srpskinacionalisti.com

ВАТИКАН РЕЖИСЕР АВНОЈА - Др Жарко Видовић

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Vranac
Војвода
Војвода
 
Порука: 10227
Приступио: мар 2006
Место: Београд, Србија

ВАТИКАН РЕЖИСЕР АВНОЈА - Др Жарко Видовић

Порука Vranac 18.11.2012. 4:17

Др Жарко Видовић

ВАТИКАН РЕЖИСЕР АВНОЈА


Најзначајнији јавни сведок савеза Католичке цркве и тито-комуниста је словеначки патриот и партизан Едвард Коцбек. Он је важнији човек за Титову заверу од агента Коминтерне Едварда Кардеља
+++

Слика

Очигледно је да се у Србији и српском народу збива Југославија, као што се у Југославији збива Европа. Али ми не знамо шта се то збива, јер у ствари не знамо шта је Југославија ни шта Европа. Збуњеност у томе погледу открива се ових дана чак и кад о томе свему расправљају највиши стручњаци, па и академици. Збуњеност се показује најпре у томе што нисмо - и сви то признају! - очекивали све ово. Све смо то доживели као шок. Имали смо сасвим другачије представе и о Југославији и о Европи. Очигледно погрешне.

Ових дана, чујемо, и сам лорд Карингтон је збуњен: није све то очекивао; спремао се да пружи добре услуге, а задао је ударац! Или је бар његовом руком задат ударац, против његове воље. Па, зар је аутоматизам технике јачи од сваке личне воље и свести? Значи: упали смо, најзад, у ту клопку света технике?! Али ако смо најзад у томе давно наговештеном свету технике, онда нема више ни Европе: нема оног система вредности којим се Европа легитимисала.

Заиста, шта се то збива у Југославији и Европи?

ЕВРОПСКА ДЕМОКРАТИЈА ШТИТИ ФАШИЗАМ БИВШИХ НЕМАЧКИХ САВЕЗНИЦА

Нема сумње да су и Европска заједница и све њене чланице изразиле јавно (тј. политичко) мњење својих земаља кад су осудиле Југославију и Србију (па и Крајину), а признале Хрватску и Словенију. Кад влада поступа у складу са јавним мнењем, с јасно израженом вољом или расположењем јавног мнења, онда се тај поступак и та влада сматрају демократским: по једном, данас преовлађујућем јавном и политичком схватању демократије. У томе погледу су земље Европске заједнице заиста демократске. Не треба да имамо илузија: Србија, Крајина (Српска република Крајина), српски народ и Југославија, чак и она сужена "крња", имају против себе не само владе, него и јавно мнење Европе! Тешка реч, али је не смемо избегавати уколико нам је заиста стало да постанемо свесни Зла, да се уздигнемо до историјске свести.

(Понављамо: без свести о Злу, нема историјске свести, као што без свести о Греху нема Спасења, јер човек који нема свест о Греху, не осећа ни потребу за Христом. На ово треба указивати, јер је у наша збивања Ватикан итекако умешан).

Влада једне земље може да буде у складу са својим јавним (политичким) мнењем, дакле, демократска, и онда кад та политичка јавност има погрешне, сасвим погрешне, па чак и лажне представе. Ако јавно мнење Европе има о Србима представкуда су Срби агресивни, да су фашисти, да су то били и у прошлом рату, да је Јасеновац српска измишљотина, да Срби и "њихова ЈНА" једва чекају да сруше Дубровник, да су угњетавали Хрвате (и Словенце) итд., онда владе тих земаља поступају сасвим демократски против Срба! Услов демократичности је: бити у складу с јавним мњењем чак и кад је оно погрешно или лажно! Јер демократија није "систем вредности" (истинољубивост, праведност итд.), него "протокол" или систем правила игре!

Идемо и даље: сама влада може - служећи се моћним средствима објављивања (штампа, радио, телевизија) - да обради јавно мнење тако да оно стекне оне представе које су влади потребне да би добила (демократски!) подршку јавног мнења за своју политику. Европска заједница је демократска чак и у својој агресији на невину Србију, јер је у тој агресији сагласна са својим јавним мнењем; при томе је не само скривена, него чак и неважна чињеница да је сама та влада створила у јавном мнењу лажну (владиној политици потребну) представу о томе да је Србија крива!

