srpskinacionalisti.com

Србија

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 3.1.2009. 13:33

Звање српског витеза у наше време заслужује - МИЛАНКОВИЋ ВЕЉКО:


Milanković Veljko je rođen u jednom selu na Vučjaku kod Prnjavora. Veliki vitez ovog rata dosta je učinio za svoj narodu u borbi za opstanak. Kada su borbe počele širom Krajine, Veljko je se javio na ratnu obuku u selo Golubić kod Knina gdje je svoje ratne vještine zadobio od Kapetana Dragana. Posle savladavanja obuke vraća se u svoj rodni kraj i formira Prnjavorske Knindže, svoju jedinicu poznate "Vukove s Vučjaka".
Gdje je god bilo vruće ratište Veljko je bio prvi sa svojim Vukovima. Kao u oslobađanju Slavonije tako i u probijanju koridora. Njemu je velika zahvalnost za oslobađanje Zapadne Slavonije, Modriče i Dervente. Prvi je sa svojim Vukovima ušao u Jasenovac. U prošlom ratu je trebalo preko 1000 dana da se oslobodi Jasenovac a sada za nepunih 30. U borbama prsa u prsa, u tom nezapamćenom boju, koja se može uporijediti sa onom na Ceru iz prvog svjetskog rata, kao da je sudbina tako htjela, odlučujuća bitka za ovaj kraj vodila je se na Bosanskom Ceru, kada se probijao koridor od Modriče pa do Bijeljine kroz Posavinu. Poslije probijanja koridora bio je opet na ratištima zapadne Slavonije u Jasenovcu, Pakracu, Okučanima, Bosanske i Kninske Krajine. U borbama kod Smrtića biva ranjen i zadobio je gips na nogu, ali to njega nije moglo spriječiti da dalje ide sa svojim Vukovima u borbu, to predstavlja njegovu odlučnost koliki je patriota i Srbin, pa je sa štakama u rukama i šipkama na nozi išo dalje u borbu.
Vukovi s Vučijaka su izgubili svog velikog viteza u borbama kod Kasića u Kninskoj Krajini. Podlego je svojim teškim ranama, a rane njegovih Vukova niko neće moći izliječiti. Život je svoj položio za srpstvo, slobodu srpskog naroda i ostvarenju srpske države.

Veljko Milankovic.jpg
Veljko Milankovic.jpg (13.04 КиБ) Прегледано 1433 пута


Слава му и хвала
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 13.1.2009. 23:05

ОГАЊ ГОРИ,
ВИНО ТЕЧЕ,
СРБИ СЛАВЕ
ОВО ВЕЧЕ!

СРПСКА НАМА
НОЋАС СТИЖЕ,
ПРАВОСЛАВЦИ
САД СУ БЛИЖЕ!

И У ИМЕ ПРАВОСЛАВЉА,
СРЕЋНА СРПСКА,
ПУНО ЗДРАВЉА!

za nas.jpg
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 16.1.2009. 11:29

ТАЈНА ПОЛИЦИЈА И ШПИЈУНАЖА( у три наставка)


Prvi trag o nekoj obavestajnoj aktivnosti moze se naci u Starom zavetu, Cetvrta knjiga Mojsijeva, Glava trinaest, u kojoj se opisuje kako je Mojsije poslao svoje ljude da istraze zemlju Kana’an te da mu po povratku referisu o uocenom stanju i svojim zapazanjima.

A najstariji pisani trag o spijunazi nadjen je na glinenoj plocici ispisanoj pre 4.000 godina, kada je obavestajac Banum, iz drzave Mavi na reci Eufrat, javio svom vladaru da je primetio sumnjive svetlosne signale u susednom neprijateljskom selu.

Prvo znacajnije pisano delo o obavestajnoj sluzbi, medjutim, ostavio je Sun Cu Vu, u Kini pet stotina godina pre nove ere. U svojoj “Vestini ratovanja” ovaj vojskovodja je zapisao da je spijunaza “...bozansko povlacenje niti...” i “...najdragocenija osobina vladara...” Ko zeli da vlada, mora da ima sposobnost da vidi i predvidi dogadjaje u vlastitoj drzavi i okolini.


U vreme apsolutnih monarhija, tajne igre odvijale su se po dvorovima i medju plemstvom, da bi stvaranjem prvih gradova-drzava u Italiji, spijunaza postala i opasna drustvena zabava. Vladari su red i mir cuvali uz pomoc bucne i tesko naoruzane javne milicije, a svoju vlast uz pomoc tajne policije. Zbog verskih i gradjanskih, ratova obavestajni poslovi su se vec u sedamnaestom veku delili na “unutrasnje” i “spoljne”. Tacnije, zadaci agenata, vec tada su bili prikupljanje informacija o domacim zaverama i o komsijskim vojnim planovima.

Godine 1647. engleski parlament je ustolicio prvi drzavni organ sa obavestajnom funkcijom. Osnivac i prvi ministar te moderne tajne policije u Engleskoj, bio je Frensis Volsingem.

U Francuskoj osamnaestog veka, bio je to ministar Zozef Fuse, a u Pruskoj, polovinom devetnaestog veka, nacelnik unutrasnje i spoljne bezbednosti bio je Vilhelm Stiber.

Tek dvadeseti vek je pokazao punu snagu i moc obavestajnih sluzbi, i to u dva svetska rata. To je bilo vreme totalne spijunaze, kada je zaracenim i posvadjanim drzavama najvaznije bilo da prepadnu protivnika i to na njegovom terenu. Tajne sluzbe su se tada najvise bavile prikupljanjem vojnih podataka druge strane; pronalazenjem informacija o novim tehnickim i naucnim dostignucima; aktiviranjem pokreta otpora u okupiranim zemljama i akcijama dezinformisanja i varanja neprijatelja. Pariz, London, Kazablanka, Istanbul, Kairo, Berlin, Rim bili su, u to ratno vreme najveci centri medjusobnog spijuniranja zaracenih strana.


U drzavi Srba pod Nemanjicima, policijskim poslovima su se bavili vlastelini, zupani i sami knezovi i vojvode. I u vreme Karadjordja i Obrenovica knezovi i vojvode su cuvali vlast, dok su Turci stolovali u Beogradu, cak i kad je posle Prvog srpskog ustanka formiran Praviteljstvujusci sovjet.

Kako je 1811. formiran novi Praviteljstvujusci sovjet, medju sest popecitelja, nasao se i prvi srpski ministar policije Jakov Nenadovic. Tajna sluzba je, medjutim, bila u rukama samog Vozda. On je, u svojoj malenoj drzavi, imao i zakonik o spijunima. Istoricari se danas ne spore, da je Vujica Vulicevic bio najpoznatiji ustanicki spijun, ali su jos u dilemi da li je on radio za Karadjordja ili za Milosa ili za obojicu i sebe istovremeno.

Temelje srpske sluzbe bezbednosti postavio je jos knjaz Milos Obrenovic u okviru Popeciteljstva vnutrenih dela i Popeciteljstva vojenih dela, koja su vodili Dimitrije Davidovic i Mileta Radojkovic. Oni su predstavljali “vrhovne cuvare javnog bezbjedija i poretka...” Njihov zadatak je bio da paze “...da se ko s neprijateljem Srbije ne dogovara, protivu Praviteljstva rdjave reci ne raznosi i da se tajna druzestva u Srbiji ne pletu...”


Dr Andreja Savic je, u svom udzbeniku za srpske policajce 1994. godine, dao jednu preciznu, doduse, profesorsku definiciju tajnih sluzbi, koja odslikava sustinu njihovog postojanja i delovanja. Obavestajna sluzba je drustveno - istorijski i klasno uslovljena, specijalizovana organizacija, koja u okviru svog delokruga rada, sprovodi tajne obavestajne, kontraobavestajne i subverzivne akcije prema vitalnim interesima protivnika, koristeci pri tom, takodje, specificne metode i sredstva, sa ciljem ostvarivanja odredjenih politickih interesa i zastite unutrasnje i spoljne bezbednosti zemlje. U svim drzavama sveta, ta sluzba je formacijski smestena u resor drzavne bezbednosti pri civilnim, a negde i pri vojnim ministarstvima. Zbog toga sto obavestajne sluzbe deluju i unutar jedne zemlje, ali i u svim regionima sveta, moze se reci da one nisu orijentisane usko nacionalno, vec internacionalno, pa im je tesko i odrediti siri okvir njihovog policijskog i prostornog delovanja.


Zavisno od same organizacije tajne policije, njene nadleznosti i predmeta rada, obavestajne sluzbe se, u teoriji i praksi, dele, na strateske i takticke, na vojne i civilne, odbrambene i agresivne, na unutrasnju i spoljnu, odnosno na obavestajne i kontraobavestajne.

