srpskinacionalisti.com

Ђиласово проглашење црногорске нације - Борба, 1. мај 1945.

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Vranac
Војвода
Војвода
 
Порука: 10176
Приступио: мар 2006
Место: Београд, Србија

Ђиласово проглашење црногорске нације - Борба, 1. мај 1945.

Порука Vranac 22.8.2012. 18:33

Милован Ђилас – лист Борба, 1. мај 1945. године
О ЦРНОГОРСКОМ НАЦИОНАЛНОМ ПИТАЊУ


Слика
Милован Ђилас

Историја старе Југославије, као и искуства овог рата, рјечито говоре о томе да су у Црној Гори претрпјеле неуспјех све оне политичке групе и партије и сви они политичари, који су хтјели било да одвоје црнгорски народ од српског народа (зеленаши, сепаратисти), било да збрину индивидуалност Црне Горе и црногорског народа. Шта је данас остало, на примјер, од присталица шестојануарске диктатуре у Црној Гори? Шта је остало од оних који су се с шестојануарцима слагали у црногорском питању (т.ј. у томе - да то питање не постоји и да не смије да постоји), а који су се чак китили перјем демократије (радикали, демократи и други)? Остали су жалосни остаци, који немају никаквог коријена у црногорском народу и који, захваљујући упорној борби српског народа у Србији против великосрпских хегемониста, све више губе снагу и на оном извору одакле су је црпили - т.ј. код реакционарних великосрпских империјалиста. А доћи ће дан када ће и тај извор потпуно пресушити и ти ће разни „демократи“, са четничком камом испод гуња, бити дотучени и прегажени и остати у народу само као језива успомена.

Ми не мислимо да те људе треба упозоравати на искуство старе Југославије, на искуство овог рата - да се нечему науче. Они то нијесу ни кадри. Да су они ма шта били кадри да науче, они не би ни радили оно што су радили. Уосталом, сваки ради не оно што хоће, него оно што мора. А они су морали да се бију за хегемонију свим средствима, па и италијанским и њемачким оружјем, јер су били њени носиоци и идеолози. Али утолико прије треба да из историје уче непоколебиви претставници демократије, непоколебиви борци против окупатора, за братство и равноправност народа. Они не смију занемарити поуке историје, јер историја, њен ток и развитак, уствари изражава тежње народа.

Према томе, свако колебање у црногорском националном питању - било у смислу раздвајања Срба и Црногораца, било у смислу брисања црногорског индивидуалитета - могло би да поколеба народ и народне масе, да их скрене са правилног пута борбе за њихова права и демократске слободе. Народ, историја, никада то не би ни заборавили ни опростили.

Већ у старој Југославији, нарочито пред овај рат, било је очевидно да је црногорски народ у својој огромној већини учинио крај с присталицама како потпуног одвајања Црне Горе од Србије, стварања самосталне црногорске државе, тако и с претставницима безусловног уједињења са Србијом, уједињења по сваку цијену - с носиоцима идеје србизирања, тачније речено - србијанизирања црногорског народа. Треба само истаћи да су и Јевтић и Стојадиновић на изборима, упр-кос терору, упркос помоћи коју су у националном питању (т.ј. у основном питању) имали од тзв. демократских партија - претрпјели неуспјех. Треба при том истаћи да црногорски народ није тада јасно могао доћи до изражаја. И тзв. демократске партије су се слагале с диктаторским режимима у најважнијем, т.ј. у националном питању, у томе да Црној Гори не треба ни дати ни признати ма каква национална права. Зато није ни чудо што је пер-јаница српско-црногорске „демократије“, Марко Даковић, помогао на изборима Јевтића - „ради“ „спасавања“ „српства“. Ови „демократи“ су се тобоже згражавали над суровим методима режима, над премлађивањем стотина људи по затворима, над масовном кланицом на Белведеру и другим мјестима, али су, истовремено, позивали на поштовање хегемонистичке жандармске законитости, на мир и послушност, на „легалне“, „дозвољене“ облике борбе. У души и међу собом, они су ликовали што се режим тако обрачунава с узмућеним народом и народним покретом... Али тек је рат здерао с њих маску и натјерао их да открију свој прави лик, - лик људи који су огрезли с окупатором у све злочине и постали извршиоци његове воље, да би спасили хегемонију. Хегемонија се поклопила с окупатором, с фашизмом.

