srpskinacionalisti.com

Српско родољубље и отачаствољубље

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Павле Ђуришић
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 108
Приступио: нов 2010

Српско родољубље и отачаствољубље

Порука Павле Ђуришић 14.3.2013. 1:53

НАРОДНОСТ И ОТАЏБИНА

Слика

Родољубље и отачаствољубље стоје у тесној вези међу собом.
Свака нација има своју отаџбину. Стога је осећање националне заједнице везано с осећањем оданости према заједничкој отаџбини.
Народ, који нема своје заједничке отаџбине, не може одржати своје националне характерне особине. Ове се особине мало по мало измењују, прилагођавајући се разним приликама, у којима живе поједини делови таквог народа. Тако се нпр. шпански Јевреји разликују од немачких Јевреја, а они се разликују од пољских Јевреја.
По правилу, сваки народ има у својој отаџбини своју националну државу, која је уређена према његовим социјалним и културним потребама, и која се стара за одбрану његове отаџбине. Али има и одступања од од тога правила. Један народ може бити подељен на више држава, и његова отаџбина може припадати разним државама, па и туђинским. Taко једну државу могу састављати више нација.
У таквој су држави међусобни односи врло сложени, и осећања родољубља и отачаствољубља су друкчија него у чистој националној држави, нарочито у оном случају, ако поједини народи нису драговољно ушли у састав такве мешовите државе.
Кад би се сви народи управљали по идеалним моралним законима, онда један другога не би себи потчињавали; него би се сваком народу оставила потпуна слобода, да сам собом управља по својем уверењу, и да у својој отаџбини живи по својем државном уређењу. Тада не би било толико непријатељства међу разним народима и државама; не би било толико сукоба и толикко ратова, којима се поједини народи узајамно упропашћују. Тада би се могло помишљати и на ''вечни мир'', који по мишљењу неких идеалиста, треба да влада међу народима.
Ну, ми смо далеко од тога идеалног стања у човечанству, као што смо далеко и од космополитизма, који се ставља насупрот патриотизму. Многи људи неће своје личне и породичне интересе да потчине добровољно ни интересима своје отаџбине, а камоли интересима целога човечанства. Има школованих људи, који се држе оне старе изреке; где је добро, ту је отаџбина. А нешколовани људи сазнају за своју ширу отаџбину, обично, тек онда кад она дође у опасност, те је морају бранити од непријатеља.

Др Војислав Бакић
''Српско родољубље и отачаствољубље'', Београд 1910.

Извор: http://borba14.blogspot.com/2012/03/blog-post_14.html
Наш глас је јачи: БОРБА14

www.borba14.org
Павле Ђуришић
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 108
Приступио: нов 2010

Re: Српско родољубље и отачаствољубље

Порука Павле Ђуришић 12.4.2013. 13:22

ДУЖНОСТ РАДНИКА И ВОЈНИКА

Слика

Нама је у свима струкама потребан најозбиљнији рад; јер само нас рад може спасти од пропасти. И поједини људи и цео народ могу се одржати само радом својим.

Човек, који може сам да заради све што му треба за живот, не зависи од других људи; он је самосталан и слободан. Поштен човек живи од своје зараде. Срамота је живети само од тековине својих сродника. Грехота је откидати и живети од туђе зараде. Ко не може да привреди, колико му треба за издржавање породице, тај не треба ни да има своју породицу.

Ко ништа не даје својој држави и ништа не чини за свој народ, тај не може бити патриота и родољуб. Само су ваљани радници корисни чланови државе и народа; јер они издржавају себе и своју породицу, и још помажу својој држави и својему народу. Нерадници живе о трошку других људи, као што парасити живе од крви и од сокова других животиња и биљака. Њима нема места у солидном друштву.

Ваљани српски радници свих струка могу помоћи својему народу. Једни му помажу својим умним радом, други својим физичким радом, а трећи својим имањем. Они, који приносе веће жртве на олтар своје отаџбине, постају народни добротвори.

