Драгош Калајић

[ландсер]

Која је адреса? Извините што гњавим, нисам из БГ, па не знам...

[Новаков Грујица]

На девет часова од споменика Николи Пашићу
Налази се одмах до зграде Новости, не можете промашити.

[Опричник]

Две врсте непријатеља

Трудећи се да србске хришћане заразе мазохистички склоностима за подвргавање сваком страном господару и ропству те и за љубљење најгорих душмана – „пацифисти“ се позивају на јеванђељску препоруку „љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе“ (Лк. 6, 27 и Мт. 5, 44). Ако би такву препоруку усвојили по интерпретацији „пацифиста“, србски хришћани би доиста били принуђени да зарад верске ревности љубе не само све па и злочиначке непријатеље већ и Сатану.„Пацифистичка“ интерпретација изложеног начела може засенити и збунити само потпуно неуке, захваљујући осиромашености европских језика који при овом крају миленарног процеса изрођавања све врсте непријатељства означују само једним именом, принуђени да им различитости исказују додатним описима. Старогрчки и латински језик различито означавају две основне врсте непријатељства: личног и јавног, односно политичког. У старогрчкој и латинској верзији наведенa јеванђељска препорука позива вернике да љубе само своје личне али не и јавне, политичке непријатеље; diligite inimicos vestros, άγαπατε τοòς έχΘρούς όμών а не diligite hostes vestros

Карл Шмит, разматрајући суштину политике, која почива на критеријуму и моћима разликовања пријатеља и непријатеља, иронично али тачно опажа: „У миленарној борби између хришћанства и ислама, ни једном једином хришћанину није пало на памет да зарад љубави за Сарацене или Турке препушта Европу исламу уместо да је брани. Непријатељ, у политичком смислу тог појма, не имплицира личну мржњу те само у сфери приватног живота има смисла волети свог непријатеља, односно противника.“

Слично разликовање личног (inimicos) и јавног (hostes) непријатеља пружа блажени Августин у полемици против Фаустума. Продубљујући упутсва Јована Крститеља војницима (Лк. 3, 14), блажени Августин истиче да им њихова дужност налаже превладавање личних интереса те борбу против претњи и повреда што циљају и угрожавају јавност којој служе. Своје оружје и умеће војник не сме употребљавати да би одговарао на личне повреде, дакле против личног непријатеља (inimicos).

Многе препоруке Исуса Христоса није могуће правилно разумети без спознаје историјског контекста. Примерице, обеснажење старозаветног начела одмазде по формули „око за око, зуб за зуб“ те позив верницима да се не противе злу, циљају јеврејско бунтовништво и позивају на поштовање pax romana. Дакле, ту није реч о сваком злу, већ о једном посебном, контигентном и релативном, које је Исус Христос извесно процењивао подношљивим, мудро увиђајући да би побуне изазвале много већа и гора зла. У времену тих проповеди римска империја била је добро утврђена, врхунски развијена и узорно уређена политичка стварност склада и синергије мноштва етичких и религијских различитости. Осим предоченог политичког смисла, наведена препорука садржи и моралну димензију где истиче најбоље стање духа, изнад личних и туђих страсти.Уосталом и непосредно животно искуство нас учи да је спокојство повређеног духа, који не узвраћа на нападе, често најбоља одбрана која затомљава гнев и мржњу противника.

Ваља имати у виду и метафорични смисао многих јеванђељских препорука који с тога не допушта дословне лектире и одговарајућа, приземна тумачења. Додуше, склоност ка дословним лектирама и тумачењима је саставни, премда хетеродоксни део историје промишљања хришћанског учења који сведочи само и једино о слабостима и ограничењима људског елемента, али ваља признати да је Црква умела да их кроти и исправља. Добар пример супротстављања таквим слабостима и ограничењима пружио је управо блажени Августин у поменутом спису, поводом јеванђељског позива да се на ударац противника по десном образу одговара окретањем другог (Мт. 5, 39). Једном за свагда са оном врстом простодушности која одликује мудрост блажени Августин разрешава све недоумице које може изазвати речена препорука указујући да се она не односи на тело већ на дух. Дакле, и ту је реч о моралној дисциплини која на изазове мржње не узвраћа мржњом већ узвишеношћу сувереног и непоколебљивог духа.

