srpskinacionalisti.com

Трагедија Војводе Павла Ђуришића и његових четника

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
SlobodnaKrajina
Војвода
Војвода
 
Порука: 2000
Приступио: авг 2008

Re: Трагедија Војводе Павла Ђуришића и његових четника

Порука SlobodnaKrajina 10.2.2012. 14:55

Аватар
Krivoravninac
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 157
Приступио: нов 2011

Re: Трагедија Војводе Павла Ђуришића и његових четника

Порука Krivoravninac 16.2.2012. 20:44

ОД ПОДГОРИЦЕ ДО ГРАДИШКЕ


...После лаког марша избили смо на Саву. Кретали смо се ка ушћу реке Врбаса у Саву. Уз помоћ мотајичких четника, одбили смо неколико партизанских напада по северним падинама Мотајице. У неколико махова усташе су преко Саве пуцале на наше колоне. Даљина је била прилична, па им нисмо ни одговарали на ватру. Тридесетог марта стигли смо у порушену и попаљену варошицу Србац. Овде је ушће Врбаса у Саву. Мост преко Врбаса запаљен. Једва смо пронашли неколико мештана. Били су Срби. Живе у збегу, па с времена на време сиђу до варошице. Причају чуда о усташким зверствима. Рекоше да знају за прикривене скеле и да ће нам врло радо помоћи да се пребацимо преко Врбаса. Сутрадан у саму зору, почеле су да саобраћају две скеле. Прво су пребачени делови Осме дивизије, који су успоставили мостобран. На другој страни све је било мирно. Преко набујалог Врбаса, два дана и две ноћи пребациван је народ, болнице, коморе и одред за одредом. Другога априла предвече, пребачен је Четврти пук, наша заштитница. Партизани су припуцавали, али су их наши бацачи држали на пристојном одстојању.

Лијевче Поље

Од Саве до Бања Луке, од Врбаса до огранака планине Козаре и Просаре, простире се равно Лијевче Поље, пресечено скоро на пола друмом Бања Лука - Босанска Градишка. У део источно од пруге и друма, по унапред направљеном распореду разместиле су се наше јединице. Села су сва српска. Народ нас је дочекао с одушевљењем. У кући где се сместио наш штаб, Павле је на капи домаћиновог синчића од око 7 година, приметио усташку значку са иницијалима А-П. Павле му, тобож озбиљно, рече: "Види ти овога малога усташе, носи Анту Павелића на капи". Малишан му одговори не трепнувши: "То усташе читају Анте Павелић, а ми Срби то читамо Александар - Петар". Малишан је убрзо постао љубимац целога штаба. Трећега априла стигли су курири од Вранешевића и Тешановића. Ови двојица су јавили чика Бранку да прикупљају растурене одреде и да ће за дан-два кренути за Лијевче Поље. Остојић је захтевао од Павла да се ови одреди причекају неколико дана, а то чекање испашће фатално.
Ујутру — наредба свим јединицама: два дана одмора. Наше патроле су дошле до близу друма Бања Лука - Босанска Градишка. Сазнали смо да се у селу Тополи налази слабије одељење домобрана. Исто тако и у варошици Александровцу. Наш даљи пут требао би да нас проведе између ова два места, сеоским друмом, који од села Сређана, са самог Врбаса, води преко сеоске раскрснице Шибићев Хан ка планини Козари. Село Шибићев Хан налази се скоро на средини између Тополеи Александровца. Пошто је ово село као нека раскрсница, јер се ту састаје овај друм, који води од Врбаса, са главним друмом од Бања Луке, Хрвати су овде поставили мало јачу посаду. Наши су приметили неколико бункера, као и ровове са бодљикавом жицом. После прикупљених информација, видели смо да према нама нема озбиљних снага, које би нас забринуле.
Мада су овде прилике за одмор војске и народа биле одличне, Павле је тешка срца испуњавао Остојићев захтев да овде причекамо долазак босанских одреда. Био је веома нестрпљив. Журило му се, а и ова равница му се није никако допадала.
Када је Секуле Дрљевић видео да Павле изводи свој план, а да му је "споразум" послужио да се ослободи једног дела рањеника и ништа више, договорио се са Павелићем да нам силом оружја спречи прелаз за Словенију. И Павелић је, поред очевидне пропасти његове "независне државе", нашао пута и начина да одвоји део својих усташа за обрачун са нама на Лијевчу Пољу.
Користећи наш дводневни одмор, усташе су зором 4. априла пребацили своје борбене јединице из Славоније и Бање Луке и извршиле напад. Напали су 29 пук код села Разбоја. У први тренутак, храбри Херцеговци су били збуњени, да би затим прихватили борбу, местимично прса у прса. Данас десетак херцеговачких гробова испуњава порту српске цркве у селу Разбоју. Херцеговцима је сместа притрчао у помоћ 7 пук. У осветничком заносу ова два пука су разбила усташе и натерали их у бекство. Шибићев Хан са бункерима и бодљикавом жицом пружио је усташама одлично склониште. После усташког бекства, наставила се митраљеска ватра. Курир 7 пука је дојурио у наш штаб и обавестио о догађајима.
И поред тренутног успеха у оружаном сукобу са усташама, наше воћство је схватило сву тежину наше ситуације. Нисмо се на време пребацили на Козару, па смо сада приморани да се са усташама бијемо по Лијевчу Пољу. Изиграни Дрљевић је горео за осветом. Мора да је дао Павелићу убедљиве разлоге, или обећања, када је овај пристао да пошаље своје усташе на нас, у дане када му је свака пушка била потребна.

