srpskinacionalisti.com

Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
каменорезац
Војвода
Војвода
 
Порука: 1963
Приступио: јан 2013

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука каменорезац 27.5.2013. 4:17

Слика

Производи који су обележели живот у СФР Југославији, а највећи бренд био је Тито (видео: ХИЉАДЕ људи у обиласку Куће Цвећа 25. Маја 2013. године на Дан Младости)

Слика
Ауто који је од 1955. до 1985. год. био доступан сваком раднику у СФРЈ.

Слика
ПКБ виршле и кобасице у земички са (бесплатним) сенфом које су "пуцале" када се загризу, из црвених киоска произведених 1969. год. у СР Словенији таквог дизајна да се један примерак данас налази у Музеју Модерне уметности у Њујорку.

Слика
Чоколаде врхунског квалитета, а домаће производње и јефтине.

Слика
Грађевинарство и изградња станова из друштвених фондова захваљујући којима данас велика већина грађана Србије има сопствени кров над главом.

Комунисти имају задатак да врате бар делић тог времена.
Аватар
каменорезац
Војвода
Војвода
 
Порука: 1963
Приступио: јан 2013

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука каменорезац 4.6.2013. 8:27

Туризам је цветао у Југославији 60тих година; документарни филм направљен за Пан Ам Ерлајн

Аватар
каменорезац
Војвода
Војвода
 
Порука: 1963
Приступио: јан 2013

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука каменорезац 11.6.2013. 2:58

Слика
Када је познати глумац у улози Тита ноншалатно искорачио из облака паре на београдској железничкој станици, а на снимању прве сцене у којој се појављује легендарни вођа српских и југословенских партизана, међу екипом тв серије "Равна Гора" проломио се спонтани аплауз и узвици одушевљења, па је снимање сцене морало бити поновљено!

Драган Бјелогрлић тумачи лик друга Тита у тв серији "Равна Гора"
Аватар
каменорезац
Војвода
Војвода
 
Порука: 1963
Приступио: јан 2013

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука каменорезац 17.6.2013. 6:00

Слика
На јучерашњи дан 1944. године на Вису је потписан споразум Тито - Шубашић. Овим је избегличка југословенска влада у Лондону прихватила тековине НОБ.
Аватар
каменорезац
Војвода
Војвода
 
Порука: 1963
Приступио: јан 2013

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука каменорезац 21.6.2013. 11:05

Слика

На порталу НСПМ можете читати фељтон Исповест Титове удовице
triatlon
Војвода
Војвода
 
Порука: 1652
Приступио: сеп 2004

Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука triatlon 20.11.2013. 0:16

Комунизам као идеја и друштвени систем у пракси има врлине и мане о којима би се могло дискутовати. Лично сам му наклоњен и сматрам га хуманијим од капитализма; нажалост и погодним за манипулацију од стране социопата, каквим су се показали многи комунисти. Например:
http://www.vaseljenska.com/misljenja/tr ... rnavcevic/

О Брозу мислим све најгоре. За њега је комунизам био само средство да спроведе план својих налогодаваца - уништавање Срба. Покушавам да нађем књигу о свим његовим злочинима, нисам је нашао. Нашао сам само ово а надам се да ће се историчари једног дана потрудити да детаљније истраже његова и недела његових саучесника па да на крају њиховим костима нађубре њиве.

Текст који следи сам нашао негде на интернету одавно и сачувао у ворду; аутор(и) су ми непознати. Првих пар страна су биле на "ћелавој латиници", остало на "ју-латиници". Пребацио сам све у ћирилицу и почео да едитујем са идејом да поставим кад завршим. Не стижем, али пошто се опет много спомиње Броз, ево текста такав какав је. Ако га неко среди нека постави поново.

Злочинац Броз

Чим су настали као организоване групације, комунисти и усташе су одмах почели масовне злочине над Србима. Прво су разрадили план убијања српских вођа и угледних људи. Тако је један комуниста 1921. године покушао атентат на српског краља Александра, али није успео, а други комуниста, муслиман из Босне, убио је министра унутрашњих послова Југославије, Србина Милорада Драшковића док се одмарао са својим дететом у парку у Делницама.

Да би разбили јединство српског народа и лакше га уништили, комунисти су на свом четвртом конгресу, 1928. године у Дрездену у Немачкој донели одлуку да се ради на одвајању Црне Горе од Србије и Југославије и да се припрема терен за предају Косова и Метохије Шиптарима.

Када је краљ Александар 1928. године, због сталних сукоба у њој, распустио Скупштину, укинуо Видовдански устав и забранио рад политичким партијама, хрватски фашисти су у католичкој цркви, на Каптолу у Загребу, основали злочиначку, терористичку, фашистичку организацију под називом "усташе", узевши име српских устаника (ускоци) против Турака 1875. године ("Невесињска пушка"). Једини циљ усташке терористичке организације био је уништење српског народа у Хрватској и шире.

Због тероризма усташа и комуниста, режим Краљевине Југославије је забранио обе организације: комунисте 1920. године, а усташе 1929. године, заједно их хапсили и судили, због антидржавне терористичке делатности, па су заједно били у казнионама. У затворима су сарађивали и договарали се о заједничкој борби против "великосрпског злочиначког режима" – како су комунисти и усташе називали режим тадашње Југославије. Због њихових тесних контаката и пријатељских веза, било је доста случајева да је неко дошао у затвор као усташа, а изашао као комуниста. Такав је био слуцај Макса Баце, који је касније, као комуниста, био потпредседник хрватског Сабора у Брозовој Југославији 1969. године. Овај усташа-комуниста био је и активан учесник у "масовном покрету" у Хрватској 1971. године, тј. у усташком покрету кога су предводили водећи хрватски комунисти Мика Триполо и Савка Дапчевић-Кучар, о чему ће касније бити више.

Усташе су 1932. године, у договору са комунистима, покушали да дигну "лички устанак" у селу Бресани у Лици. То је била једна мања усташка група диверзаната-терориста, предвођена Андријом Артуковићем (покатоличени Србин, Ковачевић са Грахова), каснијим Павелићевим министром полиције, тада адвокатом у Госпићу. Они су бацили неколико бомби на жандарску касарну у том селу, запуцали из пушака, а затим побегли у Далмацију и преко Задра прешли у Италију. Фашистичка штампа је од тога правила велику галаму, као о почетку оружане борбе хрватског народа за особађање од "великосрпске београдске власти и терора".

