srpskinacionalisti.com

КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
РАДИКАЛ-НК
Војвода
Војвода
 
Порука: 1762
Приступио: јул 2005
Место: Никшић-Српска Црна Гора

КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Порука РАДИКАЛ-НК 1.2.2007. 2:59

Отварам ову тему са намјером да се у њој нађу документовани извори о страдању српског народа у вријеме "црвеног доба" и комунистичког режима.

-Evo neka dokumenta posvedoce kakva je atmosfera u zimu 1941/42. vladala u Crnoj Gori. Vodja komunista, Josip Broz Tito, poslao je 5. februara 1942. sledece naredjenje Crnogorsko-sandzackom partizanskom odredu: "Likvidirajte sa svim cetnickim bandama na vasoj teritoriji... Likvidirajte sve spijune, petokolonase, razbijace narodne borbe na vasoj teritoriji. Sva njihova imanja konfiskovati".
Na osnovu Titovih naredjenja, komunisticki preki sudovi slali su ljude u smrt po kratkom postupku i bez prava zalbe. "Ova presuda je izvrsna i protivu iste nema mjesta zalbe", pisao je Sava Kovacevic, predsednik Prekog vojnog suda Niksickog partizanskog odreda. Od 19 optuzenih na ovom procesu, osmoro je osudjeno na smrt, uz konfiskaciju imovine. Od ovih osmoro, petoro su bili rodjaci Save Kovacevica: Novica S. Kovacevic, Blazo S. Kovacevic, Marko K. Kovacevic, Mirko J. Kovacevic i Petar B. Kovacevic. Prvooptuzeni Novica je pre rata bio sudija, dok je njegov rodjak i ubica, Sava, bio krijumcar duvana.
Na Badnji dan 1942. godine komunisti su pocinili svoj po zlu najcuveniji zlocin u Crnoj Gori. U kolasinskom lugu na desnoj obali Tare, nad telima 240 unakazenih gradjana, razapeli su lesinu psa na daskama u obliku krsta. Zatim su na jednoj dasci napisali: "Ovo je pasje groblje".

KOMUNISTIČKI ZLOČINI NAD SVEŠTENSTVOM I NARODOM U TOKU 1941. GODINE
U toku prvih dana ustanka od 13. jula 1941. godine nije bilo većih masovnih ubistava naroda i sveštenika od strane komunista jer, kao što je naprijed rečeno, oni nijesu predstavljali nikakvu snagu i bili su u fazi organizovanja, tako da bi njihovi zločini na početku organizovanja odbili narod od njih. Masovna ubistva ljudi, bacanje u jame i ubistva istaknutih narodnih prvaka i sveštenika započela su krajem 1941. godine i to poslije strahovitog poraza komunista prilikom napada na Pljevlja. Ubijali su i sveštenike, i ugledne domaćine, i intelektualce koji nijesu htjeli da im se priključe. Njihovi zločini poprimili su masovne razmjere tek od početka 1942. godine i kasnije. U toku 1941. godine ubili su sledeće sveštenike: arhimandrita Nikodima (Janjuševića) iz manastira Župe, jereja Bogdana Cerovića, paroha žabljačko-jezerskog, sa sinom Dragutinom, jereja Nova Delića, izbjeglog sveštenika iz NDH koga je Mitropolit raspored na dužnost plašno-pivskog paroha (ocu Novu su komunisti izvadili oči i iz crkve doneli Sveto Jevanđelje, stavili ga pred njega i rekli mu: "Čitaj pope!"), jereja Vasilija Božarića, paroha rogamsko-đurkovičkog, arhimandrita Serafima (Džarića) iz manastira Svete Trojice kod Pljevlja. Komunisti su pokušali da pobiju mnoge sveštenike, ali nijesu uspjeli jer su se neki, zahvaljujući Božijoj pomoći, uspjeli spasiti (na primjer, sveštenici Đorđije Ivanović iz Šavnika, Milija Lačković iz Blizni, Savić Popović iz Martinića, Savo Kustudić iz Lukova, jeromonah Borivoje (Tomović) iz manastira Ćelija Piperska, Savo Vuksanović iz Polja Kolašinskih, Miloš Turčinović iz Čeva, Vladimir Sekulović iz Brskuta itd).

Komunisti su svoj odnos prema Svetosavskoj Crkvi, Svetinjama i sveštenstvu izvodili iz Lenjinovih riječi da se, zarad uspjeha komunizma na Balkanu, Pravoslavlje i Srpstvo moraju uništiti.

Mitropolit Joanikije je morao, po svojoj velikoj odgovornosti koju mu je Gospod u teškom vremenu dodijelio, da nađe načina da zaštiti ugroženo sveštenstvo. Otuda je on moralno podržao stvaranje Nacionalnih odreda u Crnoj Gori 1942. godine.

Комунистички злочини


Прва жртва комунистичког терора је био архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Жупе код Никшића. Он је био убијен 29. јуна 1941. године.
На догађаје у Југославији имао је велики утицај Стаљинов говор одржан у новембру 1941. године, у коме наглашава да ће се рат завршити за двије недјеље или најкасније за шест мјесеци; њемачка армија биће уништена. То је био пропагандни говор без реалистичке процјене тадашње ситуације. Према изјави Вукмановића-Темпа, када су комунисти чули Стаљинов говор, схватили су да је њихов задатак "првенствена ликвидација присталица капитализма прије завршетка рата. Тако ће бити лакше изградити социјализам".
Стаљинов говор је био кључ догматских марксистичких идеолога да отворе врата кланица, почевши "другом фазом" револуције - "диктатуром пролетаријата". Као резултат тога, Црна Гора и Херцеговина биле су окупане крвљу угледних патриота, побијених "не зато што су били кривци, већ зато што су били угледни и утицајни".
У Црној Гори и Херцеговини екстремизми друге фазе били су одвратни чак и неким југословенским комунистима. Владо Шегрт и Петар Драпшин били су укорени од Врховног партизанског штаба због примјене ужасних казнених експедиција противу народа Херцеговине.
У Црној Гори и Херцеговини "друга фаза" револуције достигла је зенит крајем 1941. и почетком 1942. Партизани су задржали називе својих противника: "издајници", "колаборационисти" или "чланови пете колоне". Без обзира како су покушали да дискредитују своје противнике партизани су слијепо слиједили Лењинов диктум да "комунистичка диктатура не значи ни мање ни више већ пуну неограничену власт без граница, правила или прописа законских".
Касне 1941. и ране 1942. године масовне ликвидације извршаване су по комунистичким наређењима кроз Црну Гору и источну Херцеговину. Према изјави Дедијера, њему је Пеко Дапчевић рекао да су ликвидирања наређена од виших партизанских штабова. "Истовремено је Коминтерна упозоравала Тита да се у садашњој етапи ради о ослобођењу од фашистичког подјармљивања а не о социјалистичкој револуцији" (В. Дедијер, Нови прилози за биогра-фију ЈБТ, II, Либурнија, Ријека: Младост, Загреб, 1981, стр. 387). Најмасовнија убијања су вршена у срезовима: колашинском, шавничком, никшићком, даниловградском и цетињском, а и у срезу подгоричком. Партизанске новине "Наша борба", публиковане у Црној Гори, садрже имена побијених уз примједбу "наставиће се". Партизани су напунили рупе, јаруге, јаме, бунаре, кречане и гробља елитним Србима, у својој немилосрдној примјени "друге фазе" револуције. У процјени таквог ужаса може се само направити преглед имена ових људи, жена и чак младића у овом стравичном периоду.
Након злостављања, жртве су бацане у масовна гробља, као што су комунисти поступали у Горњем пољу код Никшића. Стеван Вучетић тврди да је бачено више од седам стотина лешева у јаму у Горњем пољу! Партизани су дали име тој јами Котор јама, јер је прва жртва бачена у њу из Котора. Јаме около Цетиња и свих страна Црне Горе примиле су лешеве жртава, а у Шавнику жртве су бачене у бунар. Прота Богдан Перовић и син му јединац брутално су мучени, а послије убијени.
Више од четрдесет Караџића, рођака чувеног српског реформатора језика и скупљача народних пјесама Вука Караџића, побијено је у Дробњаку. Осамдесет и два лица, укључујући многе Џаковиће, бачено је у јаругу Боана. Жртве из срезова Цетиња и Бара побијене су у партизанском штабу Куновог присоја, укључујући браћу Шћепановиће (један је био професор а други официр), пуковника Ника Јовановића, браћу Драга и Блажа Капичића, земљораднике, и друге. У јаму на Врбању бачено је више људи из херцегновског и кривошијског краја.
У Колашину након повлачења Италијана 5. јануара партизани улазе у град и у касарну на Брези затварају све угледније и богатије људе из Колашина и околине. На Бадње вече 6. јануара партизани су у граду спремали игранку и Ћнародно весељеЛ. Међутим друга група партизана је тјерала затворенике да на десној обали Таре копају рупе у баруштини пуној пјеска. Тако док је у гимназији уз велике количине конфискованог алкохола трајала прослава праћена говорима и пуцњавом друга група пролетера је у Лугу ликвидирала све затворенике.
Партија није трпила критику ни из својих редова. Многи њени чланови који су се успротивили прераном устанку или партизанским ликвидацијама убрзо су ликвидирани. Међу њима судија Слободан Марушић, учитељ Милован Анђелић (убијен из засједе 6. јануара 1942.) Алекса Павићевић и други.
У Херцеговини је била слична ситуација. Првог фебруара 1942. из Врховног партизанског штаба инструкције је добио Ђукица Граховац, командант оперативног штаба Невесиња, да се одмах ликвидирају познати и сумњиви противници, а то је постао њихов свакодневни посао. Неколико дана касније оперативни штаб је обавјештен да је 250 чланова пете колоне стрјељано. Крајем марта у Гацком је било убијено око 70 особа и приближно исти број у Невесињу.
Карактеристика многих комунистичких ликвидација је да су извршене по ноћи. Такође послије убистава партизани су често играли на гробовима својих жртава или су чак тјерали родбину жртве да то чини.
Док је Пећи и док је Дечана
Грачанице и Газиместана
Не дамо те васкрсло Косово
Најсветије поље Србиново!
Аватар
РАДИКАЛ-НК
Војвода
Војвода
 
Порука: 1762
Приступио: јул 2005
Место: Никшић-Српска Црна Гора

Re: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Порука РАДИКАЛ-НК 1.2.2007. 3:29

Komunistički zločin

Пише: Др Новица Војиновић


Православни народ напале су у двадесетом вијеку двије најмрачније организације свијета, двије интернационале: црна – ватиканска интернационала, и црвена – комунистичка интернационала –Коминтерна, настала у Москви 1919. године, а коријени јој потичу из Ватикана.

Ове двије авети, ова два освједочена зла, двије крупне пошасти и у основи двије злочиначке идеологије – довеле су поткарај двадесетог вијека, српски и руски православни народ не само на ивицу материјалне биједе, него су их економски упропастиле за цијели један вијек, а можда и дуже. Оне су оба ова јуначка, достојанствена народа са најстаријима државама у свијету, са најсвјетлијим тардицијама, историјом, културом и цивилизацијом, довеле на ивицу биолошког опстанка, над понор, до истребљења и нестанка са лица земље. (...)
Да би ефикасније уништили Русију као економског конкурента Западу, Ватикан је почетком двадесетог вијека лансирао деструктивну, регресивну идеологију – комунизам, који је 1917. године у Русију унио хаос и расуло у тзв. Октобарској револуцији, чији је вођа био комуниста, бољшевик, косооки Владимир Иљич Лењин, по оцу Калмик – муслиман, а по мајци Јевреј из пољске јеврејске породице Банк.

Лењин је 1917. године из емиграције у Швајцарској у запечаћеном вагону са огромном сумом њемачког новца у злату, пребачен преко Њемачке у Русију. Његови су бољшевици искористили рат, замутили и срушили православну царску Русију, у њој успоставили совјетску, комунистичку власт, која ће за 74 године владавине уништити руску економију, битно угрозити руску духовност и довести у питање постојање православног народа у цјелини.

Комунисти су у тој револуцији у Русији убили око 30 милиона православних Руса, а до пада комунизма 1989. године 55-60 милиона. Комунисти су 1918. године убили 1.500 чланова руске царске породице Романових каја је владала Русијом више од 300 година – убили су све који су имали било какве родбинске везе са њима. Комунисти су у Русији убили 130.000 православних свештеника и два московска патријарха, срушили су око 60.000 православних цркава, манастира и других сакралних објеката. Да би уништили породицу као основну ћелију сваког друштва, комунисти су у Русији увели тзв. "слободан брак", што је за само неколико година имало за резултат неколико милиона ванбрачне дјеце каја су постала велики друштвени проблем те земље.

Комунисти су 1934. године увели тзв. "колективизацију руског села", стварали колхозе и совхозе, што је имало за резултат око 11 милиона умрлих од глади и потпуно уништење руске пољопривреде.

Руски комунисти, предвођени Стаљином, од 1934-1940. године спроводили су тзв. "чистку партије", што је имало за резултат убијање око два милиона најугледнијих руских руководилаца, међу којима и три од пет маршала руске војске и неколико милиона људи ухапшених и посланих у сибирске логоре одакле се мало ко враћао жив. Те логоре описао је један од сибирских заточеника, књижевник Александар Солжењицин, у свом роману "Архипелаг гулаг" и у књизи "Један дан Ивана Денисовича"

У Другом свјетском рату погинуло је око 20 милиона Руса, а послије рата настављено је уништење руске нације, руског православља и руске привреде. Најзад последњи предсједник комунистичке Русије Михаил Горбачов 1989. године наредио је рушење Берлинског зида, и тако ујединио Источну и Западну Њемачку, поништавајући тиме резултат Другог свјетског рата. Истовремено је Горбачов прогласио "перестројку", реорганизацију совјетске државе, што је довело до њеног коначног слома и распада на десетак самосталних држава које у последње вријеме све више угрожава амерички капитал (приватне инвестиције, шверц, криминал, дрога, проституција) и ширење НАТО пакта на исток.

Поред злочина над руским православним народом, комунизам је у двадесетом вијеку извршио злочин и над Србима. Стога је ватиканско-католички поглавар, римски папа, 1994. године задовољно изјавио да је комунизам у Русији и уопште међу православним народима одиграо улогу која му је била намијењена, деструктивну улогу, и да сада треба наставити дефинитивно уништење економије и духовности нарочито двије најјаче православне државе Русије и Србије. Зато је 1982. године папа, први пут у историји, присуствовао стварању савеза са протестанском Америком: створио је осовину Рим-Вашингтон у оквиру Трилатералне комисије. То је савез који су формирали предсједник САД Роналд Реган и римски папа Пољак Војтила, који је у мају 2001. године путовао у Јерусалим да се, по налогу Американаца и Трилатерале, извини Јеврејима за двијехиљедегодишњи прогон од стране католичке цркве, и да се такође извини православнима за 1.000-годишњи прогон и убијање од стране Ватикана и за лажну оптужбу да су "шизматици".

