srpskinacionalisti.com

Cрпски претхришћански богови

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Walter
Националиста
Националиста
 
Порука: 282
Приступио: мар 2003

Cрп

Порука Walter 23.5.2003. 10:51

Занимљиви детаљи из српске историје.




Геровит, седмоглави

МАЧ И БЕЛИ, ДВОГЛАВИ ОРАО


Бог Геровит је био заштитник нејаких и немоћних. Представљан је као витез с ратном опремом. Имао је седам глава, а у неким храмовима (и у кијевском), ово божанство представљено је са седам одвојених кипова. Значи, у питању је мањи словенски пантеон - као у случају Свевида, Триглава и Радгоста, али, на жалост, вековна небрига словенских интелектуалаца о сопственом наслеђу узроковала је губљење података о седам богова - витезова. На срећу, сачувана је улога бога Геровита, који је делио надлежности са богом Световидом. Световид је био свемоћни и све-видећи ратник, задужен за велике и одсудне војне против бројних непријатељских војника, а Геровит је сузбијао само појединачне непријатељске упаде у земљу Словена и кротио је силнике - појединце, који су злостављали и пљачкали незаштићени народ. Геровит није био крвожедан и жељан борбе по сваку цену, него је тражио да међу људима влада слога и мир, што је на његовом кипу било симболизовано маслиновом гранчицом, коју је држао у једној, а мач у другој руци. Он је свој мач користио тек кад се са непријатељом, или силником, није могао другачије споразумети и кад га је било немогуће уразумити да не чини насиља над немоћнима. На киповима Геровита, било је изрезбарено још 6 мачева око његовог појаса, тако да је лако одгонетнути да су они били на располагању још шесторици богова-витезова, чија имена нису сачувана, али који су, вероватно, били помоћници (или саборци) Геровита. Попрсје Геровита покривено је гвозденим мрежастим оклопом, а испод мачева био је угравиран штит, са сликом белог двоглавог орла. Вероватно је тако изгледао и велики штит - који је био позлаћен и служио је жрецима за обреде. Појава двоглавог белог орла на кипу словенског божанства, потврђује да овај симбол Срби нису преузели ни од грчке, ни од римске цивилизације.

Његову улогу у хришћанству преузео је Свети Ђорђе, али је код свих Словена, народни дух, кроз песму или легенду, пронашао земаљског јунака - замену за Геровита. Код Срба је то Краљевић Марко и нема сумње да циклус епских песама о овом члану династије Мрњавчевића, дословно, набраја све одлике бога-витеза Геровита. С обзиром да је Геровит представљен као скуп од седам витезова, на њих неодољиво подсећа енглески краљ Артур с групом Витезова округлог стола, за које се не може утврдити да ли су историјске личности или су само плод на-родне маште.

Богу Геровиту била је блиска Лада, богиња лепо-те, плодности и лета, али степен њихових међусобних односа није лако објаснити, јер су подаци о томе, кроз столећа, изгубљени. Остаје нам само да домишљамо, према својим људским мерилима, шта је све могао да буде садржај блискости једног витеза ратника и једне лепотице.

Дани посвећени Геровиту падали су око Ђурђевдана (6. мај). Тад су верници, од раног јутра, доносили зелено грање, лишће и цвеће, па су китили куће, капије и торове. Прављени су венци и бацали би се у реку или поток, да би овце, краве и козе дале толико млека колико воде протекне под њима. Кроз венце и колаче сличне данашњим ђеврецима, музла се стока, а затим се колач ломио и давао стоки да га поједе. Не треба напомињати да се доста од ових обреда задржало до данас. Стока је жртвована Геровиту, а јагњеће или јареће лопатице су стављане у мравињак - из два разлога: да јарића (јагњића) буде као мрава и да се на, од мрава, очишћеној лопатици гледа у будућност (гата).

Поред овако принесених жртава од стране верника, словенски жреци су Геровиту жртвовали јелена, чију су главу натицали на колац, или је полагали испод Геровитовог штита у храму - украшеног златним плочицама. Штит је био велики и жреци су га, обично, износили ван храма. Тад су се верници спуштали на колена и челом додиривали земљу. Овај обред је допуњаван ратним заставама око кипа, и око штита, тако да је култ ратника био оно најзначајније код Геровита. Међутим, с обзиром да је он био заштитник нејаких и немоћних, у ове се, понекад, убрајао сав народ - кад су претиле суше. Тад су се Геровиту, као и неким другим боговима, упућивале, кроз песму и игру, молбе да помогне да киша налије сушну земљу.

