srpskinacionalisti.com

Непозната историја

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 14.1.2012. 21:10

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0% ... wojwod.jpg

Posto smo mi Srbi politicki glup narod,i ne znamo praviti kovanice, red je da sada to cinimo. Vojvodinu ne treba zvati Vojvodina vec VOJVODINA SRBIJA. Pored nje juznije je bila KNJAZEVINA SRBIJA. Dakle imao dve SRBIJE, podjednake velicine, jedna je VOJVODINA SRBIJA A DRUGA KNEZEVINA SRBIJA! Sada imamo i Republiku SRBSKU, i treba je zvati SRBSKA, da bi se razlikovala od SRBIJE, ili uze oblasti VOJVODINE SRBIJE.

Evo kako Njemci to pravilno nazivaju

Woiwodschaft Serbien und Temeser Banat

http://de.wikipedia.org/wiki/Woiwodscha ... eser_Banat

...........

ili na engleskom

http://en.wikipedia.org/wiki/Voivodeshi ... Temeschwar

............

ili na madjarskom

http://hu.wikipedia.org/wiki/Szerb_Vajd ... 1ns%C3%A1g

............

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0% ... 0%B0%D1%82

VOJVODSTVO SRBIJA

ili jasnije VOJVODINA SRBIJA. Dakle smrtni grijeh za srb.nac.interese je reci Vojvodina! PRAVILNO JE vojvodina SRBIJA. Jer bilo je vojvodstava puno i knezevina, i kraljevina i raznih oblasti... Pa kad se kaze KNJAZEVINA, treba reci SRBIJA,jer je bila i Crna gora i dr...tako cemo reci i vojvodina Srbija.


na karti SYRMIA M JE B TO JE SIRBIA
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 14.1.2012. 21:13

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

Iz ove knjige su ovi tekstovi i ilustracija, o bogu SERBANU,SERI,MATOLVICU...

.........

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

SERBAN jedan od starih bogova MORA, u keltskoj mitologiji

KELTI SU BLISKI SRBIMA *kasnijim Slovenima, a pored ostalih slicnosti tu su i neki mitski likovi sa srbskim nazivima. Ovde je SERBAN, SERA, MATOLVIC - kralj Irske...

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 14.1.2012. 21:14

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

HRVATSKI SABOR, ZAGREB

A evo kako je sve bilo:

Prvi poznati sabor, sa sačuvanim zapisnikom i zaključcima, održan je u Zagrebu 19. travnja 1273. godine. Tada je utvrđen i naziv sabora: Opći sabor čitave kraljevine Slavonije (Congregatio Regni tocius Sclavonie generalis), a njegove se odluke nazivaju statuta et constitutiones (odredbe sa zakonskom snagom). Odluke Sabora svojim pečatom potkrepljivao je ban. Na Saboru su donesene odredbe o sudovanju, dizanju općeg ustanka (insurrectio) u obrani zemlje, porezima i ostalim javnim davanjima. Njegovi su zaključci prvi poznati i cjelovito sačuvani zaključci Sabora (na slici: prijepis isprave Zaključci Sabora Kraljevine Slavonije održanog u Zagrebu 1273., koje je potvrdio ban Matija, prijepis Čazmanskog kaptola iz 1350.godine).

DAKLE SLAVONSKI A NE HRVATSKI SABOR!

http://www.sabor.hr/Default.aspx?sec=404

..........

NA HR WIKI PISE I OVO:

Tada je kod sela Podbrižane, koje se nalazilo južno od Benkovca u Lučkoj županiji, održana skupština (congregatio) na kojoj je plemenu Virevića potvrđena pripadnost instituciji dvanaest plemena.[4] Tijekom kasnoga srednjeg vijeka postoje dva sabora, hrvatski i slavonski. Dva sabora su uglavnom funkcionirala odvojeno. Slavonski sabor je 1515. odbio pomoć banu Petru Berislaviću za obranu prostora južno od Velebita uz obrazloženje da su slavonski staleži „po starom običaju dužni braniti samo svoju kraljevinu,“ dakle Slavoniju, ali ne i Hrvatsku.

http://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatski_sabor

........

A EVO STA ANTUN RADIC KAZE O TOME,TJ DA SU SLAVONCI TADASNJI,ZAGORCI,BILI SLOVENCI,A TEK BJEZANJEM HR VELIKANA OVDE,BJEZECI PRED TUCIMA,I NAROD SE KASNIJE NAZIVA HRVATIMAJER SU VLADARI BILI HR I MEDJU NJIMA. A KAZE DA DO TADA NI JEDNOG HRVATA NIJE BILO SJEVERNO OD VELEBITA!

http://www.facebook.com/photo.php?pid=3 ... 5764481895

..........

A KADA JE I TAJ SLAVONSKO ZAGREBACKI SABOR POSTAO HRVATSKI,POCELA SU I ANTISRBSKA DJELOVANJA, STO JE BILA I GLAVNA SVRHA SABORA,TJ HRVATSKE VLASTELE KOJA NIJE STEDILA NI SLOVENCE,PA DOLAZI DO SELJACKE BUNE,a tako su htjeli i stokavce da podjarme!

http://velisarajicevic.tripod.com/

ISTREBLJENJE SRBA KAO
PROGRAM HRVATSKOG SABORA KROZ VEKOVE

Ostavimo li po strani pojedinačna nastojanja mnogobrojnih hrvatskih velikaša, koji su svaki za sebe preduzimali sve što su mogli da se na području bivše Austrougarske srpsko ime i vera stave van zakona, pa bacimo li pogled samo na zaključke hrvatskog sabora donošene u formi zahteva hrvatskog naroda, ugledaćemo tamne jezuitske verige, kojima je prva karika iskovana u momentu Tomislavljevog otcepljenja, dok im se kraj ni posle onoga što smo već preživeli ne može sagledati.

Šta je hrvatski sabor pre 1597. godine kod bečkog, odnosno ugarskog dvora preduzimao i da li je kao takav ma i periodično postojao, ne mogu o tome ništa reći, jer do toga vremena nemam podataka. Nesumnjivo je, međutim, da i dotadanje doba obiluje takvim zahtevima isto tako, kao što iza njega vidimo, da su Hrvati svoje sabore skoro samo zato i sazivali, da bi doneli zaključak o podjarmljenju Srba. Takvi zaključci skoro redovito padajuu doba krunisanja ugarsko-hrvatskih kraljeva kojima su se požurili time predstaviti hrvatske narodne težnje.

Pre nego se upustimo u nabrajanje takvih saborskih zaključaka, koji stotinama godina nisu na svojoj oštrini izgubili, smatramo za potrebno pobliže označiti srpske zemlje u okviru Austrougarske, odnosno liniju koja je delila Srbe od Hrvata. Srpska etnografska linija ide zapadnim granicama srezova Benkovac, Gračac, Udbina, Korenica, Slunj, Vojnić, Vrgin Most, Glina, Petrinja, Kostajnica, Novska, Pakrac, Daruvar, Grubišno Polje i Podravska Slatina. Razume se da i zapadnije od ove linije u formi etnografskih izbočina živi mnogo Srba (u nekim slučajevima čak i u većini), kao što su slučajevi sa srezovima Gospić, Otočac, Ogulin, Garešnica, Bjelovar, Virovitica i dr. Eto, to su srpske zemlje, nad kojima je hrvatski sabor stotinama godina tražio neko pravo monopolizacije i punomoćja za uspostavu rimokatoličkog imperijalizma.

Za etnografsko pomeranje prilikom turske najezde zapadnije od ove linije, koja se uglavnom poklapa sa Dušanovom državom, Hrvati prigovaraju da je to „došljaštvo“, koje time ne nosi i pravo svojine. Međutim, oni u novoj istoriografiji nemaju merilo logike, jer tumače stvari sa svoga stanovišta. Mi se još dobro sećamo slučaja sa bačkim Bunjevcima, koji su kao srpska skupina iz Hercegovine naselili severnu Bačku. Mada su primili katoličku veru, oni su se smatrali Srbima, a takvim su ih smatrali i drugi narodi sem Hrvata, koji, ne samo što ih prisvojiše kao svoju skupinu, nego 1939. godine postaviše i zahtev, da se cela severna Bačka zbog tih Bunjevaca, odnosno Srba, radi plodne bačke ravnice pripoji Banovini Hrvatskoj, i na taj način pokrije hrvatsko gospodarsko siromaštvo. Kad je, međutim, u tu istu banovinu uključen 21 srez sa srpskom većinom i zbog toga nastupio val nezadovoljstva, mnogo je Srba širom Banovine Hrvatske zadesila sudbina zaplotnjačke smrti.

Austrijski komandujući general Vojničke Krajine Johan Sig. Herberštajn, morao je raseljavati gusto prenaseljene Srbe iz okolice Slatine, Pakraca i Slavonske Požege, pa ih preseljavati u okolicu Rovišta kod Križevaca i Koprivnice. Ovi su Srbi predstavljali odbranbeni bedem protivu Turaka. Ali, čim je ta opasnost minula, zagrebački biskup i hrvatsko „plemstvo“, podneli su Ferdinandu II. zahtev, da se Srbima oduzmu sva prava, da im se zabrani ispovedanje pravoslavne vere i da im se čak oduzmu nepokretna imanja („Hrv. List" od 8. XI. 1939.). Dakle isto onako, kao što su to priveli u delo 1941. godine.

Radi ovoga hrvatskog zahteva sakupljen je srpski sabor baš u Rovištu, gde su Srbi pod vedrim nebom položili glasno zakletvu: „Radije ćemo izginuti, nego što bi se potčinili vlasti hrvatskih plemića i sveštenika." Istovremeno su sa toga zbora Srbi uputili Ferdinandu II. protest protivu ovakvog hrvatskog zahteva, na šta je on izdao naredbu kojom naređuje „Da niko ne sme dirati Srbe i njihova prava, a da Srbi nemaju koga drugog slušati osim njega." Tako je prvi hrvatski zahtev ove vrste za kojeg znamo propao.

„Godine 1609. donese hrvatski sabor zaključak, da se u kraljevini Hrvatskoj smije ispovijedati samo katolička vjera.“ („Hrv. List" od 13. VI. 1939.) Ovo je zaista tačno, jer se hrvatski sabor drugim problemima, sem kako da pokatoliči srpstvo i nije bavio. Što mu to ovim zaključkom nije uspelo, leži krivica do samih Srba, koji su svojim brojem i ratničkom snagom na daleko većem stepenu ugleda stajali od Hrvata. Ne može se, ali, time reći, da Hrvati pojedinačaim katoličkim akcijama nisu uspevali da svoj vekovni program sprovode makar sitnijim uspesima u delo.

Smrću Rudolfa II. (1612.) Hrvati su se nadali, da će biti ukinute privilegije Srbima, pa su se požurili da obnove svoje molbe kod Matije II. (1608. – 1619.), ali su i tu naišli na „zatvorena vrata“. Matija je čak obnarodovao zakon o potpunoj samostalnosti Srba na jugu Austrougarske, kojima treba da upravljaju srpski narodni kneževi, pod nadzorom austrijskih generala. To je Hrvate toliko ozlojedilo, da je hrvatski ban Tomo Erdedi podneo ostavku na banskoj vlasti („Hrv. List“ od 9. VI. 1939.). Radi ovoga gesta, koji je bio merilo raspoloženja hrvatskog naroda i sabora po pitanju Srba, hrvatski je sabor krajem godine 1614. Erdediju izglasao „Besmrtnu hvalu za preslavna djela, kojima nema premca." („Hrv. List" od 9. VI. 1939.)

Posle Tome Erdedija postavljen je za hrvatskog bana 1616. godine Nikola Frankopan. Hrvatska „povijest" hvali Frankopana kao „brižnog bana“, koji je „zbog nekih nesuglasica“ morao podneti ostavku na banskoj časti. „Povijest“, doduše, ne navodi kakve su to bile nesuglasice, ali ih mi znamo. On je nastavio ono što, su Erdedi i hrvatski sabor započeli. Kad to nije mogao postići preko carskog dvora, on je na svoju ruku počeo sa nasiljima na srpski narod. To je bio razlog da dođe do narodnog besa i srpske tužbe, koja je 1622. godine raspravljana u požunskom saboru, pa je Ferdinand II. smenio Frankopana i na njegovo mesto postavio Đuru Zrinskoga.

Kad je bana Đuru Zrinskoga zadesila smrt od otrova u Požunu 1626., Hrvati su ponovo opseli dvor molbama da se Tomo Erdedi ponovo imenuje banom, što je godinu dana docnije učinjeno. Čim je Erdedi ponovo preuzeo bansku vlast, otpočeo je sa starom praksom. Nekoliko puta je hrvatski sabor podnosio „želje hrvatskog naroda“ da im se Srbi potčine, ali im to ni za dve godine nije pošlo za rukom. Tada se Erdedi latio lukavstva. Skovao je plan da najpre Srbe izravna u svima pravima kao i Hrvate, kako bi Ferdinanda II. uverio u „iskrene namjere" prema Srbima. To bi po hrvatskoj zamisli imalo za posledicu da Ferdinand potčini Srbe hrvatskom banu, iz čega bi se iskonstruisalo stečeno hrvatsko pravo, po kome bi se docnije držanje prema Srbima moglo po volji menjati i njihova nacionalno-verska sloboda skučivati. U to vreme pada i pritisak unijaćenja, kada je proti Maksimu Petroviću ponuđena biskupska čast. „Povjesničari“ se čude, što je upravitelj pravoslavne pastve Maksim Petrović, umesto da ode u Rim na posvetu biskupskog čina, otišao 1630. godine u Peć, gde je u tamošnjoj patrijaršiji rukopoložen za vladiku. U svome jezuitskom slepilu oni misle, da bi Petrović za ljubav biskupskog praznog blještavila trebao napustiti svoj narod sa daleko svetlijom tradicijom od onoga naroda koji ga vrbuje. Oprezni Ferdinand II. zadržao je saborske zaključke skoro godinu dana i sravnjujući ih sa onim što mu je javljeno od njegovih generala iz Hrvatske, poništio ih je. Usporedo sa time, propisao je takozvane „Štatute za srpske opštine između Drave i Save“, koje su srpsku Slavoniju za Sremom činili potpuno autonomnom i izuzetom od ma kakve vlasti hrvatskih banova. („Hrvatski. List" od 11. VI. 1939.).

