DEDA-EU 6.3.2009. 19:16
САРМАТСКИ СРБИ
До почетка хришћанске ере, у старим писаним споменицима, назив Белосрбија, односно Сарматија, заменио је име Скитије, којим се раније означавао источни део Европе. Он је био изведен од имена Сарамата, народа који је дошао на место Скита у степама северно од Црног мора. Сармати (Сауромати, Сауробати, Сарбати) је збиран назив за бројна српска племена, која први пут помиње Херодот у петом веку пре н.е. под називом Сауромата. Име Србин, доцније помиње Плиније у првом веку, Птоломеј у трећем веку, бројни римски историчари и византијски хроничари (Псеудо-Скилакс)... Срби су припадали индо-европским народима са иранске висоравни и били у родбинском сродству са Скитима, Међанима, Парћанима и Персијанцима; њихов првобитан језик био је сродан авести. Херодот каже да су се они служили скитским језиком, “али су га говорили искварено“. Ниједан од писаних текстова Сербоа (како их назива Птоломеј), није сачуван, изузев извесног броја личних имена, обично владарских. Али, говор данашњих Срба из Србије и Осета, из средњег дела Кавказа, који се развио из сарматско-аланских дијалеката (од Алана данашњи Срби из Србије воде директно порекло), може се сматрати модерним сарматским језиком.
Птоломејево дело је важан извор за ономастику везану за Србе; код њега налазимо: Сербинум, Сарбацум, Сирбонис (језеро), Саураниум, Сарвену; Сарбина, Сура, Саура, Сарвон, Сарба, Сарабис (река) и многе друге називе који потврђују присуство Срба на широком простору Азије, Европе и Африке. Очигледна је географска веза са иранском висоравни и облашћу Лугистана – Ларистана, српске прапостојбине, где се уочавају називи: Сарабенд, Сербендан, Сербенан, Сербистан и Сербас. Страбон, у Ликији наводи град Сирбис; Сарапту, Сару... Саронас у Палестини, Сарус у Киликији, Саураниа; Сабалиа је у северној Анадолији, Суријум и Сарапану на Колхиди.
У Плинијево време, око 79. г, у залеђу и око Азовског мора, живе српско-сарматска племена или, како их овај историчар набраја: “Вали, Серби, Аррецхи, Зинги, Псесси“. Сва ова племена припадају Сарматима - Вали могу бити Поморци, а Псеси или Пљеси они који су живели у мочварним пределима. О кавкаској, тзв. „лабо-српској“ земљи, Плиније каже: “Сав простор, од Кура до Азовског мора, захватају Лабанци, после њих Иверци, које дели река Лазана, уливајући се у Куру. Најпознатији је лабски град Кабалака. Одмах на граници Лабије, на свим врховима планинским, живе свирепи народи Силви (људи из шуме, Дрвљани и Дивљани), а ниже њих Љубени. По називима ових племена, није тешко закључити да су у питању Словени.
Апострофирајући да су Сауромати грчки, а Сармати римски назив, Плиније лоцира два сарматска подручја - једно у Азији, а друго у Европи. Он, следећи уобичајену представу својих претходника, Агрипе и Меле, о подели Земље на три континента (Европа, Африка, Азија), ослања се на њихову процену да се територија од Истра (Дунава) до Океана простире дужином од 2100 и ширином од 4400 миља до реке Вистуле (Висла), те да припада пустоши Сарматије. У Натуралис Хисториа, он каже:
“У Европи, сви које срећемо су Скити, премда разни народи заузимају приобаље; на једном месту Гети, које Римљани називају Даки, на другом Сармати, које Грци зову Сауромате и, Хамаксиоби или Аорси, њихова грана; потом, опет они скитске лозе и потомци робова, или Троглодити; а, после њих, Алани и Роксолани. Виша подручја, између Дунава и Херинијских шума, све до зимовних делова Паноније и Карнутума, па до германских граница, заузимају сарматске Јазиге, који насељавају равнице и поља, док Дачани, које су они потисли све до реке Патисус, насељавају планине и ланце шума. Даље од реке Марус, према току Дурије која их раздваја од племена Суева и краљевства Ваниус, налазе се Бастарани, а после њих друга племена Германа, која заузимају супротну страну“. По Плинију, скитско име се свуда проширило, чак и на Сармате и Германе, али, овај стари назив сада је дат само онима који живе изнад наведених народа, непознати за остали свет.