Геровит је био везан за бујање природе, јер су му дани падали у пролеће, а од духовних појава за: виле, вештице, аждаје (као и Свети Ђорђе) и шумског јахача Лесовика, који је представљан као мали човек са развијеним гениталијама, зелене боје, без обрва и трепавица. Имао је рогове, козје уши и ноге као у јелена. Геровитова култна места су (поред храма): шуме, реке и гробља. Његови предмети су: споменици, венци, свирале и разне амајлије. Припадају му све шумске и домаће животиње, а од биљака; ђурђевак, трешња, здравац и ружа.

У хришћанству, поред Светог Ђорђа, његове функције прешле су на свете: Јеремију, Алимпија и Саву.






Воден бог таласа и дуге

ЊЕГОВ ДАН БИЛА ЈЕ СРЕДА


Бог Воден је заштитник воде, морнара и рибара. Словенска насеља на морским обалама, на великим језерима Европе и Азије и на подручјима с речним сливовима, потоцима и мочварама утицала су на уздизање култа бога Водена. Поред храмова, у славу Водена, верници су се окупљали на изворима, језерима и обалама мора, река и потока. Овај обичај се одр-жава на Ђурђевдан и данас код Срба православаца и муслимана. Обиље воде узроковало је код Словена и култ хигијене. У "Влес књизи" је записано да су се Словени молили боговима пет пута дневно и да су били обавезни, пре молитве, да оперу руке и да се умију. Овај обред је унесен у "Куран", мада у саудијској пустињи није било довољно воде, ни за пиће, па није тешко закључити да га је Мухамед преузео из старе словенске религије.

Као и другим боговима, Словени су се Водену молили и на требиштима - одабраним местима ван насеља, где су се људи требили од грехова. При овим обредима, користила се ватра, којој је придавана чудесна моћ. Она се прескакала и око ње се играло и певало. Поред молбе за опрост учињених грехова, верници су се требили и од својих злих намера и неправедних прохтева. Овакво опредељење је красило Србе и у време хришћанства и ту људску врлину препознајемо као чојство у Црној Гори.

Да би се Воден умилостивио, обреди су најчешће обављани око воде. Жене су седеле на обали с ногама у води и плеле су венце, које су пуштале низ воду. Низ воду су одлазиле Водену и дашчице натоварене посудама с колачићима, тамјаном и свећама. Око воде се играло, певало, међусобно се поливало водом. Момци су бацали девојке у воду и тај се обичај задржао и до данас. Словени су сматрали воду светом, па су је користили за лечење. Жене су залазиле у њу, држећи камен белутак, којег би љубиле, а крчагом би поливале друге белутке на дашчици прекривеној марамом. И та би се дашчица пуштала низ воду за бога Водена. У хришћанству је много тога преузето од ових Воденових обреда. Словени су спирали грехе купајући се у текућој води и то упућује на прво хришћанско крштење у реци Јордану. У хришћанству се, такође, лечи светом водицом и она је у рукама Свете Петке, Свете Луције и Светог Јелисије. Богојављенска водица се носи кући и пије као лек. Слично Воденовом обреду, хришћани, на Крстовдан, пуштају низ реку крст.

Водена су симболизовали таласи и дуга, а од животиња: риба, јелен и лептир. Његове биљке су: врба, печурке, папрат, зова, босиљак и брест. Воден је био господар: вилама, воденим биковима, зеленим демонима. Његове функције у хришћанству покривају свети: Никола, Тома и Ђорђе, а делимично: Јован, Јелисије, Варнава и свете: Петка и Луција.

Поред поменутих обреда посвећених Водену, треба поменути гатање и бајање. Његов дан је био среда.

Кип бога Водена има у основи силуету брода с кормилом на таласима. Бог држи у десној руци трозубац, а у левој удицу и упецану рибу. На централном делу кипа, изрезбарена је морска сирена. Словени су били, према грчким записима, умешни бродоградитељи и вешти поморци.

