srpskinacionalisti.com

Драгош Калајић

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Опричник
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 743
Приступио: феб 2012

Драгош Калајић

Порука Опричник 1.3.2012. 11:33

Драгош Калајић-истински Европљанин

Слика

Током последњих неколико деценија на српској јавној сцени, која баш и не може да се похвали иоле значајним и аутентичним појавама, лик и дело Драгоша Калајића (1943-2005) је једно од свакако најупечатљивијих и најконтроверзнијих. За једне естета и корифеј традиционализма, краљ српске публицистике и гуру тзв. „нове српске деснице“ (ма шта се под тиме подразумевало), за друге „авангарда обесвешћивања српског малограђанства“, „смешна прециоза“, „Паоло Коељо Српске публицистике“ (1) и шампион „салонског фашизма“ (2), тек помен Калајићевог имена увек је изазивао нескривено бурне реакције. Тиме је теже непристрасно и истовремено критички оценити Калајићев рад на јавном пољу, а не сукобити се са нагомиланим предрасудама како његових поклоника, тако и жестоких противника, који са тврдоглавих идеолошких позиција нису у стању да прихвате никакав покушај изнијансиранијег и објективнијег тумачења дела аутора „једног погледа на свет“.

Рођен 1943. године у Београду, Калајић је, одраставши међу припадницима уметничког покрета „Медијала“ своју академску каријеру започео у сликарским круговима. Завршивши „Accademia di belle Arte“ у Риму 1966. године са највишим оценама (3), Калајић је осим сликарског интересовања, још током шездесетих година показао занимање и за публицистику. Након поеме „Кршевина“ (196 и филозофског дела „Упориште – рехабилитација структуре интегралног човека“ (1970) (4) , као уредник „Дела“ 1978. године издаје „Мапу (анти)утопија“, а две године касније „Смак света“ (5). У том периоду (1978 – 79) за други програм телевизије Београд припремио је низ емисија и репортажа, укључујући и осам једносатних епизода под називом Огледало XX века у којима је представио тада актуелне ствараоце и тенденције у савременој уметности. Уредио је читав низ тематских бројева „Дела“, и издао мноштво есеја, студија и критика у часописима и новинама (Политика, Борба, НИН, Уметност, Видици, Градац).

Током осамдесетих година био је уредник књижевне едиције „Кристали“ која је издала нека од капиталних филозофских дела (6) и аутор низа предговора аутора које је популаризовао током 80-тих година (Генон, Де Ружмон, Евола....). Из тог периода датира и његов СФ роман „Космотворац“. (7)

Најширој читалачкој публици Калајић постаје познат као аутор бројних текстова и есеја објављених претежно у часопису „Дуга“ ( који излазе континуирано целу деценију почевши од друге половине осамдесетих (тачније од 1987. године) у којима се претежно бави међународним односима, спољном и унутрашњом политиком, езотеријом и геополитиком. Неки од ових есеја издати су током 90–тих година у више књига: Америчко зло 1 (1993) (9), Издана Европа (1993) (10), Русија устаје (1994) (11), Америчко зло 2 (199 (12). Након ангажовања у својству дописника „Политике“ из Рима и активности на диполоматском плану током и после агресије НАТО пакта на СРЈ, Калајић у последњем периоду живота, у којем је претежно живео у Риму, публиковао и два романа – Последњи Европљани (2000) и Српска деца Царства (2005) (13). После дуге и тешке болести Драгош Калајић је преминуо у родном Београду 22. јула 2005. године.


Политички хоризонт „једног погледа на свет“

Есеји „једног погледа на свет“ писани уочи или током југословенске ратне драме током деведесетих година, било да се баве унутрашњом, било спољном политиком, осликавају перспективе српског народа и државе спрам стратегија онога што Калајић назива „новим светским поретком“ и износе оштре ставове и оцене аутора спрам процеса у међународним односима након краја хладног рата и распада источног блока. Међутим, Калајић се не бави толико оним што би се колоквијално могло сврстати под категорије „теорија завере“, већ са позиција неког ко је упознат са закулисним политичким пројектима и њиховим операционализацијама он покушава да читаоцима растумачи и њихове узроке и могуће последице, како по припаднике сопственог народа тако и на регионалном и глобалном нивоу.

Кључ у коме Калајић тумачи светску (и унутрашњу политику) је следећи: иза међудржавних и идеолошких спорова у XX веку и главног антагонизма на линији капитализам–социјализам, одвијају се важнији и дуготрајнији процеси који детерминишу политичку стварност, а којој су све друге поделе само медијуми или параван. У позадини ових често површних или пак лажних подела, од 1914. године наовамо траје један велики рат који се води различитим интензитетом и средствима, а то је онај којег силе „атланске плутократије“, банкара и финансијских мешетара, воде против европских народа у циљу ''наметања „новог светског поретка“ и „свођења човека у кострети економске животиње“ (14). Главна мета освајачких покрета „атлантизма“ је евроазијски континент, ''у коме почивају ум и срце света, посматраном под светлом метагеографског симболизма“. (15) Ова ''борба континената'' пролази попречно кроз саме континенте и државе, кроз народе и груди људи.

Као покретачку снагу атлантизма и пројекта „новог светског поретка“ Калајић види „демонију економије“ која је „ослобођена свих људских стега и контрола посредством буржоаских револуција те одговарајућих преврата природних хијерархија вредности“ (16). Она своје корене има ''у јудео–протестантској религији, у купопродајној концепцији односа човека и Бога, где је материјално богатство знамење Божије милости“ (17) Ови плутократски кругови контролишу политичку и економску моћ САД као „псеудоимперије“ (будући да иста по Калајићу не почива на истинским хијерархијским вредностима на којима иначе почивају аутентичне империје), вештачким путем одржавајући хегемонију долара у светској економији. У циљу претварања оваквог поретка у глобални, они перманентно комбинују употребу војне силе и корумпирање политичких елита подређеног (већег) дела света, у коме намећу наопаки поредак где су „људи, добра и енергије подвргнути апсолутистичком вредновању жреца бога Мамона и идолатрији новчаног квантитета“ (1.

Русија и њена неизмерна богатства су главни циљ освајачких тежњи „новог светског поретка“ који тежи да је разори и опљачка. Иста судбина намењена је и свим другим народима који поседују било значајније природне ресурсе, било имају вољу за очување суверености која жели да се супротстави потчињавању.

Бројни Калајићеви есеји се баве непријатељством „атлантиста“ спрам српског народа и његових тежњи да се, при распаду Југославије којег су „атлантисти“ иницирали и потпомогли, очува и државотворно обједини. Распад Југославије и непријатељство против српског народа, према Калајићу, биле су идеална зона за вишеструке злоупотребе стратега „новог светског поретка“, експериметалне провере технике отпочињања братоубилачких ратова, преко компромитације националних покрета до успостављања правних преседана за освајање Русије и остатка Европе путем разбијања држава на политичке аутономије за мањине, а којима би владали локални послушници плутократских сила.

Желећи да у српској борби за национално очување види отпор силама „новог светског поретка“ Калајић је током деведесетих година предлагао политичку алтернативу овим процесима у виду обједињавања сродних, словенских и православних народа у једну безбедоносну, економску и политичку заједницу, која би за разлику од механизованог модерног друштва почивала на истинским хијерархијским вредностима и престављала „природну заједницу“ (19). Доказујући кроз многе примере јединствене етичке идеале и карактер словенских и православних народа, њихов холистички светоназор и спремност на жртву поједница за општу добробит, Калајић овакву заједницу, која по њему треба да почива на основама не либералног, већ православног капитализма (попут јапанског или корејског будистичког капитализма) и ужива сировинску и производну аутархију, види као почетак препорода самобитне словенске културе, а која је по њему идентична са аутентичном европском културом и њеним изворним вредностима.

Филозофски основи „једног погледа на свет“

Овакав приступ и перспективе у описивању и доживљавању унутрашњих и међународних односа кохерентни су са Калајићевим естетским, филозофским и животним светоназором из којих извиру и са којим су у кохеренцији, чинећи једну чврсту идеолошку синтезу. Штавише, Калајићеви политиколошко–геополитички есеји само су један од нивоа аргуметације његових дубљих, филозофских уверења које као „чврсту веру“ исповеда од самих почетака свог појављивања на јавној сцени током седамдесетих година прошлог века.

Сваком познаваоцу Калајићевог списатељског опуса одмах у очи упада да је још од првих списа Калајић потпуно формиран аутор, како стилски тако и идеолошки, и да заправо од самих почетака (нпр. у забрањеној књизи „Упориште'' из 1971. године) па наовамо прича „своју причу“ разним поводима, са разним варијацијама и уз различита образложења.

Солидно поткован у класичној филозофији и фундаметалним природним наукама, истовремено користећи достигнућа актуелних истраживања и у антропологији, археологији, етнологији и историји, Калајић, по вокацији естета и историчар уметности, заузима филозофско-идеолошке позиције „традиционализма“ и ''интегрализма'' под јаким утицајем учења два главна родоначелника и оца традицонализма у двадесетом веку, француског филозофа и езотеристе Рене Генона и италијанског десног мислиоца Јулиуса Еволе. Калајић у „Традицији“ види ''истинско упориште трансценденције и афирмације веродостојног јаства и одговарајуће слободе“ где ''апсолутна слобода и апсолутан ауторитет нису супротстављена својства већ израз тог јаства.“ (20) За њега „митови и легенде, регуларне религије и метафизичке доктрине, традиционални симболи и обреди, нису ништа друго до популарни облици очувања и преношења примордијалног знања, парчад органона ''Примордијалне Традиције'' преведени у шифре и енигме – у очекивању појава људских моћи кадрих за обнову веродстојних значења, за рестаурацију и рехабилитацију интегралног и оригиналног трезора истина“ (21)

Циљ и отелотвoрење те и такве традиције Калајић види у интегралном, диференцираном типу човека, баштинику хуманитаса. Под појмом хуманитас Калајић подразумева једну субјективацију делатне духовности чији је историјски преносилац индоевропски етно–етички тип, а који је своје највише изразе имао код античких Хелена, Римљана и средњовековних ритера који му представљају узор и потврду филозофских и политичких убеђења. Другим речима, индоевропски етнос и етос су различити облици и носиоци поједних манифестација „интегралног човека–принципа“ или отелотворене „Традиције“.

Хуманитас, по Калајићу, у овим најистакнутијим историјским примерима представља пример духовности као израза мере, тј. по његовим речима „у сазвежђу блиставости хуманитаса врлине одмерености и умерености изражавају традиционалног човека у реду, односно способност човека да манифестује и репродукује структуру реда“ (22), односно „Традиције“.

Заузимајући супротне идеолошке и вредносне позиције спрам модерниста и прогресиста, традиционалистички поглед на свет кога заступа Калајић посматра историјске процесе као делове великих циклуса у коме се из првобитног, квалитативно најбољег стања, под дејством сила дегенерације историја развија у правцу деградације и дезинтеграције. Целокупна историјска деградација тумачи се кроз сукоб две основне силе, „Традиције“ и квалитета са једне стране, које представљају центрипеталну страну овог дуализма, и сила нихилизма и квантитета, које су антитрадиционалне мада често узимају традиционално рухо(псеудо односно контра–традиција) и које чине њен други, центрифугални пол. На историјској позорници овај дуализам се понајбоље огледа у ривалству културно–цивилизацијских творевина матријархалних, квантитативних друштвених поредака и њима следствених религиозних система, и патријархалних, јуначких и „соларних“ друштвених и културних подухвата у којима традиционалисти виде континуитет вертикалних, квалитативних израза „Традиције“ за чију се обнову залажу. Настанак, успон, опадање и пропаст културно–цивилизацијских творевина се потом тумачи управо у овом кључу, где сваки културни успон дугује придржавању традиционалним, патријархалним, и „соларним“ вредностима, а свако опадање и пропаст окретање матријархалним, материјалистичким и „лунарним“ негацијама вредности.