Није само 25 година старе Југославије показало да је „теорија“ о једном народу маска за проширење и учвршћење превласти шачице српских, тачније - београдских богаташа. Сам почетак - уједињења Црне Горе са Србијом, био је велика превара. Неколико интелектуалаца - неки у илузијама да раде велику и племениту ствар, а неки директно плаћени и изнајмљени - у тренутку када су српске трупе већ чврсто држале власт у својим рукама, позвали су из сваког среза по неколико „провјерених“ присталица, без знања и питања народа, и прогласили „Велику“ подгоричку „народну“ „скупштину“, која је подастрла Александру парче хартије, у коме је проглашен крај независности Црне Горе и безусловно прикључење Србији. - Од тада су се реакционарни режими у Црној Гори служили методом зобнице и камyије - зобницу за поједине продане бјелашко-зеленашке политиканте, а камyију за црногорски народ.

У Црној Гори није тада било силе која би организовала и повела народ у борбу. Дошло је до спонтаних сељачких покрета, које су покушали да искористе реакционарне, проталијанске присталице старог режима краља Николе и које је нови режим краља Александра, послије три-четири године, успио да угуши погромима, убиствима и тешким робијама.

Ако је такав био почетак живота Црне Горе у старој Југославији, крај је био још жалоснији, додуше с једном крупном разликом - што је сада у Црној Гори, као и у осталим земљама Југославије, постојала снага кадра да поведе народ, и што је у рату био Совјетски Савез, чије је учешће измијенило лице свјетског сукоба. Присталице старог режима, присталице сепаратизма, на челу са Секулом Дрљевићем, одмах послије окупације ставили су се у службу Италијана. Они други, т.ј. носиоци теорије о једном народу, махом су пошли с Дражом Михаиловићем, т.ј. с Италијанима и Немцима. Они су имали више искуства од првих, за њима је стајао стари апарат и „легална“ избјегличка влада која је боравила код савезника. Они су себе сматрали мајсторима „тактике“, - мајсторима крваве вјештине да се сарађује с окупатором, да се окупатору обезбиједи мир и ред и слободно располагање с трупама за Источни фронт и друге фронтове, да се сарађује са сепаратистима против партизана, да се распирује грађански рат по рецептима Овре и Гестапоа, а да се истовремено галами о српству и потајно „ћућори“ о везама и пријатељству са савезницима, па чак и са Совјетском Русијом. Али та „тактика“ их је најзад оставила без коријена у народу. Црногорски народ је, у оквиру борбе свих народа Југославије, збрисао с лица земље и њих и њихову сепаратистичку сабраћу.

Искуство овог рата говори да црногорски народ не само што је устао против окупатора, него није пошао ни за оним струјама које су хтјеле било да га одвоје од Срба (бивши зеленаши, сепаратисти, „федералисти“), било да га лише његове, посебне, националности (бивши бјелаши, уједињаши, „демократи“ разних боја). Сараднја и једних и других с окупатором, играла је пресудну улогу, као најдрастичнији израз њихових противнародних намјера и поступака. Али све се не може свести само на то - како то мисле неки реакционари који данас „осуђују“ „тактику“ Драже Михаиловића као недовољно „вјешту“. Њихова сараднја с окупатором до краја је ујединила црногорски народ, убиједила га јаче од ичега у реакционарне намјере (и бјелаша и зеленаша), против чега је црногорски народ и раније водио борбу.

