemu bio antipod ličnosti Milana Grola. I ono što naši ljudi uobičajeno ne čine, da priznaju greške i zablude, Grol je uvek samog sebe ispitivao, i to beležio, da li je u pravu ili nije. Povodom pogibije Milorada Draškovića 1921, on je napisao tople reči za poginulog: “I onda kada sam u prepisci i u ličnim razgovorima napadao oportunizam njegovih (Draškovićevih) metoda, u duši sam morao priznati mu lepotu smelosti i razboritosti u isti mah s kojom ga je on otvoreno ispovedao.”
U svakom slučaju, ono što je razlikovalo Milana Grola od njegovih savremenika među političkim prvacima, razlikuje ga i danas od skoro svih naših ljudi koji stoje na čelu demokratskih tendencija i organizacija: to je osećanje i ambicija da se svemu nađe mera i ravnoteža, da se utvrdi konačni “istorijski” sud. Prava enciklopedijska misao i ambicija da se dođe do što je moguće najobjektivnijeg suda o problemima i ljudima. Zato bi Grolov stav, njegov rad i njegova borba morali biti velika inspiracija za generacije koje dolaze. Izuzev Svetozara Markovića i Vladimira Jovanovića, Milan Grol je takoreći bio jedini politički mislilac tog vremena, u razmaku od stotinak godina, između XIX i XX veka, politički mislilac koji je udruživao svoju energičnu radinost s političkim i društvenim idealima jedne demokratske civilizacije.
U istorijskoj perspektivi, treba voditi računa da Milana Grola pratimo kao čoveka rođenog u drugoj polovini XIX veka, čoveka koji svoj vredni i bogato radni život završava pre pedeset godina. Ali kad ga čitamo i slušamo danas, kada ga pratimo, vidimo da Milan Grol i njegove proročanske vizije žive i u našem vremenu. Teško onome koji smatra da je njegov sledbenik, a ne čini što misli i što programi Milana Grola zahtevaju.
Ne bih rekao da postoji neka konačna i čvrsta terminologija koja bi odredila građanskog levičara. Pre bih rekao da u objašnjavanju ličnosti i rada Milana Grola možemo doći do neke relativno zadovoljavajuće terminologije o pojmu građanskog levičara.