Таква обрада сопственог јавног мнења, а у сврху агресије, зове се медијски рат: кад медији (штампа, радио, телевизија) нису средства истине и информације, него средства рата! За разлику од оружаног рата - који не мора да буде прљав, ни да се заснива на лажној пропаганди - медијски рат је неизбежно прљав: "прљав рат" је друго име (синоним) за медијски рат. На такав рат је, обавезном сагласношћу владе и јавног мнења, упућена демократија... ако демократска земља (или заједница) замишља и жели да оствари међународне односе само као односе безусловне надмоћи! Медијски рат је најзначајнији облик борбе коју демократске државе Европске заједнице воде за планетарну надмоћ.

Ако противник изгуби медијски рат, он је побеђен, јер је медијским ратом онемогућена и подршка јавног мнења и одбрана земље. А то значи да је сврстан у недемократске, тоталитарне (бољшевичке или фашистичке, агресорске) режиме које светска заједница ставља ван закона.

Демократија о којој овде говоримо, демократија каква се, додуше, показује само у њеној борби за планетарну надмоћ, схваћена је просто као власт већине. То је она демократија која је и Сократа - демократски! вољом већине (мимо икаквих закона, тј. сасвим релативистички, софистички) - осудила на смрт. Управо ту и такву демократију ће осудити Платон бранећи Сократа.

То није демократија у класичном значењу те речи, као номократија, власт закона о правима грађана (у Римском праву), одбрана грађанина од насиља већине и народа, држава која кажњава агресију и агресора.

Кад смо у деценијама комунизма (тачније: тито-комунизма) полагали своје наде у Европу, ми смо очекивали да ће се она појавити најзад као заштитница и весница ове друге номократске демократије. Очекивали смо да ће она казнити све оне који су извршили ратну агресију на српски народ, да ће поништити све оне ратне тековине (па и границе) које је немачким савезницима - Албанцима на Косову и Метохији, Хрватима у Крајини, Бугаро-Македонцима у Македонији, признао и сам Тито. Но, очекујући све то, доживели смо шок! Европски шок Југославије и Срба и Југословена у њој. Европа се окренула против права народа (српског) који је у Југославији био једина жртва агресије у два светска (европска) рата; Европа је стала на страну оних који су у та два рата не само ратовали против Срба (и европске демократске цивилизације), него у оба та рата починили и ратне злочине какви се могу упоредити само са злочинима према Јеврејима у Другом светском рату.

Како је то могуће? шта хоће Европа и шта се то заправо збива у њој? Није могуће да се ту ради о демократији и чувању праведног мира! Можемо после свега што се одиграло до 15. јануара 1992. године рећи: нико као Срби нема толико разлога да постави овакво питање о Европи!

Питање је и постављено најпре Србима питање о томе шта се збива у Европи искрсло је пред Србе као питање српске националне судбине, јер Србе је, презревши српску историју, поразила управо Европа, српски савезник из два светска рата Питајући се о Европи, ми, дакле, морамо довести у питање и нашу сопствену историју. Ако се Зло пред нама појавило из Европе, одакле га нисмо никако очекивали, онда се у нама и свест о Европи мора јавити као свест о некаквом Злу у њој. А без свести о Злу нема историјске свести.

ТАЈНИ САВЕЗ ВАТИКАНА И ТИТО-КОМУНИСТА

Тито-комунизам је посебан облик комунизма (веома различит од стаљинизма): за нас опаснији него стаљинизам за Русе. Сад се одједном показује да нам је то Зло наметнула Европа и да она не допушта да га се ослободимо. Ми се не можемо ослободити тито-комунизма све дотле док смо "европејци", док гајимо неограничено поверење према Европи. Јер влада Југославије се (Анте Марковић, Лончар, Кадијевић, Месић и др.) средином прошле године и обратила Европи (Европској заједници) управо зато да би спасила тековине тито-комунизма: само европска интервенција и насиље могли су да сачувају све оно што је Србима наметнуто, а несрпским народима, немачким савезницима поклонио Хитлер, а онда и Тито.

