Zabranjena istorija Srba, istrazivanje dr Jovana Deretica

[DEDA-EU]

Још о "Срби и Арбанаси"

[dang]

DEDA-EU

hvala vec sam probao, ali nista od .pdf verzije.
video predavanja vec imam.


ako ima ko knjigu neka postavi

[DEDA-EU]

[DEDA-EU]

[url]
Скривени Елбасански алфабет,који Албанци скривају ,јер доказује њихово Кавкаско порекло
што показује облик слова који је сличан Кавкаским писмима.Пребаци слику на форум да људи виде
пребацио бих ја али ми никако не иде.



http://www.edsh.org/diskutime/viewthread.php?tid=3362[/url]

[DEDA-EU]

[DEDA-EU]

Срби и Арбанаси

[DEDA-EU]

Z a / H r v a t e / g o v o r i / s e / d a / s e / t o / i m e / p o m i n j e / p r v i / p u t / o d / s e s t o g a / v e k a / n o v e / e r e / i / d a / s e / o d n o s i l o / n a / S r b e / k o j i / s u / z i v e l i / p o / p l a n i n s k i m / p r e d e l i m a , / h r b a t i m a , / s l i c n o / d a n a s n j e m / n a z i v u / Z a g o r c i . / S a m / h r v a t s k i / i s t o r i c a r/ V . K l j a j i c/ u /s v o j o j / i s t oriji/"Seoba Hrvata" pise da se deo Srba nazivao Goranima ili Horvatima, sto nije oznacavalo narod nego plemena. Cesi su ih nazivali Hrbatima, a Safarik navodi da rec Hrvat oznacava brdjanina. Po Dalimilu i Safariku, Hrvata, kao naroda, uopste nije bilo. Ruski istoricar Nikola Durnov kaze: "Milioni Srba primivsi katolicanstvo pretvorise se u Hrvate". On u "Ruskom Straniku" opisuje Zagreb kao prestonicu pokatolicenog srpstva. U "Varsavskom dnevniku" general Gurka pisao je 1880: "Nikad Rusija nece sankcionisati istorijsko nasilje da se stvori zasebno od srpskog naroda hrvatska katolicka kraljevina gde zivi srpski pokatoliceni narod".


Na prostorima danasnje Galicije i Poljske od pre preko tri milenijuma postojala je Bela Srbija. Njen drugi deo obuhvatao je prostore danasnje Ceske i Bavarske. Cesi su ziveli u Beloj Srbiji, a samo ime Ceh imalo je pocasni karakter. Oko reke Morave ziveli su Moravci. Bliski Moravcima bili su Slovaci, cije poreklo takodje datira od Srba po tvrdnji austrijskog istoricara Sinise, kao sto su i Srbi Korutanci, danasnji Slovenci, prema nemackom istoricaru Dimleru. Oni Srbi koji su ziveli po gajevima i sumama dobili su ime Lesi ili Sumadinci (suma se na ruskom zove les), a oni koji su ziveli u nizinama nazvani su Poljacima. Poljski istrazivac Jozef Kostrzevski potvrdio je ime Poljske, koje je doslo od srpske reci polje, a odnosilo se na zemljoradnju. Po Jovanu Luciju Bela Srbija bila je u Karpatskim gorama, a Safarik je pisao da je za Tatrama, danasnji delovi Poljske i Rusije, ziveo veliki srpski narod. I upravo iz tih prostora Bele Srbije dogodila se poslednja velika seoba Srba pocetkom sedmoga veka nove ere (preciznije 632 godine). Za Poljake, kao narod, kaze se da nastadose od preostalih Belih Srba, koji se i dalje zadrzase u staroj postobini.

Rimski i grcki istoricari Plinije i Ptolomej, koji su ziveli u doba Hrista, pisali su o Srbima koji su ziveli iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Rec Rus javlja se tek od devetog veka, pa Safarik u knjizi "Srbove v Rusku" tvrdi "da su Rusi ostatak onog srpskog ogranka koji se iselio na Balkan". Poljski istoricar dr Vaclav Macjejovski kaze: "Treba znati da su slovenska narecja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je postao ruski jezik".

Za Bugare se navodi da su uralsko-mongolskog porekla, koji su okupirali predele sadasnje Bugarske i pokorenom srpskom stanovnistvu nametnuli svoje ime a primili njihov jezik (koji su veoma iskvarili), kulturu i veru. Smatra se da su vekovna razdvojenost i uticaji susednih naroda sa delimicnim ukrstanjima doveli do izvesnih oprecnosti medju plemenima nekada istoga naroda, kao i uticaji religija, sto je sve rezultiralo u nastanku posebnih danasnjih naroda na evropskim prostorima.

[DEDA-EU]

N a p r e d / j e/ n a v e d e n o / da /su /haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici jedni od najstarijih dokumenata ljudske civilizacije, stari preko sedam hiljada godina, i da se u njima pominje ime Srbin. Po nekim naucnim teorijama nastanak ljudskih naselja odredjuje se za razne krajeve u razna vremena. Po drugima smatra se da su prva naselja nastala u srednjoj Aziji, odakle su se narodi dalje vremenski raseljavali. Po takvoj tvrdnji za Srbe se smatra da su ogranak arijskog ili indo-evropskog soja, kome pripadaju i romanski, keltski i germanski narodi. Za taj dokaz uzima se isti jezik svih slovenskih naroda, proizasao iz prasrpskog jezika indo-azijskog porekla.


Veliki je broj naucnika koji Indiju smatra srpskom prapostojbinom. Svi se oni slazu da su seobe Srba iz Indije zapocele pre sest do sedam hiljada godina i da su trajale oko hiljadu godina. Jedan od zagovornika srpskog porekla iz Indije je i dr Nenad Djordjevic, koji u svojoj obimnoj studiji "Istorija Srba" dokazuje da i mi pripadamo indo-evropskom stablu. On tvrdi da / S r b i / o d / s v o g / p o s t a n k a / n o s e / s v o j e/ i m e . / P o s t o j i / t e o r i j a / d a / s u / s e / p r v e / s e o b e / S r b a / o d v i j a l e / u / p r a v c u / k r e t a n j a/ s u n c a , /o d/ i s t o k a / k a / z a p a d u /. Z a / k o l e v k u/ s v i h / e v r o p s k i h / n a r o d a / s m a t r a / s e/ I n d i j a ,/ o d a k l e/ s u / s e o b e / z a / z a p a d / z a p o c e l e / p r e/ p e t n / s es t h i l j a d a / g o d i n a . / D o k a z / t ome su mnogobrojne reci u sanskritskom jeziku, istog znacenja kao i na srpskom, a zabelezene su pre vise od tri hiljade godina. Kao prva istorijska zabeleska je rec Serbh sto ima znacenje rodbine, semena i kolena. I u danasnjim jezicima indijskom i srpskom ima mnogo reci istovetnog znacenja. Evo nekih: agan - oganj; bagas - bog; brath - brat; bhala - bela; chata - ceta; deti - dete; div - div; dina - dan; dasa - deset; dama - dom; girja - gora; grad - grad; iskra - iskra; kada - kada; kuta - kuca; lip - lep; l o t - l j u t ; l a g h i - l a k i , l a g a n ; l j u b h v a - l j u b a v ; m a t r - m a t e r ; m a l a - m a l i ; m o r e - m o r e ; m i l - m i l i ; n a b a s - n e b o ; n a v a - n o v i ; p a r a h a - p r a h ; p r a t i - p r o t i v ; p a n c a - p e t ; p e n a - p e n a ; r a b h - r o b ; r o s a - r o s a ; s a - s o ; s i l a - s i l a ; s a s - s e s t ; s t a n - s t a n ; s a b h a - s o b a ; s t a l a - s t o l ; t a t a - t a t a ; t a - t a j ; t v a r - s t v a r ; t r a s t i - t r e s t i ; t r a n g - t r a g ; t a m a s - t a m a ; t r i - t r i ; t r i j d o s a - t r i n 
s t ; t a d a - t a d a ; v r t - v r t ; v i c u r - v e c e ; v a t a r a - v a t r a ; v i - v i ; v a s - v a s ; v i v a - z i v i . / U s a n s k r i t s k o m/ j e z i k u / i mena rodbine su potpuno identicna srpskim, kao: tata, nana, brat, prija, sestra, strina, svekar, svekrva, dever, kum, svastika. Zatim: guvno, hlad, stoka, govece, jama, apsara, mana, raka, jad, med, guditi i druge. Ima ih svakako jos. Drugi dokaz porekla Srba vezan za Indiju su obicaji, koji su veoma slicni kod oba naroda, na primer: otmica devojke, unosenje i palenje badnjaka, gatanja, motivi na vezovima i nadgrobnim spomenicima, drustveno i drzavno uredjenje. Cak su kod Srba bili sacuvani i obicaji spaljivanja mrtvih. Reci zupa i zupan u srpskom kod Indusa imaju znacenje udruzenja ili zadruge, a u sanskritskom znace povezivanje. Engleski pisci isticali su istovetnost indijskih i srpskih drustvenih jedinica, opstina, koje su u ono vreme bile najdemokratskiji oblik drustva, sacuvan u Srbiji do danas. Makarov je zapisao mnoga imena srpskih stanista, koja su ostala do dana danasnjeg: Indostan, Avganistan, Kurdistan, Radzastan, i jos mnoge druge.

Nisades, divni i ne pristupacni vrh, stan bogova po indijskoj religiji, bio je prva srpska postojbina. Citat iz Ritera, na strani 29, glasi: "Sa vrha Mera (brdo u Indiji) pruzaju se njegove grane kao Himavat, Henakutas, Nisades, na kojima je ziveo surovi i odeven u odelo od koze narod Serba ili Srba". Znaci da su Srbi prvobitno ziveli na prostorima izmedju himalajskih i hindokuskih planina, preko sest hiljada godina pre Hrista. Ruski istoricar Moroskin istice da su ostali narodi bili zavidni prema Srbima, koji su nastanjivali oblast Dunaj u Indiji. On takodje navodi da su u unutrasnjosti Indije bile drzave Prazija, Gangazija i Sarbarska (Srpska), a u primorskom delu oblast koja se zvala Panovska. O postojanju te dve srpske drzave nadjeni su zapisi kod Aleksandra Velikog. To ukazuje na mogucnost da imena Dunava i Panonije nose takodje poreklo iz Indije (ili obratno). I u indijskim geografskim kartama ima imena srpskog znacenja: Srba, Sobrana, Carnigor, Belospor, Kovilje, Zitomir, Mala Bara, Bela Zora, Grad, Careva, Pramen, Mlava, Drvar, Borac, Zagore, Sivonje, Ravnagora, Borje, Dub, Veselgrad, Timok, Sarbatu, Srbistan, Morava, Drava, Kotor, Srbalj i druga. Po Moroskinu Srbi su ziveli u Indiji nekoliko hiljada godina pre iseljavanja u srednju Aziju, a zabelezena su masovna seljenja pre 5000 godina. Iz svega proizlazi da se o poreklu Srba u Indiji moze govoriti kao o periodu od oko osam hiljada godina ili jos vise. Masovna iseljavanja iz Indije prouzrokovana su pojavom kuge, koja ih je brojcano gotovo prepolovila, kao i najezdom crnih naroda sa juga koji, su ih nemilosrdno pljackali.