Nastupom Ferdinanda II.I Hrvati su 1637. godine uspeli da zajednički sabor u Požunu donese rešenje, kojim se srpske zemlje Slavonije i Krajine adminnstrativno stavljaju pod nadležnost hrvatskih banova. Naređeno je sem toga nemačkim generalima, da ne smeju prenaseljene Srbe iz Slavonije raseljivati po Hrvatskoj.

Time je Srbima i njihovoj autonomnoj samostalnosti u Austrougarskoj dat prvi udarac. Nastala je posle ovoga borba koja je trajala sve do 1654. godine, dakle 17 godina. U to vreme pada i hrvatska seljačka buna. Hrvatski „povjesničari“ nemaju razloga da se u delu štampanom 15. VI. 1939. žale, kako su hrvatsku seljačku bunu 1654. godine ugušili „Vlasi“. Jer šta bi, uostalom, i mogli očekivati posle svega onoga što su dotle, a naročito za onih 17 godina priređivali Srbima.

Šta se u razdoblju od 1654. do 1670. godine dešavalo sa hrvatskom akcijom protivu Srba, o tome nema jasnijih podataka. Može se po nekim znacima zaključiti da su i za to vreme prilike bile teške. Međutim, te godine dolazi do zahteva carskog ratnog veća u Gracu, kojim se od dvora traži da se uprava nad srpskim krajevima Slavonije i Voj. Krajine oduzme od Hrvata i povrati Srbima, kao što je to bilo do 1637. godine. U obrazloženju toga zahteva ratno veće kaže za Hrvate: „Jer su Hrvati lakoumni, nemirni i nepostojani" („Hrvatski List" od 18. VI. 1939.). Ratni savet je svojim zahtevom uspeo.

Kad su Turci proterani, požurili su se hrvatski „staleži“ i hrvatski sabor, da od Leopolda I ponovo zatraže pripojenje Slavonije i Vojničke Krajine Hrvatskoj, a samim time i podjarmljenje Srba. Ratno veće u Gracu ne samo da se usprotivilo ovakom zahtevu, već je Srbe pozvalo na pripravnost za ustanak, a hrvatskom banu i saboru je poručilo da Srbi stoje pod zaštitom ratnog veća i cara. („Hrvatski List“ od 20. VI. 1939.).

Time što je i ovaj hrvatski pokušaj propao, hrvatska vlastela nije mirovala. Ona je jedva deset godina docnije t. j. 1703. godine iskoristila mađarsku bunu pod Rakocijem za ponovnu ucenu. Rakoci je bio jedan od mađarskih vastelina, unuk Petra Zrinskoga po svojoj majci, pa su Hrvati ovo srodstvo iskoristili kao materijal za ucenu time, što bi se pridružili Rakociju i time povećali teškoće Leopoldu I. Da to ne bude, Hrvati su postavili Leopoldu zahtev, da ovaj prepusti slavonske i krajiške Srbe hrvatskoj banskoj vlasti. Ova je ucena imala uspeha, ali svega mesec dana. Pošto je pozvao srpske poglavice da se pokoravaju hrvatskim banovima, Leopold je za nepun mesec dana uvideo da su Srbi brojno i organizatorski jači od Hrvata i da je hrvatski zahtev manevar u cilju obmane, pa je opozvao ukaz o pripojenju srpskih pokrajina Hrvatskoj. Nemajući kuda iz „procepa“ istorijske istine, hrvatska „povijest“ o tome opozivu kaže: „Ali već mjesec dana iza toga morade slabi i neodlučni kralj popustiti pritisku Štajeraca (misleći valjda na ratni savet u Gracu) izdavši odluku, kojom odgađa povratak slavonske krajine pod bana“ („Hrvatski List" od 20. VI. 1939.).

Vekovni san da Srbe potčine svojoj vlasti i time ih verski podjarme, nije kod Hrvata prestajao da bude narodni program ni u jednoj prilici neuspeha, pa tako ni fijasko sa Leopoldovim opozivom nije umanjio njihovu nameru da istraju do kraja. Čim je Leopoldov naslednik Josip I stupio na presto, počela je stara hrvatska jezuitska igra. Međutim, ni Josip I nije popustio. Za vreme borbe sa Rakocijevim pobunjenicima u Mađarskoj, Josipu I je bila potrebna svaka, ma i najmanja pomoć. Hrvati su verovali da će onom neznatnom pomoći koju su mogli dati, postići veliki uspeh. Zato su iza Rakocijeva sloma 1708. godine podneli Kralju predstavku kojom traže, da im se za „velike usluge" u ugušivanju Rakocijeve bune prepuste Srbi na milost i nemilost. („Hrv. List" od 20. VI. 1939). I pored brda njihovog hvalisanja da su svojim „velikim zaslugama" doprineli ugušivanju Rakocijeve bune, Josip je znao obrnuto. Jer, dok su Hrvati poslali sa svojim banom Palfijem svega 800 ljudi, (Varadi F. – „Baranja“), sakupljeno je samo u osiječkoj tvrđavi preko 30.000 Srba, koji su se javili komandantu tvrđave – vojvodi Monasterliju. Za nesravnjivu razliku od Hrvata, jedan od pobunjeničkih velikaša Bezerdedi (Erdödy) javio je 12. decembra 1706. godine drugom velikašu Berčenjiju (Miklós Bercsényi, 1665.-1725.), da se u Osijeku sakupila još jedna množina Srba od 30.000 momaka. (Arh. Rak. I. V. str. 340 u dodatku br. 211). Josipu je bilo poznato i ono pismo, kojim Rakoci juna meseca 1706. godine obaveštava Esterhazija (Esterházy Miklos, 1582., Galantha -1645.) o snazi Srba protivu sebe ovim rečima: „Blagi Bože, da li iz zemlje niče taj silni Rac (Srbin), ili pada iz neba kao kiša."

O srpskoj snazi i njihovoj neophodnosti u vreme Rakocijeve (Rákóczy, Ferenc II., 1676, Borša - 1735, Tekirdağ) bune naročito su znali austrijski generali iz ratnoga saveta u Gracu (Graz), pa je varaždinski general Breuner u svome raportu izneo kralju bojazan, da bi Srbi mogli odseliti u Tursku ako bi došlo do njihovog potčinjavanja Hrvatskoj i njenim banovima. Hrvatski staleži i „vlastela“ uputili su na ovo predstavku kralju u kojoj kažu: „Generali omalovažuju hrvatski narod, koji je kroz tolike vjekove kao predstraža kršćanstva odbijao navale Turaka i njihovih subojnika Vlaha. Hrvati se ne boje da će Vlasi pobjeći u Tursku, jer bi im tamo bilo odveć zlo." Izgleda da su Hrvati računali sa Josipovim nepoznavanjem istorije, jer su odbranu evropske civilizacije i hrišćanstva ukrali od Srba i okitili svoje siromaštvo, bacivši istovremeno bezobzirnu klevetu na Srbe kao tobožnje saučesnike u navali na evropsku kulturu. Josip I je, međutim, bolje poznavao istoriju nego su se Hrvati tome nadali, pa ih je bez ikakve motivacije odbio, da bi tako ovaj hrvatski zahtev bio pribrojen mnogobrojnim propalim zahtevima. „Hrvatski List" od 20. VI. 1939. o tome rezignirano konstatuje: „Ali ipak nijesu Hrvati niti sada nešto postigli." Teši se doduše time što kaže, da bi neprestano molbeno nasrtanje na Josipa možda i imalo uspeha, da ovaj godine 1711. nije umro. Međutim, Hrvati nisu uspeli da ni kod Josipovog naslednika Karla III. sprovedu intrige protivu Srba, te su tako srpska prava u bivšoj Austrougarskoj, na veliku žalost Hrvata, ostala netaknuta za daljih 29 godina, svedo 1740. godine, kada je veliki rimokatolički eksponent Marija Terezija sela na presto.

Stupanjem Marije Terezije na presto, ostvarene su vekovne težnje Hrvata. Hrvatski katolički kler je u njenom stupanju na presto našao oživotvorenje svojih snova. Počela je nečuvena hajka na sve što je srpsko i pravoslavno. Ovo naročito u početku njene vladavine, kada su hrvatske težnje uspele da prema Srbima posvršavaju najglavnije poslove. Do njezine vladavine, pravoslavni Srbi i Srbi katolici nisu se međusobno razlikovali. Kad je, međutim, došlo do ukidanja svih građanskih prava Srbima, došlo je usled nejednakog položaja do udaljivanja jednih Srba od drugih. Time je postignuta davnašnja želja kajkavskih Hrvata, da im se nasilničkim metodama dekretuju rimokatolički Srbi, koje će ovi docnije uklopiti u „iskonske pripadnike hrvatskog naroda. Pošto je Bosna bila i dalje pod turskom vlašću, obezakonjenjem su bili pogođeni Srbi pravoslavne vere najviše u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji. U ovim krajevima Srbin nije mogao biti ni opštinski pandur dok ne primi rimokatoličku veru. Mnogi su primili katolicizam sa velikim antagonizmom, ali je jezuitizam ipak vremenom uspeo da u tima pokatoličenim Srbima usadi klicu mržnje prema svome narodu od koga su verski otpali. Ima, međutim, mnogo slučajeva, gde su se pokatoličeni Srbi i dalje osećali Srbima, pa tako vidimo da su grofovi Mihaljevići i Jankovići, mada docnije katolici, sahranjivani po poslednoj želji u orahovičkoj pravaslavnoj crkvi. Kako je srpski narod i pored tolikih svojih zasluga za austrougarski presto primio jezuitsku terezijanštinu, vidi se delomično i iz govora narodnog poslanika Lončarevića održanog pred hrvatskim saborom 12. septembra 1861. godine, gde kaže:

„Na Dreti 1740. godine izgubiše Srbi pravo građanstva u trojednoj kraljevini Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji, i kad su se u Slavoniji štatuta županijska proglasila, isključeni bijahu iz svih munisipijalnih služba. Niti je koji mogao dobara blagodarnih steći, kupiti i uživati, a ako je takva imao, morao ih je pod pustu cijenu prodati ako nije htjeo vjerozakon svoj promijeniti. Zatim, pomoriškoj i potiskoj krajini oduzeše se jednim mahom sva prava. Jezuiti većim dijelom doprinesoše pravednom razjarenju svih pravoslavnih, koji na tu misao dođoše, ostaviti nepravednu i nezahvalnu ovu svoju domovinu i 20.000 porodica iz Bačke, Banata, Slavonije, varaždinskog i karlovačkog generalata, odoše u Novu Srbiju među Dnjestrom i Dnjeprom. I ostali bi se svi do jednog iselili, da nije carica Marija Terezija na brzu ruku šest pukovnija vojničkih na međi vlaškoj i moldavskoj postaviti dala i seobu ovu zabranila."

Za ovolike usluge katoličanstvu, nije čudo što je papa Klement XIII. godine 1758. podelio Mariji Tereziji titulu „Apostolski kralj Ugarske“. Njena vladavina pada među najtamnije stranice srpske istorije. Za Hrvate ovo je najsjajnije doba njihove „povijesti“. Verni svojoj tradiciji, za ovo su vreme oni na jevtin način došli kako do srpske baštine, tako i do jednog dela svoje istorije, koju su odnarođeni Srbi kao svoju prošlost ugradili u „hrvatsko tisućgodišnje pravo“. I pored toga strašnog doba, nije se mogao izbrisati srpski kult u mnogim pokatoličenim porodicama i čitavim selima ni za stotine godina docnije, pošto su mnogobrojne katoličke porodice po Slavoniji, koje su još iz tih vremena sačuvale slavne ikone, ovima palile sveće i činile to sa kolena na koleno sve do uspostave „Nezavisne Hrvatske".

Stupanjem na presto Josipa II., sina Marije Terezije, nije se ni u čemu olakšao srpski položaj. Hrvatska se za minule opasnosti od turske navale odužila Srbima novim duhovnim i telesnim progonima. Josip II. je, doduše, pokazivao izvesnu volju da popravi ono što mu je majka prema Srbima učinila, ali za to nije imao dovoljno odlučnosti. Trebalo je da prođe punih pola veka od nastupa Marije Terezije, pa do dolaska Leopolda II., koji će posle 50 najtežih srpskih godina povratiti srpskim ostacima ona prava, koja je Marija Terezija na zahtev Hrvata ukinula. I za Leopoldovo stupanje na presto Hrvati su vezivali nove nade, da će dovršiti uništavanje i onoga ostatka pravoslavlja, ali je Leopold prekinuo ovu nepravdu time, što je 28. avgusta 1790. dozvolio sazivanje srpskog kongresa u Temišvaru, na koji je poslao svoga izaslanika feldmaršala Šmidfelda sa ovakvom porukom: „Što se mene tiče, držim da je srpski narod i pre rata sa Turcima živeo u Sremu, Slavoniji i Bačkoj, a prilikom rata jednodušno u ponovnom osvojenju istih predela učestvovao, te i sad tamo živi, pa da stoga na te zemlje i najviše pravo ima."

Koliko je ovo Leopoldovo priznanje srpskih teritorija mučno odjeknulo u hrvatskim jezuitskim redovima i redovima velikaša, nije potrebno isticati, pošto je ovima dignuta zavesa ispred mračnih hrvatskih namera za prisvojenjem Srema i Slavonije. Čak se ni „povjesničar“ dvadesetog veka ne može oteti mučnom utisku iz toga doba i u nemoći kaže: „U Hrvatskoj se pojavi silna mržnja na Nijemce“. („Hrvatski List" od. 26. VI. 1939.).

Pošto je Srbima preko temišvarskog crkvenog kongresa zajamčen povratak i ostalih srpskih zemalja kada ove budu od Turaka otete, Hrvati su pokušali da se posluže novom ucenom. Ne rumeneći ni malo od stida, oni su pararelno postavili pretenzije na ove zemlje baš u momentu kada se Leopold imao krunisati u Požunu. Izaslanicima koji su bili određeni da prisustvuju krunidbenom saboru dali su ovlast, da ovi istaknu kralju hrvatske želje za ovim krajevima, čim bi se od Turaka povratile. U ovoj novoj igri Hrvati kao i pre nisu uspeli, a ne bi još u mnogo čemu uspeli, da Leopolda II. nije stigla smrt od kozjača posle trogedišnje vladavine. (1. marta 1792).

Leopoldov naslednik Franjo II. (1792. – 1835.) bio je uglavnom zauzet ratovima sa Francuzima, kao i raznim dinastičkim pitanjima, te se za njegovo vreme nema šta zabeležiti, što bi se moglo bitno razlikovati od Leopoldovog držanja prema Srbima. Skoro bi se to moglo reći za Ferdinanda V (1835. – 1848.) koji se i sam, osećajući se slabim da ponese teret kraljevske krune, odrekao prestola u korist svoga sina Franje Karla, a ovaj u korist svoga sina Franje Josipa. (1848. – 1916.).