Поводим усташког "личог устанка" комунисти су издали Проглас – позив комунистима да помогну устаску борбу против "крвавог београдског резима" – како су заједно са усташама називали власт у Београду, власт у којој су били заступљени и Хрвати: браћа Радићи, Влатко Мачек, као и Словенци – Антон Корошец, заклети антисрбин и шеф најреакционарније Словеначке народне странке. Језуита Корошец био је стално подпредседник Југословенске владе, а од 1929. године министар југословенске полиције где га је именовао лично краљ Александар, кога су они називали својим највећим непријатељем.

У наведеном Прогласу Централног комитета КПЈ од 1932. године за помоћ усташком устанку у Лици стоји и ово:
"Комунистичка партија се обраћа целом хрватском народу са позивом да свим снагама помогне борбу усташа и да се у томе не ослања само на усташке терористичке акције, него да се ослања на најшире масе хрватског народа против великосрпских господских угњетача... Комунисти у крајевима где је букнуо усташки покрет дужни су да се повежу са усташама, да им помогну, да у ту акцију увлаче широке слојеве народа... а усташком покрету осигурају руководећу улогу радника и сељака... да организују акције солидарности са усташким покретом... Комунисти треба да воде акцију код жељезничара, да организују акцију против превожења војске и муниције против усташа, да агитују међу војницима против гушења усташког устанка, а за помоћ њиховој борби."

Проглас је потписао секретар Централног комитета КПЈ Милан Горкић (право име Јосип Чижински, Чех, католик).

Истовремено су комунисти новчано помагали издавање усташких листова и друге штампе, критиковали усташког вођу Анту Павелића што се енергичније не бори против "великосрпског режима" и претили му да ће преузети руководство усташким покретом, да ће њиме руководити комунисти ако настави са таквим недовољним радом против Срба.

Да би могли успешније деловати против српског народа у Југославији, ватиканско-комунистича (масонска) тројка Броз-Кардељ-Бакарић сазвала је 1934. године Четврту конференцију КПЈ у Љубљани, у бискупском двору, уз црно вино из бискупског подрума и уз печену јагњетину кају је бискупија посебно припремила за комунисте као "своје драге госте", како је рекао сам бискуп када их је поздравио на том скупу.

На тој конференцији су формиране националне комунистичке партије Хрватске и Словеније и донесена одлука да не треба формирати комунистичку парију Србије јер су Срби "угњетачки народ", па други народи, посебно Хрвати и Словенци, треба да се од Срба бране тако што ће имати своје националне комунистичке партије.

Пошто је 1934. године преузела сву власт у КПЈ, католичка масонска тројка Броз-Кардељ-Бакарић је појачала антисрпску пропаганду у земљи, вршећи сатанизацију Срба и целог српског народа, оптужујући га да представља главну кочницу у ставарању нове, демократске, социјалистичке, братске заједнице народа и народности у Југославији, у чему су имали пуну подршку из Москве, од Коминтерне, и совјетског руководства. Тако је српски народ већ тада проглашен за реакционаран народ, кога треба уништити јер стоји на путу стварања бољег, праведнијег, социјалистичког друштва, какво је у Совјетској Русији.

Коминтерна је 1935. године на седмом конгресу дала директиву комунистима Југославије да сачувају Југославију ради заједничке борбе против нове опасности у Европи – немачког фашизма и Хитлера – али је то тројка Броз-Кардељ-Бакарић схватила на свој начин. Они су, примењујући марксизам-лењинизам у специфичним југословенским условима – како је објашњавао партијски теоретичар Кардељ, сматрали да борба против фашизма значи борбу против "српског фашизма", против "монархо-фашистичке диктатуре краља Алексндра и великосрпске хегемоније у Југославији", што је у комунистичкој интерпретацији значило – борбу свих народа у земљи против једног, српског народа који је по њима фашистички и чији је фашизам једино опасан, а сви други фашизми – усташки, немачки и други, нису нити се против њих треба борити.

Зато, по оцени комуниста, "угњетачку" и "фашистичку" српску нацију треба свим снагама сломити, разбити, уништити.

Комунисти су већ 1935. године изашли на петомајске изборе у коалицији са усташама и Мачеком и на тај начин учинили усташки покрет у Југославији још јачим. Две године касније руководство КПЈ је донело одлуку да се оснује обласни комитет КПЈ за Војводину и Косово и Метохију, чиме је почело цепање јединствене српске територије на три дела, што ће касније у Брозовој "социјалистичкој" Југославији добити и уставни оквир самосталних државних јединица.

Од 1936. до 1939. године Броз је помоћу Стаљинове полиције поубијао све српске комунистичке руководиоце који су се налазили у емиграцији у Русији: Симу Марковића, професора математике на Београдском универзитету; затим професора Филипа Филиповица, једног од осниваца КПЈ; тројицу браце Вујовића; Владимира Ћопића; Петка Милетића, који је био кандидат Коминтерне за секретара ЦК КПЈ, и многе друге, оптужујући их Стаљиновој полицији да су "империјалистицки шпијуни". Броз је оптужио и неке комунисте Хрвате и Словенце, који су били за сарадњу са српским комунистима. Затим је поубијао све српске комунистичке руководиоце у земљи и у грађанском рату у Шпанији, који је трајао од 1936. до 1939. године. Међу њима у Шпанији убијен је члан ЦК КПЈ Благоје Паровић.

Када је "средио стање у партији" или када је "очистио партију" од опортуниста, шпијуна и непријатеља – како је Броз називао убијање својих неистомишљеника, он је формирао нови политички биро, као врховно тело КПЈ које је имало сва овлашћења у односу на комунистичко чланство у Југославији. Тај Политбиро састојао се од пропалих ђака и студената, од неписмених или полуписмених људи као што су Јосип Броз, који је понављао први разред основне школе (завршио је само цетири разреда), два Словенца – Едвард Кардељ је пропао у другом разреду учитељске школе и то му је сва школска спрема, и Франц Лескошек, физички радник у жељезари; Ђуро Пуцар-Стари, ковач; Црногорац Милован Ђилас, пропао на другој години књижевности на Философском факултету у Београду; Србин Александар Ранковић, абаџија, правио самаре за коње и имао четири разреда основне школе; Македонац Лазар Колишевски, физички радник у жељезари, као и Лескошек.

