srpskinacionalisti.com

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ КОРПУС

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Центурион
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 82
Приступио: нов 2011

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ КОРПУС

Порука Центурион 30.7.2013. 1:53

Постоји више тема на форуму о равногорцима и партизанима, а ниједна о добровољцима,отварам тему о Српском Добровољачком Корпусу.

ISTORIJA S.D.K.

Ovaj tekst će biti interesantan srpskim drugovima, jer ga je objavio inostrani autor N.L. De Zeng IV u magazinu Siegrunen koji obrađuje istoriju Evropskog dobrovoljačkog pokreta i Waffen SS. U tekstu postoje neke činjenice koje prećutkuje današnji «pokret koji boluje od amnezije». Tekst je pisan na osnovu strane literature i originalne nemačke dokumentacije iz Drugog svetskog rata, a koja se nalazi na mikrofilmovima u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.

29. Avgusta 1941. godine, nekoliko meseci posle osvajanja Jugoslavije, nemački vojni komandant za Srbiju je odobrio formiranje civilne administracije pod rukovodstvom generala Milana Nedića. Shvatajući da će ova nova vlada trebati sredstva za očuvanje reda i zakona, kao i za borbu protiv komunistički vođene pobune koja je već izbila u zemlji, Nemci su 15. septembra 1941. godine dali dozvolu za formiranje Srpskog pomoćnog dobrovoljačkog korpusa snage pet bataljona. Ove snage su bile pod naredbom ministra predsednika Nedića i pod komandom pukovnika KOSTE M. MUŠICKOG. Formaciji je odmah pristupilo mnogo dobrovoljaca iz paramilitarne četnike organizacije i pro-nemačke organizacije ZBOR Dimitrija Ljotića (Mommsen, H. “Serbische Nationale Freiwilligen-Verbande”, u: Gutachten des Institus für Zeitgeschichte, Vol. II Stuttgard: Anstalt Verlag. 1966, str 302).

Ljotić, koji je bio dalji rođak Milana Nedića, bio je zelot i ideolog koji je osnovao pokret Zbor, koji je posle značajnog porasta popularnosti bio pod progonom predratne liberalne jugoslovenske vlade. ZBOR je bio srpski nacionalistièki pokret obmove, komletno nezavistan u svom karakteru, i imao je religioznu osnovu. Ljotić i njegovi sledbenici su verovali u očuvanje starih vrednosti i smatrali su ateizam, materijalizam i liberalizam odgovornim za tadašnja stradanja srpskog naroda. To su bila uverenja koja su ga povela u borbu protiv Titovih Partizana. Ljotića su njegovi sledbenici duboko poštovali, ali nije bio popularan van svog pokreta zbog njegove nepomirljive nefleksibilnosti koja se ticala njegovih ubeđenja. Dimitrije Ljotić je na kraju postao inspektor i glavni politički oficir dobrovoljačkih snaga (Neubacher, Hermann “Sonderauftrag Sud-Ost 1940-45” Gottingen: Musterschmidt-Verlag, 1956, str. 154)

Komandant korpusa je na mnogo načina pre bio političar nego vojnik. Pukovnik kasnije general-major, Mušicki je bio oficir austro-ugarske armije i ađutant kraljice Marije Karađorđević i prijatelj Nemaca. On je bio čovek smiren i bezgrešnog karaktera, skoro odvojene naravi. Pored njega je bio kao načelnik štaba i potpukovnik TATALOVIĆ, takođe bivši oficir austro-ugarske vojske. Sastav snaga je bio dobar; sastojao se od studenata i na početku takođe od seljačkih sinova. Mnogi od njih su bili Srbijanci, ali takođe mnogi su bili pravoslavne vere koji su bili proterani iz Hrvatske zbog svojih pro-srpskih i prema tome anti-hrvatskih ubeđenja. Korpus je dosledno dobro ocenjivan od strane raznih Nemačkih komandanata pod čijom je komandom bio. (Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht 4 toma. Frankfurt: Bernard und Graefe Verlag, 1961-69. Vol. IV, str. 728-29)