Da nije bilo Srba u Austrougarskoj, hrvatski sabor niti bi imao rezona da postoji, niti bi se sastajao, pošto ne bi imao šta da reši. Jer, njegov sav rad i sazivanje padaju u doba, kada se imalo još koji put izglasati rezolucija o hrvatsko-katoličkoj hegemoniji nad Srbima. Tako je bilo od pre 1597. godine, pa do Franje Josipa 1848. godine, da bi zatim ova jezuitsko-hrvatska igra promenila samo svoju formu i pojavila se u obliku „Ilirstva".

Rezimiramo li celo ovo poglavlje, zaključujemo da su se Hrvati od prvih tragova svoje tobožnje samostalnosti, u odsustvu hrabrosti za odluke na bojnom polju, hvatali ucenjivačkog nagodbarstva. U tom poslu, kada je trebalo Srbima zabosti nož u leđa, nisu birali ni sredstva, ni društvo.

Međutim, tome mora jednom doći kraj, pošto Srbi, kako to reče jedan patriotski list, ne mogu dozvoliti da Hrvati svaknh 20 godina probaju svoj nagodbarsko-izdajinčki nagon, i ne mogu dozvoliti da nosioci „tisućgodišnje kulture“ sa svojim prijateljima svakih dvadeset godina u ime te „kulture" pobiju milion Srba.
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 14.1.2012. 21:15

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

Leopold (LIJEVO) with his brother Emperor Joseph II

Stupanjem na presto Josipa II., sina Marije Terezije, nije se ni u čemu olakšao srpski položaj. Hrvatska se za minule opasnosti od turske navale odužila Srbima novim duhovnim i telesnim progonima. Josip II. je, doduše, pokazivao izvesnu volju da popravi ono što mu je majka prema Srbima učinila, ali za to nije imao dovoljno odlučnosti. Trebalo je da prođe punih pola veka od nastupa Marije Terezije, pa do dolaska Leopolda II., koji će posle 50 najtežih srpskih godina povratiti srpskim ostacima ona prava, koja je Marija Terezija na zahtev Hrvata ukinula. I za Leopoldovo stupanje na presto Hrvati su vezivali nove nade, da će dovršiti uništavanje i onoga ostatka pravoslavlja, ali je Leopold prekinuo ovu nepravdu time, što je 28. avgusta 1790. dozvolio sazivanje srpskog kongresa u Temišvaru, na koji je poslao svoga izaslanika feldmaršala Šmidfelda sa ovakvom porukom:

...................

„Što se mene tiče, držim da je srpski narod i pre rata sa Turcima živeo u Sremu, Slavoniji i Bačkoj, a prilikom rata jednodušno u ponovnom osvojenju istih predela učestvovao, te i sad tamo živi, pa da stoga na te zemlje i najviše pravo ima."

--------------------

Koliko je ovo Leopoldovo priznanje srpskih teritorija mučno odjeknulo u hrvatskim jezuitskim redovima i redovima velikaša, nije potrebno isticati, pošto je ovima dignuta zavesa ispred mračnih hrvatskih namera za prisvojenjem Srema i Slavonije. Čak se ni „povjesničar“ dvadesetog veka ne može oteti mučnom utisku iz toga doba i u nemoći kaže: „U Hrvatskoj se pojavi silna mržnja na Nijemce“. („Hrvatski List" od. 26. VI. 1939.).

U POGLAVLJU O HR SABORIMA PROTIV SRBA

http://velisarajicevic.tripod.com/

........

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9B%D0 ... 0%B2%D0%B0
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 14.1.2012. 21:16

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

Dvorac grofa Jankovića, sagrađen 1771. 25.6.2005.Daruvar

U ovim krajevima Srbin nije mogao biti ni opštinski pandur dok ne primi rimokatoličku veru. Mnogi su primili katolicizam sa velikim antagonizmom, ali je jezuitizam ipak vremenom uspeo da u tima pokatoličenim Srbima usadi klicu mržnje prema svome narodu od koga su verski otpali. Ima, međutim, mnogo slučajeva, gde su se pokatoličeni Srbi i dalje osećali Srbima, pa tako vidimo da su grofovi Mihaljevići i Jankovići, mada docnije katolici, sahranjivani po poslednoj želji u orahovičkoj pravaslavnoj crkvi.

http://velisarajicevic.tripod.com/

u poglavlju o hr saborima

.............

sa hr wiki o Daruvaru

Nakon izgona Turaka u 1699. područje pada pod upravu bečke dvorske komore do 1745., kada vlastelinstva Podborje, Sirač i Pakrac kupuje grof pl. Antun Janković.
Janković mijenja hrvatsko ime naselja Podborje u Daruvar sa značenjem Ždralov grad na mađarskom jeziku ili preciznije Ždralov dvorac prema prelijepom dvorcu koji je grof započeo graditi u 1771..

...

S ciljem gospodarskog razvoja dinastija Jankovića naseljava svoje posjede poljoprivrednicima i obrtnicima iz ostatka Hrvatske, iz Češke, Slovačke, Njemačke i Mađarske tako je prostor, rijetko naseljen od ratova s Turcima ponovno napučeni. Doseljenicima s iskustvom u poljodjelstvu, obrtu i trgovini je obećana zemlja za kultivaciju te materija za izgradnju kuća. Izgradnjom prvih gradskih kupki u (1772.) Jankovići su zacrtali jednu od osnovnih funkcija grada Daruvara danas a to je -- termalnog lječilišta. Kasniji grof Julije Janković, (1820 - 1904.), mecena je Ilirskog preporoda te mnogih hrvatskih ustanova nastalih za i nakon vremena Bachovog apsolutizma i kasnije. Potpomogao je gradnju HAZU, (Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti)

LAZU! ZVALA SE JUGOSLOVENSKA AKADEMIJA ZNANOSTI I UMJETOSTI A NE HRVATSKA!!! DA JE BILA HR,OVI NE BI PRISTALI DA JE FINANCIRAJU!

Narodnog muzeja, spomenika banu Jelačiću, osnivač je mnogih humanitarnih i prosvjetnih zaklada, osobito u Požeškoj županiji gdje je djelovao na promicanju školstva i narodnog zdravlja.

Odlaskom iz Daruvara 1879. grofovska porodica Janković prodaje posjede te napušta ove krajeve. Godine 1756. sagrađena pravoslavna crkva koja nosi naziv Parohijska Crkva Sv. Otaca Prvog Vaseljenskog Sabora...
..........

sada je dvorac,vidim na wiki,RENOVIRAN

http://hr.wikipedia.org/wiki/Dvorac_Jan ... u_Daruvaru

Dvorac Janković u Daruvaru
Izvor: Wikipedija
Skoči na: orijentacija, traži

Dvorac Janković je barokni dvorac u središtu Daruvara.

Građen je od 1771. do 1777. godine za grofa Antuna Jankovića, prema projektu zasad nepoznatog arhitekta.

Obitelj Janković imala je velike posjede diljem Hrvatske, a vlastelinstvo Daruvar bilo sjedište obitelji. Odmah po dovršenju dvorca 1777. Daruvar je posjetio poznati putopisac Friedrich Wilhelm von Taube koji je zapisao da je dvorac najljepši u cijeloj kraljevini te da se ne bi trebao skrivati ni u Beču.
Dvorac Janković

Dvorac je položen na padini brijega, terasasto uređenog, nekad raskošnog vrta. Ima tri krila na koja se s četvrte strane nadovezuju gospodarske zgrade. Tlocrtno je u obliku slova U, a organizacija prostora temelji se na uzdužnom hodniku uz koji se nižu prostorije. U glavom je krilu velika veža sa stupovima te dva monumentalna stubišta. Glavno je pročelje raščlanjeno trima rizalitima s bogatom dekoracijom. Na katu je velika dvorana i nekadašnji svečani saloni. Dvorac je natkriven velikim mansardnim krovištem.

Od 1868. do 1870. dvorac je dao obnoviti grof Julije Janković ne mijenjajući bitno njegov izvorni izgled. Na glavnom ulazu dodana je altana sa stupovima te su u unutrašnjosti pregrađene neke prostorije. Obnovu je vodio bečki arhitekt König, unutrašnje uređenje Julije Manstein, također iz Beča. Interijeri dvorci s kraja 19. stoljeća sačuvani su na starim fotografijama.

Dvorac je u vlasništvu Jankovića do 1878. kada ju grofovi prodaju Magdaleni Lechner, a ona potom Aloisu i Antonu Tüköryju. Vlastelinstvo Daruvar prodano je 1905. Hrvatskoj poljodjelskoj banci. Dvorac je 1920. kupila općina Daruvar koja je u njemu smjestila školu.

INTERESANTNO DA IMA CLANAK O DVORCU JANKVICA ALI NEMA CLANKA O JANKOVICIMA,HAHA!!1 CAK NEMA NI U ENCIKLOPEDIJI U 20 KNJIGA,HR NAC I OPCOJ,HAHAHA!
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 14.1.2012. 21:16

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

VATROSLAV JAGIC O JEZIKU U BOSNI,ZETI...

„Nije moguće vjerovati da ne bi bili u Bosni, Zahumlju, Diokleciji itd. već davna prije Kulina bana počeli pisati ćirilicom, a narodnim jezikom srpskijem“, kaže V. Jagić u „Historiji književnosti“ na strani 142.

http://www.google.hr/books?id=AhYEAAAAY ... &q&f=false

pogledati 142.str!

Kad bi ovu rečenicu dali da nam prevede Zagreb, ispalo bi umesto onoga „srpskijem“ – „hrvatskijem“. Takav jedan „prevod“ između mnogih drugih nailazimo u „suvremenoj“ hrvatskoj „povijesti“ gde se kaže: „ U 17. i 18. vijeku javljaju se u Bosni i neki pjesnici muslimani, koji pjevaju hrvatskim jezikom, služeći se arapskim (turskim) pismom“. („Hrvatski List“ od 14. VI. 1939.). Ovo je zaista izrečano na način, koji je samo Hrvatima svojstven. Zaista se u 17. i 18. veku pojavljuju bosanski muslimani kao književnici, ali svoj jezik ne nazivaju hrvatskim, već srpskim. Pesnik i književnik Muhamed Hevaji Uskjufi, ostavio je početkom 17. veka iza sebe, između ostaloga, i ciklus pobožnih pesama zaista pisanih arapskim pismom, ali srpskim, a ne hrvatskim jezikom, jer pisac tim pesmama daje sam naslov „Ilahije na srpskom jeziku" i „Poziv na vjeru na srpskom jeziku" („Ilahi be zebani srb" i „Beran daveti iman be zebani srb")

http://velisarajicevic.tripod.com/

http://hr.wikipedia.org/wiki/Vatroslav_Jagi%C4%87

..............


Historija kujiz̄evnosti naroda hrvatskoga i srbskoga. Knj.l.Staro doba
Napisao/la Vatroslav Jagić

http://www.google.hr/books?id=AhYEAAAAY ... &q&f=false

NA 2.STRANI OVDE PISE DA NA NERETVI ZIVE SRBI!

.........

146.STR.

http://www.google.hr/books?id=AhYEAAAAY ... &q&f=false

SRBSKI JEZIK DIPLOMATSKI JEZIK TURSKOG,UGARSKOG I RUMUNSKOG DVORA!

........

http://olgalukovic.wetpaint.com/page/Sr ... az+starine


Тако је Ватрослав Јагић, чије име је једно од најкрупнијих на пољу словенске филологије9, а који је предавао у Одеси, Петровграду, Бечу и Берлину, основавши научни часопис "Archiv für slavische Philologie" (Архив за словенску филологију), чијих првих 37 књига је он сам издао10, написао у бр. 17., оц 1895.г., расправу под насловом "Ein Kapitel aus der Geschichte der südslavische Sprachen" ("Једно поглавље из историје јужних словенских језика"), где jе тврдио две значајне ствари:

1. - Да Срби VI и VII века нису сачињавали део северо-западних Словена будући, да су већ тада у погледу језика - имали све одлике народа, који jе
говорио једним јужним словенским дијалектом, одн. језиком. Он је то засновао на својој лингвистичкој поставци, да је српски језик од саме
његове прве писмене појаве, почев од Х века, био сродан с наречјем Словеначке, Македоније и Бугарске, с којима он чини, како је Јагић
рекао - "засебну целину словенских наречја".

2. - Друга је Јагићева поставка, да су већ у VI веку сви припадници словенских језичних група били распоређени по својим стаништима на начин, с којима се подудара језична подела словенских наречја у три групе;

а) Припадници источне групе живели су већ онда на истоку;
б) Скоро сви припадници данашње северо-западне гране живели су на
словенском северо-западу:
в) Припадници јужне гране већ онда су се налазили на словенском југу.

9. – Живео је од 1838.-1923.Г.
10. - Осим "Архива за словенску Филологију", Јагићева заслуга је и покретање "Енциклопедије словенске Филологије" у Петровграду, у оквиру тамошње Академије Наука.

Сасвим је лако да се установи, да Јагић ово своје тврђење није изнео произвољно, већ да је био добро обавештен, не само на основу сопствених истраживања, већ и ослањајући се на своје претходнике, слависте. Он је добро познавао Шафариково учење, па Суровјецково, Димлерово, који су му били и савременици. Осим онога, што смо навели, у истој Јагићевој расправи у "Архиву за словенску филологију", наћи ћемо и његово тврђење, да је Константин Порфирогенит сматрао балканске Србе за врло блиске сроднике Пољака, Чеха и Лужичких Срба, но при томе, иначе врсни Јагић, запада у једну грешку, мислећи, да се византијски цар преварио... због чега ова напомена изискује једно објашњење.