Налазећи у многим религијским и филозофским учењима потврду у прилог оваквог погледа на филозофију историје (нпр. хеленско веровање у четири доба од златног до тучаног, или хиндуистичко циклично веровање (манвантара и калпа) у четири регресивна доба (yугас), од којих је четврто најгоре доба, Кали југа – време богиње смрти Кали, традиционалисти верују да се налазимо у последњем, најгорем добу овог историјског циклуса у коме су силе нихилизма и квантитета привремено надвладале аутенитичне духовне потенцијале које дају квалитет човеку и друштву. Почетно духовно стање (и истовремено квалитативна историјска осовина), чијим ће поновним задобијањем отпочети нови светски циклус и ново „златно доба“ традиционалисти називају „Примордијалној Традицијом“ или „Традицијом“. Традиционалисти њене делове и потврде проналазе у различитим религијским и филозофским системима, те народним обичајима и митовима (односно њиховим сличностима и аналогијама) који служе као својеврсни трезор памћења кодова и симбола који упућују на скривена духовна знања. Уз помоћ њих се буде духовне и стваралачке силе и такозвана „мистична интуиција“ кроз које модерна индивидуа постаје личност и оцеловљује се, те постаје припадник нове елите, проводник и израз те и такве „Традиције“ која ће силама детерминисаности, неумитно, на крају историјског циклуса тријумфовати над силама квантитета и нихилизма и изнова успоставити ново „златно доба“.

Драгошеви европски пандани

Већ смо напоменули да је Калајићев „поглед на свет“ кога је читав живот исповедао фундиран учењима западноевропских десних традиционалиста, посебно Јулиуса Еволе, кога је Калајић познавао и чији је следбеник био, а чије филозофско-историјске ставове (у првом реду оне из дела „Rivolta Contra Mondo Moderno“ (23)) прилично верно репродуковао на српском говорном подручју. Утицаји Еволиног опуса приментни су и у Калајићевом стилу писања, па и коришћења целих синтагми попут нпр. „демоније економије“, „диференцираног типа човека“. У политичко-идеолошком смислу, Калајић је био први репрезент европске „Нове деснице“ на простору бивше Југославије.

Европска „Нова десница“ представља малу, али утицајну идеолошку групацију која се појавила током 60-тих година у Француској, управо под утицајем Еволиних књига и дела других, помало заборављених „конзервативних револуционара“ из раздобља између два светска рата. Настанак европске „Нове деснице“ (Nouvelle Droite) био је делимична реакција на деловање тадашње „Нове левице“, али и неспособности постојећих старих европских десних странака да се смислено поставе на ондашње изазове времена (24). Овај постмодерни, интелектуални десни дискурс у свом еклектицизму је потпуно стран неоконзерватизму, тј. његовом козервирању капитализма, либерализма и вишестраначког парламентаризма. Он је истовремено и антикапиталистички и антисоцијалистички, јер је оштро супростављен модерном космополитизму и егалитарзму које види као продукте секуларизације и губљења духовне вертикале модерног човека за чију се обнову првенствено залаже.

Аналитичари европске политичке сцене оштро су подељени око квалификације европске „Нове деснице“. Неки је виде само као идеолошког наследника немачког интелектуалног антилибералног покрета из времена Вајмарске републике које је окупљао неке од најутицајнијих мислилаца прошлога века: Хајдегера, Шпенглера, Зомбарта, Шмита, Јингера, Никиша, Ван ден Брука.... Други пак у њој виде само „постмодерну“ прераду политички неприхватљивих идеја којима се лепе етикете „неофашизма“. Треће тумачење у делима „Нове деснице“ (првенствено раду њеног предводника Алена де Беное) виде нови квалитет у оквиру корпуса десне мисли, док класични конзервативци (нарочито католици) сматрају да се ту не ради ни о „новој“, ни о „десници“, већ о левици замаскираној у десни дискурс, ма колико се она ограђивала од постмодерне, индивидуалистичке и деконструкционистичке левице.

Европска „Нова десница“ је зачета 1968. године у окриљу организације ГРЕЦЕ (Groupement de Recherche et d'Etude pour la Civilisation Européenne) у којој су били окупљени традиционалисти, француски националисти, регионалисти и екстремна десница, све са намером да својим интелектуалним радом на пољу културе и науке изврше рестаурацију жељеног европског идентитета и културног живота. ГРЕЦЕ није имала намеру да постане политичка организација (пре би се могло говорити о њеном “метаполитичком” карактеру) већ пре свега школа мишљења која је проучавајући како десну тако и леву антилибералну мисао желела да се супротстави, по њиховом виђењу, деструкцији идентитета европских нација и културе коју су после 1945. године кроз американизацију спроводили поборници либерализма и конзумеризма.

Комбинација превредновавања традиционалних десних вредности и левичарских антилибералних решења у оквиру ГРЕЦЕ–а током седамдесетих година породила је читав низ публикација високог квалитета која је у наредној деценији на културном пољу имала велики одјек у интелектуалним круговима широм европског континета, тако да се до краја века примећује оснивање и повезивање сличних интелектуалних групација, организација, издавачких кућа и веб сајтова у многим европским земљама (Белгија, Италија, Немачка, Шпанија, Русија).

Оно што је заиста ново у “Новој десници” је њен неетатистички, регионалистички и плуралистички приступ кога стара државотворна десница не познаје. Уклапајући се у модерне мултикултурне трендове, њени експонети инсистирају на различитости насупрот модерној либералној хомогености. Либерализам је, по њима, у својим појавним облицима попут егалитаризма и универзализма, суштински непријатељ различитости, односно свих оних вредности које “Нова десница” претендује да реафирмише кроз права различитих заједница – племена, народа, раса, региона, премда, рекли би њени критичари, на један апстрактан и помало неуверљив начин. На пољу реал-политике ставови “Нове деснице” се приближавају федералистичким ставовима социјалиста и социјалдемократа, које на идеолошком пољу њени припадници презиру. Како помирити инсистирање на националним специфичностима са федерализмом који Европу претвара у бескрвну копију САД (у којој је узгред, федералистички концепт такође пао на испиту баланса између локалних и централних власти, управо на штету ових првих и њихових посебности), а која такође ствара биракоратског Левијатана кога настањују интересима повезане обескорењене индивидуе, на ово питање “Нова десница” још није успела да формулише јасан одговор.

Насупрот либерала поборници “Нове деснице” верују у постојање уобличеног ентитета “Европе” (или “европске Традиције”). Овај термин је за време хладног рата служио у првом реду као средство разликовања у односу на идеологије две тадашње суперсиле, совјетског етатистичког комунизма и америчког (плуто) демократског поретка. Оваква “Европа”, као и код деголиста, пре представља израз незадовољства услед претварања некадашњих колонијаних држава Европе у провинције двеју империјалних сила него стварни културни или политички ентитет. Другим речима, Евопа и њен идентитет је овде заправо жељени идеал, а не реалност. Свесни да европске нације саме више не могу играти озбиљну улогу у савременој светској политици, оснивачи “Нове деснице” су схватили да је потребно формирати јединствени европски идентитет који ће представљати темељ интеграција европских нација које су у то време већ увелико започеле економско и политичко обједињавање прво у оквиру ЕЕЗ-а, а после ЕЗ и ЕУ.

Незадовољни што је интеграција Европе отпочела од економије и политике, дакле без дубљих вредносних утемељења које сматрају примарним, представници “Нове деснице” као алтернативног покрета официјелним европским интеграцијама, су се латили задатка да сачине једну идеологију која ће представљати основу жељеног европског идентитета. Материјал за то нађен је у првобитној индоевропској традицији – то јест у њеним модерним научним и филозофским интерпретацијама, у првом реду оним компаративног историчара религија и митова Жоржа Димезила те већ поменутог филозофа и мистика Рене Генона. Противници “Нове деснице” у томе могу видети “поново оживљени” фарсични псеудонаучни “аријевски мит” на којем су своју наводну супериорност градили немачки нацисти, а који је у новом руху утемељенији и одмеренији, како по својим научним основама тако и по политичким и идеолошким дометима.

Ипак се ове идеолошке претензије европске “Нове деснице” не могу квалификовати другачије него као један велики интелектуални напор да се створи нови политичко-религиозни мит који се пројектује у праисторију, а потом користи да се опишу многи савремени феномени (25) на један симплификовани начин. Иако је јединствено етно-лингвистичко порекло индоевропских народа неопобитно, залагање за постмодернистичко “оживљавање” архаичних патриајрхалних вредности о којима модерни западњак има веома мало представе (а још мање снаге да заиста живи у складу са оним што у вези са тиме може да разуме) често поприма облике “секундарне религиозности” која карактерише New Age покрете и њихов необавезни синкретизам. Код “Нове деснице” то је нарочито видљиво у фаворизовању већ миленијумима мртвог паганистичког политеизма (као наводно “толерантног спрам различитости”) спрам “униформног и искључивог” хришћанства, кога су узгред већ оцрнили истим тим квалификацијама сви они модернисти против којих европски “нови десничари” жустро устају. У такав интелектуалистички и усиљен паганизам “Нове деснице”, наравно, не верују ни сами његови заговорници. Његово идеолошко популаризовање је далеко од сваке реалности, и најблаже се може окарактеристи ексцентричношћу, ако не и нечим горим.

Све у свему, када се европска “Нова десница” бави било критиком капитализма, било социјализма или либералне демократије, а поготово савремених културних феномена, њени су осврти високо квалитетни и луцидни. Међутим, када се дође на ниво позитивних алтернатива које “Нова десница” нуди насупрот модерним појавама, а које би требале да одмене униформне, тоталитарне или декадентне постојеће опције или проблематичне тенденције присутне у садашњости, решења која нам пружа су или банална, или већ виђена или чак бизарна.

Учинци Драгоша Калајића

Слична је ситуација и са делом Драгоша Калајића. Када год се Калајић латио да се критички бави модерним културним феноменима, или осветљавањем савремених политичких процеса користећи сазнања махом преузета од значајних европских мислилаца са којом наша јавност за време комунистичке диктатуре није имала прилике да се упозна, резултати су били позитивни, а понекад и врло квалитетни. Истовремено, Калајићева улога је била и просветитељска јер је на нашим просторима популаризовао низ изузетно значајних аутора који су у светским оквирима данас прихваћени као класици (Де Ружмон, Шпенглер, Вајнингер). У време комунистичког једноумља окошталог у партијске флоскуле ова делатност је била представљала право интелектуално окрепљење. Калајићева позитивна улога несумњива је и крајем осамдесетих година – када је са пропашћу комунистичке идеологије претила опасност да се у општем одушевљењу, са ослобађањем од марксистичких интелектуалних окова, енергије нарочито младих антикомунистичких нараштаја слију искључиво у плићак баналног одушевљења либерализмом и слободним тржиштем, он је критички (некад и претерујући у томе) писао о тамној страни тада тријумфалистичке идеологије делујући отрежњујуће на многе од својих читатеља.

Међутим, када је предлагао алтернативе било посусталом социјализму било галопирајућем либерализму Калајић је, попут његових западних идеолошких истомишљеника, често био недоречен, нереалан и неразумљив овдашњем просечном читаоцу. Његови филозофски ставови и идеолошка убеђења – поготово исфорсирани неопаганизам, поза у опхођењу и високопарна реторика нису могле да кореспондирају са ширим народним слојевима који су Калајићеву делатност доживљавали (у најбољем случају) као извештачену и ексцентричну. Најгори учинак Калајићевог јавног деловања свакако представљају његови „десничарски“ следбеници из уских интелектуалних кружока и света публицистике, који, као и сви епигони, опонашањем његовог стила и понављањем општих места (и то из друге руке) из Калајићевог опуса, често представљају карикатуре онога за шта се издају, које не разуме нико па ни они сами себе.