Snage Mušickog su same sebe smatrale za Srpski Dobrovoljački Korpus (S.D.K.), ali Nemci su ih oslovljavali samo kao Srpski Dobrovoljački Odred (gore pomenuto str. 728-29). Ljudstvo je nosilo zeleno-maslinastu uniformu ili, u slučaju oficira, uniformu bivših jugoslovenskih oružanih snaga, sa krstom Sv. Ðorđa na desnoj strani grudi (Militarbefehlshaber Serbien, ABT Ia Nr. 23/43 geh, 27.08.1943, u nacionalnoj arhivi i službi dosijea; kolekcija zaplenjene neprijateljske dokumentacije; mikrokopija T-313). Rang ili oznake činova su iz praktičnih razloga preuzete od stare kraljevske jugoslovenske vojske. Oružje je bilo mešovito; osim nemačkog oružja kojim su bili naoružani, korišćene su i strane puške i mitraljezi – naročito oni koji su bili ratni plen od poražene jugoslovenske vojske. Takođe su različitoj meri korišćeni i minobacači i laka artiljerija. (Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht, str. 728-29)

Do 15. februara 1942. godine Korpus je dostigao snagu od 172 oficira i 3 513 vojnika, što je bilo veoma blizu planirane veličine od pet bataljona (NASD T-501, rolna 248, okvir 864). Čim bi sastavne jedinice brojčano ojačale, one bi bile odmah slane u anti-partizanske operacije protiv Titovih snaga u centralnoj i severnoj Srbiji. 1942. partizani su pretrpeli veoma mnogo poraza pa je Tito izveo taktičko povlačenje na sever Bosne. Tokom 1942. godine nemačke okupacione trupe i različite teritorijalne formacije u Srbiji, među kojima su bile i dobrovoljačke snage, bile su angažovane u zaštiti industrijskih resursa i čuvanju komunikacionih linija. Odigralo se još nekoliko značajnih akcija, ali gubici su bili laki.

Dosledna odanost i predana služba Dobrovoljačkih snaga prouzrokovala je da Nemci 01. januara 1943. i formalno priznaju dobrovoljce kao i da im službeno promene naziv u SERBISCHE FREIWILLIGEN-KORPS (Srpske Dobrovoljačke Snage). Ovo formalno priznanje ih je dovelo pod čvrstu nemačku kontrolu i svaki od SDK bataljona je bio potčinjen bataljonskoj pripadnosti jednoj od nemačkih divizija u Srbiji zbog taktičke uposlenosti kao i zbog snabdevanja i disciplinskih stvari (Kommandierender General und Befehlshaber in Serbien, Ia Nr. 10/43, 4.1.1943. u NASD T-501, rolna 248, okvir 001124)

Partizani su u međuvremenu narasli u armiju značajne snage i tokom 1943. opet su bili aktivni širom Srbije. Ova obnovljena aktivnost komunista je zabrinula odgovorne nemačke komandante, pošto su okupacione snage smanjene tokom mirnih meseci 1942. godine. Milan Nedić je takođe bio svestan ovog problema i zato je odlučio da poseti Adolfa Hitlera u Obersalzbergu u nadi da će pronaći rešenje. Njihov susret se odigrao 15. septembra 1943. i Nediću je uspelo da dobije Firerovu saglasnost za pojačanje SDK sa još pet dodatnih bataljona, dok je još pet trebalo da bude formirano kada okolnosti to dozvole (Mommsen, H. “Serbische Nationale Freiwilligen-Verbande”, 1966 str. 307). Ove mere su sprovedene, i do 20. oktobra 1943. svaki od pet bataljona je postao puk snage dva bataljona. Ovako priznanje je bilo zasnovano na tome da je SDK “pokazao primerno ponašanje u borbi protiv komunističkih partizana” (Militarbefehlshaber Sudost, ABT. Ia/Nr. 1105/43 geh., 20.10.1943 u: NASD T-501, rolna 253, okvir 000586-87). Obuka za pet novih bataljona se obavila u dodeljenim garnizonima: SDK 1. puk u Valjevu, 2. puk u Kragujevcu, 3. puk u Šapcu, 4. puk u Smederevu, 5. puk u Kruševcu, dok je dobrovoljački Štab ostao u Beogradu.