Идејне припреме и комунистичко образложење злочина

Какве је злочине комунизам починио према српском народу у двадесетом вијеку, којим методама је то чинио, који је коначни резултат комунистичких злочина над српским народом од 1919. године када је основана Комунистичка партија Југославије, па до њеног пада заједно са Југославијом која је постојала од 1945 до 1991. године?

Треба одмах рећи да за вријеме Брозовог комунистичког режима у Југославији није било могуће ни говорити ни писати о њиховим злочинима према српском народу. А злочини су према Србима стално чињени – геноцид над Србима у јачем или слабијем облику трајао је од 1919. до 1991. године, злочин је 1992-1995. године добио финале у разбијању Југославије, иницирању вјерског (грађанског) рата у Југославији, вршењу трећег геноцида над Србима у 20. вијеку, и убијању Срба у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини под заштитом страног фактора. То је продужење геноцида који је 1941. године вршен под заштитом Хитлера и фашизма, а 1991-1995. године под заштитом Западних сила и НАТО пакта.

Према томе, Србе у двадесетом вијеку убијају и папа и фашисти и комунисти и западни демократи, сваки на свој начин, у свом интересу, са својим разлозима, сваки у своје вријеме, а понекад и у комбинованом виду – на примјер, Ватикан, комунисти и фашисти заједно.

Стварајући Коминтерну за уништење православних словенских народа, Лењин је формулисао и неке њене принципе и методе борбе за власт и методе управљања у друштву.

Лењин се позивао на Маркса, нарочито на став у "Манифесту комунистичке партије" (1848. године), који гласи:

"Комунисти изјављују да њихови циљеви могу бити постигнути само путем насилног обарања свих досадашњих друштвених поредака."

Да би то комунисти постигли, Лењин утврђује неколико принципа.

Прво, треба узети власт силом, па тек онда стварати већину. То је супротно од демократских парламентарних система у Европи, који траже већину на изборима, па путем демократски добијене већине узимање власти.

Друго, у борби за власт треба бити спреман:

"на све могуће смицалице, лукавства, илегалне методе, на прећуткивање истине, само да би се по сваку цијену вршио комунистички посао... Ми ће мо искористити сваку подвалу и свако лукавство, сваку незакониту методу или маневар, а затим свако фалсификовање голе истине, све што одговара нама и нашим интересима".

Комунистичка власт се мора ослањати на силу.

"Комунистичка власт значи ни мање ни више него пуну неограничену власт, која се ослања на силу, апсолутну власт без икаквих граница, без икаквих правила, без икаквих законских оквира."

У тој борби Лењин каже:

"Никакви обзири никакво милосрђе ни милост макар то били отац, мајка, макар то била жена. Ко није са нама он је против нас и мора бити убијен."

Лењин каже да комунисти морају уништити опозицију:

"Комунисти на сваки начин морају доћи што прије главе својој опозицији – ликвидирање опозиције комунисти сматрају питањем живота и смрти."

Лењинов министар културе, Анатолиј Васлиљевич Луначарски, врстан стилист, књижевник, историчар, публициста и критичар, човјек широке културе, који се развијао под утицајем Фојербаха и Чернишевског и који је написао историју западноевропске књижевности, ипак није могао да избјегне злочиначке комунистичке принципе. Један такав принцип формулисао је и он сам, а односи се на библиску православну љубав према ближњему и каже:

"Нека иде до ђавола свака љубав према ближњима, јер нама комунистима је потребна мржња а не љубав, морамо да се учимо како да мрзимо јер ћемо само на тај начин освојити и узети власт."

То су била нека од начела бољшевичких вођа када су водили Октобарску револуцију у Русији. То је идеологија насиља, мржња и зла и оправдање силе мржња и зла и оправдање силе мржње и злочина међу православним мародима.


Злочин комуниста према српском народу између два свјетска рата 1919-1941. године

Прихватајући без резерве сва начела Коминтерне и бољшевичке партије, Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је 1924. године прогласила да су Срби у тек створеној Југославији "угњетачка нација", да угњетавају све народе у тој држави и све их позвала да заједно устану против српске нације и свим срествима се боре против, наводно, њене злочиначке, "угњетачке" политике у земљи.

Тако се раније антисрпска политика Ватикана сада подударила са политиком југословенских комуниста – да Србе треба уништити као "угњетаче" других народа, као окупаторе туђих територија, као "великосрбе", и "империјалисте" чије је уништење услов за опстанак, миран живот и просперитет других народа на Балкану. Југословенски комунисти су разрадили и теорију националног питања по угледу на Лењина: треба помагати мање нације и на њих се ослањати у борби против великодржавне политике великих нација. У југословенском случају то значи да се треба ослањати на све покрете и организације националних мањина да се сруши "великосрпска владавина и великосрпски терор у Југославији", па макар ти национални покрети имали и изразито геноцидан карактер, какав има усташки покрет у Хрватској, балисти код Шиптара, хортијевци у мађарској националној мањини у Војводини и њемачки "културбунд", који су се 1933. године били продужена рука Хитлеровог фашизма у Њемачкој, или какав карактер данас има покрет шиптарских терориста на Космету.

Комунистичка парола у Југославији била је: "Што мања и што слабија Србија – то ће бити јача и већа Југославија." Треба да се Србија, српски народ, војно, економски и политички доведе на степен мале земље, мале области, како би се други народи у Југославији заштитили од "великоспрског угњетавачког народа" и његових империјалних планова на штету и на рачун других народа у Југославији и на Балкану. Још од 1930. године комунисти и усташе у хору вичу: "Без уништења великосрпске владавине, без уништења српске економије, политике, војне и територијалне моћи, Југославија не може постати равноправна, демократска држава." Стога се, кажу они, у свим акцијама треба држати начела: "Што слабија Србија, то јача Југославија".

Оваква подвала и лажна усташко-комунистичка оптужба против српског народа, да су Срби "угњетачи", оваква хипотека и пресуда српском народу, остала је на снази до данас, захваљујући огромној антисрпској пропаганди. Та лажна оптужба важи и када се ради о самоодбрани Срба од геноцида који се над њима чини већ три пута у овом вијеку: 1914-1918; 1941-1945 и 1991-1995. године. Стално се Срби називају "угњетачима" , империјалистима, најопаснијим елементима на Балкану, окривљују их за разбијање Југославије 1991. године, неправедно и без разлога их оптужују за сва зла која се дешавају на Балкану у двадесетом вијеку, иако су за то најмање криви. Србе оптужују да убијају друге, иако је општепознато да су Срби у овом вијеку највише убијани.

По оцјени комуниста, главни противник настанка прогресивног друштва и поретка у Југославији је српска или "великосрпска" буржоазија, а то је за комунисте сам српски народ, и самим тим је од њих осуђен на уништење. Са таквом геноцидном идеологијом комунисти су у Југославији од свог настанка спроводили и геноцидну праксу – свестрано су доприносили масовном убијању Срба, и сами чинили масовне злочине над Србима, чиме су се изједначили са усташама и другим злочинцима који су убијали српски народ у Другом свјетском рату.

У вези са злочинима над српским народом стално се врши замјена теза: Срби као жртве проглашавају се злочинцима а злочинци жртвама. Тако, на примјер, када су Срби 1991-1995. године пружили отпор на својим вјековним огњиштима, да се бране од трећег геноцида – они су од нападача, усташа, других непријатеља, и страног фактора проглашени за агресоре, за геноциган народ, са геноцидним вођама које убијају друге народе, етнички чисте и узимају туђе територије. То је највећа лаж двадесетог вијека, јер су Срби на својим историјским територијама, аутохтони и старији народ од свих других народа на Балкану.

Тако се у наше вријеме Србима дешава историјски парадокс и намјерна замјена појмова – Срби се као жртве овога рата проглашавају за нападаче и злочинце над другим народима од којих страдају, а злочинци се проглашавају жртвама. Над Србима се у овом рату, као и у претходна два, врши геноцид, а у исто вријеме Србе оптужују за геноцид над другима: Србе етнички чисте са њихових вјековних територија (Крајина, Западна Босна, Херцеговина, Косово и Метохија), а истовремено Србе проглашавају злочинцима и оптужују их за етничко чишћење других и заузимање туђих територија. Србе оптужују за стварање "Велике Србије", а ствара се на српском територију Велика Хрватска и Велика Албанија.

И не само то, него траже главе неколико десетина најистакнутијих српских вођа, да им суде само зато што су организовали српски народ и пружили отпор злочину над њим, што нису мирно ишли на јаме и друга стратишта као и 1941. године, и што су спасили свој народ од трећег геноцида који му је био спремљен и на више мјеста већ започет.

А што се тиче конкретних злочина комуниста против српског народа између два свјетска рата, може се рећи следеће.

Чим су настали као организоване групације, комунисти и усташе су одмах почели свој крвави пир над српским народом, почели су масовне злочине за њихово потпуно уништење. Прво су разрадили план убијања српских вођа и угледних људи. Тако је један комуниста 1921. године покушао атентат на српског краља Александра, али није успио, а други комуниста, муслиман из Босне, убио је министра унутрашњих послова Југославије, Србина Милорада Драшковића док се одмарао са својим дјететом у парку у Делницама.

Да би разбили јединство српског народа и лакше га уништили, комунисти су на свом четвртом конгресу 1928. године у Дрездену у Њемачкој донијели одлуку да се ради на томе да се Црна Гора одвоји од Србије и Југославије и да се припрема терен за предају Косова и Метохије Шиптарима.

Када је краљ Александар 1928. године, због сталних сукоба у њој, распустио Скупштину, укинуо Видовдански устав и забранио рад политичким партијама, хрватски фашисти су у католичкој цркви на Каптолу у Загребу основали злочиначку, терористичку, фашистичку организацију под називом "усташе", узевши краће име српских устаника против Турака 1875. године ("Невесињска пушка"). Једини циљ усташке терористичке организације био је уништење српског народа у Хрватској, па и шире.

Због тероризма усташа и комуниста, режим Краљевине Југославије је забранио обје организације: комунисте 1920. године, а усташе 1929. године, заједно их хапсили и судили, због антидржавне терористичке дјелатности, па су заједно били у казнионама. У затворима су сарађивали и договарали се о заједничкој борби против "великосрпског злочиначког режима" – како су комунисти и усташе називали режим тадашње Југославије. Због њихових тијесних контаката и пријатељских веза, било је доста случајева да је неко дошао у затвор као усташа, а изашао као комуниста. Такав је био случај Макса Баће, који је касније као комуниста био потпредсједник хрватског Сабора у Брозовој Југославији 1969. године. Овај усташа-комуниста био је и активан учесник у "масовном покрету" у Хрватској 1971. године, тј. у усташком покрету кога су предводили водећи хрватски комунисти Мика Триполо и Савка Дапчевић-Кучар, о чему ће касније бити говора.

Усташе су 1932. године у договору са комунистима покушали да дигну "лички устанак" у селу Брешани у Лици. То је била једна мања усташка група диверзаната-терориста, предвођена Андријом Артуковићем (покатоличени Србин, Ковачевић са Грахова), каснијим Павелићевим министром полиције, тада адвокатом у Госпићу. Они су бацили неколико бомби на жандарску касарну у том селу, запуцали из пушака, а затим побјегли у Далмацију и преко Задра прешли у Италију. Фашистичка штампа је од тога правила велику галаму, као о почетку оружане борбе хрватског народа за особађање од "великосрпске београдске власти и терора".

Поводим усташког "личког устанка" комунисти су издали Проглас – позив комунистима да помогну усташку борбу против "крвавог београдског режима" – како су заједно са усташама називали власт у Београду, власт у којој су били заступљени и Хрвати: браћа Радићи, Влатко Мачек, као и Словенци – Антон Корошец, заклети антисрбин и шеф најреакционарније Словеначке народне странке. Језуита Корошец био је стално подпредсједник Југословенске владе, а од 1929. године министар југословенске полиције гдје га је именовао лично краљ Александар, кога су они називали својим највећим непријатељем.

У наведеном Прогласу Централног комитета КПЈ од 1932. године за помоћ усташком устанку у Лици стоји и ово:

"Комунистичка партија се обраћа цијелом хрватском народу са позивом да свим снагама помогне борбу усташа и да се у томе не ослања само на усташке терористичке акције, него да се ослања на најшире масе хрватског народа против великосрпских господских угњетача... Комунисти у крајевима гдје је букнуо усташки покрет дужни су да се повежу са усташама, да им помогну, да у ту акцију увлаче широке слојеве народа... а усташком покрету осигурају руководећу улогу радника и сељака (комуниста – прим. Н. В.)... да организују акције солидарности са усташким покретом... Комунисти треба да воде акцију код жељезничара, да организују акцију против превожења војске и муниције против усташа, да агитују међу војницима против гушења усташког устанка, а за помоћ њиховој борби."

Проглас је потписао секретар Централног комитета КПЈ Милан Горкић (право име Јосип Чижински, Чех, католик).

Истовремено су комунисти новчано помагали издавање усташких листова и друге штампе, критиковали усташког вођу Анту Павелића што се енергичније не бори против "великосрпског режима" и пријетили му да ће преузети руководство усташким покретом, да ће њиме руководити комунисти ако настави са таквим недовољним радом против Срба.

Да би могли успјешније дјеловати против српског народа у Југославији, ватиканско-комунистичка (масонска) тројка Броз-Кардељ-Бакарић сазвала је 1934. године Четврту конференцију КПЈ у Љубљани, у бискупском двору, уз црно вино из бискупског подрума и уз печену јагњетину кају је бискупија посебно припремила за комунисте као "своје драге госте", како је рекао сам бискуп када их је поздравио на том скупу.

На тој конференцији су формиране националне комунистичке партије Хрватске и Словеније и донесена одлука да не треба формирати комунистичку парију Србије јер су Срби "угњетачки народ", па се други народи, посебно Хрвати и Словенци, треба да од Срба бране тако што ће имати своје националне комунистичке партије.

Пошто је 1934. године преузела сву власт у КПЈ, католичка масонска тројка Броз-Кардељ-Бакарић је појачала антисрпску пропаганду у земљи, вршећи сатанизацију Срба и цијелог српског народа, оптужујући га да представља главну кочницу у ставарању нове, демократске, социјалистичке, братске заједнице народа и народности у Југославији, у чему су имали пуну подрску из Москве, од Коминтерне, и совјетског руководства. Тако је српски народ де факто већ тада проглашен за реакционаран народ, кога треба уништити јер стоји на путу стварања бољег, праведнијег, социјалистичког друштва, какво је у Совјетској Русији, иако је управо у то вријеме у Русији владао најдемократскији режим у свијету. (...)

Коминтерна је 1935. године на седмом конгресу дала директиву комунистима Југославије да сачувају Југославију ради заједничке борбе против нове опасности у Европи – њемачког фашизма и Хитлера – али је то тројка Броз-Кардељ-Бакарић схватила на свој начин. Они су, примјењујући марксизам-лењинизам у специфичним југословенским условима – како је објашњавао партиски теоретичар Кардељ, сматрали да борба против фашизма значи борбу против "српског фашизма", против "монархофашистичке диктатуре краља Алексндра и великосрпске хегемоније у Југославији", што је у комунистичкој интерпретацији значило – борбу свих народа у земљи против једног, српског народа који је по њима фашистички и чији је фашизам једино опасан, а сви други фашизми – усташки, њемачки и други, нису нити се против њих треба борити.