Павле је хитно позвао све команданте. На овоме састанку, пуковник Балетић је предложио да неко оде до усташа и да им отворено каже да сада није време да пречишћавамо наше старе рачуне, јер се од Славонског Брода јасно чује грмљавина партизанских топова. Сам се понудио да пође. Сви су се сложили да не би било лоше покушати да се на било који начин прође без борбе. Поред Балетића, за преговоре са усташама су се пријавили и потпуковници Божо Јоксимовић и Павле Новаковић.
Подне је било превалило, кад је пуковник Балетић са остала два преговарача пришао усташким бункерима. Команданти су наредили да се обустави ватра. Неколико сати је трајало затишје. Почело је већ да се верује у успех наншх преговарача.
У сами сумрак чуло се у Шибићевом Хану неколико кратких рафала. Иза овога почела је да дејствује артиљерија преко Саве. Усташе су почеле да обасипају наше положаје са митраљеском и бацачком ватром. Борба се наставила. Значи: преговори су пропали.
Наши истурени одреди су осетили да су ски бункери на друму Бања Лука - Босанска Градишка сада били поседнути са јачим усташким снагама. Било нам је сада све јасно. Усташама је требало неколико сати да се споразумеју са Загребом. Павелић им је поручио да се четници униште по сваку цену.
Наша команда је сада грозничаво спремала план за пробој ка Козари. Курири су се разлетели. Почело је ужурбано померање наших трупа. Под заштитом мрака вршене су концентрације. Све је текло релативно тихо. Једно од последњих наређења било је да ће једна бела и једна црвена ракета означити почетак напада. Напад је одређен за 11 часова увече, да би се до зоре имало доста времена да се извуку на Козару болнице и остале неборачке јединице.
Главно жариште нашега напада треба да буде око села Шибићев Хан, јер је то раскрсница којом једино могу да прођу кола и коњи са болницама. За напад на Шибићев Хан, Павле је одредио Штабски батаљон, своју и Остојићеву личну пратњу.
Пета дивизија је добила задатак да напада јужно од нас и да по могућству заузме варошицу Александровац, те да на овај начин онемогући долазак појачања из Бање Луке.
Прва дивизија је имала да нападне на Тополу и северније ка Босанској Градишци. Овај напад бн требао да буде више демонстративне природе и са циљем да привуче ватру артиљерије. Први пук ове дивизије би морао да испадне на главни друм и да пошто пото постави било какве противтенковске бране.
'Двадесет девети пук је добио задатак да искористи наш напад на Шибићев Хан, као и напад Пете дивизије на Александровац, па да се између ова два положаја, по могућности неопажено пребаци на падине Козаре и да тамо обезбеди прихватницу и сузбије евентуалну интервенцију партизана.

Пуковник Мирко Лалатовић и капетан ,Нико Ралевић одређени су да формирају колоне избеглица и болнице на друму Разбој - Шибићев Хан. На знак да смо ослободили пролаз, ове би колоне требале да се најхитније пребаце преко главног друма и да избију на огранке Козаре, где ће их чекати Милорад Поповић са својим 29 пуком.
Осма дивизија ће бити заштитннца и последња би требала да пређе преко друма, јер се није искључивала могућност да се и партизани пребаце преко Врбаса и да нас, што је њима својствено, нападну с леђа.
После данашњег усташког пораза, гајила се нада да ћемо се сигурно пробити. Док се направио распоред и јединице стигле на полазне положаје, а нарочито док су се искупнле болнице и избеглице, прошло је много више времена него што је било предвиђено.
Тек када је и последњи очекивани курир стигао, Павле је дао знак да се нападне. Две поменуте ракете обасјале су Лијевче Поље у 2.30 ујутру. Са три и по сата закашњења кренули смо у напад. Дуж целога друма, на који су наше јединице напале, развила се жестока борба. Користећи бункере и одличне заклоне, усташе су пружале огорчени отпор. Једна бела ракета из Александровца јавила нам је да је варопшца заузета. Касније смо сазнали да је Александровац на јуриш узео Други батаљон 15 пука, под командом капетана Леша Дашића. Користећи овај први успех, цео Двадесет девети пук је јурнуо преко друма н после кратког, али жестоког окршаја избио је на падине Козаре. Са својом Првом дивизијом, мајор Иван Ружић је напао на Тополу и демонсртативно упутио нека одељења у правцу Босанске Градншке. За тренутак су усташе сву бацачку и артиљериску ватру пренели на Прву дивизију.
Под заштитом бацача и тешких митраљеза, кренуо је на јуриш наш јуначки Штабски батаљон. После неоинсивог пробоја кроз бодљикаве жице, командант поручник Манојло Вековић је успео да заузме неколико првих ровова и да уништи два јака бункера. Овај наш силовити напад показао је усташама наше намере. Кроз десетак минута пренели су сву ватру из бацача на овај сектор. У једном доста критичном моменту, лично нас је Павле повео на јуриш. Улетели смо у село. Настале су крваве борбе за сваку кућу. Више од два сата борба није малаксавала. Село смо скоро очистили од забарикадираних усташа, када зачусмо тутњаву тенкова. Долазили су од Тополе.
Почело је да свиће. Наши су безуспешно покушавали да ручним гранатама зауставе тенкове. На голој равници Лијевча Поља, није се смела дочекати светлост дана. Павле је наредио повлачење. Усташе нису ни покушавали да нас ометају, изузев што су два тенка насумице грмела из митраљеза.
Како тако, продор је пропао. У зору је стигао мајор Иван Ружић. Црн, прашњав и очигледно преморен, Иван је описивао тешке моменте око Тополе. Прво артиљерија, а затим тенкови нанели су његовој дивизији приличне губитке. Тенкови су заобишли бране, које су наши код Тополе поставили и неким сеоским стазама кренули ка Шибићевом Хану. Није им се могло ништа.

Око девет сати ујутру курир обавести Павла да су јаче усташке снаге кренуле од Вања Луке низ Врбас ка селу Сређани. Далеко испред усташког стрељачког строја ишла су два тенка.
Видећи да су усташе на путу да направе хаос, у сусрет су им потрчале наше две пратње — Павлова и Остојићева. Један курир је хитно упућен Вуку Калаитовићу, који је са својим корпусом био на самом Врбасу. Наређено му је да окрене све расположиве снаге ка Бања Луци. Са положаја око Александровца повучен је 4 пук, те смо тако на брзину успоставили фронт.

