Milos Crnjanski

[Milica]

ESEJ O ESEJIMA MILOSA CRNJANSKOG

Najlepsi eseji Milosa Crnjanskog su oni koje je izrekao o dobu
romantizma. Pisao je o romantizmu nadahnuto inspirisan tim neiscrpnim
bogatstvom jedne epohe koja je zracila velikanima nase
knjizevnosti:Njegosem, Vasom Zivkovicem, Djurom Danicicem, Zmajem,Lazom Kosticem.

U knjizi”Poezija Crnjanskog i srpsko pesnistvo” , Aleksandar Petrov kaze: “ Crnjanski najvecu paznju posvecuje razdoblju naseg romantizma, kojeg je, pisuci o Vasi Zivkovicu nazvao najlepsim dobom nase knjizevnosti. On pise o nasim najvecim , s izuzerkom Branka Radicevica, romanticarskim pesnicima.”

U romantizmu Crnjanski vidi izvor, pocetak, snagu, oslobodjenje naroda. Opijao je Crnjanski svoj duh tim bujicama reci, stihova koje je donelo vreme romantizma, vreme koje je donelo jednu novu svetlost i jednu novu misao o “ neprolaznom” i necem “ljubicastom i nadzemaljskom”.
U eseju Razmisljanja o Njegosu, Crnjanski upravo govori o toj pobedi svetla nad tamom, pobedom svesti nad beznadjem smrti koja je ubijala vekove.

Lazar, Njegos i Branko. Njihov duh Crnjanski uzdize iznad ovozemaljskih elemenata, stavlja ih u neku visu ravan daje im piedestal nebeske vecnosti. Lazaru daje nebo ,Njegosu sunce, Branku zvezdu.
Lazar bira carstvo neba i Crnjanski to obelezava kao prvi lirski momenat. “Ucini mi se da vidim kad beli Lazar bira izmedju carstva zemaljskog i nebeskog i prilazi nebu. Prvi lirski momenat.”

Njegos, skida tamu lovcensku i suncem svoje svesti obasja lice Boga Lirike…

Po Crnjanskom, romantizam je doba prelaska iz epike patnje u liriku, iz poetike kolektivnog u samosvest originalne individue. To je onaj cas svesti, to nadzemljsko i neprolazno kada je Njegos progledao duhovnim ocima.”U nesvesti su slatke i sve mogucnosti. To je momenat, po drugi put kao Lazarev nepovratan. Cas svesti , sjajan kao pun mesec nad Jadranom. Negde postoji nadzemaljsko i neprolazno. Njegos vidi”

Sama pojava Njegoseva ,njegov lik, lepota i zivot fasciniraju Crnjanskog vise nego njegova dela u kojima on ne nalazi filozofska tumacenja, vec samo zbir crnogorskih poslovica. “Svakako da su neki podaci njegovog zivota budili u meni komplikovane zudnje i divljenje, dok su njegova dela sama po sebi , ostavljala na meni utiske vrlo jednostavne i cesto proste.”

Medjutim, u pesnistvu Njegosa, Crnjanski vidi trag Sarajlije, grckih klasika, narodne pesme.”On smatra da se u Njegosu ispunilo” neispunjeno bice Sarajlije,cak da ono najlepse u Njegosevu pesnistvu odavde proistice: “vracarska car Njegosevih lirskih mesta, a ono sto nije natprirodno u pesnistvu i ne zanima me. “Stih Sarajlijin on prepoznaje u “baroknoj patetici vladocinih stihova”, a njegov trag” na uzburkanom jeziku Njegosevom…” Crnjanski kaze: “Ne citam odavno njegov sadrzaj, no slusam taj govor sto me dize svakog leta i stapa sa planinama nad Risnom I Budvom, pepeljastom, kao izgorele urvine jedne prostrane planete, u plavom nebu.”

Crnjanski voli taj zamrsen Njegosev stih i jezik, taj stih koji ga je ocuvao i izdvojio od prolaznosti cak i onda kada si Austrijanci raskopali vladicin grob, oskrnavili svetinju Lovcena. Daje svedocanstvo o jednoj svirepoj uspomeni iz doba austriske okupacije 1916. godine. Ali, ipak svetinja, pesnik nad pesnicima, kako ga Crnjanski naziva, vracen je vrh Timora, vracen je medju oblake: “ stasom lepsim od svih muskih u nasem narodu i dusom bezmernom i oblacnom kao nebo iznad Lovcena, da pocivaju i uticu na nas , zauvek.”

“U Njegosevom pesnickom delu, nimalo hriscanskom i svetackom “on prvi vise nije hriscanski kljast i sumoran “ , Crnjanski istice “ duboku uvidjavnost” i uzdrzanu ironiju prema prolaznosti, ali iznad svega zamrsenost i “ vedrinu njegova stiha” i “ bujicu njegovog jezika vedrog- koji spira, odnosi vremenom sve naslage stranih kultura I putovanja “ koji je dno naroda.

O Branku Radicevicu Crnjanski nije napisao nijedan esej. Ali, Branko na tom nebu lirskog beskraja svetli onim najsjajnijim, pravim i neprolaznim sjajem Zvezde Zornjace.U Brankovim stihovima Crnjanski prepoznaje to individualno, culno, meko i blago lirsko.

Kada pise o Vasi Zivkovicu kao preteci romantizma, Crnjanski kaze: “ Za njim nam je dosao Branko.”

Pisuci o Njegosu opet pominje Branka:” Odmah sa tim u vezi vidim i Strazilovo , mekse i blaze i culnost Branka. Daleko od epskog, zubor zalosti, i zud za stapanjen , lirske stihove. Zvezdu Zornjacu.”

U eseju o Zmaju medju najvece poetske vrednosti ubraja i Branka :” Glas Brankov, veliki deseterac Vladike Rada, vanredna lirika Laze Kostica , dublje su poetske vrednosti u nasoj knjizevnosto od velike vecine Zmajevih stihotvorenija.”