Obavestajna aktivnost vezana je za prikupljanje, obradu i prezentaciju podataka o delatnosti protivnicke strane, dok se kontraobavestajna bavi zastitom vlastitih sistema, ali i otkrivanjem i onemogucavanjem stranih sluzbi, kao i njihovim dezinformisanjem. Shodno tim vrstama poslova i pripadnici tajne sluzbe dele se na obavestajce i kontraobavestajce. Najbitnije je, medjutim, da je taj resor drzavne bezbednosti, kao deo drzavnog aparata, bio neosporno i institucija koja bitno utice na stvaranje politickih odluka garniture na vlasti. Taj uticaj tajna sluzba, a posebno politicka policija zasniva, tvrdi dr Andreja Savic, pre svega na svojim specijalnim ovlascenjima i metodima rada, na monopolu nad najdelikatnijim informacijama, na usmeravanju same sluzbe prema drzavnickim i politickim potrebama vlasti, kao i na neposrednom kreiranju drzavne politike. Odnos izmedju drzavne politike i tajne policije se u osnovi svodi na odredjivanje poslova i zadataka za obavestajnu sluzbu od strane politickog vrha, sa jedne strane i od povratnog uticaja politicke policije, svojim informacijama i analizama na organe vlasti, na drugoj strani. Iskusni obavestajci, medjutim, skloni su da kazu kako je tajna policija uvek bila samo servis politickog vrha za borbu protiv unutrasnjeg i spoljnjeg neprijatelja, odnosno za ocuvanje postojeceg rezima.


Takva tajna sluzba bila je i u Srbiji devetnaestog veka u sustini politicka policija, jer se bavila otkrivanjem namera i sprecavanjem delovanja prvo protivnika vladara medju samim Srbima, a zatim neprijateljske turske strane. Sam srpski knjaz Milos imao je uhode koje su pratile i usmrtile srpskog vozda Djordja Petrovica, ali i svoje spijune, koji su mu javljali sta spremaju turske age i dahije. Za vreme vlasti Obrenovica, najpoznatiji srpski obavestajac i profesionalni policajac bio je Sima Nesic, prevodilac kod Turaka. On je bio sin uglednog beogradskog trgovca i kmeta Pavla Nesica. Studirao je u Becu trgovinu i bankarstvo. Nikola Hristic, ministar unutrasnjih dela, dok je radio na formiranju prve srpske politicke policije zapazio je svetske manire Sime Nesica i postavio ga za prvog obavestajca Srbije. Nesic je koristio svoja poznanstva sa Jevrejima, da preko njih dodje do podataka o turskoj upravi i vojsci. Glavni saradnik mu je bio trgovac Mosa Mevorah. Posebno vazne podatke Nesic je dobijao od zavrbovanih turskih vojnika i oficira. Da bi se sto vise priblizio Turcima, obavestajac Sima Nesic se licno ubacio u njihovu upravu kao terdzuman, odnosno tumac. Tako je mogao da direktno prisluskuje i sultanovog izaslanika Afir pasu. O tome je Nesic obavestavao licno ministra policije Nikolu Hristica, a cesto i samog knjaza Mihaila Obrenovica. Prvi srpski obavestajac Sima Nesic, poginuo je na Cukur cesmi 1862. godine od zalutalog metka, dok je razdvajao zavadjene Turke i Srbe. Jedna beogradska ulica i danas nosi njegovo ime. Najugledniji srpski policajci, dok su Srbijom vladali Obrenovici i Karadjordjevici do Prvog svetskog rata, bili su ljudi od ugleda i autoriteta: Ilija Garasanin, Nikola Hristic, Radivoje Milojkovic, Milutin Garasanin, Stojan Novakovic, Svetozar Milosavljevic, Svetomir Nikolajevic, Nikola Stevanovic, Stojan M. Protic.


U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, unifikacijom policijske organizacije, temelji bezbednosnog sistema postavljeni su tek 1922. godine, dok je policijsko zakonodavstvo usvajano sve do 1929. Ministarstvo unutrasnjih poslova Kraljevine SHS formirano je 7. decembra 1918. U njemu su postojala cetiri sektora: Odeljenje za drzavnu zastitu, Odeljenje javne bezbednosti, Pravno odeljenje i Odeljenje za samoupravu. Prvo odeljenje bilo je nadlezno za rad drzavne bezbednosti. Odeljenje za drzavnu zastitu Kraljevine SHS imalo je u svom sastavu Odsek za suzbijanje unutrasnje antidrzavne i razorne propagande i akcije, Obavestajnu sluzbu, Odsek za suzbijanje spoljasne antidrzavne i razorne propagande i akcije, Odeljak za policijski nadzor nad strancima i putnickim saobracajem, Administrativni odeljak i Odeljak za stampu. Samo u gradu Beogradu, sa sto hiljada stanovnika, u to vreme radilo je hiljadu zandara i stotinak inspektora Odeljenja za drzavnu zastitu. Americki casopis “Policijske vesti” zabelezio je, na primer, da je u Kraljevini SHS 1921. godine otvorena Policijska skola, koju je pohadjalo dvadeset i osam agenata. Vec naredne godine, skola je imala pedeset polaznika. Ovakva organizaciona struktura srpske sluzbe bezbednosti, odgovarala je klasicnoj postavci u obliku lepeze svih tajnih policija sveta. Na njihovom vrhu se, obicno, nalazi centrala, ispod nje je centar za odredjeni region, zatim podcentri za okruge i srezove, i zatim obavestajni punktovi u svakom mestu i vaznijim institucijama i ustanovama. Svaka od ovih direkcija imala bi istovremeno i svoju mrezu obavestajaca, koji su bili podredjeni i odgovorni samo svojim naredbodavcima licno. Na taj nacin je ispostovan princip tajnosti veza i podataka, tako da drugi obavestajci i nacelnici tajne policije nisu mogli znati sta njihove kolege rade i sa kojim podacima raspolazu.


Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije, udareni su i novi temelji jugoslovenskog obavestajno - bezbednosnog sistema, koji su sacinjavali: Vojna obavestajna sluzba, Kontraobavestajna sluzba i Sifarsko odeljenje u Ministarstvu vojske i mornarice, zatim Kontraobavestajna sluzba i Politicka policija u Ministarstvu unutrasnjih dela. Zandarmerija je predstavljala okosnicu unutrasnje i javne bezbednosti. Kako su poslovi unutrasnje bezbednosti bili skoncentrisani u ministarstvu policije, to je ono bilo podeljeno na dva sektora - Direkciju javne bezbednosti i Direkciju nacionalne bezbednosti.

Druga direkcija je zadatke drzavne bezbednosti izvrsavala kroz tri odelenja: politicko, specijalno-obavestajno i specijalne bezbednosti.

Politicko odeljenje je, zapravo, bilo centar tajne policije Kraljevine Jugoslavije, iz koga se rukovodilo kontrolom i suzbijanjem aktivnosti stranaka i njihovih pristalica. Ono je vodilo, kako tvrdi dr Obren Djordjevic, istrage protiv uhapsenih lica i predavalo ih drzavnom tuziocu. U svom sastavu Politicko odeljenje je imalo politicki odsek za obavestajnu sluzbu, odsek za udruzenja i odsek za kontrolu stampe i stampariju. Ovo odeljenje je bilo srz politicke policije i zato je bilo najjace u Kraljevini Jugoslaviji, jer je pokrivalo teritoriju citave zemlje.

Specijalno - obavestajno odeljenje rukovodilo je kontraobavestajnim poslovima jugoslovenske tajne policije, koji su bili podeljeni u pet referata: bugarsko - albanski, madjarski, italijanski, nemacki i za “ostale” drzave.

Odeljenje specijalne bezbednosti staralo se o evidentiranju svih osoba cija je aktivnost bila bitna za sam rezim, kao i o vrsenju analitickih poslova u tajnoj sluzbi. U odsecima na terenu formirani su i posebni dosijei za pracena lica, cije su kopije obavezno morale da se salju za Beograd, gde je osnovana Centralna kartoteka jugoslovenske politicke policije.


Najpoznatiji policajac Beograda bio je u to vreme Dragoljub Dragi Jovanovic, sef Srpske drzavne bezbednosti, a kasnije i specijalni savetnik Ministarstva unutrasnjih poslova Kraljevine Jugoslavije. Rodjen je 1902. u Pozarevcu. Gimnaziju je zavrsio u Velikoj Gradiski, a prava u Beogradu, gde se zaposlio kao policijski cinovnik Uprave grada. Tridesetak godina kasnije, kada je pred posetu kralja Aleksandra Zagrebu, otkrio ustasku zaveru, unapredjen je u nacelnika Opste policije Beograda, mada su svi znali da je direktno rukovodio drugim politickim odeljenjem. Iza njegovog napredovanja u policiji, stajali su i Anton Korosec, i Milan Acimovic, ministri policije, kao i premijeri Milan Stojadinovic i Dragisa Cvetkovic.

Kralj Aleksandar je na dvoru imao dve svoje obavestajne suzbe, koje je vodio Petar Zivkovic. Ovaj iskusni obavestajac, ugradio je kraljevu licnu tajnu sluzbu u sve jugoslovenske stranke i na vezi drzao kao agente, spijune ili saradnike mnoge ugledne licnosti: dr Dragutina Kojica, dr Milana Srskica, Momcila Nincica, Voju Marinkovica, dr Ninka Perica, dr Nikolu Preka, dr Nikolu Nikica, Ivana Radica, Jovana Djonovica.

Vladar je imao i svoje obavestajne centre u svim vecim gradovima, a u Beogradu je formirao i spijunsku mrezu za stampu, koju su vodili Toni Slogl i Milan Divjak.

Beogradska tajna sluzba tog doba, imala je pet odseka - administrativni, politicki, defanzivno - obavestajni protiv inostranaca, antimarksisticki i za kontrolu stampe. Kartoteka je bila zasebno odeljenje. Njihovi sefovi su bili Radomir Jovanovic, Veceslav Montanja, Kosta Tasic, Kazimir Magasic, Slobodan Vujkovic, Konstantin Zaho.