Најзначајнији јавни сведок тога савеза је словеначки патриот и партизан Едвард Коцбек (рођен 1904). Ако је реч о историји - не о заверама чији трагови се крију по архивима, изучавани затим од историчара архивиста, него о историји као животу и менталитету заједнице - онда стварна објашњења догађаја треба тражити у ономе што је јавно, а не у ономе што је скривено. Завера је немоћна без јавне подршке завереничког менталитета неког народа. А ту подршку је Титова завера имала у хрватском и словеначком народу, захваљујући менталитету којим је суверено владала Римокатоличка црква Словеније и Хрватске. Главни човек тито-комунистичке револуције у Словенији није агент Коминтерне Едвард Кардељ, него предани римокатолик и патриот словеначки Едвард Коцбек, истакнути организатор и члан АВНОЈ-а, сведок народне словеначке подршке тито-комунистичкој завери.

Све податке и епизоде из живота словеначке Ослободилне фронте наводим из Дневничких записа (1. мај 1943. - 2. децембар 1943) Едварда Коцбека, "Листина" (Сведочанство, Народна књига, Београд, 1988, превод са словеначког Бранка Димитријевић). Бројеви у згради после цитата или препричавања означавају страницу Сведочанства. (На слов. издато г. 1967)

Едвард Коцбек је водећи члан словеначке католичке странке (Људске странке, тј. Народне), и то њеног револуционарно- религиозног крила које је и пре рата настојало да створи независну Словенију. Та странка је била иницијатор и тзв. "Доломитске изјаве" -од 1. марта 1943., по којој словеначки "напредни католици" судбину словеначког народа и државе препуштају комунистима, али да при томе комунисти обавезно полажу рачуна Коцбековим "напредним католицима" о својој делатности. Тај католичко-комунистички савез Словеније отклонио је у западној јавности сваку сумњу у комунизам Титових партизана. А они то у Словенији заиста нису ни били.

Од 28. до 30. априла 1943. године у Погледу, у Кочевској, одржан је збор Осв. Фронте из читаве Словеније, па још из Горице, Трста и Корушке (аустријске), заједно с партизанским војним руководиоцима и члановима ЦККПЈ, Кардељем, Кидричем идр. (стр. 27-28).

У читавом дневнику (Сведочанства) има веома много места где се опширно разглаба о разликама, сличности и сарадњи католика и комуниста, али и о њиховом словеначком патриотизму. Те идеје ће у многоме бити присутне у словеначкој Шесетосмој: док је та година бар на београдском Универзитету марксистичка, она је у Словенији, као и у Хрватској националистичка чак и на универзитетима.

Коцбек говори о везама словеначког партизанског приора (водећег клерика) са Ватиканом, посебно с немачким клирицима у Ватикану (стр. 129). А када Черчил (1. септембра, 1943, на стр. 174) говори о томе како ће савезници вратити краља и династију у Југославију, Коцбек и католици су јако забринути, одлучни да предузму (преко Ватикана) све да западну Југославију не ослободе западни савезници, тј. да се спречи обнова "Версајске Југославије". Зато словеначки партизани, вођени католичком идејом, сву наду полажу у то да ће у Југославију ипак ући совјетска армија и, наравно, довести у Београду на власт комунисте (српске комунисте)...

Нема при томе међу словеначким партизанима ни говора о социјализму: совјетска армија неће социјализам донети Словенији! У њој ће да овлада чисто патриотска идеја словеначке националне обнове (191-193).

За Словенце АВНОЈ треба да значи пуну демократију. А са Хрватима треба да се Словенци споразумеју - о Србима (стр. 218...)

ЗАБЛУДЕ ЕМИГРАНТСКЕ ВЛАДЕ

Словеначка католичка група је зато већ 1937. (после пропасти Конкордата) утицала на то да се КП Словеније издвоји из КП Југославије, а да онда словеначки комунисти прихвате и циљеве словеначких "напредних католика", што је и услов да добију католичку подршку, без које у Словенији не би могли ни помишљати на то да узму власт (стр. 265), као што ни комунисти у Србији не би могли ни помишљати на то да добију власт без совјетске Црвене Армије, јер је у Србији ту улогу (словеначких католика, да буду подршка привременој власти комуниста) могла да преузме само Црвена, Совјетска Армија. После пропасти "Ужичке републике" крајем 1941. комунисти, наиме, више нису имали никаквих изгледа у Србији (на тлу "уже Србије").