Po Moroskinu prvi ogranak Srba iselio se iz Indije u pravcu Mesopotamije, oko reka Eufrata i Tigra, gde su osnovali svoju Novu Sabarsku drzavu, na tlu danasnjeg Iraka. Tamosnji gradovi nazvani su srpskim imenima, a o istima postoje i dan danas neka svedocanstva. Dolazak Srba u Mesopotamiju datira oko tri hiljade godina pre Hrista i tu su se zadrzali najmanje oko jedan milenijum. Od tih Srba potomci su se prosirili u Malu Aziju, a nesto kasnije odatle su presli i u Evropu. Delimicno su se nastanjivali i u Egiptu. Posle smrti faraona Pepija II ti Srbi zavladali su podrucjem koje su naselili i ta njihova vladavina trajala je od 2261 do 2052 godine stare ere. Tu teoriju zastupa i francuski egiptolog Masper Gaston, koji kaze da su Srbi iz Sarbarske stigli u Afriku u tri navrata. Gaston svoju tvrdnju zasniva na srpskim natpisima na egipatskim piramidama i kamenim spomenicima. Srbe su Egipcani nazivali "kraljevi pastira", a vladali su Donjim Egiptom. Ovo je u potpunoj saglasnosti sa izucavanjima naseg istoricara Stojana Boskovica, koji u "Istoriji sveta" pise kako su Egipcani podizali ustanke protiv srpskih vladara u Donjem Egiptu. Fransis-Maria Apendini pise da su Srbi neko vreme gospodarili Sirijom, odakle su napadali Egipat. Za takozvani "cudesni' period Egipta oznacava se porobljavanje od strane nekih stranih naroda i vladavine izvesnog Arse (ime mu je pisano cirilicom APCA). Za taj "cudesni" period Fransisko-Maria Apendini kaze da su to narodi dosli iza Kaspijskog jezera, koji su najratoborniji narod, a vladali su dugo vremena Egiptom i Sirijom i zvali su se Srbi.

Prvi doseljenici u Evropu zadrzali su se na Balkanskom poluostrvu, dok su u manjim grupama otisli do Italije pa cak i do Spanije, 3000 godina pre Hrista. Prvo srpsko doseljavanje na Balkan dogodilo se oko tri do cetiri hiljade godina pre Hrista. Safarik tvrdi da se ni za jedan evropski narod, osim Srba, ne moze dokazati poreklo iz Indije, a za Srbe za to postoji istorija. Cak su i u baskijskom recniku nadjene reci srpskog naziva: gora i gori (ono sto gori). Nadjen je cak podatak da u jeziku Baska ima 30-40% reci srpskog znacenja. Milos Milojevic, u delu gde pise o zivotu Srba u Francuskoj i Danskoj, gde i danas postoje geografski toponimi srpskog znacenja, navodi da je tokom velikih progona Srba stradalo 30 do 60 miliona Srba u Evropi. On takodje navodi srpska boravista u Holandiji i Belgiji i da se je Amsterdam nekada zvao Slavengrad. A kada je dr Olga Lukovic-Pjanovic dosla u Francusku, izvesna dama Hermina joj je ispricala pricu svojih roditelja, po kojoj su Srbi vladali u Alzasu, sto Olga tada nije znala. Madjutim, kasnije je to utvrdila kao istinito i nije mogla oprostiti svojim profesorima koji je tome nisu naucili, a jos vise Srpskoj akademiji nauka koja o tim stvarima permanentno cuti.

Drugi ogranak Srba iz Indije krenuo je prema Kaspijskom moru i planinama Kavkaza, gde su osnovali domovinu 2560 godina pre Hrista i nazvali je Serbanija. I tu su se zadrzali nekoliko vekova, sve dok ih odatle nisu potisli novi osvajaci.

Treci srpski ogranak usmerio se pored kitajskog carstva (Kine), u pravcu severa i nastanili su se u Sibiriji, gde su osnovali drzavu Sirbidija ili Sirbija 3200 godina pre Hrista. Od te reci Sirbija postala je danasnja rec Sibirija.

Seobe drugog i treceg ogranka Srba trajale su takodje oko hiljadu godina, a zapocele su gotovo istodobno sa prvim ogrankom, prema tome zaposeli su svoje nove postojbine oko dva do tri milenijuma pre Hrista. Dok su se selili usput su pretezno ratovali, osvajajuci nove prostore za sopstveni opstanak, ali su takodje i mnogo stradali. Najvise Srba izginulo je u dugotrajnim borbama sa Kitajcima, Hunima i Mongolima.

Dubrovcanin Mavro Orbini pisao je da su ti Srbi, koje je on nazivao Slavjanima, poreklom od Jefeta, sina Nojeva, naseljavali dve stotine pokrajina od Azije preko Evrope. Njegova knjiga "Kraljevstvo Slovena" (iz 1601 godine) prevedena je na srpski tek 1968 i to bez prevoda prvog dela od 248 stranica, u kojima autor pise o ranijim srpskim kraljevstvima od pre Rimskog carstva. Iz zakljucaka Mavra Orbina proizlazi da je dinastija Nemanjica poslednja srednjevekovna srpska dinastija. Jovan Rajic pise da su stranci srpsko ime izveli iz imena reke Zebris (ili Serbis), koja tece izmedju Eufrata i Tigra. I zaista, ta reka se i danas tako zove. I danas u perzijskom jeziku postoje brojne reci istovetnog znacenja kao u srpskom. Evo nekih: bog-bog; zemo-zemlja; zima-zima; zena-zena; berezo-brzo; mislj-misao; zarja-zora; medo-med; noc-noc; paurvi-prvi; dva-dva; tri-tri; cetvere-cetiri itd. I u jevrejskom i jermenskom jeziku takodje postoji dosta srpskih reci, sto su jevrejski istoricari uzimali za utvrdjivanje svoga porekla preko Jefeta, sina Nojevog.


Najstarije srpsko poreklo II deo

[DEDA-EU]

S r b i / s u / o s t a v i l i /s v o j a / i m e n a / g d e / g o d / s u / z i v e l i . / E v o / n e k i h : / j e z e r o / S r b o n i s / u / S i r i j i , / S e r b e t e s , / m e s t o / u / M a u r i t a niji,/ Serbanica (ili Srbica) na crnomorskoj obali, Serberion na uscu reke Don, Sarbakon na Krimu, Sorbhag u Iranu, Serbka u Indiji, Sarbinovo u Ukraini, Serban-voda u Poljskoj, Serbia u Rumuniji, Serbin u Grckoj, Sarbiodunum na Sardiniji, Sarbat reka u Turskoj u doba kada Turci jos nisu ni ziveli na svojim sadasnjim teritorijama. Za Srbe istoricari kazu da su ziveli u citavoj Evropi i nisu imali potrebe da se pripremaju za ratovanja. Profesor Miomir Jovic utvrdio je da se seoba Srba iz Indije odigrala 4500-4000 godina pre n.e. A Ognjen Radulovic, u Traganjima za korenima Srba, navodi da su iz svoje prapostojbine Indije Srbi krenuli pre sest hiljada godina, usmerivsi se u tri pravca, od kojih je jedna grupa nakon kraceg zadrzavanja u Mesopotamiji stigla i u doline faraona.


Grcki istoricar Straben pisao je da su u zapadnoj Aziji po planinskim predelima ziveli Srbi, ili Brdjani, koji su se odlikovali rusom kosom i plavim ocima. O istima postoje napisi i ruskog istoricara Mihaila Lomonosova. Dubrovcanin Ivan Gundulic pevao je o slavnoj Troji:
Pri moru uprav srpskih strana u przinah pusta zala
Lezi Troja ukopana, od grckoga ognja pala.
A Car Dusan postavljao je svoga namesnika u Maloj Aziji bas u oblasti Troje.

Olga Lukovic-Pjanovic pise, u drugoj knjizi "Srbi narod najstariji", strana 59, kako je "Chicago Tribune" 19 Februara 1981 objavio vest da je otkopana kineska najstarija mumija koja je bila plava zena, bele rase. Zatim je ista vest objavljena u Parizu na TV. Te vesti Olgu su potsetile na one koje tvrde da su Siptari Iliri samo zato sto su se naselili na ilirske teritorije. Prema tome, Olga zakljucuje da je "plava kineskinja" mogla biti samo srpkinja.

Postoje brojni zapisi o srpskoj propasti u vremenima nove ere. Evo nekih. Tokom silnih ratovanja sa turskim i mongolskim plemenima nestala su mnoga srpska naselja u kojima su ziveli vekovima. Prema grckoj hronici rimski car Justinijan je u sedmom veku nasilno preselio mnoge Srbe iz predela sadasnje Stare Srbije u Malu Aziju i od njih stvorio odabranu vojsku od 30,000 konjanika. U borbi sa Arapima 692 godine dve trecine te vojske predje na stranu Arapa a Justinijan dade nalog da se sve preostale porodice srpske pokolju. Nesto kasnije, 762 godine, iz Makedonije se preseli oko 250,000 Srba u Malu Aziju, a 802 godine opet dodje do slicne seobe, nakon sto je grcki car Komnen pokorio Rasku. I konacno, u pet K a d a / s u / T u r c i / o s v o j i l i / B o s n u , / s u l t a n / S u l e j m a n / p r e b a c i o / j e / 3 0 , 0 0 0 / s r p s k e / m u s k e / d e c e / u / T u r s k u / o d / k o j i h / j e /n a p r a v i o /J a n j i c a r e / i / i s v e / i h / u t r o s i o / u / n a r e d n i m/ o b r a c u n i m a / s a / S r b i m a . / L a t i n s k i / b i s k u p i / s u / z a / v r e m e / s i n o d a / u / S a l o n i / p r o g l a s i l i / c i r i l i c u / " d j a v olim pismom" i zabranili njenu upotrebu. Poljska, Ceska i Hrvatska odmah su je napustili i otpocela je borba protiv cirilice. Ova borba produzena je do danasnjih dana, a to je ujedno i borba izmedju dve crkve, koja traje vec vekovima. Sve su to dokazi da su Srbi vekovno bivali izlozeni stradanjima i da su sopstvenom krvlju placali visoku cenu opstanka.

Ogranak Srba koji se doselio na Balkan pre tri do cetiri hiljade godina, o kojima su pisali grcki i rimski istoricari, su direktni praoci danasnjih Srba. Taj ogranak dospeo je cak do Spanije i severnih obala Afrike. O tim seobama zapise su ostavili Ceh Pulkova i Enije Silvije, koji navodi seobe Srba u vreme postojanja kule Vavilonske. Francuz Mosper pisao je o tri provale pastira iz Male Azije u Egipat i tvrdi da se radi o Srbima. A na egipatskim piramidama hijeroglufima je zapisano da su 1600 godina pre Hrista u Libiju i Mauritaniju doprli beli narodi plavih ociju. Egipatski izvori tvrde da su ti narodi na njihovim prostorima osnovali svoju drzavu koja je postojala sedam vekova. Dr Olga Lukovic-Pjanovic daje divan opis ratnih zarobljenika, ciji su likovi uklesani na egipatskim piramiadama sa "zrakastim krunama" na glavama, sa zakljuckom na osnovu reci "pereset" i "prst" da se radi o Srbima (str. 215-230). Rajic citira ruske letopisce, koji kazu da su Vendi, Srbi, pomagali Trojance u borbi protiv Grka, pa su se posle poraza sa svojim vojvodom Antonorom preselili iz Male Azije na Jadransku obalu. Navodi dalje tvrde da su Srbi naselili Boku, Crnu Goru, Dalmaciju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i sve do Venecije jos pre tri hiljade godina. Safarik, kasnije pise da su ti Vendi bili jednorodni sa Vendima iz podunavskih krajeva.