SDK je tukao partizane sa velikom hrabrošću tokom proleća i leta 1941. godine, učestvujući u brojnim velikim operacijama pored još brojnih Nemaca i bugarskih snaga. 21. avgusta 1944. tih pet pukova SDK je naraslo u snagu od 9 886 oficira i vojnika (Militarbefehlshaber Sudost, Ia Nr. 5737/44 geh. 21.08.1944 u NASD T-311, rolna 194, okvir 000974), i od svog osnivanja pa do septembra 1944. pretrpeli su gubitke od 700 poginulih i 1800 ranjenih u borbi (NASD T-311, rolna 194, okvir 000444-45). Ali tada je nemački front na Balkanu počeo da kolapsira. Rumunija je promenila stranu 23. avgusta 1944, a Bugarska ju je sledila dve nedelje kasnije. Crvena Armija je prešla preko ove dve zemlje i uskoro je počela da preti istočnim granicama Jugoslavije. Nemci nisu imali drugog izbora nego da narede trenutno povlačenje svih snaga iz Grčke i Srbije, u nadi da će uspostaviti stabilan front duž reka Drine i Save u tadašnjoj jugoistočnoj Hrvatskoj.

Čim su se Crvena Armija i Titove partizanske snage počele približavati Beogradu tokom ranog Oktobra, general-major Kosta Mušicki je naredio da se formira taktička borbena grupa čiji je zadatak bio da se drži otvorenom linija povlačenja između Beograda i Sremske Mitrovice. Velika borba se razvila u ovom kraju u nekoliko narednih nedelja, i obe strane su podnele teške gubitke. Žrtve koje je podneo SDK nisu bile uzaludne, pošto je većini nemačkih snaga iz beogradskog okruženja uspelo da se povuče ka severu (Armee gruppe Felber – Mil. Befh. sudost – Ia Nr. 7399/44 geh. 7.10.1944. u: NASD T-501, rolna 257, okvir 000188)

Teške borbe početkom oktobra na severu i zapadno od Beograda skupo su koštale SDK. Do 14. Oktobra preostalo je svega 4 000 ljudi u linijskim bataljonima i general-potpukovnik Winter, operativni oficir glavnokomandujućeg za jugoistok (OB Sudost), zatražio je od OKW u Berlinu da prebaci ostatke dobrovoljaca van borbene zone radi regrupisanja za dalju uposlenost. General Winter je imao visoko mišljenje o SDK i nije želeo da ih vidi potpuno uništene pre nego što bi mogli da povrate snagu (NASD T-311, rolna 194, okvir 000444-45). Plan za prebacivanje je bio odobren i SDK je započeo sa prebacivanjem u Austriju, u okolinu Graca.

U međuvremenu velike promene su se odigrale u Berlinu koje su imale uticaja na mnoge strane dobrovoljce koji su se borili sa nemačkim snagama. To je bila ponovna podela službe po etničkim grupama, i srpski dobrovoljci su se sada našli pod komandom Waffen-SS. Naređenje za ovaj transfer je datirano 9. novembra 1944, ali formalno nije bilo sprovedeno sve do 27. novembra 1944. U to vreme SDK se sastojao od štaba Korpusa, pet pukova od kojih je svaki bio sastavljen od tri bataljona, signalne čete, planinske jedinice za snabdevanje i odeljenja za vezu sa Nemcima – bar je takav sastav bio na papiru (OKH, Genstoh/org. abt. Nr. II/47133/44 g.Kdos.,27.11.1944 u: NASD T-78, rolna 432, okvir 6404254; Klietmann K-G: “Die Waffen-SS: Eine Dokumentation” Osnabruck: Verlag “Der Freiwillige”, 1965 str. 383-384).

Važno je naznačiti da je u to vreme odnos SDK sa Waffen SS bio čisto službeni, ali nikada organizaciono. Dobrovoljačke trupe nikada nisu nosile uniformu Waffen- SS, i pod sumnjom je da li je njihov odnos ikada bio iznad proste razmene ograničene količine dokumenata. Situacija sa SDK je bila sasvim ista sa XV kozačkim konjičkim korpusom, koji je u otprilike isto vreme takođe preuzet u Waffen-SS (Verheye, Pierre C.T., pismo autoru datirano 18. septembra 1980. godine).

Tokom pokreta na sever SDK je zadesila tragedija koja je osakatila mogućnost vođstva jedinice u nadolazećim mesecima. Između 30. i 40. oficira SDK je uhvađeno u Zagrebu od hrvatskih ustaša i likvidirano. Ustaše su ih smatrale za opasne neprijatelje hrvatske države i ovo je bio ustaški odgovor na nemačku grešku da od njih dobiju dozvolu za prelazak ovih Srba preko njihove teritorije. Svaki Srbin koji je podržavao pan-slovenski koncept “Velike Srbije”, kao što su Ljotić i njegovi sledbenici bio je po definiciji neprijatelj Nezavisne države Hrvatske.
(Tomašević Jozo, “The Chetniks”, Stanford, Stanford University Press, 1975. str 445).