Коцбекова књига описује читаву атмосферу патриотске сарадње словеначких католика и комуниста; о томе је јавност Велике Британије (и света) редовно и тачно обавештавао британски обавештајни официр чији лик Коцбек у Сведочанству доста живо осликава. Захваљујући томе - наравно, словеначким "напредним католицима“, а онда и католицима „Југославије“, као што је монсињор Светозар Ригит – Тито је могао да се западној јавности, па чак и Краљевској југословенској влади у Лондону, не приказује и не легитимише као комунист (што у ствари није ни био!). А захваљујући Ватикану и јаком католичком упоришту у Лондону - чак и у круговима Краљевске југословенске владе која се лако подала триковима католичког "југословенства" АВНОЈ је успешно пропагиран као НОП (народно-ослободилачки покрет) за "равноправност југословенских братских народа".

Тако је не само Словенија, него и Хрватска још од времена рата систематски припремала националистички покрет и "хрватско и словеначко прољеће" 1968, маспок и покрет разбијања Југославије (тј. државе која би објединила српски народ). Тај националистички, изразито антисрпски покрет је био организован око Римокатоличке цркве, једнако чврсто повезане и са словеначким и хрватским комунистима, и са Титом, и са светским обавештајним и медијским центрима, и са словеначком и хрватском емиграцијом, па чак и са круговима Краљевске владе у Лондону и њених амбасада широм Европе, Америке и Блиског Истока.

Ватикан је тако имао пун увид у антисрпску заверу која је била маскирана АВНОЈ-ем. Само српски комунисти (па ни српска емиграција) нису у тој спрези католика и комуниста Словеније и Хрватске видели никакву антисрпску (ни антијугословенску) заверу. А како је та спрега била веома загрејана за улазак Црвене Армије у "Југославију" (тј. у Србију, издвојену, изоловану!), то су емигрантски кругови Краљевске југословенске владе били чврсто уверени у то да иза те спреге, као комунистичке (Комунистичко-католичке) не може стајати Ватикан. Зато је југословенска емигрантска влада гајила неколико значајних, по Србе опасних и судбоносних заблуда:

да је победа комунизма у Југославији немогућа, јер савезници неће подржати улазак Црвене Армије у Југославију и долазак комуниста на власт;

да је спрега комуниста са антикомунизмом (Ватиканом) немогућа;

да спрега комуниста и католика (у Словенији и Хрватској) онемогућује победу комунизма и обезбеђује, напротив, само победу и обнову југословенства (у којем би верске разлике, па и православље били неважни).

ОДСУСТВО СРПСКЕ ИСТОРИЈСКЕ СВЕСТИ О ЗЛУ У ЕВРОПИ

Без обзира на висок интелектуални ниво државника, политичара и сарадника Срба, окупљених око емигрантске Краљевске владе у Лондону (био је ту чак и један Слободан Јовановић!), томе кругу је недостајала историјска свест: управо зато што нису имали праву свест о Злу, па онда ни потребне будности и страха за свој народ. Римокатоличка црква, истина, није имала утицаја ни ослонца у српском народу, поготово после геноцида у Хрватској. У њој више није било ни Срба католика. Али Ватикан није ни рачунао на тај ослонац кад је планирао паралисање српске историје и заједнице: српски народ је постао коначно имун на лукавство унијаћења, те је зато римокатоличку политику унијаћења (и Конкордата) било могуће српском народу наметнути само силом. Кад је реч о простору Југославије (а онда и о унутрашњим границама између римокатолицизма и православља) Ватикан је био и остао спреман чак и на савезе какве Срби и њихови политичари и државници нису ни слутили.