Изгледа нам, да је Јагић горњу своју примедбу засновао на истој чињеници, коју је веома добро уочио али на њему сасвим својствен начин коментарисао Павле Јосиф Шафарик, који сам за себе претставља целу једну школу и изванредно зналачку славистичку енциклопедију. Наиме, Шафарик тврди да су се балкански Срби и Срби Лужице разликовали у VII веку наводне "сеобе" исто толико, колико су се - по говору - разликовали и у његово доба тј. у прошлом веку, а то је - по свој прилици - исти степен разлике као и у овом нашем столећу. По њему - лужички српски и српски језик на Балкану два су идиома, произишли из једног истог, који су, међутим, током времена доспели на линији словенских језика на две супротне крајње тачке. Овакав Шафариков закључак, који сасвим сигурно одговара стварном процесу током неодређено дугог времена, указује на то, да су се једни и други Срби разишли са некада заједничког тла у веома давно време, после чега је просторна удаљеност одиграла своју улогу при диференцирању говора у односу на онај првобитни и заједнички некада свим Словенима. Нама данас није могуће да докучимо одвијање Јагићевих мисли у односу на споменути проблем, но "еrrarе humanum est (Грешити је људски и нико ко ради није апсолутно непогрешив), а Јагићеве заслуге на подручју славистике су тако велике и он је толико много радио, да му се при сређивању огромног градива могла поткрасти и грешка. Како је Јагић напоменуо, да је Порфирогенит знао још - осим оних Срба око солунске Србице, још и за Србе у Далмацији, те за Полапске, одн. Балтичке и за Лужичке Србе, па за Србе иза Карпата - није искључено, да се он при спомену тих пространстава везаних уз српско име на неки начин изгубио. Једнога дана ће можда неко ово питање дубоко да проучи и да с њим у вези пронађе објашњење.
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 14.1.2012. 21:20

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

Muhamed Hevaji Uskjufi OVAJ TEKSTE JA NA SRBSKOM JEZIKU,PISANO ARAPSKIM PISMOM.

Pesnik i književnik Muhamed Hevaji Uskjufi, ostavio je početkom 17. veka iza sebe, između ostaloga, i ciklus pobožnih pesama zaista pisanih arapskim pismom, ali srpskim, a ne hrvatskim jezikom, jer pisac tim pesmama daje sam naslov „Ilahije na srpskom jeziku" i „Poziv na vjeru na srpskom jeziku" („Ilahi be zebani srb" i „Beran daveti iman be zebani srb")

http://velisarajicevic.tripod.com/

..............

Muhamed Hevaji Uskufi (Turkish: Mehmet Hevayi Uskufi, born c. 1600 in Dobrinja near Tuzla, died after 1651) was Bosnian alhamiado poet and writer, and author of the first Turkish-Bosnian language dictionary in 1632, one of the first Serbo-Croatian disctionaries.

In his works Hevayi calls his language "Bosnian" . He wrote two poems:

* Serbian Ilahi
* Serbian Call for Faith
* Advice for women

In the second he mentions Saint Sava.

http://en.wikipedia.org/wiki/Muhamed_He ... fi_Bosnevi

..............

http://bs.wikipedia.org/wiki/Muhamed_Hevaija_Uskufija

Muhamed Hevaija Uskufija (skraćeno: Muhamed Uskufi ili Muhamed Hevaija), bosanski alhamijado pjesnik i sastavljač tursko-bosanskog rječnika. Rođen je u selu Dobrnja kod Tuzle oko 1600. godine, a umro poslije 1651. godine. Pjesnički pseudonim mu je bio Uskufi (zračni). Spjevao je Vzklikanje v srbskem jeziku (Ilahije na srpskom jeziku), Poziv k vjeri v srbskem jeziku (Poziv na vjeru na srpskom jeziku) i Savjet ženama.

Ostavši rano bez roditelja, otisnuo se u svijet i došao do Carigrada, gdje se bavio raznim poslovima. Osim toga što je bio jedan od prvih naših pjesnika na orijentalnim jezicima, prvi je sastavio tursko-bosanski rječnik u stihovima. Magbuli-arif ili Potur Šahidija, spjev iz 1631. Uskufija piše o progonima, pohlepi, podmitljivosti, jelima itd. a u pjesmi "Kasidaj beray deveti imam" poziva na prihvatanje vjere i prijateljstvo među ljudima.

Ovaj pisac je tokom cijelog života i rada isticao da je Bošnjak, a jezik kojim govori bosanski.

INTERESANTNO JE DA PJESME NIJE NAPISAO NA BOSANSKOM,VEC NA SRBSKOM JEZIKU,KAKO SAM PISE!

...............

http://www.openbook.ba/bmss/books/kemura/kemura_1.htm

Hevaji


1

Ilahije na srpskom jeziku
a.


Molimo se tebi, Bože,
Ukaži sniilje nami.
Lik išćemo sebi, Bože,
Ukaži srnilje nami.

5 Uruči nam — nije nešto
Već molidba jedna isto,
Omiluj nas lipo, čisto,
Ukaži smilje nami.

Ne muči nas ti rastankom,
10 Oveseli srce sastankom,
I javi nam i još sankom.
Ukaži smilje nami.

Za tobom srce nam tuži
Milostim uviravavši,
15 Ne odbijaj i ne ruži,
Ukaži smilje nami.


Zivot odhodi dan po dan,
Ne zaborav', Bože j'edan,
Moli ti se Huvo jedan:
20 Ukaži smilje nami.


b.

Bože jedini, ti nas ne kinii,
Sazdade ti nas, ti paz' uvik nas.
Mi smo nujni, muke ne čini,
Sazdade ti nas, ti paz' uvik nas.

5 Ti prave pute ukaži nami,
U raje metni, paklove jami.
Da te nagjemo, da nismo sami;
Sazdade ti nas, ti paz' uvik nas.

Jadovni, tužni, kak' se rodimo,
10 Srcem i umom teb' se vodimo,
Miso si ti nam, digod hodimo,
Sazdade ti nas, ti paz' uvik nas.

Za tobom ovdi kan otrovani,
Od tebe da smo čim ugledani,
15 Od prvo mi smo omilovani.
Sazdade ti nas, ti paz' uvik nas.

Satvori duše naše milosti,
Zemlje, nebesa i sve tjelosti,
Ti brodi nami, ti gusti mosti;
20 Sazdade ti nas, ti paz' uvik nas.

Srce ne misli bez tebe biti,
Bez tebe nismo mi nigdi siti,
Ne luči od seb' nas, ti prečisti
Sazdade ti nas, ti paz' uvik nas.

25 Miso Hevai u dni i noći
Da te je naći, teb' da je doći.
Ištući srcem teb' će se poći.
Sazdade ti nas, ti paz' uvik nas.


c.

Višnjemu Bogu sve koji sazda,
Kako ću poći, kako li doći?
Pamet i duša komu su brazda,
Kako ću poći, kako li doći?

5 Jadan i tužan da je ugodit!
Po volji uvik njegovoj hodit,
Prvo i posli koj nam će sudit.
Kako ću poći, kako li doći?

Drž' sebe ti uvik u varu,
10 Da se ne nagješ sa zlom u karu,
Rad bi dolazit zavitno radu.
Kako ću poći, kako li doći?

Bože jedini, put mi ukaži!
Ne drži mene bez teb' u taži,
15 Teb' srce tegli s rastavne laži
Kako ću poći, kako li doći?

Nije Г Hevai vrime te naći
Dosta, ne bi Г mu od tebe zaći,
Zavitno raju zar sad ne gaji?
20 Kako ću poći, kako li doći!


Originalhandschrift im Institute fur Balkanforschung, Cod. turc.-slav. 1. Faksimile Taf. I.

2.

Poziv na vjerii na srpskom jeeziku


Ja, Kauri, vami velju
Hodte nami vi na viru.
Po neviri što se kolju?
Hodte Tiami vi na viru.

5 Nismo vami mi zlotvori
Bog nas jedan jer satvori,


Budte Bogu bogodvori,
Hodte nami vi na viru.

Jedno čudo razrodi se,
10 Naopako jer hodi se,
Ter na jedno navodi se.
Hodte nami vi na viru.

Je li slika bit se, robit,
Po neviri sići, morit,
15 Jedno drugom kuće orit?
Hodte nami vi na viru.

Zovemo vas jer se piše:
Boga sveta uznat više,
Paka vira teško diše.
20 Hodte nami vi na viru.

Boi ne bije kof pametan,
Bude veće prepravedan,
Išta viri on zametan.
Hodte nami vi na viru.

25 Mi Turčini virno žiti,
I sa svitom obaviti,
Bez posla se nije biti.
Hodte nami vi na viru.

МТ"па víri čuvamo se,
30 Nevirniku rugamo se:
Kud, di ste se i kamo se?
Hodte nami vi na viru.

Nepriliku mnogo §odin
Cini narod silu robin,
35 Kam kameno srce jedin'.
Hodte nami vi na viru.

Oiac jedan, jedna mati
Prvo bi nam, valja znati.


Jer ćemo se paski klati?
40 Hodte nami vi na viru.

Kogod ima čistu pamet,
On ne misli činit zamet,
Nevirniku noge sapet. /
Hodte nami vi na viru.

45 Nek ne čini silu, slavu,
Ne priliči niko lavu,
Nek uznade Svetog Savu.
Modte nami vi na viru.

Ove riči promotrite,
50 Zavirnici igjte, vrite,
Nevirnike gonte, brite.
Hodte nami vi na viru.

Ne dajte se hali lučit
Zaboraviv jedin mučit,
55 Cistu viru valja učit.
Hodte nami vi na viru.

Kogod hodi naopako
Valja svezat noge jako,
Nek na jedno vozi vlako.
60 Hodte nami vi na viru.

Ovi spis je vazda viran,
Ko ga drži bude miran.
Iz nevire biži za ran.
Hodte nami vi na viru.

fi5 Ko bez puta bude opak
Te s nevirom digne uvak,
Na put gonit valja murtak'
Hodte nami vi na viru.

Pamet nije bit se, klati,
70 Već na viri biti brati,


Vrlo pravo, vimo síaíL
Hodte nami vi na viru.

Dosta se je zla činilo,
Paski klalo i svinjilo
75 1 bezumno još kinjilo.
Hodte nami vi na viru.

Valja viru opravdati
Od pakla se izbaviti,
Duše raju sve zaviti.
80 Hodte nami vi na viru.

Ne mislimo zlo mi vami,
Već naćete tako sami
Riječ to je: zvat vas nami.
Hodte nami vi na viru.

85 Zametnuli boje Ijudi,
Da budemo mi već Ijudi,
Da na viri nismo hudi,
Hodte nami vi na viru.

Od zla čini pametar,
90 Pamet gubi, ne čin' kar,
Jer je pamet vazd' uhar.
Hodte nami vi na viru.

Kod hiljade i šezdeset
I još jedan god bi uzet,
95 Pismo ovo dade pamet.
Hodte nami vi na viru.

Dobro znade Donju Solan
Rad Hevaji biti viran,
Pomoć čini, Bože jedan,
100 Hodte nami vi na viru.


Originalhandschrift im Institute fur Balkanforschung Cod. turc.-slav. 1.

3.

Savjet ženama


A Boga vam sve žene,
Bacte zlu ćud od sebe,
Svjet uzmite od mene,
Bacte zlu ćud od sebe.

5 Cujte što ću vam rijet,
Ne ću laži ja riiet
Jerbo treba umrijet:
Bacte zlu ćud od sebe.

Ej vi žene udate,
10 Qrijeha se čuvajte,
Muža dobro slušajte.
Bacte zlu ćud od sebe.

Ako ste vi kadune
I ikolko uljudne,
15 Mužu budte ugodne.
Bacte zlu ćud od sebe.

Bogu robna ti budi
I svom mužu ugodi,
Te u dženet uhodi.
20 Bacte zlu ćud od sebe.

Svaka žena zagluša
Koja muža ne sluša,
Njome šejtan brod kuša.
Bacte zlu ćud od sebe.

21 Što muž neće ne radte,
Na sotona ne jašte,
Mužu hatur ne kvarte.
Bacte zlu ćud od sebe.

Mužu hizmet činite,
30 Dobro ga se bojite,


Ružnom smrti ne mrite,
Bacte zlu ćud od sebe.

Koja muža imade
Hak muževski ne znade
35 U džehenem upade.
Bacte zlu ćud od sebe.

Ah Boga vam Sarajke
Ne slušajte vi majke,
Ah i one ebajke,
40 Bacte zlu ćud od sebe.

Ako će bit i mati
Kad te na zlo navi'ati
Ne valja je slušati.
Bacte zlu ćud od sebe.

45 Ko no ima pameti
Ako će bit i za vrati
Valja njega slušati.
Bacte zlu ćud od sebe.

Asi biti, ne slušat,
50 Őto joj ima da će bit,
U paklu se ugrijat.
Bacte zlu ćud od sebe.

Dženet teži za rana
Poslušajte Kur-ana,
55 Cuvajte vi imana.
Bacte zlu ćud od sebe.

Pamet beri u glavu,
Ter ti hodi uspravo,
Ter ne hodi tam — amo,
60 Bacte zlu ćud od sebe.

Kad Je nestalo peče,
Nek se nikud ne miče,
Muž što valja kupiće.
Bacte zlu ćud od sebe.


65 Koja muža namuči
Vrag je na zlo nauči,
Bog joj ne će pomoći,
Bacte zlu ćud od sebe.

Ne spavajte po svu noć,
70 Budte mužu u pomoć
U milostí, u dragoč.
Bacte zlu ćud od sebe.

Džehenem je vrlo plah,
Uljeći će svaki Vlah,
75 Ustanite na sabah.
Bacte zlu ćud od sebe.

Brez izuna kad hodi
Lanet na nju dohodi,
U džehenem uhodi.
80 Bacte zlu ćud od sebe.

Sve zinetu ujiše,
I Vlah krstu ujiše,
I azabe dujiše.
Bacte zlu ćud od sebe.

85 Kad se gizdaš dukati
Zećat valja podati,
U azabće tukati.
Bacte zlu ćud od sebe.

KoJa kuću rasipa,
90 Nije žena lipa,
Oora nego slipa.
Bacte zlu ćud od sebe.

Kad je zla ćud uhiti
Nek od sebe ju hiti,
95 Pa na dobro pohiti.
Bacte zlu ćud od sebe.

Prina mužu sve lajuć
U džehenem će je vuć,


Izbavit se ne će moć.
100 Bacte zlu ćud od sebe.

Svakim lipo živite ...
nikoga ne činite,
Dobro sebe zavite,
Bacte zlu ćud od sebe.

105 Rano valja ustati,
Svog obraza čuvati,
Dobra svakog imati.
Bacte zlu ćud od sebe.

Koja muža ne će obuć
110 U srcu joj pukla žuč,
Te gorila kao luč.
Bacte zlu ćud od sebe.

Cujte dobro mene vi:
U dobru se zabavi,
115 Sad su žene muževi.
Bacte zlu ćud od sebe.

Svu će gizdu sutra svu(
A ćefine na se obuć
I pod zemlju se uvuć.
120 Bacte zlu ćud od sebe.

Dženet-azab znadete,
Hašer-nešer znadete,
Suru-hisab znadete,
Bacte zlu ćud od sebe.

