srpskinacionalisti.com

ПОСЛЕДЊИХ ХИЉАДУ ГОДИНА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Jastreb
Националиста
Националиста
 
Порука: 317
Приступио: мај 2003
Место: sever

ПОСЛЕДЊИХ ХИЉ

Порука Jastreb 2.6.2003. 9:57

Само да поменем да после ВИНЧАНСКОГ ПИСМА, ЛЕПЕНСКОГ ВИРА СМЕШНО ЈЕ ПРИЧАТИ О ДОСЕЉАВАЊУ СРБА НА БАЛКАН.......

Од петог до деветог века после Христа завршава се велики циклус надиранја неких народа са истока ка Западу.... И после тога коју стотину година има надирања ратоборних народа и генијалних војсковођа ка Богатству Запада и Европе, али та повремена освајања нису више праћена померањем...

Карте које нам се потурају сумњивог су порекла...чак добар део тих историских карата и атласа, Немањићку Србију обележава као Византију
У перијоду од петог до деветог века продиру хорде Бугара и Мађара у Европу и њихово насилно населење на садањим географским просторима. То је епоха формирања нових држава феудалног типа у европи, темељених на аутократској власти суверена, ког подржавају великаши, исто тако свемоћни у својим доменима, а само у потсвести блесне по која светлица о припадности одређеној крвној и националној заједници у нашем савременом смислу....



Srpske dinasticko -vladarske porodice
Imena prvih vladalaca: toparha, arhonta, zupana, vojvoda, knezova, kanova, kraljeva i drugih upravljaca srpskim zemljama od V vijeka znacajni su za nacionalnu istoriju Srba u ranom srednjem vijeku.
Dubrovacki hronicar Petar Lukaric (di Giacomo di Pietro Lucari) u svom djelu "Copioso ristretto degli Anali di Ragusa" koji se sluzio najstarijim dubrovackim dokumentima i analima ("Annali nostri") pise da su u srpsim zemljama u susjedstvu i zaledju Dubrovnika, u najranije vrjeme , upravljali ovi srpski velikasi:

Ostrivoj (Ostrivoi) oko 490.god
Svevlad (Svevlad) oko 535.god,
Tatilo Svevladovic III 541.god,
Selimir (Selimir) oko 550.godine
Tatilo Svevladovic VI 552-563. god,
Selimir I Svevladovic 564-585. god,
Vladan I Selimirovic sin Svevladovica V 585-620.god,
Car Zvonimir I Drvanov ili Drvenarov 632-670.god,
Budimir zvani Svetopelek poslije 671. godine
Kralj Budimir I Zvonimirov Drvanic II 675-680.,god,
Svetolik I Budimirov Drvanic III 680-692.god,
Vladislav I Svetolikov Drvanic IV 692-709.god,
Tomislav I Vladisavljev ili Svetolikov sin Drvanovic V 709-722.god,
Sebislav ili Zebislav I Tomislavljev Drvanovic VI 722-749.god,
Razbivoj I i Vladimir Sebisavljevi Drvenovic VII 749-753.god
Vladimir I Sebisavljev Drvanovic VIII 753-773.god,
Hranimir I Vladimirov Drvanovic IX 773-782,god,
Tvrdoslav I Hranimirov Drvenovic X 782-787.god
Ostrojilo ili Strojilo II Vladimirov Drvanovic XI 787-791.god,
Tolimir Ostrojilov Drvanovic XII 791-799. god,
Predislav I Tolimirov, Drvanovic XIII 799-805.god,
Krepimir I Predisavljev Drvanovic XIV 805-830.god,
Svetozar Krepimirov Drvanovic XV 830-835.god,
Radoslav Svetozarev Drvanovic XVI 835-850.god,
Caslav ili Cestislav I Radosavljev Drvenarevic XVII 850-862. god,
860-880. godine - Srbi primaju hrišcanstvo
Petrislav I Radosavljev Drvanovic XVIII 864-879.god,
Pavlimir ili Bela I Petrisavljev Drvanovic XIX 879-910.god
Belina ili Pavlimirova zena Drvenarevic 910-930.god,
Tresimir I Belin ili Pavlimirov sin Drvanovic XXI 930-960.god,
Prelimir I Tresimirov Drvanovic XXII 960-982.god,
Hvalimir I Prelimirov Drvanovic XXIII 982-986.god
Leget I Kresimirov Drvanovic XXIV 986-989.god,
Silvester I Beloslavljev Drvanovic XXV 989-993
Tugomir Silvesterov Drvanovic XXVI 993-997,god,
Hvalimir II Tugomirov Drvanovic XXVII 997-1003.god,
Petrislav II Hvalimirov XXVIII 1003-1010.god,
Vladimir Sveti II Petrislavljev Drvenarevic XXIX 1010-1015.god,
Dragomir I Hvalimirov Drvanovic XXX 1015-1019
Dobroslav ili Vojislav I Dragomirov Drvanovic XXXI 1036-10551054. godine - Hrišcanska crkva podeljena je na Istocnu (pravoslavnu) i Zapadnu (rimokatolicku)

Neda I i najstariji joj sin Gojislav Vojislavljev Drvanovic XXXII 1055-1057
Mihajil I Vojislavljev Drvanovic XXXIII 1057-1073
Radoslav II Vojisavljev Drvanovic XXXIV 1073-1089
Bodin I Mihajlov Drvanovic XXXV 1089-1100
Dobroslav II Branisavljev Drvanovic XXXVI 1100 1102
Vladimir III Mihajlov Drvanovic XXXVII 1102-1114
Djuradj I Bodinov Drvanovic 1114-1117
Grubes I Branisavljev Drvanovic XXXIX 1117-1124
Djuradj Bodinov Drvanovic XC 1124-1143
Grdinja ili Gradinja I Branisavljev DrvanovicXCI 1143-1154
Radoslav III Gradinjin Drvanovic XCII 1154-1160