FRANCUZI POLAZE u pojmu “levog” od toga da taj izraz nudi značenje naprednosti i kretanja u stalnoj modernizaciji. U našem slučaju, ja bih rekao da levica označava pobunu protiv datog stanja u društvu. Pobuna ne povlači sa sobom ni pojam revolucije ni pojam komunizma. Pobuna je protiv datog stanja kod Milana Grola, kao i kod Jovana Skerlića, još od pre Prvog svetskog rata. I ta pobuna nije prestala ni između dva rata. Ono što su komunisti uspeli da nametnu ne samo našem javnom mnjenju, posebno obrazovanim ljudima, to je da je samo komunistički totalitarizam jedini progresivni, “naučni” put za jedno društvo. U stvarnosti, i u istorijskoj retrospektivi, bilo je toliko ljudi još od antičkih vremena koji su bili napredni a da nisu bili revolucionarni komunisti. Napredan je samo onaj koji misli i radi za čoveka u društvu i za društvo kao zajednicu koja bez zastoja napreduje. Napredan čovek, kao Milan Grol, uviđao je, još od početka prošlog XX veka, da je, kad je reč o nama, reč o “našoj privrednoj nerazvijenosti i našoj kulturnoj zaostalosti”. To je sasvim suprotno od onih stavova koji smatraju da Evropa nama duguje više nego mi njoj.
Milan Grol se ne slaže sa zapadnom politikom, posebno za vreme Drugog rata, i ono što ne znamo, mada je verovatno, da je bio protivan i zapadnoj politici u prvim godinama posle 1945. Ali on se ne konfrontira sa zapadnom politikom, on traži da u okviru te zapadne politike branimo svoje interese. Milan Grol je protiv “apsolutnog nacionalizma”: “Apsolutni nacionalizam kad u njemu glas mrtvih zagluši glas živih.” Ne, naprotiv, svet je naš. Treća revolucija, koju Grol prorokuje, “ne začinje se na posebnom tlu, ona počinje univerzalnošću. Jer obnova i neki novi poredak... danas zavise od stavljanja u pokret povezanih snaga čitavog sveta, od međunarodne saradnje.” Kako može biti međunarodne saradnje kad u Bosni i Hercegovini ne mogu da sarađuju Bošnjaci muslimani i Srbi pravoslavni. Mnogi su i školovani Muslimani sanjali i sanjaju muslimansku državu, početkom devedesetih godina. Srbi u Bosni nisu hteli da poslušaju vapaj Ljubomira Davidovića iz 1933. i da nađu osnove za saradnju u Bosni, već su priželjkivali rađanje svesrpskog anahronog kraljevstva koje nikada kao posebna vlast nije postojalo u Bosni. Ako je to kraljevstvo zamišljeno u bolesnim i neznalačkim glavama, doživljena stvarnost je sledeća: hiljade pobijenih, hiljade porušenih kuća, hiljade masovnih grobnica, veliki broj ratnih zločinaca na svim stranama, desetine hiljada izbeglica, ponajviše Srba i Muslimana... Da li sve to ne govori o mnogim pogrešnim putevima nas samih?
Milan Grol prisustvuje propasti prve Jugoslavije još u Londonu 1941. Prisustvuje Vidovdanskom pomenu 1943. kao član jugoslovenske vlade: parastos kosovskim žrtvama. Taj opis je dramskog karaktera u “Londonskom dnevniku”: “Parastos ne kosovskim junacima, nego mnogo čemu drugom. I sve su mi se sudbine ređale u glavi. I ta Kraljica (Marija) koja kleči, a van nje pravi teškoće, nema ni pameti ni istrajne volje u brizi za sinom; i to dete s titulom kralja, a bez zrelosti i bojim se - bez osećanja one tragedije u zemlji, i čitav poredak u kome još vode reč oni koji su je upropašćivali, jedni sebičnošću i drugi mračnom zabludom; i sudbina zemlje, iskidane strastima i bez vođe ni na jednoj ni na drugoj strani. Na mahove, usred crnih misli, padale su reči hora (crkvenog), sa strašnim rečima opela...”
Ali Milan Grol je građanin, ni revolucionar ni populist. Sledi svoja duboka uverenja a ne strasti. Stalno je u brizi za čoveka i za društvo. Značajno je kako on komentariše izbornu propagandu komunističkog režima posle Drugog svetskog pred jednopartijske izbore:“U krvavoj graji izbornih procesija, ni na jednom transparentu nema reči o brigama s kojima ceo svet leže i ustaje. U tim parolama ne objavljuje se rat nevoljama, nego onima koji se na njih žale.” Svedok prizora spaljivanja njegove “Demokratije” iz 1945, Grol će zabeležiti u jednom od poslednjih brojeva lista: “Slova mogu biti spaljivana, ideje i ljudi proganjani, ali će život teći samo po zakonima koje postavlja stvarnost.” “Ako se ja u izvesnim stvarima ne slažem s predstavnicima krajnje levice, to je u pogledu efikasnosti jednog totalitarnog režima koji onemogućuje druge stranke i gledišta.” I to se čini s narodom koji je i pre 1941. godine “bio ugnjeten diktatorskim režimom pre okupacije”.

RAZLIKA IZMEĐU MALOBROJNIH LEVIČARA PRE Drugog rata i Milana Grola, s druge strane, u tome je što su oni po dolasku komunističke vlasti svoje strele upućivali samo ka starom sahranjenom poretku. Grol ne zaboravlja taj stari poredak, protivnik je restauracije, ali on se sukobljava s komunizmom u jednom ideološkom smislu, konfrontira se s njim na jedan politički način, ne osuđuje ga na smrt. U tome je novina ne samo u stavu i radu Milana Grola, već je to reakcija onog “srednjeg puta” koji je obeležavao građanina. Ono što mi danas beležimo kao građansko društvo, to je društvo koje Milan Grol predstavlja, društvo koje još ne pobeđuje, i to je jedan od razloga što mi nemamo demokratije. Mi se još nalazimo između ostataka utopističkih totalitarnih ideja, koje kolaju u raznim oblicima iako nevidljivim, i s druge strane - ludog nacionalističkog divljanja i nacionalističkog populizma. Milan Grol je na drugoj strani i od utopije i od populizma.
Zato se s pravom piše u ovom istom magazinu novembra prošle godine, o “savremenosti Grolovih ideja”: te ideje suprotstavljale su se utopiji iz 1945. godine jer ideje treba da budu “ideje vodilje” a ne “ideje gonilje”, kao što obrazovanje treba da prosvećuje a ne da “zabluđuje”. Ali to nisu samo ideje protiv komunističkog totalitarizma. Ono što ostaje od Grolovih ideja za savremene teme i razmatranja, to su njegova shvatanja o nacionalizmu, o državnim i nacionalnim međuzavisnostima, o kulturi koja ne treba da povlađuje najnižim standardima i strastima. Ništa više ne kazuje da je Milan Grol bio takoreći jedini čovek politike u onim vremenima koja su i tada zahtevala samoispitivanje i samokritiku. U teškim trenucima, piše Milan Grol, potrebna su dva osećanja: “U ovom trenutku nama je potrebno i jedno i drugo: samopouzdanje da nas teška iskušenja ne navedu na podlost, jer vidimo da ona nije pomogla onima koji su se s njom mislili pomoći; samokritika - da bismo očišćeni od mana koje nas danas čine nemoćnim, našli u samima sebi sredstva koja odgovaraju današnjim uslovima života.” U tome je savremenost ideja Milana Grola. Ukoliko te ideje shvatimo ozbiljno i ukoliko im budemo verni kako je bio veran svojim humanističkim idejama Milan Grol.