Немци и Скандинавци су преузели бога Водена и његово су име нешто изменили. Звали су га Один.




Морана с вештичијом метлом

СТРАХОТНА БЕЛА СМРТ


Морана је богиња смрти, зиме и патње (море). Негде се звала и Вада (можда што је вадила душе), а Мрзалом су је крстили Чеси, Моравци, Словаци, Пољаци и Русини. Ово је разумљиво, јер су ови на-роди били суочени са оштрим и дужим зимама, а оне су, у давна времена, биле тешке за прежи-вљавање. Морана је при-казивана као изданак зиме. Била је обучена у бело, прсти су јој били дуги - у облику леденица, а њено оружје је била метла, којом је разбацивала или скупљала снег, стварајући опасне сметове и затрпавајући путеве. Тиме је изазивала, уз помоћ и вукова, белу смрт за оне који су се, у време вејавице, затицали далеко од куће. Због оваквих представа Богиње смрти, Словени су белу боју користили као знак жалости.

Морана је летела на метли и пловила на љусци од јајета и ове одлике ће, касније, бити приписане новом духовном бићу - вештици. Иначе, из описа Моране је произишло и страшило звано Баба Рога, јер је и Морана представљана са рогом. Попут Баба Роге, настале су Баба Руга, Баба Козма и Баба Јага. Поред тога што је одузимала животе, Морана је уживала да наноси патњу људима и животињама. Улазила је кроз кључаоницу у куће, ноћу, да би мучила људе, најрадије децу, тако што их је притискала и одузимала им дах током сна. Тиме их је, духовно и телесно, слабила. Ова делатност Моране пропраћена је код Срба узречицама: "Ноћна мора", "Притисла ме мора", "Гушила ме мора" итд, а ови појмови су пренесени и на остале људске недаће, па је у нашем речнику успомену на богињу Морану (Мору) сачувало и неколико других изрека: "Мори ме жеђ", "Мори ме љубав", "Смори ме терет (тежак рад)" и друге. А кад је у питању најгори облик испољавања богиње Моране, Срби су задржали о њему израз "Завладала мора на људима". Или, "Завладала мора на стоци".

По овоме се види да је српски језик својеврсна, богата, археолошка ризница.

Пошто је Морана овако опасна, Словени су је препознавали у великом броју облика. Она је била скривена у црној мачки - кад прелази пут, лептиру - у том облику Морана преноси душе покојника, црном гаврану, кукавици, мишу (можда због тога изазива и данас страх код жена) петлу - кад кукуриче поред прозора, свињи - кад се примакне кућном зиду, псу - кад завија и сови - кад крешти. Појава црног коња и црног коњаника сматрана је прерушеном Мораном. Срби су сматрали да су смрча и чемпрес дрвеће мртвих, а она се и данас често саде поред гробница. Орах је, такође, сматран дрветом доњег света и ње-гови плодови су представљали душе покојника.

Кад би се десило да умре девојка, онда су јој облачили белу венчаницу, јер је бела одећа била и Моранина, а при сахрани је коришћена музика. При свим сахранама, рођаци и пријатељи умрле особе су се обраћали Морани плачом, нарицањем и бусањем у прса. Том приликом су се Моранина култна места обележавала врпцом или поређаним белуцима.

Од овако опаке Моране, Словени су се бранили стављањем испред куће преслице, вретена и секире - окренуте према истоку. Од ње су се бранили и разноврсним амајлијама, белим луком, церовом младицом са кореном - коју су китили, мајчином душицом, кићењем коња босиљком, хватањем устима јајета на концу, стављањем јабуке са забоденим новчићем на гроб и храњењем живине у кругу. Да би се заштитили од Моране, Словени су организовали и машкаре. Морану је представљала Баба Јага са рогом на глави. Маскирана омладина је прескакала ватру, али обавезно у групи с непарним бројем учесника. Главна личност маскара био је Дедица, прекривен белим и црним кожама преко главе - у облику торбе, на којој су били отвори за очи и отвори за браду и бркове - од кудеље или длаке коњског репа. На рукама је носио прапорце.

Да би напакостили Морани, Словени су, пред крај зиме, правили њен лик од крпа, палили га и дозивали пролећну Богињу Весну да дође уместо ње.