Зато, по оцјени комуниста, "угњетачку" и "фашистичку" српску нацију треба свим снагама сломити, разбити, уништити.

Комунисти су већ 1935. године изашли на петомајске изборе у коалицији са усташама и Мачеком и на тај начин учинили усташки покрет у Југославији још јачим. Двије године касније руководство КПЈ је донијело одлуку да се оснује обласни комитет КПЈ за Војводину и Косово и Метохију, чиме је почело цијепање јединствене српске територије на три дијела, што ће касније у Брозовој "социјалистичкој" Југославији добити и уставни оквир самосталних државних јединица.

Од 1936. до 1939. године Броз је помоћу Стаљинове полиције поубијао све српске комунистичке руководиоце који су се налазили у емиграцији у Русији: Симу Марковића, професора математике на Београдском универзитету; затим професора Филипа Филиповића, једног од оснивача КПЈ; тројицу браће Вујовића; Владимира Ћопића; Петка Милетића, који је био кандидат Коминтерне за секретара ЦК КПЈ, и многе друге, оптужујући их Стаљиновој полицији да су "империјалистички шпијуни". Броз је оптужио и неке комунисте Хрвате и Словенце, који су били за сарадњу са српским комунистима. Затим је поубијао све српске комунистичке руководиоце у земљи и у грађанском рату у Шпанији, који је трајао од 1936. до 1939. године. Међу њима у Шпанији убијен је члан ЦК КПЈ Благоје Паровић.

Када је "средио стање у партији" или када је "очистио партију" од опортуниста, шпијуна и непријатеља – како је Броз називао убијање својих неистомишљеника, он је формирао нови политички биро, као врховно тијело КПЈ које је имало сва овлаштења у односу на комунистичко чланство у Југославији. Тај Политбиро састојао се од пропалих ђака и студената, од неписмених или полуписмених људи као што су Јосип Броз, који је понављао први разред основне школе (завршио је само четири разреда), два Словенца – Едвард Кардељ је пропао у другом разреду учитељске школе и то му је сва школска спрема, и Франц Лескошек, физички радник у жељезари; Ђуро Пуцар-Стари, ковач; Црногорац Милован Ђилас, пропао на другој години књижевности на Филозофском факултету у Београду; Србин Александар Ранковић, абаџија, правио самаре за коње и имао четири разреда основне школе; Македонац Лазар Колишевски, физички радник у жељезари, као и Лескошек.

То је екипа "стручњака" која је почела комунистичку револуцију у Југославији 1941. године, по угледу на револуцију у Русији, и која је убијала српски народ по угледу на Лењина и Стаљина у Русији од 1918. до 1941. године.

Комунисти су одржали пету конференцију КПЈ под непосредним руководством Броза и новог Политбироа 1941. године у Загребу у Дубрави, гдје је, поред осталих, донијета одлука да се послије рата формира шиптарска држава на Космету под називом "Радничко-сељачка република Косово", а сви Срби и Црногорци протјерају са тог простора као наводни ослонац "великосрпској хегемонији" над националним мањинама. Тако су комунисти предали Косово Шиптарима прије НАТО – пакта и аамеричке министарке Мадлен Олбрајт.

Злочини комуниста над Србима у Другом свјетском рату 1941-1945. године

Чим су фашисти срушили 1941. године Краљевину Југославије, хрватски фашисти, усташе, уз благослов Ватикана почели су други геноцид над Србима у коме су од 1941. до 1945. године убили око два милиона Срба, рачунајући и усташки логор Јасеновац у коме је убијено више од милион Срба, Јевреја и Рома.

А како су се држали југословенски комунисти – њихово руководство у окупираној земљи? Они су, као и Мачек и усташе, пред сами рат издали резолуцију својим члановима да саботирају борбу југословенских народа против фашистичких сила. У једној таквој резолуцији Централног комитета КПЈ стоји и ово:

"Прво, мобилисани чланови КПЈ морају поткопавати отпор југословенске војске стварајући интриге и конфузије међу официрима и војницима...

Друго, указати сваку потребну помоћ усташама и осталим сепаратистичким организацијама у земљи, који су за њено рушење... Тако ће Југославија бити растурена у више дијелова, а КПЈ ће послије тога дјеловати у сваком од њих..."

Само недјељу дана послије оснивања "Независне Државе Хрватске" (НДХ) и два дана прије капитулације Југославије 16. априла 1941. године, члан Централног комитета КПЈ и шеф КП у Хрватској Владимир Бакарић се возио кроз Загреб у луксузном ауту са Павелићевим доглавником Милом Будаком. Према изјавама и писању Брозовог четвороструког шпијуна Јосипа Копинича, Словенца (њемачки, енглески, руски и Брозов обавештајац, умро 1998. године). Бакарић и Будак су се тада договорили да хрватски комунисти уђу у Павелићеву владу или Сабор као опозициона партија, да би Павелић имао алиби за "демократску власт". Не зна се зашто нису ушли, али се зна да су комунисти и усташе одржали сталне везе у току цијелог рата.

Комунисти и усташе су у борби против српског народа имали исте циљеве и исте пароле: борили су се "против великосрпског терора", против тзв. "велике Србије" против Југославије која је за једне и друге "проширена велика Србија", створена само зато "да уништи католичке Хрвате и да их србизује". За усташе и за комунисте прва Југославија је била "превара, замка, казан за асимилацију несрпских народа", помоћу које ће све народе у њој посрбити, претопити, уништити.

Зато, када су усташе вршиле други геноцид над Србима 1941. године, комунисти не само да нису бранили Србе, него им је одговарало усташко убијање Срба – ишло им је у прилог. Тако, када је генерал енглеске обавештајне службе при партизанском штабу 1941. године Меклин Фицрој рекао Брозу да су усташе поубијале велики број Срба у Хрватској (Лици, Кордуну, Банији и Славонији), Броз је одговорио: "Не мари, да их нијесу поубијали, наш паризански покрет у Хрватској не би се одржао ни три недеље – четници би га савладали."

А када су четници 1941. године почели да оружјем бране српски народ од усташких злочина (на примјер поп, касније четнички војвода Момчило Ђујић у Стрмици у Лици) Централни комитет КП Хрватске је, по налогу Броза, прогласио те четнике злочинцима, иако су они убијали само наоружане усташе који су нападали српска села и масовно убијали српску нејач бацајући их у јаме и ликвидирали на друге начине. Значи, док су српски четници бранили српски народ од злочина хрватских фашиста-усташа, комунисти су нападали четнике и спречавали их да бране српски народ од уништења. Наравно, комунисти су говорили да и четници убијају хрватске цивиле, па су их већ тада изједначили са фашистима, иако они нису били фашисти, него антикомунисти, и борили су се за свога краља и отаџбину.

Прво, геноцид комуниста над Србима вршен је намјерним слањем партизанских српских јединица против далеко надмоћнијег и боље наоружаних окупаторских трупа, да би што више гинули (Кадињача, Пљевља, Сремски фронт).

Друго, "случајним погибијама" нарочито српских комунистичких руководилаца, као што су, на примјер, погибија црногорских комунистичких руководилаца Буда Томовића и Баја Секулића, команданта Саве Ковачевића, Ивана Милутиновића, Саве Беловића и десетине других српских команданата које су касније проглашавали народним херојима. Према неким испитивањима, од око 1.200 народних хероја, око 900 су Срби, а већину њих убили су с леђа њихови другови по "задатку партије", због наводних грешака или промашаја у борби.

Треће, партизани су стријељали све заробљене четнике и то по Брозовој наредби "на лицу мјеста", а осталим заробљеницима: усташама, домобранима, муслиманској милицији, балистима, мадјарским хонведима, и другим, нудили су примање у партизанске редове, а ако нијесу хтјели, узимано им је оружје и пуштани су кућама. На овакав начин је стријељано на дестине хиљада српских четника још у току рата, а послије рата неколико стотина хиљада.

Четврто, стријељање само Срба приликом заузимања градова и села нарочито пред крај рата. Тако је, на примјер, само у Београду од ослобођења 20. октобра 1944. године до краја рата убијено 30.000 Срба од којих је велики број учествовао у борби за ослобођење Београда, а међу њима око 60 професора и другог особља београдског Универзитета.

Посебан злочин комуниста је непосредно послије рата када су као "шкрипаре" убили око 350.000 Срба без суда и закона. Десет година послије рата трајала је хајка на "шкрипаре", међу којима су 99 процената били Срби.

Иначе, Срби су почели устанак против окупатора под вођством пуковника Драже Михаиловића 13. маја 1941. године, у Ивањици, и до почетка августа заузели већи дио Шумадије са градовима Ужице, Чачак и Лозница. Истовремено су на том простору четници дозволили комунистима да проводе мобилизацију својих присталица које су називали паризанима (партизани – паријска војска), да формирају комунистичке организације и нове органе власти у виду народноослободилачких одбора. Четници су обнављали стару власт парламентарне монархије Југославије.

Четници су настојали у рату да сачувају српски народ од великих борби због којих је окупатор вршио одмазду, радили су на томе да га сачувају од уништења, да сачувају биолошку супстанцу свога народа јер су знали да се рат на Балкану води углавном против Срба. Али комунисти нису водили рачуна о жртвама, јер се радило о српском народу, српској нејачи и српским четницима и партизанима које су Њемци убијали. Према томе, комунисти су били спремни да воде рат "до посљедњег Србина", српског дјетета и српске куће и имања. Све треба подредити освајању власти – говорили су комунисти, а колико ће Срба бити убијено – то није важно.

Према томе, основни циљ комуниста није био борба против окупатора за ослобађање земље, него борба за власт: не борба против окупатора, него борба против супарника у власти – против српских четника. Комунистима је било важно да униште српске четнике, борбу са окупатором су избјегавали гдје год су могли. Партизани су своју борбу против окупатора сврстали у тзв. седам офанзива, што је у ствари било седам њихових дефанзива, седам одступања пред окупаторским снагама и седам бјежања од великих сукоба, иако неке нису могли избјећи – на примјер, Неретва, Сутјеска, десант на Дрвар, и сл.

У првим мјесецима устанка 1941. године у Србији четници и партизани нису имали великих сукоба, али чим је 17. септембра дошао међу њих Јосип Броз, подјела и сукоба између њих били је. Подјелом устаничких снага на два идеолошка блока, на четнике и партизане, комунисти су Старчићевско-усташку паролу "Србе на врбе!" замијенили паролом "Србе на Србе!"; четнике против партизана; нека гину само Срби. То је један од најкрупнијих комунистичких злочина у Југославији 1941-1945. године.

Ево још неких конкретних злочина комуниста над Србима у току рата.

Прво, познато је да су комунисти први почели да разоружавају и убијају српске четнике у Србији у јесен 1941. године, а за одмазду четници су убијали комунисте, што је био прави циљ комунистичког вођства, тј. да се на обје стране убијају Срби, јер су они били четници и партизани.

Друго, комунистичко руководство водило је борбе на српској територији, у Србији, гдје су страдали не само српски војници као четници и као партизани, него и српски цивили, њихове породице и њихова имања. Нијемци су донијели одлуку да се за једног убијеног њемачког војника стријеља 100 Срба, па су фашисти на основу тога 21. октобра 1941. године стријељали 7.000 ђака у Крагујевцу, 6.000 грађана у Краљеву, 5.000 у Шапцу, 4.000 у Нишу на Бубњу, итд. Када су Брозу казали да су стријељани ђаци у Крагујевцу, он је одговорио слично као и Фицроју Меклину: Не мари, они би за неколико година порасли и сви би били четници и ратовали би против нас.

Треће, комунистичко вођство је послало око 300 Срба радника из Ужица, пред њемачку тенковску колону, која је наступала од Бајине Баште према Ужицу, да их дочека само са голим прсима и лаким пјешадијским наоружањем. На узвисини Кадињача, 14 км западно од Ужица, сви су у неравноправној борби изгинули, а преко преосталих рањеника Нијемци су прешли тенковским гусјеницама. Комунистичко руководство је побјегло преко Златибора према Сјеници, а да нису ни знали шта је било са жртвованим "радничким батаљоном" кога су они злочиначки бацили на кланицу под њемачке тенкове. У рату је стријељан сваки командир који своју јединицу натјера у тако неравноправну борбу са непријатељима.

Четврти комунистички злочин десио се такође тих децембарски дана1941. године, али у Црној Гори, у Пљевљима. Бјежећи из Србије пред четничким снагама, комунистички вођа Броз је наредио партизанском руководству Црне Горе да нападне и заузме град Пљевља у коме је била једна комплетна талијанска дивизија и још 1.000 усташа-мјештана, углавном муслимана који одлично познају терен око града утврђеног бункерима, рововима, бодљикавом жицом, минским пољима и тенковима и топовима у самом граду. А на тако утврђена Пљевља упућено је око 3.500 храбрих црногорских момака, углавном неискусних у ратовању, без тешког наоружања, тако да су и они послани на кланицу и право у смрт. Само у току 24 сата борбе погинуло је и рањено око 580 бораца, а град није заузет. Историчари и данс оптужују овог или оног команданта батаљона, командира чете и слично, за неуспијех на Пљевљима, или главнокомандујућег Ивана Милутиновића, али нико ни данас не смије да за ту трагедију, за тај злочин према овим младим борцима, оптужи правог кривца, бившег аустриског каплара Јосипа Броза, коме је било у интересу да је што мање Срба, Црногораца, уопште православних. Што мање Срба, то ће мање бити и четника – имао је Броз обичај да каже, уз осмијех.

Пети злочин комунистичког вођства над српским народом у току рата 1941-1945. било је тзв. "лијево скретање" у Црној Гори и Херцеговини, што у ствари представља посебан облик комунистичког геноцида над српским народом. То се може назвати "сјечом српских кнезова" јер су убијани најугледнији Срби. То је посебан облик комунистичког злочина, примјењиван на више начина и у више мјеста над српским народом. Овај масовни злочин комунисти су назвали "лијево скретање", тобоже, то су само грешке претјеривања комуниста у револуционарности, у "љевичарењу", а иначе већина убијених су, и по данашњој оцјени комуниста, били криви – заслужили су смрт. У том злочину је у Црној Гори убијено око 1.600 најобразованијих људи: официра, ђака, правника, професора, љекара, инжењера, студената, угледних домаћина, јунака са Мојковца, Брегалнице, Тарабоша, најугледнијих људи тога времена у Црној Гори. Да је толико интелектуалаца и образованих људи убијено у цијелој Европи осјетило би се у свим областима њеног живота, а не у малој Црној Гори у којој је тада било једва 400.000 становника. Само за једну ноћ 1942. године у Колашину убијено је око 300 најугледнијих људи тога краја. Чак су убили и једног пса који није хтио да се одвоји од свога газде, па су га разапели на гробљу тих несрећника и то назвали "Пасје гробље". У српском племену Васојевићима убили су само за један дан 250 људи, а у браству Караџића убили су 72 мушкарца, напунили су Србима око седам дубоких јама у Црној Гори, чиме су се изједначили са усташама који су у приближно у исто вријеме у Херцеговини бацили 12 хиљада Срба у око 30 херцеговачких јама дубоких и до 200 метара.
Док је Пећи и док је Дечана
Грачанице и Газиместана
Не дамо те васкрсло Косово
Најсветије поље Србиново!
Аватар
РАДИКАЛ-НК
Војвода
Војвода
 
Порука: 1762
Приступио: јул 2005
Место: Никшић-Српска Црна Гора

Re: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Порука РАДИКАЛ-НК 1.2.2007. 3:43

Према томе, комунисти су у Херцеговини и Црној Гори исто као и усташе бацале Србе у јаме, убијали ножевима, камама, сјекирицама, маљевима, разним тупим предметима, кидали дијелове тијела живих невиних људи, све дакле као и хрватских фашисти-усташе, јер су директиве добијали из истог центра – из Ватикана.