Црногорски народ је пошао својим путем, т.ј. путем борбе против окупатора - у заједници са Србима, са свим народима Југославије; путем борбе за истинско национално ослобођење - за равноправност у новој држави која треба да се роди из народног устанка против завојевача. На том путу, он је заједно са својом браћом из осталих земаља Југославије, у оквиру општесавезничког рата против Њемачке и њених вазала, поразио окупатора, а у својој кући обрачунао како с окупаторским најамницима-сепаратистима, тако и с најамницима-хегемонистима. Црногорски народ је смогао толику снагу баш због тога што је ишао тим путем, и док буде ишао њиме (а он ће несумњиво ићи), моћи ће да побјеђује све своје противнике и да, с осталим народима Југославије, на унутрашњој и спољнополитичкој линији која је под руководством друга Тита побиједила у овом рату - буде непобједив.

То је искуство црногорског народа и његовог ослободилачког покрета, и то не само из доба старе Југославије, него, што је још значајније, из ове велике војне за слободу, из ове борбе на смрт и живот. То је искуство ослободилачког покрта Југославије с црногорским националним питањем. Ко год занемарује то искуство, ко макар за трен заборавља на њега, осуђен је на жалосну судбину поменутих непријатеља црногорског народа, непријатеља нове Југославије.

Национална равноправност црногорског народа, која се изражава у федералном положају Црне Горе у Југославији, није, дакле, продукт нечије милости, добре воље или увиђавности, него упорне борбе црногорског народа, свих народа Југославије. Ударити, ма у ком облику, на та крвљу стечена права, не значи ништа друго него радити за повратак на старо, ићи путем који је многе довео на позиције окупатора, на позиције непријатеља народа.

Ко данас још поставља питање Црне Горе? Ко то питање сматра неријешеним? Исти они људи који су двадесет и пет година били носиоци идеје једног народа, једне нације, исти они који су у овом рату, као сарадници окупатора, били поражени и на том питању. О том питању говоре и у дну душе га сматрају неријешеним дефинитивно и неки припадници -из Црне Горе - бивших српских грађанских - „сељачких“, „демократских“ партија, који су иначе учествовали у борби против окупатора, неки с мање, а неки с више колебања. Ваља уз то нагласити да тзв. српске демократске (грађанске и „сељачке“) партије (рачунајући ту и републиканце и тзв. леве земљораднике), нијесу ни до данашњег дана јавно и недвосмислено признале националну посебност и права Македонаца и Црногораца. Очевидно, многе вође тих партија су још везане пупчаном врпцом за старо стање и старе односе у којима су се зачели и формирали.

Који су аргументи противника (и оних који се колебају и којима није јасно) против права Црногораца на федерални положај, против посебне црногорске националности?

Први аргумент: Црна Гора је пасивна и као посебна јединица не може да живи. Овим аргументом најчешће су се служили хегемонисти старе Југославије. Он не води никаквог рачуна о националним правима, о националности Црногораца, него прелази преко свега тога ћутке, узима пасивност Црне Горе као „непобитан“ факт и хоће - хтио то црногорски народ или не - да га „присаједини“, да би га спасио од биједе. Гледати проблем овако, уствари значи гледати очима старих пљачкашких режима Југославије, у којој је било мало ил' нимало непасивних крајева. Исти ти режими узимали су из „пасивне“ Црне Горе више пореза, него што се из државних расхода на њу трошило. Црна Гора може бити пасивна само привремено и релативно, т.ј. у односу на друге, богатије покрајине. У Црној Гори има мало зиратне земље, али Црна Гора може да производи месо преко њених потреба, да развије рибарство, производнју зејтина, дувана, вина, итд., а да и не говоримо о могућностима развитка рударске и друге индустрије. Између федералних јединица Југославије неће бити царинских преграда, па према томе - неће бити никаквих сметњи за размјену продуката. Црна Гора у прошлости није добијала никакве помоћи, него је с ње убирано, и то су радили баш они који су се крили иза теорије о пасивности. Све зависи од тога на каквој се ко позицији налази. Ако се на границе међу федералним јединицама не гледа као на зидове који дијеле, него као на карике које везују; ако се на привредна питања нове Југославије гледа као на цјелину која треба да се плански развије у интересу свих народа, а не ове или оне групе једне нације; ако се мисли да ће се Југославија привредно јачати и осамостаљивати, а не заостајати и продавати - онда ... онда о пасивности Црне Горе не може бити ни говора.