На сеоски друм смо набацали неколико стабала. Са Павлом и Остојићем посели смо једну повећу, зидану кућу, са леве стране друма, којим су се приближавали усташки тенкови. Било их је два. Један је био наоружан са топом и митраљезом, док је други имао само два тешка Фиатова митраљеза. Ипак, за нас доста. Протитенковског оружја нисмо имали. Млавски корпус је, додуше, имао 3-4 противтенковске пушке, али ни једног метка.
Са горњег спрата наше куће, већ смо Јасно видели усташке тенкове и на око 500 метара иза њих и њихов стрељачки строј. Такође смо посматрали и пребацивање Санџаклија. Окренули су се ка усташама. Посели су један подужи јарак поред сеоског друма, који је од Врбаса водио ка нашој кући. Десно од нас је 4 пук већ постављао своје "шарце". Тенкови су се били прилично примакли, када је са наше стране отворена ватра. Усташки стрељачки строј је био заустављен као громом погођен. Изненађени јачином наше ватре, усташе су се збунили, затим колебали, да би се на крају дали у бекство.
Док је један тенк пуцао из свога топа на нашу кућу, други је обишао нашу брану и нашао нам се иза леђа пресецајући нам евентуалну отступницу. Нашли смо се у очајној ситуацији. Један тенк је рушио кућу, а други нас је чекао са друге стране, пред вратима.
Три Павлова пратиоца, сви тројица потпоручници: Батрић Јеврић, Божо Аџић и МанојломЧуљковић, јавили су се добровољно да нападну тенк. Павле је одобрио. Са свих прозора засули смо тенк митраљеском ватром. Ови тројица, сваки са по две дефанзивне бомбе у рукама излетели су напоље. Кроз неколико тренутака тенк је био у пламену. У борби са тенком тешко је рањен потпоручник Манојло Чуљковић. Сутрадан је овај херој подлегао ранама. Видећи судбину овога тенка, други је опалио Још неколико граната и повукао се ка Бања Луци. У напола срушеној кући, оставили смо наших седам мртвих јуначких бораца.
Негде у ово време долетео је један усташки авион и просуо море летака. Секуле Дрљевић је претио физичким уништењем онима, који не пређу на његову страну. Позивао је војску и народ да откажу послушност четничким старешинама, називајући их енглеским плаћеницима. У самом летку је оштампана и популарна црногорска песма: "Ој, јуначка свјетла зоро, мајко наша Црна Горо.. "