Хипократ (око 400. г. пре н. е.) Сауромате смешта у Европу: “У Европи постоји скитски народ, зван Сауромате, који су насељени око Меотског језера. Они се разликују од свих других по томе што се и њихове жене боре против непријатеља“. Знатно раније, пре Херодота или Хипократа, срећемо се са именом Сармата, у Скилаковом водичу за морепловце, где он описује обале, луке и реке. Скилак (Скyлаџ) из Карианда је живео у шестом веку пре н. е, а од његових записа остали су само фрагменти: Индица и Периплус, где помиње Сурмате који обитавају у Европи, источно од Скита, према Танаису, који је граница Европе и Азије. Он каже да су на другој обали Танаиса, где почиње Азија, први народ на Понту су Сауромати, „ којима жене владају“ (тзв. матрилинеарни поредак), а чији су непосредни суседи Меоти, који се граниче са Синдима.
Назив Сурмати (Сурматаи), користи и Еудокс из Кинда који, под утицајем Плинија, спомиње Сармате око Каспијског мора (Каспија), у Азији, где налази и Аорс(к)е, Дрибике, Бактре и Сарпаре. Аристотелов ученик Теофраст (370-287. пре н.е.), у делу О водама, спомиње земљу Сарматију, а код Посејдонија, који је утицао на Маринуса и Птоломеја, Сарматија се простире изнад Танаиса и Бористена, испод Хиперборејског океана, повезујући Европу и Азију. Са запада се граничи Германијом, а с истока Скитијом (Сцyтхиа интра Имамум). Страбон, у Географији, као и Полибије у својим рукописима, спомињу Сармате јужно од Скита; потом Аорсе и Сираке, све до Кавказа. По Страбону, Сарматија је први део северног дела Азије и нека је врста полуострва.
Овидије, чувени римски песник је био прогнан у Сарматију, где је научио да говори „гетски и сарматски језик“. По њему, Сармати живе крај Понта и Дунава, као први суседи Рима, у земљи која се простире од Карпата и северно од Црног мора. Боравећи у Томи (Томис), Овидије описује Сармате као дивље племе из планина које за превоз користи кола, што је песника очигледно фасцинирало.
На Агрипиној мапи (око 20. г.), Сарматија је иза Танаиса, у Азији, насупрот Мале Азије, западно од Каспија, иза кога су Скити, суседи Сера. Де Цхорограпхиа, дело Помпинијуса Меле, лоцира Сауромате и Сармате. На његовој мапи Нострум маре- Медитеран, Наше море, са Нилом и Танаисом, дели Земљу на три подручја; Сарматија је у Европи, протеже се од Висле до Танаиса, односно Азије, где се срећу Сауромати. Са запада су Германи, на северу и југу Скити. Источно од Танаиса су Амазонке, а преко Каспијског мора (које је залив „скитског океана“), опет су Скити, у близини Андрофага, Сака и Сера.
У Тацитовој (око 56-120. г.) Историји, у вези са европским збивањима, спомињу се само Сармати и њихова племена Роксолани и Јазиге. Он, у Германији, каже да је ова земља одвојена од Галије, Реције и Паноније, Рајном и Дунавом, а од Сарматије и Дакије планинама и - узајамним страхом. Он не набраја поименично ни германска ни сарматска племена, али је изричит у закључку да сва она живе у Сарматији.
Наведимо и то да је песник Дионизије (око 124. г.), оставио мапе сачињене по узору на познате античке географе: Ератостена, Агрипу, Маринуса и Птоломеја. Он, у свом делу Дионyсии Орбис Десцриптио, смешта Сармате око Дона, Дачане и Ските далеко на север, а Алане на запад. Овде треба поменути и римске путне водиче који су оставили видљивог трага на каснијој Појтингеровој мапи - листовима пергамента на којима је уцртано неких 200.000 км римских путева, реконструисаних у 12, 13. веку, на основу оригиналних римских водича из периода првог до трећег века који су, једно време, били у власништву К. Појтингера (1465-154), по коме су и прозвани. Табула Пеутингериана је важан документ, који се надовезује на Агрипину изгубљену мапу са коментарима. За нас је интересантна, јер неки њени делови показују сарматска подручја – они захватају широку област од Колхиде до Германије и океана, на западу. Посебно је занимљива појава читавог низа сарматских народа, као и њихова блиска просторна веза са Скитима, Словенима и Амазонкама од којих, по легенди, директно потичу.