Комунисти су током "лијевог скретања" у Херцеговини убили око 500 најугледнијих Срба, готово у исто вријеме кад су и усташе у њој убили око 12.000 Срба, од чега су велики број биле жене, дјеца и старци. За разлику од њих, комунисти су се трудили да убију што више Срба мушкараца, нарочито српске интелегенције и српских угледника, српску националну елиту, да би на тај начин обезглавили сав српски народ и тако га лакше претворили у послушно робље.

Шести велики комунистички злочин над Србима у том рату био је одлука партизанског Врховног штаба 12. марта 1943. године на Неретви да се сваки заробљени српски четник стријеља на "лицу мјеста", без било каквог испитивања. Истовремено је издата наредба да се сви други заробљеници – усташе, домобрани, балисти, хортијевци, припадници муслиманске милиције, "Ханџар – дивизије" и други, понуде да пређу у партизане, а ако неће, да им се само узме оружје и пусте кућама. То је, не само геноцидна одлука према српском народу, него и ратни злочин – јер се по ратном праву заробљеници не смију убијати. Броз је то знао, па је наредио члану Врховног штаба, једном Црногорцу, да то потпише. Када смо питали тога генерала зашто је то потписао, одговорио је: "Неизвршавање наредбе Врховног команданта повлачи смртну казну – стријељање на лицу мјеста."

Седми злочин комуниста према српском народу десио се такође тих мартовских дана 1943. године, а за вријеме битке на Неретви или, како то паризани називају, за вријеме четврте непријатељске офанзиве, када су сви партизани са Врховним штабом били сабијени у кањон Неретве.

То је уговор о нападању између њемачке команде у Загребу са генералом Глезе фон Хорстенауом на челу и Брозове делегације од чланова Врховног штаба, Милованом Ђиласом, Кочом Поповићем и Владимиром Велебитом (сва тројица Срби, Брозови генерали и чланови најужег руководства). У уговору су Брозови представници потписали оно што никада Дража Михаиловић није потписао са окупаторима, иако је и он у борби против комуниста-партизана сарђивао са окупаторима. То су двије тачке: 1) да паризанима нису Нијемци главни противници и непријатељи, него су то српски четници, и 2) ако се Енглези искрцају на Јадранску обалу, партизани ће са Нијемцима ратовати против њих и и њихових савезника четника.

Броз је, дакле, на Неретви 1943. године починио двоструки злочин према српском народу: наредио је стријељање заробљених четника и обећао фашистима савез против Енглеза и четника.

Осми злочин против српског народа била су два договора Броза и папе 1943. године: да партизани не заузимају логор Јасеновац и да Броз прими цијелу Павелићеву војску у партизане. Када су се двије партизанске бригаде састављене од Крајишника Срба, чије су породице биле заточене у логору Јасеновац, спремале да нападају логор и да из њега ослободе неколико десетина хиљада Срба, Јевреја и Цигана, Броз је, по налогу папе, то забранио преко Бакарића и Јосипа Крајачића-Стеве који је био Стаљинов обавјештајац и касније шеф комунистичке полиције у Хрватској. За уништење око милион Срба у том усташком логору, римски папа је послије рата наградио загребачког надбискупа Алојзија Степинца и унаприједио га у кардинала те прогласио блаженим.

Други захтјев папе Брозу био је пријем Павелићеве војске у партизане, тј. превођење хрватских усташа из блока фашиста у антифашисте, јер је међународна ситуација за њих тада била неповољна па их је требало спашавати. Броз је на папски захтјев 1943. године издао такву наредбу те је за непуних годину дана у партизане дошло око 250.000 усташа и домобрана којима су признат пуни ратни стаж и официрски чинови, некима дати већи чинови као да су све вријеме, умјесто у фашистичким војним формацијама, били у паризанима. Тако су десетине хиљада највећих злочинаца који су по Крајини, Херцеговини и Босни убијали српски народ учествовали у геноциду над Србима 1941. године, сада дошле у партизане са истим правима као и Срби који су ратовали од 1941. и који су побјегли са јама и стратишта на која су их водили и гонили многи од ових Павелићевих војника.

Примање толиког броја злочинаца над српским народом, толиког броја војника и официра који су три године ратовали у фашистичким војним формацијама, њихово превођење у антифашистички блок, од поражених произвести побједнике и чак им давати у току рата све веће функције – био је прави злочин, јер су тиме почетни принципи партизана: југословенство и братство и јединство – почели нагло да губе на значају, да се једноставно гасе, да нестају. То је био прави злочин, у првом реду према српском народу и Србима партизанским борцима који су отишли у партизане и наивно вјеровали да су комунисти борци за слободу српског народа, борци за слободу и правду за Југославију, за братство и јединство, за кажњавање свих злочинаца, за равноправност међу југословенским народима. Све је то у очима Срба партизана, пријемом у партизане Павелићеве војске, стављено под велики знак питања као велика превара српског народа, а касније се видјело да је управо то право лице комуниста и њихове борбе, да је то суштина њихове антисрпске политике, њихова права стратегија од почетка дјеловања у Југославији.

Али, тада је за Србе у партизанима и изван њих све било касно јер је Броз већ обезбиједио довољан број послушних људи чак међу Србима, који су спремни за своју функцију да изврше сваку Брозову заповијест, па чак да убију своје најближе. Комунисти су са поменутом католичко-масонском тројком Броз-Кардељ-Бакарић форсирали и унапређивали оне који су им подобни, оне који су за лични интерес спремни на све, и тако створили позамашан слој и међу Србима, који су извршавали све антисрпске одлуке комунистичког руководства. Броз је дакле још у рату створио лични култ, мит о непогрешивом, мудром, генијалном, ненадмашном вођи, чији ауторитет више нико није ни помишљао да доведе у питање јер би нестајао са лица земље чим би на такво нешто и помислио. Броз је једноставно ликвидирао своје противнике, неистомишљенике, људе који му се због било чега нису свидјели – тако каже његов први сарадник Милован Ђилас, кога је Броз послије рата, кад је одслужио своје, политички ликвидирао и држао на робији неколико година.

Наредни комунистички злочин против Срба било је убијање око 30.000 Београђана послије ослибођења тога града тј. послије 20. октобра 1944. године. Међу убијеним Београђанима било је око 60 професора универзитета и другог универзитетског особља, као и велики број оних Срба који су изашли на улице Београда, узели оружје и помогли партизанима и Црвеној армији да ослободе град. Сви они су гоњени у "црној марици" као што су Нијемци за вријеме рата одводили Јевреје у камионима-гасним коморама, убијали их отровним гасом за вријеме вожње кроз град, а успут пуштали музику да се не чују крици умирућих у тим коморама. За разлику од Нијемаца, Србе је Брозова УДБ-а (тајна полиција) трпала у камионе и "марице" одвозила изван града и тамо убијала испред великих гробница које би сами ухапшеници ископали. Командант београдске полиције био је тада један Црмогорац, касније амбасадор у Москви, а Броз га је изабрао зато да би Срби у Београду што више замрзили Црногорце. Броз је, поред осталога, у заузимање Београда послао Осму црногорску бригаду са истим циљем – да сви у Београду знају да су сви погинули у тој борби од црногорских партизана. То је комунистичка политика "Србе на Србе!". Комунисти су све радили плански и ништа нису препуштали случају. Много су лукавије убијали Србе од усташа, па их и сада неки наивни Срби хвале.

Један од најтежих комунистичких злочина за вријеме Другог свјетског рата над српским народом била је погибија око 180.000 српских младића за само два мјесеца борбе на Сремском фронту од фебруара до априла 1945. године, непосредно пред крај рата. Наиме, чим је Броз стигао на руским тенковима 1944. године у Београд, наредио је мобилизацију свих младића од 17 година па даље у цијелој Србији, и послао их само са пјешадијским наоружањем, потпуно неискусне, голобраде момке, који боја ни видјели нису, да својим грудима разбијају добро утврђене њемачке бункере, ровове, шанчеве, да раскидају неколико редова жице којима су њемачке јединице биле окружене на подручју код Шида и Сремске Митровице. Два мјесеца су ти младићи јуришали на њемачке утврде и гинули као снопље, као глинени голубови, од њемачких митраљеза са тенковима и добро утврђеним бункерима. За два мјесеца те злочиначке акције комунистичког вођства, од око 250 хиљада српских младића, колико их је стигло на фронт, за два мјесеца је погинуло, рањено и нестало око 180 хиљада, а да се многима ни за гроб не зна, остали су у каљавој сремској равници у то рано, зло прољеће 1945. године.

Сремски фронт није требало пробијати, јер су у фебрару и марту 1945. године руске трупе већ заузеле Мађарску и приближавале се Бечу, па су Нијемци из Срема за неколико недеља сами морали да одступају према Загребу, како ту не би били заробљени. Али Броз није хтио да чека да они сами оду, него је на њих послао српску омладину да изгине, да се тако освети Србима што су га 1941. године протјерали и није могао да привири у Србију све док нису стигли руски тенкови генерала Бирјузова, који се срао на сред Београда са Црногорцем Пеком Дапчевићем, и ту гдје су се они братски пољубили направљена је зграда руске амбасаде.

Злочин на Сремском фронту је Брозов геноцид над српском омладином, освета за прогон из Србије 1941. године и жеља да што више Срба баци на кланицу, да их он касније не би убијао и кажњавао као четнике и сараднике са окупатором, јер су за комунисте сви Срби увијек били четници и увијек одређени за одстрел. Комунисти су Србе користили у рату као добре борце, као средство помоћу ког су долазили на власт, у чему су потпуно успјели.

Наредни злочин је убијање Срба у априлу 1945. године на Лијевче Пољу код Бања Луке. Ту су комунисти са усташама поубијали неколико хиљада четника и њихових породица, претежно из Црне Горе и Херцеговине, које је водио Павле Ђуришић у одступању према аустријској граници. Комунисти и усташе су заробили око 150 најугледнијих херцеговачких и црногорских четника официра, одвели их у Јасеновац и тамо спалили. Тамо је убијен и српски књижевник Драгиша Васић, кога је чак и хрватски књижевник Мирослав Крлежа сматрао добрим писцем и литератом.

Један од најтежих злочина над Србима десио се на крајњем сјеверу државе, у Словенији, код Зиданог Моста и Блајбурга. Ту су комунисти по завршетку рата 13. маја 1945. године заробили око 20 хиљада четника и у току љета исте године у такозваним "возовима смрти" одвозили их по словеначким провалијама и рупама и тамо убијали. Тиме је учињен двоструки злочин: убијање заробљеника и убијање по завршетку рата, без суда и закона.

Злочин над српским народом било је и бомбардовање српских градова из енглеских авиона 1944-1945. године по навођењу партизанских навигатора. Они су били дужни да наводе авионе на касарне и друге војне објекте окупатора, али су их наводили на српске тргове. Тако је Београд бомбардован шест пута и то увијек цивилни центар града гдје није било војних објеката, а једно бомбардовање је било на Васкрсење Господње 17. априла 1944. године, и том приликом убијено је око 2.000 цивила, највише жена и дјеце. Ниш је бомбардован дванаест пута, Крушевац шест, а Подгорица 73 пута. У њој је убијено више од 5.000 људи, па су црногорски комунисти у знак захвалности "другу Титу" што их је тако успјешно бомбардовао, први у Југославији свој град Подгорицу назвали Титоградом.

Укупно су савезночки енглески и амерички авиони бомбардовањем српских градова убили око 50.000 цивила – највише жена, дјеце и стараца који нису могли да се склањају у подруме и друга склоништа.

Један од посљедњих комунистичких злочина над српским народом у Другом свјетском рату било је убијање 20.000 Срба у Миљевини код Фоче, почетком августа 1945. године. Ова групација српских младића од 16 до 20 година кретала се из Босне у Србију својим кућама у Ужице, Чачак и Ваљево. Комунисти су им бацали летке из авиона да се предају, јер им гарантују живот, и камионима ће их пребацити у Србију, у што су ови наивни, исцрпљени и избезумљени дјечаци повјеровали. Када су их комунисти заробили, повезали су их у конопе по 20 у групи и тако их већином живе побацали у јаму Понор у Миљевини, 10 км западно од Србиња.

Поубијали су их муслимани који су само три мјесеца прије тога примљени из Павелићеве војске у партизане, а који су као усташе 1941. године учествовали у масовном убијању српског народа. Дакле, исти људи 1941. године, као усташе, а 1945. године, као партизани, убијају Србе и то на најгрознији начин. Тако су комунисти овдје починили четвороструки злочин: убијали су заробљенике, убијали малољетнике, убијали послије завршетка рата и убијали без суда и закона. Али све су то западни савезници опростили комунистима јер су убијали Србе, као што су 1991-1995. године опростили бившем комунистичком генералу Фрањи Туђману масовно убијање и прогон Срба у Крајини и Западној Босни, јер је био савјетован од америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта који је на челу усташке колоне 8. августа 1995. године побио усташку шаховницу на Книнску тврђаву.

Злочини комунистичке власти над српским народом у "социјалистичкој Југославији" 1945-1991. године

Српски народ је са задовољством доживио капитулацију фашистичке Њемачке, али је долазак на власт Комунистичке партије Југославије доживио као своју другу несрећу, своју другу трагедију. Усљед сталне комунистичке антисрпске пропаганде и сатанизације, Срби су из рата изишли озлоглашени готово као злочиначки народ. Комунисти су све Србе, осим Срба који су били прави комунистички полтрони, приказивали као четнике, као убице, разбојнике, пљачкаше, па је већина Срба ушла у нови државни систем као грађани другог реда, иако су српски партизани најзаслужнији за побједу над фашизмом на подручју Југославије. Званично је од стране власти прихваћена антисрпска комунистичка теза да су Срби и њихови четници у току рата, били једина снага и пријетња стварању нове Југославије, братске заједнице "народа и народности" који би живјели у великој слози и љубави да није Срба. Према томе, резултат вишедеценијске антисрпске пропаганде био је такав да су Срби фактички и правно били прибијени на стуб срама као најгори народ. Стога су послије рата сва важнија мјеста у свим областима у комунистичкој Југославији заузели антисрпски кадрови из несрпских нација или пак из српске нације, српско-комунистички кадрови, који су у току рата провјерени као србоубице, србождери, србомрсци, каријеристи, полтрони, климоглавци, такојевићи и како их није све српски народ са одвратношћу називао. Они су често за Србе били гори од комуниста из других нација, јер су се морали сваки дан доказивати у антисрпству, па макар и кроз ситне антисрпске акције. Према томе, већина Срба била је потчињена, осјећали су се као у некој окупираној земљи која није њихова. Положај Срба дефинисао је Броз када је 1944. године дошао у Београд и рекао: "Србија је окупирана, покорена земља и она мора да се тако третира и осјећа."