Утицај Калајића на поједине интелектуалне кругове, нарочито генерација које су стасавале у време распада СФРЈ, је огроман и још увек непрепознат у широј јавности. У неким димензијама ради се готово о „поклоничком култу“ (ткз. калајићевци), што је само још један доказ колико јак и дубок утицај на животе других може оставити доследност речи и дела, без обзира на њихову истинитост или стварну вредност.

Са друге стране критике, презир, па и отворена мржња са овдашње либералне и леве сцене која је тек нешто бројнија, али исто тако самозадовољна као и Калајићеви поклоници, потпуно превиђа да је Драгош био једна у великој мери модерна и западњачка појава на српским просторима, и то како у својим основним уверењима, тако и начину наступања. Њихово симплификовано, манихејско поимање у којој се сврставање на страну сопственог националног копруса аутоматски повезује са примитивизмом, зоолошким национализмом и „филозофијом паланке“ не допушта да једна тако „озлоглашена“ фигура као што је Драгош Калајић може окарактерисати западњачком и европском. Једноставније је било представити га као продукт „домаћег безумља“ него признати себи да у Европи и на целом Западу, тој обећаној земљи ка којој се стреми без обзира на жртве, постоје (и то у највишим интелектуалним круговима) људи који гаје исте „омражене“ ставове које је најлакше олако квалификовати „фашистичким“ и „екстремним“ него их разложно узети у разматрање и преиспитивање. А Калајић, он је управо то био - домаћа варијанта постмодерне европске деснице и прворазредни репрезент свих њених кључних ставова.

Калајићево сврставање на српску страну у распаду Југославије, његов ратни и поратни јавни ангажман није био узрокован његовим „српским“, патриотским осећањима и ставовима. Напротив, на српску страну у рату су га довела његова идеолошка убеђења којима је желео да остане доследан. Да је његова „европска идеологија“ указивала на погубност српског национализма спрам његовог филозофско-историјског те геополитичког светоназора, Калајић би му био најжешћи непријатељ. Тек након непосредних животних искустава и сусрета са српским динарским, патријархалним становништвом на ратиштима широм бивше Југославије, Калајић се постепено, у оквиру својих идеолошких „димензија“, „посрбљивао“ и емотивно саживљавао са оним жељеним „индоевропским“ код свог народа, тешко поимајући ону дубљу и значајнију „православну“ димензију којом је натопљено српско етничко биће на чију страну је стао у једном тешком времену и једном прљавом рату.

Парадоксално, Калајићево „идеолошко европејство“ по свом жару показивало је на његове српске и словенске менталитетске корене. Као и сваки Словен који доследно и до краја усваја идеолошке парадигме формиране „са стране“ (најчешће на Западу) (26), и живи их дубље и искреније чак него њихови оригинални творци, Драгош је био прави и можда најбољи репрезент и врлина и мана оваквог „погледа на свет“. Могло би се чак рећи да је свом доследношћу у живљењу по овим вредностима, он био већи Европљанин од сопствених узора, ма како то на први поглед чудно изгледало. Ту доследност му ни његови нажешћи идеолошки непријатељи не могу порећи.
Опричник
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 743
Приступио: феб 2012

Re: Драгош Калајић

Порука Опричник 1.3.2012. 11:36

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

НАКОН СЛОМА ИЛУЗИЈА



Поглавље из дела:
ЕВРОПСКА ИДЕОЛОГИЈА; ,,Никола Пашић“, 2004.


Куда усмерити поглед очекивања појаве стварног ауторитета? Сила инерције усмерава такав поглед ка остацима или рушевинама оне установе из које се први пут објавио auctoritas у политичкој повести Европе. Реч је о сенату. Да би се таква установа потпуно отворила за појаву стварног ауторитета неопходно је да буде такође потпуно обновљена, што изискује ванредно препознавање те врлине и једнако изузетну снагу да се њој отвори пут ка подобном месту. Оно што данас опстаје на политичкој сцени Европе под именом сенат у најбољим случајевима је само нека врста вишег места провере и исправљања одлука нижег дома вишестраначке, представничке демократије, премда су и ту сенатори de facto изабраници истих странака, заступајући одговарајуће интересе, који су све даљи од изборних основа.

Као елемент врха троделне структуре евроаријевске заједнице, ауторитет за своју политичку појаву и делотворност изискује њено исправљање, односно обнављање. У непосредном видокругу пак нема знакова припрема таквог великог исправљања, осим оних који га најављују посредно, дакле осим симптома слома и краја једног цивилизацијског циклуса. Опажање Ортега и Гасета да ,,новац влада само када нема другог начела које влада“ ваља допунити увиђањем да тамо где новац влада ниједном супротном начелу није допуштено ни да јавно постоји а камоли да мирно превлада. Управо Ортега и Гасету дугујемо једну надахњујућу поуку историјског искуства о повратку ауторитета захваљујући слому олигархијских и противплемениташких илузија: ,,Када колективна осећајност доспе до тог ступња обично почиње нова историјска епоха. Бол и пропаст стварају у масама ново држање искрене скромности која окреће леђа свим антиаристократским илузијама и теоријама. Престаје кивност спрам изузетне мањине. Признаје се нужност њене посебне интервенције у друштвеном суживоту. На тај начин претходни историјски циклус се затвара и отвара се други. Почиње период у коме се обликује нова аристократија.“ (Ortеga y Gasset, 1921.)

Где данас стоји или стасава та нова аристократија, природни носиоц обнове веродостојног ауторитета? Ако ту запитаност поставимо у перспективи сагледавања агоније једног света, односно западног циклуса цивилизације, мораћемо закључити да одговор ваља тражити управо у европском кругу, међу рушевинама. До сада европски дух увек је знао да на изазове криза, декаденција и сломова одговори новим идејама које су умеле да обнове и препороде живот Европе. С друге стране, у другим културно-цивилизацијским круговима већ вековима нема, као ни данас, никаквих знакова појаве па ни припрема неке самобитне вредносне алтернативе процесима прозападњачавања света. Премда се, према опажању Самјуела Хантингтона, сенка коју баца цивилизација Запада на свет стално смањује, као и њен удео у светској производњи (Huntingtnon, 1996.) – што је с одговарајућег становишта битни показатељ моћи – остале културно-цивилизацијске кругове карактеришу, у најбољим случајевима, само одбрамбени процеси, асимилације и прилагођавања сопствених, ослабљених традиција те обичаја западњачким моделима и нормама.
Једно је извесно: обнову ауторитета је могуће очекивати само од оне врсте људи која је способна да стоји усправно међу рушевинама, неусловљива процесима пропадања. Реч је о дословном постварењу једне метафоре херојског човека, коју је нашим мислима и сновима оставио у наслеђе Хорације (Ode, III, 3): ,,Ако сломљен пропадне свет – он ће неустрашив стајати међу рушевинама.“

Таквих људи извесно нема међу масама поборника, службеника и медијума наказне, лихварске и тровачке цивилизације Запада, која представља потпуни преокрет свих суштинских начела живота и светоназора, врлина и вредности евроаријевског те европског човека. У питању је људски материјал обележен ненадокнадивим моралним и/или интелектуалним слабостима, из кога није могуће обликовати нову аристократију те носиоце ауторитета. Реч је о преполовљеном човеку модерне цивилизације Запада, који је заправо крајња супротност оне целовитости што је одликовала узорне чланове савета стараца широм евроаријевског света, од римских сенатора до аријских samnyasin-а.

Носиоце обнове ауторитета није могуће наћи ни тамо где се уздижу катедре званичне знаности модерне цивилизације Запада, јер њен основни и обавезујући светоназор, у знаку владавине квантитета (Guenon, 1945.), такође преполовљује човека, лишавајући науку те сваку одговарајућу спознају и делотворност квалитативних, дакле битних димензија ствари и појава.

Недостатак ограничене природе и спреге знања те научних дисциплина – које су се у античком свету идеално усредсређивале ка свом философском исходишту, средишту и предводништву – осведочава крај вековно дугог процеса распадања.

Извесно је да и оно што је остало од дисциплине зване философија, или што се тако – најчешће потпуно неосновано – самоназива, не може преузети и обновити улогу коју је она имала у својој хеленској младости: једина расположива алтернатива мастурбаторском и суштински самоубилачком а посвудашње наметаном и распрострањеном смеру аналитичке философије и осталих метастаза неопозитивизма (Paci, 1965.) је Хајдегерово упућивање на потребу обнове спознаје невиности те самозапитаности пред светом, уз помоћ етимологије и песништва те шумског одметништва од цивилизације Запада, уз пуку наду да нас пред навалом распомамљених сила нихилизма ,,само неки бог може спасти“. (Heidegger, 1980.)

Следећи логику антитеза, друго почињање европске мисли треба очекивати с оних места где постоји најживља свест о природи нихилизма те препородилачка воља. Једно од таквих, најистакнутивијих места на мапи европске мисли обележавају мислиоци – од Хајдегера до Јингера и Шпенглера – који су умели да венчавају и стваралачки развијају Ничеове прве лекције о нихилизму и Гетеова посредовања традиционалних доктрина о природи. Они су пружили и многе надахнуте и надахњујуће примере плодоносности спознајног ка квалитативним димензијама предмета сазнања. Реч је о знацима или предзнацима обнове холистичког погледа на свет, саобразног идеалу целовитости који одликује веродостојну евроаријску и европску спознајну покренутост. Основно упориште тих предузећа насупрот струја анархије није у песништву, ни у философији strictu senso, нити у друштвеним или природним знаностима, већ између, на месту укрштања њихових перспектива, уз међусобне утицаје. Стога најбоље плодове таквог погледа на свет карактерише спрега песничке надахнутости ума, философске будности разума и знанствене обавештености. Та спрега најпродорније осветљава своје предмете бљесцима интуиције кроз оптике сличне оним које су творене за физиогномска, карактеролошка и иконолошка истраживања. Изопштеност таквих оптика из света званичне знаности добро их препоручује за хоризонте будућности, с оне стране слома цивилизације Запада, у коме имају знатног удела и слабости одговарајућих наука.

У политичком домену, следећи логику дуализма, обнове целовитости као основе за иступање истинског ауторитета ваља очекивати тамо где политичка мисао и делотворност теже крајњем превладавању процеса распадања, дакле ка обнови јединства. Ту обнову знатно олакшавају управо крајњи исходи процеса распадања, где и сама одређења друштвених те идеолошких посебности и супростављености – почевши од оних најкрупнијих, у знаку супротности између левице и деснице – губе свако поуздано упориште и начело, значење и значај. Растуће слабљење тих начела, пропадање значења и урушавања значаја идеолошких одредница левице и деснице у процесима глобалистичког нихилизма отклањају велике препреке противпокрету. Пред ударима последњег и највећег аватара демоније економије, званог глобализација, пређашња класна и идеолошка непријатељства губе сваки значај јер су сви делови или слојеви друштва угрожени, што омогућава појаву оне врсте солидарности која је својствена веродостојној заједници, односно нацији. Ако је веран идеалу целовитости, такав противпокрет мора да га постварује затомљењем сваке могућности грађанског рата између левице и деснице, уздизањем свог упоришта далеко изнад попришта деоба и непријатељства, покретањем синергијских сила, окупљањем оног што је расуто.

Неопходно је истаћи и једну ванредну вредност услова које човеку намеће цивилизација Запада. У егзистенцијаном домену непосредно искуство сила нихилизма и наопакости, стицано на местима отпора је драгоцено па и неопходнио средство саздавања нове аристократије, једнако као што се и стара рађала на ратиштима, кроз преображавајућа превладавања свих слабости својствених људском елементу. Можда је излишно истицати да су искушења својствена мирнодопским условима живота под сенком цивилизације Запада данас безмерно већа од оних средњевековних те да су испити које мора положити нова аристократија знатно тежи, а мете више.