Дани посвећени Морани били су од Божића до Богојављења (19. јануара), када се, по старом веровању, отварао Пакао. Од наведених веза са духовним појавама, животињама и биљкама, Морани су припадали још: глогов колац, гајде и разне амајлије, а од природних појава: вејавица, мраз и велика студен. Њено култно место, поред храмова, била су само гробља.

На кипу Моране изрезбарена је поцепана одећа, украшена људским лобањама, а цела фигура стоји на глоговом коцу. Представљена је као стара, ружна и крезуба жена, са неуредном косом.

Њене функције у хришћанству покривају, делимично, свети: Игњат, Мрата, Тодор и Стефан.





Жива, шумска маска

БРАНИЛАЦ ДЕЦЕ ОД ДЕМОНА


Богиња Жива је замишљана као лепа жена, с распуштеном црном косом и развијеним грудима. Код Венда, како су записали хроничари у Западној Евро-пи, представљана је и са косом боје злата. Сматрана је шумском мајком, јер је боравила у великим шумама. Звали су је још и: Дивом, Дабживом, Ивом, Дијевом и Даринком. Култ јој је био најраширенији у Полабљу, где јој је лик стављан и на заставе. Код Срба, у околини Алексин-ца, сачувана је успомена на богињу Живу и овде су је звали Девицом.

Њен кип у храмовима је био испод венца винове лозе, чиме је симболизована њена моћ у очувању живота, па су наши преци једни другима, кроз песму и здравице у част Живе, призивали добро здравље и дуг живот. Наше данашње здравице су очувани делови обреда у част богиње Живе, као: "Живели", "Жив био својој мајци", "Жив и здрав био", и друге. Пошто је Жива даровала живот и бдела над њим, као и над плодовима, жене су посвећивале много времена гатању пред њеним киповима. Хроничар Хелмолд је забележио да су се таква места гатања, у Полабљу, често звала Гаталачки брег или, једноставно, Гатало. Да би се Жива умилостивила, пред кип су јој полагани: разни плодови, житарице и цвеће, а у њену част је жртвован и петао као симбол сунца и дух жита.

Живи је поверавана брига о деци, чија је заштитница била - пре других богова. Пошто је потомство било најпречи смисао људске заједнице, најмудрије је било да се оно преда у руке богиња живота. Она је бранила децу од урокљивих очију и од опасних демона. Да би јој се захвалили за ово доброчинство, верници су стављали поред колевки: бели лук, гребен и срп. А за напредак и добро здравље, над дечијом главом је ломљена погача - умешена трећег дана по рођењу. Било је обавезно да рођаци и пријатељи дарују новорођенчад и то: чарапама, кошуљама, новцем, јелом и пићем. И у то давно време, а у част богиње Живе, детету је требало пронаћи кума, који је, уз давање имена, одсецао прамен дечије косице. Како знамо, овај обред кумства задржао се, до данас, код Срба; и православне, и муслиманске, и католичке вероисповести.

У част богиње Живе, пред Нову годину (17. децембра) кувана је варица од жита или другог зрневља. Заслађивана је медом и давана је, три дана, деци против малих богиња и женама дојиљама. Субота је била дан богиње Живе.

Као дароватељица живота, Жива је била везана за кишоносне облаке - без којих није било ни зрелих плодова, ни сочне траве за испашу. Поред споменутих дарова, жртве петла и гатања, у част Живе одржавани су сабори и литије у храмовима, али и у домовима, пољима и испод светих дрвета - данас дрвета записи. Од животиња, симболизују је: петао и змија, а од биљака: бели лук, леска, глог, имела, врба, грожђе, жито и остали плодови.

Пошто је плодност била оно што је давало живот, словенске жене су имале на располагању безброј симбола плодности, које су везле или ткале на одећи, постељини и теписима. Многи од њих се и данас користе на овим производима код словенских, па и других народа.

Функције богиње Живе у хришћансву покрива Света Варвара, а делимично Богородица и свеци: Сисоје, Лазар, Герман и Илија.