Crnjanski pise esej o proslavi stogodisnjice rodjenja Vase Zivkovica. On ne zeli da govori suvoparno o knjizevnim raspravama, kulturnim i politickim zaslugam slavljenika, vec zeli da govori o necemu sto je vecno, a to je duh coveka koji je doneo jedno veliko oslobodjenje od poetike kukanja i jadikovanja, od proslosti pune patnje, umiranja.Crnjanski Vasu Zivkovica naziva pretecom jedne nove knjizevnosti kojoj je osnovna vrednost i zakonitost poetike- radost. On kaze:” Mesto slike giganta koje oteo oganj bogovima pokazacu vam pitomiju sliku, rascvetalu Frusku goru u doba karlovackih djaka. Vidimo li kako sa vinograda silazi pred gomilom razdraganih djaka, svestenik, preteca, cije su tolike pesme nosile naslov prolece, i koji, srusen od ugusenog bola pred krstom, jos ima moci i otmenosti da napise nalepsu recenicu toga doba:” iz tuge sa radost radja.”

Crnjanski Vasu Zivkovica naziva pretecom, ali i “ glasnikom rumenog zivota.” Spominje da je “ Dr Jovan Skerlic davno odredio pocasno mesto nasem slavljeniku kao preteci romantizma u istoriji nase knjizevnosti- njenom najlepsem dobu.”

Ali, u jednom drugom eseju Na grobu Djure Danicica vise ne cujemo pesmu proslavljanja, vec slutimo gorcinu Crnjanskog koji pise ovaj esej kao opomenu drzavi i svima onima koji zaboravljaju na velikane. O onima koji ni malo ne brinu o grobovima svetinja.

Crnjanski daje opis groba Djure Danicica koji se nalazi na groblju Sv. Marka . Daje jednu atmosferu tuzne i odvratne smrti , opis zapustenih humki grobova obavijenih u vecernju jesenju maglu.

Pun je ovde Crnjanski gorcine i cinizma kada govori o naucnim drustvima i akademijama koji na svecanim sednicama proslavljaju rad i zivot filologa, a tamo, daleko od svecanih sala je grob do kojeg ne dopiru reci sa svecanih priredbi.Grob, zapusten, nem.” Slusa oko sebe psovku.Ubista se u Beogradu tu najcesce desavaju.Rasporene piljarice nalazi u krvi policija, ujutru, iza njegovog groba. Nocu lopovi dele pare na njegovom grobu.”

Crnjanski pisuci esej o stogodisnjici rodjenja Djure Jaksica, Biserni stihovi o Veneciji, pobija jednu”licemernu teoriju” koja se razvila u romantizmu, a to je misljenje da srecan pesnik ne moze da napise dobru pesmu, nego se uspela umetnicka dela radjaju iz patnje i gorcine.

Jer odusevljen je Crnjanski stihivina ekspozicije u drami “Jelisaveta knjeginja crnogorska”, opisima Venecije i mora koje je Djura tako umetnicki oblikovao, a bio je smo ucitelj u Sabanti, bez skole i znanja, koji cak Veneciju nije ni video. Djuri manjka skola ali zelja i snaga za stvaranjem, trenuci nadahnute inspiracije su ono sto krasi ovog pesnika.” Kao i svi sto se zlopate po ovoj teoriji za pocetak, za zamisao, za divote prvih scena imao je volje, odusevljenja, dara, svesti.”

Crnjanski je nadahnuto pisao svoja tri eseja o Zmaju, onda kada trazi ono sto je u njemu neprolazno, onda kada ga naziva “pesnikom zivota”. Njegovo pesnistvo oznacio je kao neposredno, blisko narodu , on je pesnik zivota i porodicnih radosti.” U pesnistvu Zmaja sacuvane su poeticnosti zimskih veceri, nasih varosica, proleca, sav jedan zivot proslog stoleca, od svoje mladosti do starosti, sve gorcine, sva odusevljenja i sve slike sto su prosle nasim zemljama od godina buna do pocetka xx veka.”

Crnjanski smatra da je Zmaj kroz svoje pesnistvo izrazavao osecanje citavog naroda. Oseca ga kao pesnika koji izrazava duh citave jedne epohe, druge polovine devetnaestog veka . Za romantizam on kaze: “ No pesnistvo naseg romantizma i nije uopste pesnistvo literarno, vec poeticnost citave druge polovine devetnaestog veka zajedno sa svojim politickim zivotom, politickim borbama, ustancima, neizmernim patnjama i ratovima, romanticarskim licnostima i pateticnom svakidasnicom.” “ Crnjanski je zeleo da stvori celovitu sliku Zmaja pesnika u koju bi se smestio i “ pesnik novinar” , pesnik preteca jednog socijalnog stihotvorstva, katkad zaista banalnog i pesnik koji je umeo da peva ono sto su svi osecali.”

Smatra da je Zmaj pesnik Srpstva, pesnik uz cije se stihove odrastalo, ucilo, patilo, radovalo, onog Srpstva koje je Zmaja nazivalo drugom i bratom.

Crnjanski pobija tezu da pisci popularni u narodu ne mogu da budu veliki pisci. A Zmaj je bio veliki jer je dodirnuo samu dusu naroda. Crnjanski pravi lepo i uspelo poredjenje da nesto sassvim obicno i naizgled malo moze da bude snazno u svojoj lepoti i nadahnutosti.” Zmajev dah, sto zafreva i sto uvek ima u sebi moc prenosenja osecanja, kao sto ljubav bude i umeju da kazu cesto i obicne drscuce reci, vise od misli najuzvisenijih i stihova najzanosnijih.”