Извор:http://mikrotheos.blogspot.com/2010/03/blog-post_7142.html
Опричник
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 743
Приступио: феб 2012

Re: Драгош Калајић

Порука Опричник 1.3.2012. 13:56

Одлични текстови Драгоша Калајића:



Опричник
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 743
Приступио: феб 2012

Re: Драгош Калајић

Порука Опричник 15.3.2012. 23:24

НОВА АРИСТОКРАТИЈА НА ВИДИКУ

Слика

Да ли човек треба да личи на Бога или мајмуна?

Каква је разлика између орлова са стегова европског племства
и мишева те патки из стрипова модерне под-културе?

Шта је прави смисао изјаве Луја XVI: ''После мене – потоп!''?

Каква је веза између краљеубиства и масовних гробница?

Шта симболише круна?


Слика

Одбојност коју у модерном човеку може изазвати појава идеала званог ''монархија'' – искусио сам двадесетој години живота. Тада сам, на римској сцени ''трка авангарди'' привукао позорност једног новинара шик-шок недељника АВС који ме је посетио с намером да направи портрет пустоловног бегунца из комунизма ка ''слободном свету'' капитализма. Веома се разочарао кад је дознао да сам кроз ''гвоздену завесу'' прошао помоћу пасоша, који нисам одбацио. Потом га је потпуно збунила изјава да сам се на Истоку осећао у једнакој мери слободан као и на Западу. Изјава је била заснована на уверењу да ниједан систем не поклања слободу већ је човек сам мора изборити. Додао сам да су ми такође једнако одвратни и комунизам – као и капитализам. Замолио ме је, иронично, да га обавестим о неком ''трећем'' систему где бих волео живети. Одговорио сам, охоло попут глумца на сцени аматерског позоришта, да мом естетском идеалу одговара једино монархијска држава или аристократска република. Очи су му, на пречац, засијале.

Од те узгредне исповести новинар је вешто направио ударну репортажу. Млад, авангардиста а монархиста – то је изгледало сензационално попут вести да је неки човек ујео пса. У то време, почетком шездесетих година столећа, монархијски идеал је окупљао само инат групице непоколебљивих носталгичара, с једном ногом у гробу. Појава репортаже ојадила је господина Гаспара дел Корса, власника галерије ''Obelisco'', за коју сам радио. Био је озбиљно уплашен и уверен да сам угрозио углед и пословање галерије, прослављене првим изложбама Далија, Бурија, Магрита, Раушенберга... Премда у галерији није било никога изизев нас и секретара, говорио је шапатом као да је простор ''озвучен'' инструментима неке тајне полиције: ''Такве ствари се не говоре јавно! Изгубићете све симпатије критичара! Како да им то сад објасним? Најбоље би било да све то лепо демантујемо. Као: по среди је неспоразум због Вашег слабог познавања италијанског језика.''

Слика

Добро се сећам да ми је огромни капитал самопоуздања – стечен тучама по сокацима београдске Чубуре и на трибинама литерарних дружина Треће те Четрнаесте београдске гимназије – био знатно начет. Ипак, ништа нисам порекао и тако сам, гурнут скандалом, закорачио у незнани простор усамљености. Око мене све је опустело: ишчезли су поздрави и осмеси. Једне вечери, на отварању неке изложбе, где се окупио ''сав Рим'', док сам стајао, издвојен, при крају buffeta, прикривајући осамљеност тобожњим интересовањем за послужења – пришла ми је једна витка фугура племства, коју сам познавао једино по фотографијама призора ''слатког живота''.

Био је то принц Дадо Русполи, последњи потомак славне, хиљадугодишње лозе, познатије као play boy без премца, увек у друштву најлепших жена света, од Брижит Бардо до Елизе Мартинели. Загледао се и моје лице једним оком орловског аристократицизма и другим оком декадентног релативизма, упитавши: ''А ви сте онај млади верник монархијског идеала?'' Климнуо сам главом као да признајем неку порочност. Осмехнуо се: ''Лепо је чути да неко има смелости за такав идеал данас, када се и племићи масовно уписују у партије демократије. Знате ли да такав идеал не доноси срећу?'' Није тражио одговор већ је пробао један залогај димљеног лососа. Кренуо је руком за другим али је одустао, извивши покрет у пантомиму безвољности: ''Mangiare non é chic!'' Са истом безвољношћу осмотрио је лица гомиле да би ме обавестио: ''Видите, ни они немају срећу. Само изгледају срећни, глуме срећу. У њима је све мртво, тамно, без искре живота. Ви бар имате ту искру. Нисте ни свесни, можда, каква је то привилегија, какав дар од Бога''.

БОЖАНСКА ИСКРА У ЧОВЕКУ

Слика

Да ми је неко тада поверио своје озбиљно уверење у будућност велике обнове монархијског идеала – попут ове што обузима срце народа, широм православне Европе , од Београда до Москве – ја бих такође озбољно посумњао у његово ментално здравље. Ипак, ако су непосредни увиди писца ових редова довољни за ваљани вредносни суд – покрет обнове о којој је реч углавном није на висини свог идеала. Далеко је испод идеала јер не поседује свест о најдубљим темељима монархијског поретка и о највишем смислу те установе метафизичке природе човека. Додуше, са одређеног становишта, изложено незнање је и врлина јер посредно осведочава искреност те природност жудње која потиче из сачуваних зона племенитости људског елемента.

Уместо да открију и покажу ту пламенитост, поборници обнове монархијског поретка је скоро стидљиво скривају те се прилагођавају просташтву противника, настојећи да рационалним разлозима образложе идеал чија је природа изразито над-рационална. Спуштајући се на разину противника а без оружја узвишености и знамења небескости – која својим бљеском ослобађају заточену истину суштине људскости и изазивају просветљење те преобраћење – поборници монархије унапред губе битку. Показивање позитивних примера уставних (квази)монархија у савременој Европи је сасвим недовољно за победу јер су у питању пуки симулакри, чије су добробити тешко одредиве и процењиве. Стога је умесно питање противника монархије: зар је неопходно променити толико много да би се добило толико мало?

Неопходно је спознати да најдубљи темељи монархијског поретка почивају у најбољем елементу људске ''мешавине''. Реч је о непревазиђеној дефиницији човека коју је нашим мислима и сновима пружио Платон. Према Платоновом учењу, човек није јединствено биће већ је ''мешавина'' у знаку дуализма божанског и животињског елемента. Божански или ''небески'' елемент присутан је у човеку посредством ума (изнад разума) и његове отворености за просијавања вечних и идеалних начела, односно вечних и идеалних формативних те информативних узора. Захваљујући тој отворености ума и уз помоћ светлости највиших истина – човек у себи сузбија навалу сила животоњског елемента те их укроћује и правилно усмерава за личну и општу добробит.

Затварањем ума и губитком ''небеске'' светлости, човек постаје плен и жртва, медијум или слуга ослобођених стихија нискости. Тако настаје прво психичка а потом животна и коначно друштвена ан-архија, односно супротност ономе што је вазда најбоље: архија (првобитност), Зато нас Платон позива на пут обнове ''првобитног стања'', на пут повратка ''звезданом пре-бивалишту''.

У том божанском елементу човека – који га чини усправним и битно, вертикално различитим од свих животињских врста – почива најдубљи смисао традиције да идеални монарх влада на основу божанског опуномоћења, по божанском праву. Зато европски народи кроз предања чувају саћање на божанско порекло древних династија. Зато су монарси витешке европе били обавезни да се на поприштима историје, врлинама ума и срца, докажу као веродостојни потомци богова.

Низ древнијих, индоевропских, традиција сведочи да је присутност божанске светлости у најбољим људима била видљива и голим очима. Знамење те присутности преузела је и хришћанска традиција, у облику ореола око глава светаца. Истом поретку симболизма припада и круна, знамење уједињења људског и божанског. По Рјечнику симбола Швалијеа и Гербранта, ''место круне на врху главе даје јој узвишено значење: она није само судионик вредности главе, врхунца људског тела, него и вредности онога што надвисује и саму главу, а то је дар који долази одозго: такво место обележује трансцедентни значај једног испуњења. Кружни облик круне исказује савршенство и суделовање у природи небеској, чији је симбол круг: У окруњеном спаја оно што оно што је испод њега с оним што је изнад... И напокон, твар од које је круна израђена, биљна или минерална, одређује посветом овом богу или оној богињи, природу извршеног јуначког дела и природу додељене божанске награде. Истодобно, круна открива које су надземаљске снаге биле ухваћене и искоришћене да би награђени подухват успео. Јасно је стога да круна симболише достојанство, власт, краљевство, приступ вишим редовима и снагама.''

Такође је јасно да се божанска светлост не поклања, ''демократски'' или ''комунистички'', свима већ се она предаје оним који је заслужују освојити врлинама мисли и дела, онима који успевају силом ума и срца ''приступити вишим редовима и снагама''. Реч је о чудесним подухватима који доказују племенитост. Победе и подвиге својих јунака Хомер објашњава њиховом способношћу да од богова предходно узму оно што он означава речју кудос. У питању је реч чије је значење до недавно било изгубљено те су је преводиоци тумалчили као ознаку ''славе''. Тек је славни индоевропеиста и лингвиста Емил Бенвенисте уочио нелогичност таквог превода: слава не претходи већ само услеђује победе и подвиге. Тражећи помоћ у осталим индоевропским језицима, он је уочио да је древно значење речи кудос сачувано у српском еквиваленту, у српској речи чудо. Дакле хомеровски јунаци узимали су од богова чудесне моћи делотворности.

Можемо закључити да се суштина улоге монарха и аристократије састоји у постварењу чуда спреге људи и богова. Зато Сервије учи да је ''краљ свештеник и мостоградитељ'' (''Majorum haec consuetudo ut Rex esset etiam sacredos et pontifex''). Јасно је да се ту мисли на улогу градитеља оног највишег и највећег моста, који повезује ''земљу'' и ''небо'', људе и богове, односно човека и снаге те енергије свемирског Реда.

Изостанак божанске светлости у монарху је огромна и ненадокнадива слабост. Ипак, у недостатку замене, таква слабост не може оправдати свргавање и рушење монархијског поредка ако монарх уме бар формално играти своју улогу, симболисати путоказ ка архији, ка ''звезданом'' завичају људске врсте. Присуство монарха бар истрајно подсећа људе да у себи садрже божански елемент те да га требају будити, чувати и развијати достојним мислима и делима. Присуство монарха на врху државе позива људе да буду слични Богу, јер су створени налик Богу. Рушење монархијског поредка отвара пут људског пада на коме човек прво стиче празноверје да потиче не од Бога већ од мајмуна а потом и постаје сасвим налик мајмуну.

КРАЉЕУБИСТВО: ОД ЛУЈА XVI ДО АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА

Убиство краља изазива најтеже последице јер се таквим злочином стварно или симболично затире највише осведочење присутности божанског елемента у човеку. Дакле, у питању је уморство не само једног људског бића већ и ''небеских'' начела које оно симболише, по формули самопредстављања Фридриха II: ''Ја Фридрих II, у служби краља Пруске.'' Историјско искуство нам сведочи да краљеубиствима скоро редовно услеђују ужасне несреће. Тако је убиство невиног краља Луја XVI означило почетак најстрашнијег периода у историји човечанства, обележеног светским ратовима и масовним гробницама, конц-логорима и геноцидима, свевлашћем демоније материјалне похлепе и тоталитарних система животињског материјализма, планетарним ланцем еколошких катастрофа и незадрживим ширењем технолошких пустиња нихилизма, светским размерама уништења вредности разноврсних култура и такође светским размерама изрођавања човека посредством наметања ''интернационалних'', под-људских, модела живота...