Ако би пак силом неког апсурда предочене јеванђељске препоруке ваљало читати и схватати дословно а не као метафоре виших поредака стварности, онда би неке друге и привидно „супротне“ препоруке из Јеванђеља боле очи као несхватљива противуречја. Добар пример таквог „противуречја“ пружа позив верницима да се и по цену продаје последњег иметка снабдеју бодежима: „А који нема нека прода хаљину своју и купи нож“ (Лк. 22, 36).

[Новаков Грујица]

Уско повезано:

Младен Стевановић ХИПЕРБОРЕЈА ПРОТИВ АТЛАНТИДЕ

Митске земље, Атлантида и Хипербореја су међу најстаријим митовима грчке митологије. Атлантида, нешто познатија, се по Хомеру налазила са друге, мање познате стране ,,Херкулових стубова’‘ и била моћно царство, чији су становници живели у изобиљу. Хипербореја је пак била земља севера, изнад Бореја (северног ветра), како јој и име каже. Вечито сунце, људи који живе хиљадама година и у смрт одлазе само по сопственом избору, без ратова, пуна мудрости и поштења. Иако је доба старих Грка одавно прошло, ова два мита имају изузетан утицај у модерној философији, у данашње време можда и највећи.

Случајно или не, положај Атлантиде у односу на Европу је по већини стручњака запад, док је Хипербореја смештена махом у пределе североисточно од Кавказа, то јест, скоро до Азовског мора. Овим је успостављен први симболички дуалитет два појма: океанска сила, богата златом, а западно од Европе може бити једино САД, док је подручје које Овидије сматра Хиперборејом заправо граница Европе и Азије, место где се оне спајају чинећи јединствену и неотуђиву целину. Самим тим јавља се сукоб два модерна геополитичка принципа – атлантски, водени и западни и евроазијски, копнени и источни. Случајно или не, Атлантида је доживела свој крај као Содома и Гомора, после катастрофалних земљотреса и вулканских ерупција, док је Хипербореја само заборављена, никад заправо не нестајући.

Када су у питању српски погледи на ова два параисторијска догађаја, произведена у два принципа, они су искључиво управљени ка Хипербореји. Милош Црњански је својим делом путовао Код Хиперборејаца, док је Драгош Калајић често називан ,,последњим Хиперборејцем’‘. Србе са Хиперборејом повезују и Клаудије Птоломеј и Плиније Старији, смештајући их на простор између Кавказа и Азовског мора, где Овидије смешта и Хипербореју.

У модерном филозофском тумачењу, митови о Хипербореји и Атлантиди могу се посматрати као два опречна виђења света и живота. За Атлантиђане, богате златом, живот је само случајан сплет околности, а за Хиперборејце Божији дар. Атлантида ће изградити своју аристократију на материјалној основи, Хипербореја своју на духовној и етосу општег доприноса. У Хипербореји сунце никад не залази, а Атлантида је земља сутона, мрака и месечевих култова. Но прави сукоб два принципа настаје када се узме у обзир призма кроз коју свет посматрају један Атлантиђанин и један Хиперборејац.

За Хиперборејца живот није случајан сплет околности, нити је настао без смисла и разлога. Хиперборејац је оличење традиције, поштовања предака, склада са природом и истинским слободама. С друге стране Атлантиђанин живот посматра као нешто дато му без разлога, да би га проживео што дуже уживајући, без имало обавеза према наслеђу и вечним принципима. Стари Хиперборејци нису били ратници копља и мача, али модерни јесу ратници духа, Хипербореја будући на удару. Атлантиђанин темељи своју моћ на материјалном богатству и жели да прошири свој утицај, док Хиперборејцу богатство потиче од сунца које га вечно обасјава. У неком евентуалном двобоју Хиперборејац би увек победио: и смртно рањен осмехнуо би се ка небу и склопио очи чекајући да се испуни судбина, а ако би он ранио Атлантиђанина, излечио би га почео васпитавати по Божијем лику. Атлантиђанин не познаје ни грех ни кајање, а Хиперборејац стално тежи да усаврши себе и покаје се за сва своја недела. Антеј је прави одраз слабости једног Хиперборејца – у контакту са мајком, Земљом, он је непобедив, али при прекиду те везе постаје више него слаб. Код Атлантиђана, симбол јунаштва је Парис, који не поштује етику двобоја већ убија Ахила стрелом, и то с леђа. Хришћанин никако не може бити Атлантиђанин, док је Хиперборејац увек то, чак и да није свестан тога.