Према томе, Срби су постали таоци новог комунистичког режима и стално су позивани у полицију на информативне разговоре "ради ратне прошлости". Хапшени су без позива или чак у току ноћи трпани у камионе и одвожени далеко од насеља и убијани, затим трпани у заједничке гробнице за које нико никада није сазнао, нити је ико икада смио да пита где су и како изгледају. Српски народ је знао за јаме и стратишта у које су га 1941. године бацале усташе, али никада није смио да пита гдје су гробнице оних које су комунисти побили послије рата, а убијено је око 350.000, а више од три милиона прошло је кроз затворе.

Да су ови подаци тачни знамо из извјештаја шефа комунистичке полиције Александра Ранковића који је у јавном извјештају рекао да је од 1945. до 1950. године кроз комунистичке затворе прошло око 3,5 милиона грађана од којих је половина била невина, а трећина малољетна. Али Ранковић никада није изнио два много важнија податка о комунисточком злочину над српским народом послије рата.

Први такав злочин је хајка комунистичке полиције, озлоглашене ОЗН-е (Одјељење заштите народа), касније УДБ-е, од 1944. до 1954. године у хватању тзв. "шкрипара" тј. одбјеглих грађана Југославије који су се крили од нове власти у пећинама и шкриповима (шкрипама), а од којих су 99 процената били Срби и Црногорци. Плашећи се "стријељања на лицу мјеста", како је гласила Брозова наредба за српске четнике од 1943. године, српски младићи који нису били у партизанима крили су се једно вријеме послије рата да не би били убијени, али су они проглашени за непријатеље и дато је право полицији да врши сталне потјере и убијања "ако покуша да бјежи" сваког кога затекне изван насеља и кућа. У тим хајкама, у том лову на српске главе, убијено је око 350.000 углавном Срба, а последњи су убијени 1956. године у Црној Гори.

Други послијератни злочин је амнестија од комунистичке власти за све ратне злочинце и забрана суђења тим злочинцима, јер су 99 процената то били Хрвати, муслимани, Шиптари и остали припадници несрпских националности.

Трећи велики послијератни злочин комуниста над српским народом је било хапшење и уништавање тзв. "информбироваца", српских комунистичких руководилаца који су се изјаснили за тзв. "Резолуцију Информбироа" 1948. године. Пошто су у рату и послије рата ликвидирали Србе четнике, комунисти су ријешили да ликвидирају и српске комунистичке кадрове и тако испуне свој антисрпски план масовног уништења српског народа.

Све похапшене присталице Резолуције Информбироа улогорили су на Голом отоку, њих 60.000, угледних Срба. Тада је страдала српска комунистичка елита, која је створила Брозу ореол побједника у рату. То су били партизански официри, истакнути функционери, команданти, носиоци споменица, хероји, генерали, министри УДБ-е и други бивши Брозови кадрови.

Комунистичко руководство Југославије је тиме 1948-1956. године добрим дијелом заокружило свој план уништавања српског народа, српске четничке и паризанске елите. Најзад је Броз ликвидирао и своја два најближа сарадника, два несрећна Србина, који су му двадесет година (1934-1956) помагали да изврши то нечасно дјело – злочин над српским народом. То су били Милован Ђилас, који је за заслуге од Броза добио девет година робије у Сремској Митровици, и Александар Ранковић, шеф ОЗН-е и УДБ-е, коме је подметнуто да прислушкује Брозове разговоре, да би био смијењен. Ђилас је одбачен 1954. године, а Ранковић 1966. године и оба су умрли а да им није било јасно зашто су кажњени. Они су умрли а нису схватили да су били обично средство и оруђе за уништавање Срба од ватиканско-комунистичке (масонске) тројке Броз-Кардељ-Бакарић. Умрли су, а да нису чак ни сазнали ко је Броз, какво му је право име и одакле је; нису сазнали да се Бакарић зове Куперштајн, а Кардељ Едуардо Кардели.

Овај текст најбоље показује какво је зло био комунизам!КОМУНИЗАМ=НАЦИЗАМ!
Док је Пећи и док је Дечана
Грачанице и Газиместана
Не дамо те васкрсло Косово
Најсветије поље Србиново!
Аватар
НенадЦ
Војвода
Војвода
 
Порука: 2222
Приступио: феб 2004
Место: Нови Сад

Порука НенадЦ 1.2.2007. 8:30

Српска Црква у Другом светском рату
Из Архива Св. Архијерејског Синода Српске Православне Цркве
Приредио Епископ Банатски Атанасије
Посебан отисак из зборника Сербиа и коментари за 1990. / 91. Издање Задужбине Милоша Црњанског
У оквиру "Пројекта Растко - Библиотеке српске културе на Интернету" на Интернету објавили: Зоран Стефановић, Наташа Деветаковић, Милан Стојић и Михаило Стефановић, октобра 1999.

САДРЖАЈ
Реч приређивача
ИЗВЕШТАЈ
Почетак рата. Први ваздушни напад на Београд
Евакуација Његове Светости Патријарха и особља Светог Архијерејског Синода у манастир Раковицу
Долазак у Београд избеглих српских архијереја из Старе Србије - Македоније
Прекид веза са унутрашњошћу и разграничење наших покрајина
Настојања да cе Његова Светост Патријарх пусти на слободу
Заточење Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Николаја
Заточење и погибија Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Петра и Епископа горњокарловачког Саве
Погибија Преосвећеног Епископа бањалучког
Погибија Епископа Чешкоморавског Горазда
Страдање нашег народа у Хрватској
Оснивање комисије за прикупљање података о страдању Срба
РЕКАПИТУЛАЦИЈА
ПРЕГЛЕД ПОБИЈЕНОГ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ВРЕМЕНУ 1941-1945 ГОДИНЕ
Збрињавање избеглица свештеника и црквених службеника
Однос Српске Православне Цркве, према окупаторским и посебно државним српским властима
Притисак на Цркву да се умеша у политичку борбу и игнорисање Цркве и њезине аутономије
Контрола рада Светог Архијерејског Синода и цензура
Прогони и хапшења свештенства
ОСЛОБОЂЕЊЕ
Организација и успостава нових државних власти
Став Српске Православне Цркве према новим државним властима
Посета чланова Светог Архијерејског Синода Краљевским намесницима
Обнављање црквеног живота у крајевима који су били под Н. Д. Хрватском
Архиепископија београдско-карловачка, Срем
Епархије у Народној Републици Хрватској
Епархија горњокарловачка
Епархије у Народној Републици Босни и Херцеговини
Зворничкотузланска епархија
Дабробосанска епархија
Захумскохерцеговачка епархија
Бањалучка епархија
Православна црква у Словенији
Стање епархија које су биле под италијанском, бугарском и мађарском окупацијом
Далматинска епархија
Епархија рашкопризренска и смрт Епископа Серафима
Стање у епархији Бачкој
Стање у Јужној Србији по ослобођењу
Црна Гора
Долазак Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила у отаџбину
Свети Архијерејски Сабор
ПРИЛОЗИ
I Записник седнице редовног заседања Светог Архијерејског Сабора 20. априла / 3. маја 1947.
II Записник седнице редовног заседања Светог Архијерејског Сабора 22. априла / 5. маја 1947.
III Записник седнице редовног заседања Светог Архијерејског Сабора одржане 30. априла / 13. маја 1947.
IV Претставка Савезној влади о црквеним приликама у Македонији

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА
Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора 20. априла 1947., започело je разматрањем Извештаја о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. У саопштењу Одбора за преглед тог Извештаја, које je поднео тадашњи Епископ Банатски Дамаскин, истакнуто je да су ce "у овом времену одиграли важни и судбоносни догађаји по нашу Цркву и народ, те je ово не само извештај о раду Св. Архијерејског Синода, него и приказивање историјских догађаја који су ce десили у животу наше Цркве и народа, од почетка окупације наше земље од непријатеља до данас". (А. С. бр. 77). Да ce тај извештај заиста "битно разликује од ранијих" уверио сам ce и сам, годинама истражујући богату грађу Архива Св. Архијерејског Синода, коју сам у знатној мери и наводио у својим радовима Зато, када ми ce уредништво Сербие и коментара обратило са предлогом да, поводом педесетогодишњице 1941., објави један историјски прилог о Српској Цркви у Другом светском рату, сматрао сам да би најпогоднији могао бити управо Извештај о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. Како он, међутим, заједно са Прилозима, обухвата преко шест стотина страница, јер садржи и појединости о административним и материјалним питањима ратног доба, узео сам у обзир намену и обим зборника Сербиа и коментари и прихватио да приложим управо оне делове Извештаја који "приказују историјске догађаје" и могу бити од ширег значаја за нашу научну и културну јавност.
Када извештај о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. једном буде објављен у целости, видеће ce да у њему нема ни једног јединог податка кога би ce Црква могла постидети. Показаће тај документ само пуну истину о држању Српске Цркве у најтежем невремену наше историје. Поред свих губитака и разарања, са пострадалим и изгнаним монасима, свештеницима, архијерејима, још и са заточеним својим поглаваром, Патријархом Гаврилом, a са њим и Епископом Жичким, Николајем, Српска Црква није била обезглављена већ., мудро вођена. Крст свој носила je усправно. Чиста пред Свезнајућим Богом, Српска Црква je, тако, у свему делила судбину свог великомученичког народа.
Епископ Банатски Атанасије

ИЗВЕШТАЈ
Српска црква у Другом светском рату
Из Архива Св. Архијерејског Синода Српске Православне Цркве