Усташе и партизани удружени против нас
Тек што је прошло подне када се по падинама Козаре развила драматична битка. Козарски партизани су напали на херојски 29 пук. Усташе су пожурили да помогну партизанима, па је у неравној борби наш 29 пук формално преполовљен. Овом приликом је погинуо и командант, витез Милорад Поповић. Тек под заштитом мрака вратио се остатак пука. Скоро сви преживели били су израњавани. Да би бар иоле олакшали храбрим Херцеговцима, наши бацачи су цело после подне засипали усташке положаје, док смо ми беспомоћно гледали како усташе и партизани удруженим снагама уништавају једну од наших најбољих четничких јединица.
Павле се сада дао на посао да припреми понован пробој ка Козари. Штаб смо пребацили у село Разбој. Данашњи успех у одбијању усташког продора, подигао је знатно морал. Поново су се разлетели курири. Овога пута је Павле имао намеру да у ужем простору, и у виду клина, нападне са што јачим снагама. Напад је и ове ноћи одређен за 11 часова. Јединице су већ биле на положајима. Избегличке и болничке колоне доста уредно формиране. Око 10 часова увече Павлу је стигла поражавајућа вест. На један сат пре овако важне битке саопштено му је да је цео Први пук, заједно са командантом, прешао усташама и Дрљевићу. Овај пук је требао да вечерас одигра врло важну улогу.
Ово издајство је пољуљало цео план, као и наду у успех. Остале јединице су у припремном положају са нервозом очекивале наредбу за напад. Прелазак овога пука непријатељу, иако је држан у највећој тајности, није могао да се сакрије. Деморалисање се приметило. Ситуација изванредно тешка. Павле се саветује са осталим командантима. Издајство овога пука, трагедија 29 пука и почетак деморалисања осталих јединица, сводило је шансе на успех новога пробоја на нулу. Поготову кад су усташе сада тачно знали наше намере и планове. Сем тога, нама је и муниција већ понестајала. У току ноћи скупљали смо муницију кроз избегличке и болничке колоне. Остављали смо старије људе са само 5-6 метака. Напад је одложен. Ноћ 5-6. априла провели смо у приправности. Изузев пушкарања, није било озбиљнијих акција. У току целе ноћи Павле се саветовао са члановима Комитета.
У саму зору стигао је курир из Осме дивизије. Обавестили су Павла да су се јутрос рано партизани пребацили на леву обалу Врбаса. Ово је била врло тешка вест. Партизани још нису налали на наше, али су њихови трабанти шапатом објашњавали да је четнички покрет ликвидиран и да је последњи час да се приђе "народно-ослободилачкој" војсци.
Глас о партизанском прелазу на нашу страну Врбаса брзо се пронео кроз војску и народ. Страшна неизвесност је довела до колебања, прво међу народом, а затим мало по мало и међу борцима. Сада, по дану, видео се сав ужас наше ситуације. Секулини, а сада и комунистички агенти су радили пуном паром. Направљен је метеж. Неке јединице, измешане са народом, у нереду су отступале од Врбаса, бежећи од партизана, док су друге кретале ка Врбасу да би се удаљиле од усташа.
Многим командантима су стизали "курири", који су их обавештавали да је Павле направио примирје; да води преговоре са Секулиним делегатима и да нема вше крвопролића. На неким секторима дошли су секуловци чак и са усташама, који нису носили оружје. И једни и други су тврдили да је из Загреба дошла наредба да нам се дозвољава слободан пролаз преко Хрватске; да су Секуле и Војвода већ сва питања уредили, итд. итд. Настало је право расуло.
У оваквој ситуацији, о неком поновном покушају продора није се могло ни мислити. Усташе су знали наше стање. Имали су тенкове и одлично утврђене положаје. Доста аутоматског оружја и изобиље муниције... Сем тога, чим би ми заметнули борбу са усташама, комунисти би нас несумњиво напали. Јучерашња трагедија Херцеговаца ово нам је потврђивала. Да би се у овом расулу успоставио било какав ред, требало би употребити оружје. На кога? На своје сапатнике? Данас, када га је Павле највише требао, његов најбољи командант, четнички херој, мајор Алекса Лалић лежао је на самртничкој постељи, губећи битку са пегавим тифусом... У договору са Комитетом, Павле је решио да са осталим истакнутим командантима и једном групом добро наоружаних бораца крене натраг преко Врбаса. Ова би група, заобилазећи јужно од Бања Луке требала да се на неки начин пребаци за Словенију. Комитет ће повести преговоре са Секулом и усташама. Сви захтеви, које Секуле буде поставио, биће прихваћени. Комитет ће настојати да очува народ и људство, да би се у Словенији поново састали са Павлом и његовом групом.
,На крају крајева ово је било и једино решење. Имати комунисте за леђима, са војском оптерећеном болницама и рањеницима, као и са неколико хиљада премореног народа, врло тешко да би се силом оружја пробили кроз добро брањене и утврђене усташке положаје. Уствари, да нисмо били овако оптерећени болницама и избеглцицама, ми би још прошле ноћи већ далеко одмицали Козаром и Просаром.
Павле је све команданте упознао са својим договором са Комитетом. Ову одлуку су поздравили Драгиша Васић, Баћевић, Остојић, Калаитовић, као и многи други команданти и народни прваци. Павле је одредио мајора Ивана Ружића, Бећира Томовића и капетана Машана Аџића да прикупе потребан број бораца, са што бољим наоружањем и са што више муниције. У својим настојањима да прикупе људство и наоружање, ови команданти су доживљавали изненађења пуна разочарења. Многи су бежали од њих. Знали су да повратак са Павлом значи нове и још теже напоре. Чак се нашао и по неки виши командант да се приволи "царству земаљскоме". Приликом одузимања аутоматског оружја и муниције, долазило је и до немилих сцена. Некима је оружје и силом отето.
Међутим, Павле је био приморан да скоро силом одврати један број старијих народних првака и ратника, који су на сваки начин покушавали да крену са нама. Павле је морао да им нагласи да ћемо ми прелазити дневно, можда по 50 километара, вероватно ангажовани свакодневним борбама, па би нам они само били на сметњи. Убеђени Павловим разлозима, ове честите старине су тешка срца и са очима пуним суза одлазили са осталим народом.
Један светао моменат, у овим часовима очаја, озарио је Павлово лице. Недалеко од штаба, овај мали део бораца, који је репшо да иде са Павлом у ватру — у воду, који је себе назвао "Батаљоном смрти", сложно и громко запева:
"Заклињем се вјеран бићу само Павлу Ђуришићу, Заклињем се вјеран бићу и за њега погинућу ...."
Неколико тренутака Павле је непомично гледао у правцу одакле је долазила песма. Све је било мирно. Као да се слуша химна. Заиста дивна заклетва, која је дирала до дна душе и ове који су остајали и оне који су одлазили. Кад и последње таљиге са неким рањеником замакоше у правцу Тополе, око штаба Павловог остало нас је једва 5-600 бораца и официра. Од националних првака овде су били Драгиша Васић, Миљан Радоњић,Љубо Лазаревић и Милан Бандовић.
Још једна тешка одлука чекала је Павла. Наредио је да са борцима, који ће са њиме натраг преко Врбаса, не сме бити жена и деце. Овде у штабу била је Павлова жена и син јединац. Далеко од своје Црне Горе, у овом малом босанском селу, Павле је последњи пут загрлио своју жену и свог јединца. Оставио их је на територији, која ће већ сутра бити у партизанским рукама. Био је мрак кад се један део у трагедији ове велике групе Равногораца привео крају. Кренули смо натраг ка Врбасу. Реку смо, овога пута, прешли неколико километара јужније, код села Прибјези, јер је наше старо место прелаза било у партизанским рукама.
Већ одмах по преласку реке, Вук Калаитовић је изјавио да има намеру да се враћа натраг за Санџак. Павле је био против Вукове намере. Касније је одобрио да са Вуком крену они који се добровољно јаве. Кад нас је Вук напустио, 9. априла, имао је са собом око 200 бораца. За свој правац Вук је одредио тешко проходне масиве Влашића, Вранице и Битовње. Циљ му је да се негде између Фоче и Горажда пребаци преко Дрине, дочепа планине Коваче, да би се касније пребацио на свој стари терен око планине Златара.
Истога дана по растанку са Вуком, бројно знатно смањени, избили смо на речицу Врбању. Мостова није било, па смо ледену Врбању морали да газимо. Хладна планинска речица је била висока до груди. У једном селу са ове стране Врбање нашли смо капетана ЛазараТешановића. Сутрадан смо у селу Челинац наишли и на мајора Славка Врањешевића. Остојић и Павле су са њима дуго разговарали. V
Пошто смо на овај начин направили полукруг око Бања Луке, поново смо прешли Врбас, сада код села Горњи Шехер, јужно од Вања Луке. Испели смо се у планинско село Хан Кола. Наш штаб се сместио у засеок Аћимићи, одмах испод друма Бања Лука - Мркоњић Град. Мркоњић Град су држали партизани. У Хан Кола смо наишли на четнике. Село је држао један батаљон Треће босанске бригаде. Дочекали су нас братски.
Сутрадан су наши команданти имали шири састанак. Одлучено је да се што пре пребацимо преко реке Сане. Негде између Санског Моста и Кључа. Оба места држе комунисти. Циљ нам је да се дочепамо Грмеча, а онда би већ лакше до Бихаћа.
Од нашег поласка са Вучјака нисмо могли васпоставити радио везу ни са киме. Сад је Павле наредио да се ухвати веза са Врховном командом. Наш радио телеграфиста је ово пуна два дана безуспешно покушавао. Везу са Словенијом такође нисмо имали. Павле је саопштио да ће везу са Словенијом ухватитаг тзк када се приближимо Бихаћу.
Остојић је обавестио присутне да је на састанку у селу Челинац саветовао Вранешевићу и Тешановићу да прикупе растурене босанске бригаде, па, ако желе, могу са нама ка Словенији. Обојица су ову идеју радосно прихватили. Међутим, у разговору са мештанским четницима, видимо да нису вољни да напуштају своја села. Нису им, кажу, могли ништа усташе, па им неће моћи ништа ни партизани.