1166. godine - Pocetak vladavine Stefana Nemanje
1185. godine - Napisano Miroslavljevo jevandelje
1196. godine - Stefan Nemanja se povukao sa vlasti
1199. februara 13. - Umro Stefan Nemanja
1199 - smrt Stefana Nemanje
1204-05 - Stefan postaje veliki župan
1217 - Stefan se krunisao za kralja i postao Stefan Prvovencani
1219 - Srpska crkva postaje autokefalna (samostalna)
1228 - smrt Stefana Prvovencanog
1228 - Radoslav postaje srpski kralj
1233 - Vladislav smenjuje Radoslava na srpskom prestolu
1236 - smrt Save Nemanjica
1243 - Uroš I postaje srpski kralj
1276 - Dragutin smenjuje Uroša na srpskom prestolu
1282 - Milutin nasleduje krunu od Dragutina
1299 - Milutin se oženio vizantijskom princezom Simonidom
1321 - smrt kralja Milutina
1321 - smrt kralja Milutina
1322 - krunisanje Stefana III Decanskog
1325 - ženidba Stefana Decanskog vizantijskom princezom Marijom Paleolog
1330 - bitka kod Velbužda
1331 - dolazak na presto Stefana Dušana
1331 - smrt Stefana Decanskog
1331 - ulazak kralja Dušana u Dubrovnik
1331 - ženidba Dušanova bugarskom princezom Jelenom
1334 - mir zakljucen izmedu Dušana i Vizantije kojim su priznate nove granice srpske države
1336 - Dušan osvaja Beograd i Macvu
1336 -1340 - Dušan zauzima celu Makedoniju osim Soluna, celu Albaniju i Epir na jugoistoku
1346 - državni sabor u Skoplju
1346 - krunisanje Dušanovo za cara i Uroša za kralja
1349 - donošenje Dušanovog zakonika
1354 - donošenje dopuna Dušanovom zakoniku
1355 - smrt cara Stefana Dušana
1358 - poraz Simeona Nemanjica kod Skadra
1365 - Vukašin Mrnjavcevic krunisan za kralja savladara
1371 - bitka na Marici
1321 - smrt kralja Milutina
1322 - krunisanje Stefana III Decanskog
1325 - ženidba Stefana Decanskog vizantijskom princezom Marijom Paleolog
1330 - bitka kod Velbužda
1331 - dolazak na presto Stefana Dušana
1331 - smrt Stefana Decanskog
1331 - Dušan u Dubrovniku
1331 - ženidba Dušanova bugarskom princezom Jelenom
1334 - mir zakljucen izmedu Dušana i Vizantije kojim su priznate nove granice srpske države
1336 - Dušan osvaja Beograd i Macvu
1336 -1340 - Dušan zauzima celu Makedoniju osim Soluna, celu Albaniju i Epir na jugoistoku
1346 - državni sabor u Skoplju
1346 - krunisanje Dušanovo za cara i Uroša za kralja
1349 - donošenje Dušanovog zakonika
1354 - donošenje dopuna Dušanovom zakoniku
1355 - smrt cara Stefana Dušana
1358 - poraz Simeona Nemanjica kod Skadra
1365 - Vukašin Mrnjavcevic krunisan za kralja savladara
1371 - bitka na Marici
1371 - (26. septembar) Bitka na Marici. Pogibija kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavcevica.
(4. decembar) Smrt cara Uroša.
1373 - Knez Lazar pobedio Nikolu Altomanovica i pripojio deo njegovih oblasti (Rudnik, Zlatibor).
1375 - Carigradska crkva priznala srpskom verskom poglavaru titulu patrijarha.
Smrt patrijarha Save IV i ustolicenje Jefrema.
1379 - Ustolicenje patrijarha Spiridona
Knez Lazar potukao Radica Brankovica i pripojio Kucevo i Branicevo.
1381 - Lazareva vlastela Crep i Vitomir porazili Turke na Dubravnici kod Paracina.
1386 - Knez Lazar pobedio Turke u bitki kod Plocnika.
1389 - (15/28. juni) Bitka na Kosovu. Pogibija kneza Lazara i sultana Murata.
1499. Pad Crne Gore
1517. Pojava Reformacije u krilu Rimokatolicke crkve
1552. Odvajanje Anglikanske crkve
1557. Obnova Srpske patrijarsije, Makarije prvi patrijarh obnovljene patrijarsije
1581. Vaspostavljanje Ruske patrijarsije, mitropolit Jov prvi patrijarh ruski
1690. Prva velika seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem Trecim
1737. Druga velika seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem Cetvrtim
1776. Ukidanje Srpske patrijarsije
1804. Prvi srpski ustanak pod Karadordem
1815. Drugi srpski ustanak pod Milosem Obrenovicem
Аватар
Jastreb
Националиста
Националиста
 
Порука: 317
Приступио: мај 2003
Место: sever

Re: ПОСЛЕДЊИХ ХИЉ

Порука Jastreb 2.6.2003. 9:58

Осим поједних старогрчких енклава и романских остатака цео Балкан је био насељен Србима од Солуна и Битоља до Дубровника и Сплита. То су они "словени" о којима говоре наши жалосни историчари, словени око Солуна, којима су проповедали хришћанску веру, словени у Зети и Рашкој словени у Босни и на Захумљу, а стварно Срби сви и свуда, они исти што створише солунску Србију и што преко њих ћирилица постаде писмо свих православних потоњих словенских народа и њихових цркви.
У то време се почиње полагано формирати бугарски народ од азијатске завојевачке мањине туранског порекла и српске већине насељене
испод балканског горја, као што се и другим крајевима Европе огранци исконског српског стабла према приликама својих насеља и својих суседа, према геополитичким и стратешким интересима својих земаља обликују у народе Чешки, Пољски, Руски, повезани сви још јединственим кореном свог језика, својим "словом", добивши по њем од туђина своје ново опште име Словена.
У том перијоду од петог до осмог века по Христу српска насеља и племена нису оно што кажу наши жалосни историчари, гомила дивљих орди без реда и закона, масе варвара које падају у прашину пред величанством византинских царева, они имају своје племенско уређење, своје породично уређење, своју веру, своју етику и свој понос. Но немају у том перијоду великих личности државничког и војничког талента спосовних да вежу и централизују те велике снаге. Опасност их сједињује, мирни перијоди одмах развијају партикуларистичке тежње и амбиције покрајинских и племенских главара. Византинско царство нема снаге да се са њима фронтално бори, па силу надокнађује лукавством, новцем, преваром, интригом и женидвом. Више стотина година све до уласка у десети век, па повремено и доцније све до Краља Милутина на Балканском полуострву врши се превирање и кључање, рађа се у новом облику стара славна српска нација. Не могу се мерити садањим метром оне прилике, нити садањим моралним критеријима ондашњи обичаји. Византински цареви данас презриво гледају ухваћеног варварина бунтовника у ланцима, да би сутрадан том истом варварину уплашени његовом силом послали рођену јединицу у постељу.

Државе не претстављају народи, него владари, па је врло проста и нереална теза наших историчара о неком нашем ропству и вазалству у то дова и Грцима и Бугарима и Мађарима и шта ја знам кога нам још наши скромни научењаци нису пронашли као господара. Не воде се ратови за национални престиж, него се земље траже као мираз иза умрле одиве или се креће Цариград у поход на Србију ако је неки српски жупан, или велики војвода или кнез или господин најурио из своје ложнице неку шарену и вижљаву византинску принцезу. Па и много касније у "троцарској битци на Велбужду", кад су Срби тукли цара бугарског и византинског, рат је вођен зато, што је бугарин отерао из дома српску принцезу своју домаћицу. Све је то међу феудалцима и властелом испрекрштано и повезано, царске грчке принцезе, кћерке српских и бугарских царева и краљева, мађарске краљевне и војвоткиње испреплеле су мрежу бракова и интереса, која је далеко моћнија од крвних и народних веза. Тако то траје све до краја дванаестог века кад свест о држави претеже над владарским интересом много пута и кад ређе али ипак значајно долази и до манифестација чисто националистичког карактера у нашем савременом смислу. Све док није наступио тај национално државни моменат и вера је вила само један од инструмената учвршћивања владарске моћи код Срба. Све док није створена српска национална црква и српска патријаршија Св. Саве већина српских вдадара била је спремна за династичке интересе да прихвати папинско учење као и византинско, ова су јој била туђа и непријатељска, али после оснивања српске националне цркве испада вера из списка предмета а којима дипломатија може да се нагађа.
Стратегија ратовања је изгледала отприлике овако: војска се подели на два или три дела, повере се најспособнијим комадантима и одреди се правац за освајање......обично су места заузимана без отпора....дошавши до капије града или утврђења, позивано је на предају....ако се предаја прими, поставља се одмах старешина(мундир и кадија у време турске инвазије) цркве се претворе у мосеју или се изнова подигну и оставља се потребна заштита(стража) заузетог места а војска наставља пут. При добровољној предаји, житељи задржавају своју имовину и уживају трговинску слободу и не беху у старту обавезни новом господару, осим државних пореза као и у тадашњој Европи, само слободно земљиште, државна добра и јавне зграде припадају новој власти......Ако не дође до предаје добровољно него накнадно после борбе...грађани су постајали робови и њихова судбина једино је зависила од великодушности освајача. Слично се поступало и према мањим насељима која су била без утврде, мада чим већа варош падне, предајом или силом, шаљу се оделења воске и позивају житеље места на изјашњавање, да ли се покоравају или не....народ позван да бира између корисног подчињавања и несрећних последица борбе, ретко се двоумио у избору, и тако се војска освајача обично борила гарађанским гарнизонима, који су се понекад одрекоше да положе оружје. Турци су на овај начин брзо и лако ширили освајања у Европи и постизали успехе.
Нпр. на југу грчки цар Јован Палеолог, не само да постаде турски вазал, него због побуне у Визи мораде да прими услов да му шаље војну помоћ кад буде затражио .....
До Вардара сва Македонија би заузета и син Вукашинов ступи у ред турских вазала и даваше помоћ у људству, као и Дејанов син Константин
Аватар
Jastreb
Националиста
Националиста
 