125 Ne provodte naza,
Čuvajte namaza,
Hujo vama kaza:
Bacte zlu ćud od sebe.

......

„Nije moguće vjerovati da ne bi bili u Bosni, Zahumlju, Diokleciji itd. već davna prije Kulina bana počeli pisati ćirilicom, a narodnim jezikom srpskijem“, kaže V. Jagić u „Historiji književnosti“ na strani 142. Kad bi ovu rečenicu dali da nam prevede Zagreb, ispalo bi umesto onoga „srpskijem“ – „hrvatskijem“. Takav jedan „prevod“ između mnogih drugih nailazimo u „suvremenoj“ hrvatskoj „povijesti“ gde se kaže: „ U 17. i 18. vijeku javljaju se u Bosni i neki pjesnici muslimani, koji pjevaju hrvatskim jezikom, služeći se arapskim (turskim) pismom“. („Hrvatski List“ od 14. VI. 1939.). Ovo je zaista izrečano na način, koji je samo Hrvatima svojstven. Zaista se u 17. i 18. veku pojavljuju bosanski muslimani kao književnici, ali svoj jezik ne nazivaju hrvatskim, već srpskim. Pesnik i književnik Muhamed Hevaji Uskjufi, ostavio je početkom 17. veka iza sebe, između ostaloga, i ciklus pobožnih pesama zaista pisanih arapskim pismom, ali srpskim, a ne hrvatskim jezikom, jer pisac tim pesmama daje sam naslov „Ilahije na srpskom jeziku" i „Poziv na vjeru na srpskom jeziku" („Ilahi be zebani srb" i „Beran daveti iman be zebani srb")
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 14.1.2012. 21:21

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

SATIR RELJKOVIC SRBIN

Jedno među mnogim mestima falsifikovanog rukopisa „Satir“ Matije Reljkovića,
gde je umesto „Vaši stari…“ pre njegove smrti stajalo „Naši stari…“
(Slika je prenešena iz zagrebačkog Srbobrana za 1941. godinu.)

Da li je i Reljković bio Srbin ili Hrvat, pustićemo ga da nam on sam kaže.

Kao što je, naime, poznato, Reljković je kao austrougarski oficir služio u okolici svoga rodnog kraja oko Vinkovaca. Napisao je poznati „Satir“. Pišući „Satir“, Reljković je svoje pretke, pa samim tim i sebe smatrao Srbima, jer je na mnogim mestima o Srbima napisao: „Naši stari“. Kad je trebalo objaviti rukopis, duhovni Zagreb je već tada bilo zahvatilo jezuitsko slepilo. Zato je, pre nego je rukopis dat štampariji,

(…)
Jer Slavonac ne da svoje dice,
da se idu učiti A, B, C,
nego ima običaj ovaki:
kad mu rekneš, odgovori svaki:
„Ni moj otac nije znao štiti,
al je mogo malo bolje piti;
naši stari nisu pisat znali,
al su bolje neg mi sastajali“.
O Slavonče! ti se vrlo varaš,
kojigod mi tako odgovaraš.
Naši stari jesu knjigu znali,
serbski štili, a serbski pisali;
al vi sada nikako nećete
neg za nemar svakoja mećete.
(nečitki stihovi koji slede u originalnom
rukopisu nikada nisu štampani)


na njemu izvršeno falsifikovanje. O tome se može svako uveriti. „Satir“ je, naime, pisan ljubičastim polubledim mastilom, po svoj prilici rastvorom od mastiljave pisaljke, dok je njegovo falsifikovanje vršeno tamnim i evidentno je na prvi pogled, da je docnijeg datuma. Falsifikator i pored uloženog imitatorskog truda nije uspeo. Jedno od tako falsifikovanih mesta u „Satiru“ fotografisano je. Na tom mestu Reljković odgovara nekome, ko je kazao da Slavonci nisu bili pismeni pa kaže:

„Naši stari jesu knjigu znali,
Serbski štili, a serbski pisali."

Satanska ruka, kojoj je sve srpsko mrsko, izbrisala je napola ono početno slovo „N“ i mesto njega stavila „V", pa je, razume se, u štampanom „Satiru" izvrnut smisao i stih štampan:

„Vaši stari jesu knjigu znali,
Serbski štili, a serbski pisali."

Falsifikat je čak na trećoj reprodukciji jasan i vidi se nedovršeno rediranje slova „N", preko koga je napisano „V".

http://velisarajicevic.tripod.com/
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 14.1.2012. 21:22

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

BIZMARK

Velikim ljudima prošloga veka nije smetalo srpsko poreklo da u Evropi budu veliki. Zar bi Oto fon Bizmark (Otto von Bismarck) rado govorio da je potomak polapskih Srba i da još njegova baba nije skoro ni reči znala nemački, sem srpski, kad to ne bi tako bilo. Ili je nešto smetalo nemačkom kancelaru grofu Kopriniju (Coprini) srpsko poreklo, a još manje isticanje te istine od strane nemačke štampe pred kraj prošlog veka. („Srbi u davnini“ – Zagreb 1894., str. 180). Da li je ma i za malo umanjena vrednost najvećeg nemačkog naučnika Lajbnica (Leibnitz), što se 1713. godine obraća ruskom caru Petru Velikom kao Slaven na Slavena ovim rečima: „Naše je poreklo isto, oba smo Slaveni“. (Rački: „Povijest Slavena“ str. 84). Da li je predsednik srpske kraljevske akademije Dimitrije Nešić bio nepoznavalac stvari kad je 1893. godine pred skupom odličnika rekao o Lajbnicu ovo: „Ali, on je uistinu čedo onoga junačkog srpskog naroda, čija je jedna polovica pre XII. stoleća ostavila svoja pradedovska ognjišta i sišla u naše pitomije krajeve da tu sebi novu otadžbinu osnuje.“ („Javor“ broj 1 od 1893. god.)

Bizmarku, Kopriniju, Lajbnicu i mnogima drugim, dakle, ništa nije smetalo da sebe smatraju Srbima, mada njihov život i rad nije stavljen u službu srpskog naroda i srpske narodne stvari. Mi, doduše, nismo tražili od Nemaca da nam dadnu revers na ova tri svoja velika čoveka, ali ni oni nisu na nas digli graju, kad smo još prošloga veka iz sredine Zagreba podvukli poreklo ovih velikih Nemaca, što su i oni sami rado isticali. Kad smo, međutim, u kojoj prilici naglasili, da je Petar Preradović Srbin, ili da je Matija Reljković sam sebe i svoje pretke smatrao Srbima, našli bi se usred hrvatske galame pred slikom, koja odgovara napola golom čoveku što brani zadnju prnju na sebi. Zaista, Preradović i Reljković sa ostalim velikim Srbima koje hrvatska „povijest“ svojata, predstavljaju jedini prekrivač preko hrvatske književne golotinje. Doduše, za Preradovića hrvatska istorija („Hrv. List“ od 4. VII. 1939.) priznaje da se 1818. godine rodio u pravoslavnoj graničarskoj porodici u Grabovnici, ali smatra da se prelazom katoličanstvu za vreme vojničkih nauka u Beču pretopio u Hrvata.

http://velisarajicevic.tripod.com/
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 14.1.2012. 21:23

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

BITKA KOD SISKA 1593.

...

Kad su po narudžbi pritajenog ustaštva novi hrvatski istoričari počeli da naduvavaju hrvatsku „povijest“ našli su se pred nestašicom materijala. Ta ih je oskudica navela na zločin da posegnu u srpsku istorijsku prošlost, jer im se ona radi mnogih okolnosti i njihove bezobzirnosti nalazila na domaku. Ni jedan narod bez prošlosti nije lakše došao do istorijske građe kao što je to slučaj sa Hrvatima. Iz tih razloga, ni jedna svetlija tačka srpske istorijske mnogostrukosti pod Austrougarskom nije ostala pošteđena hrvatske otimačine. Tako se u lekciji hrvatske „povijesti“ objavljene 3. VI. 1939. govori o bitci za Sisak 1593. kao isključivom hrvatskom ratnom uspehu.

Ako se, međutim, pročita stenografski zapisnik hrvatskog sabora za godinu 1861., naići će se na strani 807 na govor hrvatskog poslanika Lončarevića, u kome ovaj pred saborom veliča zasluge Srba za održanje hrvatske sigurnosti od Turaka i tvrdi, da je zaslugom Srba tvrđava u Sisku obranjena.

Govoreći o ratovima koje je Ferdinand II. vodio protivu švedskog kralja Gustava Adolfa, hrvatska „povijest“ od 12. VI. 1939. odnekuda pronalazi, da su se 10.000 Hrvata pod vođstvom generala Izolanija u bitci kod Nirnberga tako junački poneli, da su baš oni doprineli Ferdinandovoj pobedi. Na isti način, da su se Hrvati junački borili u bitci kod Lucena (18. XI. 1632.), u kojoj je švedski kralj poginuo. Da su „suvremeni“ hrvatski istoričari slučajno zavirili u stenografske beleške hrvatskog sabora iz 1861. godine, odrekli bi se možda ovih „sjajnih“ hrvatskih podviga na hartiji, jer bi na strani 808 našli da ih je poslanik Lončarević već pre 80 godina unapred demantovao rekavši, da su se u tim ratovima borili Srbi, a me Hrvati. Evo šta je Lončarević rekao: „Prije nego što su se oni Srbi sa Čarnojevićem naselili u donje krajeve Ugarske, ratovali su Srbi varaždinskog i karlovačkog generalata kod Desave pod Valenštajnom 1626. kod Rienfelda i Volfenbitla pod Pikolominijem, zatim kod Brgesara 1632. pod Izolanijem, gde su švedskog generala Vanera i Berharta Vajmarskog 1636. godine žive pohvatali i najzad švedskog generala Horna zarobili. Ova su i mnoga druga junačka djela u privilegijama sa zlatnim slovima od cezara i kraljeva Ugarskih Rudolfa, Ferdinanda II., Marije Terezije, Leopolda i Matije posvjedočena i čuvaju se pod tri ključa, od kojih proto severinski jednog imade“.

Kad bi neko zapitao: Kakve veze imaju ovi Ferdinandovi ratovi sa srpstvom?, mi bi mu odgovorili: Zato, da bi se odbranili od katolicizma i hrvatizma, Srbi su bili primorani da za račun Austrougarske čine čuda od junaštva, samo da bi se istakli iznad Hrvata i time stekli veću naklonost bečkih dvorova za odbranu svoga srpskog obeležja od Hrvata. Jedna od takvih usluga u krvi je i učešće Srba u austro-francuskom ratu, kada je Franjo II. radi francuskog „konventa“ o smaknuću Ljudevita XVI. podigao vojsku na Francusku. Da se ovde ne radi o hrvatskom zakulisju, ne bi se ovog slučaja doticao, jer on na prvi pogled nema ničega zajedničkog sa srpskim narodnim zbivanjem, niti to učešće srpski narod može zabeležiti u svetlije stranice svoje istorije iz razloga tradicionalnog prijateljstva sa Francuskom. Hrvatska „povijest“, naime, („Hrv. List“ od 27. VI. 1939.) o ovome ratu piše ovako: „I Hrvati su slali ogromne čete. Sama krajina dala je 100.000 vojnika. U toku 1794. i 1795. godine proljevala se hrvatska krv u Francuskoj, Belgiji i Njemačkoj.“ Ovo hrvatska „povijest“ kontira u svoj račun sa naročitom tendencijom, kako bi svoju prošlost okitila tuđim herojstvom, a s druge strane kako bi onih 100.000 Srba iz Krajine označili kao Hrvate samo zato, da se tolika srpska vojnička snaga u tobožnjem „hrvatskom prostoru" ne bi našla nigde zapisana. Rekoh, ovo austro-francusko ratovanje ne bi mogli ubeležiti u svetlije stranice srpske istorije, ali ono ipak ima izvesnog značaja za srpsko samoodržanje u Austrougarskoj, koje su Hrvati neprestano ugrožavali. Pa ipak, kad je to činjenica koja se više ne da izmeniti, mi se ne odričemo te stvarnosti ali utvrđujemo, da je hrvatska tvrdnja o tobožnjih 100.000 Hrvata u ovome ratu laž, pošto Vojničku Krajinu nisu sačinjavali autohtoni Hrvati, nego većim delom Srbi pravoslavni i manjim delom oni Srbi katolici, koje senjski biskup Brajković deli od Hrvata. Da li su to bili Hrvati ili Srbi, pustićemo da nam o tome nešto kažu austrijski ratni izveštaji toga vremena. Izveštaj od 29. maja 1793. godine glasi :

„Iz glavne tirolske varoši Insbruka (Innsbruck) 29. maja pišu: da je ovo jutro jedna kompanija burmskog „frajkora" onamo stigla i uputila se preko Brajzkaua (Breiskau) dalje. Ovi su ljudi svi na turskoj granici mobilisani i zovu se Srbijanci."

Jedan drugi izveštaj od 9. avgusta 1793. iz Beča javlja među ostalim o prolasku srpskog odreda kroz Beč:

„Prošle nedelje prošao je jedan odred konjice i pešaka takozvanog austrijsko-bečkog frajkora. Svi su bili po izboru momci Graničari, najviše Srbi iz Slavonije i po koji Mađar. Oni su svi na turski način obučeni, a egzerciraju na srpskom jeziku, jer su skoro sami Srbi.

Posle prolaza uručen je od strane sremsko-karlovačkog arhiepiskopa i mitropolita natkapetanu Aksentiju Miloviću krst sa crvenom pantljikom za zasluge, a i zato da bi u inostranstvu imao sve počasti, koje mu spadaju."

Ratni izveštaj od 17. avgusta 1793. godine, međutim, najbolje svedoči, ko su bili oni borci iz Vojničke Krajine – Hrvati ili Srbi. Ovaj izveštaj glasi:

„Dana 17. avgusta bilo je povereno obersteru Mihailoviću sa jednom divizijom Srba iz frajkora Mihailovića i Odolenija, da udare na neprijateljske zaklone i van šume oko Egenada. Srpska je divizija poslana napred. Kapetan Aleksandar Petrović i oberlajtnant Kosta Jovanović vodili su desno, a unterlajtnant Fabarović levo krilo. Sledećeg dana pre zore, svi su stajali pripravni pred šumam. Oficiri su sa krilima upravljali tako mudro i hitro, da ih neprijatelj ni na 20 koraka nije mogao da primeti. A kad ih je primetio, povukao se panično u svoje zakope. Srbi su ih u stopu sledovali i tako ih muževno pregazili, da su se u drugi red šanaca morali povući, gde su imali bateriju. Srbi se osokolnše i slepo udariše sa sabljama i puškama na neprijatelja, koji ne mogavši sili odoleti, bi prisiljen odstupiti, pa se jedva mogao sa topovima povlačiti. Ova očevidna hrabrost i muževstvo Srba, tako je feldmaršalu knezu Koburgu bila ugodna, da im je osobitim javnim pohvaljenjem svoje zadovoljstvo pokazao, tražeći imena viših i nižih oficira u cilju podele odlikovanja. Jer, celi ovaj srećni ishod rata na onom delu, ima se samo Srbima zahvaliti."