Живиним кипом су доминирале груди с више дојки, које су симболизовале раскошну плодност и изворе здравља. Богиња у рукама, најчешће, држи двоје новорођенчади, а у неким храмовима су виђени њени кипови с јабуком у десној и грожђем у левој руци. Имала је лепу капу, с накитом, испод које јој била спуштена бујна, расплетена, коса. На њеној хаљини су изрезбарени споменути знаци плодности.



Стрибог, неуморни путник

КРИЛАТИ БОГ СА РАТНИЧКИМ ШЛЕМОМ


Стрибог је господар ветра и ваздуха. Важио је за неуморног путника који се лако пребацује са једног места на друго. Због тога је замишљен као моћни, стреловити, ветар. Словени су му име замењивали називом за најчешћи ветар у својој околини, па су га Срби ословљавали речним ветровима: вардарцем, поморавцем, подунавцем, али и кошавом, буром, југом или поветарцем. Пошто се појављивао некад силовито и разор-но, а понекад благо и плодоносно, приписиван му је несталан карактер, који је прелазио од беса до доброћудности. Тако се зими испољавао немилосрдно - замрзава воду, наноси снег па куће и путеве и кажњава хладноћом. Од његовог имена остао је глагол "стригати", па су Словени говорили за хладна времена: "Ветар стриже". Супро-тно оваквом понашању, Стрибог је у пролеће радовао људе - шаљући им, на крилима поветарца (развигорца), богињу Весну; која их је даровала новим животом и раскошном лепотом, заодевши им околину у зелено, цветно и миришљаво рухо. Укратко, Стрибог је добар, али је често напрасит и пргав. Ове Стрибогове особине нису заборављене код Срба. Оне су, у многобројним легендама, припи-сане Светом Сави, где се наш највећи светац појављује као неуморни путник, који помаже људима и подучава их, али их често и окрутно кажњава - ако се понашају неморално.

Стрибог је важио и за ратника, попут Световида, Геровита и Триглава. Од њих се разликује по томе што има крила. Она му омогућује да брзо прелази огромна пространства на земљи, али су му служила и за преношење душа умрлих у други свет, зашто је, такође, био задужен. Ово задужење у хришћанству је припало Светом Николи, а после Светом Јовану, и на крају Светом Арханђелу, који је душе предавао Светом Петру - за Рај или Пакао.

Стрибогова правно-магична моћ обезбеђивала му је високо место у пантеону словенских богова, што се потврђује чињеницом да се његово име истиче у летопису Нестора Часног Кијев- ског из једанаестог столећа после Христа и у "Слову о Полку Игорову". У описаном Кијевском пантеону, Стрибогов кип је био поред Дажбоговог, Перуновог и Хорзовог.

Приликом обреда посвећених богу Стри-богу и магијских радњи, поштован је Стри-богов избор бројева и дана, према следећим одликама: срећни дани су понедељак, четвртак и субота; срећан је број 7, а магичан број 3. Словени су славили Стрибога три пута годишње: зими, у пролеће и у јесен. У његово име су верници, поред бајања, заветовања и договарања, приређивали обреде за помирење међу пријатељима и рођацима, што нас, опет, подсећа на Светог Саву, који је успео да помири своју завађену браћу - српске краљеве - Стефана и Вукана. Пред Стрибоговим кипом, жреци су примењивали и мазије: обред по којем је осумњичени морао да извади врело гвожђе из воде - ако би остао неповређен, проглашаван је невиним.

Стрибогова култна места, поред храмова, била су на гробљима. Поред ветра, његов је био и град - туча, а од духовних појава: аловити вихор и усуди. У случају ветровитих вртлога, који су могли да понесу жито, сламу, сено, па и делове кућа, тумачило се да је Стрибога спопао, због неког људског греха, страшан бес. Стрибогови предмети биле су вериге и крст, којег су верници обликовали од леда у току зимских дана. Његов је био орао и пролећно цвеће - које му је даровала богиња Весна.

Стрибог је на кипу био представљен као ратник. Поред споменутих крила, имао је на глави металну капу са шиљком - на коју подсећају немачки шлемови из Првог светског рата. Врат и горњи део Стрибоговог тела покривени су металним плочицама. Бог Стрибог у рукама држи огроман лук и сноп убојних, дугих, стрела.

Његове функције у хришћанству обављају свети: Вартоломеј, Петар, Сава, Пантелија и Атанасије.