Син. бр. 1060 / зап. 237 из 1947. Из седн. 27. / 14. марта 1947.
СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ Српске Православне Цркве
Београд
На основу члана 64. т. 33 Устава Српске православне Цркве, Светом Архијерејском Синоду je част поднети Светом Архијерејском Сабору следећи
ИЗВЕШТАЈ
Од последњег редовног заседања Светог Архијерејског Сабора одржаног између 25. априла / 9. маја 1939. и 13. / 26. маја 1939. Свети Архијерејски Сабор je одржао три ванредна заседања. И то
I) између 10. / 23. новембра 1939. - 1. / 14. децембра
II) између 12. / 25. новембра 1940. - 28. новембра / 11. децембра 1940.
III) између 14. / 27. марта 1941. - 18. / 31. марта 1941.
Прва два ванредна заседања изазвана су тешким унутрашњим политичким приликама у вези т.зв. споразума о решењу хрватског питања и образовања самосталне хрватске бановине, на чијој ce територији затекло из делова осам епархија 856.260 православних душа.
Начин на који je овај споразум донесен, без знања чак и појединих чланова Краљевске владе, прогони који су вршени против православних Срба, одбијање заштите прогоњених и на најмеродавнијим местима, изазвали су у нашем народу мучан утисак и велику бригу за будућност наше црквене и државне заједнице, a и потребу да ce та заједница пошто-пото спасава и сваки субверзивни рад против те заједнице спречи.
Треће ванредно заседање Светог Архијерејског Сабора изазвано je судбоносним догађајима који су у то доба завладали читавом Европом и тешким положајем и наше државе, која je тим догађајима обухваћена приступањем њезиним т.зв. тројном пакту.
Када je Светом Архијерејском Синоду саопштено да je склапање пакта неминовно, Свети Архијерејски Синод је био свестан, да овде није у питању само држава већ и част и понос нашег целокупног народа његове традиције и његове светиње, и на све ове догађаје није могао остати индиферентан, већ je сматрао за потребно, да и Свети Архијерејски Сабор каже своју одсудну реч о овим догађајима и одреди линију којом црква у заштиту Српског народа и његових светиња мора ићи.
Непосредно пред сам дан састанка овога Сабора ноћу од 13. / 26. марта на 14. / 27. март 1941. преузео je у земљи краљевску власт Његово Величанство наш млади Краљ Петар II. Самим овим актом обележен je пут којим наш народ треба да пође. Тим актом спашена je част нашег народа и државе и спречено скретање са нашег непроменљивог историјског пута. Народ je поздравио радосно ступање Његовог Величанства Петра II на Краљевски престо и нову ситуацију тим великим догађајем створену, a истовремено поздравио радосно и улогу Српске православне Цркве у вези овога великог преокрета у нашој земљи.
Свети Архијерејски Сабор je сa захвалношћу примио и одобрио становиште Светог Архијерејског Синода изражено у преставци Његовом Височанству Кнезу Павлу из разлога што je наш целокупан народ и мишљењем и расположењем противан инаугурисаној политици и оријентацији наше државне политике, која je у противности са религиозним и етичним нашим схватањима, традицијама, идеалима националним поносом и славом, као и у очигледној опреци са свим заветним мислима, вековним аманетима његове славне прошлости.
Свети Архијерејски Сабор je истовремено ступио у присну везу са новообразованом Краљевском владом и пошто je донео потребне закључке за сваку евентуалност завршио je ово своје ванредно заседање дана 18. / 31. марта 1941.
У смислу донесених Саборских закључака, препоручено је Преосвећеној Г. Г. Епархијским Архијерејима, да предузму потребне мере, да ce народ обавештава, јединство и слога у народу одржава, да ce ред и поредак чува и да ce јерархија стави у службу Краља и Отаџбине.
У случају рата да Епархијски Архијереји до крајњих граница могућности остану у својим Епархијама и врше своје дужности и да ce у случају невоље управљају по савести.
Његовој Светости Господину Патријарху и члановима Светог Архијерејског Синода препоручено je, ако до рата дође да према датим приликама остану на својим местима и колико je то могуће одржавају везу са Епархијским Архијерејима.
Почетак рата. Први ваздушни напад на Београд
Дана 6. априла 1941. по новом календару отпочео je рат. Изјутра тога дана око 7 сати уследили су први нападаји непријатеља из ваздуха на Београд. Прве разорне бомбе пале су у непосредној близини десног бока Патријаршиског двора и то две су бомбе пале у порту Саборне цркве а трећа je ударила поред десног угла старе куће Ивана Павловића. То je био први талас ваздушног нападаја за којим су следили даљи редом и трајали са прекидима цео први дан. Дејство разорних бомби било je тешко и неподношљиво. Зграда Патријаршије сем својих доњих ходника у које су ce склонили Његова Светост Господин Патријарх, Преосвећени Епископ нишки Господин Јован и Преосвећени Викарни Епископи Арсеније и Валеријан као и сва остала братија и особље, које у згради станује, није имала никаквог нарочито спремљеног склоништа.
Евакуација Његове Светости Патријарха и особља Светог Архијерејског Синода у манастир Раковицу
Када су око 11 сати пре подне нападаји попустили Његова Светост Господин Патријарх заједно са Преосвећеним Епископом нишким Господином Јованом склонио ce у манастир Раковицу. Већ следеће ноћи између 6. и 7. априла Његова Светост отпутовала je из манастира Раковице у манастир Жичу - јер je превладало мишљење да Његова Светост треба да следи Краљевску владу, а одавде у манастир Острог где су га немачке војне власти дана 25. априла 1941. у 6 сати изјутра затекле и лишиле слободе ...
Пошто су седнице Светог Архијерејског Синода трајале све до уочи самог бомбардовања Београда, остао je неизрађен посао ових седница да ce покушало одмах по повратку из манастира Раковице да ce среди овај посао и настави колико толико нормалан рад у канцеларијама. Но како су немачке војне власти већ 23. априла заузеле и саму зграду Патријаршије а особљу канцелариском као и домаћима забраниле уопште улаз у зграду, остао je један део посла недовршен, а пословна акта несређена, онако како их je сваки поједини чиновник, не надајући ce да би војска уопште могла и мислити на заузимање Патријаршиског двора и канцеларија централних црквених власти, на своме канцелариском столу оставио.
На тај начин прекинут je сваки рад у канцеларијама централних црквених надлештава и свака веза са архивама ових надлештава и тако цео рад црквених централних и епархиских надлештава у Београду онемогућен ...
1. маја доведен je у Београд Његова Светост Патријарх и смештен у затвору бившег Окружног суда за град Београд у Александровој улици бр. 5 у ћелији бр. 12 где je остао све до 5. маја 1941. године.
Г. Г. викарни Епископи су одмах успоставили везу и са комесарима министарстава да би омогућили функционисање црквених надлештава и издејствовали ослобођење Његове Светости Патријарха. Успели су само утолико, да je Његова Светост Патријарх из судског затвора премештен у манастир Раковицу, дана 5. маја 1941. године.
Долазак у Београд избеглих српских архијереја из Старе Србије - Македоније
Дана 5. маја приспео je у Београд Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Господин Јосиф, чија je епархија окупирана од Бугара и који je био приморан да ce сa ње повуче.
Непосредно иза тога приспео je у Београд Преосвећени Епископ злетовско - струмички Господин Викентије, који je такође због бугарске окупације морао напустити своју Епархију. У то време доведен je у Београд из Загребачке тамнице и Високопреосвећени Митрополит загребачки Господин Доситеј и, како je у загребачком затвору био испребијан, избављен je из београдског затвора и смештен одмах у Санаторијум Живковићев у Београду на лечење[1].
[1] 13. јануара 1945. упокојио ce у Господу у Ваведењском манастиру у Београду и у недељу 14. јануара сахрањен поред манастирске цркве" (Бр. 40 Зап. 2 из 1945). - Прим. пр.
Прекид веза са унутрашњошћу и разграничење наших покрајина
Немци су, заузевши нашу земљу, разделили ову на шест окупационих зона и то:
1) Србија са Банатом и једним делом Словеније подпала je под немачку окупациону зону;
2) Хрватска са Славонијом, Сремом, Босном и Херцеговином и једним делом Далмације и Санџака подпала je под ново основану Н. Д. Х.;
3) Барања, Бачка и Међумурје подпале су под мађарску окупациону зону;
4) Јужна Србија сем западног дела те покрајине и југоисточни део Србије подпали су под Бугарску окупациону зону;
5) Западни део Србије, Косово и Метохија подпао je под Албанску власт али под окупацију Италијанску;
6) Црна Гора са Санџаком и Боком, делом Далмације и једним делом Словеније подпале су под окупацијску зону Италије.
Како je свака окупациона зона за наше држављане била непролазна граница, онемогућен je био сваки међусобни саобраћај централних црквених власти са оним епархијама, које су биле ван Србије као немачке окупационе зоне, као и међу епархијама које су ce налазиле у разним окупационим зонама.
На територији Србије налазили су ce Преосвећени Г. Г. Архијереји: Жички Николај, Тимочки Емилијан, Нишки Јован, Браничевски Венијамин, Шабачки Симеон и Банатски Дамаскин. Изван територије Србије у својим седиштима остали су: Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, далматински Иринеј и рашко-призренски Серафим (под италијанском окупацијом), бачки др. Иринеј (под мађарском влашћу) и зворничко-тузлански Нектарије (под хрватском влашћу), a Преосвећени викарни Епископ Сремски Валеријан па лечењу у Сплиту, где je после краћег времена преминуо.
Чуло ce за Митрополита дабробосанског, Његово Високопреосвештенство Господина Петра, Епископа горњокарловачког Господина Саву и Епископа захумско - херцеговачког Господина Николаја, да су одмах по окупацији стављени у интернацију.
Дана 15. маја 1941., приспео je у Београд званичник Црквеног суда Епархије Бањалучке и донео вест (види Син. бр. 47 из 1941.) да je Преосвећени Епископ бањалучки Платон дана 5. маја 1941. одведен од усташа из своје резиденције и убијен и мртво тело његово пронађено je 24. маја 1941. у реци Врбањи на ушћу у Врбас a потом сахрањено на војничком гробљу у Бањалуци.
У иностранству Преосвећени Епископ будимски Господин Георгије остао je на свом месту, док ce за Преосвећеног Епископа мукачевско - прјашевског Господина Владимира чуло да je интерниран од мађарских власти.
Настојања да се Његова Светост Патријарх пусти на слободу
Још док je трајала комесарска управа инсистирано je у више махова преко комесара Министарства правде да ce питање сазива Светог Архијерејског Синода реши уз услов да ce Његова Светост Патријарх пусти на слободу, али ce у томе није успело. Када je септембра месеца 1941. године образована Српска влада на челу са генералом Миланом Недићем, предузимани су поновни кораци да ce Његова Светост пусти и да му ce омогући обављање његових црквених дужности како би ce омогућио правилан и законити канонски живот Српске православне Цркве и њезиних највиших тела и власти. (В. бр. 1992 / зап. 97 из 1941. год).
Приликом сваког личног сусрета с Претседником владе ова je молба поновљена. 29. априла 1943. поново je мољен Претседник владе да предузме све што му je у моћи да ce Његова Светост ослободи и да му ce омогући слободно вршење његових дужности (Бр. 902 из 1943.). Претседник владе je на ово 1. маја одговорио: "Са жаљењем Bac извештавам да ми je Војни заповедник г. генерал Бадер приликом последње интервенције напоменуо да ce молбама односно Његове Светости више не обраћам."
25. маја исте године шеф немачке полиције сигурности известио je да je Његова Светост Патријарх "у интересу његове личне сигурности" премештен из манастира Раковице у манастир Војловицу (Зап. бр. 137 из 1943.).
Између 1. јула и 28. септембра 1943. поново je два пута мољено да ce Његова Светост ослободи. У току заседања у септембру те године сви чланови Светог Архијерејског Синода су посетили Претседника владе и молили да ce поново заузме да ce Његова Светост пусти.
Сва су ова заузимања остала без успеха и Његова Светост Патријарх je 14. септембра 1944. заједно са Његовим Преосвештенством Епископом жичким Господином Николајем спроведен у Немачку.
Заточење Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Николаја
Из извештаја Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа који je под 1) приложен овом извештају види ce како ce сa стране окупаторских власти мислило о личности Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Николаја. Тражило ce, наиме, да ce Преосвећени Николај са свога положаја уопште уклони.
Последица тога била je да je Преосвећени Николај сам молбом од 15. / 28. јуна 1941. године замолио годишње отсуство и постављење заменика. За заменика постављен му je Преосвећени Епископ злетовско-струмички Господин Викентије (Бр. 578 од 9. VII 1941.). Пошто ce прилике ни после годину дана нису измениле, решењем Светог Архијерејског Синода бр. 2290 од 27. / 14. августа 1942. на молбу Преосвећеног Епископа Николаја продужено му je одсуство на даљу годину дана с тим да га и даље у дужности замењује Преосвећени Епископ злетовско-струмички Господин Викентије. Истом одлуком a no пристанку Преосвећеног Господина Викентија, одређено je да и Преосвећени Епископ мукачевско-прјашевски Господин Владимир који je протеран из своје епархије и налазио ce у Београду врши поверену му мисију у западним крајевима жичке епархије.
Преосвећени Господин Николај je боравио у својој епархији у манастиру Љубостињи где je био под сталном пажњом немачке полиције све до 16. децембра 1942. год.
18. децембра 1942. канцеларија Светог Архијерејског Синода je поверљиво извештена да je Преосвећени Епископ Господин Николај 16. децембра од стране немачке полиције одведен из манастира Љубостиње и спроведен негде у околину Београда. По пријему ове информације Председништво Светог Архијерејског Синода je одмах упутило акт Претседнику Српске владе и Министру просвете за интервенцију и проверу ове вести. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Нектарије посетио je овим поводом и лично Претседника Српске владе и Господина министра просвете. Сазнало ce да je Преосвећени Николај упућен у манастир Војловицу. Кратко време после тога премештена je и Његова Светост Господин Патријарх из манастира Раковице у манастир Војловицу.
Свети Архијерејски Синод je могао само исходити дозволу да ce у интересу пристојнијег смештаја Његове Светости Патријарха и Његовог Преосвештенства Епископа Господина Николаја пренесу извесне ствари из манастира Љубостиње и Раковице у Војловицу, и да им ce c времена на време шаљу пакети. Све молбе за пуштање на слободу Његовог Преосвештенства Епископа Господина Николаја остале су без икаквог дејства као и оне за Његову Светост.
14. септембра 1944. године одведен je Преосвећени Господин Николај заједно са Његовом Светошћу у Немачку.
Исто тако Свети Архијерејски Синод je сa највећом бригом пратио судбину остале Преосвећене Господе Архијереја, за које ce чуло да су интернирани или убијени тражећи у први мах да ce они на слободу пусте односно о погинулим да ce пруже што потпунији подаци о њиховом страдању.
Заточење и погибија Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Петра и Епископа горњокарловачког Саве
Свети Архијерејски Синод je преставком својом бр. 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, a потом и од Министра правде да ce путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Петар и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава.
20. септембра 1941. године под бр. 2015 упућена je преставка Фелдкомандатури бр. 599 у Београд којом je такође тражено да ce Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације.
Под бр. 322 од 17. фебруара 1941. године достављена je путем Председништва владе претставка Светог Архијерејског Синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског Господина Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Господина Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да ce заузму за што скорије избављење претставника Српске Цркве.
Председништво Министарског савета ОБр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило je да je штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да ce на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да ce други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити.
Свети Архијерејски Синод ce и после тога у више махова интересовао за њихову судбину али без икаквог успеха (ВБр. 322, 1759 и Пов. бр. 425 из 1942. године).
Половина принадлежности Епископа Саве у износу од 3.500.- динара месечно исплаћивана je редовно његовој мајци Латинки Трлајић до њене смрти. (В. Зап. бр. 254 из 1942.).
Према накнадним извештајима сазнало ce да су 12. маја 1941. године дошли усташки полицијски агенти у Митрополију у Сарајеву и одвели Митрополита Петра у "равнатељство". Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je Митрополит у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци добио бр. 29781. Одатле je одведен у Керестинац код Загреба. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу a после тога у Госпић или Јасеновац. По Сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза Митрополит je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле (Подаци комисије за прикупљање података о страдању Срба).
Према накнадним извештајима усташе су ухапсиле Његово Преосвештенство Епископа Саву 17. јула 1941. године пред вече и одмах га везаног одвеле из његове резиденције у кућу усташе Јосипа Томљевића у Плашкоме. Ту je Епископ тучен и малтретиран док je на грамофону, понетом из епископског двора, била навијена плоча и непрестано ce свирало: Јелици во Христа. .... 19. јула Епископ je са још тројицом свештеника и 11 мирјана везан одведен на жељезничку станицу у Плашком. Воз који полази из Плашкога за Госпић у 11 увече дошао je тек сутрадан у 5 часова изјутра. Дотле je Епископ био непрестано везан у ланце пред улазом у тамницу. 20. јула пред вече Епископ je са горе поменутим људима - везани све два и два - доведен у казнени затвор у Госпићу. 8. августа виђен je Епископ у дворишту казненог завода у Госпићу где су га усташе поставиле на кишу. Епископ je и ту тортуру мирно и стојички подносио. Неколико дана касније - неустановљеног дана - извучено je из казненог завода 2.000 Срба и везани су жицом два и два. Међу њима je био и Епископ Сава. Сви су ови људи одведени из Госпића путем према Велебиту. Одатле ce Епископу Сави губи сваки траг. Према тврђењу неких италијанских новинара, у Велебиту јe у августу убијено око 8.000 Срба. Вероватно je да je међу њима страдао и Епископ Сава, јер му све до данас никаквог даљег трага нема.
Погибија Преосвећеног Епископа бањалучког
Његово Преосвештенство Епископа Платона je рат затекао у Бања Луци. Одмах после проглашења НДХ и доласка стожерника и повереника за Врбаску бановину Др. Виктора Гутића, Епископ Платон je добио један акт (Каб. бр. 529) од 27. травња 1941. године следеће садржине: "Доставља ce у препису декрет са жељом и препоруком да Госп. проту Мачкића Душана поставите Вашим Архијерејским замеником. Уз тај акт приложен je и овај декрет: "Декрет којим постављам проту Душана Мачкића, пароха и архијерејског намесника, за повереника испред хрватске државне власти у пословима бањалучке епархије, која ће епархија одласком епископа Платона као пореклом Србијанца остати упражњена." Одговарајући на предњи акт Његово Преосвештенство Епископ Платон je између осталог написао: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова.
То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. - Епископ бањалучки Платон.
Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р."
После овог одговора Епископа Платона у понедељак, 5. маја 1941. године у 3 часа у јутро, дошли су агенти бањалучке усташке полиције у епископски двор, и наредили Епископу да пође с њима у усташки стожер. Владика Платон кад јe доведен у стожер затекао je тамо проту и архијерејског намесника у Босанској Градишки Душана Суботића, који je већ од раније био затворен у бањалучкој Црној Кући - Кастелу. Истога дана су владику и проту стрпали у аутомобил и одвели у правцу Котор вароши. На петом шестом километру од Бања Луке, извели су обојицу из аутомобила убили их на обали реке Врбање и бацили у воду. То ce десило све пре свитања. Убиство je извршио Асим Ђелић. Владичин леш пронађен je тек 23. маја 1941. године. Тога дана пронела ce вест по Бања Луци, да je Врбас избацио један леш у селу Кумсалима повише траписке ћуприје (или у близини пилане Босна Боа), и да je то леш владике Платона. Леш je пренесен у мртвачницу, где су леш видели неки људи, који су владику познавали добро и сви тврде да je то заиста био владичин леш. На лешу су ce видели трагови три метка: један у потиљак, други у слепоочницу a трећи у леђа. На ногама су му биле ципеле са гумипластиком. (Епископ Платон je увек носио такве ципеле.) Од одеће било je на њему само доње рубље и око појаса кожни кајиш. Половину браде и лица није имао a друга половина ce још држала. Сахрањен je од стране власти тајно, без сведока на војничком гробљу 24. маја 1941. године. Жезал - штап владике Платона нађен je у Врбасу врло далеко од места убиства, чак у срезу прњаворском око 35 километара далеко. Из воде су га извадили рибари и предали једном сељаку из села Милосавци, срез прњаворски.
Погибија Епископа Чешкоморавског Горазда
Према писању дневне штампе његово Преосвештенство Епископ Чешкоморавски Господин Горазд стрељан je дана 4. септембра 1942. од Немаца, пошто јe био оптужен да јe са својим свештеницима учествовао у скривању убица СС обергрупенфирера Хајдриха. Свети Архијерејски Синод je у своје време покушавао, да о томе добије и званичну потврду од немачких власти, али о том није добио никад никаквог одговора. После ослобођења ова je вест у целости потврђена, како je то у односном делу овога извештаја о Чешкоморавској епархији и изнесено.
Страдање нашег народа у Хрватској
Према напред утврђеном споразуму са непријатељем хрватски елеменат успео јe да на основу претходно у танчинама израђеног војничког и политичког плана изазове 1941. године дезорганизацију целокупног југословенског војничког апарата и тиме Југословенску војску онеспособи и за сваку озбиљнију одбранбену акцију. Распад у војсци убрзан истовременом војном акцијом са свих граница (Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска) и истовременим противдржавним унутарњим акцијама Хрвата, те немачког и мађарског и албанског становништва имао јe као неминовну последицу с једне стране потпуни слом у централним функцијама Југословенског државног организма, a c друге стране омогућио je и територијално издвајање северозападних области из матичне територије Југославије и фактично конституисање ових области као самосталне независне државе Хрватске, дипломатски признате од стране Немачке, Италије и њихових мањих савезника. Основна тачка унутарњег политичког програма новостворене државе била је интегрално елиминисање са њене територије православног српског елемента, којиje овде претстављао респектабилну мањину 2,403.998 душа према укупном броју српског становништва од око 7,000.000. Сама хрватска држава поставила јe у ту оврху јавно формулисани циљ да један део Срба поубија, други протера с оне стране Дрине у Србију a преостали део покатоличи. Како су за постигнуће овог политичког циља редовна административна сретства била неефикасна, хрватска државна власт јe одмах у првим месецима свога постојања приступила примени серије најоштријих, најнасилнијих и најсвирепијих принудних мера, које по својој рафинираности претстављају у историји света до сада невиђени технички до најситнијих појединости израђени систем насилничке политике против српског живља, који je својим петстолетним с неизмерним људским и материјалним жртвама скопчаним радом у корист самих тих области стекао за ове неоспорних, непрелазних заслуга како на пољу народне одбране тако и у области унутарње политичке, привредне и културне делатности. Изгледа, да ce код Хрвата створила била идеја да тотално уклањање српског елемента са Хрватске државне територије чини битни предуслов за националну безбедност Хрвата, који у оквиру свог животног простора не могу дозволити постојање и једног православног Србина.
У извршењу свог антисрпског програма хрватска државна власт, у најтешњој сарадњи са својим телохранитељима усташама, уз активну потпору римокатоличке цркве и једног доброг дела хрватског становништва a уз прећутно одобравање осталог дела приступила јe путем усташа масовно зверском убијању православних Срба, било одмах, било после кpaћeг или дужег боравка у концентрационим логорима, у којима јe због потпуно антихигијенских прилика велика маса православних Срба страдала. Масовним убијањима претходила су разноврсна најварварскија мучења, каквих Срби у својој историји никада ни од најсвирепијег непријатеља претрпели нису. Број људских жртава, које ce нису ограничавале на пол и узраст, обухвата све друштвене слојеве и све категорије позива, претходно је процењен на око 800.000 лица. Међу страдалницима налазе ce Митрополит дабробосански Петар, Епископ бањалучки Платон и горњокарловачки Сава са преко 170 свештених лица. Сва имовина ових лица како покретна и непокретна тако и вредносни папири и разна потраживања конфискована су у корист хрватске државе, a породице њихове, уколико су биле остављене у животу, остале су без игде ичега. Приличан број Срба - око 300.000 био je или од усташа и државних власти хрватских са територије протеран или је, хотећи избећи насиљима сам добровољно напустио хрватску територију, и нашао у Србији уточиште.
У овом генералном прогањању православног српског становништва истицали су ce у појединим местима било као организатори било као непосредни извршиоци најсвирепијих злочинстава католички парохиски свештеници и калуђери и калуђерице (већина Фрањевци).
Главни удар ове на римокатоличку цркву ослоњене противу српске акције власти НДХ као што ce вeћ из великог броја убијених (преко 170), протераних и избеглих без монаха: 599 свештеника лако даје закључити, био је уперен против саме Српске православне Цркве и њене организације. Убијањем свештенства, рушењем и пљачкањем катедралних, градских, манастирских, сеоских св. храмова те епископских резиденција, зграда у колима су ce налазиле епархијске црквене установе, парохиских домова, црквено - општинских зграда, манастирских конака, црквених ризница, архива и библиотека па и најтежим актима скрнављења наших светиња, ишло ce очигледно за тим, да ce онемогући овака егзистенција и функционисање епархијских и локалних црквених власти на територији новостворене Хрватске државе, a омогући акција на католичењу и унијаћењу православних Срба. Хрватска, Славонија, Срем, Далмација, Босна и Херцеговина са осам српских православних епархија, 872 српских православних парохија и 812 српских православних црквених општина. Да je овако плански смишљена и систематски спровођена акција против српске православне Цркве и народа била базирана на претходном споразуму са римском куријом излази јасно из једног акта Конгрегације за Источну цркву у Риму од 17. јула 1941. године упућеног загребачком надбискупу, као претседнику конференције хрватских бискупа. Овај акт садржи наиме по став Ватикана веома карактеристичне пасусе као на пр. да у Риму очекују велике успехе, "на обраћању неуједињених (тј. православних Срба у Хрватској) у покорност папи", да je захвална загребачком надбискупу на успесима у досадашњој његовој акцији на покатоличавању Срба, потстичући уједно њега и подручне му бискупе да наставе свој рад у започетом правцу за правилан развој католицизма "пошто сада постоје толике наде за o6paћaње несједињених." Овај акт састављен је у Риму ускоро после посете поглавника Хрватске државе др. Анте Павелића код римског папе, у доба, када су и српски народ и српска православна Црква били стављени ван закона a несумњиво је проистекао као логична последица те посете и приликом исте посете поднесеног папи исцрпног извештаја о унутрашњим приликама у Хрватској држави те о смерницама хрватске унутрашње политике у садашњости и будућности. Ускоро после овога растурен јe међу православне Србе у Славонији и Срему један у "Бискупској тискари" у Ђакову штампани летак. У њему стоји да по Христову наређењу треба да буде једно стадо и један пастир и да сходно томе треба спровести у Независној Хрватској Држави црквено јединство путем поновног сједињења свих православних са римокатоличком црквом с тим, да je римокатолички бискуп у Ђакову вeћ хиљаде православних примио у крило римокатоличке цркве. Овај летак истиче и то да ћe православни Срби једино на овај начин "моћи остати у својим домовима", и "даље нeће бити прогањани и убијани, и осигураће спас својих душа. У вези са овим обављена је свестрана акција на покатоличавању православних Срба која је имала за последицу прелаз око 240.000 православних Срба у римокатоличку веру.
Илегална Хрватска влада није ce, међутим, с овим задовољила. - Извршивши задатак да према свом програму једну трећину Срба поубија, један део - иако не целу трећину - примора на одлазак преко Дрине у Србију, a један покатоличи и поунијати, био јој јe, када јој није успела конверзија целе једне трећине, преостао још један задатак, да остатак православних Срба постепено лиши његовог народног обележја стварањем нове православне автокефалне цркве искључиво хрватског карактера.
Оснивање комисије за прикупљање података о страдању Срба
Избеглице које су пр
,,Од Будима, до Солуна,
И где Тимок златни стиже,
И где шуми бистра Уна,
И Ловћен се небу диже -
То су моје кршне горе,
Куда Срби српски зборе``.