U eseju Neprolazno u Zmaju, Crnjanski pise povodom dvadesetpetogodisnjice smrti ovog velikana. Velikana koji je pevao za narod a njegove pesme bile su bliske i razumljive svima, onima koji tek sricu prva slova, onima koji zale, onima koji pevaju u veselju. “ Neprolazno u Zmaju Crnjanski je otkrio u zivotu koje je ponelo i sacuvalo njegovo pesnistvo iz jednog prohujalog doba. U tom spomenu na ono sto je bilo i proslo, a u pesnickom delu ostalo sacuvano u riznici, zapravo “ Srpstvo kakvog vise nema” , video je Crnjanski “ znak pravog pesnistva ono sto se obicno naziva veliko u takvim delima”.

Tema Crnjanskog u eseju iz 1933. godine je opet Zmaj ovaj put povodom stogodisnjice Zmajeva rodjenja. I on sam daje ovim esejem doprinos secanju na ovog romanticarskog velikana, smatrajuci da bi citava godina trebalo da protekne u znak secanja na Zmaja.

Za Crnjanskog Zmaj je veliki jer trenutak svakidasnji, obicni pretvara u toplu poeticnost. Ne predstavlja ga kao pesnika prokletog, vec voljenog.”Ne kao pesnik sanjalo, u ocima gomile proklet i sumanut, nego kao najbolji momak u selu, uvek oran za pesmu i salu. Zmaj je zadobio sva srca u nas. Imao je u svojoj poeziji, skoro bi smo rekli,crtu domaceg lekara koji nas zna i prati od detinjstva, poznaje dobro i leci od svake boli, u svakoj prilici prigodno.”

Za Crnjanskog je poezija traganje za neprolaznim i ostvarenje neprolaznog. U svojim esejima on traga za tim neprolazno vrednim. Duh romanticarske epohe nadahnuo je Crnjanskog, osetio je taj impuls nase najbolje epohe, jedan izvor poetskog zara, sjaj svesti u kojoj su poetski duhovi nadrasli kolektivno i pretvorili se u originalnu individualnost.

Koriscena literatura:
Literatura: Aleksandar Pertov "Poezija Crnjanskog i srpsko pesnistvo", Nolit 1988.



PESNIK NOVOG SVETSKOG BOLA

Svako na svoj nacin dozivljava svet oko sebe i pojave u njemu. Rat? Vladimislav Petkovic Dis doziveo je rat kao tragiku, Bojic kao apotezu...
Crnjanski i njegova posleratna generacija kao slom iluzija i mucno otreznjenje.
Moderna poezija izmedju dva rata objavljuje se gorkim i prkosnim strofama "Ode vesalima" i "Vojnicke pesme", a potom, nostalgicnom i bolnom smirenoscu prozaicnih i blagih stihova “ Sumatre” Posleratna duhovna klima razocarenja i klonuca dostigla je svoj najvisi umetnicki izraz u poeziji Milosa Crnjanskog.
Ipak u “Lirici Itake”, a narocito u “Strazilovu”, susrela su se i divno uskladila dva veka srpske poezije: ona davnasnja, elegicna i meka, i nova, slozenija i nemirnija osecajnost modernog coveka, utancana sluha za najskrivenije unutrasnje kretanje i sveopstu povezanost bica i stvari. Pesnik jednog novog :svetskog bola” Crnjanski nije raskinuo sa tradicijom, vec je svoju “sumatraisticku” viziju sveta prelio dahom rodnih vinograda i otkrio prisno nase rezonance za nemire svoga veka. (Zoran Misic, Antologija srpske poezije (BIGZ,1956)

VOJNICKA PESMA

Nisam ja za srebro ni za zlato plako,
niti za Dusanov sjaj.
Ne bi' ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

A sta je meni do ti mramorni' dvora
Tucnog ponocnog sata,
sto ocima slepim odbijati mora,
sestri sramnoj od brata.

A sta je meni do velmoza u svili,
sa sokolom na ruci.
Otac mi je sebar sto na tocku cvili,
a kcer mi glodju vuci.

Bas nista me za crkve dusa ne boli,
za silnoga cara dom.
Za grcke ikone polegusa goli'
u robovskom hramu mom.

Dao je njinoj dusi oprostaj
guslara seljacki poj.
U njivama mi je saranjen lelek taj,
u prokleti vecan znoj.

Nisam za srebro ni za zlato plako,
niti za Dusanov sjaj.
De bi' ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.


ODA VESALIMA

Sto ste crne kao krst?
I masne ko mesarska vrata?
Ta senka vam lici na mac cvrst
a skuplje ste od zlata.

Sto se krijete u robijaski vrt,
i cvetate iza zida?
Jos nas ima sto volimo smrt,
i na vama visiti od stida.

Sto ne bi posle na vrhunce,
Ko kraljevi i vodje?
Silnije ste no jarko sunce,
nek vam se klanja ko prodje.

Ta grlili smo gore od vas
i nosili na oltare
Pa kad Isus ne spase nas,
vase ce ruke stare.

Ta vi ste jos svakom narodu doneli
Ponos i spas i radost.
Ta k vama su isli koji su hteli
cast na svetu i mladost.

Pa sta bi dosle tako tajno
i pognule svoju glavu?
Hocemo da vas docekamo sjajno
sa pesmom u vasu slavu.

Lepse se na vama po nebu seta,
po zemlji ima blata.
Cvrsce grlite no nevesta zakleta
oko mlada vrata.

Pa kad je srce ludo tako
da vise voli postenje
i sve za cim je svet toliko plako
no pomije i korenje.

Sto bi se krile u robijaski vrt
i cvetale iza zida?
Jos nas ima sto volimo smrt
i na vama visiti od stida.

Sta ste crne kao krst?
I masne kao mesarska vrata?
Ta senka vam lici na mac cvrst,
a skuplje ste od zlata.


SUMATRA

Sad smo bezbrizni, laki i nezni.
Pomislimo: kako su tihi, snezni
vrhovi Urala.