Iz prednjega proizlazi da su Srbi naselili Evropu i Balkan istovremeno sa ostalim indo-evropskim narodima: germanskim, grckim i latinskim. Sest stotina godina posle trojanskog rata Srbi su potpuno naseljavali Balkan i u to doba makedonski car Aleksandar Veliki svojom poveljom dao im je zemlje od Jadranskog do Baltickog mora za njihovu hrabrost i vernost. Navodi se da su i Aleksandar Veliki i njegov otac Filip takodje Srbi, posto u to doba nisu jos postojali Sloveni. Hrvat Sver navodi da je majka Aleksandra Velikog bila ilirske krvi, a zna se da su stranci Srbe nazivali Ilirima. To se da tumaciti i iz pesme Ivana Gundulca "Osman", gde kaze:
Od Lesandra Srbljanina, od svijeh cara, cara slavnog
Aleksandro to svidoci kralj veliki svega svita.
Aleksandar Veliki prezivao se Karanovic, a to prezime izvedeno je iz titule Karan, koja je dodeljivana kod Srba visokim dostojanstvenicima i plemicima ili nekom princu iz vladarske kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljanja na duznost glavnog zapovednika vojnog ili pokrajine. Prema Dereticu, jedino su Srbi u vreme Aleksandra Velikog imali vojne formacije kojima je prednje tumacenje odgovaralo. I dve hiljade godina pre Hristova rodjenja jedino je drevna drzava cara Nina bila svetsko carstvo, kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike - Ilirska, Dacka i Karpatska Srbija. U antickom vremenu, po Dereticu, drzava je bila organizovana drustvena zajednica zasnovana na obicajnom pravu. Za stare Grke u prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni svoju Grcku, Evropa je za njih bila samo Srbija i nista vise. Drzavu je tada olicavao vladar, gospodar, a bila je onolika koliko je vladar uspevao da je stavi pod svoju vlast i njome uspesno upravlja.

Posle raspada Rimske Imperije obnovljena je srpska drzava 461 godine, krunisanjem Markelina u Solunu. Markeli, Srbin, bio je vojskovodja Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalinskim Poljima 451 godine. Srpsku drzavu ucvrstio je Ostorilo Svevladov 490 godine i zvala se Srpska Carevina ili Srbija. Od tada pa do kraja 15-og veka, punih hiljadu godina, Srbija postoji kao drzava bez prekida. Deretic citira Anonimus Reventanisa koji je predstavio postojanje tri Srbije, istog imena: prva od Jadranskog mora do Dunava, zvana Ilirska Srbija, druga od Dunava do Karpata, zvana Dacka Srbija i treca od Karpata do Baltickog mora, zvanom Sarmatskom Srbijom. Bilo je to dva veka pre Hrista. Rimljani su osvojili Ilirsku i jedan deo Dacke Srbije, jedan vek posle Hrista, a deo izmedju Tise i Dunava ostao je zauvek ne osvojen, sto ide u prilog tvrdnji da nikda nije prekinuta tradicija rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija ostala je van domasaja rimskog carstva. Dacka Srbija danas se zove Vlaska, a Balticka Srbija se zove Poljska. Znaci, od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015 godine stare ere, pa do danas, preko cetiri hiljade godina srpska drzavna tradicija nije prekinuta. Otuda je Srbija "vecna".

Sebastijan Dolci i nehotice povezuje ilirski jezik sa Srbima. A Laonikos Halkokondilos u knjizi "O Turskoj", kaze da su istim jezikom govorili svi narodi od Jonskog mora do Venecije, a za Sarmate navodi da su ziveli u danasnjoj Poljskoj i potom su se spustili na Dunav, sto potvrdjuju i Safarik i Surovjecki, pisuci o rasprostranjenosti srpskog naroda. I hrvatski pisac Dinko Zlataric u "Elektri", posveti knezu Zrinskom, pise mu o "Velikom Aleksandru, kralju srpskom". Orfelina o ruskom caru Petru Velikome, u gramati od 3 Marta 1711, zapisano je da "car svih Rusa poziva Srbe na ustanak protiv Turaka, potsecajuci ih da se sete svojih slavnih i junackih predaka, u prvom redu srpskog cara Velikog Aleksandra Makedonskog, koji je mnoge careve pobedio i mnoge drzave osvoio".

[DEDA-EU]

SRBSKI JEZIK KROZ ISTORIJU



V e d e / s e / k l a s i f i k u j u / k a o / h i m n e , / k o j e / s a d r z e / n a r o d n e / o b i c a j e , / m u d r o s t i , / p o s l o v i c e / i / i z r e k e ,/ a / d a t i r a j u / o d / 3 / d o/ 6 / h i l j a d a / g o d i n a / p r e/ H r i s t a . / I/ s r p s k e / s l a v e/ s a / p r a t e c i m / m o l i t v a m a , / k a k o / u / p r a s t a r a / v r e m e n a / t a k o/ i / d a n a s/ s p a d a j u / u / r e d / V e d a. /

Autohtonisticka Skola zastupa teoriju da su svi narodi koji su ziveli na danasnjim slovenskim prostorima kao i u predelima Dacije, Trakije, Balkana, u juznoj Rusiji i srednjoj Evropi razlicita imena naroda srpskoga porekla. Ova skola , pored Balkana i centralne Evrope, nalazi postojbinu Srba i u Italiji, na Pirinejima, u Bretaniji, Helveciji, Skandinaviji, pa i u severnoj Africi i Maloj Aziji. Protivnik ove skole, napred je navedeno, je germanska Berlinsko-Becka Skola, koja danas trijumfuje na vecini katedri istorije i ona nauku vodi pogresnim, smisljenim, putem, koji odgovara interesima politike.


Birnuf (Emile Burnouff) u svom eseju o Vedama istrazuje poreklo Indo-Evropljana kroz Vede, koje su nastajale u vreme "arijevske zajednice". On nalazi da se vedske porodice zasnivaju na svetosti bracnog jedinstva, okruzeni verom i drustvenim tradicijama. Svoje dokaze izvodi iz rodbinskih imena, koja od davnih vremena pripadaju zajednickoj rasi naroda. A mi znamo da su rodbinski i porodicni nazivi u srpskom jeziku zadrzali obelezja arhaicnosti i autenticnosti do danas.
Istrazivac, Svajcarac Adolf Pikte (Adolphe Pickter) napisao je delo "Indo-Evropsko poreklo ili prvobitni Arijevci", u kome pise "U davnoj proslosti jedna rasa rasla je u prvobinoj kolevci, nadarena mudroscu, grandiozna, stroge prirode, radom je pobedila surove materijalne uslove svoga opstanka. Zatim dolazi do njihovog razvoja i patrijarhalnog uredjenja. Ta bujna rasa razvila je svoj jezik, savrsen i pun intuicije za uzvisenu poeziju. Zbog svoje brojnosti morali su da se sele, a seobama im se menjao i jezik. Vekovima od ovoga naroda nastalo je vise narodnosti. Te seobe odigrale su se u milenijume pre Hrista, od Indije do Atlantika. On zakljucuje da je taj brojni narod posluzio kao osnova za razvoj mnostva ljudskih grupa, koje su iz njega proizasle. Pikte takodje tvrdi da je jezik toga naroda bio osnov za mnoge jezike, koji su iz njega nastali. Zajednicke osnove ovoga jezika nadjene su u Sanskritu i Zendu. Otuda pomisao da svi indo-evropski narodi poticu od jednoga stabla". Za njihov jezik Pikte kaze da je bio ne kontrolisane slobode i on ga naziva "jezikom majke". Pikte takodje pise, bio je to jezik Veda, bogat jednosloznim glagolskim korenima od kojih se sufiksima stvara izobilje izvednica svih vrsta. Njegov glasovni sistem je jednostavan i skladan. Razlikuje tri roda i sedam padeza, cime jasno oznacava deklinacije. Zamenicki nastavci za tri lica i brojeve omogucuju razlikovanje nijansi vremena i nacina. Prema svim prednjim opisima tog jezika najblizi je srpskom. Takva skladnost ne nalazi se nigde sem u srpskom jeziku.

Olga Lukovic-Pjanovic u svojim istrazivanjima potvrdjuje da su iz srpskog jezika nastali i grcki i latinski, ali kao iz pelazgijskog stabla. Ona je citirala Francuza Leveka (Levesque), koji je poredio srpski sa latinskim i grckim jezikom i zakljucio: (1) da je srpski jezik dao prve i najstarije elemente latinskom jeziku; (2) da su starosedeoci Laciuma bili slovenske rase, Srbi; i (3) da su se Srbi tamo nastanili jos u vreme dok se jezik ogranicavao gotovo samo na izraze najprecih potreba. Emil Burnof navodi kako latinski pridev "humanus" proizlazi iz srpskog "uman", a sto je takodje vezano za vedsko "aum" (izgovara se na sanskritskom om) i u induskom jeziku oznacava tri bozanstva (Bramu, Visnu i Sivu). A Gregor Dankovski zakljucuje da se grcka i latinska gramatika slazu sa srpskom. Po Stabonu, latinski je najpre bio centralna grupa dijalekata sabinskog jezika, a Sabini su bili drevni Srbi, autohtoni stanovnici Apeninskog poluostrva, sto takodje potvrdjuje i Milan Budimir. Homerov ucitelj je znao pelazgijski jezik, a u Homerovo doba nije se pravila razlika izmedju trackog i grckog jezika. Hekatej iz Mileta, 500 godina pre Hrista, ostavio je pisane tragove da su Atinjani Tracani (Srbi). Ceski istoricar Dalemil navodi: "Ima jedna zemlja gde se govori srpski", a Dankovski citira: "Tracani, Geti, Dacani i Mezani, svi govore srpski". Platona su zbog njegove mudrosti Grci smatrali bozanskim, a on kaze kako u grckom jeziku ima mnogo "varvarskih" reci. Herodot je bio striji od Platona i on navodi da se u njegovo vreme u Grckoj govorilo "varvarskim" jezikm. I Sokrat tumaci da su Grci bili potcinjeni "Varvarima" pa su otuda govorili njihov jezik. On takodje zakljucuje da su "Varvari" narod stariji od Grka. Prema Dankovskom naziv "Varvari" nastao je od "barbaros" promenom suglasnika zbog lakseg izgovaranja Grka. Slicno je tumacenje i Sokratovo. Prema Platonu Grci drevni Pelazgi, nazvani od Grka "Varvarima" su bili anticki Srbi i govorili su srpski. Ima napisa da su Srbe nazivali i Etrurcima, dok su oni sami sebe zvali Rasanima. O tome pise Nenad Djordjevic u delu "Etrurci ili Rasani", a Svetislav Bilbija kao da mu odgovara svojim delom "Rasani a ne Etrurci". Bilbija je etrursko pismo desifrovao posredstvom cirilicnih slova.

Pisuci o Vedama M.F. Neve navodi: "da su otmene, snazne, jednostavne, a da nisu lisene umetnicke vrednosti". On takodje kaze: "Ovaj jezik je zvucan, muzikalan, cudesan, harmonican i iznenadjujuceg bogastva forme i slike". A Bue za srpski jezik kaze: "Srpski jezik je bogat, energican i harmonican, podjednako dobro pristaje muskom i zenskom rodu, dobar je za opevanje ljubavnih pesama i neznosti, kao i velikih krvavih podviga. Zvucan je i otmen. Srbin govori polagano, ne praveci pauze i svojim jezikom na najlepsi nacin izrazava pristojnost. Dusu srpsku zagreva juzno sunce. Konstrukcije recenica u srpskom jeziku su jednostavne, imaju izuzetan smisao za preciznost, mastovitost i srpskim se govori pristojno (za razliku od grckog kojim se muca i gestikulira). Ako su ikada jedan jezik i jedan narod bili stvoreni za vladavinu javnim raspravama, to su sigurno srpski jezik i srpski narod". I Bue zakljucuje: "Srbi poseduju toliko lepe poezije i samo to bi trebalo da obaveze sve ostale narode da uce njihov jezik".

Svajcarac Adolf Pikte rekao je da je ziveo samo zato da dokaze koji narod je govorio jezikom vedskih himni. Nazalos, smrt ga je prerano zaustavila na tom plemenitom zadatku. A Pavel Safarik je nedvosmislen u tvrdnji da je to srpski narod i da je govorio srpskim jezikom. Isto je tvrdio i Atinjanin Halkokondilo, pisuci da su to bili Tribali, Tracani i i Iliri, kao najstariji i najveci medju tadasnjim narodima, a bili su to Srbi.