Усташка замка

Од нашег повратка преко Врбаса, усташе и Секулини људи су пратили сваки наш корак. Седамнаестог априла, наш осматрач је јавио да се приближава један луксузан аутомобил из правца Бање Луке. Кад су наше патроле зауставиле овај аутомобил, из њега су изашли усташки ђенерал Метикош и Секулин "министар" Душан Кривокапић. Затражили су од наше патроле да их одведе до Павла. Са овим "гостима" разговарали су Павле и Бећир Томовић. После подужег разговора са "гостима" су отишли Петар Баћевић и Бећир Томовић.

По одласку ових, Павле је остале официре упознао са посетом. Секуле Дрљевић и усташе су нудили да се Павле врати у састав војске, која је са Лијевча Поља отишла тзв. "зеленашима". Овом приликом је ђенерал Метикош свечано изјавио да је добио наређење и овлашћење из Загреба да да часну реч Хрватске и хрватског оружја, да ће свим овим јединицама, као и оиим ранијим, бити загарантован прелаз преко хрватске територије. Између осталог, Метикош је поменуо да се већ припрема евакуација Загреба. Секуле Дрљевић је по своме "министру" пружао руку помирења.
Као противуслугу, Метикош је захтевао да му Ђуришић, Васић и Остојић свечано обећају да ће настојати да остале националне снаге, које су сада у Словенији, неће ометати хрватско повлачење. У колико би се дошло у контакт са западним Савезницима, ови тројица би требали да узму у заштиту како избегли хрватски народ, тако и избегле хрватске оружане формације.
Код свих официра без разлике, створио се утисак да су Хрвати решили да искористе наш очајан положај и да би спасавајући нас данас, сутра са овим покушали да оперу своје вишегодишње злочине. На крају крајева, чак је и усташама постало јасно да је пропаст њихове "независне" државе ту. У питању су можда две, а можда и недеља дана. Павле је желео да чује мишљења официра највише по томе да ли је наших неколико стотина живота вредно да се усташама пружи ова прилика, те да нам касније сваком згодом набијају на нос да су они спасли једну од највећих Дражиних група. О некој усташко-зеленашкој подвали мање се мислило. За свој паклени план заиста нису могли изабрати бољи мотив.
На дан 21. априла вратили су се Баћевић и Бећир Томовић. Стигли су рано ујутру. До подне су конферисали са Павлом и осталима. Баћевић је саопштио да је сазнао да су јединице команде Србије кренуле за нама и да су јуче стигле до села Доња Лепеница, а јутрос у зору и до села Драговића, које није далеко од Бања Луке. Ту их је срео мајор Вранешевић. Сви су били веома изненађени. Павле је одмах изјавио да треба ухватити везу са Врховном командом. Ако је Дража променио одлуку и решио да крене ка Словенији, ми би им се сместа прикључили. Бећир Томовић је известио да је сазнао да су у Загреб долазили делегати из Врховне команде. Ово је још више појачало наду да је Дража решио да се пребаци за Словенију. Међутим, сва наша настојања да ухватимо хитну радио везу, остала су безуспешна.
И поред разговора са усташама и Секулиним "министром", привођење нашега плана о прелазу реке Сане у дело није обустављено. Капетан Ралевић је у Горњем Шехеру куповао конопце, жице и ексере за прављење сплавова.
У јеку ових састанака, преговора и нервозног припремања за даљи покрет, напали су нас комунисти. Довукли су своје јединице камионима из Мркоњић Града. Повукли смо се из Хан Кола на оближње косе.
Одмах иза напада, Павле се у Горњем Шехеру састао са Секулиним емисарима Душаном Кривокапићем и студентом Вранком Дрљевићем. Са Павлом је био Бећир Томовић. Бранко Дрљевић је уверавао Павла да "зеленаши" нису у стању да одрже војску, која је без Павла у расулу. Бранко је тврдио да се никоме није ништа десило и да се неће никоме ништа десити. Ова уверавања Бранко је пропратио грозничавим плачем. Мање Бранкове сузе, а више бесомучни комунистички напад, навели су Павла да донесе брзу одлуку. Петар Баћевић је отишао до Метикоша у Бања Дуку и еаопштио му да смо прихватили усташке и Секулине предлоге. Око 10 часова увече вратио се Петар Баћевић. Колонама по један, прошли смо неометано кроз Бања Луку. Зауставили смо се на периферији варошице Александровац, коју је наша Пета дивизија пре 17 дана на јуриш од усташа отела.
У зору 22. априла налетели смо на јаче комунистичке снаге, које су се пребацивале од Врбаса ка Козари. Под борбом смо се пробили и ушли у Шибићев Хан. Сада смо тек видели колико је ово село било утврђено. Све куће су биле демолиране. Одавде је једна патрола отишла до села Разбој. Распитивали су се за Павлову жену и сина. Комунисти су их сутрадан по нашем одласку одвели за Прњавор.
После подне смо стигли до Тополе. Свуда су се видели трагови недавне борбе. У сумрак нам је издата наредба да сви предамо сва документа, као равногорске књижице, одликовања, унапређења итд. Све ово, као и сву осталу важну архиву ставили смо у три гвоздена мунициона сандука и закопали. Сва остала архива мање важности, запаљена је.
Овде око Тополе провели смо ноћ и цео 23. април до предвече. У први мрак 23. априла наређен је покрет. Прошли смо кроз Босанску Градишку, да би преко понтонског моста прешли Саву.