Порука: 317
Приступио: мај 2003
Место: sever

Re: ПОСЛЕДЊИХ ХИЉ

Порука Jastreb 2.6.2003. 9:58

Осим поједних старогрчких енклава и романских остатака цео Балкан је био насељен Србима од Солуна и Битоља до Дубровника и Сплита. То су они "словени" о којима говоре наши жалосни историчари, словени око Солуна, којима су проповедали хришћанску веру, словени у Зети и Рашкој словени у Босни и на Захумљу, а стварно Срби сви и свуда, они исти што створише солунску Србију и што преко њих ћирилица постаде писмо свих православних потоњих словенских народа и њихових цркви.
У то време се почиње полагано формирати бугарски народ од азијатске завојевачке мањине туранског порекла и српске већине насељене
испод балканског горја, као што се и другим крајевима Европе огранци исконског српског стабла према приликама својих насеља и својих суседа, према геополитичким и стратешким интересима својих земаља обликују у народе Чешки, Пољски, Руски, повезани сви још јединственим кореном свог језика, својим "словом", добивши по њем од туђина своје ново опште име Словена.
У том перијоду од петог до осмог века по Христу српска насеља и племена нису оно што кажу наши жалосни историчари, гомила дивљих орди без реда и закона, масе варвара које падају у прашину пред величанством византинских царева, они имају своје племенско уређење, своје породично уређење, своју веру, своју етику и свој понос. Но немају у том перијоду великих личности државничког и војничког талента спосовних да вежу и централизују те велике снаге. Опасност их сједињује, мирни перијоди одмах развијају партикуларистичке тежње и амбиције покрајинских и племенских главара. Византинско царство нема снаге да се са њима фронтално бори, па силу надокнађује лукавством, новцем, преваром, интригом и женидвом. Више стотина година све до уласка у десети век, па повремено и доцније све до Краља Милутина на Балканском полуострву врши се превирање и кључање, рађа се у новом облику стара славна српска нација. Не могу се мерити садањим метром оне прилике, нити садањим моралним критеријима ондашњи обичаји. Византински цареви данас презриво гледају ухваћеног варварина бунтовника у ланцима, да би сутрадан том истом варварину уплашени његовом силом послали рођену јединицу у постељу.

Државе не претстављају народи, него владари, па је врло проста и нереална теза наших историчара о неком нашем ропству и вазалству у то дова и Грцима и Бугарима и Мађарима и шта ја знам кога нам још наши скромни научењаци нису пронашли као господара. Не воде се ратови за национални престиж, него се земље траже као мираз иза умрле одиве или се креће Цариград у поход на Србију ако је неки српски жупан, или велики војвода или кнез или господин најурио из своје ложнице неку шарену и вижљаву византинску принцезу. Па и много касније у "троцарској битци на Велбужду", кад су Срби тукли цара бугарског и византинског, рат је вођен зато, што је бугарин отерао из дома српску принцезу своју домаћицу. Све је то међу феудалцима и властелом испрекрштано и повезано, царске грчке принцезе, кћерке српских и бугарских царева и краљева, мађарске краљевне и војвоткиње испреплеле су мрежу бракова и интереса, која је далеко моћнија од крвних и народних веза. Тако то траје све до краја дванаестог века кад свест о држави претеже над владарским интересом много пута и кад ређе али ипак значајно долази и до манифестација чисто националистичког карактера у нашем савременом смислу. Све док није наступио тај национално државни моменат и вера је вила само један од инструмената учвршћивања владарске моћи код Срба. Све док није створена српска национална црква и српска патријаршија Св. Саве већина српских вдадара била је спремна за династичке интересе да прихвати папинско учење као и византинско, ова су јој била туђа и непријатељска, али после оснивања српске националне цркве испада вера из списка предмета а којима дипломатија може да се нагађа.
Стратегија ратовања је изгледала отприлике овако: војска се подели на два или три дела, повере се најспособнијим комадантима и одреди се правац за освајање......обично су места заузимана без отпора....дошавши до капије града или утврђења, позивано је на предају....ако се предаја прими, поставља се одмах старешина(мундир и кадија у време турске инвазије) цркве се претворе у мосеју или се изнова подигну и оставља се потребна заштита(стража) заузетог места а војска наставља пут. При добровољној предаји, житељи задржавају своју имовину и уживају трговинску слободу и не беху у старту обавезни новом господару, осим државних пореза као и у тадашњој Европи, само слободно земљиште, државна добра и јавне зграде припадају новој власти......Ако не дође до предаје добровољно него накнадно после борбе...грађани су постајали робови и њихова судбина једино је зависила од великодушности освајача. Слично се поступало и према мањим насељима која су била без утврде, мада чим већа варош падне, предајом или силом, шаљу се оделења воске и позивају житеље места на изјашњавање, да ли се покоравају или не....народ позван да бира између корисног подчињавања и несрећних последица борбе, ретко се двоумио у избору, и тако се војска освајача обично борила гарађанским гарнизонима, који су се понекад одрекоше да положе оружје. Турци су на овај начин брзо и лако ширили освајања у Европи и постизали успехе.
Нпр. на југу грчки цар Јован Палеолог, не само да постаде турски вазал, него због побуне у Визи мораде да прими услов да му шаље војну помоћ кад буде затражио .....
До Вардара сва Македонија би заузета и син Вукашинов ступи у ред турских вазала и даваше помоћ у људству, као и Дејанов син Константин
Аватар
Jastreb
Националиста
Националиста
 
Порука: 317
Приступио: мај 2003
Место: sever

Re: ПОСЛЕДЊИХ ХИЉ

Порука Jastreb 2.6.2003. 10:01

На северу Шишман видећи да је на удару, признаде вазалство и даде Мурату своју кћер за жену.
Лазар не беше на првом удару и прикупљаше снагу за судбоносни бој...
По освајању Софије 1382 турци који су већ господарили Македонијом, слали су непрестано колоне на запад и север у извиђање као и да опробају снагу Лазареву и Тврткову.
Турци су у свим правцима крстарили ка србији и напада ли на погодним местима Топлици, Дубровице доцека их Витомир Цреп а код Плочника сам кнез Лазар. У боју код плочника 20 000 турака је сатрвено...
Аватар
Jastreb
Националиста
Националиста
 