Црна Гора је, разумије се, данас у тешком положају, усљед огромних жртава које је дала за слободу нове Југославије, усљед невиђене пустоши коју је рат у њој оставио. Она ће морати дуго да добија помоћ од братских јединица, док се, послије свих страхота, опре на ноге. То је и природно и разумљиво. И српски народ је већ учинио много што-шта да помогне својој браћи, а зимушњи напори сељака и омладине из ужичког краја за помоћ Црној Гори спадају у најдирљивије примјере ковања братства међу народима Југославије. Уосталом, да Црна Гора и нема сопствених услова за развитак, то не може ни у ком случају оправдати тежњу да она буде „присаједињена“, т.ј. угњетена. Њој би требало помоћи и развити је, а не - притиснути је и зауставити њен свестрани национални развитак.

Други аргумент: Црногорци су Срби и нема никаквог смисла нити треба дозволити цијепање српства. И још даље: Црногорци не само што су Срби, него су нај-чистији Срби, колијевка српства. Као оправдање овог становишта наводи се прошлост Црне Горе, Његош, народна пјесма итд.

Црногорци, несумњиво, припадају српској грани јужнословенских племена и народа. У прошлости, у осамнаестом, па и на почетку деветнаестог вијека, Срби у Србији били су раја под Турцима, Црногорци - дијелом раја а дијелом слободни сељаци у сталној борби против Турака. Јединствена религија је била идејни облик у коме се одвијала борба једних и других против турског феудализма (крст против полумјесеца). Сасвим је разумљиво да су код православне раје, исте по историјским традицијама, и сродне по језику и обичајима, постојале и исте тежње за ослобођењем и јединством у борби. Али путеви развитка ка нацији, били су, код једне (у Србији) и код друге (у Црној Гори) различити.

Овдје треба, укратко, објаснити због чега Црногорце сматрају „најчистијим“ Србима, Црну Гору „колијевком“ српства. Црна Гора, борећи се стољећима против Турака, била је, за сељаштво српског поријекла, огњиште слободе, чувар старих историских традиција. Црногорски сељаци, селећи се у друге крајеве (нарочито у Србију), преносили су дух отпора против турског (исламског!) феудализма, били су носиоци српских традиција. Са стварањем српске нације они су се, налазећи се заједно са сродним сељаштвом, када је отпочело формирање српске нације, у њу улили и са њом стопили. Колијевка устаничке борбе против Турака, на тај начин се, у свијести угњетених народних маса претварала у колијевку српства; упорно, чисто чување традиција, које су служиле као идејна основа борбе, стварало је претставу о Црногорцима као најчистијим Србима (што су они у погледу традиција и били). О формирању нација - српске и црногорске - у то вријеме, разумије се, не може бити ни говора. Али из горњих чињеница су људи, који нијесу знали законе формирања нација, који нијесу схватили суштину националног питања, извукли закључак да су Црногорци „најчистији“ Срби, Црна Гора „колијевка“ српства. То је послужило као идејна основа, као оправдање за присаједињавање Црне Горе, за оспоравање националних права Црногорцима.