_____________________________________________________________


Februara 1940. godine Milan Grol izabran je za predsednika Glavnog odbora Demokratske stranke na mesto upokojenog Ljubomira Davidovića , prvog vođe te stranke.
Novembra iste 1940. godine izabran je Desimir Tošić (1920), student prava i sekretar studentske organizacije Demokrtske stranke - za predsednika te organizacije.
I Grol i Tošić maturirali su u istoj Trećoj beogradskoj gimnaziji, Njegoševa ulica. Obojica oslobođeni kao odlični učenici usmenih ispita.
Milan Grol je pre Drugog svetskog rata, pored niza književnih eseja i političkih članaka, prevoda s francuskog libreta za operu, objavio „Pozorišne kritike” i „Iz predratne Srbije”, a 1952. niz portreta prvih glumaca pod naslovom „Iz pozorišta predratne Srbije”. Posle Grolove smrti, pre ravno pedeset godina, objavljene su posmrtno tri knjige: „Londonski dnevnik”, „Iskušenja demokratije” i „Kroz dve decenije Jugoslavije”.
Desimir Tošić je prvu knjigu objavio 1948. u Parizu, na francuskom: „Totalitarizam i prava čoveka”. U emigraciji je objavio još tri knjige; posle povratka u Jugoslaviju septembra 1990. objavljeno mu je pet dela. Od ovih devet izdanja, dva su iz socijalne istorije: „Radnički saveti u Jugoslaviji” (na francuskom) i nedavno mu je objavljena „Kolektivizacija u Jugoslaviji” (2002). Dve su knjige objavljene u drugom izdanju: „Snaga i nemoć - Naš komunizam 1945-1990” i „O ljudima”. Sprema se drugo izdanje knjige „Stvarnost protiv zabluda - Srpsko nacionalno pitanje” (Nova Slobodana Mašića).
Desimir Tošić je u tri maha objavio svoje viđenje Milana Grola. U dva maha to su bili duži članci u Našoj reči u Londonu, 1972. i 1973. godine. Treće kazivanje o Grolu Tošić je objavio kao predgovor knjizi „Demokratija Milana Grola” u Londonu, takođe 1990. godine.

Gestapo je Tošića uhapsio 1943. godine u februaru kao člana Izvršnog odbora Demokratske omladine.Iz zatočeništva pobegao je juna 1944. godine u Srbiju, da bi početkom oktobra s desetoricom političkih istomišljenika pobegao iz Beograda teretnim vozom za Austriju, a 1945. godine je prešao u Francusku. Dve godine kasnije s nekoliko saradnika osniva časopis „Naša reč“ u Parizu. Jedan je od najmlađih članova-osnivača Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, koje je brojalo 40 članova, pod pokroviteljstvom Slobodana Jovanovića.

Jula 1990. godine biva kooptiran za člana GO Demokratske stranke u Beogradu, posle čega prvog septembra stupa na srpsko tlo prvi put posle skoro pet decenija.

Danas je Tošić član Političkog saveta Demokratske stranke.
Аватар
васке
Војвода
Војвода
 
Порука: 1243
Приступио: дец 2003
Место: Србија

Порука васке 9.5.2005. 1:40

Зар се ДС, приликом оснивања почетком деведесетих година, није декларисала као НЕнастављач предратне Демократске странке? Мислим да је због тога она групица људи касније и основала странку под називом Демократска странка ''Давидовић-Грол''.
Слика
Аватар
Zora
Националиста
Националиста
 
Порука: 211
Приступио: јан 2005

Порука Zora 10.5.2005. 17:04

васке ::Зар се ДС, приликом оснивања почетком деведесетих година, није декларисала као НЕнастављач предратне Демократске странке?


Upravo suprotno.Osnivacki odbor DS je u novembru 1989. javnosti objavio da se ne osniva nova stranka vec da se OBNAVLJA predratna Demokratska stranka.To je i potvrdio Desimir Tosic koji je pred Drugi svetski rat bio predsednik omladine Demokratske stranke a 1990. usao GO sadasnje Demokratske stranke.

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 1 гост