Utvrdjeno je da su Vede nerazdvojno vezane sa srpskim jezikom i prozete srpskim pesnistvom. Veda na srpskom ima znacenje vida i znanja (u smislu unutrasnjeg saznanja). Kako je rekao Siprijan Rober: "Svi slovenski jezici su nastali od srpskog jezika, jezika Pramajke". U srpskom jeziku koren "Vid" zadrzava vedsko-srpsko znacenje svetog, unutrasnjeg, metafizickog znanja.

[DEDA-EU]

P o z n a t o / j e / d a / s u / h r v a t s k i / s e l j a c i / g o v o r i l i / c a j k a v s k i m / d i j a l e k t o m , / d o k / j e / z a g r e b a c k a / g o s p o d a / o d u v e k / n a s t o j a l a / d a / g o v o r i / n e m a c k i m , / i t a l i j a n s k i m ,/ l a t i n s k i m / i l i / m a d j a r s k i m . / C a j k a v s k i / d i j a l e k t / g o v o r i / s e u/ granicnom pojasu prema istocnom delu Austrije i Madjarskoj, gde zive Gradiscanski Hrvati. Oni su tu doselili iz severnog jadranskog primorja tokom XVI veka i doneli svoj govor, koji je pravi hrvatski, kojim su govorili njihovi seljaci. Pod uticajem Panslavistickog pokreta cehoslovackih romanticara Kolara i Safarika u Hrvatskoj dolazi do "Ilirskog pokreta", ciji je nosilac bio Ljudevit Gaj. Majka Ljudevita Gaja bila je Nemica, rodjena Schmit. Gaj je zeleo da za hrvatski knjizevni jezik usvoji srpski, pa je najpre predlozio da se jezik nazove ilirskim, sa idejom kasnijeg preimenovanja u srpsko-hrvatski, odnosno u Hrvatskoj cak hrvatsko-srpski, sto je imalo smisljene politicke posledice iscezavanja srpskog jezika, a time i srpske nacionalnosti. Profesor dr Laza Kostic u knjizi "Kradja srpskog jezika" pise da je data ideja delo nacionalista, dok sami Hrvati izbegavaju da o tome otvoreno razgovaraju. Medjutim, sam Ljudevit Gaj je 1846 godine u listu "Danica" otvoreno priznao da je za hrvatski knjizevni jezik uzeo jezik srpskog naroda. Djuro Danicic se olako saglasio sa hrvatskim predlogom, cime im je ucinio ogromnu uslugu, za cega Olga Lukovic-Pjanovic kaze da nije imao politickog obrazovanja i da nije prozreo hrvatske namere, sto im Vuk Karadzic nikada nebi ucinio.


Amerikancima, Kanadjanima i Australijancima ne pada na pamet da menjaju ime engleskog jezika, kao sto ne misle ni Belgijanci, Luksemburzani, Svajcarci pa ni frankofonski Afrikanci o francuskom jeziku.

Istorijski, ime Sloven potice iz perioda rimskog osvajanja srpskih teritorija. Tom prilikom Rimljani su odvodili roblje, a muska imena tih Srba pretezno su se zavrsavala sa slav, kao: Miroslav, Srbislav, Krunoslav, Bratislav i slicno (sto je kod Srba imalo znacenje slavnoga - glorious), a u latinskom se izgovaralo "sklav" ili "sclavus" (sa znacenjem roba), od cega je vremenom nastalo Sloven. Istim slovenskim jezikom govorili su Geti, Sarmati, Skiti, Dacani i Tracani, sto tvrde Stabon, Apendini i Ovidije. A kako kasnije navode Surovjecki i Safarik, pa Dobrovski, Milojevic i Zivancevic radi se o srpskom jeziku. Prema Herodotu, kada je rec o Slovenima, radi se o velikoj ljudskoj grupi naroda koji je pripadao indo-evropskoj rasi i zauzimao prostore istocne Evrope, danasnje Poljske, Madjarske, Austrije, Ceske i Balkana sa teritorijama danasnjih srpskih zemalja.

Na osnovu antickih pisaca nedvosmisleno je da su sva grcka ostrva, sa kontinentalnom teritorijom i Italijom bili naseljeni Tracanima, sto potvrdjuje Strabon. Svi su oni govorili grcko-ilirski ili ilirskim (slovenskim, znaci srpskim) jezikom, kome su centralna zona bili Podunavlje i crnomorska obala Dacije. Tracani (Srbi) su se odatle sirili po Evropi, a sirio se i njihov jezik. Lorenc Surovjecki i Pavel Safarik su u vrlo dokumentovanoj studiji izneli nepobitne tvrdnje da su Srbi ziveli u Podunavlju i Panonskoj niziji i odatle se sirili na sever i zapad. Oni takodje navode da je papa Jovan X (914-929) tvrdio da su Iliri i Tracani bili Sloveni (a to znaci Srbi). Prema tome, jezik koji je Ovidije naucio dok je boravio u izgnanstvu bio je srpski. A i pored svih pretrpljenih izmena, kao sto se desava svim jezicima, srpski je ostao poetican. A ako se postuje ideja o kontinuitetu latinskog i grckog jezika, po kojoj logici se to isto ne dozvoljava srpskom, tim pre sto se radi o narodu nazivanom Tracani, Tribali, Sarmati, Vendi, Veneti, Vindi ili Vani, pa i Anti, a uvek se radi o Srbima, koji su sebe, po tvrdnji Safarika, svuda i uvek nazivali svojim srpskim imenom. I po tvrdnji Gregora Dankovskog, a prema Ovidiu, Geti su bili Sloveni i pripadali rodu Tracana, bili su hrabar i pravedan narod i govorili su slovenski (odnosno srpski) jezik.

Olga Lukovic-Pjanovic citira Francuza Pejsonela, koji iznosi tvrdnju da se srpski, pored evropskih zemalja govorio i u vise zemalja Azije. Govorio se i na dvorovima turskih careva. Samo se po razlicitim oblastima u malome razlikovao u dijalektima, sto je logicno za sve jezike. Olga takodje iznosi primer Stjepana Mitrova Ljubise, koji navodi primer crnogorskog plemena Pastrovica koje je zivelo na istom prostoru od praistorijskih vremena. Slicno je pisao i Jovan Cvijic, geograf svetskog ugleda i predsednik Srpske Kraljevske Akademije. A i Olga Lukovic-Pjanovic, prema predanju njene majke tvrdi da su njihovi pra roditelji ziveli u dragacevskom kraju jos u doba Aleksandra Velikog, a to znaci bar 400 godina pre rodjenja Hrista. Svi ovi primeri potvrdjuju tvrdnje da smo na Balkanu od preistorijskih vremena. Konstantin Jirecek je izrekao misao, koja kaze: "Nikada se na zemlji nije dogodilo da jedan podjarmljeni narod potpuno nestane a da ne ostavi kaplju svoje krvi u zilama pobedilaca ili rec u njihovom jeziku". Poznata je i Volterova izreka "Lakse je verovati u laz, koja se cula po hiljadu puta, nego u istinu, koja se cuje prvi put".

Katolicka crkva od najranijih vremena izrazavala je neogranicenu mrznju prema Srbima. Zapad je od uvek sebe proglasavao "civilizovanim", a Srbe nazivao "varvarskim", citira Olga Lukovic-Pjanovic, prema francuskom Larusu XX veka. Za genocide cinjene nad srpskim zivljem katolicka crkva nikada nije ni pokusavala da iste spreci. Zamerali su im na nacinu zivota, na postovanjima prema umrlim, na zajednickom obradjivanju zemlje i slicno, sto Olga Lukovic-Pjanovic, naprotiv, istice kao srpske tradicije i ponos. Kako kaze: "Sta Zapad zna o zajednickom oranju i kopanju, o mobama i prelima, o kosidbama i komusanju kukuruza. Srpski tradicionalni zivot vekovno se zasnivao na svetinjama poput one "Ljubi bliznjega svoga kao samoga sebe". Knjiga Olge Lukovic-Pjanovic "Srbi narod najstariji" obiluje istorijskim dokazima i citatima autora svih nacija, na svim zivim i mrtvim svetskim jezicima. Iz svega iznetoga, Srbi su bili rasprostranjeni od Indije do Atlantika, najmanje dva milenijuma pre Hrista. Nazalost, danas ih je sve manje i manje, rasparcavaju nas na razlicite nacine. Poslednja unistavanja su najstrasnija i najmasovnija, a Zapad cuti. A nestajanjem naroda nestaje i njegov jezik, sve vise slavskih sveca se gasi. U cije ime se to radi? Zasto se Srbi ubijaju u tako velikom broju, a da pri tome svet cuti, pita se Olga? Koji je cilj toliko uzvisen da moze opravdati varvarsko ubistvo jedne nacije? Koji cilj je dovoljno velik da moze opravdati takva sredstva masovnog inistenja citavog jednog naroda?


Napomene: Posredstvom rodbinskih veza saznadoh da je autor knjige "Od Indije do Srbije" Dobroslav Jevdjevic. Napisao je malu knjigu, veoma velikog znacaja.

Veliki je broj istaknutih imena koji su dali ogroman doprinos u otkrivanju srpske proslosti, znacajne ne samo za nas Srbe, vec za svetsku istoriju uopste. Posebno mesto, ovde, pripada dr Olgi Lukovic-Pjanovic, koja je najveci pobornik Autohtonisticke skole i u svojim knjigama sasvim odredjeno ukazuje na oblasti koje jos treba istarazivati.

Srbima ostaje da prilagode svoje udzbenike istorije dokazanim istinama o svojoj proslosti, kako buduce generacije ne bi vise nasedale falsifikovanim neistinama osvajackih naroda.

Veoma sam zahvalan Milanu Beric, koji je najvise doprineo da ovaj tekst dodje u ruke mnogobrojnim Srbima, postovaocima pravde i istine.

Dr Simo Jelaca, u Windsoru Maja 2003 (7511)

[DEDA-EU]

O SARMATSKIM SRBIMA


O / S r b i m a / k o j i / s u / n a s e l i l i / p r e d e l e / i z a / K a s p i j s k o g / m o r a/ i / t u/ o s n o v a l i / d r z a v u / S e r b a n i j a , / B o s k o v i c / u / s v o j o j/ " I s t o r i j i / s v e t a " / k a z e : /" H e r o d o t / s l o v e n s k a/ p l e m e n a / i z m e d j u / D o n a / i /D n j e p r a / n a z i v a / d r u g i m / i m e n i m a a Ptolomej ih naziva Antima, Venetima ili Srbima, kao ograncima sarmatskog naroda". Rus Ilovejski smatra da su to sve bili Srbi. A u vezi iranskih Skita istorijski je uvrdjeno da su oni u te sarmatske krajeve provalili 300 godina pre Hrista. Kako je Herodot ziveo 450 godina pre Hrista otuda je logicno sto je Srbe nazivao Skitima. P r o k o p i j e / i z / C e z a r i j e / p i s a o / j e / p r e/ c e t r n aes t / v e k o v a / d a / s u / i z m e d j u / K a s p i j s k o g / i / A z o v s k o g / m o r a / z i v e l i / H u n o - S i b i r i . / D o k a z a n o / j e / d a / s u / H u n e / p o t i s l i / K i n e z i / i / u / t i m /z e m l j a m a / o s v o j i l i / s r p s k e / k r a l j e v i n e / t e /S r b e / n a t e r a l i / d a / s e / o d a t l e / s e l e / z a j e d n o / s a / H u n i m a / n a / z a p a d /Evrope. Prokopije o Hunima pise kao o praocima Madjara. Joan Tomka Saski pise da je u zemlji izmedju Kavkaza i Dona bila zemlja Serbanija, u kojoj su se posle hiljadugodisnjeg kretanja nastanili Srbi, na svom putu iz Indije. Ti Srbi zvali su se jos i Brdjanima, a njihov prvi staresina zvao se "Gospodin" i cesto je pod svojom kontrolom imao vise stotina hiljada konjanika. Rimsko-grcki istoricar Strabon pisao je 70 godina pre n.e: "U zapadnoj Aziji zive Srbi Brdjani. Oblak, car Srba, poslao je kralju Farnaku dvadeset hiljada konjanika, a "Gospodin", vladar Brdjana, poslao mu je dvesta hiljada". Strabon kaze da su se ti isti Srbi nalazili na tom prostoru preko 400 godina, sve dok ih Huni nisu proterali u Evropu. Grcki istoricar Teofan pise: "Prve godine vladanja cara Justinijana (520 godina n.e) sto hiljada Huna-Sabira preselilo se pod vocstvom udovice njihovog vodje Rimljanima i nastanilo na Balkanskom poluostrvu". O ovoj seobi pisao je i Safarik, navodeci da su Srbi iza sebe ostavili reku Serpu, koja utice u Volgu u moskovskoj guberniji sreza Serbuhov. Reka Serpa i danas tece kroz zemlju Kozaka, a na zapadnoj strani Kaspijskog mora postoji i danas predeo zvan Serbanija, sa gradicem Berdjanska. Tamo je 1890-tih godina ziveo Marko Djuraskovic, kome je car Aleksandar Treci poklonio imanje za stecene zasluge, a njegov brat Filip sluzio je kao telohranitelj Kralja Nikole.