Показало се да је Ватикан у стању да се на тлу Југославије послужи комунизмом као својим инструментом: у томе и јест специфичност тито-комунизма, за разлику од бољшевизма, који наша опозиција и данас неосновано приписује Титу и титоизму. Тако је титоизам (тито-комунизам) у својој битној дволичности, уз две дијаметрално супротне, а обе своје политике, једну јавну и једну завереничку – био у стању да истовремено обавља две супротне мисије: да блокира историјску свест Срба, поготово српске интелигенције и да, истовремено освести историјско искуство (историјску обичајност) католичких народа Југославије. То се јасно огледа у два истовремено супротна покрета у Југославији:

на српским универзитетима су доминирали интелектуалци- марксисти, радикални противници сваке националне и верске обнове, уверени да се "у Европу" улази само одбацивањем српског и предања и вере, спремни да православље изједначују са стаљинизмом,

а на хрватским и словеначким универзитетима је европејство било поистовећено са католицизмом и национализмом (уз прихватање идеја да је стаљинизам православан!)

Све је то, наравно, било могуће уз интензиван (и легалан) дијалог комуниста и католика и уз јак ослонац хрватских и словеначких католика и комуниста на снаге изван Југославије. О тим снагама и ослонцима српска емиграција и влада нису имали никакву или су имали наивну представу.

У то смо имали прилике да се уверимо (већ год. 1943) и ми у Шведској, наша група бегунаца из норвешких логора. Док смо ми с лакоћом успостављали везе с најразличитијим групама емиграната, са шведским партијама, па и са амбасадама савезника, особље југословенске амбасаде у Шведској је, тако рећи, лебдело без ослонца и компаса.

Било је смешно кад су се, збуњени потезима савезника према Југославији, обраћали за објашњења нама, који смо у просеку били двадесетогодишњаци, недошколовани, а већина сељаци или радници, свакако без икакве представе о финесама дипломатије и међународне политике. Чак су нам нудили авионске карте да идемо у Лондон и да тамо ми - недошколовани двадесетогодишњаци! - пружимо и краљевској влади и њеним високим интелектуалцима нека "драгоцена обавештења" (баш о геноциду и о Народном фронту сарадње комуниста са западним католицима Југославије, а онда и о логорима кроз које смо пре бекства прошли). Њима је недостајала историјска свест, јер нису имали ни свест о Злу, па према томе ни онај патриотизам који је реалан само као страховање за свој народ. Интелект и образовање нису довољни за ту историјску свест, коју - осећањем и саосећањем - може да стекне и необразован или недошколован млад човек! Зато ни данас сама појава "слободне и независне интелигенције" није доказ појаве историјске свести!

ВАТИКАН УВОДИ КОМУНИЗАМ У СРБИЈУ

Да је Ватикан (с њим и Римокатоличка црква) показао јаке позиције у Медитерану у време искрцавања савезника на Сицилији, дакле, баш у време кад савезници мењају став према Србима и Дражи Михаиловићу, да те позиције Ватикана треба да се објасне и тиме што је покрет отпора у западној Европи, (као и у Пољској, Чехословачкој, па и у Словенији) био у рукама римокатолика (а не комуниста!)- то је све познато.

Зато су већ шездесетих година (у збивањима пре и око 1968.) словеначки католици почели и могли да јавно оспоравају комунисте. То смо ми, у српским - крајевима, погрешно схватили као демократизацију Словеније (и чак Хрватске). А радило се само о томе да су римокатилици давали до знања комунистима да заслуге за словеначку (и хрватску) државност не припадају партизанској борби (у Словенији, где су учествовали и католици!), него међународним католичким везама и ауторитету Ватикана, те су и саме циљеве партизанске борбе - ако се већ треба позивати и на њу! - одредили католици, а не Коминтерна и комунисти. Или тачније: циљеве те борбе, ако су и комунистички, није могла ни имала снаге да оствари ни Коминтерна, ни совјетска армија, ни комунисти словеначки)!

Ових дана то је и потврђено; Словенија се за своју независност и отцепљење захваљује Ватикану (а Хрватска Немачкој!). Католичко оспоравање комуниста никако није значило демократизацију, него само знак да је савез словеначких комуниста са српским комунистима привремен и да се треба припремити за отцепљење, за цепање "српске Југославије". Власт комуниста је, дакле, имала да се, по договору с католицима, схвати као привремена!