Српски народ у Србији, на почетку деветнаестог вијека, почео је да се претвара у модерну нацију. Тај период пада упоредо са стварањем самосталне државе и - без чега модерне нације није ни могло бити - са капиталистичким развитком (који је, као и нација и национална свијест, почео да се развија најприје у Војводини, па тек у Србији). Српске националне мањине (у Босни и Херцеговини, у Хрватској) нијесу имале никаквих услова за развитак у неку посебну нацију: економски су биле неповезане, без јединствене територије - разбацане и измијешане с другим народностима. Зато су се оне, природно, оријентисале ка српским државама Србији и Црној Гори (процес формирања Црногораца у нацију био је тада тек у зачетку). Те мањине су постале, тако, дио српске нације, прије но што су се Црногорци претворили у посебну нацију и сасвим је разумљиво што оне ни дан-дањи не праве и не осјећају разлику између Црногораца и Србијанаца, припадајући по свом осјећању и јединима и другима.

Турска, која се усјекла преко Санyака измећу Србије и Црне Горе баш у вријеме кад се у Србији стварала нација, а у Црној Гори још није била почела да се ствара, омела је спајање и уједињавање једних и других у једну националну јединицу, до које би, можда, и дошло да је развитак ишао једновремено. Срби и Црногорци су једног (српског) народног поријекла, једног коријена, али је развитак у нације, развитак националне свијести, ишао различитим путевима. Из чињенице да су Срби и Црногорци једног поријекла, грађански теоретичари и ситнобуржоаски политичари, који не схватају суштину националног питања и законе формирања нација, извукли су закључак о једној нацији, закључак који је уствари био идеолошка основа и оправдање хегемонизма.

Као илустрација различитих путева развитка Србије и Црне Горе може да послужи политика Обреновићи. Тада се у Србији већ била формирала нација и Обреновићи (почињући с Михаилом) већ испољавају тенденције да „припоје“ Црну Гору. То је уочио и Светозар Марковић, који је сјајно разоткрио намјере Обреновића да повећају број поданика. (Краљ Никола је, касније, из истих побуда, такође истицао српство - Призрен, Косово, Херцеговину, итд., иако је у то вријеме већ био поодмакао процес формирања Црногораца као нације.) Насупрот тој и таквој тежњи неких слојева тадашњег српског грађанства и бирократије, у Црној Гори се испољава тежња за уједињењем (Његош, Марко Миљанов), - тамо још нема формиране нације, националне свијести, и те тежње су само израз давнашњих жеља народних (сељачких) маса да се уједине у одбрани од турског феудализма са једноплеменом српском православном рајом (које више није било и која се већ била претворила у нацију!) у Србији. Према томе, тенденција која је долазила из Србије (од друге половине деветнаестог вијека, од владајућих кругова), није истовјетна са оном у Црној Гори. У Србији се већ ради о проширењу територије, повећању броја поданика, у Црној Гори - о сламању османлијског мача који стално виси над главом, о сељачкој маси која се традиционално осјећа српска, и која је тек била почела да се претвара у посебну нацију.

Стварање нације у Црној Гори почело је читаво стољеће касније него у Србији. Овдје су постојали сасвим други и сви услови (територија, економска повезаност и др.), којих није било код мањина у Босни и Херцеговини. Процес формирања црногорске нације и дан-дањи траје, а у овоме рату посебна црногорска индивидуалност, испољавање националне свијести и националне особитости, најоштрије су дошли до израза. Овај рат, у извјесном смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност.

По племенској традицији они се осјећају, а и јесу, Срби (српска племена у Среднјем вијеку, српска раја, српски народ под Турцима), али су они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско (као што и нпр. Срби из Србије нијесу Црногорци и не осјећају се таквима). Гледајући ствар тако, кроз историски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црногорци национално данас осјећају нечим посебним (не оспоравајући да су Срби по традицији, по поријеклу), зашто осјећају као правилно и природно кад их се назива црногорским народом (нацијом) и сматрају федерални положај као сасвим нужан, природан и разумљив.

