srpskinacionalisti.com

Јелена Илка Марковић - атентаторка на краља Милана

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Љути Србин Ђука
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 140
Приступио: сеп 2011

Јелена Илка Марковић - атентаторка на краља Милана

Порука Љути Србин Ђука 1.6.2013. 10:42

ЖЕНА КОЈА ЈЕ ПУЦАЛА НА КРАЉА МИЛАНА

Слика
Јелена - Илка Марковић четири године је сањала освету

УБИЋУ ГА У САБОРНОЈ ЦРКВИ

Кад дође наспрам мене, ја га угледах, извучем тад револвер и, уперивши га у лице краљево, опалим. Револвер пуче, Његово величанство посрну. Мене одмах ухватише и даље шта је било, не знам – рекла је у истрази Јелена – Илка Марковић

Слика

У пролеће 1882. године, касно ноћу, једна жена обучена у црно чувала је стражу крај необележеног гроба, с тешким војничким револвером у руци. Револвер је некад припадао њеном мужу, стрељаном потпуковнику српске војске Јеврему Марковићу, чије је тело почивало у том гробу, крај друма у Аранђеловцу. Звала се Јелена – Илка Марковић. После скоро четири године слања неуважених писама и молби – што лично краљу Милану Обреновићу, што његовим чиновницима – најзад је добила одобрење да тело свог супруга пренесе у родну Јагодину, где је већ био сахрањен његов брат Светозар. Остало је непознато да ли је краљ Милан сам одобрио пренос посмртних остатака или је тадашњи министар унутрашњих дела Милутин Гарашанин на своју руку одлучио да с врата скине ту исувише упорну удовицу.
Било како било, министар јој је саопштио да сме да пренесе мужевљево тело у породичну гробницу, под условом да то изврши тајно. Власт није желела да политички истомишљеници Јеврема Марковића убиру поене наводећи како су се држава и двор покајали због његовог убиства. Тако нигде нема званичне белешке о дозволи коју је Гарашанин дао.
Јелена је, уз помоћ радикалског првака, новинара и писца Пере Тодоровића, који је те ноћи раскопао необележену раку, положила остатке свог мужа на кола и дала да се одвезу у Јагодину, кришом, странпутицама и скровитим стазама. Над гробом је казала: „Кад већ ниси срећан да имаш сина, ја ћу те осветити.”

Ко ће препливати Саву?

Јеврем Марковић био је официр српске војске, народни посланик и старији брат познатијег Светозара Марковића, политичког прегаоца и социјалисте. Будући да је подржавао напредне идеје свог брата, који је жестоко нападао читав државни систем, и Јеврем је постао омражен у владајућим круговима Србије. Сам Милан Обреновић, тада још само с кнежевском титулом, никако није трпео Марковиће. Човек који ће неколико година касније постати први краљ Србије после Немањића био је сујетна, не превише уравнотежена личност, ако је веровати записима многих његових савременика. Идеје браће Марковић доживљавао је као личну увреду и није чудо што је и најмањи, макар и неистинит повод, желео да искористи да их се реши.
Због критика упућених власти и политичког деловања, Светозар је девет месеци провео у затвору, одакле је изашао тешко болестан и 1875. године умро од туберкулозе.
С Јевремом није било тако лако, јер је био изабрани народни посланик у Скупштини, мада се власт свим силама упињала да то спречи.
Кад су отпочели Први, а одмах потом и Други српско-турски рат (1876–1878), Јеврем се повукао из Скупштине и, с чином потпуковника, преузео бригаду. Важио је за јунака и способног заповедника, омиљеног међу војницима. Али кнезу Милану и врху српске власти рат је дао изговор који им је био потребан.
Ратови за Србе нису добро почели, претила је опасност да Турци сасвим надвладају и, 1877. године, један батаљон одбио је да оде на бојиште. Малобројни побуњеници заузели су Тополу и задржали је четири дана, док није стигла кнежева војска. Одмах су похапшене коловође и подстрекачи, а неки од њих поменули су да је побуна – Јевремово дело. Он је, по тој причи, био присталица супарничке династије и намеравао је да доведе Петра Карађорђевића на српски престо.
Наводно је, ниподаштавајући скупштинску борбу опозиције, рекао: „Радите ви како знате, а ја ћу једног дана с мојом војском да прогласим Петра за кнеза и, док дођем до Честобродице, влада и кнез ће препливати Саву. Ако од тога ништа не буде, својим ћу револвером убити кнеза, где год се сукобим с њим.”