Na putu do okoline Graca planovi su se izmenili i SDK je umesto toga bio poslat u nemačku bazu u Gradecu, u Sloveniji blizu austrijske granice. Ovde se jedinica pregrupisala i dobila naređenja da produži ka Istri, gde je dodeljena anti-partizanskim i sigurnosnim snagama nemačkog HSSuPF Trst, SS grupenführer v. generalleutnant der Polizei Odilo Globocniku, sa zadatkom da pomogne u čuvanju železničke pruge na trasi Logatec-Postojna-Pivka-Rijeka. Prvi puk je bio stacioniran u okolini Postojne, drugi puk u Pivki, treći puk u Mučici, četvrti puk u Ilirskoj Bistrici i peti puk u Premu. Tokom logorovanja u tom periodu, SDK je pored svojih 3 000 preživelih i sposobnih boraca bio ojačan sa nešto oslobođenih srpskih ratnih zarobljenika, četnicima i članovima Srpske državne straže koji su bili evakuisani u Istru. Ovi novi dodaci su podigli snagu jedinice na otprilike 8 000 vojnika (Petelin Stanko “Osvoboditev slovenskega Primorja” Nova gorica, 1966, str.25-43).

Istra ili još tačnije Jadransko priobalje na severu i istočno od Trsta, bila je dom
10 000 Partizana koji su pripadali Titovom 9. korpusu. Ovi Partizani su Nemcima bili stalan problem zbog teškog pošumljenog i planinskog područja što je komunistima pružalo odličnu zaštitu i sprečavalo da pokušaji njihovog uništenja budu uspešni krajem 1944. godine. Ovaj 9. partizanski korpus je uspostavio svoje jako sedište na severoistoku od Gorice i tako stalno ometao putni i železnièki saobraćaj u kraju, zbog čega su Nemci bili prinuđeni da uspostave komandu korpusa u Gorici pod komandom generala planinskih jedinica Kveblerom (LXXXXVII. Armeskorps z.b.V.) i da dovedu kao pojačanje brojne nove jedinice kao što su 188. rezervna planinska divizija i 237. pešadijska divizija (Schmidt-Richberg, Erich “Der Endkamp auf dem Balkan” Heidelberg: Scharnhorst Buchkameradeschaft, 1955. str 116-117)
Jednom kada je pojačanje stiglo, operacije protiv 9. partizanskog korpusa su brzo otpočele – u skoro svima od njih učešća je uzeo SDK. Od 19. Decembra pa do kraja meseca, veliko okruživanje i operacija čišćenja je bila pokrenuta iz garnizonskih gradova Gorice, Idrije, Postojne i Snežane sa ciljem eliminisanja partizanskog uporišta u Trnovskim planinama. Učestvovalo je skoro 5 000 ljudi, uključujući i 500 od SDK 1. puka iz Postojne, 10. SS Policai Regimente, italijanske R.S.I. trupe i Slovenske domobrane (slovenačka milicija koja se borila na nemačkoj strani). Kao što je to često bio slučaj, trupe iz obruča su bile isuviše raširene i partizani su uspeli da se povuku kroz linije i pobegnu (Petelin Stanko, Osvoboditev slovenskega Primorja” str 80-83)

Sledeća kampanja organizovana protiv 9. partizanskog korpusa u kojoj je učestvovao SDK odigrala se tokom prvih nekoliko dana marta 1945 i njena šifra je bila “Ruebzahl”. Dve borbene grupe su bile formirane za udar protiv partizanskih koncentracija blizu grada Lokve. Prva grupa se zvala ZUSCHNEID i sastojala se od tri SS policijska bataljona, elemenata 1. slovenačkog domobranskog jurišnog puka, dva bataljona SDK i jednog kavkaskog bataljona, sa ukupnom snagom od 5 000 ljudi. Druga grupa KOSTERMANN, sastojala se od dva bataljona nemačke 730. pešadijske regimente (710. pešadijska divizija), policijske čete i nešto inženjeraca, sa ukupnom snagom od 2 500 ljudi. Napadne snage su gurale napred sa južnog i zapadnog pravca i ovog put~a operacija je bila uspešna. Partizani su pretrpeli umerene gubitke i njihova koncentracija je bila slomljena i rasturena ka severoistoku (vidi gore str 94-97).