Treca grana Srba, koja se na svom putu od Indije selila uz granice Kine, zaustavila se u danasnjem Sibiru. Sacuvani su podaci o njihovim vladaocima Banu Janci, Ranku, Cicanu, koje su zapisali Kinezi u svojoj hronici. U Kineskoj hronici pisalo je o caru Tanci, koji je imao pet sinova, koji nakon oceve smrti izdele zemlju i time je potpuno oslabe. Kinezi su o caru Tanci pisali legende. Dokaz da su Srbi ziveli sa Kinezima vidi se iz nekih reci u kineskom jeziku koje su istovetne sa srpskim. Takve su: madri - mudri; knig - knjiga; slon - slon; raj - raj itd. Ova grupa Srba, koja ostavi ime Sirbiriji (Sibiriji) preko Urala usmerila se dalje ka Evropi. Ali i pre njihovog dolaska Srbi su se vec bili nastanili u predelima oko Baltickog mora.

Kako navodi Sima Lukin-Lazic, veci narodi Evrope svoja porekla su vezivali za legende. Tako su Grke stvorili njihovi Bogovi na Olimpu, dok su Rimljani nastali od Romula, koga je othranila vucica. Srbi su, medjutim, morali prepesaciti Aziju i Evropu i vekovno se boriti za opstanak. Na putu od Kine, preko Sibira, do Evrope, za cega im je trebalo desetine vekova, pali su pod ropstvo Huna. U svakom od tih ratova gotovo su bivali prepolovljeni. Srbima iz Sibirije pridruzili su se Srbi iz Serbanije, pa su se seleci se na zapad jedni naselili oko reka Volge, Dona, Dnjepra i Dnjestra, dok su drugi zaposeli danasnje oblasti Poljske i Galicije. Ta grupa Srba osnovala je tamosnju drzavu Belu Srbiju ili Bojku. Procene su da su se ta naseljavanja zbila 1600-1300 godina pre Hristovog rodjenja. Bela Srbija zauzimala je prostore izmedju Karpata i Visle. Oni koji su ziveli po hrbatima, izmedju Karpata i danasnje Ceske, nazvase se Hrvati (od reci hrbati) i kasnije osnovase svoju drzavu Belu Hrvatsku, ali i dalje zadrzase obicaje i jezik srpski. Rajic je pisao: " Srbi se naselise iznad Crnoga mora u Sarmaciji evropskoj i nastavahu u Velikoj Srbiji". I danas se severni sarmatski Srbi zovu Beli (Belorusi). Po grckom istoricaru Halkokondilasu Tribali (Ilirski Srbi) su dosli u ove krajeve iza Dunava, danasnjih predela Rusije, kraja koji se zove Sarmacija i to su ostaci srpskog ogranka koje se iselilo u Ilirik. I danas u Galiciji zivi malorusko pleme koje sebe naziva Bojki, isto kako su Srbi sebe zvali dok su ziveli u Beloj Srbiji. Valtazar Bogisic za maloruse tvrdi da su najslicniji Srbima. On kaze da u taj narod spadaju slavni donski i zaporoski Kozaci. A za dokaz navodi pesmu "Devojka Ruzici", koja je toliko istovetna na srpskom i ukrajinskom da je oba naroda potpuno mogu razumeti na oba jezika.

Treci ogranak Srba, seleci se na zapad i sever Evrope otisao je najdalje, duz Baltickog mora i reke Labe, gde su pre 3300 godina osnovali Balticku Srbiju, koja je dopirala cak do Danske. Ona plemena koja su tada zaposela danasnju Cesku i Nemacku zvao se Velika Srbija. Stvorena je pre oko 2700 godina. Ti Srbi prvi su se sukobili sa Germanima i dali im ime Nemci. Ti Srbi, opkoljeni sa svih strana, tokom vremena, iscezli su gotovo sasvim izuzev maloga dela u Saksonskoj oblasti i to su Luzicki Srbi, koji su i do danas sacuvali svoj jezik i ime u Istocnoj Nemackoj. Pre asimilacije Srbi su ziveli u Pruskoj (Hanover i Brandenburg, tada Branibor). Racki je pisao da su pre Nemaca tu ziveli Polabski Srbi: Ljutici, Ratari i Moracani. Maretic i Racki, oba Hrvata, navode Srbe Rujance koji su pod pritiskom Nemaca najpre iselili u Makedoniju, a odatle ih je car Justinijan prebacio u Malu Aziju. Ovi Rujanci, balticki polabski Srbi, bili su ugledan narod i imali su hram boga Svetovida u gradu Arkoni, imali su svoga cara i utvrdjene gradove. N e m c i / s u / i h / z v a l i / L j u t i c e , / k a o/ h r a b r e / i / z e s t o k e . /R i m s k o g a l s k i / p i s a c / V i b i u s /S e k v e s t e r / n a v o d i / d a/ s u / u / n j e g o v o / d o b a , / p r e / v i s e/ o d / p e t n naes t / v e k o v a , / s v i / p o l a b s k i / S l o v e n i / n a z i v a l i / s e b e / S e r b e t i . / U / h r o n i c i / s a c u v a n o j /u /M i n h e n u / c i t i r a / s e / d a / s u/ S r b i / b i l i / t a k o / v e l i k o/ c a rstvo /da su od njih postali svi slovenski narodi. Racki i Maretic se slazu o postanku slovenskih imena tek u sestom veku nove ere. A Rimljani i Grci su jos preko dve hiljade godina na Baltickom moru nasli narode Vende ili Srbe. Srpski istoricar Milos Milojevic kaze: "Grupa Srba koja je od kitajske imperije dosla preko Sibira u Evropu nastanila se u danasnjoj Nemackoj, Francuskoj, Holandiji, a deo cak presao u Englesku, gde su iscezli medju anglosaksoncima, ostavivsi mnoga imena reka, sela i gradova cisto/ srp s k o g/ j e z i c k o g / p o r e k l a " . / N a d j e n i / s u / t r a g o v i / d a / s u / S r b i/ d o p r l i / c a k / d o / S v e d s k e ,/ o / c e m u / s v e d o c i / z v a n i c n a / t i t u l a r / s v e d s k o g / k r a l j a , / u / t o /v r e m e / j e / b i o/ z a j e d n i c k i / k r a l j / s v e d s k i , / n o r v e s k i / i / v e n d s k i . / R u s / G i l f e r d i n g / i / N e m a c / H e l m h o l d / p i s u / d a / s u / S r b i/ u / B a l t i c k o j / S r b i j i / i m a l i / s v o g a / c a r a / i / t o / p r e / v i s e / o d / t r i / h i l j a d e /g o d i n a , / z n a c i / t r i n aes t / v e k o v a/ p r e / H r i s t o v o g / r o d j e n j a . / S a f a r i k / u k a z u j e / n a / p o r e k l o / s a d a s n j i h / S r b a / i z / V e l i k e / S r b i j e / ( S e b r a n i / s p i s i / I - 4 3 ) , / g d e / k a t o l i c k i / b i s k u p / D u b r a v a / k a z e : / " S r b i o s v o j i s e/ G o r n j u / i / D o n j u / L u z i c u / i /uzese ime Luzicani". I opet Rajic opisuje borbe najsevernijih i najzapadnijih Srba sa Saksoncima, gde Saksoncima ubise 53,000 vojnika, a u drugom ratu ubise danskog kralja. Proslavljeni srpski vojskovodja bio je Zvjezdodrag, a zatim Beoslav, koji je ratovao sa Francuzima. Ti Srbi ratovali su i sa Karlom Velikim i unistili im 32,000 vojnika. Iza toga, borise se opet sa Dancima, gde pogibe kralj Danske i pobedise Srbi u Jitlandu. Tada dodje do razdora medju Srbima, sto ih je kostalo opstanka kao i uvek. Jedni Srbi pomagali su Franke, a drugi Saksonce i Dance. Kada su 772 godine Srbi ratovali zajedno sa Karlom Velikim protiv Saksonaca Srbi Ljutici prodrli su u Bodricke krajeve i opljackali ih. Karlo Veliki sa vojskom Srba Bodrica 789 godine pod vocstvom kneza Vucana predje Labu u zemlju Ljutica, sve popali i opustosi i prisili vojvodu Ljutica na pokornost. Posle kneza Vucana dodje knez Drasko, a zatim knez Slavomir, koji su svi bili verni Karlu Velikom. Godine 808 Ljutice udare na Bodrice i popale im zemlju, a 812 Karlo Veliki zajedno sa Bodricima opet pokori Ljutice. Tokom tih dugih borbi nepotrebno su svi iskrvarili, da bi 30 godina kasnije, 840 godine slozili Ljutice i Bodrice da zajedno udare na Ludovika i nanesu mu velike gubitke. Te borbe Srba i Saksonaca nastavljane su 927, pa 937, 955 i 1000-e godine, nepotrebno se medjusobno unistavajuci. Ratovi su nastavljani sve do kraja 12-og veka, dok konacno Nemci ne nastanise srpske opustosene zemlje i prezivelo stanovnistvo germanizovase. Za istoriju ostade samo malo ostrvo Luzickih Srba kao uspomena na stare vekove i slave. Nemac dr A. Hefner, povodom serije "Traganje za korenima Srba" pise o potonulom gradu Vineti, kao nekada najvecem gradu Evrope, koji je bio ponos lepote i naziva ga "Atlantidom severa" i "Slovenskim Amsterdamom". I sada ribari nerado bacaju mreze u tom delu Severnoga mora, jer im se cini da iz zelenih dubina dopiru zvuci crkvenih zvona i deciji plac, sa zagorom ljudi na trgovima. Ceni se da danas zivi svega oko 300,000 Luzickih Srba, a Nemci ih zovu Luzicanima ili Vendima. Oni sami za sebe govore da su Srbi. U Gornjoj Luzici kazu; "Sim Serb - Srbin sam", a u Donjoj Luzici kazu: "Sam serpski - ja sam srpski". Imaju cak i svoju himnu "Hisce Serbstvo nezhubljene - srpstvo jos nije izgubljeno".

Smrcu poslednjeg kneza Pribislava Srbi su izgubili svoju slobodu 1134 godine. U / p e t n aes t o m / v e k u /v a r o s i / s u / i m / v e c / p o s t a l e/ n e m a c k e , / a / s e l a/ u 1 8 - o m / v e k u . / T a k o / j e / n e s t a o / j e d a / d o b a r / n a r o d , / k o j i / j e / t u / z i v e o / h i l j a d u/ p e t s t o t i n a/ g o d i n a / p r e / N e m a c a .