Слика
Потпуковник Јеврем Марковић стрељан је по налогу тада кнеза Милана

Случај досадне мачке

После Јевремове смрти живела је у Јагодини са свекрвом Маријом, а често је одлазила у Београд код сестре Лујзе, удате за професора Гаврила Витковића. Свакако је врло брзо смислила да на краља пуца у Саборној цркви, јер је изнајмила стан преко пута, у старинској кући породице Бадемлић. Редовно је одлазила у цркву, све док се свештеници, ђакони и црквењаци нису навикли на појаву жене, вечито обучене у црно.
Чекајући прилику да убије краља, Илка је време проводила углавном код сестре и њеног мужа или код породице рођака Петра Мохочанина, београдског трговца. Ноћу није могла да поднесе да остане сама. Увек би једно од деце њене сестре Лујзе или Петра Мохочанина долазило да преспава код ње.
Виђала се с члановима Радикалне странке Пером Тодоровићем и Рашом Миленковићем, па су доцније кружиле приче о њеном политичком деловању, али нема доказа да је њен атентат на Милана Обреновића био подстакнут било чим осим осветом. Дописивала се и сретала с Јеленом – Леном Книћанин, удовицом мајора Антонија Книћанина, некадашњег Милановог ађутанта.
Тих дана имала је на уму две ствари – да од власти измоли дозволу за пренос Јевремовог тела у породичну гробницу, где је већ почивао Светозар, и да се што боље припреми за убиство Милана Обреновића.
Године 1882. њеним рођацима и пријатељима, пре свих Мохочанину и Лујзи, почела су да стижу писма и пакети на којима је писало „да се отвори после моје смрти”. У страху да ће се Илка убити, Лујза и Мохочанин покушавали су да јој одузму оружје. Препустила им је пушке остале после Јевремове смрти, али два револвера им није дала. Такође је често ишла лекару, јер је боловала од срца. Живела је тако што је Мохочанину наложила да мало-помало распродаје њене ствари.
Служавка у кући Бадемлића касније је причала како је једном приликом у дворишту чула пуцањ револвера. Кад је изашла, затекла је Илку с оружјем које се димило. Казала је да је гађала мачку која јој досађује и улази кроз прозор у кухињу. Можда је вежбала, а можда је непромишљено реаговала, у сасвим посебном стању ума, већ помирена с тим да је њен живот завршен и да пред собом има још само један циљ.

Пуцањ крај иконе

Прошле су четири и по године од Јевремове смрти кад се Милан Обреновић, сад већ крунисани краљ Србије, лађом враћао из Румуније. Искрцао се на савском пристаништу и с краљицом Наталијом и свитом пошао на молитву, у Саборну цркву.
Вест је стигла до Илке. Ставила је револвер за појас и, у црнини као и увек, отишла до цркве. Ушла је лако, нико на њу није обратио пажњу. Заклонила се иза стуба, крај иконе за целивање, претпостављајући да ће краљ ту застати. На улици ни с ким није разговарала, ни с ким се није срела. Или је бар тако касније рекла у истрази, како би заштитила могуће саучеснике.
Казала је и ово: „На један мах чу се глас да иде Његово величанство. Свештенство изађе из олтара и стаде на врата цркве. У тај мах чух да пројурише гардисти, а за њима пред црквом стадоше кола краљева. Мало прође, и Његово величанство с краљицом испод руке уђе у цркву. Кад дође наспрам мене, ја га угледах, извучем тад револвер и, уперивши га у лице краљево, опалим. Револвер пуче, Његово величанство посрну. Да ли је убијен или не, то не знам. Мене одмах ухватише и даље шта је било, не знам.”
Краљица Наталија је била поред краља, и њено виђење догађаја сасвим је слично, осим неколико детаља. Посведочила је: „У часу кад сам улазила у цркву, једна жена притрча и упери огроман пиштољ у краљеву главу. Промаши га и тане оде много ниже. Милан није ништа разумео, па се окрете и упита шта то би. То је Марковићева удовица, рече пуковник Симоновић. Покушала је да пуца и други пут, али је спречио мајор Франасовић.”
Краљу се мора признати да је том приликом поступио како владаоцу и доликује. Отпратио је краљицу из цркве, вратио се и присуствовао служби, а потом, поздрављен клицањем окупљеног света, на отвореним колима отишао ка двору. Тако је последњи хитац из револвера Јеврема Марковића отишао упразно. Метак је завршио у зиду Саборне цркве, окрзнувши при том ногу Марије Живановић, удовице, службенице у канцеларији београдског адвоката Стеве Добријевића. Она је доцније поднела писани захтев да се починилац најстроже казни, а да се њој на име „лечења и дангубе” исплати 10 динара одштете.
На дан атентата, 11. октобра 1882. године, Јелена Марковић напунила је 38 година.