Порука: 317
Приступио: мај 2003
Место: sever

Re: ПОСЛЕДЊИХ ХИЉ

Порука Jastreb 2.6.2003. 10:01

...Самкова Србија се простирала до Јадранског, Јонског и Егејског Мора......
675.године, помиње се „свети цар Давид солунски в парјех Будимир српски", којега српска православна црква у Старој Србији и данас слави под тим именом. Вели се, да је тај Будимир раздијелио своје царство на многа жупанства, бановине и кнежине, од којих најглавније бјеху: Солунска или Доња Србија - јужна Маћедовија до реке Месте; Браничево и Тимочани - земље с обе стране Дунава и Тимока. до Колубаре; Посавле или Мачва - од Колубаре до преко Дрине и Саве, са једним делом Срема и Босне; Елирско-рабанска или Драчка Србија - западна Маћедонија, са делом Епира и до Драча; Горња Далмација или Дукља или Прехвала или Зета - данашња Црна Гора са северном Рабанијом и Боком Которском; Хум или Захумље - данашња Херцеговина; Травунија или Требиње и Конавље - приморска област измеђ Боке и Дубровшка са околином града Требиња; Неретва или Поганија -- приморска област око реке Неретве; Доња, Далмација - захватала је испрва сву земљу северно од далматинеке ријеке Цетине дуж мора до у Истрију; Босна или Рама - сачињавала је једну нераздвојну област са Рашком - простирала се у сред ових српских земаља око Косова, до реке Ибра и Мораве. Права Србија звала се још и Загорје, а под Загорје спадала је с почетка сва Рашка, Босна, Мачва и Срем са источном Славонвјом до Осјека.
Тако се простираху српске земље у седмом стољећу. У свима тим покрајинама Будимир постави своје великаше (властелу), који му бјеху потчињени и зваху се: банови, жупани, квезови и т. д. Тако у Босни и Бијелој Хрватској управљаху бавови, који за дуго бјеху подвлашћени српском владаоцу. У овоме послу много поможе Будимиру појава ислама (мухамедовске вјере). У то доба ислам се нагло ширио из Арабије у малоазијеке грчке земље.......
Како су владали ови владаоци српски, и да ли су што зависили од грчких царева - не зна се. Па не зна се ни ко је владао послије Будимира. У опће ово је доба заплетено живљете - најзамршевије доба у српској повјесници. Нема ни два писца, који би се у томе слагали. Тек зна се, да је срце тадање власти српске на скоро било пренесено у западве стране око давашње Црне Горе и Херцеговине, гђе од вајкада беше језгра најовијавијег Сраства. За ранијег времена у овом добу помињу се тамо ови владаоци сриски: Селимир, Владин, Ратимир, Војислав I. и Вишеслав, кнез требињски. Вишеслав бјеше потомак онога српскога кнеза, који доведе Србе из Бојке, а с њим се изнова поче нова српска владалачка лоза:
Династија Вишеслављевића. Вишеслава наследи син му Радослаа I., а овога бпет његов син Просигој. За доба ових владалаца и Блгари се већ бјеху учврстили на Балкану, те сваки час ратоваху са Визавтијом, али са Србијом још живљаху у љубави. Но већ почетком IX. стољећа Блгари подвласте Србе Тимочане и Браничевце, а Франци покоре ове Србе у Посавиви и Срему. Али год. 818. одметну се од Блгара Браничевци и Тимочани и придруже" се посавском српском кнезу Људевиту, којн диже устанак против Фравака год. 819. Борба је трајала пуве три године и онда Франци савладаше тај устанак. Људевит мораде бежати из земље, а Тимочани и Браничевци ставише се под Франачку заштиту. Али год. 827. блгарски вдадалац Пресијам изнова удари ва Франке и освоји доњи Банат и Срем, па онда удари и на Праву Србију. Дотле бјеше умро Просигој, а наследио га син му Властимир. Послије крвавог трогодишњег рата Властимир потуче Бугаре...то је био први рат Срба и Бугара
Аватар
Jastreb
Националиста
Националиста
 
Порука: 317
Приступио: мај 2003
Место: sever

Re: ПОСЛЕДЊИХ ХИЉ

Порука Jastreb 2.6.2003. 10:04

У тим данима стварања и превирања треће средњовековне Србије грчке и српске кронике помињу пре 1200 година кнеза српског Вишеслава и његовог сина Радосава. Из те лозе и колена Вишеслављева помињу се у доба од 1100 до 1000 годину пре данашње епохе још кнежеви Властимир, Мутимир, Петар и Првослав. Срби овнављајући велику државу воде честе ратове и то највише успешне са бугарским освајачима и са Византинцима, док у унутрашњости срби развијају своју просвету, стварају пре хиљаду сто и педесет година у срцу Србије своје писмо ћирилицу названо тако по апостолу Ћирилу. Вишеслављеви потомци настављају међусовне династичке борбе користећи се час Бугарима, час Грцима...

Тачно пре хиљаду година велики жупан Часлав, такође наследник племена Вишеслављева обнавља Србију, чисти је од Грка и Бугара, успоставља у њој ред и поредак и обједињује многа српска пдемена од Дукљана до Срба око Преспе и Солуна. Часлављева држава захвата и Босну и садању Албанију и Јужну или Стару Србију. Часлав пошто је умирио Бугаре и Грке, мора да ратује и са Маџарима које је тешко потукао у источној Босни на реци Устиколини код Фоче, нешто пре хиљаду година. Он је и погинуо у борби са Мзџарима. Часлава је наследио кнез потоњи Краљ Владимир, који је своју престоницу помакао ка Скадру на Бајани. Владимир је на превару издајом убијен од Бугара.
Проглашен је свецем. Још за живота Владимирова многи моћни племићи су се осамосталили у својим областима после Чаславове смрти, издвојили су поносни босански велможе и српску Босну из државне целине. Босна је имала највећи број Срба старинаца од оних досељених још у ранијим сеобама пре Христа и имала је најбољи српски сој. И најгори српски непријатељи грчки кроничари као цар Константин Порфирогенет увек је зову српском земљом а њен народ Србима. У Зети је краљевао Војислав, а потом син му Михаило који су водили многе успешне ратове са грчким царством.
У српским земљама дуж Мораве и Вардара господарио је кнез Ђурађ Војтех, који подигне своју област против грчког царства и затражи помоћ и сарадњу зетског српског владара Михаила, који му пошаље у Призрен свог сина Бодина. Како смо то већ приказали у овој књизи Бодин тешко потуче код Призрена војске грчког цара и узме титулу цара и Срба и Бугара. Ово узимање титула српских, бугарских и грчких царева је не само доказ више, како се сва држава окреће око владара и око династије, него и доказ, да још нису биле довољно оцртане и потцртане разлике расне и народне међу народима који су некад били сви Србљи. Имамо тако српског принца Шишмана, који је као бугарски цар узео титулу и цара српског, као што је потоњи Цар Душан био цар Срба, Грка и Бугара, па чак и цар Романије, то јест римског царства. Под Бодином, који је живео до краја једанаестог века и поновно објединио српске земље српска држава средњевековног издања по први пут добива свој европски значај, боље рећи евроазијски, јер су се сви светски догађаји тада одвијали на том простору на граничним пределима Азије и Европе. Бодин је у вези са западним граничним и норманским витезовима, он у Скадру на свом двору приређује турнире и прима сјајна изасланства западног племства, он преговара са Папом и успоставља пре хиљаду година барску архиепископију на црногорском приморју. Бодин први сматра да је циљ српске политике да српска држава господари Балканом, а да том циљу иде изигравајући међусобне опреке и сукобе грчког царства и западних сила.