C e h o s l o v a c i / d o v o d e/ s v o j e / p r v o / p o s t o j a n j e / o d / k r a l j a /S a m a / i l i/ S a m k a , / i l i / S v e v l a d a , / k o j i / j e / u/ s e d mom/ veku osnovao Moravsko carstvo. Francuski pisac Fredegar, savremenik Samkov, naziva Samka srpskim kraljem. On u svojoj hronici kaze da je srodnik Samkov, knez Luzickih Srba Dervan presao na stranu Svevlada. Od Ceskog istoricara Polackog ostao je zapis da se za njihovo ime culo tek dve stotine godina kasnije, kada su se organizovali kao narod u devetom veku sa moravskim carstvom koje je stvorio njihov vladar Svetopuk.

Razlozi srpske propasti, pored vojnicke, su naivnost i dobrocudnost (bolecivost) i hriscanska vera. Srbi su dozvoljavali Jevrejima i Nemcima useljavanje u njihove krajeve i trgovinu, knezovi su ih primali na svoje dvorove sto ih je kostalo asimilacije. Srbi su od svih slovenskih naroda bili najodaniji svojoj veri i svom Bogu Svetovidu. To ukazuje da su Balticki i Balkanski Srbi istog porekla. Srbi su jedini slovenski narod koji veruje u kucne zastitnike, svece, Krsne slave. Srpska rec Slava potice od vedskih vremena a oznacava odavanje nejvecih pocasti svecu zastitniku porodice i ognjista. Hiljadugodisnji je obicaj da Samo Srbi Slavu Slave. A cini se da i to moze biti osnov za nastanak reci Sloven.

Dosta je napisano i o poreklu Nemaca od Pruskih Srba, cemu se protive neki istoricari dok drugi to potenciraju. Slavni kancelar Oton Bizmark cesto je pricao u svom dnevniku da njegova baba nije znala ni jedne nemacke reci vec samo sorabski (srpski). U 17-om veku Lajbnic je rekao ruskom caru Petru Velikom: "Nase je poreklo isto, oba smo Sloveni", a za Lajbnica rektor Velike Srpske skole Nesic kaze: "On je cedo junackog srpskog naroda, ciji je jedan deo pre 12 vekova ostavio te krajeve i doselio se na Balkan".

[DEDA-EU]

O NASELJAVANJU SRBA NA BALKAN



P r e / t r i / h i l j a d e / g o d i n a , / h i l j a d u /g o d i n a / p r e/ H r i s t a , / g r a n a / p r a s t a r o g / s r p s k o g / s t a b l a /k o j a / s e / u p u t i l a / k a / j u g u / n a s e l i l a / j e / d a n a s n j e / p r e d e l e/ A u s t r i j e , / Kranjske, Hrvatske, Slovenije i Ugarske, gde su osnovali Panonsku Srbiju. Od Srba u Bojci jedno pleme nazvano, Spori ili Anti, seleci se proslo je pored Karpata i naselilo Daciju. Kasnije su presli Dunav i naselili Srem, Slavoniju, Hrvatsku do Siska, Podravinu i Zapadnu Ugarsku do Komornog, a na jug do Titela (danasnje teritorije). Panonija se delila na gornju i donju Meziju (grcki i rimski naziv za deo Srbije od Drine do Crnog mora), a Dacija prostirala od Tise do Crnoga mora, juzne Ugarske, Banata i Rumunije. Zatim su naselili predele sadasnje Srbije. Prema tome, Srbi u danasnjoj postojbini nisu samo od sedmoga veka nove ere, vec od davno pre Hristovog rodjenja. To je rekapitulirao istoricar Stojan Boskovic u svojoj "Istoriji sveta" rekavsi: "Po starini vremena na prvo mesto dolaze Srbi ili Anti, koji su tu stanovali davno pre rodjenja Hristovog i Sloveni u ovim krajevima su starosedeoci".


Tek u trecem veku nove ere rimski car Trojan naselio je u ovim krajevima svoje veterane koji su se izmesali sa Srbima. Od te mesavine nastao je rumunski narod. Po Srbima Seberanima grad Turnu Severin je dobio ime. U Rumuniji su poznata srpska plemena Dragasani, Radovan, Gradiste, Stanisevci, Sokola. U petom veku nove ere kan Bajan pozove Srbe na predaju ali dacki knez Dobrota to odbije. Bajan ih ostavi neko vreme na miru, ali nesto kasnije padose pod vlast Mongola, B'lgara. Otuda ovi Bugari nisu istoga porekla sa Bugarima srpsko-antskog porekla (slovenskog). Po Milojevicu, Bugari su se sukobili sa Srbima u Maloj Vlaskoj (danasnji Banat). Srbi iz Dacije sirili su se prema Jadranskom moru i gde god su se naseljavali nailazili su na srpsko stanovnistvo, koje je u iste krajeve naseljeno jos pre Aleksandra Velikog. Bugari, tursko-mongolskog porekla bili su dobri ratnici i kao takvi pokorili Srbe u Daciji, dok su Bugari slovenskog porekla nazivali sebe Srbima i govorili staroslovenski. Od petog do devetog veka lepo su ziveli sa Srbima, primali su srpski jezik i obicaje a zadrzavali bugarsko ime. Otuda i danas imaju srpska imena: Borisav, Vojin, Dragomir, Radomir itd. Istoricari su taj process nazivali poslovljavanje. I francuski istoricar Leon Rousset pisao je 1882 da su Srbi i Bugari grane istovetnog starog srpskog naroda, a car Dusan je sebe proglasavao carem Srba, Grka i Bugara. Madjarski istoricar dr Sentklaraj pisao je da su se oko 650 godine slovenska plemena naselila duz Tise, Save, Drave i Dunava. Racki za to stanovnistvo tvrdi da su to bili Srbi i Hrvati iz Bele Srbije. Tvrdi se da su se tim naseljavanjem Srbi sukobili sa Avarima, koje su isterali i nastanili Panoniju i Dalmaciju. Hrvati su se pretezno preselili u Dalmaciju, dok su Srbi ostali u Panoniji. Sam Maretic pise da je predeo izmedju Drave, Save i Dunava bio srpski. Porfirogenet navodi da su i pre doseljavanja Avara u Panoniju tu ziveli Srbi, koji su se nazivali Belim Srbima, a zemlju su zvali Bela Srbija. Konstantin Porfirogenet Slavoniju naziva Srpskom Slavonijom. A Gavrilo Vitkovic kaze da su Ugarsku nastanjivali Srbi davno pre dolaska Madjara. On kaze da su Srbi takodje nastanjivali Srem, Banat i Backu u vreme doseljavanja Srba na Balkan u sedmom veku. Otuda se Srbi Bodrice smatraju praroditeljima danasnjih Bacvana i Banatskih Srba. Kada su Srbi pod Arsenijem Carnojevicem dosli, hiljadu godina kasnije, oni su u stvari dosli u stare srpske krajeve. Krajem sestoga veka Srbi iz Panonije krecu na zapad i zaposedaju Korusku, Stajersku, Kranjsku, Istru i Furlaniju, sve do Tirola, o cemu je pisao Racki i te krajeve nazivao Norik. A Nemci su to stanovnistvo nazivali Vendima. Srbi su bili zaposeli Dalmaciju pa je Papa Grgur pisao poslanicu nadbiskupu u Solinu o svojoj zabrinutosti zbog srpskog dopiranja i do Italije.

Tragedija panonskih Srba pocela je dolaskom Madjara u devetom veku. Bio je to narod bez znanja zemljoradnje i trgovine i bez prosvete i kulture. U svoj jezik primili su neke srpske reci. Tako i ime Pesta potice od srpske reci Pec. Osnivac Madjarske drzave bio je Vojko, a sin mu se zvao Marko i pripadali su praoslavnoj veri. Kasnije mu je rimski papa dao ime Stefan (Istvan). Poznati madjarski istoricar Petefi opisao je krunu Svetog Stefana radjenu u istocnjackom stilu i ispisanu cirilicom. Cirilicom je ispisan i nadgrobni spomenik Stefanov.

Tragedija po srpski narod nastavlja se vekovima. U 19-om veku Austrija je povela ostru kampanju protiv Juznih slovena, na svakom mestu i na svim nivoima, proglasavajuci ih "nizom rasom", sto je imalo za posledicu stvaranja samouverenja kod germanskih zavojevaca i gubljenje samopouzdanja kod napadnutih Srba. Srbi, mada nekada najmnogobrojniji i miroljubivi narod, nisu uspevali da se odupru zavojevacima Nemcima sa zapada, Tatarima sa istoka i Turcima sa juga. Slicne sudbine po srpsko zivlje nastavljaju se i tokom najnovijih dogadjanja. Cak u Larusu XX veka porucuje nam se da cemo se spasiti samo kada se prekrstimo u katolicanstvo i priznamo papu. Zle li katolicke poruke?

Hrvat Racki, Rus Nestor i Poljak Surovjecki potvrdili su da su Srbi, Vendi, prastanovnici Evrope od pocetka istorijske ere. Ne zna se sa sigurnoscu koliko hiljada godina su postojali u Indiji pre seoba, a na danasnjim terenima su preko tri hiljade godina. Ceh Dalimil je pisao: "Srbi su dosli iz Azije, nastanili su Balkansko poluostrvo uz more pa sve do Rima". Safarik cak nalazi Srbe u nasim krajevima pre pet hiljada godina, znaci tri hiljade godina pre Hristova rodjenja. On kaze da su Srbi u ove krajeve dosli 1600 godina pre pojave Srba u Severnoj Evropi, a Mavro Orbini kaze da su dosli iz Skandinavije 1460 godina pre Hristova rodjenja.

Poznato je da su srpske vojvode ratovale sa Aleksandrom Velikim, da su predvodili Atiline Hune ka Rimu, a cetiri stotine godina davali su najbolje vojskovodje turcima (Mahmud Pasa Sokolovic, Sulejman Pasa, Omer Pasa Latas). Srpska slabost je sto su pitom i pomirljiv narod i lako se asimiliraju. Safarik Srbe tretira kao juzne evropljane. On kaze da su Srbi dosli iz Indije, preko juzne Azije, zaposeli Malu Aziju i Balkansko poluostrvo jos tri hiljade godina pre Hristova rodjenja. Kasnije dolazi do njihovog pomeranja do Rima, pa Lombardije i zatim u predele sadasnjih slovenskih zemalja. Njihovo desno krilo nastanilo se preko Save i Dunava u Daciji i Panoniji. Ovim Srbima, mnogo kasnije dolaze Srbi sa severa od Baltika i Labe. Po Bonfiniju do pomeranja severnih Srba ka jugu doslo je usled njihovog potiskivanja od strane skandinavskih naroda. Dolaskom na Balkan oni su se sjedinili sa svojim sunarodnicima. Otuda je i Grk Halkokondila za Srbe rekao da su najstariji i najveci narod na svetu. Mavro Orbini takodje spominje da su Srbi gospodarili Azijom.