Атлантиђанин је превратник у Француској и Бољшевичкој револуцији а Хиперборејац бранилац у Термопилској бици. Хиперборејци су Краљ Леонида, Еуген Савојски, Ел Сид, Цар Николај Други, а Атлантиђани Наполеон, Џингис-кан, Атила Хунски. Но Хиперборејци по духу су и сви који су изабрали вечни живот кроз разобличавање смрти, а такви су међу Србима многи почевши од Цара Лазара, Стевана Синђелића, ђакона Авакума, мајора Тепића, мајора Гавриловића, војводе Вука и многих других. Оно што ове људе чини Хиперборејцима је њихов дух који је победио страх и мирно сагледао смрт. Сваки српски устаник је Хиперборејац јер је умирао ,,За Крст Часни и Слободу Златну’‘ одан налогу већем од живота, овенчаном златном светлошћу сунца. Када је Свети ђакон Авакум изговорио реченицу ,,Срб је Христов, радује се смрти’‘ понео се као Хиперборејац, разобличивши смрт и страх којим се храни она душманска, Друга страна.

Што се слободе тиче, Атлантиђанину се она састоји од неспутаности нагона и порива, док је за Хиперборејца она висока, духовна и узвишена. Хиперборејац се одриче атлантске слободе, не признаје је и не сматра слободом. Атлантиђанин пак сматра слободарство Хиперборејца примитивним, уз његово поштовање традиције. По природи несталан, и сам Атлантиђанин се у једном тренутку свог века понашао слично Хиперборејцу, никад то заиста постајући. Била је то само варка, израсла из љубави према сопственом племену и крви. Из те љубави он је с неостварености прешао у мржњу своје искони, док Хиперборејац и род доживљава као слободу. Хедонизам је одлика Атлантиђанина а Хиперборејац задовољава своје потребе једино ако и то служи вишем циљу.

Хипербореја и Атлантида су слике савременог света каквог познајемо, а Хиперборејац и Атлантиђанин архетипи два човека, више него различита. Поред разлика које је аутор побројао има их још. Оно што ова два мита чини битним је чињеница да се Србија и српски народ данас налазе између Хипербореје и Атлантиде, и то нису никакве ,,две Србије’‘ како их неки (Атлантиђани) називају. То су два пута, једина којима Срби и Србија могу ступати данас, и од чијег избора зависи наша судбина.

[SORCERER]

Ово сам пронашао >>> http://vimeo.com/41604101

======ஜ۩۞۩ஜ======

[Đorđo Napolitano]

Dragoš Kalajić je pisao u "Dugi", nađite stare brojeve pa čitajte, ako vas interesuje

[Павле Ђуришић]

За љубитеље дела и лика Драгоша Калајића, ова страница је право благо:

http://www.dragoskalajic.com

[Новаков Грујица]

Изложба слика Драгоша Калајића у Ваљеву
http://www.vaseljenska.com/kultura/izlo ... u-valjevu/

[каменорезац]

Аристократске римске бабе
И уски кревет старе собе
А млад и јак сликар Драгош
Из џепа му вири црвени пасош!

Сијала је Титова Југославија
Па је светлуцкала и насликана Хипербореја.

Али нестала је наша Југа
И Баронеса је сада нека сасвим друга
То се Калајићев Бог Евола
Хиперборејцима подсмева и руга.



каменорезац, 4. мај 2013

[Đorđo Napolitano]

1

2

3

[Зорад]

Ако се не варам, 2002. године је било речи да Драгош Калајић буде заједнички опозициони кандидат за председника Србије, наспрам Коштуници и Лабусу.
Да ли се неко сећа шта је било са том иницијативом и зашто није прошла?