То је биланс историјског ''прогреса'', званично отвореног Француском револуцијом, односно преузимањем власти од стране ''трећег сталежа''. Као да је сечиво гиљотине, заривши се у демократску основу краљеубиства, ослободило неслућене снаге зла и смрти. Имамо већ предовољно историјског искуства – дугог две стотине година – да спознамо прави, пророчки смисао чувених речи Луја XVI: ''После мене – потоп!'' Мора се признати вештина масонских ''просветитеља'' који су успели, пред засењеном простотом, прикрити и преиначити смисао те краљевске опоруке, приказујући је, у школама одговарајућег ''усмерењаштва'', као доказ краљевске саможивости. Уствари, била је то велика и основна опомена: свргавање краља и начела које он отелотворује – руши све бране и омогућује потоп врлина и вредности.

Слика

И пред очима краљеубица уме да засија чудо присутности божанског елемента у жртви. Једно такво чудо се појавило и у Ипатијевском дому, у Јекатеринбургу, у ноћи седамнаестог јула 1918. године, када су непријатељи хришћанске, царске Русије и руског народа мучки убили Николаја II Романова, царску породицу, децу па чак и верне псе. Како обелодањује, данас, истраживач Гелије Рјабов, у студији под насловом Приморани смо да вас стрељамо, на основу прикупљених сведочења убица, премда су искусни џелати циљали право у срца жртава и премда је паљба трајала три минута – децу су потом бајонетима морали докрајчивати јер су показивала знаке живота. И даље: ''Било је још чудније да су се револверски меци одбијали од нечега и попут града скакутали по соби. Када су покушали да једну од преживелих девојчица пробуразе бајонетом – бајонет није успевао да пробије телашце. Због свега тога процедура је узела двадесет минута.'' Чуда су се појавила и на месту укопа: ''Када су почели да скидају једну од девојчица, видели су тело изрешетано на бројним местима а из рупа од метака сијали су се дијаманти. Онима који су ту били засијале су очи од похлепе. Командант је одмах распустио групу...'' И сам Рјабов уочио је чудо откривши скелете царске породице са лобањама у којима су савршено сачувани мозгови.

Рјабову припада слава и што је потпуно демолирао званично, бољшевичко оправдање злочина. Наводно, ''бели'' су напали Јекатеринбург па бољшевици нису имали времена за повлачење Романових на безбедно место те су одлучили да их ликвидирају, како би непријатељу одузели ''заставу контрареволуције''. Истина је да су ''бели'' напали Јекатеринбург тек осам дана касније, што ће рећи да су ''црвени'' имали довољно времена за повлачење Романових. Зашто су их убили? То мучи и Рјабова, на крају истраживања: ''Три дана која ми преостају до одласка у Москву лутам око рушевина Ипатијевског дома. Тамне мисли ме муче и обузима ме осећање револта. Зашто? Зашто су то учинили?''

''Револуционарни'' одговор пружа Лав Троцки алијас Бронштајн у свом Дневнику из изгнанства, из 1935: ''Одлука није била само опортуна већ и нужна. Бруталност тог преког суда показала је читавом свету да смо спремни на борбу без милости, не гледајући ником у лице. Егзекуција Романових се наметнула не само да би уплашила, ужаснула и паралисала противнике већ и да би протресла наше, да би им показала да се натраг не враћамо, да смо се отворили или за потпуну победу или за потпуну пропаст. У интелектуалним круговима партије можда је било незадовољства и врћења главом. Али масе радника и војника нису имале ни тренутка сумње. Не би разумеле, нити прихватиле другу одлуку''.

Никад нико није горе увредио раднике и војнике од самозваног ''вође'' пролетаријата, заправо агента великих лихвара, попут Шифа, Варбурга или Гинзбурга, који су финансирали Октобарску револуцију ради уништења хришћанске царевине и геноцида руског народа. Лаж Троцког јасно разобличује чињеница да није било могуће наћи Руса вољног да изврши цареубиство те су га починили странци , интелектуални фанатици и физички најамници. По зидовима Ипатијевског дома најамници су оставили порнографске цртеже а фанатици езотеријске знаке, сатанске симболе и један стих Хајнеа: ''Те ноћи је Балтазар од својих поданика био убијен.''

(Узгред речено, неколико деценија касније, у Београду, у кафани ''Руски цар'', један потомак ''белих'' Руса, по имену Леонид Шејка, основао је дружбу уметника ''Балтазар'', из које се развила ''Медијала'', један од најспектакуларнијих покрета отпора модерној култури те цивилизацији, у знаку идеала обнове ''краљевског'' пута целовитости европског човека).

Излишно је предочавати безмерну трагедију која је уследила погубљењу Романових и која још увек траје. Упутно је предочити узрочну везу између краљеубиства и трагедије српског народа јер она још увек није уочена. Довољно је педагошки поглед ограничити на сцену XX века, који почиње у знаку убиства краља Александра Обреновића. Као да је тада провиђење хтело показати људима безгранични апсурд тог чина – оно је на једном месту спојило крајње смешне побуде зликоваца и крајње свиреп начин убиства, који је с правом нашао одговарајуће место у аналима Крафт-Ебингове Сексуалне психо-патологије. И није случајно већ закономерно да су убице краљевског пара, припадници тајне организације ''Црна рука'' – иначе превасходно чланови масонске интернационале, попут Танкосића и Цигановића, или њени несвесни медијуми, попут Аписа – десетак година касније организовали атентат на престолонаследника Фердинанда Хабсбуршког у Сарајеву, створивши злоделом формални повод за Први светски рат, у коме је недужна Србија изгубила више од половине најбољег мушког становништва.

Претпостављам да је у очима наручиоца атентата и изазивача Првог светског рата – као средства уништења хришћанских царевина – сва кривица престолонаследника Фердинанда почивала у његовој оданости хришћанској доктрини и непоколебљивој борби против масонерије. Он је такође претио да ступањем на престо препороди царевину којој је служио.

Слика

Многа сведочанства указују да је и краљ Александар Карађорђевић био кажњен смрћу зато што се усудио да противуречи налозима масонерије и да Југославију спасе од трагичне судбине предодређене жртве анти-немачке и анти-европске политике такозваних ''Савезника''.
Исту судбину покушао је, in extremis, да избегне и принц Павле Карађорђевић те је зато био свргнут пучем од 27. марта 1941, који су извели издајнички, англофилски генерали и политичари масонске обедијенције. Исход тог симболичног ''регентоубиства'' је ужасно познат као цинично испуњење захтева заведене масе: ''Боље гроб него роб''.


Неопходно је истаћи да се убиством краља не окончава монархија: она се само из домена стварности повлачи у домен идеала. Краљеубиство означава почетак жудње за обновом монархије. То је добро уочио племић Риварол, велики бард контрареволуције, током револуционарног терора у Паризу. Гледајући како руља каменује статуу монарха – он је приметио да је само први ударац намењен краљу док остали заправо циљају рупу у споменику, симбол празнине отворене губитком суверенске присутности. У питању је типични парадокс нихилизма: уништивши врлине и вредности нихилизам губи сваки смисао те мора замрети ослобађајући простор за обнову или повратак изгубљеног. Ако пак истрајава у свом опстојању, нихилизам мора уништити оно што преостаје, дакле самог себе. Тако се ослобађају стваралачке снаге које на рушевинама нихилизма ускрсавају врлине и вредности.
Опричник
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 743
Приступио: феб 2012

Re: Драгош Калајић

Порука Опричник 15.3.2012. 23:33

''ПЛЕМЕНИТОСТ ОБАВЕЗУЈЕ''

Слика

Суштина изложених разлика почива у темељној супротности између племства и просташтва, односно између божанског и животињског елемента људске ''мешавине''. Зато епоху владавине племства у Европи обележавају катедрале и замкови, витешки и монашки редови, јуначки епови и лирска певања народа, подвизи светачког богољубља и аристократског частољубља а епоху владавине просташтва, широм савременог света, карактеришу банке и против-атомска склоништа моћника, масонска удруживања и мафијашке уроте, ''сапунске опере'' и рекламни тв-спотови те тријумфи мамонске идолатрије и лихварског користољубља. Изложене разлике могу се опазити и голим ухом те одговарајућом поредбом музике Европе пре револуција ''трећег сталежа'' и музиком ''последњих времена'', званом ''rock and roll'', односно ''Клати-се-и-ваљај''.

Владавина племства је свуда тежила да све уздигне ка идеалним висинама, обележеним соларним и небеским симболима, попут орлова са стегова и грбова. Владавина просташтва свуда тежи да све снизи и понизи, до опште, дакле најниже разине, до баруштина и подземља, одакле потичу осведочења склоности модерног човека, Мики Маус и Паја Патак, човек миш и човек патка.

Извршени преокрет вредности и врлина је толико дубок и замашан да обесхрабрује сваку наду у обнову веродостојне монархије или аристократске државе унутар циклуса модерне цивилизације. Обнова је могућа само са оне стране краја тог циклуса и његових ''последњих времена'', која многи знаци објављују. За обнову веродостојне монархије или аристократске државе неопходна је истинита револуција – у првобитном значењу тог појма – у уму и срцу човека. То је добро уочио и поменути претендент на француски престо објашњавајући смисао аристократског начела ''noblesse oblige'' (''племенитост обавезује''):

'' `Племенитост обавезује` значи да чинимо оно што нам наше срце и наше обавезе налажу да учинимо, значи прихватити одговорност своје улоге. Ако хоћемо бити племенити – морамо делати као племенити. Оно што недостаје Француској данас – то је друга револуција. Али не насилна револуција већ револуција духа. Нопходно је променити наш менталитет, наше обичаје, наше навике.''

Своју приврженост начелу ''пламенитост обевезује'' принц од Орлеана је доказао одлуком да лиши титуле наследника свог сина Анрија. Објашњава: ''Учинио сам све што сам могао за своје синове. Васпитао сам их да буду независни и настојао сам да у њима охрабрим жељу за афирмацијом. Нажалост, они воле само почасти и славу али не и одговорности. Лишио сам сина Анрија титуле престолонаследника, 1984. године, када се развео од принцезе Марије-Терезије, која је била савршена супруга са династичког становишта и која му је дала петоро синова – да би убрзо потом оженио једну буржујку. Такво понашање је недопустиво и неприхватљиво за католичког принца Француске.''

Ретки су људи који данас могу разумети а камоли одобрити и усвојити изложену етику делања. Чинови и поруке племенитости се фатално изобличују, до карикатуре, у свести модерног човека.

Док сам исписивао претходну реченицу, са путева сећања поново ми је пришао принц Дадо Русполи, доносећи један свој пример реченог. Једне сезоне ''слатког живота'', медијима масовних комуникација је завладала фотографија принца, снимљеног на улици Каприја, како корача носећи на рамену гаврана. Легенде су тумачиле фотографије као последњи ''штос'' славног play-boya који је изазвао масовна опонашања. У недостатку гаврана имитатори су на рамену шетали све пернато чега би се докопали. На виа Венету сретао сам и раскокодакане кокошке на раменима смртно-озбиљних власника.

Принц Дадо Русполи нашао се у улози слуге захваљујући последњој изабраници срца, глумици Кармен Манцано: пратећи је на дуготрајне пробе, он се постепено умешао у живот позоришне дружине до толике мере да се коначно нашао и на сцени, прихвативши понуђену улогу. Наведено чуђење пред падом човека од принца до слуге – педагошки осведочава психологију савременог човека, која је управо сушта супротност аристократског.

Типични модерни буржуј, који по дефиницији не поседује никакву племенитост, нити одговарајуће самопоштовање и самопоуздање – има панични и често параноични страх од мешања са нижима од себе на наопакој друштвеној хијерархији, одређеној плутократским начелима. Без такозване ''солидне материјалне базе'' – буржуј је нико и ништа те потпуно изгубљен.

Слика

Веродостојни аристократа, наоружан врлинама духовне вирилности и племенитости те одговарајућим самопоштовањем и самопоуздањем – нема никаквог страха од мешања са нижим од себе па чак и са најнижим: нико изузев самог племића не може угрозити његов статус. И без икакве ''материјалне основе'', односно без и пребијене ''кинте'' – аристократа остаје целовито оно што јесте и што је његово битно обележје. Сведочи исповест принца Дада Русполија, изречена пред замком Вињарело.