О хрватским католицима се не може рећи исто што и словеначким, јер је хрватска црква била једина црква Европе која је сарађивача са хитлеровским режимом (и то фанатично!), при томе са оним најстрашнијим хитлеризмом Европе, са хрватским усташким, који је и могао да буде тако суров баш зато што је, уз помоћ Римокатоличке цркве Хрватске, уживао "побожну родољубиву" подршку широких слојева хрватског народа!

Али није познато и пред светском јавношћу остаје скривено нешто друго: зашто је Ватикан, подржавајући национализам (клеронационализам) Хрватске и Словеније, истовремено подржавао и могао подржати завођење комунизма над Србима и у Србији?

СРБИ ЖРТВОВАНИ ПОТРЕБАМА ХЛАДНОГ РАТА

Моћ католика у европском покрету отпора (свуда осим у Хрватској) била је неоспорна. Зато је Черчил лако могао пристати да Ватикану чини уступке у Хрватској (у Југославији, обзиром на Хрватску, највернијег савезника Хитлеровог).

Као земља најизразитијег нацистичког режима и ратних злочина којима је Хрватска премашила и Химлера, Хрватска је несумњиво заслужила казнену окупацију, далеко строжију од оне која је била досуђена Немачкој. (То је једном рекао и Рузвелт). Али чије снаге да спроведу ту окупацију? Да то буду Срби? Поготово они из Крајине (данашње Српске републике Крајине)?

То би значило да се више никад не би могле формирати оружане снаге Хрватске (као што су се формирале под заштитом Тита и ЈНА). То би значило да се суђење хрватској националној идеји (старчевићевској) не би могло избећи.

Не би се могло избећи ни суђење хрватској народно-католичкој ратној политици и геноциду над Србима. Ватикан се самог тога -суђења бојао више него српске освете. Злочини геноцида се не би могли сакрити пред међународном јавношћу. Нарочито не би могли одмах после рата, кад светска јавност није показивала ни најмање склоности некаквом праштању злочина и прекривању-заборавом.

Сигурно је једно: ослобођење Југославије - не улазак Црвене Армије у Србију, замена немачке окупације совјетском, па тито-комунистичком, него ослобођење: - и успостава монархије године 1944. или 1945. довели би Ватикан у веома неугодан положај: да се, ради спасавања части читавог европског католицизма, јавно одрекне Римокатоличке цркве Хрватске. Суђења клерицима хрватске цркве и усташком (клеронационалистичком, крсташком, панонско-католичком) покрету Хрватске била би поверена најбољим нашим и светским правницима и зато не би могла ни да се претворе у неку фарсу (као суђења Степинцу и Артуковићу, намерно изведена и компромитована као "уступци српској осветољубивости").

Не би могли да се успоставе ни они, нама данас већ познати, "Пацовски канали", од Загреба до Ватикана и до хрватске усташке емиграције на разним континентима. Хрватска национална идеја (национално-државна) сигурно би доживела коначан пораз и не би више никад могла да се обнови (да се обнови у томе облику обавезне србофобије која и данас бесни по европским екранима и штампи).

Но за све то, да спаси хрватску националну идеју и Римокатоличку цркву Хрватске, Ватикану је било потребно не само да подржи хрватски (и словеначки) клеро-национализам, него и да онемогући обнову државе која би у својим границама објединила Србе. Било је потребно да се овековечи хитлеровска подела Југославије (и коначно располути српска Крајина на хрватску и босанску); да се та подела прикрије маском АВНОЈ-ске "равноправности народа и народности Југославије"; да се немачки најфанатичнији савезници, управо они који су рат против Југославије водили искључиво као рат против Срба (Хрвати, Шиптари, Мађари, Бугаро-македонци, Кроато-муслимани) ставе у исти положај као и Срби, па чак, као што ће се показати и у повољнији положај.

С обзиром на силан углед Срба у Другом светском рату међу савезницима и у савезничкој јавности, тај план Ватикан никако не би могао остварити без пристанка самих савезника и без (вољне или невољне, свесне или несвесне) сарадње Краља и краљевске југословенске владе у Лондону! Како то постићи?