Ovi ratni izveštaji (koji su štampani u novosadskom „Javoru“ Jove Jovanovića-Zmaja 1875. godine), najbolji su odgovor hrvatskim izvrtanjima onoga, što je Slavoniju i Krajinu kako onda, tako i docnije činilo srpskom. Da li će hrvatski „povjesničari“ i posle ovih argumenata pronaći, da su počinili čuda od junaštva u ovim ratovima, iako se za njih u njima nije ni znalo?

Kao što je god slučaj sa ovakvim izvrtanjem činjenica, tako najnoviji istorijski falsifikatori iz Zagreba kroz čitavu „suvremenu povijest“ izbegavaju da ma šta kažu o Srbima i trude se, da što više zapostave njihovu stvarnost, kako bi svetu prikazali, da je sve što se na jugu Austrougarske herojskog dešavalo, rezultat isključivo hrvatske vitalnosti. Da je to, međutim, istorijska obmana, vidi se i po tome što je Marija Terezija i za vreme najvećih srpskih progona ipak morala svoje najbolje vojskovođe pronaći među Slavonskim i Krajiškim Srbima. Mi se tim Srbima nemamo razloga hvaliti, ali kada se vidi tendencija da se zataška ili prisvoje sve srpske vrline i njihova istorija, moramo naglasiti da su Srbi samo u razmaku od 1744. do 1810. godine Austrougarskoj dali 15 znamenitih feldmaršala i generala i to:

1) generala Mihaila barona Mikašinovića fon Šlagenfelda (von Schlagenfeld),
2) generala Jeftu Ljubibratića konte de Trebinje (conte de Trebinie),
3) generala Samuila Zdelarovića,
4) generala Pavla barona Papilu,
5) generala Arsenija barona Sečujca fon Heldenfelda (von Heldenfeld),
6) generala Pavla barona Davidovića,
7) generala Avrama Putnika,
8) generala Savu Prodanovića de Užička Kamenica,
9) feldmaršala barona Duku,
10) generala Maksima Radičevića,
11) feldmaršala Stevana Mihailovića,
12) generala Đorđa Duku,
13) feldmaršala Andriju Stoičevića,
14) feldmaršala barona Radivojevića i
15) generala Jovana Brankovića.

Da li su Hrvati iz svoje „vitalnosti" mogli izdvojiti ma i jeanog od ovakvih ljudi, sem što su im lešinarskom navikom prišivali hrvatske firme ako bi koji od njih prešao katoličanstvu najmanje zbog Hrvata, već zbog toga što je austrougarski zakon o ustrojstvu vojske često puta uslovljavao veća vojnička dostojanstva rimokatoličkom pripadnošću. Da su, međutim, Hrvati bili u stanju da odgoje ovakove ljude, bila bi to još veća nesreća za srpski narod između Drine, Drave i Jadranskoga mora, pošto bi time još ranije uspeli kod bečkog dvora, da ovaj ukine srpske prnvilegije, te da se hrvatskom jezuitizmu pruži duža vremenska mogućnost za lešinarenje po srpskom narodnom prostoru u bivšoj Austrougarskoj.

PSUNJSKI: HRVATI U SVETLU ISTORIJSKE ISTINE

http://velisarajicevic.tripod.com/

IZ POGLAVLJA: DOBA OTIMANJA
KAO PRETEČA HRVATSKE ISTORIJSKE KNJIŽEVNOSTI
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 14.1.2012. 21:24

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

Revolucionarka Dolores Ibaruri Gomez, kasnije poznata kao Pasionarija

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D0 ... 1%80%D0%B8

je po kazivanju publiciste Momčila Jokića (koji je svjedok toga), prilikom posjete Jugoslaviji, izjavila da se sjeća Tita iz Španije i da je bio ranjen u ruku. JOKIĆ DODAJE DA SE TADA INZISTIRALO DA TITO NIJE BIO U ŠPANIJI ZA VREME GRAĐANSKOG RATA.

Radi se o tome, da je pravi Tito poginuo u Španiji, a onda su aktivirali Valtera Vajsa kao novog Tita, koji nikada nije dobro znao srbski jezik. A starom Titu su prepravili i datum rođenja u Kumrovcu u knjizi krštenih, pa nisu ispravili i datum kršetnja, pa je ispalo da je kršten prije nego što se rodio. To su činjenice, dakle, ovaj Tito nije onaj Zagorac, pa je zbog toga i bila tabu tema da se spominje Tito u španskom ratu...jer tu je kraj pravog Tita! Uostalom i izgled je različit, pravi Tito je imao krupne crne oči, a ovaj drugi sitne plave. Jovanka Broz nije slučajno u "dobrovoljnoj" poluizoloaciji i nije slučajno smaknuta, jer je dosta znala i sada ne smije u javnosti ništa da iznosi!
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 14.1.2012. 21:26

http://www.facebook.com/photo.php?pid=3 ... 1150706541


obratite paznju na prvo mjesto gdje su tri tackice, pa uporedite sa linkovima ispod,sta je to izostavio "posteni" Radic!

http://www.facebook.com/photo.php?pid=3 ... 8857439217

Ovde procitajte zadnju recenicu>VASI STARI JESU KNJIGU ZNALI
...............
a ovde prvu recenicu> SRPSKI STILI A SRPSKI PISALI...

http://www.facebook.com/photo.php?pid=3 ... 8857479218

http://www.facebook.com/photo.php?pid=3 ... 2213133101

Pismo koje brani reljkovica je haha izgubio.mozda i je,jer tesko mu je ista vjero ati u cezi njega na koga se ljuti a i pretpostavlhami zasto!zato ga je i cenz...urisao,:)

I biskup antunovic je rekao da se backi bunjevci tada vec vise vole nazivati hrvati,ali time vise vole nazivati je sve rekao!on ih tako ne vidi po porijeklu vec race...ali sada sto je tako to je bila politika crkve da budu hrvati

I OVO VASI STARI JE FALSIFIKAT! ISPRAVNO JE NASI STARI...

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... 2328987747
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 15.1.2012. 23:28

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

IVAN ĐAJA (Avr, Francuska, 21. jula 1884. — Beograd, NR Srbija, FNRJ, 1. oktobar 1957) SRBIN KATOLIK, FIZIOLOG, osnivač Fiziološkog zavoda (1910) i prve Katedre za fiziologiju među Južnim Slovenima.

...

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%98%D0 ... 1%98%D0%B0

Rođen u Normandiji; otac Božidar mu je bio Dubrovčanin (po zanimanju pomorski kapetan), a majka Delfina Francuskinja. Osnovnu školu je završio u Beogradu, a studije u Sorboni, u Francuskoj. Na Sorboni je doktorirao 1909. godine. U Srbiji je proveo najveći dio svog života, baveći se istraživanjem, predavanjem i akademskim radom. Bio je poznat kao govornik koji je umeo da zanese stručnjake i široku publiku, sa žarom je pozivao na higijenu i zdravu ishranu uz voće i povrće. Ponašao se učtivo i otmeno.

...

Koliko su Đajini naučni radovi bili doprinos svetskoj nauci svedoči i njegov prijem u Francusku akademiju nauka[3], na upražnjeno mesto nakon smrti Aleksandra Fleminga, pronalazača penicilina, u odeljenje za medicinu i hirurgiju.

...

Prvi svetski rat je proveo u Beču, pod prismotrom policije. Profesor Univerziteta u Beogradu postao je 1921. godine. Bio je potpredsednik Crvenog krsta Jugoslavije pre Drugog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata bio je upravnik Fiziološkog zavoda. Bio je počasni doktor Univerziteta u Parizu. Bio je dopisni član Francuske akademije nauka u Parizu, na mesto upražnjeno smrću Aleksandra Fleminga. Bio je prvi dopisnik „Politike“ iz inostranstva. U slobodno vreme je svirao flautu, iako mu je u poslednjim godinama sluh oslabio. Imao je ćerku Ivanku (1933).

.................

OTAC MU JE BOŽIDAR ĐAJA, BRODAR IZ DUBROVNIKA, OD 1890. U BEOGRADU. Ivan je završio osnovnu školu i gimnaziju u Beogradu...Opet odlazi u Francusku...Sorbona...Sa 22 godine je napisao prvi naučni rad. Katredra za fiziologiju sa 40 godina, u Beogradu. U Beču interniran u Prvom svjetskom ratu. 1919.se vraća. Profesor fiziologije, a od 1921.redovni profesor. 1.knjiga, OSNOVI FIZIOLOGIJE. 6.3.1932.g.redovni član Akedemije, pa njen sekretar. Dopisnik JAZU. (Živjeo je u profesorskoj koloniji). U 73.GODINI 1957.UMIRE.

U Njemackoj u zatvoru kratko za vreme Drugog svjetskog rata. Za okupacije se penzionisao. 2 svj.rat...odbačen, a i nakon rata od komunističkih vlasti kao dio "buržoazije"... Bio je prvi dopisnik POLITIKE iz inostranstva, a kasnije u komunističkoj Srbiji anonimno piše za POLITIKU u rubrici DA LI ZNATE.

Još jedna od slavnih ličnosti, od Srbije zaboravljenih!

..........

Otac Ivana Đaje, Božidar je bio zapovjednik prvog srbskog parobroda DELIGRAD. Ivan piše u svom radu "Ljudi na vodi" da je Deligrad kupljen Italiji, od "Lojda", da je plovio do tada rijekom Po, a nosio ime italijanskog grada Pjačence...

Parobrod je 1887.g.iz državne radionice zaplovio Dunavom potpuno restauriran, i za njega je trebalo izgraditi zimovnik na Adi Ciganliji...

...Novi zapovjednik broda Božidar Đaja i kontrolor S.Nikolić su u dogovoru sa srbskim brodarskim društvom zeuzeli relacije Beograd-Zemun i Beograd-Pančevo. Međutim, Austrijsko parobrodatrsko društvo, primjetivši da se srbska trobojka suviše često vijori na Dunavu, odlučio je da osujeti namjere Srbije, te je proglasio da se Srbsko brodarsko društvo mora likvidirati, a svoje brodove ustupiti austrougarskim. Sljedeća godina je protekla u iznalaženju načina da se osujeti plan Austro-Ugarske. Sve do 1893.g.ne postoje pisani podaci o životnom ciklusu broda. Te godine Srbsko brodarsko društvo kupilo je prvi svoj parobrod, "Mačvu", a novine su pisale kako je sijedi starac izašao u susret da ga toplo pozdravi...

Deligrad, prvi srbski parobrod, zajedno sa drugim srbskim brodovima potopila je srbska artiljerija u Đerdapu kada su ih zapljenili Austrougari kako ih ne bi neprijatelj koristio. Stari riječni parobrod koji je na svojoj katarci prvi poneo trobojku sa srbskim grbom, bio je pionir našeg riječnog brodarstva, skončao je u vodi na mjestu gdje su grob našli mnogi srbski vojnici.
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 15.1.2012. 23:29

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

TESLA I VELIKA SIBIRSKA EKSPLOZIJA

ČOVJEK KOJI JE ZNAO TAJNU SVIJETA

Jedna od najvećih prirodnih katastrofa u ljudskoj istoriji, tzv. Velika sibirska eksplozija, ostala je i pored svih pokusaja nerazjašnjena do dana današnjeg. Pored brojnih opcija i objašnjenja, jedna od najzanimljivijih jeste vezivanje ove misterije za Teslu i njegove eksperimente s prenosom energije na daljinu ili tajnim oružjem o kome se samo nagađa.

Iako je prošlo 102 godine (2011.) od Tunguske katastrofe, eksplozije meteorita nad sibirskom tajgom u riječnom toku Potkamene Tunguske koja se po snazi poistovječuje s nuklearnim udarom, u naučnom svijetu se još traže odgovori, a u javnosti pojavljuje interesovanje za problem o kome naučnici raspravljaju širom svijeta. Da je kojim slučajem kosmička katastrofa zadesila naseljenu oblast, njene žrtve brojale bi se milionima, zaključuju stručnjaci. U Sunčevom sistemu postoje milioni nebeskih tijela, kometa, asteroida, meteorita koji bi padom na Zemlju mogli da izazovu veliku nevolju. Međutim, priroda palog kosmičkog tijela do kraja nije ispitana, kao što nije jasno ni koje kosmičke "susjede" asteroide, komete i druga tijela čovječanstvo treba da prati da bi izbjeglo ponavljanje katastrofe.

Dakle, činjenice su sljedeće: 30.6.1908.godine ujutro u 7.04 po lokalnom vremeniu nedaleko do punkta Vanavara (sada selo) na 60 stupnjeva geografske širine, nad basenom Jeniseja s jugoistoka na sjeverozapad sa strane Sunca proletjela je "vatrena lopta" - bolid. Bio je vidljiv na ogromnoj teritoriji istočnog Sibira u međurječju Lene i Potkamene Tunguske, u zoni od 600 kilometara. Prateći let nebeskog tijela ljudi su bili užasnuti zvukom i zasljepljujućom svjetlošću. Više od 1000 kilometara oko njega čula se eksplozija. Podrhtavala su stakla i padali predmeti u domovima. Zbog silne buke zaustavljena je Transibirska željeznica kod Kanska. Proletanje meteorita izazvao je paniku među žiteljima sela oko dvije rijeke - Nižnje Tunguske i Angare. Mnogi su mislili da je izbio rat ili da je smak svijeta. Let bolida završio se eksplozijom nad nenaseljenom tajgom na visini oko 7 do 10 kilometara nad zemljom. Došlo je i do pomjeranja tla. Jačina eksplozije bila je 10 do 40 megatona trotila što odgovara energiji srednje vodonikove bombe, a čak i na rastojanju od 100 kilometara od epicentra očevici su zadobili lakše opekotine.