То је екипа "стручњака" која је почела комунистичку револуцију у Југославији 1941. године, по угледу на револуцију у Русији, и која је убијала српски народ по угледу на Лењина и Стаљина у Русији од 1918. до 1941. године.

Комунисти су одржали пету конференцију КПЈ под непосредним руководством Броза и новог Политбироа 1941. године у Загребу у Дубрави, где је, поред осталих, донета одлука да се после рата формира шиптарска држава на Космету под називом "Радничко-сељачка република Косово", а сви Срби и Црногорци протерају са тог простора као наводни ослонац "великосрпској хегемонији" над националним мањинама. Тако су комунисти предали Косово шиптарима пре НАТО – пакта.

Злочини комуниста над Србима у Другом светском рату 1941-1945. године

Чим су фашисти срушили 1941. године Краљевину Југославије, хрватски фашисти, усташе, уз благослов Ватикана почели су други геноцид над Србима у коме су од 1941. до 1945. године убили око два милиона Срба, рачунајући и усташки логор Јасеновац у коме је убијено више од милион Срба, Јевреја и Рома.

А како су се држали југословенски комунисти – њихово руководство у окупираној земљи? Они су, као и Мачек и усташе, пред сами рат издали резолуцију својим члановима да саботирају борбу југословенских народа против фашистичких сила. У једној таквој резолуцији Централног комитета КПЈ стоји и ово:

"Прво, мобилисани чланови КПЈ морају поткопавати отпор југословенске војске стварајући интриге и конфузије међу официрима и војницима...

Друго, указати сваку потребну помоћ усташама и осталим сепаратистичким организацијама у земљи, који су за њено рушење... Тако ће Југославија бити растурена у више дијелова, а КПЈ ће послије тога ђеловати у сваком од њих..."

Само недљу дана после оснивања "Независне Државе Хрватске" (НДХ) и два дана пре капитулације Југославије 16. априла 1941. године, члан Централног комитета КПЈ и шеф КП у Хрватској Владимир Бакарић се возио кроз Загреб у луксузном ауту са Павелићевим доглавником Милом Будаком. Према изјавама и писању Брозовог четвороструког шпијуна Јосипа Копинича, Словенца (њемачки, енглески, руски и Брозов обавештајац, умро 1998. године). Бакарић и Будак су се тада договорили да хрватски комунисти уђу у Павелићеву владу или Сабор као опозициона партија, да би Павелић имао алиби за "демократску власт". Не зна се зашто нису ушли, али се зна да су комунисти и усташе одржали сталне везе у току цијелог рата.

Комунисти и усташе су у борби против српског народа имали исте циљеве и исте пароле: борили су се "против великосрпског терора", против тзв. "велике Србије" против Југославије која је за једне и друге "проширена велика Србија", створена само зато "да уништи католичке Хрвате и да их србизује". За усташе и за комунисте прва Југославија је била "превара, замка, казан за асимилацију несрпских народа", помоћу које ће све народе у њој посрбити, претопити, уништити.

Зато, када су усташе вршиле други геноцид над Србима 1941. године, комунисти не само да нису бранили Србе, него им је одговарало усташко убијање Срба – ишло им је у прилог. Тако, када је генерал енглеске обавештајне службе при партизанском штабу 1941. године Меклин Фицрој рекао Брозу да су усташе поубијале велики број Срба у Хрватској (Лици, Кордуну, Банији и Славонији), Броз је одговорио: "Не мари, да их нису поубијали, наш паризански покрет у Хрватској не би се одржао ни три недеље – четници би га савладали."

А када су четници 1941. године почели да оружјем бране српски народ од усташких злочина (на примјер поп, касније четнички војвода Момчило Ђујић у Стрмици у Лици) Централни комитет КП Хрватске је, по налогу Броза, прогласио те четнике злочинцима, иако су они убијали само наоружане усташе који су нападали српска села и масовно убијали српску нејач бацајући их у јаме и ликвидирали на друге начине. Значи, док су српски четници бранили српски народ од злочина хрватских фашиста-усташа, комунисти су нападали четнике и спречавали их да бране српски народ од уништења. Наравно, комунисти су говорили да и четници убијају хрватске цивиле, па су их већ тада изједначили са фашистима, иако они нису били фашисти, него антикомунисти, и борили су се за свога краља и отаџбину.

Прво, геноцид комуниста над Србима вршен је намјерним слањем партизанских српских јединица против далеко надмоћнијег и боље наоружаних окупаторских трупа, да би што више гинули (Кадињача, Купрес, Пљевља, Сремски фронт).

Друго, "случајним погибијама" нарочито српских комунистичких руководилаца, као што су, на примјер, погибија црногорских комунистичких руководилаца Буда Томовића и Баја Секулића, команданта Саве Ковачевића, Ивана Милутиновића, Саве Беловића, Иве Лоле Рибара и десетине других српских команданата које су касније проглашавали народним херојима. Према неким испитивањима, од око 1.200 народних хероја, око 900 су Срби, а већину њих убили су с леђа њихови другови по "задатку партије", због наводних грешака или промашаја у борби.

Треће, партизани су стрељали све заробљене четнике и то по Брозовој наредби "на лицу мјеста", а осталим заробљеницима: усташама, домобранима, муслиманској милицији, балистима, мађарским хонведима, и другим, нудили су примање у партизанске редове, а ако нијесу хтјели, узимано им је оружје и пуштани су кућама. На овакав начин је стријељано на дестине хиљада српских четника још у току рата, а послије рата неколико стотина хиљада.

Четврто, стријељање само Срба приликом заузимања градова и села нарочито пред крај рата. Тако је, на примјер, само у Београду од ослобођења 20. октобра 1944. године до краја рата убијено 30.000 Срба од којих је велики број учествовао у борби за ослобођење Београда, а међу њима око 60 професора и другог особља београдског Универзитета.

Посебан злочин комуниста је непосредно послије рата када су као "шкрипаре" убили око 350.000 Срба без суда и закона. Десет година послије рата трајала је хајка на "шкрипаре", међу којима су 99 процената били Срби.

Иначе, Срби су почели устанак против окупатора под вођством пуковника Драже Михаиловића 13. маја 1941. године, у Ивањици, и до почетка августа заузели већи део Шумадије са градовима Ужице, Чачак и Лозница. Истовремено су на том простору четници дозволили комунистима да проводе мобилизацију својих присталица које су називали паризанима (партизани – паријска војска), да формирају комунистичке организације и нове органе власти у виду народноослободилачких одбора. Четници су обнављали стару власт парламентарне монархије Југославије.