Srbi su na Balkanu primali hriscanstvo jos u doba Hristovo direktno od Svetog Pavla. Rossijskij Sinopsis citira da je Sveti Pavle poslao svoga ucenika Andronika u Panoniju i Ilirik da krsti Slovene, a to su bili potonji Srbi. Srpski istoricari vladika Ruzicic, Milojevic i Sreckovic dokazuju da su te Srbe pokrstavali direktni Hristovi apostoli Pavle, Timotije, Andreja, Luka i Tadija a da su osnovali Panonsku episkopiju, a panonski episkop ucestovao je na prvom saboru u prvom veku u Sirmijumu, a to je bio licno Andronik ucenik Svetog Pavla. Zato ruski letopisac Nestor pise da su Srbi seleci se u sedmom veku iz Bojke u Ugarsku, Srbiju, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju, dosli ne u novu vec u staru postojbinu, odakle su ih nekada potisnuli Kelti i Rimljani. Godine 520, prve godine vladavine Justinijanove, sto hiljada ratnika Sabira prikljucilo se Grcima. Savremenik iz tog perioda Menadar zapisao je da su ti Srbi u prvoj polovini sestoga veka pokorili celu Grcku i Tesaliju. Istoricari se slazu da su Srbi izmedju sestog i sedmog veka "Sloveni" pokorili Grcku, Makedoniju, Epir i Albaniju. Iz tog doba svedoce imena mesta i reka, u Makedoniji: Srpciste, Srbovo, Srbica, Srbinovo, Srbince, Srbljani i u Grckoj: Srbinovo, Bosna, Njegusi, Bistrica, Bojka. U doba cara Konstantina Porfirogeneta u Solunskoj Srbiji (Juzna Makedonija) nalazio se grad Serblia (sada Servia) koji su Rimljani zvali Serblia Inferior. Svoju samostalnost izgubili su 1018 godine odakle su Srbi posli sa Srbima iz Ilirije i Dalmacije, sa kojima su stvorili drugu Srbiju. Ova drzava je ojacala u 10-om veku pod vlascu velikog zupana Caslava. Posle njega na vlast dolaze Vojislav, Bodin pa Nemanja, koji su obnovili srpsko kraljevstvo, a o njima dovoljno pise savremena istorija.

Srbi koji su dosli u Dalmatinske krajeve u petom veku sa Hunima zatekli su tamo Srbe starosedeoce. Ti Srbi starosedeoci u Boki, Dalmaciji i Albaniji porusili su grcke i rimske gradove i izgradili svoje. Tako su porusili Epidaurus i na njegovim rusevinama podigli Dubrovnik. Vizantijsko carstvo ponovo osvaja Dubrovnik u devetom veku ali ga srpski kraljevi Pavlimir i Bodin vracaju i nakon toga u gradu izgrade tvrdjavu Lovrijenac. Osnivacem Dubrovnika smatra se Ostroilo.

Tokom 630 godine nove ere dolazi do seobe iza Karpata, a 632 godine Srbi iz Bojke masovno krenu na jug. Na putu umre njihov knez i njegova dva sina povedu gotovo sve Srbe iz Bele Srbije. Polovina plemena dodje u krajeve koje su Srbi vec nastanjivali, dok se druga polovina zaustavi sa Srbima u predelima Podravine i Posavine, gde osnovase poslednju Belu Srbiju (danasnji Srem i Slavonija). Novija istorija ove seobe tretira kao prve i najvece, mada su to u istinu bile poslednje i znatno manje od prethodnih seoba. Posle ovih imamo jos jedino seobe Srba pod zupanom Zarijem Pribisavljevic preko Save i Une u predele Zrmanje, Velebita i Jadranskog mora. Od tada su Srbi starosedeoci u Lici, Baniji, Krbavi i Dalmaciji. Rus Gilferding pisao je da je Srbija imala vise oblasti, sadasnju Srbiju, sa Bosnom, istocno i juzno od Hrvata, Neretvanska sa Dubrovnikom, Travunijom, Konavljem i Zetom. A Konstantin Porfirogenit navodi da Hrvatska pocinje od reke Cetine i prostire se uz more do Istre. Safarik i Milos Milojevic, inace, nista ne veruju Porfirogenitu, posto je mnoge stvari o Srbima izmislio, sluzio se neistinama, a srpski kao jezik nije uopste poznavao. Stari srpski istoricar Rajic pise: "Tadanja Srbija obuhvatala je istocnu Dalmaciju, Bosnu, Hercegovinu, Sadasnju Srbiju, Crnu Goru i Dubrovnik sa jadranskim ostrvima.

[DEDA-EU]

O KULTURI STARODAVNIH SRBA


P i s a n i / t r a g o v i / o / S r b i m a / i z / I n d i j e / d a t i r a j u / o d / p e t / d o / s e s t / h i l j a d a / g o d i n a , / a / u / E v r o p i / o d / p r e k o / t r i / h i l j a d e / g o d i n a ./
R u s / M o r a s k i n / j e/ p i s a o / d a / s u // S r b i / j o s / u / s v o m / i n d i j s k o m / k r a l j e v s t v u / b i l i / n a / n a j v i s e m / s t e p e n u / p r o s v e t e / i / o b r a z o v a n o s t i , / z a / t o / d o b a ./ T a k o d j e , / K i n e z i / s u / z a p i s a l i / d a / s u / S r b i / n a p r e d o v a l i / u / p r o s v e t i / i / d a / j e / n j i h o v / c a r / T a n c a / j o s / t a d a / i z d a v a o / z a k o n e . G r c k o - r i m s k i / i s t o r i c a / S t r a b a n /k a z e / z a / S r b e/ i z / K a s p i j s k e / S e r b a n i j e / d a / s u / t r g o v a l i / j o s / o d / d o l a s k a / i z / I n d i j e / i / d a/ s u / n a / o d e c i / n o s i l i / z l a t o/.

G i l f e r d i n g / z a / B a l t i c k e / S r b e / k a z e / d a/ s u / i m a l i / v e l i k e / g r a d o v e ,/ s a / r a z v i j e n o m / u m e t n o s c u ,/ z a n a t s t v o m / i / t r g o v i n o m , / c i m e / s u / z a d i v l j a v a l i / d r u g e/ n a r o d e ./ M a v r o / O r b i n i / n a v o d i / d a / s u / B a l t i c k i / S r b i / u / p o l i t i c i / i m a l i / i z v r s n e / z a k o n e / i / p o h v a l n e / o b i c a j e . / S r p s k i / i s t o r i c a r i / K o v a c e v i c / i / J o v a n o v i c / z a p i s a l i / s u / d a / s u / t i / p r a d a v n i / S r b i / u p o t r e b l j a v a l i / z e l e z o , / b a k a r , / o l o v o , / s r e b r o / i / z l a t o/ . J i r g e n S p a n u t / j e / u / s v o j i m / s t u d i j a m a / z a p i s a o /d a / s u / n a / S i n a j s k o m / p o l u o s t r v u / j o s / 4 0 0 0 / g o d i n a / p r e / n . e . / p o s t o j a l i / r u d n i c i / b a k r a / " T i m n a " / n a / o k o / 6 0 / k v a d r a t n i h / k i l o m e t a r a / s a / o k o /5 0 0 0 / p o d z e m n i h / t u n e l a / i / d a / s u / u / t i m / r u d n i c i m a / p r o n a d j e n i / n a t p i s i , / k a k o / o n / k a z e / n a / " f i l i s t i c k o m " / p i s m u , / s t o / j e / i d e n t i f i k o v a n o / k a o / p i s m o / k o j i m / s u / s e / s l u z i l i / S r b i . /


A / R a c k i / p i s e / d a / s u / k o d / S r b a / p r e / 2 5 0 0 / g o d i n a / b i l a / r a z v i j e n a / z e m l j o r a d n j a/ i / t r g o v i n a / z i t o m , / t e / d a / s u/ b i l i / v e s t e / z a n a t l i j e , / r u d a r i ,/ d o b r i / g r a d i t e l j i / b r o d o v a / i / p o z n a v a l i / s u / s t a k l o . / S r e c k o v i c / p i s e / d a/ s u / S r b i / u / S o l u n s k o j / S r b i j i / n e g o v a l i / s v o j u / p i s m e n o s t / i / n a / s v o j / j e z i k / p r e v e l i / s v e t e / k n j i g e/ . O n / j a c u / f l o t u/ o d/ M l e t a c k e . / S l i c n o / j e / t v r d i o / i / s a m / J u l i j e / C e z a r / u/ s v o j e / v r e m e . / I m a l i / s u / c a k / s v o j e / t k a n i n e , / k o j e / s u / i z v o z i l i / i / k o j e / s u/ b i l e / v e o m a / c e n j e n e / u // C a r i g r a d u . /
I / k o n a c n o , / a k a d e m i k / S t o j a n N o v a k o v i c / t v r d i / d a / p o s t o j e / d o k a z i / d a / j e/ u / S r b i j i/ v e c/ u / d e s e t o m /v e k u / p o s t o j a o / s n a z a n / k n j i z e v n i / p o k r e t , / u / Z e t i / i / R a s k o j , / n a / k o j i m / t e m e l j i m a / j e / i z g r a d j e n a/ p r o s v e t a , / k n j i z e v n o s t / i / z a k o n o d a v s v o/ N e m a n j i c k e / S r b i j e . /

D r / J o v a n / D e r e t i c / n a l a z i / p o j a v l j i v a n j e / i m e n a / S r b a / i / u / B i b l i j i , / s t o /j e / m n o g o / r a n i j e/ o d / z v a n i c n e / n a u k e . / P o / n j e m u / S r b i / s u / o s t a v i l i / b e z b r o j n e / t r a g o v e , /s v u d a / g d e / s u / z i v e l i . / T a k o ,/ u / M a l o j / A z i j i / j e / p o s t o j a o / g r a d / S a r d / u / k o m e / s u / p r v i / p u t / o s n o v a n e / s k o l e / z a / m a t e m a t i c a r e , / i s t o r i c a r e , / m u z i c a r e / i / a s t r o n o m e . / U / t o m / g r a d u / p r v i / p u t / /u / l j u d s k o j / i s t o r i j i / p r e d v i d j e n o / j e/ p o m r a c e n j e / s u n c a . / S v r s e n i / u c e n i c i / o v i h / s k o l a / o d l a z i l i / s u / u / v e l i k e / g r a d o v e / i / d r z a l i / p r e d a v a n j a . / J e d a n / o d / n j i h , / G r k / k o g a / p o m i n j e / K s a n t o s , / o t i s a o / j e / u / A t i n u/ i / d r z a o/ p r e d a v a n j e , / a l i / g a/ v e c i n a / s l u s a l a c a / n i j e / r a z u m e l a / j e r / s u / s v i / s t r u c n i / i z r a z i / b i l i / n a / s r p s k o m . / O t u d a / i / p o d a t a k / d a / s u / G r c i / S r b e / n a z i v a l i / K s a n t o s i m a . /

P o / p o d a c i m a / s a k u p l j e n i m/ u /V a t i k a n u , / p a / c a k / i / u / " S v e t o m p i s m u " , / D e r e t i c / z a k l j u c u j e / d a / s u / A r i j e v c i , / H e t i , / G e t i , / I l i r i / i l i / K e l t i / s v e / S r b i . / A / d r/ R a n k a / K u i c , / p r v i / k e l t i s t a / n a / B a l k a n u / i / s t r u c n j a k / u v r s t e n / u / 2 0 0 0/ n a j i s t a k n u t i j i h / s t v a r a l a c a / n a / z e m a l j s k o j / k u g l i/ , s v o j i m / d e l o m / " S r p s k o - k e l t s k e / p a r a l e l e " / d o k a z u j e / g o t o v o / g e n e t s k u / s r o d n o s t / d a n a s n j i h / V e l s a n a , / m n o g i h / I r a c a / i / S k o t a/ s a / S r b i m a . O t u d / j e / i / p o n e l a/ n a d i m a k / " R a n k a / V e l s a n k a " . /
O n a / j e / s v o j e/ d e l o / p o k a z a l a / n a / s v i m / g e o g r a f s k i m / p o j m o v i m a / n a / t e r e n i m a / k o j e / s u / n a s t a n j i v a l i / K e l t i / i / S r b i . /