"Данас, као и јуче бит аристократије треба схватити као дужност: дужност васпитања, дужност часности, дужност храбрости. Ево једног практичног примера: Вињарело, пре педесет година, био је пун породица, гувернанти, кувара, коњушара, возача. Сад је остао ту само један стари вртлар који једва успева да одржи поредак чувеног врта италијанског стила. Времена су се радикално изменила. Од огромног феуда око замка – ни један квадратни метар терена више није наш. Крузеирос, бразилска монета која је чинила богатство моје мајке – постао је безвредни папир. Е па добро, мој отац је преживео тај ударац судбине а да није трепнуо, оставши усправан попут храста. Што више аристократија губи материјалну моћ – то се више оснажују њене моралне енергије. То је храброст која долази из далека.''

Ако неког занима зашто сам узео за пример аристократског држања управо принца Дада Русполија – одговор почива управо у начелу ''племенитост обавезује''. Покушао сам да применим то начело те сам посегао за најслабијим уместо за јачим или најјачим примерима. Сам принц себе дефинише као ''декадента''; ''Не поричем декаденцију. У Сједињеним Америчким Државама, када хоће да ме увреде, кажу ми: `You are a decadent!` И не знају да ми пружају комплимент јер се цивилизација рађа увек из декаденције а никад из варварства.''

Постоји и друга врста декаденције којом се окончава цивилизација. Реч је о декаденцији цивилизације, попут модерне, коју карактертишу симптоми позног, односно сенилног варварства. Таква декаденција ослобађа ову арену универзума за појаву нове културе. Ту почивају највеће наде и у појаву нове аристократије те одговарајућег поретка. Учи Ортега и Гасет: ''Када колективна сензибилност дође до тог ступња, ту почиње нова историјска епоха. Бол и страх стварају у масама нову особину искрене скромности која окреће леђа свим антиаристократским илузијама и теоријама. Нестаје мржње према еминентној мањини. Признаје се неопходност њене специфичне интервенције у друштвеном животу. На тај начин затвара се један и почиње други историјски циклус. Почиње период у коме се обликује нова аристократија.''

(Преузето: ''Погледи – Специјал'' (''Повратак Краља'') бр.1.; НИП ''Погледи''; Крагујевац; 31. јануар 1991.; стр.22.-26.)
http://www.czipm.org/kalajic_03.html
Опричник
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 743
Приступио: феб 2012

Re: Драгош Калајић

Порука Опричник 26.3.2012. 10:32

Један од мени најомиљенијих Калајићевих текстова:

УЈЕДИЊЕНИ ПОБЕДИЋЕМО ЗВЕР!

Предмет нашег огледа су разлози виталне неопхдонoсти стварања органске културно-политичке, војне и привредне заједнице словенских народа, способне да предузме сопствени и самобитни пут развоја, који ће ослободилачки сломити претеће обруче »новог светског поретка«, што затварају хоризонте људске мисије у овој арени универзума и што човека своде у кострети економске животиње. Овде ће бити реч о могућностима словенског одговора на изазове мамонскомасонског новог светског поретка«, о потенцијалима словенских народа и њихове идеалне заједнице да отворе перспективу новог и препородилачког циклуса Европе, са оне стране »сумрака Запада« и све очигледнијег те ближег краја "модерног света илузија" (Рене Генон), односно смака наказне, лихварске и тровачке псеудоцивилизације и одговарајуће антикултуре.

Неопходно је, пре свега, сагледати наше стање и расположиве државотворне енергије. Ми живимо у рушевинама квазикомунистичког система који је дебилни брат а не противник либералкапиталистичког система, абортиран од исте мајке, демоније економије псеудоцивилизације Запада. У тим рушевинама буде се огромне и деценијама затомљаване енергије, које попримају облике националослободилачких покрета, што теже успостављању одговарајућих, независних и суверених држава. Свесно или несвесно, стварно или потенцијално, сви ти покрети словенских народа и државотворне жудње противурече пројектима новог светског поретка« и интересима његових жреца. Начелно, они су стога позитивне појаве и снаге које ваља подржати свуда где не штете словенском јединству.
На жалост, оставштина квазикомунистичких режима и одговарајућих анти националних политика, по формули »завади па владај« — често усмерава националослободилачке и државотворне покрете словенских народа једне против других, на штету јединства и могућег савеза а у корист »новог светског поретка«, чији агенти већ отворено подстичу и злоупотребљавају братоубилачке ратове. Реч је о сукобима и ратовима око арбитрарних разграничења, мотивисаним територијалним ревандикацијама, што трагично обележавају ово време interregnumа и почетак епохе посткомунизма, од пропале Југославије до разореног СССР. Погубни и пречесто катастрофални учинци међунационалних сукоба и ратова пружају најпожељније и бесплатне аргументе агентима »мондијализма«, који засењују простоту поукама да је драговољно подвргавање народа свевлашћу "новог свет ског поретка", уз одрицање од права на слободу, независност и државни те економски суверенитет — једино разумна и спасоносна алтернатива или бар најмање зло.

Три испита националних покрета

На овом месту нашег излагања неопходно је осветлити основна начела позитивног одређења и усмерења националних покрета. Историјско искуство нас учи да сваки национални покрет, свуда и увек, стварно или потенцијално, полаже три битна и хијерархијски узлазна испита ваљаности.
Прво и темељно питање гласи: да ли национални покрет доноси добробит сопственом народу?Главно пита ње другог, вишег испита гласи: да ли на ционални покрет пружа срећу и благодети широј геополитичкој зони, дакле, и другим народима? Највише питање трећег испита гласи: да ли национални покрет садржи врлине и вредности, воље и енергије који могу ваљано учествовати у стварању новог културноцивилизацијског органона и циклуса?
Другим речима речено, на том врхунцу, национални покрет полаже испит своје способности да превазиђе сопствена ограничења те да са другим, сличним или сродним покретима саучествује у изградњи заједничке империје.Није потребно образлагати правило реченог искуства да пука сила добрих па чак и најбољих намера није довољна гаранција да ће одговарајући национални покрет положити први и најлакши испит. У историји Европе новог доба ретки су национални покрети који су успели пре владати препреке првог испита али су скоро редовно падали на другом испиту. Добар пример таквог неуспеха пружа велики, сложени и противуречни немачки покрет, Dautsche Bewegung, који је препородилачки извео немачки народ из амбиса ратног пораза и очајања. Ипак. од мноштва струја и опција Dautsche Bewegung — Немачком је овладала само једна и најгора, »националсоцијалистичка«, кобно оптерећена националним егоизмом или идиотизмом (у старогрчком смислу те ознаке људске дебилности) и последичним непријатељством спрам других, словенских народа. што је на следећем испиту не само потпуно поништило све привредне, друштвене и културне успехе, постигнуте на првом, већ је изазвало и суноврат немачког народа у нови, још страшнији и дубљи амбис пораза и катастрофе.

Из збира свих историјских искустава можемо извести закључак да највеће могућности за постојани успех имају они национални покрети који већ од самог почетка право и превасходно стреме ка врховима трећег и коначнго испита вредности. Већ и сама спремност, вољност и способност за суочавање највиших и најтежих провера вредности — имплицира поседовање врлина и својстава који отварају широки пут успона, ка највишим обзорјима могућности самоостварења. Дакле, најбоље перспективе развоја отварају се пред оним националним покретима где су национална самосвест и воља пружања добробити сопственом народу само полазишта а не крајњи циљеви мобилизације енергија и снага.

Квалитативни домети националних покрета — на путевима предочене хијерархије — савршено су пропорционални димензијама и магнитудама продубљења националне самосвести. Ту важи »златно правилo": што је далекосежнији продор светлости спознаје кроз трезоре традициjе и националног памћења — то су виши узлети духовне самосвести. Ваља знати да традиција, по дефиницији, значи »пренос«. Јасно је да традиција, као Позитивна делотворност, подразумева пренос вредности које заслужују памћење и постварење, дакле, вечност. Следећи истрајно и доследно белеге традиције, правцима, прошлости, идеално ка праисторијском хоризонту, национална самосвест мора превазићи сопствени национални простор и време, односно историју те суочити и предузети перспективе што воде јединственом, "хиперборејском" исходишту и празавичају свих индоевропских те дакле и словенских народа. Национална самосвест која је спремна и способна да пређе предочени пут самоспознаје неминовно мора превазићи и сва сопствена ограничења те превладати одговарајућа искушења што подстичу међунационалне сукобе и ратове.

По закону коенциденције и међузависне спреге супротности. тај пут самоспознаје ка примордијалном хоризонту прошлости води и ка идеалном хоризонту будућности, ка великом испуњењу најдревније жеље народног бића, дакле ка обнови првобитног заједништва, у новим облицима живота. И управо је то примордијално, индоевропско јединство најпостојанија основа и највише надахнуће те врхунска легитимација предузећа стварања заједнице словенских народа, као језгра новог окупљања и уздизања Европљана, са оне стране »сумрака Запада« и краја његове псеудоцивилизације те антикултуре. Славни позив инспирисаног и инспиративног Фридриха Ничеа је много дубљи него што је мишљен: »Погледајмо се у лице — ми смо Хиперборејци! С оне стране севера, леда, смрти — тамо је наш живот, тамо је наша радост!”.
Савремени словенски народи нису вечни ентитети већ су створени деобама јединственог словенског ethnosa, изведеног из индоевропског првобитног органона, на историјским и разностраним путевима миграција и освајања. На тим многоструким путевима суочавали смо разноврсне изазове и стицали различита искуства и својства те особености. Дакле, задатак је препородити словенску заједницу и ујединити богатства различитих искустава, удружити капитале разнородних својстава и особености. Нови и неупоредиво већи историјски изазови рд свих које смо искусили изискују велико окупљање словенских народа и уједињење снага и енергија, моћи и талената.

Изложени задатак нема алтерантиве јер управо величина изазова »новог светског поретка« и агоније квазицивилизације Запада изискује уједињење словенских народа као једину могућност ваљаног самоодбранбеног одговора и препородилачког противпокрета. Ако желе макар само опстати и преживети — словенски народи се морају ујединити те створити своју културно-политичку, војну и привредну заједницу. У противном, одговарајући појединачно и неповезано на изазове »новог светског поретка« — сви словенски народи ће страдати и нестати са историјске сцене, услед огромних несразмера између планетарних размера снага модерног нихилизма и мајушних моћи отпора. Да би постигли егзистенцијални, биолошки »минимум« опстанка — словенски народи морају предузети заједнички пут ка »максималним« циљевима и највишим врховима метафизичког самоостварења.
На овом месту нашег излагања можемо спознајно суочити битне изазове “новог светског поретка” и његове силе нихилизма, као и свет могућности словенских, самобитних одговора.(...)

Ка препороду Словенске културе

... Непревазиђеном спознајом и дефиницијом човека као »мешавине« животињског и божанског елемента (zeon пое tikon), Платон нам је пружио посредно објашњење успеха нихилизма. Својства те »мешавине« св. Августин описује речима меланхоличног искуства: »душица, лабилна, поводљива, ташта.« Та »мешавина« је обично неупоредиво подложнија инфериорним и негативним утицајима него супериорним и позитивним. Према Платоновој доктрини, гашење светлосног формативног и информативног принципа ума уклања све препреке пред навалом сила из инфериорне сфере човека те изазива прво психичку, потом егзистенцијалну и коначно друштвену анархију.
Ми управо живимо у добу планетарног размаха те анархије, која је крајњи учинак вековног процеса нихилизма демоније економије. Ипак, већина људи још увек нема потпуну свест о катастрофалним размерама растројства и деградације људског елемента, услед поступности нихилистичких процеса, на које се човек свикава. Сличном поступношћу се шири нека болест у телу, тако да оболели не опажа нарушавање свог здравља, све до слома последње одбране. Додуше, просечни савремени становник планете већ уме да опажа, са ужасом, геофизичке манифестације нихилизма, незадрживо ширење његових пустиња и агонију природе, флоре и фауне. Нажалост, тај човек још увек живи у заблуди да су дејства нихилистичких сила половична, да оне погађају само спољни а не и унутрашњи свет, свикавају ћи се на сопствена обездушења и понижења.