Четници су настојали у рату да сачувају српски народ од великих борби због којих је окупатор вршио одмазду, радили су на томе да га сачувају од уништења, да сачувају биолошку супстанцу свога народа јер су знали да се рат на Балкану води углавном против Срба. Али комунисти нису водили рачуна о жртвама, јер се радило о српском народу, српској нејачи и српским четницима и партизанима које су Њемци убијали. Према томе, комунисти су били спремни да воде рат "до посљедњег Србина", српског ђетета и српске куће и имања. Све треба подредити освајању власти – говорили су комунисти, а колико ће Срба бити убијено – то није важно.

Према томе, основни циљ комуниста није био борба против окупатора за ослобађање земље, него борба за власт: не борба против окупатора, него борба против супарника у власти – против српских четника. Комунистима је било важно да униште српске четнике, борбу са окупатором су избјегавали гђе год су могли. Партизани су своју борбу против окупатора сврстали у тзв. седам офанзива, што је у ствари било седам њихових дефанзива, седам одступања пред окупаторским снагама и седам бјежања од великих сукоба, иако неке нису могли избјећи – на примјер, Неретва, Сутјеска, десант на Дрвар, и сл.

У првим мјесецима устанка 1941. године у Србији четници и партизани нису имали великих сукоба, али чим је 17. септембра дошао међу њих Јосип Броз, пођела и сукоба између њих били је. Пођелом устаничких снага на два идеолошка блока, на четнике и партизане, комунисти су Старчићевско-усташку паролу "Србе на врбе!" замијенили паролом "Србе на Србе!"; четнике против партизана; нека гину само Срби. То је један од најкрупнијих комунистичких злочина у Југославији 1941-1945. године.


Примери злочина комуниста над Србима у току рата

Прво, познато је да су комунисти први почели да разоружавају и убијају српске четнике у Србији у јесен 1941. године, а за одмазду четници су убијали комунисте, што је био прави циљ комунистичког вођства, тј. да се на обје стране убијају Срби, јер су они били четници и партизани.

Друго, комунистичко руководство водило је борбе на српској територији, у Србији, где су страдали не само српски војници као четници и као партизани, него и српски цивили, њихове породице и њихова имања. Нијемци су донијели одлуку да се за једног убијеног њемачког војника стријеља 100 Срба, па су фашисти на основу тога 21. октобра 1941. године стријељали 7.000 ђака у Крагујевцу, 6.000 грађана у Краљеву, 5.000 у Шапцу, 4.000 у Нишу на Бубњу, итд. Када су Брозу казали да су стријељани ђаци у Крагујевцу, он је одговорио слично као и Фицроју Меклину: Не мари, они би за неколико година порасли и сви би били четници и ратовали би против нас.

Треће, комунистичко вођство је послало око 300 Срба радника из Ужица, пред њемачку тенковску колону, која је наступала од Бајине Баште према Ужицу, да их дочека само са голим прсима и лаким пјешадијским наоружањем. На узвисини Кадињача, 14 км западно од Ужица, сви су у неравноправној борби изгинули, а преко преосталих рањеника Нијемци су прешли тенковским гусјеницама. Комунистичко руководство је побјегло преко Златибора према Сјеници, а да нису ни знали шта је било са жртвованим "радничким батаљоном" кога су они злочиначки бацили на кланицу под њемачке тенкове. У рату је стријељан сваки командир који своју јединицу натјера у тако неравноправну борбу са непријатељима.

Четврти комунистички злочин десио се такође тих децембарских дана 1941. године, али у Црној Гори, у Пљевљима. Бјежећи из Србије пред четничким снагама, комунистички вођа Броз је наредио партизанском руководству Црне Горе да нападне и заузме град Пљевља у коме је била једна комплетна талијанска дивизија и још 1.000 усташа-мјештана, углавном муслимана који одлично познају терен око града утврђеног бункерима, рововима, бодљикавом жицом, минским пољима и тенковима и топовима у самом граду. А на тако утврђена Пљевља упућено је око 3.500 храбрих црногорских момака, углавном неискусних у ратовању, без тешког наоружања, тако да су и они послани на кланицу и право у смрт. Само у току 24 сата борбе погинуло је и рањено око 580 бораца, а град није заузет. Историчари и данс оптужују овог или оног команданта батаљона, командира чете и слично, за неуспијех на Пљевљима, или главнокомандујућег Ивана Милутиновића, али нико ни данас не смије да за ту трагедију, за тај злочин према овим младим борцима, оптужи правог кривца, бившег аустриског каплара Јосипа Броза, коме је било у интересу да је што мање Срба, Црногораца, уопште православних. Што мање Срба, то ће мање бити и четника – имао је Броз обичај да каже, уз осмијех.

Пети злочин комунистичког вођства над српским народом у току рата 1941-1945. било је тзв. "лијево скретање" у Црној Гори и Херцеговини, што у ствари представља посебан облик комунистичког геноцида над српским народом. То се може назвати "сјечом српских кнезова" јер су убијани најугледнији Срби. То је посебан облик комунистичког злочина, примјењиван на више начина и у више мјеста над српским народом. Овај масовни злочин комунисти су назвали "лијево скретање", тобоже, то су само грешке претјеривања комуниста у револуционарности, у "љевичарењу", а иначе већина убијених су, и по данашњој оцјени комуниста, били криви – заслужили су смрт. У том злочину је у Црној Гори убијено око 1.600 најобразованијих људи: официра, ђака, правника, професора, љекара, инжењера, студената, угледних домаћина, јунака са Мојковца, Брегалнице, Тарабоша, најугледнијих људи тога времена у Црној Гори. Да је толико интелектуалаца и образованих људи убијено у цијелој Европи осјетило би се у свим областима њеног живота, а не у малој Црној Гори у којој је тада било једва 400.000 становника. Само за једну ноћ 1942. године у Колашину убијено је око 300 најугледнијих људи тога краја. Чак су убили и једног пса који није хтио да се одвоји од свога газде, па су га разапели на гробљу тих несрећника и то назвали "Пасје гробље". У српском племену Васојевићима убили су само за један дан 250 људи, а у браству Караџића убили су 72 мушкарца, напунили су Србима око седам дубоких јама у Црној Гори, чиме су се изједначили са усташама који су у приближно у исто вријеме у Херцеговини бацили 12 хиљада Срба у око 30 херцеговачких јама дубоких и до 200 метара.