Ну, највеће жртве приносе војници и њихове старешине, кад бране своју отаџбину од непријатеља својега народа. Нема већег пораза за државу од онога, који се даје у крви.

Сваки је грађанин дужан бранити своју отаџбину и народ. Зато треба поучавати младе људе, да је то част и понос бити народни војник; а да је срамота извлачити се од војне обавезе. Онај, којега не приме у војску, треба да се осећа несрећним; јер то значи, да он није здрав; а здравље је главна погодба за срећан живот.

Српски су јунаци уверени, да је то славно - борити се за свој народ. Они се не боје опасности, јер се храбро боре против ње. Они се боре, да победе, а не да погину. Они знају добро, да ће у рату пре изгинути мекушци и страшљивци, јер не дају снажна отпора својим
непријатељима. А ако који јунак и погине, он је унапред био спреман, да се жртвује за своју отаџбину, и он приноси ту жртву с уверењем, да је славно - умрети за отаџбину.

Старешине војске, а нарочито војсковође имају да врше врло важне и врло тешке дужности, и они имају највећу одговорност према својој отаџбини. Кад који чиновник грађанског реда учини погрешку у својему службеном раду, то нема тако замашних последица, као кад погреши официр за време рата. Једна таква погрешка може да упропасти многе војнике да бојном пољу.

Стога официри морају бити потпуно спремни за свој позив, и морају бити врло тачни и савесни у вршењу својих дужности. Они су дужни да војницима предају потребна војна знања и да их поучавају у ратној вештини. Они сестарају о наоружању војске и о њеним животним намирницима. За време рата они предводе војску и претходе војницима својим примером у погледу на храбро држање и на вешту борбу против непријатеља.

Нигде није толико потребна слога као у војсци, нарочито за време рата. Стога се морају сматрати за непријатеље своје отаџбине и својега народа они, који завађају официре и праве раздор у војсци једне државе.

Патриотска дужност захтева од сваког официра и од сваког војника, да забораве увреде, које су претрпели, било од својих другова или од војних власти; па да сложно са свима осталим официрима и војницима бране своју отаџбину и свој народ.

ДР ВОЈИСЛАВ БАКИЋ
''Српско родољубље и отачаствољубље'', Београд 1910.

БОРБА14
Наш глас је јачи: БОРБА14

www.borba14.org
Павле Ђуришић
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 108
Приступио: нов 2010

Re: Српско родољубље и отачаствољубље

Порука Павле Ђуришић 19.5.2013. 12:06

ПОЛИТИЧКО-ПАРТИЈСКА ПРИПАДНОСТ

Слика

Српски је народ у готово свима нашим областима подељен на политичке странке. Таквих странака има највише у Србији. Њихова начела и њихови програми не разликују се много један од другога: али се, при свем том, поједине странке тако разилазе, као да исповедају супротна начела. Њихови се претставници неки пут боре тако страсно међу собом, као да су једни од њих непријатељи, а други браниоци отаџбине. Да је то само новинарска борба, и да она не омета јединство и напредовање српскога народа она би се могла допустити и у том оштријем облику. Али, како је ова партијска борба до скора вођена, мора је сваки родољуб осудити, и мора радити, да се она прекине.

Наше су се странке биле тако завадиле, да су само на то мислиле, како ће једна другој нашкодити, да би лакше одржале победу при изборима народних посланика и општинских часника: јер од тога зависи, у чијим ће рукама бити државне и општинске власти. При том су употребљавана и недопуштена средства, и увлачени су у странке и разни заводи, државни и приватни. У неким су местима основани и партијски новчани заводи. Ни просветни заводи нису остали без партијског утицаја. И студенти нашег универзитета подељени су на партијске клубове: а и ученици средњих и стручних школа читају партијске листове.