Весна, пролећна

ДОБРОТА И БЛАГОСТ ПОШТОВАЊЕ И СЛОГА СРЕЋА И ЉУБАВ


Весна је омиљена богиња пролећа. Са пролећем је најављивала топле дане, плодне њиве и бројна стада на пашњацима. Живот се у пролеће обнављао, а Весна је заслужна што је он добијао раскошне и лепе облике: зелене крошње, разнобојне цветове и опојне мирисе. Овим је уносила радост у домове Словена, па јој је култ безгранично уздизан. Верници су јој се молили да буде милостива и да умножи веснике других срећних догађаја; и у породици и у друштвеној заједници. Зато није заборављана ни при највећој породичној радости - доласку на свет нових нараштаја. Родитељи су својим кћеркицама радо давали њено име. Овај обичај се задржао и до данас, па је Весна једно од најчешћих женских имена код православних Срба.

Богиња Весна је била узор у сваком погледу, па су Словени желели да им кћерке буду веселе, лепе, чисте и миришљаве као она. А управо је тако замишљана и богиња Весна. Њену лутку су момци облачили у рухо од траве, гранчица са пупољцима, цвећа и лишћа. Момци су је носили кроз насеља и доносили на култна места. Укусно и лепо обучена, богиња Весна је ширила опојне мирисе око себе, па је таква слика очаравала Словенке, које су нашле начина да се домогну мирисне течности, којом су почеле да квасе лице и натапају своју одећу. Поред заносне лепоте, Словени су Весни приписивали и господство над сунчевом топлотом, без које не би било обнављања природе у зелено и цветно рухо, нити би могло бити клијања и ницања нових биљних изданака. Свештеници су сматрали ватру симболом сунчеве топлоте, па су је ритуално потпаљивали и благосиљали. Верници су зато, ради среће у породици, део те обредне ватре односили кући и потпаљивали своје огњиште. Иначе, око ватре су свештеници (жреци) руководили пастирским играма - ради што бујније траве на пашњацима. Поред тога, у игри и песми учествовале су и младе девојке - додоле, испуњавајући део обреда везаног за дозивање кише. (Овај обред приређиван је у част и других богова). У ритуалу богињи Весни, девојке су биле обучене само у рухо од траве, гранчица, лишћа и цвећа (као и Весна) и кад је било довољно топло, присутни су их, обилато, поливали водом. Касније су, за игру и песму, додоле биле награђиване од стране сваког домаћина.

Богиња Весна, као и свака овоземаљска дама, није била усамљена. Имала је свог заштитника - бога Геровита, витеза ратника, који је бдио над њом и бога Стрибога - бога ветра и ваздуха. Стрибог ју је, на крилима лаког и пријатног поветарца, доносио сваког пролећа. Весни је приписивана још једна одлика, тако присутна за смртнице - нетрпељивост према другим женама. Она је била љута противница богиње Моране - господарице зиме и смрти. У жестоком обрачуну између две богиње, Словени су се опредељивали за омиљену Весну, па су јој помагали тако што су, на размеђи зиме и пролећа, правили лутку са омраженим ликом Моране и уз пригодне обреде је спаљивали, дозивајући Весну да што пре дође. Овај савез са Весном, Словени су користили тако што су је позивали, молитвама и магијским радњама, да им помогне да отерају Морану из кућа и из стаја, где би намеравала узимати душе или наносити патње људима и стоци.

Словени су веровали да Весна, супротно опасној Морани, помаже људима и да у пролеће поправља зимом нарушено здравље, усклађујући, истовремено, рад срца и разума. Тиме је људе чинила добрим и благим, па није било препреке да они међусобно негују поштовање и слогу. Једном речју, Весна је доносила људима срећу и љубав. Заузврат, Словени су у њену част приређивали један од најрадоснијих обреда. Састојао се у весељу са супружницима који су склопили брак у претходној години. За ту прилику, припремани су колачићи са медом, поетично називани - меденчићима. Овај обичај ће преживети, па ће и у хришћанству задржати истоветно име - Младенци, с тим што ће га Православна црква везати за дан Четрдесет мученика, 23. марта, кад је у четвртом веку убијено 40 римских војника, који се нису желели одрећи, тада забрањене, хришћанске вере.