Било је потребно да на то пристану и да за то јаке разлоге нађу и сами савезници, а да, користећи одсуство поменуте свести о Злу, историјске свести наше емигрантске интелигенције (политичара и државника, па и околине самог Двора и Круне), исти савезници увере и Круну у то да је Тито "безопасан" и уз то "једини спасилац Југославије", до које је Круни и претежном делу емиграције у одсуству историјске свести, свакако стало!

То о разлозима које би савезници изнели пред Крунски савет и владу у Лондону. Али који су стварни разлози савезника да се одлуче на то да убеђују, лажу и да жртвују Србе? Стварни разлози су били предстојећи хладни рат који су савезници већ тада планирали против СССР-а; Срби су у томе рату предвиђени за жртвовање, исто онако како су жртвовани (или се жртвовали) 27. марта 1941.; тада својим "НЕ" Хитлеру а овај пут својим Не Стаљину"! Али тим "Не"! као ставом "унитаристичке, српске Југославије"! Ставом једног народа херојског у отпору!

Савезницима (западним) је стало до једне значајне улоге која ће, у предстојећем хладном рату против СССР-а и целог источног блока, бити намењена посебно Југославији, и то Југославији која ће важити (са Ранковићем) као "српска"! Јер СССР ће бити побеђен, а источни блок разбијен само хладним (економско-политичким) ратом. Баш у том рату ће Титовој (Тито- Ранковићевој) Југославији бити намењена веома значајна улога. На ту улогу су Тито и његова завереничка група морали пристати већ 1943. или 1944. године.

КАКО ЈЕ НАСАМАРЕН СТАЉИН

Титова група - у којој су били заправо водећи комунисти само из КП Хрватске и КП Словеније, одвојених из КПЈ још г. 1937. одмах по одбацивању Конкордата г. 1937 - била је завереничка: и према КПЈ самој, и према Коминтерни и СССР-у, према Југославији (као држави која је требало да обједини и заштити грађанска права Срба и да казни све агресоре, немачке савезнике из Другог светског рата). Завера је била против аутентично просрпске Југославије.

Тај пристанак Тита - да буде завереник и против СССР-а и КПЈ - био је услов Запада: да Тито-комунистима Запад допусти и омогући узимање власти у Србији (против воље српског народа, а помоћу Црвене Армије, октобра 1944), па онда и власти (привременој) у Југославији. Тако савезници - не да удовоље захтеву Ватикана (против Срба) него да Југославију припреме за њену улогу у предстојећем хладном рату! - ипак удовољавају захтеву Ватикана да се баш у Србији заведе комунизам! Зато савезници чак и траже улазак Црвене Армије у Србију: не у Југославију, него само у Србију, тј. "само у немачку окупациону зону Југославије" (а та зона је била управо тзв. "ужа Србија"!).

Стаљин је, дакле, већ тада био преварен. Није ни слутио да у тој превари (као антисовјетској завери) учествује и сам Тито, са водећим комунистима Хрватске и Словеније, оним истима чије издвајање (КПХ и КП Сл) из КПЈ је године 1937. одобрио сам Стаљин, у спровођењу намера и планова који су тада (на разбијању Југославије, против српског народа као антикомунистичког) били планови Коминтерне. Стаљин није слутио да се ти планови сада спроводе и као планови Ватикана. Није слутио да ће савезници ићи тако далеко да у хладном рату жртвују и свог највернијег савезника, Србију, те да је, самим одбијањем да шаље Црвену Армију у Србију, могао ту заверу разбити! Кад Стаљин све то открије, биће прекасно.

Резолуција ИБ ће осудити "Велику четворку", Тита, Ђиласа, Кардеља и Ранковића као "водеће агенте Запада у Југославији и у КПЈ", агенте "империјализам". А они су стварно били само агенти хладног рата, па се по томе чинило и да су агенти Ватикана!— Сазнавши да је та завера истовремено и против Срба и српског схватања државности и Југославије, Стаљин сада покушава да игра улогу праведног демократе и да против "Велике четворке" придобије и Србе; зато у Резолуцији оптужује - сасвим основано! - Тита, Кардеља, Ђиласа и Ранковића као "џелате српског народа", као "дахије и јаничаре", да врше голи терор над народом у којем комунисти немају подршку (што је све било тачно!).