Према томе, комунисти су у Херцеговини и Црној Гори исто као и усташе бацале Србе у јаме, убијали ножевима, камама, сјекирицама, маљевима, разним тупим предметима, кидали дијелове тијела живих невиних људи, све дакле као и хрватских фашисти-усташе, јер су директиве добијали из истог центра – из Ватикана.

Комунисти су током "лијевог скретања" у Херцеговини убили око 500 најугледнијих Срба, готово у исто вријеме кад су и усташе у њој убили око 12.000 Срба, од чега су велики број биле жене, ђеца и старци. За разлику од њих, комунисти су се трудили да убију што више Срба мушкараца, нарочито српске интелегенције и српских угледника, српску националну елиту, да би на тај начин обезглавили сав српски народ и тако га лакше претворили у послушно робље.

Шести велики комунистички злочин над Србима у том рату био је одлука партизанског Врховног штаба 12. марта 1943. године на Неретви да се сваки заробљени српски четник стријеља на "лицу мјеста", без било каквог испитивања. Истовремено је издата наредба да се сви други заробљеници – усташе, домобрани, балисти, хортијевци, припадници муслиманске милиције, "Ханџар – дивизије" и други, понуде да пређу у партизане, а ако неће, да им се само узме оружје и пусте кућама. То је, не само геноцидна одлука према српском народу, него и ратни злочин – јер се по ратном праву заробљеници не смију убијати. Броз је то знао, па је наредио члану Врховног штаба, једном Црногорцу, да то потпише. Када смо питали тога генерала зашто је то потписао, одговорио је: "Неизвршавање наредбе Врховног команданта повлачи смртну казну – стријељање на лицу мјеста."

Седми злочин комуниста према српском народу десио се такође тих мартовских дана 1943. године, а за вријеме битке на Неретви или, како то паризани називају, за вријеме четврте непријатељске офанзиве, када су сви партизани са Врховним штабом били сабијени у кањон Неретве.

То је уговор о нападању између њемачке команде у Загребу са генералом Глезе фон Хорстенауом на челу и Брозове делегације од чланова Врховног штаба, Милованом Ђиласом, Кочом Поповићем и Владимиром Велебитом (сва тројица Срби, Брозови генерали и чланови најужег руководства). У уговору су Брозови представници потписали оно што никада Дража Михаиловић није потписао са окупаторима, иако је и он у борби против комуниста-партизана сарђивао са окупаторима. То су двије тачке: 1) да паризанима нису Нијемци главни противници и непријатељи, него су то српски четници, и 2) ако се Енглези искрцају на Јадранску обалу, партизани ће са Нијемцима ратовати против њих и и њихових савезника четника.

Броз је, дакле, на Неретви 1943. године починио двоструки злочин према српском народу: наредио је стријељање заробљених четника и обећао фашистима савез против Енглеза и четника.

Осми злочин против српског народа била су два договора Броза и папе 1943. године: да партизани не заузимају логор Јасеновац и да Броз прими цијелу Павелићеву војску у партизане. Када су се двије партизанске бригаде састављене од Крајишника Срба, чије су породице биле заточене у логору Јасеновац, спремале да нападају логор и да из њега ослободе неколико десетина хиљада Срба, Јевреја и Цигана, Броз је, по налогу папе, то забранио преко Бакарића и Јосипа Крајачића-Стеве који је био Стаљинов обавјештајац и касније шеф комунистичке полиције у Хрватској. За уништење око милион Срба у том усташком логору, римски папа је послије рата наградио загребачког надбискупа Алојзија Степинца и унаприједио га у кардинала те прогласио блаженим.

Други захтјев папе Брозу био је пријем Павелићеве војске у партизане, тј. превођење хрватских усташа из блока фашиста у антифашисте, јер је међународна ситуација за њих тада била неповољна па их је требало спашавати. Броз је на папски захтјев 1943. године издао такву наредбу те је за непуних годину дана у партизане дошло око 250.000 усташа и домобрана којима су признат пуни ратни стаж и официрски чинови, некима дати већи чинови као да су све вријеме, умјесто у фашистичким војним формацијама, били у паризанима. Тако су десетине хиљада највећих злочинаца који су по Крајини, Херцеговини и Босни убијали српски народ учествовали у геноциду над Србима 1941. године, сада дошле у партизане са истим правима као и Срби који су ратовали од 1941. и који су побјегли са јама и стратишта на која су их водили и гонили многи од ових Павелићевих војника.

Примање толиког броја злочинаца над српским народом, толиког броја војника и официра који су три године ратовали у фашистичким војним формацијама, њихово превођење у антифашистички блок, од поражених произвести побједнике и чак им давати у току рата све веће функције – био је прави злочин, јер су тиме почетни принципи партизана: југословенство и братство и јединство – почели нагло да губе на значају, да се једноставно гасе, да нестају. То је био прави злочин, у првом реду према српском народу и Србима партизанским борцима који су отишли у партизане и наивно вјеровали да су комунисти борци за слободу српског народа, борци за слободу и правду за Југославију, за братство и јединство, за кажњавање свих злочинаца, за равноправност међу југословенским народима. Све је то у очима Срба партизана, пријемом у партизане Павелићеве војске, стављено под велики знак питања као велика превара српског народа, а касније се виђело да је управо то право лице комуниста и њихове борбе, да је то суштина њихове антисрпске политике, њихова права стратегија од почетка ђеловања у Југославији.
Али, тада је за Србе у партизанима и изван њих све било касно јер је Броз већ обезбиједио довољан број послушних људи чак међу Србима, који су спремни за своју функцију да изврше сваку Брозову заповијест, па чак да убију своје најближе. Комунисти су са поменутом католичко-масонском тројком Броз-Кардељ-Бакарић форсирали и унапређивали оне који су им подобни, оне који су за лични интерес спремни на све, и тако створили позамашан слој и међу Србима, који су извршавали све антисрпске одлуке комунистичког руководства. Броз је дакле још у рату створио лични култ, мит о непогрешивом, мудром, генијалном, ненадмашном вођи, чији ауторитет више нико није ни помишљао да доведе у питање јер би нестајао са лица земље чим би на такво нешто и помислио. Броз је једноставно ликвидирао своје противнике, неистомишљенике, људе који му се због било чега нису свиђели – тако каже његов први сарадник Милован Ђилас, кога је Броз послије рата, кад је одслужио своје, политички ликвидирао и држао на робији неколико година.