Ali kada su Partizani bili razbijeni, oni nisu ostajali rastureni, pa su Nemci bili prisiljeni da izvedu dodatnu operaciju između 19. marta i 7. aprila 1945. što se pokazalo kao konačna operacija protiv Titovog 9. korpusa. Četiri borbene grupe su bile organizovane duž granice područja koje su sada zauzimali partizani, sa zadatkom da uvuku 9. korpus u borbu tako što će bukvalno da napreduju svi zajedno prema centru i tako da smanje veličinu područja pod njihovom kontrolom. Ovo je bio standardni nemački metod čišćenja partizanski-inficiranih područja i ova taktika se nikada značajnije nije menjala tokom rata. Na Zapadu uzduž linije Idrija-Reka-Grahovo-Podbrdo, borbena grupa “BLANK” se sastojala od glavnih elemenata 10. i 15. SS Polizei Regimente, II/1 SDK puka, II/4 SDK puka, 21. SS policijska četa, SS policijska četa “SCHMIDT” i artiljerijske baterije LXXXXVII armijskog korpusa. Ovim snagama su se 4. aprila pridružili 2. i 3. SDK pukovi kao i 500 ljudi iz četničkog 502. ličkog korpusa. Druga borbena grupa, pod komandom policijskog majora Dr. Dippelhofera, sastojala se od ljubljanske SS NCO škole, slovenačkih domobrana, četnika i 1 200 ljudi iz ruske ROA jedinice. Ova grupa je upotrebljena na jugoistoku duž linije Idrija-Škofja Loka. Severna jurišna grupa, sa 4 500 ljudi koji su pripadali 13., 17., i 28. SS Polizei Regimenti, bila je formirana uzduž put~a između Podbrda i Škofje Loke, dok su specijalne jurišne snage iz 14. Ukrajinske SS divizije bile koncentrisane uzduž severnoistočne granice oblasti.

Ovaj kraj je okružen planinama, gusto pošumljen i tokom Marta još uvek pod dubokim snegom. Kada su sišle sa puteva koji su okruživali ovo područje, napadačke snage su se suočile sa ekstremno teškim terenom koji je ograničavao njihovo napredovanje na nekoliko kilometara dnevno, ograničavajući kontakt sa susednim jedinicama, i u mnogome sprečavajući doturanje svežih zaliha i teškog naoružanja. Veoma brzo su se u liniji napredovanja stvorile pukotine, kroz koje je glavna snaga 9. partizanskog korpusa uspela da pobegne. I pored toga što je vođeno nekoliko manjih okršaja, i gubitaka koje su pretrpele obe strane, opšti rezultat operacije je bio razočaravajući. (vidi gore, str. 112-170).

27. marta 1945. godine, general Damjanović je zamenio generala Mušickog na mestu komandanta Srpskog dobrovoljačkog korpusa i tada je SDK postao komponenta Jugoslovenske vojske u otadžbini Draže Mihailovića (što je bilo formalno ime četničkih snaga), i pored toga što je Korpus još uvek bio sastavni deo HSSuPF Trst pod komandom SS Gruppenführera Globocnika (Tomašević Jozo “The Chetniks” 1975. str 449). Da li su ove promene uticale na odnos SDK sa Waffen SS je nepoznato, ali sumnjivo je da je tako bilo. Ubrzo posle toga, Hermann Neubacher, Hitlerov specijalni politički predstavnik za Balkan, posetio je Dimitrija Ljotića u Trstu da bi raspravio sa njime o Nemačkim strahovima o tome šta će se desiti kada SDK i četničke snage u Istri dođu u kontakt sa britanskim i američkim jedinicama koje su se očekivale da krenu u tom pravcu iz Italije. Ljotić je uverio Neubachera u odanost SDK i da njegovi ljudi smatraju da bi bilo nečasno da čak razmatraju mogućnost podizanja njihovog oružja protiv Wehrmachta, pošto su Nemci bili ti koji su ih snabdeli tim naoružanjem (Neubacher, Hermann “Sonderauftrag Sudost 1940-1945”. Gottingen, Musterschmidt-Verlag, 1956. str 192).

U medjuvremenu, Titova 4. armija je napredovala severno duž obalskog put~a od Novog iz Hrvatske, vršeći veliku pretnju Istri i Trstu. Zbog toga je komanda nemačke armije grupe E odmah izdala naređenja svima iz centralne i zapadne Slovenije, t.j. LXXXXVII armijskom korpusu da stvori parametar oko lučkog grada Rijeke u nadi da blokira dalje napredovanje na zapad 4. partizanske armije. Početkom aprila 1945. godine 237. pešadijska divizija je brzo prebačena u tu oblast i za nekoliko dana bile su uspostavljene odbrambene pozicije na oko 20 km istočno i severno od tog grada.