Још за живота Бодинова истиче се из племена Немањића властелин Вукан својим великим претензијама на вођство у српском народу и држави. Његов полубрат Завида или Завиша живео је са децом у сенци зетског двора у тим крајевима родио се почетком дванаестог века и оснивач нове династије Немања. Одмах кад је у старијим годинама засео на власт Немања се је показао човеком великих концепција и замаха.
На жалост породичне борве у династији које као црна авет лебде над Немањићима читавих три стотине година нису му дали могућности да сву снагу упути ка конструктивном путу. У династичкој борби гину браћа Немањина, Немања сређује државу. Он је у савезу са Грцима и често са Маџарима, а кад у самој Византији пламте династичке ворбе, Немања користи те моменте да захвати што већи део византинског твриторијз настањеног Срвима. Писали смо већ да су се срби крваво сукобљавали са Мађарима под Чаславом и да је Бодин био интелигентан посматрач двобоја Нормана и грчких царева.
Аватар
Jastreb
Националиста
Националиста
 
Порука: 317
Приступио: мај 2003
Место: sever

Re: ПОСЛЕДЊИХ ХИЉ

Порука Jastreb 2.6.2003. 10:05

Под Немањом Срби се први пут сукобљују у Малој Азији са Турцима, исто тако под њим долазе у први рат са Немцима, кад нападоше и крваво осакатише немачке витезове у околини Ниша у другом крсташком рату, али исто тако преговара на равној нози са славним немачким царем Фридрихом Риђоврадим, кад је овај преко Ниша кретао у трећи крсташки рат. Карактеристично је за тадању српску политику хришћанску, да се српски витезови никад не придружују западњачким крсташким походима, они са крсташима разговарују само са вазе својих српских државних интереса. Немања акцентира међународно значење тадање српске државе, много се стара о њеном унутрашњем сређењу и много пажње обраћа цркви. Још свети краљ Владимир зидао је манастире, али Немања почиње славну епоху царских и владарских задужбина, која је успомену Немањића до данашњег дана сачувала у души народној, пронела славу српске уметности и културе и замах Србије на духовном пољу.

Највеће Немањино дело, истински темељ савремене српске нације је стваралачки рад његовог сина Светитеља Саве творца самосталне српске цркве. Из периода Немањића Свети Сава је највећи калибар дипломате и државника. Српска светосавска црква је политичка институција намењена исто толико духовном просвећивању српских верника, колико политичком учвршћењу српске државе. Многи су српски противници нападали Србе, као творце националне политичке цркве, а Свети Сава није радио ништа друго, него што је радила хиљаде година и ради и сад најмоћнија политичка организација света, римска католичка црква. Грех је и српски и Савин, што је његов рад ишао баш на штету те цркве. Утицај српске цркве и српске духовне пене-трнције Сава је протегао према Византији, према Албанији, према Маџарској низији, према јадранским српским обалама, које је угрожавало католичанство, где није било српских копљаника и оклопника, тамо су српскe владике и монаси бранили српске границе.
Дело Светог Саве је један од бриљантних доказа величине српског народа, оно претставља догађај не само у нашој, него у светској историји. Стварање самосталмс српске националне цркве је први знак у европи стварања модерне нације и модерне националне државе. По Савиној концепцији вера постаје инструменат тих нових идеја, слободан од тадањих предрасуда верског фанатизма, Свети Сава и преко њега држава Немањина пре свега служи српском завету. Они устају против римске концепције хришћанства најенергичније, али прихватајући источно православно верско учење чији је претставник Византија, они са исто толиком снагом воде политички и војни рат против грчке царевине и стварају своју цркву. Претставници те цркве су српски краљеви и српски владике из краљевске куће, њени символи су стотине раскошних величанствених српских цркава и задужбина, генијалне конструкције мрамора, злата, олова, сребра, исписане живописима највећих уметника тог доба. Али ти живописи испред општих хришћанских светаца приказују ликове неимара државе, српских краљева и царева, а у тим црквама служи се Богу не латинским и не грчким језиком, него српским, целом народу разумљивим. И царство и црква и тврђаве и замкови и манастири и витезови и калуђери су цемент, који повезује покрајине српске и народ у њима. Немањићи су прихватили грчке догме православља, али су из цркава и манастира истерали грчке свештенике и поверили србима да тумаче народе славу Божију, Свети Сава организује духовну армију за одбрану царства, као римске пограничне тврђаве, тако његови епископи на свим странама на границама државе према подмуклом Риму и лукавом Византу, према Мађару и Италији држе мртву стражу Српства и православља. Српска црква и српска држава постају једно, инструменти славе и величине српске и кад пропада политичка власт државе, није умрла ни држава ни њена идеја, њу носе претставници српске цркве, која живи под Турчином и под Немцом, Угром и под Аатином. И у отоманској империји још у вековима њеног успона у петнаестом и шеснаестом веку, у срцу империје постоји носиоц српске државне идеје, постоји српска патријаршија и глас српске крви најбоље се осећа у великом везиру Соколовићу, кад признаје свом Брату Макарију титулу српског патријарха. И у том часу, кад нема ни трага ни о духовном животу Бугара или Грка, српска патријаршија шири међе српске државе и српског националног територија и под том патријаршијом наше су границе шире него под царем Душаном, од Скадра до Солуна, од Солуна до Сплита, од Битоља до Будима и до Пеште, и сви су срби уједињени духовно. Та страховита снага пркоси и терору и времену и царевима и царствима са Истока и Запада, пропадају царевине, мењају се повремени освајачи, а из дима и пепела ратних пожара васкрсава увек лик Светитеља Саве и визија цара Душана. српски Патријарх је политички шеф српског народа, он у турској империји претставља за србе врховну власт у споровима наслеђа, у праву брака и па чак и у давању права на занатске и трговачке концесије. Срби кад се моле Богу у црквама не морају да лутају по Јудеји и Азији да траже свеце заштитнике, они се моле својим српским свецима, које је канонизирала српска црква, Светом Сави и Светом Стефану, Светом Симеуну и Светом Лазару. Сви светски историчари описујући историју среадњег века у Европи дају Светом Сави, као рефо-рматору, државнику и националном организатору прво место међу тадањима народима Европе.
Сава је био најактивнији за време дуге владавине Немањиног сина Краља Стевана првовенчаног, коме је много политички и државнички помогао. крзљ Стеван је учврстио Немањина освајања, подигао углед Србије. приближио се чак Западу, водио озвиљне разговоре са Папом који му је поред српске круне којом га је у Жичи Сава крунисао, хтео да и са своје стране пошаље краљевску круну.
Аватар
Jastreb
Националиста
Националиста
 