Pod Jovanovicevom komandom u tajnoj policiji bilo je dvadeset pet cinovnika i stotinu agenata. Za rad protiv radikala, na primer, bio je zaduzen agent Steva Savkovic, novinar. Njegov kolega Josip Barisic, pratio je hrvatske stranke i politicare, a Bosko Radovanovic je kontrolisao demokrate i Zemljoradnicku partiju.


Zakon o zastiti javne bezbednosti i poretka u drzavi i Zakon o Drzavnom sudu za zastitu drzave, dali su politickoj policiji Kraljevine Jugoslavije izuzetna ovlascenja u progonu kriticara rezima dinastije Karadjordjevic. Glavna meta progona, postala je ilegalna Komunisticka partija, pa su zato komunisti bili najveci problem kraljevske tajne policije. I posle okupacije Jugoslavije, dinasticka sluzba je nastavila da deluje, ali u sastavu kraljevske vlade u izbeglistvu i kvislinskog aparata u zemlji. U samoj Srbiji, na primer, delovali su Obavestajno odeljenje Komande srpske drzavne straze, pa Obavestajni odsek u stabu Srpskog dobrovoljackog korpusa, Poglavarstvo policije, a narocito je bilo aktivno Odeljenje specijalne policije Uprave grada Beograda i njegov cetvrti Antikomunisticki odsek, koji je vrlo tesno saradjivao sa Gestapoom.

Gradska policija je tokom okupacije imala trista agenata, a Antikomunisticki odsek devedeset. Sef specijalne policije bio je 1941. prvo Mija Petrovic, a posle Ilija Paranos. Prvi odsek je u to vreme vodio Bora Mitrovic, drugi Josip Vucinic, treci Nikola Gubarev, cetvrti Bozidar - Bosko Becarevic i peti Milan Jelovac. Vecina njih su istovremeno bili i nemacki spijuni, dok je sam nacelnik Dragi Jovanovic sa Nemcima i Drazom Mihailovicem odrzavao direktne veze. Od toga je Jovanovic imao velike koristi, jer mu je, na primer, samo Gestapo u fond za progon komunista dao 1,4 miliona ondasnjih dinara. Dragi Jovanovic je bio upravnik, ali i glavni policajac Beograda, pa i Srbije sve do 1944. godine. Njegovi najverniji agenti i istrazitelji bili su Becarevic, Grujicic, Steric, Golubjev, Pavlovic, Pantelic, Jeremic, Kosmajac, Miloradovic i Zlatar, a njihovi dousnici medju komunistima, po secanju samog Jovanovica, bili su Jovanovic, Buha, Zuti, Klonfer i Mali. Za cetiri godine borbe sa komunistima, tajna sluzba Dragog Jovanovica uhapsila je i saslusala 1.500, a zatim streljala 600 simpatizera KPJ. Odeljenje specijalne policije uspelo je da razbije organizacionu strukturu Komunisticke partije u Beogradu i Srbiji, a okupatori su uspeli da u Jugoslaviji instaliraju 669 nemackih centara, 102 centra italijanske i na desetine madjarskih i bugarskih centara tajne sluzbe.

KPJ nije imala posebnu organizaciju koja se bavila obavestajnom aktivnoscu za svoje potrebe, niti specijalno odabrane i izdvojene kadrove koji bi se bavili tim poslovima. Tajnost, konspiracija, budnost, zastita svog i tudjeg imena, posebno rukovodilaca, sifrovana prepiska, bili su utkani principi delovanja jugoslovenskih komunista. Samo godinu dana nakon sto je 1919. godine osnovana, partija komunista je zabranjena u Beogradu, ali nije sklonjena sa jugoslovenske politicke scene.
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 17.1.2009. 16:15

Potreba borbe za politicku vlast, u takvim uslovima, nalagala je KPJ da razvija svojevrsnu obavestajnu aktivnost, pa su sve vrste saznanja do kojih su dolazili aktivisti i simpatizeri partije, dostavljane direktno, cak do Centralnog komiteta. Na drugoj strani, posebnim merama bezbednosti, komunisti su se suprotstavljali delovanju organa vlasti Kraljevine Jugoslavije. Clanstvo je redovno, preko lista “Proleter”, upozoravano na opasnost od tajne sluzbe i informisano o otkrivenim agentima i provokatorima. Decembra 1932. zagrebacke organizacije su upozorene da se paze laznog ilegalca Jose Starcevica i poznatog provokatora Josipa Cara, a u Beogradu da se cuvaju agenta Radoslava Markovica. Dousnik Branko Teodosic sa zenom, koja se potpisivala kao Cina Jota, je, na primer, politickoj policiji dostavio spisak od pedeset simpatizera KPJ. Zato su policijske provale i metodi mucenja komunista u partijskim celijama posebno analizirani, a sve partijske celije su u slucajevima izdaje tajnoj sluzbi blokirane i izolovane od ostalih. Povlacenjem u duboku ilegalnost, KPJ se spasavala od progona politicke policije Kraljevine Jugoslavije. Prve osnovne mere bezbednosne zastite KPJ je objavila u knjizi “Pravila konspiracije”, tek pred sam rat 1940. godine. Ko je ta pravila krsio, potpisivao je sebi smrtnu presudu.
Da bi zastitila sebe, KPJ je bila surova prema kolebljivcima iz vlastitih redova.

Preko dva meseca, u Uzickoj republici 1941. godine, koja je povezivala podrucja pet okruga, delovali su narodnooslobodilacki odbori. Vrhovni stab NOPOJ je tada, na tom prostoru, organizovao sluzbu bezbednosti koja je nazvana Komisija za borbu protiv pete kolone. Njen posao je bio otkrivanje agenata okupatora i petokolonasa, vodjenje istrage protiv osumnjicenih spijuna i izdajnika i obavljanje policijskih duznosti. U samom Uzicu, ovu prvu tajnu policiju u Srbiji vodio je upravo Slobodan Penezic Krcun. Licno je hvatao spijune i saradnike okupatora: “Drug Rankovic mi je u tome pomagao, hapsili smo i kaznjavali najokorelije petokolonase!” i sudio im kako kad, nekad metkom, nekad olovkom. Nemacki agenti su, za Slobodana Penezica, cak dojavili Gestapou u Beograd, da je rodjak Mose Pijade. Njegov pomocnik Novak Zivkovic imao je zaduzenje da nadgleda cetnike u Pozegi, dok je Milan - Bajo Jankovic bio na celu komisije u Cacku. U to vreme, novembra 1941. partizani su jos bili u slozi sa cetnicima, pa je i rukovodjenje ovom tajnom sluzbom bilo zajednicko. Tada je Krcun prvi put video Tita, koga je instinktivno osetio kao velikog coveka. Jednom prilikom je zapisao: “... Ja znam sta je mene nosilo, a znam da su i oni koji su verovali u mene, kroz mene verovali u Tita!” Tu su jos bili i Venijamin Marinkovic, Slobodan Jankovic, Milivoje Nikitovic - Furtula, Peko Tanovic, Radomir Dabic, Ljuba Nikolic i Misa Glisic. Cacani su imali i specijalno poterno odeljenje, u kome su bili Milomir Vasilic - Ivo, Gojko Vujovic, Dragoslav Pavic, Milivoje Jovanovic, Mile Pavlovic, Milenko Jovanovic - Popaj, Milos Vasovic, Zivorad Davidovic. U svojim memoarima o tim uzickim danima Milovan Djilas je zapisao:


“... U jednom trenutku nasao sam se sa Mitrom u vojnom sudu, u sobi za saslusavanje, Rankovic je imao nekog drugog posla, pa me je zamolio da zavrsim saslusanje jednog zatvorenika. Verujem da se zvao Pavlovic, drzao je u Parizu partijsku knjizaru ‘Horizonti’ i bio agent provokator kraljevske tajne policije. Zatvorske poslove je inace vodio Slobodan Penezic pod nadzorom Rankovica. Tako je pocela njihova veza i saradnja u tajnoj policiji...”


I kasnije, tokom zime 1941. kada je Vrhovni stab presao u Focu, po secanju Vladimira Dedijera, Krcun je obavljao specijalne zadatke u obezbedjenju Titove komande.
Citava ova obavestajna mreza glavnih stabova NOV i POJ bila je centralizovana i neposredno potcinjena Obavestajnom odseku Vrhovnog staba, koji je rukovodio i upravljao celokupnom obavestajnom sluzbom. Moto rada ove ofanzivne obavestajne sluzbe bio je sadrzan u kineskoj devizi da “... kad neprijatelj zna sta neprijatelj radi, neprijatelj ce lako pobediti neprijatelja! “. Kuda se kretao Vrhovni stab NOV i POJ sa Titom na celu, tamo je bilo i sediste drugog Obavestajnog odseka i njegove Komisije za borbu protiv spijuna i pete kolone, kojim je rukovodio Aleksandar Rankovic, clan vrhovne komande, poznatiji kao drug Marko. Pre rata je bio profesionalni partijski i sindikalni radnik. Rodjen je 1909. godine u Drazevcu kod Obrenovca. Zavrsio je abadzijski zanat i dao se u ilegalni komunisticki rad. Clan SKOJ-a postao je 1927. a KPJ 1928. godine. Vise puta je hapsen i osudjivan. Robijao je sest godina u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Bio je zatim biran za sekretara PK KPJ za Srbiju i za clana CK KPJ, odnosno Politbiroa CK KPJ. Jedan je od retkih kadrova Partije koji nije studirao i koji nije bio na politickom i obavestajnom doskolovavanju u Moskvi. Prvoborac, clan Vrhovnog staba NOV i POJ, general-lajtnant, a od 1942. organizacioni sekretar CK KPJ. Tito mu je poverio rukovodjenje obavestajnim poslovima, jer je u njega imao najvise poverenja, a mozda i zato sto Rankovic, jedini od funkcionera, nije bio kadar i agent Kominterne i sto nije imao zicu profesionalnog spijuna, koji su cesto spremni i da trguju svojim informacijama i svojim zivotom. Ta Marsalova odluka dugo je drzana u tajnosti tokom rata, sve dok drug Marko nije, maja 1944. imenovan za pomocnika Tita, kao ministar narodne odbrane i sef jugoslovenske politicke policije.