Али тај положај, једино, није природан и разумљив окорјелим хегемонистима у Србији, њиховим слабим и неутицајним агентима у Црној Гори. Тај положај, нажалост, још није јасан ни многима који насиједају хегемонистима и који се још нијесу ослободили конзервативног и конзервираног мишљења, наталоженог у току дугог времена, - мишљења које не води рачуна о различитим путевима развитка Срба (у Србији итд.) и Црногораца, и о различитим епохама у формирању једне и друге нације (прва у вријеме тзв. либералног капитализма, друга - у највишој фази капитализма, у империјализму).

Тако сада стоје чињенице. А о будућности се може нагађати. Неки веле да ће између Црногораца и Срба у Србији, без хегемоније и хегемониста, брзо доћи до уједињења, до стапања. Било би, разумије се, смијешно оспоравати такву могућност. Она се теоретски не може оспорити ни за народе који су сродни кудикамо мање. Али она, тим прије, не може бити аргуменат да се вјештачки, т.ј. силом, брише црногорска индивидуалност. Претјерано истицање, форсирање горње претпоставке, како то данас неки раде, крије у себи потајне хегемонистичке жеље и снове о васкрсу шестојануарске „славе“ и „величине“ или иде њима на руку. Оправданије је мислити (с теоретске тачке гледишта), да ће се Црногорци, у слободи, још снажније, још изразитије испољити као посебна индивидуалност. Али то испољавање, под условима нове Југославије каква она треба да буде, неће их удаљавати од Срба у Србији, па ни од Хрвата, и других, него - примицати, приближавати, с њима збратимљавати. Уосталом, зар искуство овог рата, тако богатог у сваковрсним поукама, не говори да су баш у њему, испољавајући снажније него икад у својој историји своју националну индивидуалност, Црногорци нашли заједнички језик са Србима у Србији и постали једни другима ближи него икад раније. Према томе, борба за слободу и равноправност црногорског народа, за слободно, отворено истицање његове националне индивидуалности и за поштовање његових федералних права, једини је пут за зближавање, сједињавање, за стварно братство српске и црногорске нације, које су произишле из српских племена.

Трећи аргумент: Црној Гори (за сада!) треба дати федерацију из политичких разлога, али не треба - не дао бог! - говорити о посебној националности. Федерацију - као привремену мјеру - дати док се Црногорци не стишају, док не изживе своју посебну државност коју су имали, док се не ослободе снажног провинциског осјећања. За људе ових схватања федерални положај Црне Горе већ унапријед је смишљен као маневар, као привремено зло које се мора трпјети због „комунистичких заблуда“ и „тврдоглавости“ комуниста који „измишљају“ нације и гурају, за сада, на цијепање, слабљење српства, јер се боје хегемониста као дјеца баука и у свему виде прсте старих режима и партија, повампиривање хегемонизма. Ти људи веле: нека сад буде федерација, нека је ђаво носи, а истовремено напомињу - да не би требало употребљавати називе: црногорски народ, црногорска нација.

Ово схватање, макар било и добронамјерно, није ни добро ни правилно. Ни оно није раскрстило са старим појмовима, старим традиционалним гледањем на национално питање, на проблем формирања нација, на начин рјешавања националног питања. Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих „политичких“ разлога (т.ј. из потребе за привременим маневром) нити ми - цијепамо српство. Ми смо за то, јер смо увјерени, знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто посебно, посебни, друкчији „Срби“ од свих Срба, -Црногорци. А традиционално српство цијепају они који су хтјели да га упрљају сараднјом са окупатором, који причају о Србима (у Србији) и Црногорцима као о једном народу, а истовремено реже против Црногораца у централном државном апарату, говоре да су Црногорци гори од усташа и псују мајку црногорску дјеци која су пребачена у Београд да буду збринута. Српство цијепају они кукавни, излапјели старци који су преостали иза краља Николе и који су проглашавали Црногорце Црвеним Хрватима и радили на томе да заувијек ископају јаз између два нај-ближа, два најрођенија брата.