Порука: 317
Приступио: мај 2003
Место: sever

Re: ПОСЛЕДЊИХ ХИЉ

Порука Jastreb 2.6.2003. 10:07

Краља Стевана наследио је краљ Радослав, који је имао за жену кћерку грчког ћесара Теодора. Од њеног доба датира фатални утицај грчких принцеза на српски двор и њихова омраженост у српском народу. Стевана су половином тринаестог века наследили на престолу синови прво Владислав, а затим Урош први. И он ожењен туђинком Францускињом несретан у враку са шпијуном у властитој кући мучно је бранио наслеђену државу преко тридесет година своје владавине. У то се распламсаше у србији поновно породичне династичне борбе и Уроша отера са престола његов син Драгутин, који је владао до близу краја тринаестог века. Драгутин се је добровољно одрекао престола у корист свог врата Милутина, једног од најзнаменитијих српских краљева у средњем веку. Драгутин се је као и пет његових претходника на српском престолу закалуђерио. Милутин је коначно крајем тринаестог века освојио царски град Скопље који је остао у српским рукама све до после косовске витке. Краљ Милутин огледа се први пут и са Татарима и крваво их потуче. У осам битака тукао је Милутин грчког цара Михаила, као што је уништио пљачкашке Бугарске одреде, који су претили и пљачкали краљевину.
Милутин је ширио стари Немањин и Бодинов план о доминацији Балкана. Склопио је савез са француским краљем о рату на царигрзд и грчко царство, ади је исто тако помагао Византију, кад је на хоризонту блештада нова тешка турска опасност. Милутинов врховни војсковођа Новак Гребострек у Малој Азији тукао је три турске војске о њему се певало у целом хришћанском свету. Милутин је најтеже неприлике имао са својим немирним племићима и са својом фамилијом.
Они су против њега мобилисали рабанску властелу, дубровачке финансијере маџарску династију. Милутин је умро у јеку најтеже борве на свим фронотвима. Пронео је српско име даље него иједан од ранијих српских средњовековних владара. У Цариграду су његовим златом саграђене модерне болнице намењене немоћним и сиромашним: подизао је цркве широм целог хришћанског света, а у српским земљама како каже народна песма дизао је небројене цркве и храмове и задужбине. Сликарска уметност најразвијенија баш у дова Милутиново није никако била копија византинске, како то тврде неки наши модерни критичари, као што ни српске црквена архитектура није копија византинске, иако је схема идентична, али генијална композиција црквених купола и лађа, као и мешање боја и сликање носе чисто печат српских оригиналних ствараоца. За Милутинове владе била је чувена и српска трговина и рударство и српске рукотворине и српске тканине нарочито тражене у Цариграду и у Венецији и у Дувровнику. Краља Милутина наследио је његов син, такође велик владар Стеван, назван по својој задужвини Дечанима, Дечански. Њега је Краљ Милутин ради буне против оца био ослепио и слепа послао у Цариград, али слепило није било изгледа потпуно, јер се је касније прочуло по народу да је чудом прогледао. Тај факат помогао је Стефану у борби за
наслеђе са браћом Константином и Владиславом, у којој је борби Константин и погинуо. Стефан је отац потоњег цара Душана Силног. Најважнији датум његове владавине је рат са уједињеним царевима бугарским и грчким, који су заједно ишли на Србију. На славном Велвужду Срби су поведили, бугарски цар Михаило убијен је, а Византија одустала од рата. Последње године своје владавине Стефан проводи у борби крвавој са сином Душаном, у којој је на мистериозан начин и погинуо. Крваво обрачунавање у владарским породицама није било само српски обичај у то доба, још је крвавије било у грчком царству, као и међу Бугарима, а Турци су једноставно приликом доласка султана на престо, поубијали све остале сроднике, који би могли претендовати на царство. Важно је забележити, да је у то доба Немањића однос у Србији између сељака себра и властеле био пуно хуманији него ли је на западу био однос феудалних племића и њихових за земљу прикованих сдугу. Већ онда ствара се фина нит заједничког осећаја припадности истој крви и нацији. То потврђују и записи немачких најамника на српским дворовима и српске кронике, као и потоњи законик Цара Душана.
Паралелно са уздизањем србије Немањића у то доба живи самосталним политичким животом српска земља Босна управљана својим великашима, који су носили титулу банова и кнежева, те касније краљева. Босна увек српски мисли и осећа и наступа као српска држава повремено кад су њени владари политички моћнији, они узимају титулу краљва свих Срба. Ти српски старинци у Босни имали су менталитет сличан нововеким англосаским пуританцима и био им је одвратан препотентни начин римских мисионара и попова и папе. Зато су прихватили науку патерена или богумила, ради које је много крви проливено између њих и претставника не само римске, него и православне цркве.
Аватар
Jastreb
Националиста
Националиста
 
Порука: 317
Приступио: мај 2003
Место: sever

Re: ПОСЛЕДЊИХ ХИЉ

Порука Jastreb 2.6.2003. 10:08

Први историски утврђени господар Босне је српски великаш бан Борић. После Борића влада Босном крајем дванаестог века Кулин Бан, чија успомена и сад живи у Босни, а иза њега долази Матија Нинослав. Матија је потомак династије оног Вишеслава српског кнеза из деветог века, који је цео век своје владе провео у политичким и војним ратовима, преговорима и натезањима са Папом и Маџарима, као војним носиоцима католичке политичке акције. Матија Нинослав у свим документима наглашава да је србин и да су становници Босне Срби. Матију је наследио Пријезда, познат и из народних песама, а за тим дуго, пар векова владају Босном његови наследници Котромановићи. Хрватски историчари покушавају да прикажу и котромановиће и Босну као неку хрватску државу и династију и као аргуменат узимају ратове босаских регената са Немањићима. Међутим баш ти ратови су најбољи доказ, да је Босна саставни део Србије и да су њени владари једноставно порицали право Немањићима да су они бољи Срби и да имају веће право да владају Србима од њих. Радило се о честим династичким ратовима и рат цара Душана са Степаном Котромановићем истог је карактера као Душанов рат са његовим рођеним оцем Стефаном. Степан је био сестрић српског краља Владислава и почетком 10 века ратовао је са Душаном баш ради тог, што је за себе својатао Рашку и Србију. Степана у Босни наслеђују Твртко I у другој половини 14. века. И он као и у Немањићкој Србији мора главну борбу да води са династичким претендентима, нарочито братом Вуком и са обесном властелом. Колики су спорови Србије и Босне чисто унутрашња српска ствар види се и по том, што Кнез Лазар Косовски 1 375 доводи своју војску у помоћ Твртку против одметника Алтомановића, кога су заједнички савладали и убили. Још један доказ династичких борби међу српским династима је рат српског босанског краља Твртка са српским зетским владарима Балшићима, у ком је рату Твртко потучен. Да би реагирао на економску диктатуру дувровачке властеле, Твртко је сазидао град Херцег Нови. У јеку својих напора да српској Босни осигура цело јадранско приморје кад су и Сплит и Трогир признали његову власт, Твртко мора да све своје снаге концентрише на отпор турском освајању који неодољиво надиру на Балкан. Турске брзе извидничке дивизије на три године пре косовске битке продрле су све до Неретве али су и одбијене. У то доба носе се са Турцима од мутне Мрице до Плочника и краљевина Мрњавчевића и краљевина кнеза Лазе Косовског. На годину дана пре косовске битке Турци ударају на Твртка када херцеговачки војвода Влатко Вуковић прима битку код Билеће и до ногу туче Турке. Годину дана после крећу Турци Н Лазара а Твртко шаље Влатка са одабраном војском стрелаца, оклопника и коњанике на Ситницу. Влатко је доказ свесрпског обилићевског јединства Босне и Србије. По смрти Лазара Косовца Твртко преузима и титулу краља Рашке и обједињује све слободне српске земље, након чега убрзо и умире.
Милутин је наследио на престолу Цар Душан Силни. Његова држава обухватала је осим српских земаља садање Југославије, још добар део Грчке, Бугарске, целу садању Албанију, а са Босном која је била паралелна српска држава под српском влашћу биле су све српске историске земље, етнографски српске земље, то јест највећи део Балканског полуострва и део Паноније. Да је цар Душан успео да оствари свој државни и политички план, не само да би сад другачије изгледало Српство, него би и судвина света у овом његовом европском делу пошла другим путем. Цар је имао иза севе пространу земљу, одличну као резервоар свих тадањих потреба једне државе за њену војну и економску снагу, одличну као стратешки простор, а сјајну по ратничким квалитетама народа, који ју је наставао и по његовом здрављу и динамизму. Душан је имао свега, осим једног политичког центра са царском традицијом, са сјајним поморским положајем, са именом познатим у целом свету. Њему је требао Цариград, да би створио балканско српско царство. Бугарски народ још је био у стварању и превирању после утапања тиранских освајача у староседеоце српске. Под Душановим царством није био никакав проблем временом изградити јединствен народ од тадањих Бугара и Срба. У том царству били би очувани Српству сви перифериски огранци српски, асимилирани касније туђим госпотством, у његовој цилини би ишчезли и остатци староседеоца балканских несрпске крви.

Душан је имао визију будућности и двадесет дугих година сав његов живот био је посвећен том циљу, у рату и миру, са оружјем и са дипломатијом. Душан је осећао трагедију, да је против његових планова факат, да се је временски нашао у историји паралелно са кулминацијом и освајачким жељама једног другог ратничког младог народа, Турака, да му је истовремено савременик један велики ратник, али политички кратковид човек на мађарском престолу, да не могу да проникну у дубину његових планова у будућности ни велможе и магнати што су управљали периферијским српским земљама. Без Цариграда вило је немогуће савладати све те факторе, са престоницом на Босфору са круном цара срп-ског и грчког, коју је већ себи дао подарити од српског Патријарха, кога је он од архиепископа у тај чин уздигао, Душан би остварио свој циљ. Била је јака струја у византиском племству и свештенству, која је осећала оправданост Душанових планова и која је озбиљно радила да га без крви доведе На цариградски првсто. Цар Душан је хтео да целом Западу и западном хришћанском свету предочи историску нужду тог акта и водио живе преговоре са француским и римсконемачким владарима и много преговарао са Папом, нудећи му конфесионалне уступке. Душан је трежио да га цео западни свет прогласи врховним командантом свих снага против неверника, многи кругови на Западу су били загрејани за ову идеју.