Titovim uputstvom iz 1942. godine, smatra Milovan Dzelebdzic, udaren je temelj stvaranju jedne savremene obavestajne organizacije, ali samo na jednom delu, tadasnje, ratom okupirane Jugoslavije. Obavestajci, narodni heroji, koji su poginuli tokom rata, bili su uglavnom sa tog podrucja. A to su Nedeljko Barnic - sa nadimkom Zarki, Muharem Bektesi, Mojca Birta - zvani Zec, Ernest Ejper, Elias Engel, Petar Grubor “Buzdovan”, Radisav Janicijevic, Gojko Kruska, Jovan Marinkovic - Ivo, Danko Mitrov, Vladimir Peric poznatiji kao Valter, Dusan Vujosevic, Zarko Vukovic zvani Pucar i Slavoljub Vuksanovic - Jajko. U Srbiji, na Kosmetu i u Makedoniji, naime, teritorijalna obavestajna sluzba nije stvarana, jer Glavni stabovi NOV i PO nisu dobili ovo marsalovo uputstvo. Na ovim prostorima, tvrdi dr Obren Djordjevic, delovali su samo obavestajni oficiri pri stabovima odreda i bataljona, a kasnije i pri komandama mesta i stabovima operativnih zona.
Pred ustanak i u ratu, nicala su po nalogu KPJ, po Srbiji pojedina (kontra)obavestajna uporista. Inzinjer Miladin Radulovic upucen je sa porucnikom Rodoljubom Naumovicem u Kosovsku Mitrovicu da stvaraju agenturu. U Valjevu je kontraobavestajno radio Ljubomir Petrovic - Mingeja. Njegovi saradnici su bili Milica Nozica, Nada Ilic, Jovica Patak, Misa Velickovic, Ljubisa Milosevic i Dragan Ristic. Oni su grad podelili u cetiri rejona i tako nadgledali sta se u njemu desava. Obavestajni centar u Arandjelovcu vodio je Dragomir Petrovic - Gema, a u Lazarevcu Dragutin Karakljajic - Muzikant. Ovaj prvi je na vezi drzao mnoge gradske cinovnike, tako da je fakticki kontrolisao citavu varos. U Kragujevcu je cak dvadesetak simpatizera KP Srbije radilo na prikupljanju vojnih i politickih informacija. Mnogi komunisti su bili ubaceni i skriveni u suprotnim taborima. Gojko Gosovic je bio u cetnickom javorskom korpusu, Milos Popovic - Djurin u cerskom, a Rade Jaksic u odredu Draze Mihailovica. Predrag Markovic postao je komandant Nedicevog Krajiskog odreda. Ta agenturna aktivnost, medjutim, sve do povratka Vrhovnog staba NOV i POJ 1944. godine u Srbiju, nije bila organizovana kao jedinstvena (kontra)obavestajna mreza, kakve su vec postojale u Sloveniji i Hrvatskoj. Istorijski, dakle, gledano Slovenija 1941. i Hrvatska 1942. godine, bile su kolevka radjanja i razvoja jugoslovenske politicke policije i (kontra)obavestajne sluzbe. To ujedno i znaci da sve do 1944. godine, Aleksandar Rankovic i nije fakticki mogao da bude glavnokomandujuci ilegalnim komunistickim, a zatim partizanskim (kontra)obavestajnim sluzbama na teritoriji Jugoslavije. Glavni obavestajci i politicari bili su tada sam Tito, Kardelj, Bakaric, Krajacic i Kopinic.

Od raspada SFRJ i svega sto je pratilo nestajanje Titove Jugoslavije “afera Perisic” je verovatno najznacajnija i najintrigantnija akcija KOS-a.

“My name is Zunjic, Aleksa Zunjic.” Tim je recima jedan duhoviti Beogradjanin prokomentarisao hapsenje americkog diplomate i generala Perisica, aludirajuci da Nusicev junak “sreski spijun Aleksa Zunjic” nije nimalo losiji “obavestajac” od zapadnjacke paradigme, Flemingovog legendarnog junaka Dzejmsa Bonda.
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 18.1.2009. 16:23

Tradicija obavestajnog rada kod Srba je duga. Smatra se da su uhode jos daleke 1330. godine odigrale vaznu ulogu u bici na Velbuzdu. U tekstu “Karadjordjevog zakonika” iz Prvog srpskog ustanka spijunaza u korist Turaka navedena je kao najteze krivicno delo. Na osnovu tog zakona, Karadjordje je osudio nekog Raku na prebijanje nogu ispod kolena i ruku ispod lakata, a zatim na streljanje, jer su ustanici kod njega nasli skriveno pismo koje je nosio za beogradskog dahiju Kucuk Aliju.


Kako nas obavestava dr Milan Milosevic, tek “sredinom XIX veka dovrsava se proces institucionalizovanja obavestajnih aktivnosti, odnosno stvaranja obavestajnih sluzbi”.

U Srbiji je, inace, civilna obavestajna sluzba, po pravilu, bila od mnogo manjeg znacaja nego vojna obavestajna sluzba. Vojna obavestajna sluzba institucionalno se obrazuje u Ministarstvu vojnom 1856. godine, kada je i izvrsena reorganizacija vojske Knezevine Srbije.


Kada je 1884. godine doneta Uredba kojom je promenjena struktura Generalstaba kojom je Operativno odeljenje dobilo spoljni i unutrasnji odsek, odnosno formiranjem Spoljnog odseka Operativnog odeljenja Generalstaba konacno je obrazovana srpska vojna obavestajna sluzba.

Godine 1917. taj odsek je preimenovan u Obavestajno odeljenje Vrhovne komande srpske vojske.


Nastankom prve Jugoslavije, odnosno 1920. godine, formiran je Glavni generalstab sacinjen od pet odeljenja. Drugo odeljenje je bilo obavestajno. To je trajalo do 1941. kada su generalstabni poslovi podeljeni u tri direkcije od kojih je druga bila obavestajna. Obavestajna direkcija je imala tri odeljenja: obavestajno, kontraobavestajno i sifrantsko.


Medjutim, 1937. godine formirana je pri Glavnom generalstabu legendarna vojnoobavestajna sluzba “M otsek” koji je dobio ime po njegovom prvom rukovodiocu Gojku M. Jovanovicu i koji je bio direktno vezan za nacelnika Obavestajne direkcije Generalstaba.

Prvi partizanski organizacijski oblici bezbednosti koji ce postati ujedno i nosioci obavestajne i kontraobavestajne sluzbe nove komunisticke Jugoslavije javljaju se vec 1941. godine pod razlicitim nazivima: Partizanska straza, Narodna milicija, Narodna straza...


Razvoj kontraobavestajne sluzbe u Titovoj vojsci datira od prvih dana Drugog svetskog rata. Vec na savetovanju u Stolicama, septembra 1941, postavljaju se osnove jedinstvene obavestajne i kontraobavestajne sluzbe, i utvrdjuje sistem organizacije i veza ovih organa, mada o tome, zbog kratkoce vremena, nije podrobnije raspravljano. Neki smatraju da o tome cak uopste nije bilo ni reci.

Septembra 1943. formiran je Odsek za zastitu naroda pri Vrhovnom partizanskom stabu, a 13. maja 1944. Odeljenje za zastitu naroda - OZNA, kao jedinstveni organ celokupne obavestajne i kontraobavestajne organizacije. Avgusta 1944. godine kao izvrsni organ OZNA formiran je KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije), kao specijalizovana oruzana formacija. Posle rata, 1947. godine, OZNA prerasta u Upravu drzavne bezbednosti (UDBA) u okviru resora unutrasnjih poslova, a kontraobavestajna sluzba u oruzanim snagama zadrzava svoje nadleznosti. Nakon usvajanja Zakona o narodnoj odbrani, februara 1969, funkcije kontraobavestajne sluzbe su potpuno integrisane u celokupni sistem bezbednosti jugoslovenskog samoupravnog drustva, kao njegova znacajna komponenta.


Nestankom SFRJ i nastankom SRJ (kasnije – zajednice SCG), organizacija ovih sluzbi se nije se mnogo izmenila.


Nema te države niti tih vladara kojima kontraobavestajna sluzba nije potrebna i koji je nece koristiti. Cak i u Bibliji, u Cetvrtoj knjizi Mojsijevoj, u 13. glavi se kaze: “2. I Gospod rece Mojsiju govoreci: 3. Posalji ljude da uhode zemlju Hana’ansku, koju cu dati sinovima Izrailjevijem...”


Anton Duhacek u knjizi “Ispovest obavestajca” tvrdi da su strucnjaci sa Zapada nasu obavestajnu sluzbu svrstavali kao petu na svetu, odmah iza najvecih svetskih obavestajnih sluzbi.