TAJNA NESTALOG KRATERA

Neposredno u rejonu pada nije bilo ljudi, najbliže naselje starosjedilaca, naroda Evenka (Tunguza), nalazi se 20 kilometara daleko, ali talas je podigao igloe, ubio hiljade jelena. Eksplozija je spržila šumu na prostoru od 2150 kvadratnih kilometara (površina sadašnje Moskve). Preko 2000 kvadratnih kilometara šume je spaljeno i izazvan je požar širih razmjera. U prva 24 sata poslije katastrofe, gotovo na cijeloj sjevernoj polulopti, od Bordoa do Taškenta, od obale Atlantika do Krasnojarska su atmosferske pojave, neobične po bojama u sumraku, noćnom svjetlucanju na nebu, srebrnastim oblacima, dnevnim optičkim efektima i vijencima oko Sunca. Svjetlost je noću bila tako jaka da su se mogla čitati i najsitnija slova. Ta pojava je trajala nekoliko noći. Na Antarktiku je zabilježena jaka polarna svjetlost koju je opisala britanska ekspedicija Ernesta Šakltona.

U rejon katastrofe, da istraži tunguski fenomen, prvi je tek 1921. stigao Leonid Kulik, koji je u Akademiji nauka SSSR-a formirao ekspediciju o sakupljanju informacija o, kako je pretpostavio, meteoritu. Sakupio je izjave očevidaca i otkrio poleglu i spaljenu šumu. Očekivali su i krater, ali ga nisu našli. Kulik je do kraja te decenije organizovao još nekoliko ekspedicija. Istraživanja su nastavljena pedesetih i šezdesetih godina, a kako nije bilo konkretnijih rezultata, prekinuta su. Pred naučnicima se našla zagonetka. Nad tajgom je progrmila snažna eksplozija, međutim nije bilo traga objektu. To je čudno jer je kosmičko tijelo prema jačini eksplozije moglo imati masu od nekoliko desetina hiljada tona. U vezi tunguskog fenomena postoji mnogo hipoteza gdje se između ostalog pojavljuje i djelatnost Nikole Tesle.

Početkom 1934.godine tvrdi se da je to bila kometa. Njeno jedro se sastoji iz leda i zamrznutog gasa tako da nije ostavila trag na Zemlji. U drugoj polovini 20.vijeka otkrivena je meteorska prašina koje, kako se ispostavilo, ima i na drugim mjestima. Sada je aktuelna hipoteza sudara nebeskih tijela. Sovjetski pisac fanstastike Aleksandar Kazancev je 1946.godine izneo mišljenje da je uzrok katastrofe bila eksplozija broda vanzemaljaca s nuklearnim oružjem. Njemu se pridružuju "ufolozi" koji tvrde da je katastrofu izazvao laserski signal vanzemaljaca. Američki fizičar Albert Džekson i Majkl Rajan su 1973.godine postavili hipotezu da je tunguski meteorit minijaturna "crna rupa" koja je ušla u Zemlju u Sibiru i, prolazeći kroz Zemljinu kuglu, izišla u rejon sjevernog Atlantika. Neki naučnici su pojavu vezivali za izbacivanje velike količine prirodnog gasa iz tektonskih pukotina, u vreme erupcije vulkana. Sredinom 1990.godine Tungusku katastrofu su počeli pripisivati ljudskom faktoru. U knjizi vidaovnjaka Manfreda Dime izneta je hipoteza da je Tunguska eksplozija mogla biti posljedica eksperimenta Nikole Tesle vezanog za prenošenje elektromagnetnih talasa na rastojanju. U svakom slučaju, tunguski događaj predstavlja zagonetku koju tek treba odgonetnuti.


PROIZVOĐAČ BIJELIH NOĆI

Međutim, istorijske činjenice ukazuju na mogučnost da je ovaj događaj bio prouzrokovan testiranjem Teslinog energetskog oružja.

U toku 1907. i 1908.godine sam Tesla je pisao o mogućim destruktivnim učincima svog bežičnog odašiljača energije. Njegov odašiljač Wardenclyffe je bio mnogo veći nego uređaj u Kolorado Springsu koji je uništio elektranu i generator. Zatim, u 1915.godini, on je izjavio: "Vanderklif je savršeno praktičan za prenos električne energije bez žica, ali i za proizvodnju destruktivnih rezultata na daljinu. Već sam izgradio bežični odašiljač koji to omogućava, ali on se može koristiti i za uništavanje. Razvijena je tehnologija koja ima velike destruktivne efekte, a destrukcija se može proizvesti u bilo kojoj tački na zemaljskoj kugli, s unapred definisanom velikom tačnošću."

Čini se da je ovo bilo priznanje za eksperiment koji se dogodio prije 1915.godine i iako nema dokaza, nego samo indicija, Tesla je imao motiv i sredstva da prouzrokuje Tungusku eksploziju.

Njegov odašiljač je mogao generisati nivo energije i frekvencije sposobne da stvore destruktivnu snagu od 10 megatona i više. I sam Tesla, prema nekim navodima, bio je očajan kad je vidjeo snagu razaranja.

Masivni svjetleći "srebrni oblak" obuhvatio je Sibir i sjevernu Evropu. Naučnici u Holandiji govore o "talasastoj masi" koja se kreće po sjeverozapadnom horizontu. "Činilo se da nema oblaka, ali "nebo je bilo ustalasano". Novinarka iz Londona napisala je za "London tajms" da je u ponoć tog julskog dana cijelo nebo bilo vedro i svijetlo, tako da je mogla da pročita velike reklame iz svoje kuće. Jaka narandžasta i žuta svjetlost vidljiva na sjeveru i sjeveroistoku bila je uzrok produženja sumraka do zore. Bila je uočljiva potpuna odsutnost iskrenja ili titranja i nije bilo tendencija za stvaranje svjetlećeg luka, karakterističnog za jutarnji fenomen. Sumrak je bio produžen do zore, pa je izostala stvarna tama.


OCEAN OSVJETLJEN KAO BRODVEJ

Tesla je posebno opisivao ove pojave kao jedan od efekata koje je mogao prouzrokovati prenos visoke snage njegovog odašiljača. Njegovu izjavu o svjetlosti induciranoj ovim odašiljačem preneo je Njujork tajms u studenom (novembru) 1914.godine: "Rasvjeta u oceanu samo je jedan od manje značajnih rezultata koje treba postići upotrebom ovog izuma (odašiljača). Ja sam planirao mnoge detalje upotrebe, između ostalog i da odašiljač može doprijeti u ozonski sloj, kao i da tako emitovana energija može da osvijetli čitav ocean kako se katastrofa kao ona koju je imao Titanik ne bi ponovila. Svjetlo će biti mekano i vrlo malih intenziteta, ali sasvim dovoljno za predviđenu namjenu."

Kada je Tesla koristio svoj odašiljač velike snage i usmjerenu energiju, drastično je mijenjao stanje normalnog elektičnog polja Zemlje. Time što je učinio mogućim da električni naboj na planeti varira u skladu s odašiljačem, on je bio u stanju da izgradi takvo električno polje koje utiče na gornji sloj atmosfere da se ponaša na isti način kao i gasom punjena sijalica u njegovoj labaratoriji. On je na taj način pretvorio cijelu zemaljsku kuglu u jednostavnu električnu komponentu koju je mogao kontrolisati.

S obzirom na Teslinu pacifističku prirodu, teško je sa ove istorijske distance razumjeti zašto je izvodio eksperimente i testiranja štetna za prirodu i ljude čak i kada je bio u financijskoj krizi. Odgovor je da on nije imao zle namjere, ali da je želio publicitet, a posljedice su bile veoma opasne jer je njegov energetski udar godinu dana poslije Sibira doslovce promašio cilj i na Sjevernom polu. To potvrđuje svjedočenje Roberta Pirija, čiji je pokušaj za osvajanje Sjevernog pola pratio cijeli svijet, da je u proljeće 1909.godine vidjeo svjetlost sličnu onoj o kojoj su govorili svjedoci u vreme Velike sibirske eksplozije.


TAJNO ORUŽJE

Teslina ispitivanja, čini se, nisu postigla potpuni uspjeh. Mora da mu je bilo teško da kontroliše ogromne količine energije iz odašiljača tačno na mjesto gdje je zamislio. Sjeverni pol nalazi se tik uz pravu liniju koja ide od Vardenklifa na Long Ajlendu do tunguske regije i prolazi preko najsjevernijeg kanadskog otoka Elesmir gdje je istraživač Robert Piri 1908. proveo zimu. To je nenaseljeno područje između polarnog kruga i Sjevernog pola koje je, kako se pretpostavlja, Tesla odredio kao cilj prilikom eksperimenta otpuštanja energije preko bežičnog prenosnog sistema. Međutim, Tesla je "prihvatio zemaljska mjerenja" koja za taj dan nisu bila dovoljno precizna za izvršenje zadatka, pa je destruktivni električni talas promašio svoj cilj.

Poslije svega ostaje i dalje mnogo više pitanja nego odgovora i mnoštvo "možda". Tesla je možda pogrešio u interpretaciji rezultata svojih testova koje je radio u Kolorado Springsu i zaista vidjeo niske frekventne pojave.

Možda je eksplozija 1908. godine bila rezultat pada meteorita koji niko nije vidjeo. Ili možda je Nikola Tesla uspjeo da uzdrma svijet na takav način da je Tunguska ili Velika sibirska eksplozija bila držana u tajnosti preko 85 godina kako bi to oružje utemeljeno na "Teslinoj haubici" bilo razvijano i dalje pogotovo u novije doba. U pitanju je tako smrtonosno skalarno oružje u poređenju s kojim bljedi snaga svih sada poznatih oružja za masovno uništenje, smatraju eksperti. U svojoj najblažoj formi to se oružje može koristiti za modifikovanje i manipulisanjem vremenom, za kreiranje uragana i tornada, stvaranje suša i visokih temperatura tamo gdje ih nikada nije bilo, a mogu se čak pomoću njega proizvesti i zemljotresi i cunami. U najagresivnijoj primjeni moglo bi da izbriše današnju modernu civilizaciju smrtonosnom silom koja je nezaustavljiva.


ZLATNO DOBA ILI SMAK SVIJETA?

Na drugoj strani su brojne mogućnosti miroljubive aplikacije tehnologije skalarnih talasa, koje prelaze ljudsku imaginaciju jer kao ni jedna druga tehnologija do sada poznata i primjenjena na ovoj planeti, Teslino "tajno oružje" može odvesti čovječanstvo u Zlatno doba.
Omogućavajući slobodnu, besplatnu energiju, antigravitacijski pogon i aplikacije lječenja koje mogu izliječiti bilo koju bolest preokrećući vreme bolesti.

Najveća misterija poslije svega ostaje odgovor na pitanje da li je (i ko) u posjedu Teslinog tajnog oružja, da li ga primjenjuje, i to za sada, koliko je moguće primijetiti, samo u destruktivnoj formi, izazivajući prirodne kataklizme, ili namjerava da u određenom trenutku, koji mora veoma brzo da dođe jer su svjetske energetske rezerve na minimumu, izađe sa svim pozitivnim dejstvima i spasi planetu. Ma ko to bio.

Izvjesno je da je Tesla eksperimentisao zapravo s "dušom" određenog tijela ili objekta ili na kraju planete odnosno čitavog svijeta. Suština cijele priče o kojoj danas svjedoče i drugi naučnici ili neki drugi znalci jeste u tome da se pronađe određena frekvencija nekog tijela ili zgrade ili nečeg mnogo manjeg ili većeg i da se onda njome eksperimentiše s određenom namjerom, da bi se postigao određeni cilj, a moguće su i u igri su sve opcije. Ukoliko se frekvencija povećava ili ubrzava, tijelo, predmet ili zgrada počinje jako da vibrita i ukoliko se efekat dalje pojačava, neminovni ishod je raspad sistema koji je u pitanju. Tesla je, kako se navodi u jednom od brojnih intervjua datih američkim medijima, izjavio da, kada bi mogao da izračuna frekvenciju planete Zemlje, da bi taj rezultat mogao i da primjeni na našu planetu. I dodao da bi, teoretski gledano, za uništenje Zemlje vibracijama koje su prouzrokovane povećanjem frekvencije ova planeta mogla da bude uništena u roku od dve nedelje.

Koliko su ovi navodi tačni ostaće takođe zagonetka. Ali ono što je poznato jeste da je "nestalo" i labaratorije u Kolorado Springsu, kao i da je prilikom jednog većeg eksperimenta Tesla otišao na jedno gradilište u Njujorku i da je svoje rezultate u istraživanju frekvencija testirao na jednoj zgradi za rušenje (naravno praznoj).

Frekvencija planete Zemlje inače je izračunata i objavljena kasnije, poslije Tesline smrti i poznata je kao Šumanova rezonanca. Da li je do nje stigao i Tesla, ostaće misterija. Baš kao i podatak koji su njegovi izumi i pronalasci preživjeli smrt svog tvorca i u čijim bi rukama mogli da se nalaze. Izvjesno je, međutim, da je u Teslinim rukama bio čitav svijet. A možda i njegova budućnost.


Ljiljana Lukic, revija ISTORIJA, sečko 7519.g.
+BE+CP+
Војвода
Војвода
 
Порука: 1229
Приступио: авг 2008

Re: Непозната историја

Порука +BE+CP+ 15.1.2012. 23:30

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... permPage=1

Revija Istorija za kolozeg 7519.(jan.2011.) br. 12.donosi tekst o Tesli (Tesla i strasti)

TAMA KOJA JE OBASJALA SVET

"U carstvu ciste nauke Tesla je bio veci genije od Edisona. U ovoj zemlji imao je mnogo teskoca, ali je na kraju naisao na razumevanje Vestinghausa i otpoceta je epoha prenosenja elektricne energije na velike daljine. To veliko delo zna da ceni ceo strucni svet, ali Tesla je bio isto tako i pokretac i originator citave radio-tehnike i radio-difuzije i velikog dela onoga sto je danas u sirokoj javnosti poznato pod imenom elektronika. I u svojim najboljim godinama, Tesla je bio neshvatljiv, ali i pord svega toga ostaje cinjenica da je ziveo i da je svojim delom preobrazio svet u zadivljujucoj meri. Njegov zivot predstavlja znacajan odeljak u istoriji Amerike." Njujork tajms, 15.11.1944.

Od ovog teksta valja poci u svakom istrazivanju o coveku koji je znacajan ne samo za istoriju Amerike i Srbije neg citavog sveta. Jer i pored svega sto je ostvario, Tesla jei velika nepoznanica sveta (neki cak smatraju da je jedini tacan opis za njega "vanzemaljac") a njegov zivot, \ R\liku od dela, ostavio je mnogo vise pitanja nego odgovora. Na neka najvise postavljana pokusacemo da odgovorimo upravo u Istoriji.