Rastuzi li nas kakav bledi lik,
sto ga izgubismo jedno vece,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno tece!

Po jedna ljubav, jutro, u tudini,
dusu nam uvija, sve tesnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala, kao,
iz zavicaja, tresnje.

Probudimo se nocu i smesimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.


LAMENT NAD BEOGRADOM


JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, tresnje u Kini,
prividjaju mi se jos, dok ovde cutim, bdim i mrem
i lezim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to vise i nismo mi, zivot, a ni zvezde,
nego samo cudovista, polipi, delfini,
sto se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urlicu: " Prah, pepeo, smrt je to."
A vicu i rusko "nicevo" -
i spansko "nada".


Ti, medjutim, rastes, uz zornjacu jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperis, i kad ovde zvezde gasnu,
i topis, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajis kao iskopan stari mac.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plac.
A kad mi se glas, i oci, i dah, upokoje,
Ti ces me, znam, uzeti na krilo svoje.


ESPANJA i nas Hvar,
Dobrovic mrtvi, sejk sto se u Sahari beli,
prividjaju mi se jos, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao pes.
Samo, to vise nismo mi, u mladosti i moci,
vec neki papagaji, cimpanzi, neveseli,
sto mi se smeju i vriste u mojoj samoci.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche! " dere.
Drugi mi sapuce: "Cadavere!"
Treci: " Les, les,les."


Ti, medjutim, siris kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budis veselost, sto je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistas, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orac peva, i u zimsko doba,
prelivsi krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ces me, znam, poljubiti kao mati.


TI, PROSLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
prividjate mi se jos, kao san, talas, lepi cvet,
u drustvu maski, koje je po meni doslo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija sto se plavi,
nego neke rusevine, aveti, i stecci,
sto ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kazu: " Tu lezi pasa! - Prosjak! - Pas!"
A vicu i francusko "tout passe".
I nase " proslo".


Ti, medjutim, stojis nad sirokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao stit.
Ti pevas vedro, sa grmljavinom dalekom,
i tkas u stoleca, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imas streljaca pogled prav i nem.
Ti i plac pretvaras kao dazd u sarene duge,
a hladis, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dodje cas, da mi se srce staro stisa,
Tvoj ce bagren pasti na me kao kisa.


LIZBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
prividjaju mi se jos, dok mi zizak drsce ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to vise nisu, ni zene, ni ljudi zivi,
nego neke nemocne, slabe, i setne seni,
sto mi kazu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im zivot bas nista nije dao,
pa sapcu " nao, nao, nao"
i nase " ne, ne".


Ti, medjutim, dises, u nocnoj tisini,
do zvezda, sto kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slusas svog srca lupu, u dubini,
sto udara, ko stenom, u mracni Kalemegdan.
Tebi su nasi boli sitni mravi.
Ti biser suza nasih bacas u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ucuti, da spi,
uzglavlje meko ces mi, u snu, biti, Ti.


FINISTERE i njen stas,
brak, poljupci bura sto je tako silne bila,
prividjaju mi se jos, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u proslosi, slusam, njen korak, tako lak.
Samo, to vise nije ona, ni njen glas nasmejan.
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
sto vice: zrak svake srece tone u Okean.
Pa mi mrmlja reci "tombe" i "sombre".
Pa kresti njino " ombre, ombre". -
i nas "grob" i "mrak".


Ti, medjutim, kreces, ko nas labud vecni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor recni,
Ti se dizes, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja cu negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko sto uz mrtvog Tuarega cuci mati,
Ti ces, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dusu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.


ZIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pucini,
prividjaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca naseg pozorista.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili vise,
nego neka pena, trenuci, sapat u Kini,
sto sapce, kao i srce, sve hladnije i tise:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, tresnje, ni mandarin.
Niko i nista.

[Српски херој]

Na sajtu smo objavili vest o putopisima Milosa Crnjanskog, objavljenim u izdanju beogradske "Prosvete", svakako vredno delo za citanje, jednog od klasika srpske proze.

http://sn.srsforum.com/arhiva.php?id=310

[Milica]

Obrisala sam tekst koji sam duplirala
da ne bi upis ostao prazan, uz srdacne pozdrave iz Banata i jedna pesma.

S puta po Lombardiji
1. Ravena
"Lorsk, la grande, Byron, alle quitte Ravenne
Et cherzhes, sur les, mers, kelk plague loentenne"...
Alfredo du Misse

Lutam, jos, modar
Po, brezuljcima, rujnim
Lutam, jos bodar
Po; vidicima, necujnim.

Vidici sve; su, mi tesnji
U grimizu: i agatu
I sanjam, o jednoj tihoj tresnji
Urasloj u tarcuzak i “lepu katu”
Sto raste-bas u ovome satu-

Tamo daleko, u Banatu.

II. Pestum
"Les champe, n'ete point, noir, les cie, n'ete, pas, morn
Non, la joure, rayone , dansse une azure sanse born".
Victoire Iggo

Lutam, jos, rovit
Po; gorama, sinjim
I, vetrom; ovit
Vidicima, se, kinjim.

Vidici me ovi gube-
I sanjam, dok lutam, svuda
Sta, li, rade svilobube
U ovome, satu

Tamo, u senci, onog duda
Sto, veseli, baba-Natu
-U Banatu.

[Milica]

http://www.nbs.bg.ac.yu/00000061.jpg
Kada mirno oko istoricara bude procenjivalo vrednost knjizevnog veka koji je za nama, jedno od najvisih mesta u hijerarhiji dometa morace da pripadne Milosu Crnjanskom.