Kontraobavestajna sluzba (KOS) kao verovatno nijedna institucija obiluje zanimljivim dogadjajima i interesantnim pricama. Burnih cetrdesetih godina, Jefto Sasic bio je nacelnik KOS-a, a Svetozar Vukmanovic Tempo nacelnik Politicke uprave. Ostala je legenda kako se Sasicu dogodio jedan nemali propust. Sasic je dobio informaciju da je pukovnik Vlado Dapcevic - kasnije nas najpoznatiji ibeovac - naklonjen Rusima. Krenuo je da obavesti Tempa. Kako Tempa nije nasao, on je obavestio Tempovog zamenika, Branka Petricevica, ne znajuci da su on, Vlado Dapcevic i Arso Jovanovic nameravali da pobegnu iz zemlje. General Pavle Jaksic se u svojoj knjizi upitao kako je moguce da covek kao sto je bio Jefto Sasic dobije orden narodnog heroja i umesto odgovora citirao je nekadasnjeg ministra odbrane Ivana Gosnjaka koji je navodno rekao: “Covek koji hapsi narodne heroje zasluzio je orden heroja.”


Posebno je zanimljiva prica o Titovom licnom pratiocu Bosku Colicu. Kazu da je to bio covek koji je stalno bio uz Tita, sa uvek otkocenim pistoljem, a onda kao nagradu dobio naredjenje da ide u Moskvu na školovanje. Postoji legenda da je Colic cak na Cercila potegao smajser kada je na Visu britanski premijer ponudio Marsala cigaretom iz tabakere. Po povratku iz Moskve rasporedjen je na duznost u Nis. Kada se pobunio, KOS je tu pobunu protumacio kao pobunu protiv Armije i optuzio ga za neprijateljski rad. Uoci Nove 1952. godine, uhapsen je u Domu JNA. Terecen je za spijunsku saradnju sa ruskim glumcem Igorom Beresnjevim. Po Titovom naredjenju, Bosko je 1946. godine, kada je sniman film “U planinama Jugoslavije”, ovom glumcu ispricao istoriju NOB-a. Kako je film radjen pre Rezolucije IB-a u filmu je prikazana i sovjetska pomoc prilikom oslobadjanja Jugoslavije. Zbog toga je major Colic optuzen za spijunazu i osudjen na smrt streljanjem. Nije streljan nego je poslat na dugogodisnju robiju. Robijao je u Bileci i na Golom otoku. Pusten je na slobodu 1957. ali je ponovo uhapsen 1958. i poslat na Sveti Grgur. Izlazeci iz zatvora, negde sezdesetih godina, major Colic je morao da potpise izjavu da nikada u zivotu nije video Marsala. Posle toga otisao je u unutrasnjost zemlje i zavrsio zivot kao prodavac srecki po kafanama.

Medjutim, velike akcije KOS-a dogodile su se sa velikim dogadjajima, sa raspadom Titove Jugoslavije.


Bilo je mnogo otkrivanja teroristickih akcija u JNA.
Kako je rekao jedan od ranijih rukovodilaca KOS-a “organi bezbednosti neprekidno su bili angazovani na pravovremenom otkrivanju i sprecavanju tajnih operacija stranih obavestajnih sluzbi i ekstremnog dela neprijateljske emigracije i separatistickih organizacija u zemlji koje su bile usmerene protiv oruzanih snaga i njenih pripadnika. Otkriveno je vise slucajeva klasicnog agenturnog delovanja prema JNA i vise stotina pripadnika ilegalnih grupa u JNA od kojih su neki imali pretenzije da izvedu klasicne teroristicke akcije u Jugoslovenskoj narodnoj armiji.”

Jedna od takvih desila se 1982. godine u mostarskom garnizonu. Vojnik Muja Nazmi koji je pripadao jednoj od albanskih ilegalnih grupa zeleo je da trovanjem staresina u Mostaru obelezi godisnjicu demonstracija od 11. marta 1981. godine u Pristini.

Takodje, bilo je i nekoliko slucajeva otkrivanja vojnih lica uhvacenih u spijunazi za vreme SFRJ gde su dva oficira bila vrbovana od strane Amerikanaca, a treci je prvo radio za Nemce, a potom kad su ga Italijani otkrili, radio je i za italijansku obavestajnu sluzbu.


Sigurno jedna od najpoznatijih akcija KOS-a bilo je hapsenje Janeza Janse i tzv. slovenacke grupe. Godine 1988. na sastanku u Saveznom MUP-u, kome su prisustvovali predstavnici svih organa bezbednosti kao i republicki sefovi unutrasnjih poslova na Banjici, Stane Dolanc je prisao tadasnjem nacelniku uprave vojne bezbednosti Iliji Ceranicu i pitao ga: Da li ste pohvatali one spijune koji su vam pokrali dokumenta u Ljubljani? General Ceranic je pozvao Aleksandra Vasiljevica, tada nacelnika Kontraobavestajnog odeljenja, i pitao ga da li ovaj zna nesto o tome. Vasiljevic nije znao nista. U kontaktu sa SDB Slovenije ustanovljeno je da je provaljen vojni dokument koji je imao oznaku drzavna tajna - strogo poverljivo. Pocela je potraga. Uhapseni su Janez Jansa, novinar David Tasic, kao i zastavnik Ivan Borstner, koji su dokument predali Francu Zavrlu, a on ga je potom objavio u ljubljanskom magazinu “Mladina”. Jansa i drugovi su tada napisali knjigu “Sedam godina posle” nakon koje je general Vasiljevic po odobrenju izasao sa sudskom dokumentacijom, odnosno sa dokumentacijom koja je teretila optuzene. Sve u svemu, bio je to jedan od uvoda u odvajanje Slovenije od Jugoslavije.

General Marko Negovanovic, koji je sluzbu preuzeo 1989. godine, rekao je za novine:

“JNA je bila jedna od najrespektabilnijih armija sveta. Medjutim, sa spoljnim i unutrasnjim destruisanjem SFRJ, logicno i neminovno je doslo i do destruisanja JNA. Mislim, da nisam subjektivan ako kazem da je u okviru JNA kontraobavestajna sluzba bila mozda jedina sluzba koja je ostala na visini nekadasnje JNA. To dokazuje i afera Spegelj.”

Verovatno najspektakularnija akcija KOS-a bila je afera sa generalom Martinom Spegeljom. KOS je ustanovio da se ilegalno uvozi oruzje u Hrvatsku kako bi se naoruzale paravojne jedinice i HDZ. KOS je reagovao brzo i preko “prijatelja iz Beca” javio direktoru carine i Saveznom MUP-u da u Jugoslaviju ulaze sleperi u kojima se nalazi oruzje i droga, kako bi ovi reagovali i izvrsili kontrolu. Nije reagovala ni Savezna carina ni Savezni MUP sa Petrom Gracaninom na celu. KOS krece u ofanzivniju akciju tim pre sto su saznali da su na carinu dolazili i sef hrvatske drzavne bezbednosti Josif Perkovic, sef bezbednosti iz Varazdina Ivan Dodik i sef MUP-a iz Cakovca Marijan Balaban, kao i veliki broj specijalaca. Pripremili su se da oni provere i utvrde sta se tu desava. Nameravali su prvo da pod vidom vojne vezbe zarobe slepere i utvrde sta se u njima nalazi. Medjutim, to nije dozvoljeno i naredjeno im je da samo prate gde ce to oruzje zavrsiti. U Spegeljevu grupu KOS ubacuje svog coveka kapetana Vladimira Jagara i definitivno saznaju da se radi o oruzju. Vojska je dosla do audio-trake na kojoj je snimak Boljkovaca koji je rekao Spegelju da je trebalo da radi preko MUP-a Hrvatske, a ne preko HDZ-a. Sredinom oktobra 1991. vojni pravnici su ocenili da to nije dovoljno za sud i da bi trebalo da se pribavi video-snimak. Vec 19. oktobra, dobijen je kvalitetan televizijski snimak, u trajanju od tri sata, u kojem su glavne Spegeljove veze provaljene i ciji je deo kasnije pusten u javnost. Tri dana kasnije Veljko Kadijevic sa Borislavom Jovicem gleda originalni televizijski snimak. Na kraju cele akcije KOS je imao podatke gde se nalazi preko 8 000 ilegalno uvezenih cevi.

Jos krajem oktobra 1990. godine sa madjarskim ministarstvom uspostavljen je kontakt i Madjari su upozoreni da su jugoslovenske vlasti upoznate sa uvozom oruzja. Madjari su rekli da o tome ne znaju nista, ali je cinjenica da je dotok oruzja iz Madjarske bio prekinut.


Doneta je odluka da 2. decembra na sedamdesetu godisnjicu Jugoslavije Veljko Kadijevic da intervju zagrebackom nedeljniku “Danas” i da se po izlasku novine, sutradan, krene u hapsenje preko dvadesetak lica. Formirani su timovi koji je trebalo da izvrse hapsenja. Protivteroristicki vod gardijske brigade, danasnje “Kobre”, bio je na svojim pozicijama i u 23 casa trebalo je da pocne hapsenje. Medjutim, general Vasiljevic je hitno pozvan u Beograd. Akcija se obustavlja, a Kadijevic Vasiljevica salje u Knin da dokumentuje naoruzavanje tamosnjih Srba.