Тајна две смрти

Јелена – Илка Марковић дала је све од себе да одржи обећање дато на Јевремовом гробу. Али обећање да ће се постарати да никог од њених пријатеља и рођака глава не заболи, било је исхитрено. Списи који се чувају у Историјском архиву Београда показују да су Лујза и Гаврило Витковић, Петар Мохочанин и његова жена Мила, Лена Книћанин и многи други сместа ухапшени. На већини аката о хапшењу и претресу стоји да су извршени истог датума кад је Илка пуцала. Саслушавани су кочијаши, шустери, адвокати, свештеници, прваци Радикалне странке, сви који су имали икаквог додира с удовицом. Претресен је стан Пере Тодоровића. Краљево чиновништво није губило ни трена.
Сви ухапшени порекли су да су имали било какву представу о томе шта Илка спрема. Није им много помогло. Иако су сви, осим Лене Книћанин, неколико месеци касније ослобођени оптужбе и пуштени, породице су биле уништене. Лујза је изгубила разум, а Витковићеви су финансијски упропашћени. Мила Мохочанин је такође душевно оболела и недуго потом умрла.
Лена Книћанин, позната београдска лепотица, такође није проглашена кривом, Нађена је обешена у казаматима код цркве Ружице на Калемегдану, 28. фебруара 1883. године, док је процес још трајао. Званична верзија је самоубиство, али је мало ко у то поверовао. Тело је прегледао Лаза Пачу, лекар који је касније постао министар финансија, и рекао да му је прича о самоубиству веома сумњива.
Чудно је и то што су сви ухапшени стављени под војну, а не полицијску стражу, а војник који је чувао Лену Книћанин убијен је неколико дана после њене смрти. Убио га је други војник који је, по наређењу команданта града, одведен под стражом пре него што је испитан. Неколико дана касније виђен је у Београду, обучен у цивилно одело.
Тада се причало да је Лена Книћанин у својим изјавама теретила многе водеће личности Србије. Знала је и за Илкине намере, као уосталом и други њени пријатељи, а за атентат је покушала да дојави министру унутрашњих дела Гарашанину, па и самом краљу. Одбијали су да је приме. Писмом је обавестила тадашњег изасланика у Петрограду, Ђуру Хорватовића, који је није схватио озбиљно и није ништа пренео властима.
Кад се све узме у обзир, Лена је била боље упућена у случај од других Илки блиских људи и – издала је Илку, или је макар то покушала. Из неких Илкиних писама пре атентата види се да њихови односи на крају нису били баш најбољи.