Одломак из песме ,,Разговор мале србадије с отаџбином`` Војислава Илића из 1889.
Аватар
НенадЦ
Војвода
Војвода
 
Порука: 2222
Приступио: феб 2004
Место: Нови Сад

Порука НенадЦ 1.2.2007. 8:33

Српска Црква у Другом светском рату
Из Архива Св. Архијерејског Синода Српске Православне Цркве
Приредио Епископ Банатски Атанасије
Посебан отисак из зборника Сербиа и коментари за 1990. / 91. Издање Задужбине Милоша Црњанског
У оквиру "Пројекта Растко - Библиотеке српске културе на Интернету" на Интернету објавили: Зоран Стефановић, Наташа Деветаковић, Милан Стојић и Михаило Стефановић, октобра 1999.

САДРЖАЈ
Реч приређивача
ИЗВЕШТАЈ
Почетак рата. Први ваздушни напад на Београд
Евакуација Његове Светости Патријарха и особља Светог Архијерејског Синода у манастир Раковицу
Долазак у Београд избеглих српских архијереја из Старе Србије - Македоније
Прекид веза са унутрашњошћу и разграничење наших покрајина
Настојања да cе Његова Светост Патријарх пусти на слободу
Заточење Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Николаја
Заточење и погибија Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Петра и Епископа горњокарловачког Саве
Погибија Преосвећеног Епископа бањалучког
Погибија Епископа Чешкоморавског Горазда
Страдање нашег народа у Хрватској
Оснивање комисије за прикупљање података о страдању Срба
РЕКАПИТУЛАЦИЈА
ПРЕГЛЕД ПОБИЈЕНОГ СВЕШТЕНСТВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ВРЕМЕНУ 1941-1945 ГОДИНЕ
Збрињавање избеглица свештеника и црквених службеника
Однос Српске Православне Цркве, према окупаторским и посебно државним српским властима
Притисак на Цркву да се умеша у политичку борбу и игнорисање Цркве и њезине аутономије
Контрола рада Светог Архијерејског Синода и цензура
Прогони и хапшења свештенства
ОСЛОБОЂЕЊЕ
Организација и успостава нових државних власти
Став Српске Православне Цркве према новим државним властима
Посета чланова Светог Архијерејског Синода Краљевским намесницима
Обнављање црквеног живота у крајевима који су били под Н. Д. Хрватском
Архиепископија београдско-карловачка, Срем
Епархије у Народној Републици Хрватској
Епархија горњокарловачка
Епархије у Народној Републици Босни и Херцеговини
Зворничкотузланска епархија
Дабробосанска епархија
Захумскохерцеговачка епархија
Бањалучка епархија
Православна црква у Словенији
Стање епархија које су биле под италијанском, бугарском и мађарском окупацијом
Далматинска епархија
Епархија рашкопризренска и смрт Епископа Серафима
Стање у епархији Бачкој
Стање у Јужној Србији по ослобођењу
Црна Гора
Долазак Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила у отаџбину
Свети Архијерејски Сабор
ПРИЛОЗИ
I Записник седнице редовног заседања Светог Архијерејског Сабора 20. априла / 3. маја 1947.
II Записник седнице редовног заседања Светог Архијерејског Сабора 22. априла / 5. маја 1947.
III Записник седнице редовног заседања Светог Архијерејског Сабора одржане 30. априла / 13. маја 1947.
IV Претставка Савезној влади о црквеним приликама у Македонији

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА
Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора 20. априла 1947., започело je разматрањем Извештаја о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. У саопштењу Одбора за преглед тог Извештаја, које je поднео тадашњи Епископ Банатски Дамаскин, истакнуто je да су ce "у овом времену одиграли важни и судбоносни догађаји по нашу Цркву и народ, те je ово не само извештај о раду Св. Архијерејског Синода, него и приказивање историјских догађаја који су ce десили у животу наше Цркве и народа, од почетка окупације наше земље од непријатеља до данас". (А. С. бр. 77). Да ce тај извештај заиста "битно разликује од ранијих" уверио сам ce и сам, годинама истражујући богату грађу Архива Св. Архијерејског Синода, коју сам у знатној мери и наводио у својим радовима Зато, када ми ce уредништво Сербие и коментара обратило са предлогом да, поводом педесетогодишњице 1941., објави један историјски прилог о Српској Цркви у Другом светском рату, сматрао сам да би најпогоднији могао бити управо Извештај о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. Како он, међутим, заједно са Прилозима, обухвата преко шест стотина страница, јер садржи и појединости о административним и материјалним питањима ратног доба, узео сам у обзир намену и обим зборника Сербиа и коментари и прихватио да приложим управо оне делове Извештаја који "приказују историјске догађаје" и могу бити од ширег значаја за нашу научну и културну јавност.
Када извештај о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. једном буде објављен у целости, видеће ce да у њему нема ни једног јединог податка кога би ce Црква могла постидети. Показаће тај документ само пуну истину о држању Српске Цркве у најтежем невремену наше историје. Поред свих губитака и разарања, са пострадалим и изгнаним монасима, свештеницима, архијерејима, још и са заточеним својим поглаваром, Патријархом Гаврилом, a са њим и Епископом Жичким, Николајем, Српска Црква није била обезглављена већ., мудро вођена. Крст свој носила je усправно. Чиста пред Свезнајућим Богом, Српска Црква je, тако, у свему делила судбину свог великомученичког народа.
Епископ Банатски Атанасије

ИЗВЕШТАЈ
Српска црква у Другом светском рату
Из Архива Св. Архијерејског Синода Српске Православне Цркве