И други обреди посвећени богињи Весни су преживели и одржали се у хришћанству. Као и њен пролећни цветни празник, којег и данас празнујемо као Цвети. У Весниним обредима је нешто што недвосмислено подсећа на хришћанско причешће, јер је жрец својим верницима давао да прогутају лесков пупољак, или глогов лист. У време цветања врбе, деца су кићена врбиним ресама, а око врата су им стављани звончићи, да би наговестили бројну и здраву јагњад. Нема сумње да је и овај обред задржао у православљу бар своје име - Врбица. У пролеће су и Словени бојили јаја и црвена боја је била најприсутнија, јер је симболизовала ватру и сунчеву топлоту, коју је Весна доносила. Црвена јаја су, с вином и хлебом, поклањана домаћину куће. Хлеб, вино и обојена јаја су у хришћанству добили само још јачу симболику. Пошто су сви Веснини обреди били посвећени пролећу и новом животу, тако је пролеће обележено и у хришћанству, јер је на Благовести (7. април) Араханђел, носећи бели крин у руци, обавестио Богородицу о њеном безгрешном зачећу - новом животу.

И стари Словени су кукавицу сматрали злослутницом, нарочито ако би закукала у пролеће, кад су се прослављали Веснини дани. Супротно томе, ластавицу су сматрали срећном птицом и готово су је поистовећивали са богињом Весном, јер је она била опипљиви весник пролећа. Зато је никад нису ловили и свака породица је била срећна ако би им ластавица озидала своје гнездо испод кућне стрехе.

Како смо видели, богиња Весна је везана за пролеће, а тиме за цветање и клијање. Од духовних појава, ње се тиче једино изгон Моране. Поред храмова, Веснина култна места су увек поред текуће воде, а од предмета симболизују је: лутке, венци, јаја и звона. Њена жива бића су: ласта, кукавица и рода (рода и данас представља весника новорођенчади), а од биљака: бреза, врба, љубичица, маслачак и цвет брескве.

На својим киповима, Весна је представљена као лепа и насмејана девојка; с косом од цветних звончића, крупним очима и осмехом преко лица. На коси је имала велики звездаст бели цвет, а око врата огрлицу. Груди су јој биле бујне - како и доликује богињи која припрема услове за нови живот. У централном делу, били су изрезбарени мотиви обредног кола са фигурама девојака и младића, а у доњем делу велики цветни венац. У горњем делу кипа, представљени су различити цветови и лишће. Богиња је држала у левој руци букет цвећа, а на кажипрсту десне стајала јој је ластавица.

Веснини празници пренети у хришћанство су Цвети, Врбица, Младенци. Штитио ју је бог витеза и ратника Геровит, а на крилима поветарца доносио ју је бог ветра и ваздуха Стрибог.

Веснине функције у хришћанству покривају: свети: Михајло, Гаврило и Рафаел (Света Тројица) и делимично: Ћирило и Методије.