4. partizanska armija otpočela je svoj napad na Rijeku oko 20. aprila 1945. sa 13., 19., i 43. partizanskom divizijom. I pored toga što je bila brojčano slabija, nemačka 237. pešadijska divizija je pružila čvrst otpor i održala je svoje pozicije. General Kuebler je naredio 188. rezervnoj planinskoj diviziji da odmah krene u napad na partizanske koncentracije u blizini aerodroma Grobnik, 15 km severoistočno od grada. Da bi podržali ovaj napad, 2.,3. i 4. puk SDK su krenuli iz okoline Postojne. Ali ovi pukovi SDK su stigli isuviše kasno i nikad nisu ostvarili kontakt sa nemačkom 188. planinskom divizijom. Napad na aerodrom je bio neuspešan i tokom 23. aprila generalu Kuebleru je bilo jasno da su njegove snage u opasnosti od potpunog okruženja. Kueblerova procena je bila sasvim ispravna, jer je 22. aprila štab Titove 4. divizije naredio bočni pokret da bi se zaobišla Rijeka. Dok je LXXXXVII korpus i dalje bio pod pritiskom tri partizanske divizije, partizanska 20. divizija je došla iz Ogulina zajedno sa još jednom dodatnom brigadom, tri tenkovska bataljona i dva artiljerijska bataljona. Ove snage su krenule ka severu, zaobišle nemačke odbrambene položaje, i napredovale ka Trstu preko Ilirske Bistrice sa namerom da se spoje sa 9. partizanskim korpusom koji je napredovao južno ka Trstu (Strugar Vlado “Jugoslavija 1941-1945” Beograd, vojnoizdavački zavod, 1969, str 329-330; Erich Schmidt-Richberg “Der Endkampf auf dem Balkan” Heidelberg Scahrnorst Buchkameradenschaft, 1955, str. 132-135; Stanko Petelin “Osvoboditev slovenskega Primorja” Nova Gorica, 1965, str 173-175).

Kako se bitka za Rijeku kretala ka svom neizbežnom završetku 2., 3. i 4. puk SDK su bili poslati u Ljubljanu i prebačeni pod komandu SS Obergruppenführer Roesnera, HSSuPF za Karintiju, koji je bio naimenovan za komandanta kružnog područja armijske grupe E. Roesnerov zadatak je bio da otvori i drži otvorenim putne i železničke pravce u severnoj Sloveniji kako bi se armijske grupe povukle sa severa Hrvatske ka Austriji. 1. i 5. puk SDK su ostali pod komandom Globocnika, koji je u međuvremenu prebacio svoj šatb iz Trsta u Udine preko reke Isonzo u Italiji. Znači ovaj transfer je podelio SDK u dve grupe: prva grupa je bila u centralnoj Sloveniji pod Roesnerom i kretala se prema austrijskoj granici, dok je druga grupa bila u krajnjem zapadnom delu Slovenije pod komandom Globocnika i kretala se ka Italiji (Schmidt-Richberg Erich “Der Endkampf auf dem Balkan” str. 139-140).

Otprilike u ovo vreme, 22. aprila 1945. godine, Neubacher je poslednji put posetio Ljotića. Potpuni kolaps nemačkih snaga na Balkanu i u Italiji bio je ne samo pitanje Nedelja, već ako ne i pitanje dana – zato je Neubacher želeo da zna Ljotićeve planove za povlačenje i predaju SDK. Sledećeg dana, tokom pomračine, Ljotić je svojim automobilom propao kroz rupu na mostu koja je nastala posle bombardovanja savezničkih aviona. Tom priliko je polomio vrat i ubrzo umro (Neubacher Hermann “Sonderauftrag Sudost 1940. – 1945.” str.192)

29. aprila 1945. godine, kada su se Titove snage približile tršćanskom području, general Damjanović je izdao naređenje da 1. i 5. puk pređu u Italiju. Tamo se 5. maja u gradu Palmanova (oko 60 km severozapadno od Trsta) između 2 400 i
2 800 srpskih dobrovoljaca predalo Britancima. (Tomašević Jozo “The Chetniks”, str 451-452).