Poeme Strazilovo i Lament nad Beogradom, neke pesme iz Lirike Itake, roman Dnevnik o Carnojevicu, i onaj drugi, u istini monumentalan, ne samo brojem od preko hiljadu stranica, SEOBE, fragmenti iz ne manje obimnog dela Kod Hiperborejaca, delovi putopisne proze, narocito iz knjige Ljubav u Toskani, dvotomni Roman o Londinu-antologijske su celine u celini sabranih dela Milosa Crnjanskog. S Milosem Crnjanskim, melanholija jednog novog tipa, raskos jednog etericnog lirizma, dozivljaj sveta u kom se mesa zudnja za apsolutnim i neiskazanim, ZA PLAVIM, BEZDANIM, PROVIDNIM DALJINAMA, ZA MIROM I SREDJENOSCU LJUDSKOG ZIVOTA, ZA LEPOTOM I POVEZANOSCU SVEG STO POSTOJI, naselila je prostore nase knjizevnosti izvan svih konvencija i mimo svih izrazajnih standarda.
Rodjen je u Cangrdu (Madjarska). Studirao je istoriju umetnosti u Becu a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na studije u Beograd dosao je iz rata, u ostacima uniforme austrougarskog oficira. Radio je kao profesor i novinar, a od 1928. g. i u diplomatskoj slizbi.
Nalazi se na celu modernistickog pokreta u knjizevnosti u traumaticnim godinama posle Prvog svetskog rata. Drugi svetski rat zaticega ga u Rimu, iz koga odlazi u London i tu ostaje dve i po decenije kao emigrant, sve do 1965. godine kada se vraca u zemlju.
Zbog politickih pogleda, posebno zbog autorskih tekstova i uredjivacke koncepcije lista "Ideje" Crnjanski je bio obelezen kao desnicar, pa i kao covek krajnje politicke desnice.
Proces oslobadjanja od staljinistickih stega u kulturi ali i u drustvenom zivotu, zapocet pedesetih godina, koji je omogucio liberalizaciju odnosa prema stvaralastvu i stvaraocima, omogucio je nesmetani povratak Crnjanskog iz emigracije.
Generaciji cijoj je mladosti oprljio krila Prvi svetdski rat, bio je zajednicki jezik neverice, pometnje i obeznadjenosti. Ali u tom zajednickom sudbinskom dozivljaju bilo je i mnogo specificnosti koje su se cinile razlicitim sudbine ovih ratnika i svedoka rata.
Kod Crnjanskog, apsurd rata, spojio se sa apsurdom posrednog ratovanja protiv svojih sunarodnika, Srba.

Besmisao rata imao je, dakle dva vida, oba pogubna. Prvi sam cin rata, zigosao je Crnjanski vec u mladalackim svojim stihovima (Lirika Itake, ) zucno i britko, ne stedeci nikoga, ponajvise sebe. Kad vreme stisa strasti i kad smireno oko pesnika iscita istoriju ovog tla, drugi ce se vid pomenutog besmisla izliti u monumentalnu gradnju Seoba. (1929), u egzercir melanholicnih sabljasa Isakovica, sto po evropskim bojistima lome kosti za svetinju tudje zastave i carski tron Marije Terezije ili imperatorke Jelisavete Petrovne. Istorija se pobrinula da " oficiri", knjizevni junaci romana Milosa Crnjanskog, budu cesci gosti pesnikovog sna, od spokojnih gradjana, vatrenih artista i mirnih konteplativaca.
Romani Milosa Crnjanskog, Dnevnik o Carnojevicu (1921), prvi tom Seoba, Drugi tom Seoba (1962), Roman o Londonu (1971) jedinstveni su u izboru profesije glavnih junaka. Oni su ratnici, ofiri. Ima ih iz osamnaestog, devetnaestog a i dvadesetog veka. Ne samo da su ti knjizevni junaci ratnici, vec su i poreklom iz vojnickih porodica. Jego blagorodije Pavel Isakovic, prve klase kapetan, major Jurat Isakovic, prve klase lajtnant Petar Isakovic i major Trifyn Isakovic- junaci drugog toma Seoba, imaju u svojoj hronoloskoj pozadini obersta Vuka Isakovica, glavnog junaka prvog toma Seoba. Oficir je i knjaz Nikolaj Rodionovic- junak Romana o Londonu.
Paradoksalno je da najpoetskiji romani naseg jezika imaju oficire za glavne junake.
Prvi u koloni ratnika u hronoloskom sledu stvaralastva Crnjanskog jeste Petar Rajic, ratnik sa Galicije i glavni junak Dnevnika o Carnojevicu, koji kazivanjem u prvom licu predocava ratni vihor i sebe "slamku medju vihorom".
Od ispovesti jednog neobicnog ratnika nastao je roman koji predstavlja datum nase knjizevne istorije, i naseg modernog romana.

Ali vratimo se najpre nosiocu price, glavnom junaku: u cemu je njegova neobicnost?
Rat, bolest, zene, zavicaj, porodica, nasilne smrti-sve ono sto se zbiva u Rajicevom zivotu- ostavlja junaka (prividno?) ravnodusnim.

Ali drugo jedno zbivanje, koje se dogadje u snu ili u sanjarenju, dobija razmere neceg dramaticnog. Tada se javlja onaj sto je Rajicu vise no brat, njegova stalno prisutna sen, sin drvara Carnojevica, licnost koja izmice sledu realnih dogadjaja, harlekin zivota sto juri prostranastvima za uvek plavljim nebom, za utesnim vodama, za obalama nigdine, sireci svoju melanholiju i svoju ludu veru da je sve u vezi, da sve ima odjek, osmeh njegov i biljka s one strane okeane; hionoticna sanjalica koja je u stvari licnost u licnosti Petra Rajica i koja ovoga cini homoduplexom.
Carnojevic se javlja kao sto se javlja bilo ko od klasicnih dvojnika u knjizevnosti. Kao onaj iz Hofmanove price ili Kalderonove drame. i onaj iz dela Ahima od Arnima , Stivensona ili Edgara Alana Poa.
Tandem Rajic- Carnojevic predstavlja antropoloski model stvarnosti kod Crnjanskog; pod udarcima zivota bice napusta svoju realnu uslovljenost, hrli ka nepoznatim predelima, gubi se u plavetnim daljinama, nastanjuje nove, imaginarne prostore, koji nude uspokojenje i mir.