***
Тако је на крају осуђена једино Јелена – Илка Марковић. Добила је смртну казну. Потом је та казна, милошћу краља Милана, преиначена у двадесет година робије. А онда је Илка, 29. маја 1883. године, нађена мртва у самици пожаревачког затвора. Удављена пешкиром. Закључак – самоубиство.
То није било тешко тврдити, јер је она, још у београдском затвору, заиста покушала да се убије маказама. После тога је упућена у Пожаревац и после кратког времена је умрла.
Окружни лекар Сава Димитријевић побио је налаз затворског лекара Јасњевског, тврдећи да није могла сама да се убије на тај начин.
Вест која је истог дана процурела из затвора није говорила о самоубиству, већ да је Јелена Марковић задављена у затвору. Неки Панта Живковић, абаџија из Београда, о томе је јавно говорио већ 30. маја. Вест да је Илка убијена у затвору објављена је и у Италији, у новинама „Пиццоло”, а та вест послата је из Земуна.
Пре смрти, Илку су многи убеђивали да тражи помиловање од краља. За њено ослобађање залагао се чак и министар Милутин Гарашанин. Упорно је одбијала да моли човека ког је мрзела.
На крају, њена смрт никад неће бити разјашњена. Остаје само тешка, по много чему основана, сумња у краља Милана. Она није успела да га натера да плати за Јевремово погубљење. У том тренутку, није платио ни за њену смрт, ни за смрт Лене Книћанин.
Али само шест година касније, у тридесет петој, он више није био краљ. Принуђен је да се одрекне престола у корист малолетног сина, због многих скандала, лоше политике и изгубљеног рата с Бугарима. Умро је у Бечу 1901. године, разочаран у сина и земљу, молећи пријатеља, грофа Зичија, да га не сахрањује на српском тлу. Имао је 47 година.


ДВОСТРУКА УДОВИЦА

Јелена – Илка Марковић рођена је у Шопроњу, 11. октобра 1845. године, у породици Јудите и Константина Бајића. После мајчине смрти са сестром је прешла у Нови Сад, код тетке Софије Димић и са 16 година удала се за лекара Јована Андрејевића. Остала је удовица после две године.
За Јеврема се удала 24. новембра 1867, кад јој је било 22 године, у новосадској Саборној цркви. После неколико месеци проведених у Новом Саду прешли су у Београд.
Она је постала један од најватренијих заговорника идеја свог девера Светозара Марковића а умногоме је помагала и мужу приликом његовог политичког деловања.
Аутор:
Драгољуб Стојковић
''Капитулација? Та реч не постоји у нашем речнику!''
Аватар
gromogon
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 845
Приступио: феб 2010

Re: Јелена Илка Марковић - атентаторка на краља Милана

Порука gromogon 27.9.2013. 0:57

Не знам због чега је та лудача и пашићева швалерка уопште битна? Уствари знам! Битна је због потоње криминално узурпаторске и масонске квазидинастије карађорђевић.

Требало је дакле да се на српски престо силом и бесправно доведе црногорска срамота од кнеза Николе или призетка му Петра карађорђевића. Зато је масон пашић пре тога покренуо своје партијске пајташе и претњама смрћу присиљену и уцењену сиротињу гурнуо на буну против Обреновића. Пашић је пре тога својим масонским сплеткама подривајући договор са Русијом нахушкао своје рођаке у Бугарској да намерно угрозе српске интересе. То је био разлог за рат са Бугарском. Његови мислим пашићеви пајташи као и бугарска влада дали су онда финансијску и логистичку подршку и тимочким бандитима међу којима је било и 1000 Црногораца. Црногорци из Бугарске су још од 1883. редовно убацивали своје чете у Србију изазивали хаос и пљачкали становништво. До престанка оваквих упада дошло је тек након српско бугарског рата. Пашић је био велика штеточина налик данашњим.

Обреновићи су били окружени масонском манипулаторском и злочиначком бандом политичара која им је константно не само дрско угрожавала владарске прерогативе и газила Устав и законе на које се сама позивала већ им је банда и буквално радила о глави и против интереса Србије и српског народа. Показали су се као мајстори интрига, сплетки и међународних конспирација. Њихово деловање је било и остало антисрпско и антируско али су се они у јавности и историографији лукаво представљали супротно.