Да се за моменат овде зауставимо са једном полемичком констатацијом. Хрватска фукара труби по целом свету, како су они према западу били зид хришћанства против истока, иако никад нико није њима то признао, ниту ту улогу поверавао, иако је међутим Душан истински сматран мачем хри-шћана. У том моменту Турчин још није био закорачио на европско земљиште и Душан је чврсто веровао да ће га из Цариграда зауставити.
Да су се Душанови планови остварили, сад би на Балкану живело педесет милиона срба и ми би били пресудан фактор у судбини овог дела света. Не заборавимо да су могућност и ексистенцију српскобугарског јединства запечатили и њихови црквени главари јер су цара крунисали царском круном српски патријарх и бугарски патријарх Симеон. Рекли смо да су ратови цара Душана, сви у главном успешни, имали увек исти циљ Цариград. Војску је модернизирао и одлично опремио, а цркву уздигнуту на патријаршију још јаче ставио у служву државе. Приговоре неких наших чистунаца, да је Душан самовласно установио патријаршију и исфорсирао крунисање може дело да илуструје потоња светска историја кад је велики Наполеон узео из папиних руку круну и сам је себи ставио на главу. Душаново главно дело, најлепши доказ високе цивилизације тадање Србије је његов законик, претеча за све тадање европске савременике. Британци и Мађари хвале се својим сталешким параламентима из тог доба, хоћемо да нагласимо да је Душаном законик дискутиран и стваран на саборима велможа и восоког свештенства за оно време најдемократскијим путем. Нису у њему толико важни они темељи грчког и римског цивилног и кривичног права заједнички целом западном свету, колико расни српски осећај за правду, који се као фина и оригинална нит провлачи кроз цео законик. Душан је изненадно умро 1555 године у кругу своје армије.
Аватар
Jastreb
Националиста
Националиста
 
Порука: 317
Приступио: мај 2003
Место: sever

Re: ПОСЛЕДЊИХ ХИЉ

Порука Jastreb 2.6.2003. 10:09

Одмах после његове смрти великаши поцепаше царевину између неодлучног Душановог сина Уроша и епирског цара Срба, Грка и Рабаније Симеуна, те велможа Војислава Војновића, Лазара Хревљановића Косовског, кнеза Жарка Дејановића и многих других, међу којима истичемо господара Зете Балшиће. Готово потпуно самостално владају на Југу Мрњавчевићи Вукашин и Угљеша, који су први организирали у великом стилу рат против отоманске најезде, завршен несрећном битком на Марици. Одмах потом умро је нечујно и последњи Немањић, Цар урош Нејаки.
После његове смрти не може се уопште више говорити о политичком јединству српских земаља. Зетом и приморјвм владају Страцимировићи наследници Балшића, у старој Србији су деспоти Дејановићи, више на Југ је син Вукашинов Краљевић Марко, док царско Скопље притежава Вук Бранковић моћан великаш и велможа, одличан ратник. Иако су се подвојили цепајући политички земљу, сви ти кнезови и деспоти, херцези и војводе повезани су и српски и родбински. Највиши политички углед међу њима ужива кнез Лазар Хревљановић, чије су кћери супруге и Стра-цимировића и Вука Бранковића. Лазарев престиж повећава факат да је ожењен немањићком принцезом Милицом, потоњом царицом Милицом. Лазар консолидује земљу под својом влашћу водећи увек рачуна да су Турци главна опасност. Код Параћина и код Плочника његови војводе су крваво потукли Турке, који спремају одмазду. Силни цар Мурат са оба сина, са четири команданта армија, са појачањима покорених татарских племена и комором коју му дају и вуку његови вазали, српски великаши и бугарски и грчки надире ка Србији. И Лазар се спрема за неизбеживи обрачун, који се је одиграо на Видовдан 1 389 између Лабе и Ситнице на пољу Косову. Са Лазаром је била и српска босанска војска и трупе Вука Бранковића, ништа није било од апела његових упућиваних пре витке западним хришћанским државама да га помогну у борби, место армија дошло му је неколико франачких и немачких витезова луталица, десетак витезова из Мађарске, који су касније пронели кроз Европу славу и легенду те историске витке. А да потсетимо читаоце у вези косовске битке и на факат да није први случај ни последњи то да нас је Запад издавао у најтежем часу, као што је то урадио 1945. године. Кад је косовска битка славно а несретно завршена, кад је изгинуо цвет српског народа бранећи Европу и хришћанство, нико на Западу није ни помишљао да притече пораженим србима у помоћ, напротив Мађари су одмах похитали да се дочепају делова српске земље.
Косовска битка, која нам је постала духовна и храна и утеха за пуних пет и по векова, док је нисмо покајали, била је колективно сведочанство моралне, физичке и духовне храбрости тадањег српског народа, она је утицала на духовно формирање свих потоњих српских колена, она нам је и данас инспиратор у невољи и трагедији српској, сви сјајни ликови највећег српског епа и јунаштво и витештво Обилића и племенитост и жртва Лазарева и милосрдност косовке девојке и братска другарска љував три српске војводе биће нам луче и путокази и у вудућим српским борбама, као што су нас водиле и у овом несрећном последњем рату.
Аватар
Jastreb
Националиста
Националиста
 