Vojnici iz ostala tri puka iskusili su manje naklonjenu sudbinu. Oni su iz okoline Ljubljane prešli u Austriju i predali se Britancima kod Unterbergena na reci Dravi 12. maja 1945. godine 20 dana kasnije, tih 2 418 ljudi je izručeno Titovim partizanima . Neki od njih su odmah pogubljeni u Kočevskim šumama, dok su ostali zajedno sa 10 000 slovenačkih domobrana odvedeni u zloglasni logor Sveti Vid, blizu Ljubljane. Zatim posle vremena torture ovi ljudi su streljani.

Grupa koja se predala u Italiji prebačena je u logor kod Munstera u Nemačkoj, gde su bili i oslobođeni jula 1947. godine. Ovi ljudi su zatim otišli u razne zemlje širom sveta, uključujući i SAD. Generala Mušickog su uhapsili saveznici i vratili u komunističku Jugoslaviju. Pogubljen je 1946. godine kao rezultat suđenja za neke “ratne zločne” na kome su izrečene i smrtne presude Draži Mihailoviću i mnogim drugima (Precla John i S. Guldescu “Operation Slaughterhouse” Dorrance, USA, 1970, str 275).

Napisao N.L. De Zeng IV
Preuzeto iz SIEGRUNEN magazina
Центурион
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 82
Приступио: нов 2011

Re: СРПСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ КОРПУС

Порука Центурион 30.7.2013. 2:26

Слика

Слика

Полагање Заклетве припадника СДК.
Ја, ........, рођен ......... у .......... овим изјављујем своје приступање Српском добровољачком корпусу и за време трајања своје службе подвргавам се следећим захтевима:

1.) Служићу верно српском народу и оружјем штитити његову земљу и уређење.

2.) Све оне који споља или изнутра нарушавају миран живот грађана, нарочито комунисте и припаднике покрета Драже Михајловића, немилосрдно ћу тући у борби и дати, ако устреба, и свој живот.

3.) Наређења која ми у томе смислу издају моји претпостављени, извршаваћу без поговора, без обзира на време, место и примену.

4.) Према немачким војницима, који се туку против истог непријатеља, односићу се са поштовањем и предусретљивошћу.

5.) Својим личним понашањем, уздржаваћу се од свега што би у народу нарушавало част и достојанство Српског добровољачког корпуса, као пљачкање и разврат.

6.) Обавезујем се да ћу служити најмање 6 месеци, рачунајући од данашњег дана. Уколико се месец дана пре истека овог рока не изјасним Команди Српског добровољачког корпуса у погледу иступања, продужава се обавеза службовања за даљих 6 месеци, и тако даље.

7.) Свестан сам тога да ће кршење овим преузетих обавеза бити кажњено по ратном праву и довести до искључења из Српског добровољачког корпуса. Да се подвргавам овим обавезама потврђујем својом службеном заклетвом и својим потписом. Тако ми Бог помогао!


Владика Николај на одру Димитрија Љотића:
http://www.youtube.com/watch?v=7lbMgePF ... 1375145735



СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ ЧИСТЕ СРБИЈУ

ПАРТИЗАНИ ИЗГУБИЛИ СВОЈУ ПРВУ „СОВЈЕТСКУ РЕПУБЛИКУ“ СА ПРЕКО 150 МРТВИХ И 80 РАЊЕНИХ

Слика

Као последица једне кобне заблуде пали су милиони руског народа па и данас као последица исте заблуде падају животи Срба. Пропагатори те мрачне црвене интернационале и данас не мирују него бесомучно терају наш народ у пропаст. Чак провозе кроз села и један неисправан топ да би народ уверили у своју моћ. У неким местима наивни су им поверовали и помагали их, несвесни опасности којој излажу себе и околину у којој живе. Далеко од путева и железница тешко приступачна крагујевачка Рача била им је погодна као база. Сконцентрисали су своје снаге, напали и разоружали 10 жандарма колико их је у Рачи било и прогласили је Совјетском Републиком. Требало је разбити фаму о њиховој моћи и спасити народ овог краја. Тај задатак прихватили су и испунили га омладинци српски добровољци.

НОЋ ПРЕД БОРБУ

У касарни у Наталинцима, Среза опленачког, весело је било као и увек код омладинаца. После вечере полегали омладинци по слами и причају. На једном у собу уђе друг Раде. Радостан протрља руке и рече: „Биће сутра весело. Чуо сам да рано крећемо!“ „Где ћемо?“ Са свих страна стижу питања. Нижу се разне претпоставке и помињу имена места. Улази командир. „Другови, одмарајте се, ујутру је покрет у 5 сати!“ Општа радост. „Идемо на Совјетску Републику у Рачу“, чује се глас из угла. Весело се прихваћа: „У Рачу!“ Одушевљење обузима младост и песми нема краја. Командир умирује и позива на спавање, али узалуд. Касно увече све се ипак смири. Прикупља се снага за нове борбе.