Medjutim, umesto da se nakon toga pristupi realizaciji planirane akcije, detaljna informacija KOS-a upucuje se svim clanovima Predsednistva SFRJ 10. decembra 1990. godine, radi donosenja odluke o merama koje treba preduzeti. Tadasnji predsednik Predsednistva SFRJ Borislav Jovic odlaze raspravu o tom problemu za sledecu sednicu Predsednistva, za januar 1991. godine, a Stipe Mesic obavestava Tudjmana da je uvoz oruzja i stvaranje paravojnih formacija HDZ-a otkriveno. Umesto da vrati oruzje, vrhovnistvo dolazi na ideju da odstampa nekoliko desetina hiljada legitimacija rezervnih pripadnika MUP-a Hrvatske i podeli ih onima koji su oruzje ilegalno dobili na ruke.

Elem, donosi se odluka da se sa filmom izadje u javnost, Tudjman se ogradjuje od Spegelja, koji nije mogao biti uhapsen, jer je, navodno, doziveo infarkt i bio je u bolnici. U vrlo rizicnoj i komplikovanoj akciji KOS hapsi Djuru Decaka i Antuna Habjaneca, a kasnije i Vinka Belobrka.


Hrvati su trazili potom alternativni kanal za uvoz oruzja.
Operacija “Kanal” se u javnosti pojavila kada je bilo sudjenje generalu Vasiljevicu. Prva saznanja o ovom pokusaju Hrvata dobijena su 6. avgusta 1991. godine. Trebalo je da iz Konstance, iz Rumunije, dodju dva broda oruzja u Hrvatsku. Tu nije bilo reci samo o pesadijskom naoruzanju, vec su tu bile i protivavionske rakete, artiljerija, tenkovi iz Gdanjska, cak je pokusan i uvoz migova. Varsavski pakt se tada rasturao i bilo je oruzja na sve strane. U Konstanci, bilo je i oruzje PLO-a. Dok je Causesku bio ziv pruzao je veliku podrsku PLO-u. Medjutim, Causesku je “skinut” a oruzje je ostalo. Hrvati su zeleli da se domognu tog oruzja. KOS je ubacio svog coveka koji je imao brodove i koji je trebalo da to oruzje preveze, navodno, u Hrvatsku. Ideja je bila da oruzje ne stigne u Hrvatsku ili bar da zavrsi zaplenjeno negde u Jadranskom moru. Medjutim, posto je Jadransko more tretirano tada kao ratna zona, osiguravajuca drustva su trazila dodatno placanje za osiguranje tih brodova. Od svega toga nije bilo nista, ali je KOS otkrio tom akcijom devet kanala za uvoz oruzja u Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i jedan kanal za Kosovo.
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 18.1.2009. 16:55

Да сумирам најважније:

Prema istorijskim dokumentima, Josip Broz je postao obavestajac jos 1914. godine i to na austrougarskom frontu prema Srbiji. Titovi biografi su dugo godina precutkivali istinu da je Broz u Prvom svetskom ratu bio vodnik u bataljonu 25. domobranskog puka i staresina izvidjackog, tj. obavestajnog odeljenja becke armije. Njegov zadatak je bio da osmatra srpske pozicije, da upada na srpsku teritoriju, hvata zarobljenike, saslusava ih i od njih vadi vojne podatke o srpskoj armiji.

Tito je u Moskvu dosao krajem 1934. godine i u njoj bio u raznim razdobljima sve do 1939. Izvrsni komitet Kominterne mu je tada dao konspirativno ime Fridrih Valter, koje je Tito koristio sve do kraja Drugog svetskog rata. U tom periodu, Josip Broz se tako i potpisivao ispod svojih izvestaja Staljinu, odnosno Kominterni i NKVD. U Dedijerovoj biografiji Josipa Broza, o obavestajnim poslovima nema mnogo zapisa, samo se u drugom tomu “Priloga...” nalazi spisak svih Titovih tajnih imena. Njih ima oko sedamdeset. Ona svedoce o Brozovoj potrebi da iz bezbednosnih razloga prikrije svoj identitet, ali i da pod laznim imenom deluje kao politicar i kao obavestajac. Ovo su bili poznatiji Brozovi partijski, politicki, ratni, literarni, ali i obavestajni pseudonimi: Metalac, Brado por, Radnik, Georgijevic, Zagorac, Rudi, Vanja, Jirecek, Valter, Titus, Pebic, Caca, Ivica, Oto, Viktor, ing. Brkic, Titerman, Vaster, Spiridom, Vilim, Stari, Vanij, Petar, Isakovic, Novak, Tito...
. Sam Andrejev imao je velike primedbe na Valterov rad, posebno zbog njegovog raskalasnog privatnog zivota, a i zbog optuzbi Srebrnjaka da se Valter druzi sa jugoslovenskom burzoazijom. Broz je zbog toga bio pod partijskom i policijskom istragom, pa su ga Spiner i Andrejev uporno pratili. Josip Kopinic je, medjutim, uspeo da dokaze da je Broz cist, a da su drugi jugoslovenski komunisti sumnjivi, i to Gorkic, Miletic, i Srebrnjak.

Ivan Krajacic, koga je Broz najradije zvao Stef, je bio kljucni covek u Brozovom obracunu sa konkurentima iz stare komunisticke garde, kao sto su bili Gorkic, Markovic, Golubic. U tim burnim godinama za KPJ, izgradjen je prisan i poverljiv odnos izmedju Josipa Broza i Ivana Krajacica, koji je u uzajamnom razumevanju prevazilazio uspostavljene relacije generalnog sekretara KPJ i obavestajnog poverenika Kominterne. Kao covek od iskljucivog Titovog poverenja, Ivan Krajacic je licno Josipu Brozu preporucio Jovanku Budisavljevic za rad u Belom dvoru.

Krajem 1991, Son Dzervasi, disident americke politike koji se skrasio u Beogradu, rekao je, uz ostalo, da ovde uopste nismo svesni moci Jugoslavije koju je u svetskim razmerama izgradio Tito, koristeci se pokretom nesvrstanih. Titov stav je znacio 120 glasova u Ujedinjenim nacijama.
Velike sile mu nisu mogle nista.
A one su osvetoljubive, zajedno ce razbiti Titovu Jugoslaviju,
govorio je Dzervasi.
.

U Vojnom arhivu JNA svojevremeno su postojale fotografije Josipa Broza, austro-ugarskog podoficira koji stoji pored vesala sa obesenim Srbima, ali su ti snimci spaljeni po naredjenju generala Nikole Ljubicica. Ostala je samo slika Josipa Broza na polozaju prema Srbiji. Podoficir Josip Broz je bio toliko dobar vojni obavestajac, da ga je komanda predlagala i za odlikovanje. Tu medalju je Tito i dobio sezdesetak godina kasnije iz ruku Kurta Valdhajma, mozda, ponajvise zato sto je, kako misli Dobrica Cosic, Josip Broz u citavoj svojoj politickoj karijeri srpsko nacionalno pitanje resavao na austrougarski i austromarksisticki nacin. Sa takvim obavestajnim iskustvom, Titu nije bilo tesko da u Rusiji nastavi da bude vojni obavestajac, ali Kominterne. Ima u Jugoslaviji publicista koji su tvrdili da je Josip Kopinic stvorio Tita, a da ga je Ivan Krajacic unistio.

Kopinic je bio sef centra za Srednju Evropu, pa je Krajacic i od njega dobijao obavestajne zadatke. Za ovu trojicu komunista, obavestajaca i politicara, a posebno za Broza i Krajacica, pokazace se kasnije, vezuje se direktan nastanak, razvoj, a zatim i propast sistema bezbednosti i tajne policije u Jugoslaviji od 1945. do 1991. godine. A nijedan od njih trojice nije bio Srbin.
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 18.1.2009. 22:40

БЕОГРАД - У Бриселу је 20, 21. и 22. јуна 2003. године одржан састанак чија је главна тема била судбина Војводине. Скупу су присуствовали представници обавештајних служби Велике Британије, Немачке и Сједињених Америчких Држава.
Овај сусрет документовали су оперативци једне друге стране службе, која такође има интересе на овом подручју. На овом састанку донети су следећи закључци:
1. Изменити демографску структуру.
2. Војводину најпре економски потчинити куповином земљишта и предузећа.
3. Све банке и финансијске установе морају бити под контролом западних институција.
4. На културном плану јачати оне секторе цивилног друштва који пропагирају лабавије везе са Србијом.
5. На политичком плану форсирати и помоћи оне политичке опције које се залажу за лабавије везе са Београдом.
6. Инсистирати на питању денационализације и повратку имовине на стање пре Другог светског рата.
7. Радити на рестаурацији граница Аустроугарске монархије.
Према речима наших саговорника, закључци са овог састанка одлучујуће су утицали на формирање политичких одлука у Бриселу и Вашингтону које су се тицале судбине северне српске покрајине.
- Посебно је занимљив закључак који се тиче инсистирања на повратку имовине власницима који су напустили Војводину након завршетка Другог светског рата. Ради се о припадницима немачке мањине који су својевољно изразили жељу да напусте своја имања и одселе се у Немачку. Реч је о врло перфидној ствари. Сличан пример имали смо скоро са случајем обештећења Италијана који су живели у Хрватској и који су после 1945. протерани из Истре и Далмације. Италија је пре неколико година тужила Хрватску због овог случаја и тражила обештећење, које износи око осам милијарди евра. Како сада ствари стоје, Хрватска нема велике шансе да добије овај спор - каже наш саговорник и додаје да је сличан сценарио спреман и за Србију.