Carnojevicu. Istorijaska realnost XVIII veka, veliki pokreti masa, epski reljefi, mnostvo pojedinacnih likova, konstrukcija fabule- uoblicuju se u romansijersku viziju natopljenu lirizmom ali i s jasno izrazenim drustveno- istorijskim reljefima, sto nije bilo svojstveno Dnevniku. Ove ce odlike u jos vecoj meri doci do izrazaja u drugoj knjizi Seoba u kojoj je lirizam priguseniji no u prvoj knjizi, a drustveno istorijski konteks naglaseniji.
Bice nastalo u fuziji s vazduhom i daljinama, medjutim, zadrzava svoj status. Vuk Isakovic iPrvi tom romana Seobe oznacio je i delimicnu prekretnicu u stvaralastvu Crnjanskog. Struktura Seoba znatno se razlikuje od strukture Dnevnika o z prve knjige Seoba nema dvojnika na nacin na koji ga ima Rajic, pojava drugog u njemu ne podrazumeva bukvalno razdvajanje, ali zbog toga nije nista manje prisutan.
Taj drugi u zatisjima izmedju bitaka, u samoci koja vodi samootkrovenju, smenjuje u knjizi sabljasa i ratnika, coveka u vec poodmaklim godinama koga ne smiruju ni jurisi, ni ratni uspesi,...ni nadzemaljska lepota njegove supruge Dafine, ni sebarska vernost potcinjenih mu srpskih ratnika. Taj drugi zna da od sveg zivota "ostadose...i sad, samo one sjajne, ciste zvezde i srebrne, sumske putanje nad kojima se spusta aprilska magla..."
Tragicna sudbina naseg zivlja dobija romanom Seobe monumentalnu romanesknu realizaciju. Veliki pokreti masa sto bezeci pred Turcima srljaju iz nesrece u nesrecu, iz Seobe u Seobu, iz podjarmljenosti u podjarmljenost, iskazani su ovde poetskom snagom kakva je retka i medju najboljim delima svetske knjizevnosti. I dok je prvi tom Seoba u znaku ratovanja za zastavu Marije Terezije, i u znaku velike zudnje Vuka Isakovica da se odseli, da ode nekud daleko, u bratsku Rusiju, drugi tom, napisan dvadesetak godina kasnije, otkriva nov kvalitet u dinamici Seoba.
Vukovi rodjaci, predvodjeni Pavelom Isakovicem, posle mnogih zapleta stizu u Rusiju. Ali ni ova seoba ne donosi smirenje. Bratska zemlja ne razlikuje se od Austrije u teznji da ih podjarmi, iskoreni, pretvori ih ne samo u podanike nego i u ljude koji ce se odreci porekla i koji ce to poreklo zaboraviti.
Poslednji veliki roman Crnjanskog jeste dvotomno delo delo Roman o Londonu, slojevito i slozeno ostvarenje u kome se javlja nekoliko naporedo razvijenioh motiva.
Izdvajamo najpre motiv grada Londona koji je tipican bastion moderne civilizacije, kolos od betona i celika. Simbolicno vidjenje ljudi u podzemnoj zeljeznici, koji kao “sardine u kutiji” jure stazama svoje svakodnevnice, promicuci kao aveti, i lajtmotivska ucestanost ove slike, daju ton Romanu o Londonu.
Istovremeno, i uporedo s opsesivnim motivom grada-moloha, ocrtava se i drugi, poznati opsesivni motiv Milosa Crnjanskog-stranstvovanja i seoba, uzaludnosti zivota pod tudjim nebom i na stranoj zemlji, u vecnom kretanju ka imaginarnom cilju nekog dalekog “plavog” zavicaja, koji na egzistencijalnom planu oznacava traganje za indetitetom, za odumrlim, nenadjenim, “dubokim ja”, za saglasnoscu sa samim sobom. Isakovici iz Seoba ceznu za Rusijom, Rjepnin je iz nje pobegao, ali po isteku decenija opet sanja o mogucnosti povratka kao daru neba.
Jedna razdiruca moralna dilema prati svako poglavlje ove knjige: sme li emigrant, ideoloski protivnik poretka u svojoj zemlji, pristajati na zaveru protiv nje? Rjepnin je tu odlucan: njegovo izricito –ne! dovodi ga u teske situacijae iz kojih izrasta socijalana tematika romana. Roman o Londonu vraca u srediste paznje pitanje opstanka u najelementarnijem smislu, kao borbu za hleb, za krov nad glavom. Socijalne teme XIX veka dobijaju ovde svoju modernu verifikaciju.
Covek u bespucu civilizacije i istorije-reklo bi se da cini srz zivotne problematike ovog dela M Crnjanskog. Velikog pisca prepoznajemo u jednoj novoj, zanimljivoj fazi njegovog razvoja. Crnjanski ulazi 1920. godine na velika vrata u srpsku knjizevnost. Ta vrata otvorio mu je Bogdan Popovic ponudivsi tribinu Nove serije Srpskog knjizevnog glasnika vec uglednom pesniku avangarde. Neka izadje iz knjizevne ilegale, neka pokaze sta zna i ume i koliko moze- reci su B. Popovica.
Otkuda taj grc i te nepravilnosti u stihovima mladih, otkud ta razbarusenost posle svega sto je ucinjeno da se poezija podvrgne normama strogog parnasovskog poretka, u cemu su poseban doprinos dali Ducic i Rakic, a i on sam, Bogdan Popovic, arbitar ukusa u srpskoj kulturi?
Crnjanski je pogodio u samo srediste mete. “Sumatra” i “Objasnjenje ‘Sumatre’” predstavljali su pesmu novog zvuka i novih znacenja, kao i jedno tumacenje te pesme koje i samo ima vrednost poezije.
Sta je “ Objasnjenje ‘Sumatre’”? Pre svega prica o jednom obicnom dogadjaju nad koji se nadnela senka istorije. Pesnik se vraca u zavicaj vozom, posle godina provedenih na stratistima Evrope, a putnici su i sami deo slike ratnih poremecaja, bede, nereda, haosa. Odjednom, pesnik koji trpi postaje bice koje sanjari. Tako nastaje pesma “Sumatra”, koja je po mnogo cemu egzemplarna i za lirski i za prozni opus Crnjanskog.