SEKS PROTIV OTKRICA

Tesla i zene jedna od enigmi koje samo na prvi pogled izgledaju tako: Tesla se, to je izvesno, nikada nije zenio, nikada nije voleo nijednu zenu (ako se izuzmu sestra i majka) niti je ikada spavao sa zenom. Da li se ovi navodi mogu staviti pod sumnju? Da, ali samo poslednji. Jer postoji jedan period Teslinog zivota kada je mogao da stekne i seksualno iskustvo, iz ciste radoznalosti da bi znao cega se lisava. To je rana mladost, kada je igrao bilijar, kockao se i previse na mahove pio, vreme studija daleko od kuce.

Cujmo najpre zrelog Teslu: "Seksualni zivot igra veliku ulogu u zivotu svakog covjeka. Priroda je stvorila privlacnost polova da bi obezbjedila opstanak ljudskog roda. Misljenja sam, medjutim, da seksualni zivot ometa intelektualni rad. Prije nego sto sam dosao do otkrica obrtnog magnetnog polja, morao sam da koncentrisem svu svoju umnu snagu na taj eksperiment. Da sam se odao seksualnom zivotu, ne bi doslo do tog otkrica", kaze Tesla i intervjuu americkom casopisu Fizicka kultura u martu 1935.godine.

Nikola Tesla je rodjen u porodici pravoslavnog svestenika 10.7.1856.g.u Smiljani, u danasnjoj Republici Hrvatskoj. Njegovi roditelji Milutin i Georgina osim njega imali su sina Daneta i cerke Angelinu i Milku, starije od Nikole, i Maricu, najmladje dete u porodici Tesla. Svoje ime dobio je po dedi sa oceve strane. Skolovanje je apoceo u rodnom mestu, gde je proveo najbezbriznije godine svog zivota.

Nakon nesrecnog slucaja, prilikom kog je porodici Tesla poginuo sin prvenac Dane, porodica se preselila u Gospic, gde je mladi Nikola nastavio skolovanje. Skolujuci se u Gospicu, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, njega je morila cinjenica da ce nakon toga morati da nastavi porodicnu tradiciju i da postane svestenik. Ta cinjenica mu nije davala mira buduci da su ga iskreno zanimale prirodne nauke. Po zavrsetku karlovacke gimnazije, na raspustu, vrativsi se u Gospic mladi Tesla se razbole od kolere. U to vreme ova opaka bolest odnosila je veliki broj zivota.

"U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili da su mi posljednji, otac je uletio u moju sobu. Jos uvek pamtim njegovo blijedo lice dok je pokusavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu: Mozda bih mogao da se oporavim ako mi dopustis da studiram tehniku. Ici ces u najbolju tehnicku skolu na svetu, odgovorio je svecano, a znao sam da tako i misli."

CUDESNI OPORAVAK

Kako je, zaista, i usledio cudesan oporavak, kao sto mu je otac i obecao Nikola Tesla je 1875.godine upisao Visu tehnicku skolu u Gracu. Na tim, toliko zeljenim studijama, Tesla je iskazao vise nego potrebno interesovanje, za savladavanje predmeta. Na taj nacin je zeleo da svome ocu pokaze kako nije pogresio sto mu je dozvolio da se posveti izucavanju tajni matematike, fizike i masinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koje je dobijao u svedocanstvima, njegov otac kao da je bio nezainteresiran za sinovljeve uspehe.

"To je skoro ubilo moju ambiciju: ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam nasao zavezljaj pisama koja su moji profesori pisali predlazuci mu da me ispise sa fakulteta, ukoliko nece da se ubijem prekomjernim radom."

Kao sto je u radu bio neumoran, a uporan u borbi za ostvarenje velikih dela, tako je i u intimnom i osecajnom zivotu Teslina strasna priroda dolazila do punog izraza. U svojim mladim godinama Tesla je voleo mnogo da cita, a strast za citanjem vladala je njime toliko da je citave noci provodio u citanju. Za vreme prve i druge godine skolovanja u Gracu, Tesla je vredno posecivao svako predavanje tako da su ga profesori voleli i hvalili. U trecoj godini odao se, medjutim, burnom studentskom zivotu. Jedno vreme je izgledao da se sasvim izgubio, a narocito ga je vezivao kafanski zivot. Provodio je citave noci igrajuci karte, sah i domine.

Strast za kartanjem izazivala je veliku zabrinutost njegove majke jer se plasila da ce joj sin nepovratno zapasti u rdjavo drustvo, dok je Tesla uveravao majku da moze prestati sa kartanjem kad hoce, ali je u isto vreme priznavao da mu to donosi narocito uzivanje i da "nije vredno napustati uzivanja koja covjeku gode". On je stvarno i bio u stanju da na vreme savlada svaku strast, a i njegova majka je bila ubedjena da ce njen sin lako savladati strast za kartanjem ako ga pusti da je se sam odrekne. I kada je jednog dan, dok se nalazio na odmoru u Gospicu kao student trece godine, izgubio sav novac na kartama i od majke zatrazio da mu nabavi povecu sumu novca, ona je to i ucinila rekavsi mu: "Idi i razveseli se. Ukoliko prije izgubis sve sto imamo utoliko ce biti bolje. Znam da ces ti to savladati."

PUSAC

U mladim godinama Tesla je neko vreme strasno pusio i trosio velike kolicine crne kafe, ali to mu je skodilo. Kad je jednog dana osetio srcane napade zbog velike kolicine unetog kofeina i nikotina obustavio je pusenje i ispijanje kafe iako mu to nije bilo lako.

Jos kao student u Gracu Tesla je naizmenicku struju smatrao strujom buducnosti. Kada je to saopstio svom profesoru Jakobu Peslu koji mu je predavao teorijsku i eksperimentalnu fiziku i rekao da ima mogucnosti da napravi motor naizmenicne struje bez cetkica i komutatora, Pesl je odrzao pred studentima citavo predavanje objasnjavajuci zasto je ta ideja nemoguca i tom prilikom izrekao i ovo:

"Gospodin Tesla ce mozda ostvariti velika djela, ali mu ovo nikada nece poci za rukom, jer bi to znacilo silu koja slicno dejstvu gravitacije djeluje u jednom pravcu, primorati da se pretvori u rotacionu silu. To bi bilo pepertuum mobile, dakle, nemoguca ideja."

Iako na Teslu ove reci nisu delovale jer mu je instinkt govorio da je na pravom putu, resenje problema s kojim se ovaj samo 21 godinu star momak suocio nije bilo jednostavno. U toku druge godine studija u Gracu (1877) ovim problemom se neprekidno bavio, a kad ni posle dugog razmisljanja nije bio u stanju da ga resi, napustio ga je i nastavio vredno da sprema ispite koje je na kraju godine polozio. Trece godine skolovanja nastaje,medjutim, znacajan preokret u njegovom nacinu zivota.

Premoren napornim radom i oneraspolozen zbog neuspeha da resi problem motora nazimenicne struje (koji je s lakocom resio kasnije) odao se raskalasnom zivotu. Provodeci citave mesece po kafanama besciljno je trosio novac tako da nije mogao da izadje na kraj sa stipendijom koju je dobijao od komande Vojne krajine u Karlovcu, pa ni sa onim sto su mu slali otac i rodjaci, braca njegove majke Toma Mandic i Petar, kasnije mitropolit, kao i treci ujak, major Pajo Mandic. Stipendija je iznosila 420 forinti, ali je bila ogranicena na skolovanje od tri godine, pa kada je na kraju trece godine prestao da dobija stipendiju i usled raskalasnog zivota dospeo u dugove, nasao se pred financijskim slomom. U trecoj godini je zbog toga prestao da polaze ispite na vreme, sto ga je dovelo u sukob sa ocem i rodjacima, te je bio primoran da napusti Grac i da potrazi neko namestenje kako bi mogao da zivi od sopstvene zarade.

CRNA RUPA

Po pricanju njegovog druga i cimera u Gracu Koste Kulisica, Tesla je u to vreme prekinuo svaku vezu s roditeljima i rodjacima, i niko nije znao kuda je nestao iz Graca. Teslin rodjak Djuro Banjanin tragao je za njim dva meseca i bio u velikoj neprilici da obavesti Nikoline roditelje o sudbini njihovog sina, narocito zbog toga sto se u krugu studenata proneo glas da je Tesla izvrsio samoubistvo bacivsi se u reku Muru.

Kulisic je sasvim slucajno usao u trag Tesli kada je u Mariboru potrazio mesto nastavnika geografije i italijanskog jezika. Vec drugog dana naleteo je na svog bivseg cimera u jednoj kafani blizu zeleznicke stanice u Mariboru, gde je igrao karte sa dva mlada coveka. Objasnio je da se zaposlio kod jednog inzenjera za 60 forinti mesecno, ali je posle susreta sa Kulisicem, ubrzo napustio Maribor sa ocem, koji po dobijanju obavestenje gde mu se sin nalazi odmah stigao po njega.Sta je Tesla radio vise od pola godine i da li je u tom periodu kada je prekinuo sve veze sa porodicom i prijateljima moglo da mu se desi i nesto sto ce ostati crna rupa u njegovoj biografiji? Svakako da jeste, jer je u pitanju mlad covek koji jos uvek sebe nije u potpunosti stavio u sluzbu nauke i pronalazaka sto je bila i ostala njegova jedina i prava i najveca strast.

Ali je mozda mogao da se isproba i u nekim drugim iskusenjima puti ili poroka i da ih odmah precrta i iscupa iz sebe. Pitanje je, medjutim, da li bi i to ostalo bez traga u njegovoj autobiografiji, ili je ipak moguce da jeste, jer mnogo toga oko Tesle i njegovog zivota jesu ostale nepoznanice. O kojima sam nije ostavio traga, a bilo je i malo svedoka koji su to mogli.

Izvesno je da je ostao do kraja emotivno nezreo i da nije bilo sansi niti mu je na pamet padalo da se zeni, iako mu je Laza Kostic "nudio" Lunku Dundjerski, a bilo je i drugih dama kojima nije trebao posrednik, narocito ne takav kao sto je nesrecni pesnik cija je ljubav prema Lenki na ivici zivota i smrti utkana u svetsku bastinu.

KATARINA

Za veliki broj pisaca oko Tesle zasluzno je njegovo poznanstvos Robertom Andervudom Dzonsonom (1835-1937), diplomatom, pesnikom, urednikom i izdavacem magazima Century. Za njega se slobodno moze reci da je bio Teslin najbolji prijatelj, a njegova porodica Teslina druga porodica. U domu Dzonsonovih, na adresi Leksington avenija 327, Tesla je bio rado vidjen gost. Krajem 19.veka tu se okupljalo drustvo sastavljeno od mnogih poznatih licnosti.

Robert Dzonson je mnogo pomogao Tesli da promovise svoje ideje, objavljujuci njegove ili clanke o njemu u svom magazinu Century. Teslin esej "Problem povecanja ljudske energije", koji je napisao po povratku iz Kolorado Springsa, Dzonson je oberucke prihvatio i objavio. Posle Dzonsonovog odlaska u penziju 1913.g., nastupili su teski financijski periodi za obojicu, pa su se medjusobno pomagali. Godine 1925. Dzonsonu je umrla supruga, a Tesla i o su nastavili da se druze dok im je to zdravlje dozvoljavalo.

Posebno mesto zauzimala je, medjutim,Robertova supruga Katarina Dzonsonm za koju se pretpostavlja da je celoga zivota bila platonski zaljubljena u coveka koga su americki novinari opisivali ovako: "oci: poplavile od razmisljanja, dugi palci kao znak inteligencije, dvometras od 70 kila, kome dobro stoje odijela, gotovo stidljiv." Tesla se bojao bakcila na dlanovima i u srcima ljudi, bio je kao covek "pomalo smrznut i nedovrsen", kako ga je videla Katarina. Sa kojom je umeo satima da seta Central parkom i posmatra veverice.

GOLUBICA

"Mi smo vrlo tupi i vrlo nam je prijatno pored otvorene vatre, ali dvoje je premalen broj. Za drustvo je potrebno bar troje, narocito kada pada sneg...", pisala je Katarina Nikoli. Nekoliko godina Dzonsonovi su ziveli u Rimu gde je Robert dobio mesto diplomate u americkoj ambasadi.Kada su otputovali u tadasnju Jugoslaviju, Katarina je za Teslu opisala pogled na uscu Save u Dunav sa Kalemegdana: "Sjedila sam na brdu danas popodne i gledala plave vode i sunce iza njih. I zeljela da Vam mogu pozajmiti moje oci da mozete imati moju viziju i kroz nju piti ljepotu dana. Koliko su samo usi gorile jer smo pricali o Vama, pa o Rimu, pa o Vama, pa o Americi, pa o Vama."

http://www.facebook.com/photo.php?fbid= ... 47&theater

Za Teslu, covjeka koji je obasjao svet, srce je, medjutim, ostalo u tami. Nije ga poklonio ni jednoj zeni, ali jeste golubici. Voleo je golubove i hranio ih svakog ana za zivota u Njujurku, ali jedna golubica na kraju zivota slomila mu je srce svojom smrcu. Kazu da ga je danima posecivala i da joj je ostavio hranu na prozoru, a ona je nestala.

U kraju gde je odrastao Tesla bilo je raznih ptica. A ptice su bile jos u detinjstvu dragi Teslini prijatelji. Kod svoje kuce gajio je golubove. On im je svakoga dana donosio hranu i toliko ih pripitomio da su mu golubovi sletali na ramena i jeli hranu iz njegove ruke. Teslina ljubav prema pticama, koju je stekao u detinstvu, nije prestajala kroz ceo njegov zivot. Kao odrastao covek, radeci neumorno do kasno u noc, on bi pre spavanja posao malo da proseta do obliznjeg parka.

Sa sobom je nosio pune kesice zrna kukuruza, psenice i druge pticje hrane. Ptice, narocito golubovi, vec naviknute na njegov dolazak, budile bi se i obletale oko Tesle. Golubovi bi mu sletali na ramena i jeli hranu iz njegove ruke, onako kako su to nekada cinili i njegovi golubovi u Smiljanu i Gospicu. Ukoliko je neki od golubova bio bolestan, Tesla bi ga nosio u svoj stan da se ogreje i oporavi. A kada se oporavi, Tesla ga je vracao njegovom jatu. A Golubica se vracala njemu. Sve do smrti.

Ljiljana Lukic
ПретходнаСледећа

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 5 гостију