Стара Градишкa
Било је нешто преко 7 сати увече, 23. априла 1945 године, када смо дошли пред велику, гвоздену, отворену капију огромног зиданог казамата Старе Градишке. Овде нас је срео усташки пуковник Судар, као и Павлов дојучерашњи велики пријатељ, а сада командант "зеленашке бригаде", инжињер Душан Павловић, из Подгорице.
Онако у мраку, зидине овога казамата су остављале застрашујућу слику. Многима се срце следило, када је Павле наредио да уђемо унутра. За Павла и већи број официра ириређена је вечера у згради команде логора. Главну реч су водили Секулини људи. Овде је сада био и његов главни "војсковођа" Бошко Аграм, бивши наредник из Никшића. Такође је ту био и Секулин блиски рођак Вукосав Дрљевић, поред "министра" Кривокапића и "бригадира" Душана Павловића.
У току вечере, усташки пуковник Судар се окренуо Павлу и као у шали рекао да су ови "незгодни моменти" унутрашња црногорска ствар и да за недавне немиле догађаје не би требао кривити Хрвате. Међутим, рече, да је сада све изглађено и да више нема "неспоразума". Око два после пола ноћи, вечера и разговори су били завршени. Договорено је да сутра рано ујутру дође Секуле Дрљевић и да нам одржи један "патриотски" говор, а затим да стигнемо остале јединице и уђемо у њихов састав.
Сутрадан, рано ујутру наше јединице су биле спремне за покрет. Од Секуле ни трага ни гласа. Павле је чекао још неко време, па је издао наредбу да се излази напоље. Наше колоне су кренуле насипом ка оближњој шуми, а не ка друму Београд-Загреб. Неко од усташа протури вест да Павле наређује да се колоне врате у логор. Капетан Гага Топаловић је већ, са неколико својих пратиоца, био близу шумарака, па је ту и остао да сачека понован излазак наших јединица.
Овај нагли повратак војске ми је одмах постао сумњив. Улетео сам у Павлову собу. Био је у разговору са Манојлом Вековићем. Када сам му укратко рекао о чему се ради, стрчао је у двориште наређујући да се логор сместа напусти. Међутим, неко извести да је капија затворена. Зачу се и тандркање тенкова са спољне стране. Усташе у згради команде логора показивали су знаке приправности. Зеленаша нигде. Неки наши изађоше на бедеме. Свуда око логора усташе су поставили митраљеска гнезда. Видело се и неколико тешких бацача са посадама спремним за дејство. На сто метара од главне капије стајао је усташки тенк. Били смо опкољени.
Павле је позван од команданта логора у једну собу на другом спрату. Тада му је предат списак са именима 33 официра са њиме на челу. Захтевали су да се ових 33 сместа предају, а да остала војска може отићи у састав осталих јединица. На перфидан начин усташе су одвојили Павла од војске. Затим, сваки од прозватих официра, који би ушао у зграду команде логора, био би стављен под стражу. Тиме је први део био завршен. Војска је остала без старешина.
Око два часа после подне, канија се отворила и унутра је ушао усташки тенк, а за њиме и одред усташа. Наредили су обезглављеној војсци да положи оружје. Одвојили су официре од бораца. Овде сам последњи пут видео Драгишу Васића, чика "Бранка" Остојића, Петра Баћевића, мајора Ивана Ружића, Машана Аџића, Бећира Томовића, Мана Вековића и многе толико драге и добре пријатеље. Плакао сам. Сада сам тек видео колико је страшна слика бораца без оружја. Колико смо сви били беспомоћни и остављени на милост и немилост највећих српских душмана у целој српској историји. Били смо у рукама злогласних хрватских усташа.

У Павловој ћелији

Онако раздвојене, усташе су нас стрпале у казамате. Набили су нас по 50-60 у по једну ћелију. Већ је био мрак кад сам са краја дугачког ходника чуо да неко виче моје име. Охладио сам се. У то је до наше ћелије стигао усташки официр и питао да ли сам ја ту. Нико није хтео да му одговори. Ја се тешка срца сам јавих. "Излази", командова усташа. Чувар откључа врата и ја изађох. Поред овог официра био је и један млађи усташа са митраљетом. Официр му нареди, па ме овај врло стручно претресе. После претреса, упутисмо се дугим ходником до једних степеница, да би се попели на горњи спрат. Овде застадосмо пред једном ћелијом. На клупи пред вратима седео је један усташа. Отворише врата. Уђох. На моје превелико запрепашћење угледах Павла. Био је сам. Нисам могао да се уздржим. Сузе грунуше. Јецао сам. Грлио сам га и љубио.
Не знам колико дуго сам овде остао. Можда сат, можда два, а можда и више. Павле ми је непрестано говорио. Говорио је углавном о фамилијарним стварима. Рачунао је да нас млађе неће побити па ме саветовао да било како бежим у правцу Словеније. Ово да пренесем и осталим саборцима. За време разговора, полако је вадио ствари из својих џепова и трпао у моје. Ту су биле неке његове забелешке, слике, новац, сат... Улазак усташког официра у собу, био је знак завршетка нашег разговора. Не знам како сам изашао и када сам се обрео у својој ћелији. Био сам само полусвестан свега што се око мене збивало.
Кад остали чуше да сам био код Павла, окупише ме са стотину питања. Укратко сам им испоручио Павлов последњи поздрав и савет да беже како знају и умеју.
Преки суд
Око 10-11 сати обавестише нас неки Секулини људи, који су заједно са усташама шетали ходницима, да је формиран "преки суд". И заиста, ускоро почеше да нас изводе у групама од по десет до пред собу где је заседавао "преки суд".
Знали смо да су усташе и шака Секулиних присталица озлојеђени на Србијанце, па смо учили преживеле борце из србијанских корпуса да кажу да су из забачених села Црне Горе. Говорили смо им имена села, као и која презимена да употребе. Рачунали смо да по неко може и да се спаси. Тако је и било. Знатан број је и успео да се на овај начин и извуче.
У "судницу" смо улазили по један. "Суђење" је трајало око три минута. У колони испред мене били су Павлов командир личне пратње, потпоручник Батрић Јеврић и потпоручник Божо Аџић. Чуо сам када су их испитивали. Име и презиме. Одакле је родом. Чин и положај у четницима, а после овога "пресуда": натраг у затвор. Када је ушао Божо Аџић и пошто је одговорио на сва постављена пнтања, неко га унутра упита из које је то он академије потпоручник? "Из академије Драже Михаиловића", одговорио је кратко, оштро и јасно. Провели су га поред мене: натраг у затвор.
Следећи сам био ја. Претседник је био сам Бошко Аграм, "главни војсковођа новостворене црногорске народне војске". Чланови су били Душан Павловић и Вукосав Дрљевић. Унутра су била и два наоружана "зеленашка војника" са црногорским капама, који су можда мислили исто као и ми, али је требало тренутно спасити главу. Напољу су били усташе. После сваке "пресуде", по један од ових војника би пресуђеног довео до усташа и саопштио би да ли је дотични "за војску", или за "натраг у собу". У колико би пресуда била за "војску", овога би кроз једну капију пропустили у двориште испред команде логора. Овде би га срео "командир Секулине гарде", некакав Кршикапа, да би касније био одређен у једну од три зеленашке бригаде.
На "суду" Душан Павловић је испитивао, док је Вукосав Дрљевић био као нека врста залисничара. Бошко је изрицао "пресуде".
Душан Павловић је и мене испитивао. Кад ме запитао за име и презиме, просто нисам могао да верујем својим ушима. Душан ме знао још из детињства. Са његовим сестрићем Мишом Дабановићем сам био школски друг па сам врло често ишао код њих у кућу. Како је ово моје запрепашћење, вероватно, потрајало мало дуже, Душан се нервозно издра: "Говори". Пошто им саопштих и име и презиме и место рођења, Душан ме упита у којој сам јединици био. Када изјавих да сам био у Војводиној пратњи, Аграм одреза "пресуду": натраг у затвор. Пре него што пођох, Душан ме припита да ли сам ја један од оних што су синоћ у команди логора певали четничке песме? Када му напоменух да је и он и синоћ и раније често са нама певао четничке песме, отпусти ме уз напомену да ће ми оно синоћње певање по свој прилици бити и последње. Војник са црногорском капицом ме спроведе до усташа и само ману главом у правцу затвора. Један од усташа ме спроведе до ћелије у којој је већ било више од 50 "осуђеника". Отприлике око три сата ујутру "суђење" је било завршено. У нашој ћелији сада је било близу стотину нас "пробраних".
Сат касније дође једно одељење усташа. Само се погледасмо. Знали смо шта то значи. У овим тренуцима, ови борци су ми личили на дивове. Ни један кукавички испад. Чак шта више по неко је правио и вицеве.
Поред наше ћелије проведоше Павла, а одмах за њим и повећу групу официра. Можда око сто педесет. Кад ови прођоше, усташе отворише нашу ћелију и наредише да излазимо. Један црномањасти усташа са фесом стално се распитивао да ли има кога из Херцеговине. Без неког поретка, али под јаком стражом, доведоше нас до логорске капије, оне исте кроз коју смо и ушли у овај паклени
Све је то последица опште недисциплине и хаоса!
Аватар
Krivoravninac
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 157
Приступио: нов 2011