Odlomak iz Sumatre:

Sad smo bezbrizni, laki i nezni
Pomislimo: kako su tihi, snezni
Vrhovi Urala.
Iz opore stvarnosti, jedan dvojnik poput Carnojevica uranja u “beskrajni mir plavih mora”, “daleka brda”, “ ledene gore”, “tihe snezne vrhove” Putnik iz voza i unezvereni ratnik pretvara se u mirnog coveka sa Sumatre.
Kad god udarci stvarnosti i sudbine pocnu da padaju po knjizevnim junacima Crnjanskog, oni postaju sumatraisti. I onda kao da popucaju zemni okviri, nestanu rane sveta, iscili bol mesa, netragom odu dusevne tegobe. Jednim mocnim sistemom veza prelazi se iz jedne u drugu stvarnost.
Haos istorijske stvarnosti znacio je regretum mobile besomucnog razdvajanja: coveka iz zavicaja, coveka i coveka, coveka i gradova koji su se pretvarali u rusevine, coveka i radosti zivljenja, najzad coveka i zivota samog. Stoga ce pesnik odgovoriti simetrijijom apsolutnih suprotniosti: sve je u vezi. Sve je u vezi, sve se sliva. Sve se sliva u beskrajan vidik i mir.
Te veze- ishodiste “sumatrizma” Milosa Crnjanskog- pripisivane su romantizmu kao i posleratnom ekspresionizmu.
Stavljane su u kontekst umetnosti mladih posle Prvog svetskog rata, u kome su kosmicke daljine, putovanje i veze, u opisanom smislu te reci, igrali nemalu ulogu. Ispitivani su moguci uticaji, od Bodlerovih “Saglasnosti” do dalekoistocne poezije.
Crnjanski je u mladosti preveo stih Li-Cea: “Bice koje ovde strada preporadja se na drugom mestu”. Ova misao kao da daje objasnjenje za “begunacku” prirodu junaka Crnjanskog, pocev od subjekta koji peva u pesmi “Sumatra”, preko pesnika koji objasnjava Sumatru u “Objasnjenju ‘Sumatre’, zatim Petra Rajica koji se uz pomoc svog alter-ega, Carnojevica, iz bolesnicke postelje seli na Polineziju, do Iperborea-Crnjanskog iz dela Kod Hiperborejaca koji iz ratne jave Rima prelazi u ledeni i plavetni svet Hiperboreje kupane borealnim svetlostima. Bice koje strada na jednom, a preporadja se na drugom mestu, jeste bice koje uz pomoc veza ukida vreme a nalazi povlasceni prostor smirenja i spasa, tu utopijsku konstantu u delu Milosa Crnjanskog.
Povlasceni prostori, Terra utopica, u delu Crnjanskog, slikani raskosnom pesnickom paletom, imaju razlicite geografske oznake, ali jedinstvenu mentalnu stvarnost. Oznake tih prostora odgovaraju realnom atlasu sveta-Sumatra, visoki vrhovi Urala, Fruska gora, Jan Majen, “Serbija”, “Rosija”, Nova Zemlja, Beograd iz “Lamaneta nad Beogradom”, a njihova sustina otkriva dublje jedinstvo gradje od koje su sacinjeni. Odmah primecujemo da su ovi prostori svet punoce i izobilja pod cijim su okriljem arhetipske oznake solarnog porekla. U blestavoj odori sunca, kupani svetloscu, vazduhom i plavetnilom, cisti i natkriljeni velicanstvenim svetom azura, s povremenim detaljima planinskih vrhova, visokih suma, snega, leda, glecera, oblaka ili bistrih voda, u blagom talasanju boja i sa sjajem koji neprekidno nadire iz dubine-ti prostori namecu se kao oaze mira, harmonizujuce tisine u kojoj nas ceka zagrljaj velike svetlosne matere prirode. Ti prostori prociscuju svojim dahom zagadjenu stvarnost kao sto u indijskoj mitologiji dah Indirin prociscava kuznu tvar posle pobede na Urtrom.
Povlasceni prostori nisu samo opredmecena zudnja za lepim i cistim, slobodnim i apsolutnim, nego magnetske tacke mocnog, ataraksicnog dejstva, koje privlace i preobrazavaju bica, stvarajuci istovremeno i jedan poseban poredak ljudskih vrednosti. Oni nisu nikakvi vestacki rajevi, niti samo sklonista za coveka, nego posrednici razotudjenja, mirenja nacela stvarnosti i nacela zelje i vracanja subjekta njegovoj ciloj izvornosti. Covek i prostor se javljaju kao jedinstveno sazvezdje zasnovano na dubokim i tajanstvenim, vidljivim i nevidljivim, neraskidivim unutrasnjim vezama. Egzistencijalna teskoba ostaje ispod ravni ovih prostora. U srcu smo utopijske stvarnosti kojom vlada mir, artikulisanost ja-teznji i zahteva spoljasnjeg sveta.
Priroda ovde postaje simbol teznje da se usavrsi stvarnost. Isti antropolosko-panteisticki kvaliteti sa istom opsesivnom postojanoscu premestaju se iz dela u delo Milosa Crnjanskog, tako da, konacno, postoje u svakom od tih dela i to sa obelezjima Jednog, Istog, stalno vazeceg u celom registru od oblika pojavnog do dubokih soterioloskih znacenja.