Тако је, дакле, место узајамног поверења међу грађанима владало међусобно неповерење, место симпатије мржња, место слоге раздор. Услед тога су државни и народни послови слабо напредовали: јер је ауторитет државне власти ослабио, а осећање дужности у чиновника није било тако јако, да би они из властитих побуда ревносно вршили своје службене дужности.

Једно стога, а друго због честих промена у врховној државној управи. Србија је била изгубила и кредит код великих европских држава, што је донело рђаве последице по цело Српство. Наши су се непријатељи користили нашим слабостима и погрешкама, те су уверавали образоване народе, да српски народ није способан за самосталну државну управу.

Партијска је поцепаност овладала и у бившој Српској Војводини, што је врло штетно за јединство тамошњег народа српског. Тамо је најпотребнији сложни рад свих Срба на одржању српске народности, која је сад у великој опасности, нарочито због завођења маџарског језика у српске народне школе. Због те поцепаности, Срби не могу да шаљу у заједничко народно представништво онолико број својих посланика, колико их је било раније, док су они били сложни. Из истог узрока не може ни српски народни сабор (у Карловцима) да ради онако, како то захтевају народни интереси. Због тога се и црквено школски фондови (који износе око двадесет милиона динара) не употребљавају у довољној мери за унапређење српске просвете, која највише може помоћи одржању наше народности.

Колико су партијске страсти заразиле наш народ у тим крајевима, видело се најбоље у оно време, кад су претставници српског народа у Хрватској и Славонији оптужени за издајство отаџбине само зато, што се држе својега српског имена, и што пишу ћирилицом. Баш у то време је једна српска странка најжешће је нападала ону српску странку, чији су представници били у затвору због те оптужбе!

У најновије време почео се наш народ делити на политичке странке и у Црној Гори, у Далмацији, у Хрватској, у Славонији, у Босни и Херцеговини, па и у Старој Србији и Маћедонији. И ако је основано мишљење, да су у демократским државама, у којима народ сам собом управља, политичке странке потребне и корисне, сумњиво је, да то исто важи за оне делове српског народа, који немају готово никакве самоуправе. По мишљењу једног нашег признатог и заслужног државника, у тим крајевима треба да има само једна странка, и то чисто народна странка, која ће чувати и бранити само српске националне интересе.

Вође српскога народа у разним нашим областима нису били увек сагласни међу собом, ни у погледу на циљеве, које треба постићи, ни у погледу на путове, којима треба ићи, и средства, која ваља употребити при постизању општих народних циљева. Они се нису ни споразумевали о том, него сваки је радио за себе, а народ је ишао за њима.

Представници српских држава, за време последњих четрдесет година, нису пдржавали потребне везе ни с вођама народним, ни с представницима других суседних народа. Стога су српске државе за време српско-турског рата 1876. године остале усамљене, те нису имале успеха. Зато су оне, по одлукама великих сила на Берлинском конгресу (1878.г.), сразмерно врло мало добиле; а српски је народ, у целини, јако оштећен.

Српски су државници мало пажње обраћали нашем народу, који живи изван Србије и Црне Горе, зато су га слабо и познавали. Поред тога, они се нису трудили, да на време обавесте страни свет о стању српског народа у тим крајевима, те су до скора и руски државници мислили, да у Старој Србији и Маћедонији живе само Бугари, а у Босни и Херцеговини Хрвати. Од осталих европских народа као да ни један није знао све до прошле године, да у овим двема областима живи само српски народ; него су веровали, да тамо живи неки засебан босански народ, који говори неким непознатим босанским језиком.

Место свестраног упознавања нашег народа и место тачног обавештавања других народа о положају и о правима српскога народа, наши су се државници отимали о првенство и о власт, и занимали су се више ситним унутрашњим пословима и партијским питањима, од чега није било велике користи ни за саме српске државе, а камоли за целокупно Српство.


ДР ВОЈИСЛАВ БАКИЋ
''Српско родољубље и отачаствољубље'', Београд 1910.

- Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.

БОРБА14
Наш глас је јачи: БОРБА14

www.borba14.org

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 6 гостију