Њихове настављаче и данас видимо на делу.
А то што је пашићева швалерка удављена пешкиром у затвору није ништа чудно с обзиром по чијим је налозима радила а они не воле да остављају репове јер само мртва уста не говоре. Тако су и будалу аписа елиминисали када им је одрадио крвави посао и завршио нечасно злодело којим су отели српски престо. И како су они лукави и никада не кажу прави разлог кажњавања или уклањања непожељних тако су аписа осудили због ствари за које није одговоран и тиме су ућуткали свог опасног саучесника у злочину истовремено њега као и себе саме ослободили одговорности за прави нечувени злочин.
Да бламажа буде већа данас је тај зликовац (само му бог може опростити) и рехабилитован. Лукаво али и глупаво!
Jovan-Vladimir
Војвода
Војвода
 
Порука: 2179
Приступио: феб 2007

Re: Јелена Илка Марковић - атентаторка на краља Милана

Порука Jovan-Vladimir 28.9.2013. 17:01

Мислим да прецењујеш улогу Николе Пашића и уопште Пашића као неку личност, идеолога и вођу. Пашић је био и остао слепи визионар, иако је поникао у кругу људи испирисаних делом и мишљу Светозара Мараковића, он је убрзо НРС претворио од масовног сељачког покрета задружно-социјалистичког усмерења у партију радикалне демократије ситне буржоазије, чиновничких јајара и капуташа.

Ту не треба заборавити ни негативан утицај школованих по Паризу и немачким земљама, будућих оснивача либералне и напредне странке, оних који су били чиновништво и који су захтевали беспоговорну "модернизацију" по западним стандардима.

И треће, тешко се може амнестирати и политика Милана Обреновића, германофилска, антинародна и под тешким утицајем ових горенаведених, а која је кулминирала такозваном "тајном конвенцијом" где су Аустријанци контролисали готово целокупну привреду Србије зарад Миланове круне.

Посебна прича су тек неспособни Романови чијом је потпуно погрешном политиком Балкан био изгубљен за Русију до 1945 године.
Аватар
Суманут
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 709
Приступио: сеп 2010

Re: Јелена Илка Марковић - атентаторка на краља Милана

Порука Суманут 29.9.2013. 9:28

Краљ Милан је покушао да прода Србију, али БУКВАЛНО, да прода земљу за кеш:
http://forum.badnjak.com/viewtopic.php? ... =10#p36069
СРПСКА НАРОДНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА
http://forum.badnjak.com
Слика Слика Слика Слика Слика Слика
Аватар
gromogon
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 845
Приступио: феб 2010

Re: Јелена Илка Марковић - атентаторка на краља Милана

Порука gromogon 29.9.2013. 19:19

Jovan-Vladimir ::Посебна прича су тек неспособни Романови чијом је потпуно погрешном политиком Балкан био изгубљен за Русију до 1945 године.

Романови су били у сличној замци као и Обреновићи. Али за одвајање од Русије главну одговорност сносе наши масони са карађорђевићима, те барабе. Домаћи масони су потпуно изиграли руске планове за стварање велике Србије након Првог светског рата као и током протеклих балканских. Тада бисмо имали цело море, не би било ни вештачке државе албаније ни свих оних југословенских замки које су нас после упропастиле. Уједињење би било реално и на другој православној основи.

Jovan-Vladimir ::
И треће, тешко се може амнестирати и политика Милана Обреновића, германофилска, антинародна и под тешким утицајем ових горенаведених, а која је кулминирала такозваном "тајном конвенцијом" где су Аустријанци контролисали готово целокупну привреду Србије зарад Миланове круне..