Petar Dzadzic

Evo jedne biografije Milosa Crnjanskog koju je priredio dr. Petar Dzadzic.
Pozdrav za sve [/img]

[Milica]

Joj, ja sam nesto pogresila. Kako se brisu poruke, posto sam duplirala. Kako se tacno postavljaju slike?
Koji je postupak?
Zamolila bih nekog da mi obrise predposlednju, zato sto u njoj postoji par greskica:), i nekoga da mi otvori sliku.

[Српски херој]

Milice,
poruke se brisu pritiskom na "X" u gornjem desnom uglu svake poruke koja treba biti obrisana, pored ikona za "citiraj" i "izmeni". Klikom na "izmeni" mozes da popravis greske koje si napravila.

Slike se u poruku onose tako sto kliknes na "Img" u prozoru za pisanje poruke, upises adresu na internetu, na kojoj se nalazi slika i zatim pritisnes ponovo "Img". Slika se ne moze postaviti na forum, ako vec ne postoji negde na nekom sajtu na internetu.

[Hal 9000]

Naša elegija

Ne boli nas.
Gračanice više nema,
šta bi nam takovska groblja?
Marko se gadi buđenja i zore,
grobovi ćute, ne zbore.
U nebo diže nas
prezriv osmeh roblja.

Nećemo ni pobedu ni sjaj.
Da nam ponude raj,
sve zvezde sa neba skinu.
Da nas zagrle koji nas more,
i njina zemlja sva izgore,
i kleklnu pred nas u prašinu.
Da nam svi ruke ljube,
i kliču i krune među,
i opet zatrube trube,
cveće i čast i sreću.

Mi više tome ne verujemo,
nit išta na svetu poštujemo.
Ništa željno ne očekujemo,
mi ništa ne oplakujemo.

Nama je dobro.
Prokleta pobeda i oduševljenje.
Da živi mržnja smrt prezrenje.



Spomen Principu

O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.
Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram!

Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.

O pravdi i pobedi svetoj tek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.

A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.

Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.




Himna

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Zavejaše gore mećave snega,
Nestaše šume, brda i stene.
Ni majke, ni doma ne imadosmo,
selismo našu krv.
Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke, ni doma, za nas nema,
ni stanka, ni dece.
Osta nam jedino krv.

Oj.
Ona je naš strašan ponos.




Zdravica

Zdravo, svete, bledi ko zimski dan
u strahu.

Još je veseo narod jedan
u krvi, pepelu i prahu.

Vijaj oblake proletne, rumene,
pitaj ih za raj.
Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene.
Ne bacamo decu u zvezdan beskraj.

Za naša srca ništa nije dosta.
Za naša srca ništa ne osta.
Dok jedan od nas na zemlji diše:
da ni jedan vrt ne zamiriše.

Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.

Mi smo za smrt!




Groteska

Zidajte hram
beo ko manastir.
Nek šeće u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

A na hram dižite crnu
sfingu naroda mog.
Nek se sve zvezde što jezde osvrnu
za osmeh čudovišta tog.

Zidajte hram
beo kao manastir.
Nek šeće u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

U hramu nad Milošem i Markom
uokvirite zlatom na oltaru žarkom
pečate plave i rumene,
žute i crne i šarene.
Pečate plave i rumene,
žute i crne i šarene,
ljubičaste i zelene.

Pečate ustava i prava,
zakona i štatuta,
privilegija hiljadu puta,
obećanja i fermana,
pohvala sa svih strana,
naroda mog
da vidi Bog.

Zidajte hram
beo ko manastir.
Nek šeće u njemu Mesec sam
i plače noć i mir.

[Milica]

Srp na nebu

Ti nezaboravljena moja,
Na rodnom polju iznenadna zenka,
Ostaj mi senka, senka.

Ko redovi zardjalih kosa,
Kukuruz je na suncu zreo.
teska si bila, vrela i bosa,
Kao snop zita kad se razgrne.
Oci ti behu male al' crne,
Kao rupice na fruli.
Kad mi na Tebi svaki zglavak vreo
Od slasti poce da trne
Rasirila si se, i uzdrhtala,
Kao zemlja ispod grana trulih.

U crnom dugom svilenom plastu,
Po svetu bludim.
I svud kud stignem sapatom budim
Bolan osmeh, suze i mastu.

Sviram smrt,
Ali mi gudalo rasipa nehoticne zvuke,
A zidove mrtve i oblake sto plove,
Blago mi miluju ruke.
Jednako carlija kao dalek vrt
Tragom mojih senka moja,
Puna zita i neba vedra,
Vrela kao jedra nedra tvoja.

I dok mi se nocju preplicju na ruci
Gole zene i zvuci
Krvavih nakita strasnih,
teske svile i listovi prasni,
Cim pred zoru svane,
nebo mi je rosno ko ravne poljane,
A Mesec se nad njima sja,
Kao srp.



U Početku Beše Sjaj

Daleko gore ispred mene sliva se nebo sa
travom.
I svuda oko mene stoje ruže tajanstveno,
spuštenom glavom.

Tužno je ići čak do poljana,
što tamo leže čak pod nebom,
ovde je svaka reč očarana
ovde je svako srce očarano
ovde se najlepša pesma peva
svakog ubogog dana.

Tužno je ići čak do poljana,
što tamo leže čak pod nebom,
jer je gadno tamo reči crne
jadati iz srca raskidana.
I videti da od cveta do cveta
i videti da od žene do žene
i videti da od bajke do bajke
i videti da od dana do dana
uzalud smo išli.

Tužno je ići čak do poljana.

1912

Posle duzeg vremena, da vas sve pozdravim. Nakon kvara na kompjuteru, nisam vas mogla pronaci, ali sad vidim da su reci za pretragu bile skros pogresno unosene.