Тиме је Стаљин хтео да - против Тита, макар и ради одбране потлачених Срба - придобије бар демократску јавност западних савезника. Али је подршка Запада Титу г. 1948. била већ тако јака и организована, да се није могло ни помишљати на некакво рушење Титове власти.

Напротив, савезничке обавештајне служе су сада најопаснијим противником (својим и хладног рата) у Југославији сматрали управо Србе, те је рад на ликвидацији српских првобораца и официра, могућих побуњеника био заједнички рад УДБ-е, КОС-а и савезничких обавештајаца; они су имали учешћа већ пре тога и у заробљавању Драже Михајловића и његове оружане пратње!

Истина је, дакле, да је невероватни и непредвидив стицај околности (стицај који није био замислив ни најискуснијим интелектуалцима света, па и наше емиграције) чинио да је Титова завера против Стаљина била могућа само као истовремена завера против Срба, и српске монархије, најпожртвованијег члана демократских народа Запада у два протекла светска рата. Сама творевина, улога и положај Југославије бацили су Србе у ту невероватну, парадоксалну ситуацију. И Срби су то тада већ знали. Зато је сваку побуну против Тита његова дипломатија у свету (као и дипломатија Ватикана) вешто приказивала као савезништво Срба са Стаљином; као истоветност четника с комунистима; као србо-комунизам (управо Павелићев израз из доба рата, као и Туђманов данас): као истоветност православља и стаљинизма, као православне корене стаљинизма (што су, назадовољство католичке Европе, донедавно тврдили и наши универзитетски интелектуалци, марксисти и филозофи у Београду!). И све је то силно користила, током пуне четири деценије, Титова дипломатија: још од времена Тито-дипломатије из рата па до хрватског комунисте-марксисте, „праксисовца“ Маштрука, амбасадора у Ватикану, или Гагра, амбасадора у Паризу итд. (који су недавно прешли и формално из југословенске службе у хрватску).

Мрежа интриге у коју је била ухваћена Србија била је, дакле, светска, те се ни далеко моћнији и већи народ од српског не би могао без међународне помоћи из те мреже спасити.

Колико год да је тито-комунизам био опасан по саму историју, опстанак и саму историјску свест српског народа, побуна је веома лако - и пред читавим светским мнењем! - могла добити оцену да је стаљинистичка! Тако су и либерализам Марка Никезића (који је Србију хтео од 1968. до 1972. да уведе у Европу и да спроведе привредну реформу) као и опозиција "Књижевних новина" и београдских писаца, били оцењени као стаљинизам, као "технократија" равна стаљинизму.

Због тога је српски народ био осуђен на чекање: све наде је полагао још само у Титову смрт, у изумирање Титове генерације „бораца“ комуниста, а при томе је пораз комунизма изгледао, за Титова живота, фантазија чак и најсмелијим маштарима Запада.

Извор: Др Жарко Видовић, (из књиге „Срби у Југославији и Европи“)

Приређивач: „Борба за веру“
Аватар
SMUK
Војвода
Војвода
 
Порука: 4486
Приступио: сеп 2011
Место: Gradac Moravski

Re: ВАТИКАН РЕЖИСЕР АВНОЈА - Др Жарко Видовић

Порука SMUK 18.11.2012. 14:14

Одлична књига.
triatlon
Војвода
Војвода
 
Порука: 1645
Приступио: сеп 2004

ВАТИКАН РЕЖИСЕР АВНОЈА - Др Жарко Видовић

Порука triatlon 18.1.2013. 23:09

Мало људи ово зна, још мање зна, на пример, да је септембра 1949. ‘‘нова’‘ власт конфисковала имовину Михаила Пупина, или да је војводу Петра Бојовића на смрт претукла група комуниста, послата 1945. да га принудно исели из његове куће у Трнској 25 у Београду? И да му је тело на таљигама пребачено на Ново гробље, а народу забрањено да присуствује сахрани под претњом репресалијама?...

http://www.srpskilist.net/istorijski-os ... e-velicine

(да не бисмо непотребно расправљали, био бих комуниста да постоји таква опција; о брозу мислим све најгоре, та битанга нема никакве везе са комунизмом)

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Bing [Bot] и 4 гостију