Тајна конвенција је баш зато тајна (што значи да никада није показана ни доказана) ако је икада и постојала, није чињеница већ је вешта манипулација масонске дипломатије, која је посредовала између и у име круне, и страних политичких кругова, пре свега је то намештаљка шпанско јеврејског сина Чедомиља Мијатовића. Колико је њихова манипулаторска вештина била на нивоу показало се нарочито по питању злонамерног и нетачног тумачења тзв. Санстефанског уговора који је представљен као некакво антисрпско издајство руске дипломатије. Свакако то није истина. Цео смисао сантефанског иначе прелазног и привременог споразума је био у томе да руска армија уђе на територију Бугарске иначе и даље формално у оквиру умируће Турске империје, а како би штитила словенско становништво. Нема речи о томе да би то била велика Бугарска као су је тумачили масони, бар не већа од Србије која се имала у виду по истом руском плану. Била би то потенцијална Руска територија под њеном управом што би за све нас било добро, све од Дунава до Егејског мора, и од Црног мора до албанских планина, укључујући и простране територије у југоисточној Србији и Македонији, насељене небугарским народима. У тој, формално вазалној држави, није било места за турску војску већ за руску, што би за Србе а и остале Словене био једини спас. Истовремено су Србија и Црна Гора добиле своју независност коју пре тога нису имале. То је био огроман напредак за нас. Србија је требало да добије и независност и проширење, које би обухватало Ниш, Лесковац, Топлицу, Лаб и делове Новопазарске и Митровичке нахије а и Црна Гора је, уз независност, требало да добије знатна територијална проширења, укључујући и Никшић, Гацко, Спуж, Подгорицу, Жабљак, и луку у Бару. Међутим то није одговарало масонској британији као и аустрији као ни домаћој масонској антиобреновићевској дипломатији. Они су заједничким снагама навалили да руше и искривљују цео план док је домаћа дипломатија предњачила у злонамерним сплеткарошким и антируским тумачењима овог споразума. Њима је циљ био одвајање Србије и осталих Словена од Русије и протеривање Русије са Балкана све у садејству са старим плановима Чарториског и следбеницима пољске и антируске емиграције.
На жалост домаћи издајници међу којима је предњачио јеврејин пореклом Чедомиљ Мијатовић, а који су радили за западну масонерију уз помоћ давно успостављених веза пољске емиграције су у свему изашли у сусрет британцима дипломатама јеврејског порекла Биконсфилду и Бенјамину Дизраелију. Хохштаплер Мијатовић је сву спољну политику водио сам и потајно са својим масонском сабраћом третирајући српског владара као лутку или само као кулису а све оптужујући га за самовлашће. Све што би владар успоставио масони су испод жита саботирали.

Издајући руске планове и српске интересе домаћи масони су се прикључили западним масонима који су притисцима и отвореним претњама да ће Британија, Аустрија све са Бизмарком и Немачком и заједно са Турском напасти Русију преиначили одлуке овог споразума према плановима западне масонерије.
У току целе кризе Биконсфилд је истовремено "звецкао оружјем" и слао дипломатске поруке. Британска флота и руска армија још су биле сучељене у непосредној близини Цариграда. До сукоба би можда и дошло да није било курвинског издајничког става управо српске масонске дипломатије (Дубоко загрижене у антидинастијску струју) оне која је касније злочином довела Карађорђевиће на отети српски престо.
Домаћа масонерија је непрестано хушкала против Русије и против династије Обреновића и све време је здушно радила за Аустрију, Британију и Немачку и масонерију других западних држава, а све против Русије.
Jovan-Vladimir
Војвода
Војвода
 
Порука: 2179
Приступио: феб 2007

Re: Јелена Илка Марковић - атентаторка на краља Милана

Порука Jovan-Vladimir 1.10.2013. 0:46

Види, слажем се са већином ствари које си рекао, поготово са Сан Стефаном јер смо са Берлинским конгресом прошли много горе, између осталог смо били и приморани да прихватимо великонемачку верзију историје коју је за нас специјално написао бечки агент Константин Јиричек.

Што се тиче Романова, они су изумрли у 18-ом веку а какви су били боље и да нису долазили на власт. О томе сведоче Стењка Разин, Булавин и Пугачов, са све својим бунама. Ови до Николаја :В: нису Романови него немачка породица Хесе-Готорп, која са Романовима има везе само по женској линији, јербо су се Швабице удавале за Русе.

Елем, велике силе су играле двоструку игру, гушиле су слободарске идеје у Србији која је имала најнапредније законодавство тог времена да се покрет револуционарног сељаштва не би проширио и на њихове територије, пошто су то биле искључиво аутократске феудалне државе без икаквог појма о законском ограничењу власти. А са друге стране су подржавале опозицију против јачања централне власти да би лакше контролисале непослушне српске владаре.

Исто тако, без љутње, али мисли да си дао једну врло паушалну оцену Тимочке буне чији су разлози дубоко унутрашњи а тичу се обрачуна између конзервативног српског сељаштва и младе модернистичке буржоазије на челу са краљем, што ама баш никакве везе нема са масонима, Бугарима и другим завереницима финансираним из иностранства.

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 108 гостију