Лада, богиња лета

ЗЛАТНА КОСА И ОЧИ БОЈЕ ЉУБИЧИЦЕ


Лада је богиња лепоте, плодности и лета. Њени дани су били од 25. маја до 25. јуна. По њима се види да је Веснина наследница, од које је преузела пробуђену природу, да би над њом била и омогућила јој развој до пуних плодова. Лада је настављала све оно што је Весна започела - па ће целог лета лепотом бити украшена насеља, ливаде, шуме, планине и небо. Зато је и названа богињом лепоте и људи су је због тога највише обожавали, молећи је да и њих учини лепим и згодним. Њој су посвећивани чести и разноврсни карневали. У њену част се младеж окупљала у кућама или на излетима у природи, најрадије у време које у хришћанству обележавају ивањданске игре. У оба случаја су играна кола и певане песме Лади, с рефренима: "О Ладо", или "О Љељо". То су изводиле словенске русалке и ови су обреди били тако омиљени да су се задржали стотинама година у време хришћан-ства. Забележено је да су се руски свештеници жалили да ову паганску појаву не могу да сузбију, јер је младеж, долазећи у хришћанске храмове, изненада започињала игре посвећене Лади. Због тога је Православна црква мало изменила карактер ових обичаја, па се данас на хришћанске празнике појављују, уместо русалки, краљице. Ладин обред је било и момачко плетење венаца, који су се, на излетима, стављали девојкама на главу, а касније су их момци преузимали, носили кући и качили изнад кућних врата или на зидове у својим собама. Мање венце су младићи стављали око врата киповима својих богова, које су држали у кућама. У част богиње Ладе, Словени су узимали последњи откос жита, чинећи од њега мали стожер, везали су га црвеним канапом и прскали крвљу певца. Поред овог, чињен је и стожер од трешњевог дрвета, са изрезбареним ликовима богова, на које су стављани венчићи. Стожери су били посвећени култу Сунца и имали су сврху да подстакну раст биља под његовим зрацима, али и да измоле довољно кише за жедну земљу. Око стожера су девојке певале: "Ој, убаве младе моме, Ладо, Ладо". Момци и девојке су у колу били окићени и пролазили су испод венаца, које су за ту прилику држали, у облику славолука, други младићи и девојке. Многобројни су обреди посвећени богињи Лади, мада сви нису ни записани ни запамћени. Један од њих састојао се у томе што су га упражњавале девојке, без присуства мушкараца. Оне су наге узимале део од прибора за ткање - вратило, додавале му коњску дрвену главу, симулирале јахање и палиле су брезове коре, натакнуте на дуге мотке. Ове мотке (лиле) подизане су високо изнад главе особе која је била одабрана да замени богињу Ладу. Она је у руци држала јабуку петровачу и ивањско цвеће.

Ватра, којој су Словени придавали чудесне моћи, била је обавезна и у обредима посвећеним богињи Лади. И у овом случају је омладина прескакала ватру и око ње играла и певала.

Лада, као и Весна, била је обожавана због своје духовне и телесне лепоте. Представљана је као најлепша словенска жена - беле пути, златасте косе и с крупним очима, боје љубичице. Усне су јој биле сочне - горња боја јагоде, а доња малине. Тело јој је било стасито а кожа мирисна. Она је била заносна и привлачна, па су је Словени призивали приликом склапања бракова или у време љубавних патњи. Тад су јој певали, уз понављање рефрена: "Диди Ладо". Као и Весна и Лада има одлике и судбину земаљских жена, па су остали трагови да су њени драгани били бог Геровит - витез и ратник и други моћни словен-ски бог на коњу јаросни (љуту) Јарило.

Чеси и данас Ладу зову Пана - госпођа. Руси су свом најомиљенијем возилу дали име Лада. То није чудно, јер је Лада остала у словенској фолклористици присутнија од других божанстава. Њени знаци су чести мотиви у везовима и ручним радовима словенских жена, тако да је лако, преко њих, одгонетнути давнашње функције богиње Ладе.

Од природних појава, Лади су припадали Сунце, топла ноћ и киша, а од предмета споменути венци и стожер. Њени су: петао, јелен, орао и мрав, а од биљака: трешња, липа, маслачак и божур. Од духовних појава, Лада је господар Пољевика. Култна места су јој у пољима, а обреди су: жртвовања, креснице и русалке.

Кип богиње Ладе приказује, како је наведено, стаситу и лепу жену, а тако су и Грци замишљали своју богињу Афродиту. На Ладиним прсима су развијене дојке, знак плодности и угравирано Сунце, без којег не би било те плодности. Остали делови кипа покривени су сликама воћних плодова, живих бића и знацима плодности, присутним на данашњим везовима и ручним радовима. Функције богиње Ладе у хришћанству покривају: Арханђели Михаило, Гаврило и Рафаел а делимично свеци: Ђорђе и Петар.

Лади су припадали сунце, топла ноћ и киша. Њене животиње су биле петао, јелен, мрав, а биљке трешња, липа, маслачак и божур. Девојке су јој се молиле за лепоту, мушкарци је при-зивали у време љубавних патњи. Била је наследница Весне, што Весна учини цветним, Лада плодним. На киповима представљана је као лепа, стасита жена, прекривена зрелим плодовима воћа, са сунцем на грудима.





Преузето са сајта http://www.srpsko-nasledje.co.yu.
"Ево тајна бесмртника! даде Србу сталне груди;
Од витештва одвикнута, у њим` лафска срца буди!
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе!
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле."

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 9 гостију