Четири сата ујутру. Дежурни буди. Сви се спремају на брзину. Дуга колона дефилује испред казана у дворишту. Вредни интендант спремио је топао чај. Дели се и сува храна за пут. Све то иде уредно и брзо. Дужности су схваћене исправно. У одређено време све је спремно и крећемо. Још је ноћ. Киша пада а под ногама пршти блато. Преко њива живо колона напредује. Ту је и речица. Моста нема. Младост и одлучност не зна за страх и хладноћу. Лако се гази. Три скока и већ смо на другој страни. Орво село, а оно свиће. Сазнавши и прикупивши податке крећемо даље. Тако се прелазе њиве, села и шумадиски брежуљци. На једном командант Трећег добровољачког одреда зауставља одред. Дели га на три дела и упућује у три правца. Лаки топови и радио станица иду са командантом. Успут их обавештавају сељаци да се партизани повлаче пред нама. Напредујемо опрезно да нам не промакну. Наједном чусмо пуцњаву на више страна. То наши терају партизане. Покоји покуша да умакне и на нашу страну али га метак предухитри. Три километара пред Рачом заустављамо се. Два сата после подне. У два и по треба кренути на Рачу. Мала пауза.

БОРБА

Чује се пуцањ, а испред засветли ракета. Друга, трећа, четврта и тако даље. Са свих страна следе. То је знак да сви одреди који су као и наш раздељени и опколили са свих страна Рачу, крећу у правцу Раче. Стрељачки строј ствара обруч око Раче са пречником од 6 километара. Обруч се полако стеже. Пушкарање са свих страна. Наши топови туку Рачу и околину. Испаливши неколико метака топови престају, јер је непријатељ разбијен и бежи у паничном страху. Ретко прихваћа борбу. Раштркани налећу на добровољце који их живе хватају или убијају. Добровољци не познају страх. За њих вреди само једно: „Напред!“ Већ прве куће предграђа. Опрезно напредујемо очекујући уличну борбу. Али непријатеља нигде, побегао главом без обзира. Касније смо сазнали да су бацали пушке, бежали и скривали се по кукурузима као да су ту на послу. Престоницу своје „совјетске републике“ оставили су у паничном бекству. Број мртвих немогуће је за сада тачно утврдити, јер је више одреда водило борбу са више страна, на великом простору. Према исказима појединих одреда непријатељ је оставио око 150 мртвих, док је до сада приведено око 80 заробљених. Стога можемо рећи да је ова банда потпуно уништена. Од наших само је један подофицир из Свилајначког одреда лако рањен у ногу.

ПРОЛАЗ КРОЗ РАЧУ

Пошто смо претресли све улице Раче, трећи добровољачки одред под вођством поручника Никића промарширао је градом. Улице су биле празне. Нигде живе душе. Националне песме омладинаца растерале су страх грађана и прво се прозори почеше отварати, а затим и грађани на улицу изађоше. Недалеко од цркве зауставио се одред. Мало по мало улице се напунише светом. Мелодични звуци наше лепе химне „Боже правде“ озарише преплашена лица жена и деце. Преко њихових усана прелеће осмех. Крај песама пропраћен је спонтаним поклицима добровољцима и генералу Недићу. Тако грађани „престонице“ прве „совјетске републике“ дочекаше српски добровољачки одред.

''Ново време''
(бр. 152, 29. октобар 1941.)
Центурион
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 82
Приступио: нов 2011

Re: СРПСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ КОРПУС

Порука Центурион 30.7.2013. 2:30





roadrunner
Војвода
Војвода
 
Порука: 2161
Приступио: мај 2009

Re: СРПСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ КОРПУС

Порука roadrunner 2.8.2013. 4:01

Jel bre moderatori, kako se dopušta ova šizofrena propaganda ovde? Lado ne mogu da verujem..kao što sam davno rekao, od srpskih neocasita veću igranku u glavi imaju samo oni ruski veselnici
..људи (па и Срби) се иначе деле на добре и поштене људе и ОЛОШ, а не на црвене, плаве, зелене...

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 10 гостију