Наредни комунистички злочин против Срба било је убијање око 30.000 Београђана послије ослибођења тога града тј. послије 20. октобра 1944. године. Међу убијеним Београђанима било је око 60 професора универзитета и другог универзитетског особља, као и велики број оних Срба који су изашли на улице Београда, узели оружје и помогли партизанима и Црвеној армији да ослободе град. Сви они су гоњени у "црној марици" као што су Нијемци за вријеме рата одводили Јевреје у камионима-гасним коморама, убијали их отровним гасом за вријеме вожње кроз град, а успут пуштали музику да се не чују крици умирућих у тим коморама. За разлику од Нијемаца, Србе је Брозова УДБ-а (тајна полиција) трпала у камионе и "марице" одвозила изван града и тамо убијала испред великих гробница које би сами ухапшеници ископали. Командант београдске полиције био је тада један Црмогорац, касније амбасадор у Москви, а Броз га је изабрао зато да би Срби у Београду што више замрзили Црногорце. Броз је, поред осталога, у заузимање Београда послао Осму црногорску бригаду са истим циљем – да сви у Београду знају да су сви погинули у тој борби од црногорских партизана. То је комунистичка политика "Србе на Србе!". Комунисти су све радили плански и ништа нису препуштали случају. Много су лукавије убијали Србе од усташа, па их и сада неки наивни Срби хвале.

Један од најтежих комунистичких злочина за време Другог светског рата над српским народом била је погибија око 180.000 српских младића за само два месеца борбе на Сремском фронту од фебруара до априла 1945. године, непосредно пред крај рата. Наиме, чим је Броз стигао на руским тенковима 1944. године у Београд, наредио је мобилизацију свих младића од 17 година па даље у целој Србији, и послао их само са пешадијским наоружањем, потпуно неискусне, голобраде момке, који боја ни видели нису, да својим грудима разбијају добро утврђене немачке бункере, ровове, шанчеве, да раскидају неколико редова жице којима су немачке јединице биле окружене на подручју код Шида и Сремске Митровице. Два месеца су ти младићи јуришали на немачке утврде и гинули као снопље, као глинени голубови, од немачких митраљеза са тенковима и добро утврђеним бункерима. За два месеца те злочиначке акције комунистичког водства, од око 250 хиљада српских младића, колико их је стигло на фронт, за два месеца је погинуло, рањено и нестало око 180 хиљада, а да се многима ни за гроб не зна, остали су у каљавој сремској равници у то рано, зло прољеће 1945. године.

Сремски фронт није требало пробијати, јер су у фебрару и марту 1945. године руске трупе већ заузеле Мађарску и приближавале се Бечу, па су Немци из Срема за неколико недеља сами морали да одступају према Загребу, како ту не би били заробљени. Али Броз није хтео да чека да они сами оду, него је на њих послао српску омладину да изгине, да се тако освети Србима што су га 1941. године протерали и није могао да привири у Србију све док нису стигли руски тенкови генерала Бирјузова, који се срао на сред Београда са Црногорцем Пеком Дапчевићем, и ту где су се они братски пољубили направљена је зграда руске амбасаде.

Наредни злочин је убијање Срба у априлу 1945. године на Лијевче Пољу код Бања Луке. Ту су комунисти са усташама поубијали неколико хиљада четника и њихових породица, претежно из Црне Горе и Херцеговине, које је водио Павле Ђуришић у одступању према аустријској граници. Комунисти и усташе су заробили око 150 најугледнијих херцеговачких и црногорских четника официра, одвели их у Јасеновац и тамо спалили. Тамо је убијен и српски књижевник Драгиша Васић, кога је чак и хрватски књижевник Мирослав Крлежа сматрао добрим писцем и литератом.

Један од најтежих злочина над Србима десио се на крајњем сјеверу државе, у Словенији, код Зиданог Моста и Блајбурга. Ту су комунисти по завршетку рата 13. маја 1945. године заробили око 20 хиљада четника и у току лета исте године у такозваним "возовима смрти" одвозили их по словеначким провалијама и рупама и тамо убијали. Тиме је учињен двоструки злочин: убијање заробљеника и убијање по завршетку рата, без суда и закона.

Злочин над српским народом било је и бомбардовање српских градова из енглеских авиона 1944-1945. године по навођењу партизанских навигатора. Они су били дужни да наводе авионе на касарне и друге војне објекте окупатора, али су их наводили на српске тргове. Тако је Београд бомбардован шест пута и то увек цивилни центар града где није било војних објеката, а једно бомбардовање је било на Васкрсење Господње 17. априла 1944. године, и том приликом убијено је око 2.000 цивила, највише жена и деце. Ниш је бомбардован дванаест пута, Крушевац шест, а Подгорица 73 пута. У њој је убијено више од 5.000 људи, па су црногорски комунисти у знак захвалности "другу Титу" што их је тако успешно бомбардовао, први у Југославији свој град Подгорицу назвали Титоградом.
Укупно су савезнички енглески и амерички авиони бомбардовањем српских градова убили око 50.000 цивила – највише жена, деце и стараца који нису могли да се склањају у подруме и друга склоништа.

Један од последњих комунистичких злочина над српским народом у Другом свјетском рату било је убијање 20.000 Срба у Миљевини код Фоче, почетком августа 1945. године. Ова групација српских младића од 16 до 20 година кретала се из Босне у Србију својим кућама у Ужице, Чачак и Ваљево. Комунисти су им бацали летке из авиона да се предају, јер им гарантују живот, и камионима ће их пребацити у Србију, у што су ови наивни, исцрпљени и избезумљени дечаци поверовали. Када су их комунисти заробили, повезали су их у конопе по 20 у групи и тако их већином живе побацали у јаму Понор у Миљевини, 10 км западно од Србиња.

Поубијали су их муслимани који су само три месеца пре тога примљени из Павелићеве војске у партизане, а који су као усташе 1941. године учествовали у масовном убијању српског народа. Дакле, исти људи 1941. године, као усташе, а 1945. године, као партизани, убијају Србе и то на најгрознији начин. Тако су комунисти овде починили четвороструки злочин: убијали су заробљенике, убијали малолетнике, убијали после завршетка рата и убијали без суда и закона.


