Иво Андрић био члан равногорског покрета ђенерала Драже!
Какве су биле везе славног нобеловца са равногорцима и њиховим вођом генералом Михаиловићем.
Документ о сарадњи налази се у његовом партијском досијеу.
Иво Андрић је живео и умро са много тајни. И данас су тешко објашњива нека његова опредељења у животу и политици. Од разочарања у Загреб и Хрвате, и приклањања Србима, преко високог позиционирања у дипломатији свих влада Краљевине, до сарадње са послератном влашћу и пријема у чланство Комунистичке партије Југославије 1955. године.
И ратне београдске године славног нобеловца обавијене су велом мистерије. Када је као југословенски посланик у Берлину, у време немачког напада, враћан у Београд, понуђено му је, као Хрвату, да оде у Загреб и прикључи се дипломатској служби Павелићеве државе. Одлучно је одбио ову понуду и одлучио да ратне године проведе у србској престоници. Док рат букти у целој Европи, Иво Андрић стиже у окупирани Београд.
Коста Ст. Павловић и у књизи „Ратни дневник 1941-1945“ записује следеће редове:
„У четвртак, 23. децембра 1943. добио сам прве вести од Младена Жујовића… Кришом је долазио у Београд. Тамо је виђао Андрића, који је у Дражином београдском одбору.“ Младен Жујовић је, иначе, био члан Централног националног комитета, из иностранства.
О Андрићевом равногорском педигреу пише и Димитрије Ђорђевић, професор историје на Калифорнијском универзитету, а од 1970. је члан САНУ. У мемоарима „Ожиљци и опомене“ он каже: „Брана Страњаковић је био присутан када је 1942. године Иво Андрић посећивао његовог стрица, професора Драгослава Страњаковића, члана Дражиног централног комитета.“
Ратко Пековић и Слободан Кљакић први су пронашли опипљив документ о Андрићевим везама са равногорцима, наизглед парадоксално, али у његовом партијском досијеу из картотеке ЦК СКЈ, и објавили га у малчице прећутаној књизи „Ангажовани Андрић 1944-1954“. Реч је о некој врсти карактеристике, коју су три месеца пошто је Андрић примљен у редове Савеза комуниста Југославије 13. децембра 1954. године, потписали његови пријатељи, књижевници Марко Ристић и Александар Вучо. У том, јавности мало познатом документу, наводи се следеће:
„Антинедићевац од првог дана, Андрић је са одобравањем и дивљењем примио прве вести о устанку у Србији и побијао је тврђење недићеваца, капитуланата, и кукавица да је тај устанак преурањен. Искрен родољуб, човек који је у току Првог светског рата лежао три године у аустријским затворима, Андрић је веровао да су тзв. националистичке снаге оне које се налазе на челу оружаног устанка...“
„То значи, закључују Пековић и Кљакић, Андрићеви контакти са четницима нису били непознаница за неке угледне и утицајне представнике нове власти после 1944. године, а вероватно ни за њене репресивне органе, оличене у Кноју и Озни.“
Сведочанство на ову тему оставио је и Коста Тимотијевић у запису „Зашто је лева грађанска интелигенција починила класно издајство?“ у коме пише: „Многи су чекали ослобођење са зебњом у срцу… Марко Ристић и Аца Вучо обрађивали су Иву Андрића, спасавајући га од одласка на Равну гору. Наводно је имао и униформу сашивену.“
https://srbin.info/2019/03/03/ono-niste ... ala-draze/