srpskinacionalisti.com

Миодраг Лазић: Дневник ратног хирурга, Книн 1991. - Источно

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Юрков
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 597
Приступио: мар 2012
Место: Србија

Миодраг Лазић: Дневник ратног хирурга, Книн 1991. - Источно

Порука Юрков 9.4.2013. 16:19

Слика

Миодраг Лазић: Дневник ратног хирурга,
Книн 1991. - Источно Сарајево 1995.

Дневник ужаса - јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта једног рата у коме у најстрашнијим мукама умире, или остаје обогаљено, физички или духовно, најчешће и физички и психички истовремено, безброј младих људи, жена, дјеце, стараца. С друге стране, свједочанство М. Лазића о надљудској борби здравствених радника у ратној болници "Жица", у Блажују, за живот рањеника споменичког је карактера - што је и својеручан омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени; мало или нимало се зна о паклу кроз који ови јунаци пролазе.

О безумљу грађанско-вјерског рата у бившој БиХ већ се писало и писаће се још дуго. Проговориће многи, освјетљавајући, из различитих углова, велику несрећу народа са ових простора. Али, од овог свједочења хирурга М. Лазића тешко да ће бити непосреднијег и потреснијег казивања о злу које се овдје десило. Дневник М. Лазића - дневник је ужаса, паклу кроз који ови јунаци пролазе. У том свјетлу, задивљујућа је и бескрајна љубав хирурга М. Лазића за српски народ који је у овом времену свеколиког бешчашћа Запада доведен на руб пропасти.
У основи те љубави је и Лазићева свијест о беспримјерном чојству и јунаштву народа коме и сам припада. Дневник ратног хирурга М. Лазића је писан великим срцем човјека - борца живота. Писан је, најчешће, непосредно послије догађаја о којима говори, у условима који су тешко замисливи. Отуда, у Дневнику се налази понека неизбрушена мисао, понављане и неизбалансиране ријечи, понекад појаке ријечи ношене експлозивном емоцијом. Све је остало како је првобитно записано, без накнадних интервенција - што ово казивање чини још упечатљивијим. Због свега тога, несумњиво је да ће Лазићев Дневник бити веома читана књига, а одмицањем од догађаја о којима говори, све траженији документ о једном трагичном времену, времену зла, времену бешчашћа, а и времену неуништивог човјека. На крају, али изнад свега: Дневник ратног хирурга др Миодрага Лазића јесте снажан протест против безумља рата уопште!

Четири ратне зиме. Ратни дневник писан у часовима када су се ствари дешавале. Болница. Рат. Људи. Догађаји. Доживљаји. Личности. Све је описано. Дневник прати мој пут од Книна, преко Баније, Кордуна, коридора, до сарајевског ратишта. Надам се да ће ово једног дана бити роман који ће причати о епопеји и страдању српског народа. Када бих писао роман, почео бих овако: Лето 1991. године. Врели август, град Ниш. Рат се распламсава на територијама српских крајина. Книн, бастион српског отпора, пред најездом усташких хорди, пијемонт Републике Српске Крајине. Ниш и Книн, два града на супротним крајевима бивше Југославије, везују моју судбину већ пуне четири године. Одговарајући на позив - вапај српског народа у Крајини, са медицинским радницима, нарочито хирурзима, напуштам Ниш, породицу, пријатеље. Одлазим у Книн, у вртлог једног од најстрашнијих ратова на тлу Европе...


Тог 4. августа 1991. почиње мојих 1200 ратних дана. Поштено говорећи, тада сам мислио да идем накратко, месец или два. Мој син Пеђа тог лета је имао пет година, а кћерка Нина три. Данас су четири године старији. Моја деца, иако мала, схватају зашто отац није дуго са њима. Они знају да је њихов тата потребан другој деци и њиховим мамама и татама када су рањени или болесни. Кроз моје руке прошло је десетине хиљада рањених, обогаљених, мртвих. Мислио сам да нећу издржати ни физички ни психички. Ипак сам издржао.

Колико је само литара српске крви истекло преко мојих руку, низ моје ногавице, натопило моје кломпе, чарапе. А баш та крв је најсветија српска река, од које настадоше све друге. Понекад, кад заспим, сањам ту крваву реку, запенушану и црвену, из које се појављују главе познатих, изгубљене руке и ноге, тела непрепознатљива. Испочетка, крик ужаса и патње, врисак јада и бола. Онда урлик победе и речи: "Не дајте се, браћо, не дајте српску земљу"! На мојим рукама су умирали српски борци, деца, старци и старице. Сада, сећања навиру јака као истина...

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 3 гостију