Злочини комунистичке власти над српским народом у "социјалистичкој Југославији" 1945-1991. године

Српски народ је са задовољством доживео капитулацију фашистичке Немачке, али је долазак на власт Комунистичке партије Југославије доживио као своју другу несрећу, своју другу, мозда највецу до сада, трагедију. Услед сталне комунистичке антисрпске пропаганде и сатанизације, Срби су из рата изишли озлоглашени готово као злочиначки народ. Комунисти су све Србе, осим Срба који су били прави комунистички полтрони, приказивали као четнике, као убице, разбојнике, пљачкаше, па је већина Срба ушла у нови државни систем као грађани другог реда, иако су српски цетници најзаслужнији за победу над фашизмом на подручју Југославије. Званично је од стране власти прихваћена антисрпска комунистичка теза да су Срби и њихови четници у току рата, били једина снага и претња стварању нове Југославије, братске заједнице "народа и народности" који би живели у великој слози и љубави да није Срба. Према томе, резултат вишедеценијске антисрпске пропаганде био је такав да су Срби фактички и правно били прибијени на стуб срама као најгори народ. Стога су послије рата сва важнија места у свим областима у комунистичкој Југославији заузели антисрпски кадрови из несрпских нација или пак из српске нације, српско-комунистички кадрови, који су у току рата проверени као србоубице, србождери, србомрсци, каријеристи, полтрони, климоглавци, такојевићи и како их није све српски народ са одвратношћу називао. Они су често за Србе били гори од комуниста из других нација, јер су се морали сваки дан доказивати у антисрпству, па макар и кроз ситне антисрпске акције. Према томе, већина Срба била је потчињена, осећали су се као у некој окупираној земљи која није њихова. Положај Срба дефинисао је Броз када је 1944. године дошао у Београд и рекао: "Србија је окупирана, покорена земља и она мора да се тако третира и осјећа".

Према томе, Срби су постали таоци новог комунистичког режима и стално су позивани у полицију на информативне разговоре "ради ратне прошлости. Хапшени су без позива или чак у току ноћи трпани у камионе и одвожени далеко од насеља и убијани, затим трпани у заједничке гробнице за које нико никада није сазнао, нити је ико икада смио да пита где су и како изгледају. Српски народ је знао за јаме и стратишта у које су га 1941. године бацале усташе, али никада није смио да пита где су гробнице оних које су комунисти побили после рата, а убијено је око 350.000, а више од три милиона прошло је кроз њихове злоцинацке казамате.

Да су ови подаци тачни знам из извештаја шефа комунистичке полиције Александра Ранковића који је у јавном извештају рекао да је од 1945. до 1950. године кроз комунистичке затворе прошло око 3,5 милиона грађана од којих је половина била невина, а трећина малолетна. Али Ранковић никада није изнио два много важнија податка о комунисточком злочину над српским народом после рата.

Први такав злочин је хајка комунистичке полиције, озлоглашене ОЗН-е (Одељење заштите народа), касније УДБ-е, од 1944. до 1954. године у хватању тзв. "шкрипара" тј. одбеглих грађана Југославије који су се крили од нове власти у пећинама и шкриповима (шкрипама), а од којих су 99% били Срби. Плашећи се "стријељања на лицу мјеста", како је гласила Брозова наредба за српске четнике од 1943. године, српски младићи који нису били у партизанима крили су се једно време после рата да не би били убијени, али су они проглашени за непријатеље и дато је право полицији да врши сталне потере и убијања "ако покуша да бјежи" сваког кога затекне изван насеља и кућа. У тим хајкама, у том лову на српске главе, убијено је око 350.000 углавном Срба, а последњи су убијени 1956. године у Црној Гори.

Други послератни злочин је амнестија од комунистичке власти за све ратне злочинце и забрана суђења тим злочинцима, јер су 99 % то били Хрвати, муслимани, Шиптари и остали припадници несрпских националности.

Трећи злочин је забрана повратка изгнаних Срба и Црногораца са Косова и Метохије.

Четврти велики послератни злочин комуниста над српским народом је било хапшење и уништавање тзв. "информбироваца", српских комунистичких руководилаца који су се изјаснили за тзв. "Резолуцију Информбироа" 1948. године. Пошто су у рату и после рата ликвидирали Србе четнике, комунисти су решили да ликвидирају и српске комунистичке кадрове и тако испуне свој антисрпски план масовног уништења српског народа.
Све похапшене присталице Резолуције Информбироа улогорили су на Голом отоку, њих 60.000, угледних Срба. Тада је страдала српска комунистичка елита, која је створила Брозу ореол победника у рату. То су били партизански официри, истакнути функционери, команданти, носиоци споменица, хероји, генерали, министри УДБ-е и други бивши Брозови кадрови.

Комунистичко руководство Југославије је тиме 1948-1956. године добрим делом заокружило свој план уништавања српског народа, српске четничке и паризанске елите. Најзад је Броз ликвидирао и своја два најближа сарадника, два несрећна Србина, који су му двадесет година (1934-1956) помагали да изврши то нечасно дело – злочин над српским народом. То су били Милован Ђилас, који је за заслуге од Броза добио девет година робије у Сремској Митровици, и Александар Ранковић, шеф ОЗН-е и УДБ-е, коме је подметнуто да прислушкује Брозове разговоре, да би био смењен. Ђилас је одбачен 1954. године, а Ранковић 1966. године и оба су умрли а да им није било јасно зашто су кажњени. Они су умрли а нису схватили да су били обично средство и оруђе за уништавање Срба од ватиканско-комунистичке (масонске) тројке Броз-Кардељ-Бакарић. Умрли су, а да нису чак ни сазнали ко је Броз, какво му је право име и одакле је; нису сазнали да се Бакарић зове Куперштајн, а Кардељ Едуардо Кардели.
Последњи пут изменио triatlon дана 20.11.2013. 1:53, измењено укупно 1 пут.
mali soso
Националиста
Националиста
 
Порука: 250
Приступио: мај 2011

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука mali soso 20.11.2013. 1:25

^

350.000 четника се после рата крило по пећинама.

:) ... ау хеботе

Ово је боље од Самарџића.
Аватар
Краљевина_Србија
Националиста
Националиста
 
Порука: 384
Приступио: нов 2011
Место: Београд, Краљевина Србија

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука Краљевина_Србија 20.11.2013. 11:18

Слика
Од памтивека вуци кољу јагањце,
а никада ниједно јагње није заклало вука;
па ипак је у свету више јагањаца него вукова.