Да би се ефикасно људским очима показала опустошеност унутрашњег света човека, неопходно је предочавати педагошке поредбе узорака неког давно прошлог и савременог живота. У свим доменима живота, све такве поредбе предочавају нам поларне супротности, попут оних између лепоте и ружноће, светла и таме, добра и зла. Паметном човеку и један пример је довољан: поредба валцера, последње игре монархијске Европе, обасјаног кристалном светлошћу, у дворанама племениташких магнитуда — и главног плеса афро-америчког сенилног варварства, у подземним дискотекама, под сабласним муњама light-show, што истичу тмину, плеса чији назив синтетише нихилистички програм демолирања човека: »rock and roll«, односно »клати се и ваљај«. Остатак нихилистичког посла обављају дум-дум позиви на самоуништење, рекламе первертираности, сатанизма и синтетичких дрога.
Жреци и стратези »новог светског поретка« добро знају да је култура основа сваког веродостојног народа те су стога културне вредности, врлине и традиције битна мета вековног нихилистичког solvе. Лишени сопствене културне основе, народи постају лак плен условљавања и уцењивања те се податно преображавају у безобличну масу. Огромна већина народа света је већ неповратно искорењена и декултурисана. Уместо активног живљења, стварања и развијања сопствених култура — ти народи, преображени у безличне масе, постали су пасивни потрошачи »интернационалних« сурогата изгубљених врлина и вредности, односно антикултуре made in USA. Наравно, са људских лица нестали су знаци радости, искре среће, руменила живости, уступивши места сенкама меланхолије, равнодушности и умора. Сви сурогати које производе фабрике такозване »масовне културе« осведочавају свуда и увек општи наум њихових изумитеља да људско буде сведено на подљудско, уз тотални преокрет вредности и врлина. Субверзија »мондијалиста« циља да посредством »масовне културе« људски порив ка племенитости изокрене ка нискости, да потребу за лепотом изопачи у склоност наказности, да жудњу за звуцима и мелодијама убије буком ритмова поживотињења, да тежљу ка божанском просветљењу преокрене ка мраку подемоњености, да осећање љубави затоми и човека претвори у сексуални механизам, да херојску и метафизичку установу брака те брачне верности сруши и као узор наметне колективни промискуитет...

»Мондијалистичи« програм уништења класичног европског система васпитања и образовања се изводи под ауторитетом одговарајућих установа, у служби »новог светског поретка«, попут УНЕСКО-а. Почевши од 1945. године, широм планете та установа непосредним или посредним акцијама уништава класични, диференцирани и »вертикални« систем васпитања и образовања а намеће једнообразни и »хоризонтални«, према програму стварања једноличног човечанства, односно »сиве расе«. Посебна мета удара биле су наставе латинског и старогрчког језика,који су углавном избачени из европских програма обавезног образовања, под исприком да су то "мртви језици" те дакле неупотребљиви. Наравно, прави разлог такве чистке почива у чињеници да су ти језици живљи од живих управо зато што су »мртви«, односно у чињеници да су они вечни и непроменљиви те стога идеални и непоколебљиви оријентири.
Уосталом, довољно је латинским и старогрчким изворницима привести значења кључних појмова модерне цивилизације, попут »демократије«, »револуције« и »пролетаријата« или »реакције«, »конзервације« и »традиције« — па схватити куда смера злонамерност »мондијалистичких« фалсификатора. Избацивањем класичних језика из обавезног образовања — Европљани су били отргнути од корена. Осим тога, класични језици су били непожељни због давно уочених педагошких врлина, као најбоља средства подстицања интелектуалног и етичког развоја слободоумне личности. Тако је отворен пут систему који вештачки продужава инфантилни стадијум, где дете учи само и једино посредством опонашања. Док је диференцирани и »вертикални« систем образовања стварао самосталне и независне личности — овај »мондијалистички«, једнообразни и »хоризонтални« систем производи послушне и зависне индивидуе, према потребама »новог светског поретка«.
У Европи, завршни ударац класичном систему образовања задала је вештачки подстакнута "студентска револуција" 1968. године, од чијих се разарања европски универзитети још увек тешко опорављају. На другој страни Атлантика, субверзија удара већ и на саме врхове универзитетског образовања, од Принстона до Стенфорда, где је на неделу систематски и отворени прогон капиталих дела европке културе из наставних програма.Великани европске културе, од Платона и Аристотела, преко Дантеа и Шексипира, до Ничеа и Достојевског су избачени као политички некоректни« аутори, као главни стожери »евроцентризма«, »белачког расизма«, »сексизма« и »елитизма«. Могли бисмо шаљиво закључити да се из Европе прогнани Карл Маркс, са својом необузданом мржњом према веродостојној европској традицији и култури — преселио у САД и тамо нашао нове поклонике. Наравно, са више и ретроспективне тачке гледишта, могли би закључити да се »марксизам« заправо вратио тамо одакле је наметнут Европи, првенствено Русији, силом капитала који је лихварска интернационала уложила у Октобарску револуцију.

Планетарни размах антикултурног и заправо антиљудског нихилизма изискује тотлану мобилизацију свих расположивих снага и средстава ради одбране словенских култура и словенског човека. Историјско искуство таквих одбрамбених предузећа — премда пред неупоредиво мањим изазовима — сведочи да она пропадају ако су само и једино конзервативне природе. И пуки спас остатака културних вредности изискује мобилизацију стваралачких, односно препородилачких моћи. Није довољно само чувати културне трезоре већ их је неопходно истрајно обогаћивати. Конзервативну акцију мора пратити и револуционарна, управо у из ворном смислу тог појма, дакле у смислу повратка првобитности.
Овде под »првобитношћу« подразуме вамо вечно и надисторијско врело стваралачких начела. Дакле, од пресудног је значаја избећи стрампутице носталгије за прошлошћу врлина и вредности културе, која редовно осведочава своју јаловост. Ваља спознати прави смисао споменика културе наших трезера: они су манифестације вечног и надисторијског врела стваралачких начела у одређеном простору и времену. Залудно их је обнављати и опонашати већ их ваља користити као путоказе ка вечној првобитности". Веродостојна културна револуција врши културни препород управо превазилазећи све споменике прошлости, суочавајући, непосредно, вечно врело првобитности. Све оно што је у таквом препороду створено ново спрам старог, само је нови израз древне, вечне жеље стваралачких моћи за постварањем.
Свако веродостојно уздизање културе изискује виталну основу, дакле животност народне културе. Није довољно само памтити и чувати митове и легенде, игре и обичаје, ткања и везове народне културе као ствари прошлости, већ је неопходно пробудити и подстаћи стваралачке моћи народа да се постварују у савремености, да се отварају ка хоризонтима будућности. Стваралачке моћи словенских народа су утрнуле и успаване јер им је одузето самопоштовање, које је основни темељ самопоуздања, битне енергије само остварења.
Истина је да су неповратно изгубљени стари амбијенти живота и његове древне структуре, који су скупа подстицали стваралачке моћи на остварења. Ипак, у инструментаријуму модерне цивилизације постоје многа средства која могу бити ваљано употребљена за добро, за успостављање нових и чак погоднијих услова живота народа, превасходно ратарског народа, који ће поново подстицати његове стваралачке потребе и моћи. Наравно, културну револуцију није могуће извести без неопходне политичке моћи и одгова рајуће, свестране подршке. Само једна одлучна и просветљено словенска политичка акција може освојити просторе и средства који су неопходни културној револуцији Словенства.
То освајање ваља почети од електронског неба, које је данас премрежено телевизијским канализацијама што на словенске народе избацују, непрекидно, смеће »интернационалне« или »мондијалне« антикултуре. Најближи и најстрашнији пример те узурпације од стране непријатеља словенских народа и словенске културе пружа (тобоже) »Руска телевизија«, која је скоро потпуно у власти и под контролом отворених русофоба. Отуда у програмима те »Руске телевизије« доминирају поруке и ритмови подљудских условљавања, док су садржаји веродостојне руске и словенске те европске културе систематски одсутни, дакле забрањени. И на овом месту нашег разматрања је очигледна нужност предузимања великог и ослободилачког јуриша руских патриотских снага. За такав јуриш је касније него што смо склони мислити али није прекасно.

Kа православном капитализму

Снаге »мондијализма«, под исприком флоскула попут »закони тржишта«, »слободна конкуренција« или »интеграциони процеси«, свуда намећу неоколонијални и псеудоимперијални систем експлоатације природних и привредних богатстава словенских народа. Агенти »мондијализма« се свуда жестоко опиру сваком покушају одбране економске независности, проказујући такве тежње као последице незнања, јер је у савременом свету тобоже немогуће очувати економски суверенитет. Ако би веровали доктринарим демоније економије, сви народи би морали капитулирати пред насиљем «новог светског поретка» те одустати од сваке воље за управљањем сопственом економском судбином. Морали би уклонити пред »мондијалистичким« пљачкашима све од бране и препустити им сва своја природна и привредна богатства.
»Мондијалистичку« догматику разобличила је управо вашингтонска политика, реагујући на растући и већ катастрофални спољнотрговински дефицит спрам Јапана, захтевајући обеснажење свих »закона тржишта«, начела »слободне конкуренције« и »отвореног тржишта«, захтевајући постављање заштитних царинских баријера уместо »интеграционих процеса«, јер је, наводно, Јапанска привредна експанзија »посебни случај«. Са становишта интереса словенских земаља, тај »посебни случај« је добра поука за одбране економске независности, у оквирима оптималних могућности и по мерама сопствених интереса. Уосталом, економска историја модерног света убедљиво показује и доказује, низом примера, да су сви успешни изласци из криза и сви привредни препороди извршени уз помоћ одлучних одбрана унутрашњег тржишта, дакле, уз помоћ знатних ограничења и условљавања. Сви ти примери великих економских успона и усправљања осведочавају такође начело примата политике над економијом. Под утисаком погубних утицаја наопаке »реалсоцијалистичке« политике на економију, ми смо пречесто склони да зазиремо од сваке помисли субординације економске сфере политичком одлучивању те стога постајемо лак плен сугестија либерал-капиталистичког модела. И у том погледу ваља умети разликовати средство од начина коришћења. Под утицајем просвећене и прагматичне политике доживеле су препород многе земље, од Немачке до Јапана и од Чилеа до Јужне Кореје.

Огромне размере потенцијалног тржишта економски уједињених словенских држава, као и комплементарности националних привреда, уз ванредна природна богатства и радне потенцијале омогућују таквој заједници чак потпуно аутархију, у случају крајње потребе.
Стога свеопшта субверзија и пропаганда агената »мондијализма« на власти у словенским државама, превасходно циља да онемогући покрете словенских народа ка стварању културно-политичке, војне и привредне заједнице, како би словенски народи, одвојени или разједињени те чак сукобљени, један по један или скупа поново запали у ропство, под господарима »новог светског поретка«.
Истој стратегији припада и силовито наметање либерал-капиталистичког модела, који је, према одређењима његовог најутицајнијег теоретичара, Фридриха фон Хајека, сушта супротност слободи и одговарајућој власти народа, као и темељним људским поривима ка правди и солидарности. У питању је модел који леги тимише и легализује најгоре људске или подљудске пориве као и безобзирну превласт снажнијих над слабијим економијама. По искреном признању фон Хајека, синтагма »слободна конкуренција« је само елегантна исприка за превласт снажнијих над слабијим, јер ту заправо и нема никакве конкуренције: унапред се зна да ће већи капитал победити мањи, да ће без државне помоћи национално предузеће бити прождрано од наднационалне компаније и њене планетарне мреже. Конкретна вредност производа нема великог значаја у тој »конкуренцији«, јер ће снага капитала уложена у рекламирање најгорег производа успети да га наметне масама уместо најбољег, ако овај последњи нерасполаже одговарејућим моћима.