Re: Трагедија Војводе Павла Ђуришића и његових четника

Порука Krivoravninac 16.2.2012. 20:45

ПРЕЖИВЕО СПАЉИВАЊЕ ЧЕТНИКА У УСТАШКОМ КРЕМАТОРИЈУМУ У ЛОГОРУ ЈАСЕНОВАЦ 1945ГОД.



Покољ четника из уже пратње војводе Павла Ђуришића преживео је Манојло Вековић родом од Мојковца.Мане је успео да дође до четника колашинске бригаде и да опише своју трагедију и трагедију осталих четника који су спаљени концем априла 1945.

Када су хрватске усташе спалиле војводу Павла Ђуришића са осталих 32 четника и интелектуалаца из Црне Горе тада су довели 20 четника из Павлове уже пратње да и њих баце живе у крематоријум.Усташе су прво повезале све четнике са рукама на леђима и тако их приводиле крематоријуму који је био у подруму зграде.Сећам се да сам избројао 10 степеница када сам се пео на први спрат зграде и да сам иза тога ушао у једну велику просторију.На средини ове просторије била је једна велика гвоздена плоча око 3м дужине и 2м ширине.Ова плоча на две супротне стране била је везана челичним конопцима који су се намотавали на два гвоздена точка која су окретала два усташка војника.

Усташе су увеле у зграду групу од по 6 четника,Био сам у овој групи пети по реду. Када смо ушли на први спрат ове зграде и ушли у дворану где је био крематоријум ,усташки војници су повукли на страну велику гвоздену плочу и тако отворили врата од подрума где је горела велика ватра,чула се велика бука од гасова или нафте који су горели под великим притиском,у исти мах је кроз отворе у патосу из подрума је ударала велика врућина.Усташе су тада бацили у ватру прва два четника трећи се четник одупрао онако везан са свом својом снагом да га небаце жива у ватру тада прискочише неколико усташа и бацише га жива у крематоријум.Четврти четник се био одвезао али је држао руке као да је био свезан.Кад је пришао отвору крематоријума изненада је зграбио својим рукама два усташка војника који су њега приводили ка отвору крематоријума и овај четник тада са собом сруши у ватру крематоријума оба усташка војника.Када је овај четник падао са усташама у ватру кликнуо је дубоким гласом црногорског горштака „Глава за Главу“.