Порука: 317
Приступио: мај 2003
Место: sever

Re: ПОСЛЕДЊИХ ХИЉ

Порука Jastreb 2.6.2003. 10:10

Потребно је још неколико општих опажања о Србији Немањића.
Владари су довели и са Истока из Византије и са Запада из Француске, Немачке и Италије стручњаке и инструкторе, техничаре и градитеље. Немањићи су своју војску организовали комбиновањем грчке и латинско-немачке тактике. Италијански градитељи помажу српским конструкторима, рудари из Немачке преуређују старе руднике и отварају нове. Баш пред косовски бој бележе српске кронике да су пробана нова оружја пламена, ради се сигурно о грчкој ватри или о првим "лубардама". Са књижевношћу баве се само свештеници и висока властела до самих владара. По манастирима живе прави виртуози пера, који су направили ремек дела, сетимо се Миросављевог еванђеља. Високи црквени достојанственици су већином принчеви и властела, који од цркве не траже материјалиих добара, него јој их дају и црква је на високом моралном нивоу много поштована у народу. Жене на двору такође се баве литературом и уметношћу, имају своје фаворите иконографе и неимаре. Много су властелинке врло луксузне, кроника византиска из тринаестог века цитира, како је прошло једно изасланство краља српског преко Византије у Азију да у Перзији тражи неке тканине за српске принцезе. Сачувани списи наших владара, биографије Немањића показују истанчаност стила самих писаца и финоћу изражавања. На имањима људи обрађују земљу релативно задовољни и нема трагова у целом средњем веку никаквог покрета социјалног карактера. Народна песма, која нас је очувала кроз дова борби и отимања од петнаестог века до данас, већ је онда имала корена у масама народним. Наша народна херојска песма нема никакве везе са средњовековним трубадурима на Западу, који су били професионалци, и за награду певали племићима на њиховим дворима и то само племићима, док је српска народна песма певана у народу а својом садржином и потоњим продубљивањем и глорификовањем српских витезова и краљева показује интимну повезаност целог народа. Интересантно је да је та српска народна поезија и много реалистичнија од осталих тадањих песама на Западу. Она потенцира снагу и херојство користећи песничку слободу, али готово увек у границама реалности, док је западни средњевековни еп пун мађија, чуда и натприродних сила. Наш се је народ у том правцу ограничио само на виле, а и оне су у суштини хумане и кад одложе крила и окриља не беже као и свака друга девојка од витешке љувави. На дворовима и замцима, коришћена је врста харфе, а спомињу се и народне "свирале", тип кларинета. Пољски витез Валисевски описујући у свом путопису неку вечеру на двору деспота Стевана каже да витезови певају у хору, држећи пехаре са вином у рукама......
У претстави савременог српског просечног човека косовска битка значи крај и српског постојања и српске државе, значи мрак и тмину у којој је прва зрака Блеснула тек у Карађорђевој Тополи, преко четири стотине година касније.
То је историска нетачност и што се тиче српских савременика косовске битке нико од њих није ни помишљао, да она значи крај српске државе. И пре тог су губљене битке и пре тог су у биткама сечене главе српским вдадарима, али је држава увек васкрсавала из тих пожара и те крви. Не само да је српска држава у разним облицима и разним величинама постојала после тога више од стотину година, не само да су српске земље, које су се сматрале наследницом Србије, као Босна и Зета и Захумље продужавале и даље преко тог своје постојање, него је историска истина да НИКАДА понављамо, НИКАДА није престајао српски отпор од Косова па све до Куманова. После отпора деспота из куће Лазаревића и Бранковића, после отпора зетских Бадшића и Црнојевића и захумских херцега, народ је увек као запета пушка чекао на свачију акцију против отоманске империје да извојшти своју државу. Сви непријатељи турски од Руса до Мађара Рачунали су са српским и само са српским унутрашњим отпором у царевини. Походи Хуњадијеви ка Балкану увек су покретали српске масе на оружје, као резултат тих похода је и велико селење Срба под Патријархом Чарнојевићем који после шеснаестог века настављају организован отпор из панонске равнице, из потоње Војводине и Мађарске против свог завојевача. отпор настављају српски планинци у Црној гори и Брдима, настављају га војни кордони аустријског цара организовани од шајкашке до Лике и Кордуна од српских ратника против турског освајача, отпор настављају српски племићи, прешли на ислам у српској Босни, као што га настављају хајдучко-четничке дружине од приморских равних Котара, преко Романије Старине Новака до хајдучких гнезда у шумадији која се никад не угасише, док их не организова и повеза први српски устанак под Карађорђем.
Дакле историска је лаж да је уопште престајао српски отпор од Косова па до славног Куманова. Друга је историска лаж да је у критичним часовима подбацила и издала славна српска властела толико са народом срасла и толико у народном епу опевана. Цвет властеле изгинуо је достојно правих витезова од Марице преко Плочника до поља Косова, јер већ тад помиње песма и кроника да је трећи део српске властеле у крви ишчезнуо. Оно што је преостало, је једним делом примило вазалство турско и често и веру турску, али и тај став у Босни готово колективан био је диктован националнополитичим разлозима, а не личним. Главни део витештва повлачио се је са границама државе која се сужавала, ваља утврдити историску истину да су славне, деспотове тврђаве Ново брдо и Смедерево бранили готово сами пламићи, који су готово до последњег изгинули у њиховој катастрофи. Други део племства отишао је на босански двор и на дворове западних хришћанских краљева, нарочито пољског и мађарског, а бележе их француске кронике много и на француским дворовима. У то доба цео средњевековни роман био је инспирисан темама витештва и врло често непознати храбри витезови у часу поведе, кад подижу своје визире, испадају витезови луталице славног српског Краља мученика. Уопште је у то доба много цењено у целом источном и западном свету српско лично јунаштво и храброст. Највећи освајач свих векова монголски Тимур Тамерлан који је сатро у прах војску силног султана Бајазита за време битке у Азији излазио је двапут пред свој шатор да гледа јурише турског вазала деспота Стевана, који је својим јуришима стварао пустош у монголским редовима изгубивши три коња под собом и који је успео да изведе неоштећене и неповређене из борбв српске витезове. У другој прилици кад је деспот као вазал турски код Никопоља ратовао са уједињеном војском хришћанских витезова целе Европе, преврнуо је у налету шатор краља Сигисмунда о чему пишу све европске кронике тог доба.
Аватар
Jastreb
Националиста
Националиста
 
Порука: 317
Приступио: мај 2003
Место: sever

Re: ПОСЛЕДЊИХ ХИЉ

Порука Jastreb 2.6.2003. 10:14

Vladari iz loze Nemanjica su po pravilu umirali u monaskom zvanju i proglasavani su za svece. Car Dusan je u ovom pogledu izuzetak - Srpska pravoslavna crkva, iako ju je podigao na stepen patrijarsije, nije ga prihvatila za svetitelja.

Car Uros, od narodnog pevaca nazvan Nejaki, sin Duuana Silnog, umro je u trideset i trecoj godini, 4. decembra 1371. godine, sto se uzima kao godina pada srpskog carstva, a to se zbilo samo dva meseca posle srpske pogibelji na Marici, koja je znacila pocetak propasti srpske srednjovekovne drzave. U crkvi mu je pomen 15. decembra (2. decembra po starom kalendaru), kada se neguje spomen i njegove majke carice Jelene (monahinje Jelisavete, pa velikoshimnice Evgenije), koja je umrla 7. novembra 1376. godine.

Poslednji izdanak, sa kojim je po muskoj liniji izumrla loza Nemanjica je Jovan - sin epirskog cara Sinise (Simeona), mladjeg polubrata cara Dusana Nemanjica. Jovan se po ocevoj smrti odrekao carske vlasti i zamonasio. U crkvi se praznuje 3. maja kao prepodobni Joasaf, nazvan Meteorit, po svojoj zadudzbini Velikim Meteorima, posvecenim Preobrazenju Gospodnjem. Skoncao je u miru 1422/1423. godine.

Osim Srpkinja vlastelinskog roda i iz dukljankse dinastije, Nemanjici su uzimali neveste iz grcke carske loze Andjela i Paleologa, porodica bugarskih careva (Asena, Georgija I Tertera, Smilca), ugarskih kraljeva (Stefana V), kralja Sicilije i Napulja (Karla I Anzujskog), mletackog duzda (Dandolo), epirskih despota (Orsini) i vlaskih vojvoda (Aleksandra). Svoje kceri su udavali za epirske i bugarske careve, bosanske banove, omiske knezove, primorske velmoze, arbanaske vlasteline, janjinske despote i gospodstvenika srpskog roda. Tako je u poslednjem vizantijskom caru Konstantinu Paleologu, koji je poginuo na zidinama Carigrada pri njegovom padu u turske ruke 1453. godine, tekla i krv Nemanjina, kao sto je tekla i u zilama Subica Bribirskih, Kotromanica, Dejanovica-Dragasa, Balsica, a takodje i vladalackih srpskih porodica Lazarevica i Brankovica, koje su, po zenskoj liniji, izdanci istog korena. Takoje u cetiri znacajna, i po mnogo cemu prelomna, veka srpske istorije neizbrisivo utisnuto znamenje svetorodne loze Nemanjica.
Аватар
Петар ЗиПеКс
Четник-почетник
Четник-почетник
 
Порука: 11
Приступио: авг 2015
Место: Ужице,Србија

Re: ПОСЛЕДЊИХ ХИЉАДУ ГОДИНА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Порука Петар ЗиПеКс 11.8.2015. 19:39

Веровали ви мени или не али Србија је једном била и у Малој Азији,нашао сам занимљив текст који то може потврдити

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 2 гостију