Не треба очекивати да ће се хегемонисти помирити с националном равноправношћу Црне Горе. Они и присаједињавање аутономне Војводине и аутономног Косова и Метохије сматрају као први корак ка присаједињењу без аутономије. Али они се варају, и то не први пут, а - ни посљеднји; аутономија ће остати, ти крајеви се не присаједињавају да би се ојачала хегемонија, него се присаједињавају јер то одговара интересима и српског народа у Србији и становника тих области. Хегемонисти би такође хтјели да присаједине Црну Гору као српски (србијански) дио - федерација, као облик јединства, премало им је; а затим би дошла Македонија, односно „Јужна Србија“, послије - Босна (која је „увијек“ била српска), итд., док се не би вратило оно одакле се почело, т.ј. 1918, шести јануар и остало...

Али српски народ не мисли тако. Њему је до братства са другим народима а не до њихове хегемоније, која му је узела чак и оне слободе које је имао прије Првог свјетског рата, а најзад довела Нијемце, Недића, Љотића, Дражу Михаиловића. Он данас ратује, лије крв на фронтовима и лишава се свега ради побједе над непријатељем, ради новог живота, ради истинске демократије. Он воли црногорски народ јер је у њему нашао најближег ратног друга који крвари с њим по фронтовима, јер зна да рођени брат никада неће брата изневјерити. Српски народ се радује што су Црногорци, заједно са Србима (из Србије), заједно и с осталим Југословенима, почели да на рушевинама зидају нови дом, у коме ће живјети заједно, на заједничкој њиви, под истим кровом, без слугу и господара, и - овога пута - без „ослобођених“ и „ослободилаца“, као слободни и равноправни чланови велике заједнице.


Преузето са http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998 ... le-12.html
Аватар
Стефан90
Националиста
Националиста
 
Порука: 434
Приступио: јан 2012

Re: Ђиласово проглашење црногорске нације - Борба, 1. мај 19

Порука Стефан90 5.9.2012. 17:11

Јел овај Милован Ђилас нешто у роду са Драганом Ђиласом?
БОЉЕ ТИ ЈЕ ИЗГУБИТИ ГЛАВУ НЕГО СВОЈУ ОГРЕШИТИ ДУШУ

...,,нема врба колико има Срба али има граната колико и Хрвата''
Аватар
Vranac
Војвода
Војвода
 
Порука: 10176
Приступио: мар 2006
Место: Београд, Србија

Re: Ђиласово проглашење црногорске нације - Борба, 1. мај 19

Порука Vranac 5.9.2012. 17:56

Није. Овај је у БГ из Босне. Ђилас је турцизам који значи развратник/распусник.

[
Аватар
Юрков
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 597
Приступио: мар 2012
Место: Србија

Re: Ђиласово проглашење црногорске нације - Борба, 1. мај 19

Порука Юрков 8.5.2013. 17:53

Аватар
Vranac
Војвода
Војвода
 
Порука: 10176
Приступио: мар 2006
Место: Београд, Србија

Re: Ђиласово проглашење црногорске нације - Борба, 1. мај 19

Порука Vranac 8.5.2013. 22:26

Ma тоје немогуће! Ђилас лаже, питај Косту. Комуњаре су биле највеће српске патриоте. Косово су сјебали четници...
Аватар
origin
Војвода
Војвода
 
Порука: 3476
Приступио: окт 2003
Место: Негде у равници

Re: Ђиласово проглашење црногорске нације - Борба, 1. мај 19

Порука origin 7.12.2015. 5:31

Vranac ::Ma тоје немогуће! Ђилас лаже, питај Косту. Комуњаре су биле највеће српске патриоте. Косово су сјебали четници...

Управо тако ни сам не бих могао боље срочити.
Може бити само један.
Срби брзо забораве и оно мало што упамте.
Коста ::- аiде, будало, не сери. Сви прави људи су и интернационалисти и националисти.

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 3 гостију