Код усташа је тада настала велика пометња једни су покушавали да извуку из крематоријума усташе,док су други вратили остале четнике у двориште.Чуо сам да је четник са собом срушио усташе Гутића и Омерагића.Иза тога настало је пуцање по логору.Велики број Срба почео је да навањује на врата да бежи из логора,четници су се тада из дворишта разбежали са неким Србима и сакрили се у порушене зграде логора.Сутрадан после ове пуцњаве и бежања неких Срба из логора дошла је Југословенска комунистичка војска и преузела логор Јасеновац.Око 30 усташа са два висока усташка официра сачекали су комунисте и предали им логор.Комунистичком војском је командовао генерал Ненезић пореклом из Црне Горе.Усташе и комунисти су тада нашли 15 изнемоглих четника војводе Павла Ђуришића.Генерал Ненезић је тад наредио да све четнике повежу и да их поубијају.Војници југословенске комунистичке војске су тад приводили све једног по једног а један их је усташа убијао секиром у главу.Како сам био задњи у овом реду рекох једном усташи који ме је држао за свезане руке „ Немој ме убити Дина ти твог“ Усташа запита дали сам муслиман ја одговори да јесам.Овај усташа тада пође код усташког официра кога су тада усташе звале друг бојник и саопшти му да се међу четницима налази и један муслиман.Усташки бојник тада дође до мене и запита да му речем нешто из муслиманске религије.Као дете ишао сам у школу у Бјелом Пољу и живио близу ђамије и слушао сваки данкако како исламски ођа завуја.Тада одговорим усташком бојнику „БесмелахРахман ал рахил“ Усташки бојник тад дође до генерала Ненезића који је са неколико комунистичких официра пратио ова убијања.Устаски бојник тада рече генералу Ненезићу,да је религиозан човек и да тврдо верује у Алаха.Тада усташки бојник додадеДозволите ми друже генерале да овог последњег утопим у реку и да река очисти моје грехе и да чист изађем испред Алаха.Бајазит је у боју на Косову осекао главу кнезу Лазару и Лазареву главу бацио у бунар и тако је вода тог бунара очистила душу Бајазита изашла чиста пред Алаха Тада генерал Ненезић рече овом усташком бојнику и великом савезнику комунистичке Југославије.Можеш га клати,давити рукама горети у ватри или топити у рециали знај једнода се све директиве друга Тита морају извршити,друг је Тито је наредио да се сви четници поубијају и сви синови четничких официра,синови четничких трговаца,и синови четничких учитеља.

Када је дошао ред на мене усташки официр рече да је овога задњег њему поклонио друг Ненезић да га он утопи у реку Саву Тад усташки бојник са још двојицом ме одведе близу обале реке одвезаше ме и сва тројица усташа викнуше бежи главом без обзира Алах је моћан и велики он ће те чувати и спасти,Тада и ја неколико пута узвихну Алах је велики и тад настадох бежати ка западу.

Успео сам да прођем кроз усташки фронт код Банове Јаруге и након бежања око 12 сати одлучих да свратим у једно село Одабрах понајвећу кућу закуцах на врата отвори нека жена а иза ње су стајала нека два Славонца Рекоим тада да сам из Црне Горе и да сам побего из Логора ЈасеновацАко верујете у бога и правду помогните да некако дођем до Црногорских четника .Након кратког договора ова жена ме одведе у шталу иза куће и донесњ ми доста хране и једно старо цивилно одело,муж ове жене затим дође са двоколицом и довезе ме до жељежничке станице Кутина де се поздрави самном и пожеле ми сваку срећу.Тада скочих на један теретни воз и упутих се према Загребу.На пролазу кроз дуго село приметио сам четничку колону која је ишла према западу Скочих са воза и дознадох да су ово четници из колашинске бригаде.Тада сам испричао свој случај и трагедију Војводе Павла Ђуришића и осталих четника који су изгубили живот у усташком логору Јасеновац.Мане се никако није могао сетити имена четника који је повукао са собом два усташка војника .

Мане је касније убијен од комуниста у Кочевју са осталих 5000 четника.
Све је то последица опште недисциплине и хаоса!
Аватар
drinski
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 925
Приступио: дец 2011

Re: Трагедија Војводе Павла Ђуришића и његових четника

Порука drinski 17.2.2012. 21:05

ko pise ove bolesne tekstove??? andzelina dzoli?
Аватар
Гардиста
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 99
Приступио: дец 2011

Re: Трагедија Војводе Павла Ђуришића и његових четника

Порука Гардиста 17.2.2012. 21:19

drinski ::ko pise ove bolesne tekstove??? andzelina dzoli?


По теби су "болесни" сви текстови које нису написали или одобрили другови комунисти :roll:
‎"Слепима намигивати и глувима говорити – не помаже. Они који су злонамерни или они који су нерасудни, неће и не могу дa разумеју што им се доказује."
Димитрије Љотић
Аватар
drinski
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 925
Приступио: дец 2011

Re: Трагедија Војводе Павла Ђуришића и његових четника

Порука drinski 17.2.2012. 21:38

Гардиста ::
drinski ::ko pise ove bolesne tekstove??? andzelina dzoli?


По теби су "болесни" сви текстови које нису написали или одобрили другови комунисти :roll:


ako ti ovaj tekst iznad nije debilizam , onda stvarno si kao covek stvoren za manipulaciju,
spreman si da pojedes sva govna koja se naseru iz zapadnih ambasada.
ДЕЛИЈА86ЦЗБГ
Војвода
Војвода
 
Порука: 1541
Приступио: нов 2011

Re: Трагедија Војводе Павла Ђуришића и његових четника

Порука ДЕЛИЈА86ЦЗБГ 17.2.2012. 22:04

Ово није никакав дебилизам,већ чиста истина а што некоме истина смета то је сад друга ствар,дебилизам су они текстови са усташке википедије,не знам како неко може да верује у све што пише на википедији,нормално да ће тамо комунисти бити ''ослободиоци'' и ''добри момци'' а српске националне снаге ''лоши момци'',''кољачи''... Тамо се насере свашта а ово је потпуна истина,википедија је релевантан извор као и У92,али комунисти верују у све што је писао ЦК КПЈ.
Аватар
Krivoravninac
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 157
Приступио: нов 2011

Re: Трагедија Војводе Павла Ђуришића и његових четника

Порука Krivoravninac 21.2.2012. 17:45

drinski ::ko pise ove bolesne tekstove??? andzelina dzoli?

Преживели четници пишу. Анђелина Џоли може једино за комунисте и демократе да пише,мора да знаш за онај англо-амерички филм "Force 10 from Navarone" са партизанчинама,цркотино субноровска.
Све је то последица опште недисциплине и хаоса!
Аватар
Рогља
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 185
Приступио: апр 2012
Место: Брда

Re: Трагедија Војводе Павла Ђуришића и његових четника

Порука Рогља 26.6.2012. 22:29

Ево једно свједочанство на ову тему, ово је ђед (није рођени, брат од стрица рођеног ђеда) мога друга и цимера бившег, СЂ:



Имао је око 16 година када је одступао са нашим четницима.

Издијелио сам га на четири дијела, нијесам могао да поставим цио снимак, траје сат времена.

Па ком није мука, нека гледа

ЛЧО
Три 'иљаде густе браде!
Претходна

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 6 гостију