Владика Николај Велимировић
Аватар
Обилић
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 888
Приступио: нов 2009
Место: Србско Царство

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука Обилић 20.11.2013. 11:33


=D>
Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника, Книна, Невесиња,
са Авале, Ловћена и Шаре кличе србство "устани Лазаре"!

Догодине у Призрену, Скадру, Дубровнику и Книну!!!
Аватар
Branke90
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 580
Приступио: мај 2011
Место: Источно од Рајха

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука Branke90 20.11.2013. 13:27

mali soso ::^

350.000 четника се после рата крило по пећинама.

:) ... ау хеботе

Ово је боље од Самарџића.


Па кад може да буде 800000 партизана( :lol: :lol: :lol: ) на крају рата што неби и 350000 четника по пећинама после рата . . . :D
Процес генералу Михаиловићу, претрес од 26. јуна 1946. године:

Тужилац Минић: Молим вас, оптужени Михаиловићу, по вашој директиви колико је људи морала садржати свака тројка?
Оптужени Михаиловић: Тројка је тројка.
Тужилац Минић: Значи три човека?


:-D
Jovan-Vladimir
Војвода
Војвода
 
Порука: 2179
Приступио: феб 2007

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука Jovan-Vladimir 20.11.2013. 14:18

triatlon ::Текст који следи сам нашао негде на интернету одавно и сачувао у ворду; аутор(и) су ми непознати. Првих пар страна су биле на "ћелавој латиници", остало на "ју-латиници". Пребацио сам све у ћирилицу и почео да едитујем са идејом да поставим кад завршим. Не стижем, али пошто се опет много спомиње Броз, ево текста такав какав је. Ако га неко среди нека постави поново.


Текст је сра*е живо, ту и тамо аутор можда и погоди нешто тачно, оно по принципу "и ћорава кока убоде неко зрно", али уопштено врви од самовољних закључака то јест личних уверења аутора без историјских доказа, пропаганде, чистих будалаштина и непрецизности итд. Прочитао сам га у целости али немам сад времена за анализу и детаљнији коментар.

Па кад може да буде 800000 партизана( :lol: :lol: :lol: ) на крају рата што неби и 350000 четника по пећинама после рата . . . :D


Мож' се смејеш кол'ко 'оћеш, ЈА је 1945 имала 800 000 бораца, од тога су бар 1/3 били бивши Дражиновци, то је историјска истина, а сам Дража је на Зеленгори имао једва 10 000 најоданијих фанатика те исте године. Шипчић Владе и сличне бандитске групе тешко да су бројале 350 000, то можда у неким научнофантастичним филовима из Чикага, у реалности једва десетина.
mali soso
Националиста
Националиста
 
Порука: 250
Приступио: мај 2011

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука mali soso 20.11.2013. 14:24

Само током једне, 1982/83 школске године, у СФРЈ је дипломирало преко 57.000 студената, односно дупло више него у 18 предратних година заједно.
Већ почетком 70-их је број наставничког кадра на вишим школама и факултетима премашивао број студената у Краљевини Југославији.
Однос студената у Краљевини Југославији - деце радника и сељака према деци државних чиновника, попова, велепоседника, индустријалаца, адвоката ... - је био 1:12.
Када се узме у обзир колико је ових првих (деце радника и сељака) било више у укупном броју, онда се да израчунати да је тек неколико промила радничке и сељачке деце успевало да стигне до факултета.

Отац Војислава Шешеља је отишао са херцеговачког камена у Сарајево, где се запослио као радник на железници. Живели су у бараци на железничкој станици, а онда одатле Војислав Шешељ доктор наука у 25. години.
Када је докторирао, по његовим речима, нешто му је кврцнуло у глави и укапирао је како комунизам не ваља и како је то једноумље ... и како је Тито злочинац.

Војиславе Шешељу, јел' постојала можда основна школа у Ораховом Долу у Херцеговини, пре комуниста?
Јел' постојао можда и један факултет у Сарајеву пре комуниста?
Аватар
Обилић
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 888
Приступио: нов 2009
Место: Србско Царство

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука Обилић 20.11.2013. 14:32

Ма пре комуниста ни Србија није постојала уствари :mrgreen:
Комунисти су ти који су све направили и створили,ништа није радило ни дисало пре доласка комуниста :mrgreen:
Ето какво једноумље у вашим плитким мозговима влада,јадни сте ко усташе,а није ни чудо кад су вам браћа. :lol:
Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника, Книна, Невесиња,
са Авале, Ловћена и Шаре кличе србство "устани Лазаре"!

Догодине у Призрену, Скадру, Дубровнику и Книну!!!
mali soso
Националиста
Националиста
 
Порука: 250
Приступио: мај 2011

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука mali soso 20.11.2013. 15:13

^

Србија је пре комуниста имала један једини асфалтирани пут, ширине 3 метра, а простирао се од Београда до Опленца.
Да Карађорђевићи нису имали имање на Опленцу, вероватно да не би било ни тог једног.

1952. читава Југославија је имала 2.452 км путева, све заједно калдрме, бетона и асфалта. Велики део је наслеђен од Аустроугарске.
1984. тај број се попео на 65.222 км, или за 30 пута више.

Пре комуниста у Србији (што је отприлике био просек и за читаву Југославију) је само око 4% становништва имало купатила са текућом водом.

По последњем попису спроведеном у Краљевини Југославији, 44,6% становништва старијег од 11 година је било неписмено.

Обилићу, 'оћеш још "једноумних" чињеница?
Аватар
Обилић
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 888
Приступио: нов 2009
Место: Србско Царство

Re: Josip Broz Tito - Zivot, delo, legat

Порука Обилић 20.11.2013. 15:55

Ма иди бегај,баш су тачне те твоје ''чињенице'',запањен сам како ти то све лепо знаш. :mrgreen:
Дупло боље се живело у Краљевини Југославији,него кад је Черчилово ванбрачно копиле броз дошло на власт. А баш су комунисти били неписмени и необразовани,и сметали су им сви писмени и имућни људи који имају нешто,свима редом су одузимали имовину и делили међу собом,и ти сад ту трабуњаш нешто,горих лопова и хоштаплера необразованих није Србија видела од тих ваших комуниста.
Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника, Книна, Невесиња,
са Авале, Ловћена и Шаре кличе србство "устани Лазаре"!

Догодине у Призрену, Скадру, Дубровнику и Книну!!!
ПретходнаСледећа

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 11 гостију