S a v r e m e n i / i s t o r i c a r i / t v r d e / d a / j e / p r i h v a t a n j e m / n o r d i j s k o / g e r m a n s k e / i s t o r i o g r a f s k e / B e r l i n s k o - B e c k e / s k o l e / S r b i m a / n a n e t / u d a r a c / m i t s k i h / r a z m e r a / C v i j i c / j e / S r b e / o p i s a o / k a o / v e o m a / i n t e l i g e n t a n/ n a r o d , / a l i / i / v e o m a / e k s p l o z i v a n . / P . / D r a g o s a v a c / t v r d i/ d a / A k a d e m i j a / n a u k a / n i k a d a/ n e c e/ z a v r s i t i / s r p s k i / r e c n i k , / a / s t o/ j e / j o s/ t r a g i c n i j e / d a / i s t i / j o s / u v e k / t r e t i r a / k a o / s r p s k o - h r v a t s k i ./

O n / t a k o d j e/ i s t i c e / p o t r e b u / z a / i z r a d o m / s r p s k o - s a n s k r i t s k o g / r e c n i k a . / N a / s v u / s r e c u / t a k a v / r e c n i k / m o z e / s e / u s k o r o/ i / o c e k i v a t i , / p o s t o / n a/ n j e m u / r a d i / B r a n i s l a v a / B o z i n o v i c ./
N a t a s a // L u k i c / s u g e r i s e / k a o / k lj u c / d a / j e / d o b r o / i z n a c i / b a l a n s / i z m e d j u / z e l j a / i / s t v a r n o s t i , / k a k o / n a s / p r e u v e l i c a v a n j e / n e b i / o d v e l o / o d / p u t a / z a / " v i s e / i n t e r e s e " /. J e l e n a / M i l u t i n o v i c / k a z e : / " K a d / j e / G e t e / p r o c i t a o / H a s a n a g i n i c u , / i z j a v i o / j e / d a / n a r o d / k o j i / i m a / t a k v u / p o e z i j u / z a s l u z u j e / d a / b u d e / p r e s t i z a n / e v r o p s k i / n a r o d ,/ n a r o d / k o g a / c e / s v i / e v r o p s k i / n a r o d i / i z u c a v a t i / u p r a v o / z b o g / t o g a " . /

N e/ t a k o / d a v n o , / 1 9 8 4 / g o d i n e , / s v e t s k u / j a v n o s t / u z d r m a o / j e / M e k s i k a n a c / R o b e r t/ S a l i n a s / P r a j s / o b j a v o m / k n j i g e / " H o m e r o v a / s l e p a / p u b l i k a " , / k o j o m / j e / u s t v r d i o / d a / T r o j a / n i j e / u / M a l o j / A z i j i / v e c / u / d o l i n i / N e r e t v e / i / d a / j e / N e r e t v a / u s t v a r i / d r e v n a / a n t i c k a / r e k a / S k a m a n d e r / a / G a b e l a / j e / T r o j a ./ R o b e r t / S a l i n a s / u / s v o j i m / i s t r a z i v a n j i m a / i / d a l j e / t r a g a / z a/ n a s i m /i s t i n a m a . / N a r o c i t o / g a / p r i v l a c i / m i s t e r i o z n a / p l a n i n a / R t a n j , / z a / k o j u / t v r d i / d a / j e / t o / s r p s k i / O l i m p . / O n / t a k o d j e / z a k l j u c u j e / d a/ j e/ B a l k a n / p u p a k / s v e t a .

[DEDA-EU]

САРМАТСКИ СРБИ


До почетка хришћанске ере, у старим писаним споменицима, назив Белосрбија, односно Сарматија, заменио је име Скитије, којим се раније означавао источни део Европе. Он је био изведен од имена Сарамата, народа који је дошао на место Скита у степама северно од Црног мора. Сармати (Сауромати, Сауробати, Сарбати) је збиран назив за бројна српска племена, која први пут помиње Херодот у петом веку пре н.е. под називом Сауромата. Име Србин, доцније помиње Плиније у првом веку, Птоломеј у трећем веку, бројни римски историчари и византијски хроничари (Псеудо-Скилакс)... Срби су припадали индо-европским народима са иранске висоравни и били у родбинском сродству са Скитима, Међанима, Парћанима и Персијанцима; њихов првобитан језик био је сродан авести. Херодот каже да су се они служили скитским језиком, “али су га говорили искварено“. Ниједан од писаних текстова Сербоа (како их назива Птоломеј), није сачуван, изузев извесног броја личних имена, обично владарских. Али, говор данашњих Срба из Србије и Осета, из средњег дела Кавказа, који се развио из сарматско-аланских дијалеката (од Алана данашњи Срби из Србије воде директно порекло), може се сматрати модерним сарматским језиком.
Птоломејево дело је важан извор за ономастику везану за Србе; код њега налазимо: Сербинум, Сарбацум, Сирбонис (језеро), Саураниум, Сарвену; Сарбина, Сура, Саура, Сарвон, Сарба, Сарабис (река) и многе друге називе који потврђују присуство Срба на широком простору Азије, Европе и Африке. Очигледна је географска веза са иранском висоравни и облашћу Лугистана – Ларистана, српске прапостојбине, где се уочавају називи: Сарабенд, Сербендан, Сербенан, Сербистан и Сербас. Страбон, у Ликији наводи град Сирбис; Сарапту, Сару... Саронас у Палестини, Сарус у Киликији, Саураниа; Сабалиа је у северној Анадолији, Суријум и Сарапану на Колхиди.
У Плинијево време, око 79. г, у залеђу и око Азовског мора, живе српско-сарматска племена или, како их овај историчар набраја: “Вали, Серби, Аррецхи, Зинги, Псесси“. Сва ова племена припадају Сарматима - Вали могу бити Поморци, а Псеси или Пљеси они који су живели у мочварним пределима. О кавкаској, тзв. „лабо-српској“ земљи, Плиније каже: “Сав простор, од Кура до Азовског мора, захватају Лабанци, после њих Иверци, које дели река Лазана, уливајући се у Куру. Најпознатији је лабски град Кабалака. Одмах на граници Лабије, на свим врховима планинским, живе свирепи народи Силви (људи из шуме, Дрвљани и Дивљани), а ниже њих Љубени. По називима ових племена, није тешко закључити да су у питању Словени.

Апострофирајући да су Сауромати грчки, а Сармати римски назив, Плиније лоцира два сарматска подручја - једно у Азији, а друго у Европи. Он, следећи уобичајену представу својих претходника, Агрипе и Меле, о подели Земље на три континента (Европа, Африка, Азија), ослања се на њихову процену да се територија од Истра (Дунава) до Океана простире дужином од 2100 и ширином од 4400 миља до реке Вистуле (Висла), те да припада пустоши Сарматије. У Натуралис Хисториа, он каже:
“У Европи, сви које срећемо су Скити, премда разни народи заузимају приобаље; на једном месту Гети, које Римљани називају Даки, на другом Сармати, које Грци зову Сауромате и, Хамаксиоби или Аорси, њихова грана; потом, опет они скитске лозе и потомци робова, или Троглодити; а, после њих, Алани и Роксолани. Виша подручја, између Дунава и Херинијских шума, све до зимовних делова Паноније и Карнутума, па до германских граница, заузимају сарматске Јазиге, који насељавају равнице и поља, док Дачани, које су они потисли све до реке Патисус, насељавају планине и ланце шума. Даље од реке Марус, према току Дурије која их раздваја од племена Суева и краљевства Ваниус, налазе се Бастарани, а после њих друга племена Германа, која заузимају супротну страну“. По Плинију, скитско име се свуда проширило, чак и на Сармате и Германе, али, овај стари назив сада је дат само онима који живе изнад наведених народа, непознати за остали свет.

Хипократ (око 400. г. пре н. е.) Сауромате смешта у Европу: “У Европи постоји скитски народ, зван Сауромате, који су насељени око Меотског језера. Они се разликују од свих других по томе што се и њихове жене боре против непријатеља“. Знатно раније, пре Херодота или Хипократа, срећемо се са именом Сармата, у Скилаковом водичу за морепловце, где он описује обале, луке и реке. Скилак (Скyлаџ) из Карианда је живео у шестом веку пре н. е, а од његових записа остали су само фрагменти: Индица и Периплус, где помиње Сурмате који обитавају у Европи, источно од Скита, према Танаису, који је граница Европе и Азије. Он каже да су на другој обали Танаиса, где почиње Азија, први народ на Понту су Сауромати, „ којима жене владају“ (тзв. матрилинеарни поредак), а чији су непосредни суседи Меоти, који се граниче са Синдима.

Назив Сурмати (Сурматаи), користи и Еудокс из Кинда који, под утицајем Плинија, спомиње Сармате око Каспијског мора (Каспија), у Азији, где налази и Аорс(к)е, Дрибике, Бактре и Сарпаре. Аристотелов ученик Теофраст (370-287. пре н.е.), у делу О водама, спомиње земљу Сарматију, а код Посејдонија, који је утицао на Маринуса и Птоломеја, Сарматија се простире изнад Танаиса и Бористена, испод Хиперборејског океана, повезујући Европу и Азију. Са запада се граничи Германијом, а с истока Скитијом (Сцyтхиа интра Имамум). Страбон, у Географији, као и Полибије у својим рукописима, спомињу Сармате јужно од Скита; потом Аорсе и Сираке, све до Кавказа. По Страбону, Сарматија је први део северног дела Азије и нека је врста полуострва.

Овидије, чувени римски песник је био прогнан у Сарматију, где је научио да говори „гетски и сарматски језик“. По њему, Сармати живе крај Понта и Дунава, као први суседи Рима, у земљи која се простире од Карпата и северно од Црног мора. Боравећи у Томи (Томис), Овидије описује Сармате као дивље племе из планина које за превоз користи кола, што је песника очигледно фасцинирало.
На Агрипиној мапи (око 20. г.), Сарматија је иза Танаиса, у Азији, насупрот Мале Азије, западно од Каспија, иза кога су Скити, суседи Сера. Де Цхорограпхиа, дело Помпинијуса Меле, лоцира Сауромате и Сармате. На његовој мапи Нострум маре- Медитеран, Наше море, са Нилом и Танаисом, дели Земљу на три подручја; Сарматија је у Европи, протеже се од Висле до Танаиса, односно Азије, где се срећу Сауромати. Са запада су Германи, на северу и југу Скити. Источно од Танаиса су Амазонке, а преко Каспијског мора (које је залив „скитског океана“), опет су Скити, у близини Андрофага, Сака и Сера.

У Тацитовој (око 56-120. г.) Историји, у вези са европским збивањима, спомињу се само Сармати и њихова племена Роксолани и Јазиге. Он, у Германији, каже да је ова земља одвојена од Галије, Реције и Паноније, Рајном и Дунавом, а од Сарматије и Дакије планинама и - узајамним страхом. Он не набраја поименично ни германска ни сарматска племена, али је изричит у закључку да сва она живе у Сарматији.

Наведимо и то да је песник Дионизије (око 124. г.), оставио мапе сачињене по узору на познате античке географе: Ератостена, Агрипу, Маринуса и Птоломеја. Он, у свом делу Дионyсии Орбис Десцриптио, смешта Сармате око Дона, Дачане и Ските далеко на север, а Алане на запад. Овде треба поменути и римске путне водиче који су оставили видљивог трага на каснијој Појтингеровој мапи - листовима пергамента на којима је уцртано неких 200.000 км римских путева, реконструисаних у 12, 13. веку, на основу оригиналних римских водича из периода првог до трећег века који су, једно време, били у власништву К. Појтингера (1465-154), по коме су и прозвани. Табула Пеутингериана је важан документ, који се надовезује на Агрипину изгубљену мапу са коментарима. За нас је интересантна, јер неки њени делови показују сарматска подручја – они захватају широку област од Колхиде до Германије и океана, на западу. Посебно је занимљива појава читавог низа сарматских народа, као и њихова блиска просторна веза са Скитима, Словенима и Амазонкама од којих, по легенди, директно потичу.