Српски језик у СР Хрватској

[exberekin]

Занимљив осврт на српски језик у Хрватској.

СФР Југославија се није распала већ је смишљено растурена, тј. разбијена, добро уходаним политичким потезима и војним акцијама како изнутра тако и споља.

Владислав Б. Сотировић,14.05.2009

+++

Као почетак распарчавања и коначног растурања федерације се засигурно може сматрати доношење новог антисрпског и антисрбијанског Устава из 1974. г. којим је Република Србија територијално раздробљена а српски народ ван матице стављен у другоразредни правно-национални положај, тј. сведен на ниво националне мањине. То се пре свега односи на Брозову СР (Велику) Хрватску у којој се новим великохрватским Уставом из 1974. г. почиње са асимилацијом Срба, тј. са наставком усташке политике етничког чишћења из Другог светског рата. Великохрватски уставни шовинизам из 1974. г. се пре свега огледа у насилном наметању тзв. “хрватског кљижевног језика” свим становницима СР (Велике) Хрватске као једино признатог и законског језика у јавној употреби (sic упораби) како за Хрвате тако и за Србе.

Овде су наравно само лаицима и творцима новог назива за званични језик у Брозовији све овце на броју јер је по њима сасвим нормално да се на простору Хрватске језик у јавној употреби на њеној територији назове “хрватским”. Међутим, за све оне који имају више од четири разреда основношколског образовања је јасно да се присвојни придев “хрватски” односи искључиво на етноним Хрвати (ма ђе они бивствовали) док изведени присвојни придев од назива Хрватска може само и треба искључиво да гласи (како је то приметио још Вук Стефановић Караџић) – “хрваћански” (термин се дакле односи на све становнике и садржаје који живе, односно се налазе, на територији Хрватске)!

Међутим, са правне тачке гледишта, да Устав СР Хрватске из 1974. г. по питању регулације употребе језика крши савезни Устав потврдио је Уставни суд Југославије на седници од 7. децембра 1988. г. на којој је већином гласова утврђено да је одредба Члана 138.-ог, став 1.-и, Устава СР Хрватске у супротности са Уставом СФР Југославије, тј. са његовим 378.-им Чланом. Члан 138.-и је био чак и у супротности са Чланом 137.-им истог Устава СР Хрватске јер се према овом другом утврђује да “сваки народ има право да свој језик назива својим именом”. Познато је да Срби у Хрватској никада нису пристали да свој језик у јавној употреби у Хрватској називају хрватским књижевним језиком, већ су инсистирали да се језик Хрвата и Срба назива српскохрватски/хрватскосрпски, или пак само језик Срба као српски.

Ипак је Сабор СР Хрватске одлучио 20. јуна 1989. г. да се уставна одредба о називу језика у јавној употреби не мења до доношења новог републичког Устава а који је донет 22. децембра 1990. г. (Туђманов “Божићни устав”) али по коме се уместо хрватског књижевног језика у Хрватској употребљава као службени језик -хрватски!

Одговор за разлоге овакве етнолингвистичке подређености и неравноправности Срба са Хрватима на подручју Хрватске лежи и у чињеници (поред повесне мржње Хрвата према Србима и свему што је српско) да су многи хрватски интелектуалци, научни радници и политичари у протекла два столећа Србе у Хрватској третирали као “усељени слој становништва” који самим тим није могао да ужива иста права као и “хрватски староседелачки живаљ”. Усташка идеологија је отишла још даље тврдећи да су Срби дошљаци и на простору Босне и Херцеговине, да су Хрвати били у расном смислу најчистији народ у овим деловима Европе као и повјесно највреднији и да су сви босанскохерцеговачки муслимани Хрвати исламске вероисповести. Хрвати су из горе наведених разлога морали коначно да постану неограничени владари свог lebensraum-а чија се граница налазила на реци Дрини а која је одвајала цивилизовани европски Запад од примитивног Оријента. Ускоро у том смислу усташке власти у Загребу доносе и одговарајуће законске прописе, као што је то случај са Zakonskim dekretom za zaštitu naroda i države.

Да на просторима повијесне Хрватске нема места за Србе, њихов језик, цркву и писмо указао је недвосмислено председник Хрватске демократске заједнице и каснији председник Републике Хрватске др. Фрањо Туђман фебруара 1990. г. рекавши да Србе у Хрватској треба прогласити хрватским грађанима, називати православним Хрватима, забранити употребу термина “православни Србин”, забранити у Хрватској православну цркву или је прогласити хрватском.

[exberekin]

Александра Радовић: Нећу да певам на хрватском
Милан Аџић | 07. мај 2017

Александра Радовић о турнеји, реакцији публике на нове песме и "Евросонгу": Јавни сервис је хтео да певам Тијанину песму у Кијеву, али сам одбила због београдског концерта

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%8 ... -hrvatskom

* Да ли је истина да сте одбили да издате албум у Хрватској (где иначе не наступате), јер су тражили да препевате песме на ијекавицу?

- Преговарала сам са “Кроација рекордсом”, али како је екавица забрањена у Хрватској, нису могли да ми гарантују колико ћу бити пуштана на радио-станицама. Не видим ниједан разлог због ког бих то учинила. Рођена сам на овом говорном подручју, говорим и певам на екавици и ако мени не смета да слушам Оливера Драгојевића како пева “липо ми је”, не знам зашто би Хрвати имали проблем да слушају екавицу. Верујем да није проблем у људима, већ у хрватским медијима. И тамо воле добру музику, слушају је, али код куће.

Е Александра али њима смета .. и српски језик и ћирилица и Срби сем ако долазе као туристи.