КО СУ СРПСКИ ДОУШНИЦИ?

Од свих бивших комунистичких европских земаља, Србија се једина није суочила с прошлошћу, а Закон о лустрацији помиње опозиција док се не домогне власти.

Када су пре неколико дана чешки медији открили да је и чувени писац Милан Кундера у младости био полицијски доушник, забринули су се српски Чворовићи. Можда су помислили да ће једног дана и Србија отворити тајна досијеа, а да ће грађани напокон сазнати ко су комшије и пријатељи који су их слали на Голи оток, намештали им отказе и безразложно их „цинкарили".
Не треба да се брину. Наше истраживање довело нас је до закључка да се то неће десити никад. И то из једноставног разлога - Чворовићи су и даље на задатку. Од свих европских земаља у којима је владао комунистички режим, Србија се једина није суочила с прошлошћу, а Закон о лустрацији који је најављивала опозиција одлазио је у заборав чим би се докопала власти.

Немачка за пример
Већина бивших комунистичких држава отворила је досијее о грађанима које су водиле њихове службе безбедности. Досијеа су отворена у Бугарској (2006), Чешкој (2003), Мађарској (1991), Босни (2000), Македонији (1998), Пољској (2001), Румунији (2005), Словачкој (2002), Словенији (2003).
- Немци су то урадили боље од других јер се једна држава укључивала у другу, што нигде није био случај. У широким масама постојала је не само жеља већ и свест о потреби и важности разградње диктаторског апарата - прича Драган Симеуновић.
Он каже да „држава не може постојати без државне безбедности", а да би објављивање списка доушника код нас било јако болно.
- Политички сектор морао се задовољити трансформацијом и стављењем БИА у службу интереса нове политике. Није било рационално предочити спискове сарадника јер би нова демократска служба имала проблем да стекне нове доушнике - закључује Симеуновић.
Први и једини корак који је направљен како би се завирило у тајна досијеа био је средином 2001. када је Влада Републике Србије донела уредбу о давању грађанима на увид досијеа Државне безбедности. Повлашћени су погледали своје архиве, али оно што их је највише занимало - ко их је цинкарио, остало је тајна. На крају је Уставни суд Србије, 19. јуна 2003. године, укинуо и ту уредбу, уз образложење да је то неуставан акт, односно да се та материја може регулисати само законима.
Крајем 2006, на иницијативу СПО-а направљен је нацрт закона по угледу на немачки, али га је радна група одбила. Некадашњи шеф београдске полиције Марко Ницовић сматра да се отварање досије неће догодити ускоро јер би један такав корак угрозио и доушнике и људе који су на челу државе.
Шта је с војском
- Док су били у опозицији, појединци су инсистирали на отварању досијеа, али сада када су на власти то им апсолутно не одговара јер би их угрозило. А што се доушника тиче, они су остајали исти. Како су се мењале структуре у тајним службама, нови шефови су их само преузимали - тврди Ницовић.
Зоран Мијатовић, начелник Београдског центра Ресора државне безбедности до 1998. и заменик начелника Ресора државне безбедности 2001, за Пресс каже да у Србији нема потпуне демократије ако не отворимо све досијее.
- Када то кажем, не мислим само на досијеа која води и Служба јавне безбедности већ и она које води Војска. Апсолутно идентично су радили и ДБ и Војска тако да су војни досијеи изузетно богати, као и полицијски. Али у Србији, поготово међу људима на власти, не постоји жеља ни воља да се тако нешто догоди јер им то није у интересу. Јер, отварање досијеа је врло сложено питање, то није библиотека у коју свако може да сврати и прочита шта га занима, већ јасно треба да се прецизира коме су доступна и у које сврхе могу да се користе - наглашава Мијатовић.
Некада високи функционер Државне безбедности Божидар Спасић сматра да се отварање тајних досијеа како то грађани очекују никада неће одиграти „јер би то изазвало невероватне ломове у друштву".
- Из искуства знам да су жене говориле против мужева, деца против очева, кумови против кумова. С обзиром на то да је служба државне безбедности Србије била најјача на простору бивше Југославије, то значи да би се открило неколико хиљада тајних агената, од којих су неки сада активни у политици и јавном животу - тврди Спасић.

У Србији се већ годинама само нагађа о томе колико су тајне службе „наштанцовале" тајних досијеа о грађанима и другим својим „клијентима", па се, према неким истраживањима, ишло у распону од 100.000 до 400.000 личности под обрадом.
Директор архива Србије Мирослав Перишић, коме је БИА предала укупно 64.327 досијеа, каже да само досије Драгољуба Мићуновића има 12.000 страница.
Спасић спада у групу од неколико хиљада грађана који су имали право да погледају свој досије, у коме су имена људи који су га пратили била прецртана црним маркером.
Оперативна обрада
- Досије се чита у присуству једног полицајца и не смете да га копирате, изнесите и причате шта у њему пише. То је фризирани досије на 600 страница, где је било писало с ким спавам, ручам, како живим, шта возим. Био сам веома разочаран и смучило ми се када сам видео чиме су се бавили - открива Спасић и објашњава:
- Сваки грађанин наше земље који има досије мора да зна да је он такозвана оперативна обрада службе и да служба по свом интерном закону прикупља сваку информацију о њему, па макар она била о томе да ли је тај човек изашао да купи хлеб. Да би то сазнала, полиција користи неколико метода - тајно вас прислушкује, посматра, фотографише, а пре свега, има агента који вас „цинкари". Е, нашу јавност највише интересује ко је цинкарош. То ће се тешко открити, можда тек у појединачним случајевима, и то најмање за 50 година - закључује наш саговорник.
Професор факултета политичких наука сматра да на овом тлу још живи уверење да је сарадња с државном безбедности патриотски чин.
- Разумљиво је да такве свести нема у земљама бившим чланицама источног блока нити би се она могла ичим бранити. Отуда и захтев да би био ред да се прво објаве имена оних који су радили или раде за неку страну обавештајну службу и тиме и државу, па тек онда оних који раде за своју. И на крају, може се веровати да је немали број људи који су активни у политици и одлучују о свему, па и о питању реформе сектора безбедности, и сам некада био део безбедносног система и да зато нема интереса да се ту ишта битније открива - закључује Симеуновић.
МРЕЖА ДОУШНИКА
У Историјском архиву Београда данас се налази више од 22.000 докумената које је пре неколико година предала Државна безбедност. Ту су персонална досијеа неких од најважнијих људи предратног Београда, међу којима и досије Драгослава - Драгог Јовановића, творца српске тајне полиције. Пресс је имао увид у његов досије, где се налази списак предратних и доушника Гестапоа. Објављујемо их први пут:
Српски обавештајни центар у Загребу
др Иван Мажуранић, Иван Мештровић, др Ритин, др Шркуља, др Дежман, Милан Ћурчил (најважнија културна и политичка имена Хрватске, прим. аут.)
Странке у Србији, конфиденти тајне полиције
н Радикална странка
Драгиша Цветковић (касније председник владе)
редом министри - Момчило Нинчић, Никола Узуновић, Бошко Јефтић, па даље Веља Вукићевић, Бошко Јефтић, Срета Сретеновић, Пера Талетов, др Нико Перић,
н Из Демократске странке
Воја Маринковић, Манојло и Милоје Сокић, Коста Комануди, Аца Мијовић, Драгутин Јовановић Луне, Светозар Прибићевић...
Агенти Гестапоа
- Стеван Клујић, директор установе „Земља и рад", наводно новинар
- Миодраг Савковић, чувени директор ЗОО врта
- Душан Теодоровић, професионални агент Гестапоа, има стан и сто у Руском цару
Породица Дињашки, Ђура Сарапа, Миле Кузмановић, Велмар-Јанковић, Таса Динић, Милан Бркић, Казимир Магашић...

Странке траже увид, а досијеа су тајна
Срђан Срећковић, СПО - СПО је једина политичка странка која се залаже за отварање досијеа. Када год смо покренули ту иницијативу, никад нисмо добили подршку других странака.
Драган Тодоровић, СРС - Нама је потпуно свеједно да ли ће се досијеи отварати јер, да су постојали подаци о неком из СРС-а, то би одавно било објављено.
Борислав Пелевић, СНС - Српска напредна странка залагаће се за отварање тајних досијеа. Да се види ко је ко.
Милош Алигрудић, ДСС - За отварање тајних досијеа потребно је направити квалитетне прописе који би регулисали ту област. Овде су се водили досијеи о сваком, о сумњивцима, али и људима који су били политички неподобни.
Владан Батић, ДХСС - ДХСС је прва странка која је званично предала Скупштини закон о отварању досијеа тајних служби 2003. године. Али нема политичке воље да се он усвоји, јер много виђенијих сарадника Удбе има у већини странака.
Бранко Ружић, СПС - Ми никад нисмо били препрека отварању досијеа тајних служби. Немамо разлога да се бојимо и будемо против тога. Очигледно да од 5. октобра до данас нема политичке воље да се то питање реши.
Весна Триван, ДС - До затварања овог издања проверавала став своје странке.
Стране агентуре
Шеф полиције даље наводи бројне стране агенте, комплетну официрску клику на плати код Британаца који су организовали пуч 27. марта, на челу с Бором Мирковићем, енглеским обавештајцем, италијанске конфиденте, углавном пуковнике из војске, доушнике у цркви и агенте шефа кабинета патријарха Варнаве.
Као службу која им је направила највеће проблеме наводи Италијане јер су после активирања планова на Балкану послали праве плејбоје у Београд и тако се инфилтрирали у београдско високо друштво. „Познато је да је њихов војни аташе, иначе главни шпијун у Београду, спавао са женом председника владе Милана Стојадиновића у кади пуној шампањца. Ето то су нам радили", наводи Јовановић.
Комунисти
Што се тиче комуниста, Драги Јовановић каже да је била пракса да постају доушници, али их у извештају наводи под псеудонимима: Буха, Клонфер, Мали, Жућа.
- У сећању ми је Ратко Митровић који је и пред Гестапоом и код нас одао све везе у Банату. - Јесте ли ви кроз јавност протурили вест о херојском држању Ратка Митровића?
- Допуштам ту могућност, пошто је то била једна од полицијских метода.
Иследник наставља питањима о Ђури Стругару, Вукици Митровић, Владиславу Рибникару, мајци Мирјане Марковић Вери Милетић, после чијег хапшења је настала највећа провала комуниста у Београду.
На крају, колико људи је радило тек за стране службе, најбоље видимо из оригиналног извештаја шефа СОЕ из Београда Џона Тејлора, који 27. марта шаље поверљив телеграм Черчилу:
„Од како сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Похвалу заслужује и Бенет који је открио Трифуновића. Исто тако, желео бих да нагласим да треба да похвалимо Ханау који је имао Тупањанина као главног адута. Нажалост потплаћивање нигде није успело као у Србији".
Е, сад замислите шта је данас...
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 18.1.2009. 22:44