За нас је битно сазнање да је либерал капиталистички модел сасвим туђ словенској самобитности и православној традицији, тим пре јер потиче из протестантске и јеврејске религије, како су убедљиво показала истраживања научника попут Макса Вебера и Вернера Зомбарта. Уосталом, посебни, премда не и последњи разлог за одбијање таквог модела почива у чињеници да он свуда показује знаке исцрпљености.
Тријумф јапанског модела привређивања, заснованог на будистичкој традицији, над либерал-капиталистичким моделом САД, пружа нам веома инспирисан и инспиративан пример.
ње славног јапанолога Серж-Кристоф Колма: »Доказано је да суштина јапанске савремености почива у уједињењу енергија две људске димензије економске и духовне. Економска страна индивидуе, која је затомљавала духовну страну, мора сада прихватити велики повратак духа. Јапанци превасходно настоје да афирмишу концепт рада који је типично будистички. То је оно што Јапанци зову 'Миши' а значи 'Пут'. По њима, рад није упућен задовољавању жеља, већ управо обратно: рад је Пут на коме се елиминишу патње (изазване жељама) и сузбијају жеље (што изазивају патње)«.

Исту подстицајну и оријентациону вредност има и јапански модел предузећа као »проширене породице«, дакле, као привредни продужетак органске заједнице и њеног живота, а што у словенској народној традицији има одговарајуће услове за примену, о чему сведочи и традиција породичних задруга.

За наше осматрање јапанских примера, посебно је значајно јапанско упорно одбијање увоза америчког пиринча, који је седам пута јефтинији. Са друге, америчке стране сукоба, Вашингтон од Јапана упорно тражи макар отварање тржишта за речни пиринач. У том наоко бизарном сукобу око наизглед неважног производа — зналачко око може прозрети дубоки смисао. Вашингтонски жреци »мондијализма« добро знају да би изнуђеним извозом прејефтиног пиринча уништили јапанско село, дакле основу јапанске културе и традиције, односно темеље јапанског привредног успона. Иста спознаја подстиче Јапанце да непоколебљиво бране своје ратаре.

Словенска културна револуција изискује и велики повратак земљи и селу, обнови његове животности и плодоносности, радости и среће живљења.Ако ретроспективно пратимо процесе нихилизма модерне цивилизације, доћи ћемо до његове прве и пресудне победе, која је последично омогућила све потоње. Реч је о победи нихилизма демоније економије над селом и ратарском културом, обележеном стравичним покољем стотине хиљада вандејских ратара, верних француском краљу. Тај већ двестогодишњи процес нихилизма карактерише управо систематско уништење села и ратарске културе те претварање слободних ратара у зависне пролетере, искорењене и обездушене, сабијене у казамате нових вавилонија. Револуција о којој овде говоримо налаже обртање тог процеса, дакле повратак земљи и селу, обнову изгубљених слобода и достајанства, самопоштовања и самопоуздања ратара.
Такву револуцију захтевају и елементарне, биолошке потребе човека јер је ширење пустиња и уништење природе еколошким катастрофама заправо последица демоније економије и њеног рата против људскости. Предузеће повратка земљи и селу подразумева и велики покрет обнове природе и оздрављења планете планетарне размере еколошке катастрофе су досегле критичне ступњеве, што изискује одлучни и општи препородилачки противпокрет. Према речима Лестера Брауна, управника истраживачког пројекта Stare of the World и одговарајућих годишњих извештаја, у издању вашингтонског Worldwatch Institute, »довољно је само прелистати извештај да би се схватило у какву се несрећу уваљујемо. Јаз између онога што је неопходно учинити да би се спасла животна средина и онога што радимо, све је шири и дубљи. Ми губимо битку за спас Земље.« И даље, по Лестеру: »довољно је само обратити пажњу на кору земље која се обрађује. Сваке године кора земље еродира и смањује се под бујицама које преплављују равнице, ненаилазећи више на шуме које би их задржале. Годишњи губитак хумуса планете одговара површини на којој се узгајају житарице у Аустралији. Осматрајући само аспект земље, можемо закључити да ће сваке године бити све теже за стотине милиона људи у свету... Чињеница је да су пет најтоплијих година XX столећа биле све садржане у последњих десетак година. Чињеница је да цене житарица расту и ако се има у виду ова тенденција, извесно је да ће и даље расти. То ће за стотине милиона људи Трећег света значити само једно и глад. И очајање. Глад ће бити авет која ће лутати светом.«

Словени могу спасти свет од коначне катастрофе ако се одлучно супротставе демонији економије и насиљу жреца »новог светског поретка« те ако од својих земаља створе врт узорне племенитости, лепоте и радости живота. Снагом тог примера препорода човека и заједнице, Неба и Земље — Словени ће преобразити свет. Нека ми верни читалац, коме захвљујем на поверењу времена и стрпљења, дозволи да на крају наведем речи здравице једног руског пријатеља, упућене ми ових дана, у Москви, речи што ме прате сво време рада на овом огледу, покрећући ми мисли и снове: »Ми се боримо за правду. Убићемо Звер. Победа ће бити наша!«

У Москви, почетком фебруара 1992.
Драгош Калајић

http://www.tvrdjava.org/casopis/index.php?option=com_content&view=article&id=44%3A2008-12-17-19-34-34&catid=14%3Arandom-cat-1&Itemid=26
Аватар
Новаков Грујица
Националиста
Националиста
 
Порука: 347
Приступио: мар 2012

Re: Драгош Калајић

Порука Новаков Грујица 30.3.2012. 14:26

Ова тема очигледно није интересантна члановима форума, јер мисле, а то је својствено Србима, да све знају. Ипак, није на одмет допуњавати је с времена на време.

"Једна грдосија с baby face која се понашала налик сеоској шерет-будали и хвалила титулом званичног доктора марксизма, обећавала је одушевљеним старцима да ће уз њихову новчану помоћ освојити власт, похапсити све комуњаре и изградити систем либералног капитализма, по америчком узору, те надасве раскомадати Брозов леш на шест делова, за сваку репблику по један. Ако не буде ишло са освајањем власти баш одмах, онда ће дотични са својим четницима силом освојити и отворити Брозов гроб, како би му у срце забили глогов колац, да се не повампири. (...) Ипак, таква самопредстављања и обећања била су довољна да једини живи четнички војвода пренесе дотичном свој чин, јуначки стечен у Другом светском рату. (...) Онај који је хтео да комада Брозов леш или да у њега бар забоде колац - тврдио је да његови кољу Хрвате с тупим и зарђалим кашикама за обување ципела. Такву, ружну а неуспелу црну шалу и сличне испаде нискости масе читалаца под сенком запада схватале су као најозбиљнију намеру." - Драгош Калајић, "Српска деца царства"
Удри врага, не остав' му трага,
али губи обадва свијета!


Слика
"Дисциплина - мать Победы!" - Суворов
Аватар
Новаков Грујица
Националиста
Националиста
 
Порука: 347
Приступио: мар 2012

Re: Драгош Калајић

Порука Новаков Грујица 30.3.2012. 14:33

Одличан текст Владимира Димитријевића објављен пре пар месеци у Геополитици

http://www.vidovdan.org/index.php?optio ... &Itemid=71
Удри врага, не остав' му трага,
али губи обадва свијета!


Слика
"Дисциплина - мать Победы!" - Суворов
Коста
Војвода
Војвода
 
Порука: 6403
Приступио: мар 2006

Re: Драгош Калајић

Порука Коста 30.3.2012. 20:28

Новаков Грујица ::Ова тема очигледно није интересантна члановима форума, јер мисле, а то је својствено Србима, да све знају. ..
...Драгош Калајић, "Српска деца царства"


Не бери бригу - нисмо заборавили Драгоша. Био iе фаца.

Нису се трпели - он и Шешељ - али iе Драгош био морална громада: позивао iе да се гласа за суiетног Воiчу, иако iе оваi (суiетни) знао да просипа жуч против `салонског фашисте` Калаiића.

Ерго: по томе се цени величина људи. Ипак iе Драгош био много већи човек од Шешеља. Опредељивао се из принципа.

Што Шешељ никад неће научити.
Правда држи земљу и градове...
Кадры решают всё! (Иосиф Виссарионович)
Dionis
Четник-почетник
Четник-почетник
 
Порука: 1
Приступио: апр 2011

Re: Драгош Калајић

Порука Dionis 31.3.2012. 1:10

Iako izuzetno cenim Šešelja,nesporna činjenica jeste da je Kalajić bio za Šešelja [/b]gromada[/b] i to u svakom smislu.Moj stari je dobro poznavao Dragoša i kaže da je zaista bio retko velik Srbin.A Šešelj je bio ljubomoran na Kalajića jer je ovaj bio šmeker svetskog glasa,što Šeki nikad nije bio :). Upozoravao je on još od 2002 god. radikale da batale kult ličnosti,da se okrenu stvarnim problemima,da ne gube vreme na gluposti,ali ga nisu slušali.Na kraju je ispao u pravu. Između ostalog,sasvim opravdano je napadao i Šešeljev 'tačerizam'.
Аватар
ландсер
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 197
Приступио: дец 2011
Место: Нови Сад

Re: Драгош Калајић

Порука ландсер 12.6.2012. 0:16

Има ли било где да се набави Драгошева књига ''Смак света'', било у електронском или неком другом облику? Тражим већ дуже времена и приметио сам да је његове старије књиге скоро немогуће наћи.
Аватар
Гага
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 868
Приступио: окт 2006

Re: Драгош Калајић

Порука Гага 12.6.2012. 21:27

Било на лимунду и на неком хрватском сајту са старим књигама. Пре око годину дана. Окачи купујем на
неком од сајтова купујем-продајем па види. Књига није била јефитна. Можда је има у Народној библиотеци.
Ако нађеш качи на нет.
Да Бог да догодине у Дреници.
Аватар
N.S.
Војвода
Војвода
 
Порука: 5846
Приступио: сеп 2005

Re: Драгош Калајић

Порука N.S. 13.6.2012. 0:19

ландсер ::Има ли било где да се набави Драгошева књига ''Смак света'', било у електронском или неком другом облику? Тражим већ дуже времена и приметио сам да је његове старије књиге скоро немогуће наћи.


Требало би да има у књижари "Николи Пашић".
Није све пропало кад пропало све је - Рајко Петров Ного
Аватар
ландсер
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 197
Приступио: дец 2011
Место: Нови Сад

Re: Драгош Калајић

Порука ландсер 13.6.2012. 13:51

Хвала на одговорима, потражићу. Иначе, кога интересују неке друге његове књиге, овде се могу наћи: http://mikrotheos.blogspot.com/2010/03/ ... _7142.html

Има ''Упориште'' и још пар занимљивих ствари, а цео сајт има доста одличних књига са тематиком традиционализма.

N.S. ::Требало би да има у књижари "Николи Пашић".


Зар та књижара није затворена од стране жутог режима? Нисам најбоље обавештен...
Аватар
Новаков Грујица
Националиста
Националиста
 
Порука: 347
Приступио: мар 2012

Re: Драгош Калајић

Порука Новаков Грујица 13.6.2012. 14:03

ландсер ::
Зар та књижара није затворена од стране жутог режима? Нисам најбоље обавештен...


Још увек ради некако, на пола погона.
Удри врага, не остав' му трага,
али губи обадва свијета!


Слика
"Дисциплина - мать Победы!" - Суворов
Следећа

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 22 гостију