СТРАНИ АГЕНТИ ВРБУЈУ ОФИЦИРЕ У ВОЈСЦИ СРБИЈЕ!

ВБА у последње две године спречила врбовање најмање шесторице официра ВС, поред западних, то раде и обавештајне службе суседних земаља, најчешће Хрвати
Стране агентуре покушале су у последње две године да врбују најмање шесторицу официра Војске Србије, сазнаје Пресс! И директор ВБА Светко Ковач потврдио је да је током 2007. спречено „неколико покушаја врбовања". Саговорник Пресса из врха ВБА каже да су последњих година за наше официре подједнако „заинтересоване" службе са Запада и из окружења, а посебно из Хрватске!
- Нас највише „буше" Хрвати. Они у покушајима врбовања користе родбинске и пријатељске везе. Међутим, активни су и агенти САД, Британије, Русије, али и Бугарске! Мало је познато да Бугари имају једну од најстаријих агентура у Београду... - објашњава извор Пресса. Он каже да је ВБА успела да спречи већину покушаја врбовања.
Најпознатији случајеви Мирка Похулека и Момчила Перишића
Најдрастичнији пример врбовања наших официра је пребег потпуковника Мирка Похулека крајем 2006. у британску амбасаду. Похулек је радио у Одељењу за везу са иностраним војним представницима, да би се само пет дана касније запослио као помоћник војног аташеа у Амбасади Велике Британије у Србији?!
Остаће упамћен и случај бившег начелника Генералштаба некадашње ВЈ Момчила Перишића, који је у марту 2002. ухваћен у размени докумената за новац са првим америчким обавештајцем за Балкан Џоном Нејбором. Њих двојицу привели су припадници војне безбедности у мотелу „Шарић" на Ибарској магистрали.
- Неки од официра су лично обавештавали своје претпостављене о понудама које су добили, али било је и случајева када је служба морала да реагује и да им стави до знања у шта су се уплели. Када откријемо да је неко од официра у контакту са страним агентима, ми их о томе лично обавештавамо и објаснимо да смо до таквих информација дошли јер су били на мерама надзора - објашњава наш саговорник.
Осуђено 38 шпијуна
Он каже да постоји неколико начина на које стране обавештајне службе покушавају да заврбују наше официре.
- Ради се углавном о млађим официрима који нису највишег ранга у Војсци, али су тренутно на неким врло осетљивим позицијама. Непосредни контакти страних служби с њима остваривани су и у Србији, али и приликом одлазака наших званичних војних делегација у иностранство. Контаката је било чак и у мировним мисијама. Што се тиче покушаја врбовања у земљи, они се углавном дешавају на разним пријемима које неки војни аташеи користе као добру прилику да ступе у контакт са нашим официрима, тако да је то углавном ишло преко страних амбасада у Београду - објашњава саговорник Пресса.
Генерал Александар Димитријевић, који је средином деведесетих био начелник Управе војне безбедности, каже да је највише страних шпијуна у редовима Војске откривено током ратова на простору бивше Југославије.
- Војне службе безбедности су у периоду од 1993. до 1998. године откриле, ухапсиле и процесуирале неколико десетина официра за које је постојала сумња да раде за неку страну службу. Правоснажно је осуђено њих 38, што значи да је доказано да су били агенти. Сви су осуђени на затворске казне - каже Димитријевић.
Нуде новац или уцењују
Професор Факултета безбедности Зоран Драгишић објашњава да стране службе имају развијену технологију врбовања.

ВБА надзирала 35 особа у 2007.
Светко Ковач је у последњем броју листа „Одбрана" открио да је ВБА у 2007. години надзирала укупно 35 лица.
- Примени мера надзора претходи велики број других мера и тек уколико се њима не реши проблем, а постоје основане сумње, предлаже се надзор. Мере надзора примењују се према најмањем потребном броју лица. Значи, ако је неко лице мета, то не значи да ће се надзор примењивати према свим лицима која су с њим у контакту. Ми смо у 2007. примењивали мере према 35 лица - изјавио је Ковач.
- Њих интересују тачно одређене информације и на основу тога траже „кртицу", која би те информације могла да им обезбеди. Онда траже психолошки профил особе која би могла да одговара, па се на крају са том особом ступа у контакт и почиње „обрада". Углавном се нуди новац, али има и случајева када се људи уценама натерају да шпијунирају. За посао тражења шпијуна задужени су страни војни аташеи који раде при амбасадама. То је њихов главни задатак - објашњава Драгишић. Он додаје да није изненађен успехом ВБА у онемогућавању страних агентура да врбују српске официре:
- Што се тиче војне службе безбедности, сви подаци говоре да последњих година имамо изузетно добру контраобавештајну заштиту и да кроз њу не може лако да „дува ветар", као што се то догађало раније. Зато и ови случајеви откривања потенцијалних шпијуна у ВС за мене нису изненађење.
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 19.1.2009. 21:40

Ватикан и све оно што се крије о Србима као сјајном народу

Погледајте ове видео снимке од Јована Деретића. Изузетан видео.
Ово су шокантне изнесене ствари. Веома интересантно.


Не траје дуго, снимци су по 10 мин.

Први део:
http://au.youtube.com/watch?v=KfyElc9KpXI
http://au.youtube.com/watch?v=8zd9omxb5 ...
http://au.youtube.com/watch?v=OsDcRzLoB ...
Други део:
http://au.youtube.com/watch?v=3pIIbO5K_Xs
http://au.youtube.com/watch?v=1bCShS5kb ...
http://au.youtube.com/watch?v=JxWQPT9Lb ...
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 19.1.2009. 21:41

-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 21.1.2009. 16:18

Само један од многобројних доказа у прилог НОВОЈ СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ:
opanci.....jpg
Istanbul15.jpg
Istanbul15.jpg
180px-Opanci.jpg
180px-Opanci.jpg (7.18 КиБ) Прегледано 1325 пута
opanak_veliki.jpg
opanak_veliki.jpg (17.81 КиБ) Прегледано 1325 пута
Приложени фајлови
muzicari - dvojnice.jpg
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 21.1.2009. 16:20

На слици која показује музичаре види се и двојница!
Хетити су носили опанке

"a slici muzičara upada u oči instrument svirala-DVOJNICE, i danas je Srbi sviraju kao u pradavnini.Elini su, po zauzeću današnje Male Azije preimenovali instrument u diaulos. Dvojnice su takodje tipičan instrument za sve tzv.slovenske narode- starija verzija ima jednu rupicu na jednoj "cevki", a 6 na drugoj , a novija ima više..."
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 21.1.2009. 16:27

лепота српског народа огледа се не само у лепоти његове душе... већ, поред осталог, и у његовој традиционалној народној ношњи:
Srpska devojka.jpg
1.jpg
beograd09.jpg
beograd09.jpg (31.55 КиБ) Прегледано 1324 пута
Bokelj.jpg
pirotski01.jpg
pirotski01.jpg (27.18 КиБ) Прегледано 1324 пута
9.jpg
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 21.1.2009. 16:39

boskrajina05.jpg
boskrajina05.jpg (31 КиБ) Прегледано 1317 пута
crnagora01.jpg
crnagora01.jpg (33.85 КиБ) Прегледано 1317 пута
backa02.jpg
backa02.jpg (33.66 КиБ) Прегледано 1313 пута
cetinjeah5.jpg
kospom01ue0.jpg
kospom01ue0.jpg (31.1 КиБ) Прегледано 1312 пута
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Србија

Порука Ruzica 21.1.2009. 16:44

backa03.jpg
backa03.jpg (26.46 КиБ) Прегледано 1311 пута
IMG_1586.jpg
glampolje01.jpg
glampolje01.jpg (23.16 КиБ) Прегледано 1308 пута
jablanicki01.jpg
jablanicki01.jpg (25.14 КиБ) Прегледано 1306 пута
lika03.jpg
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
ПретходнаСледећа

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Bing [Bot] и 3 гостију