Син. бр. 1060 / зап. 237 из 1947. Из седн. 27. / 14. марта 1947.
СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ Српске Православне Цркве
Београд
На основу члана 64. т. 33 Устава Српске православне Цркве, Светом Архијерејском Синоду je част поднети Светом Архијерејском Сабору следећи
ИЗВЕШТАЈ
Од последњег редовног заседања Светог Архијерејског Сабора одржаног између 25. априла / 9. маја 1939. и 13. / 26. маја 1939. Свети Архијерејски Сабор je одржао три ванредна заседања. И то
I) између 10. / 23. новембра 1939. - 1. / 14. децембра
II) између 12. / 25. новембра 1940. - 28. новембра / 11. децембра 1940.
III) између 14. / 27. марта 1941. - 18. / 31. марта 1941.
Прва два ванредна заседања изазвана су тешким унутрашњим политичким приликама у вези т.зв. споразума о решењу хрватског питања и образовања самосталне хрватске бановине, на чијој ce територији затекло из делова осам епархија 856.260 православних душа.
Начин на који je овај споразум донесен, без знања чак и појединих чланова Краљевске владе, прогони који су вршени против православних Срба, одбијање заштите прогоњених и на најмеродавнијим местима, изазвали су у нашем народу мучан утисак и велику бригу за будућност наше црквене и државне заједнице, a и потребу да ce та заједница пошто-пото спасава и сваки субверзивни рад против те заједнице спречи.
Треће ванредно заседање Светог Архијерејског Сабора изазвано je судбоносним догађајима који су у то доба завладали читавом Европом и тешким положајем и наше државе, која je тим догађајима обухваћена приступањем њезиним т.зв. тројном пакту.
Када je Светом Архијерејском Синоду саопштено да je склапање пакта неминовно, Свети Архијерејски Синод је био свестан, да овде није у питању само држава већ и част и понос нашег целокупног народа његове традиције и његове светиње, и на све ове догађаје није могао остати индиферентан, већ je сматрао за потребно, да и Свети Архијерејски Сабор каже своју одсудну реч о овим догађајима и одреди линију којом црква у заштиту Српског народа и његових светиња мора ићи.
Непосредно пред сам дан састанка овога Сабора ноћу од 13. / 26. марта на 14. / 27. март 1941. преузео je у земљи краљевску власт Његово Величанство наш млади Краљ Петар II. Самим овим актом обележен je пут којим наш народ треба да пође. Тим актом спашена je част нашег народа и државе и спречено скретање са нашег непроменљивог историјског пута. Народ je поздравио радосно ступање Његовог Величанства Петра II на Краљевски престо и нову ситуацију тим великим догађајем створену, a истовремено поздравио радосно и улогу Српске православне Цркве у вези овога великог преокрета у нашој земљи.
Свети Архијерејски Сабор je сa захвалношћу примио и одобрио становиште Светог Архијерејског Синода изражено у преставци Његовом Височанству Кнезу Павлу из разлога што je наш целокупан народ и мишљењем и расположењем противан инаугурисаној политици и оријентацији наше државне политике, која je у противности са религиозним и етичним нашим схватањима, традицијама, идеалима националним поносом и славом, као и у очигледној опреци са свим заветним мислима, вековним аманетима његове славне прошлости.
Свети Архијерејски Сабор je истовремено ступио у присну везу са новообразованом Краљевском владом и пошто je донео потребне закључке за сваку евентуалност завршио je ово своје ванредно заседање дана 18. / 31. марта 1941.
У смислу донесених Саборских закључака, препоручено је Преосвећеној Г. Г. Епархијским Архијерејима, да предузму потребне мере, да ce народ обавештава, јединство и слога у народу одржава, да ce ред и поредак чува и да ce јерархија стави у службу Краља и Отаџбине.
У случају рата да Епархијски Архијереји до крајњих граница могућности остану у својим Епархијама и врше своје дужности и да ce у случају невоље управљају по савести.
Његовој Светости Господину Патријарху и члановима Светог Архијерејског Синода препоручено je, ако до рата дође да према датим приликама остану на својим местима и колико je то могуће одржавају везу са Епархијским Архијерејима.
Почетак рата. Први ваздушни напад на Београд
Дана 6. априла 1941. по новом календару отпочео je рат. Изјутра тога дана око 7 сати уследили су први нападаји непријатеља из ваздуха на Београд. Прве разорне бомбе пале су у непосредној близини десног бока Патријаршиског двора и то две су бомбе пале у порту Саборне цркве а трећа je ударила поред десног угла старе куће Ивана Павловића. То je био први талас ваздушног нападаја за којим су следили даљи редом и трајали са прекидима цео први дан. Дејство разорних бомби било je тешко и неподношљиво. Зграда Патријаршије сем својих доњих ходника у које су ce склонили Његова Светост Господин Патријарх, Преосвећени Епископ нишки Господин Јован и Преосвећени Викарни Епископи Арсеније и Валеријан као и сва остала братија и особље, које у згради станује, није имала никаквог нарочито спремљеног склоништа.
Евакуација Његове Светости Патријарха и особља Светог Архијерејског Синода у манастир Раковицу
Када су око 11 сати пре подне нападаји попустили Његова Светост Господин Патријарх заједно са Преосвећеним Епископом нишким Господином Јованом склонио ce у манастир Раковицу. Већ следеће ноћи између 6. и 7. априла Његова Светост отпутовала je из манастира Раковице у манастир Жичу - јер je превладало мишљење да Његова Светост треба да следи Краљевску владу, а одавде у манастир Острог где су га немачке војне власти дана 25. априла 1941. у 6 сати изјутра затекле и лишиле слободе ...
Пошто су седнице Светог Архијерејског Синода трајале све до уочи самог бомбардовања Београда, остао je неизрађен посао ових седница да ce покушало одмах по повратку из манастира Раковице да ce среди овај посао и настави колико толико нормалан рад у канцеларијама. Но како су немачке војне власти већ 23. априла заузеле и саму зграду Патријаршије а особљу канцелариском као и домаћима забраниле уопште улаз у зграду, остао je један део посла недовршен, а пословна акта несређена, онако како их je сваки поједини чиновник, не надајући ce да би војска уопште могла и мислити на заузимање Патријаршиског двора и канцеларија централних црквених власти, на своме канцелариском столу оставио.
На тај начин прекинут je сваки рад у канцеларијама централних црквених надлештава и свака веза са архивама ових надлештава и тако цео рад црквених централних и епархиских надлештава у Београду онемогућен ...
1. маја доведен je у Београд Његова Светост Патријарх и смештен у затвору бившег Окружног суда за град Београд у Александровој улици бр. 5 у ћелији бр. 12 где je остао све до 5. маја 1941. године.
Г. Г. викарни Епископи су одмах успоставили везу и са комесарима министарстава да би омогућили функционисање црквених надлештава и издејствовали ослобођење Његове Светости Патријарха. Успели су само утолико, да je Његова Светост Патријарх из судског затвора премештен у манастир Раковицу, дана 5. маја 1941. године.
Долазак у Београд избеглих српских архијереја из Старе Србије - Македоније
Дана 5. маја приспео je у Београд Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Господин Јосиф, чија je епархија окупирана од Бугара и који je био приморан да ce сa ње повуче.
Непосредно иза тога приспео je у Београд Преосвећени Епископ злетовско - струмички Господин Викентије, који je такође због бугарске окупације морао напустити своју Епархију. У то време доведен je у Београд из Загребачке тамнице и Високопреосвећени Митрополит загребачки Господин Доситеј и, како je у загребачком затвору био испребијан, избављен je из београдског затвора и смештен одмах у Санаторијум Живковићев у Београду на лечење[1].
[1] 13. јануара 1945. упокојио ce у Господу у Ваведењском манастиру у Београду и у недељу 14. јануара сахрањен поред манастирске цркве" (Бр. 40 Зап. 2 из 1945). - Прим. пр.
Прекид веза са унутрашњошћу и разграничење наших покрајина
Немци су, заузевши нашу земљу, разделили ову на шест окупационих зона и то:
1) Србија са Банатом и једним делом Словеније подпала je под немачку окупациону зону;
2) Хрватска са Славонијом, Сремом, Босном и Херцеговином и једним делом Далмације и Санџака подпала je под ново основану Н. Д. Х.;
3) Барања, Бачка и Међумурје подпале су под мађарску окупациону зону;
4) Јужна Србија сем западног дела те покрајине и југоисточни део Србије подпали су под Бугарску окупациону зону;
5) Западни део Србије, Косово и Метохија подпао je под Албанску власт али под окупацију Италијанску;
6) Црна Гора са Санџаком и Боком, делом Далмације и једним делом Словеније подпале су под окупацијску зону Италије.
Како je свака окупациона зона за наше држављане била непролазна граница, онемогућен je био сваки међусобни саобраћај централних црквених власти са оним епархијама, које су биле ван Србије као немачке окупационе зоне, као и међу епархијама које су ce налазиле у разним окупационим зонама.
На територији Србије налазили су ce Преосвећени Г. Г. Архијереји: Жички Николај, Тимочки Емилијан, Нишки Јован, Браничевски Венијамин, Шабачки Симеон и Банатски Дамаскин. Изван територије Србије у својим седиштима остали су: Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, далматински Иринеј и рашко-призренски Серафим (под италијанском окупацијом), бачки др. Иринеј (под мађарском влашћу) и зворничко-тузлански Нектарије (под хрватском влашћу), a Преосвећени викарни Епископ Сремски Валеријан па лечењу у Сплиту, где je после краћег времена преминуо.
Чуло ce за Митрополита дабробосанског, Његово Високопреосвештенство Господина Петра, Епископа горњокарловачког Господина Саву и Епископа захумско - херцеговачког Господина Николаја, да су одмах по окупацији стављени у интернацију.
Дана 15. маја 1941., приспео je у Београд званичник Црквеног суда Епархије Бањалучке и донео вест (види Син. бр. 47 из 1941.) да je Преосвећени Епископ бањалучки Платон дана 5. маја 1941. одведен од усташа из своје резиденције и убијен и мртво тело његово пронађено je 24. маја 1941. у реци Врбањи на ушћу у Врбас a потом сахрањено на војничком гробљу у Бањалуци.
У иностранству Преосвећени Епископ будимски Господин Георгије остао je на свом месту, док ce за Преосвећеног Епископа мукачевско - прјашевског Господина Владимира чуло да je интерниран од мађарских власти.
Настојања да се Његова Светост Патријарх пусти на слободу
Још док je трајала комесарска управа инсистирано je у више махова преко комесара Министарства правде да ce питање сазива Светог Архијерејског Синода реши уз услов да ce Његова Светост Патријарх пусти на слободу, али ce у томе није успело. Када je септембра месеца 1941. године образована Српска влада на челу са генералом Миланом Недићем, предузимани су поновни кораци да ce Његова Светост пусти и да му ce омогући обављање његових црквених дужности како би ce омогућио правилан и законити канонски живот Српске православне Цркве и њезиних највиших тела и власти. (В. бр. 1992 / зап. 97 из 1941. год).
Приликом сваког личног сусрета с Претседником владе ова je молба поновљена. 29. априла 1943. поново je мољен Претседник владе да предузме све што му je у моћи да ce Његова Светост ослободи и да му ce омогући слободно вршење његових дужности (Бр. 902 из 1943.). Претседник владе je на ово 1. маја одговорио: "Са жаљењем Bac извештавам да ми je Војни заповедник г. генерал Бадер приликом последње интервенције напоменуо да ce молбама односно Његове Светости више не обраћам."
25. маја исте године шеф немачке полиције сигурности известио je да je Његова Светост Патријарх "у интересу његове личне сигурности" премештен из манастира Раковице у манастир Војловицу (Зап. бр. 137 из 1943.).
Између 1. јула и 28. септембра 1943. поново je два пута мољено да ce Његова Светост ослободи. У току заседања у септембру те године сви чланови Светог Архијерејског Синода су посетили Претседника владе и молили да ce поново заузме да ce Његова Светост пусти.
Сва су ова заузимања остала без успеха и Његова Светост Патријарх je 14. септембра 1944. заједно са Његовим Преосвештенством Епископом жичким Господином Николајем спроведен у Немачку.
Заточење Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Николаја
Из извештаја Његовог Високопреосвештенства Митрополита скопског Господина Јосифа који je под 1) приложен овом извештају види ce како ce сa стране окупаторских власти мислило о личности Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Николаја. Тражило ce, наиме, да ce Преосвећени Николај са свога положаја уопште уклони.
Последица тога била je да je Преосвећени Николај сам молбом од 15. / 28. јуна 1941. године замолио годишње отсуство и постављење заменика. За заменика постављен му je Преосвећени Епископ злетовско-струмички Господин Викентије (Бр. 578 од 9. VII 1941.). Пошто ce прилике ни после годину дана нису измениле, решењем Светог Архијерејског Синода бр. 2290 од 27. / 14. августа 1942. на молбу Преосвећеног Епископа Николаја продужено му je одсуство на даљу годину дана с тим да га и даље у дужности замењује Преосвећени Епископ злетовско-струмички Господин Викентије. Истом одлуком a no пристанку Преосвећеног Господина Викентија, одређено je да и Преосвећени Епископ мукачевско-прјашевски Господин Владимир који je протеран из своје епархије и налазио ce у Београду врши поверену му мисију у западним крајевима жичке епархије.
Преосвећени Господин Николај je боравио у својој епархији у манастиру Љубостињи где je био под сталном пажњом немачке полиције све до 16. децембра 1942. год.
18. децембра 1942. канцеларија Светог Архијерејског Синода je поверљиво извештена да je Преосвећени Епископ Господин Николај 16. децембра од стране немачке полиције одведен из манастира Љубостиње и спроведен негде у околину Београда. По пријему ове информације Председништво Светог Архијерејског Синода je одмах упутило акт Претседнику Српске владе и Министру просвете за интервенцију и проверу ове вести. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Нектарије посетио je овим поводом и лично Претседника Српске владе и Господина министра просвете. Сазнало ce да je Преосвећени Николај упућен у манастир Војловицу. Кратко време после тога премештена je и Његова Светост Господин Патријарх из манастира Раковице у манастир Војловицу.
Свети Архијерејски Синод je могао само исходити дозволу да ce у интересу пристојнијег смештаја Његове Светости Патријарха и Његовог Преосвештенства Епископа Господина Николаја пренесу извесне ствари из манастира Љубостиње и Раковице у Војловицу, и да им ce c времена на време шаљу пакети. Све молбе за пуштање на слободу Његовог Преосвештенства Епископа Господина Николаја остале су без икаквог дејства као и оне за Његову Светост.
14. септембра 1944. године одведен je Преосвећени Господин Николај заједно са Његовом Светошћу у Немачку.
Исто тако Свети Архијерејски Синод je сa највећом бригом пратио судбину остале Преосвећене Господе Архијереја, за које ce чуло да су интернирани или убијени тражећи у први мах да ce они на слободу пусте односно о погинулим да ce пруже што потпунији подаци о њиховом страдању.
Заточење и погибија Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Петра и Епископа горњокарловачког Саве
Свети Архијерејски Синод je преставком својом бр. 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, a потом и од Министра правде да ce путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Петар и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава.
20. септембра 1941. године под бр. 2015 упућена je преставка Фелдкомандатури бр. 599 у Београд којом je такође тражено да ce Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације.
Под бр. 322 од 17. фебруара 1941. године достављена je путем Председништва владе претставка Светог Архијерејског Синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског Господина Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Господина Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да ce заузму за што скорије избављење претставника Српске Цркве.
Председништво Министарског савета ОБр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило je да je штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да ce на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да ce други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити.
Свети Архијерејски Синод ce и после тога у више махова интересовао за њихову судбину али без икаквог успеха (ВБр. 322, 1759 и Пов. бр. 425 из 1942. године).
Половина принадлежности Епископа Саве у износу од 3.500.- динара месечно исплаћивана je редовно његовој мајци Латинки Трлајић до њене смрти. (В. Зап. бр. 254 из 1942.).
Према накнадним извештајима сазнало ce да су 12. маја 1941. године дошли усташки полицијски агенти у Митрополију у Сарајеву и одвели Митрополита Петра у "равнатељство". Митрополита су потом без икаквог саслушања одвели у општи затвор "Беледија" који je тих дана био препун Срба. После четири дана одведен je Митрополит у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Ту су га фотографисали, узели му отиске прстију и у картотеци добио бр. 29781. Одатле je одведен у Керестинац код Загреба. У Керестинцу je обријан, скинута му je мантија и ту je страшно мучен. Одатле je одведен у Копривницу a после тога у Госпић или Јасеновац. По Сведочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза Митрополит je убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле (Подаци комисије за прикупљање података о страдању Срба).
Према накнадним извештајима усташе су ухапсиле Његово Преосвештенство Епископа Саву 17. јула 1941. године пред вече и одмах га везаног одвеле из његове резиденције у кућу усташе Јосипа Томљевића у Плашкоме. Ту je Епископ тучен и малтретиран док je на грамофону, понетом из епископског двора, била навијена плоча и непрестано ce свирало: Јелици во Христа. .... 19. јула Епископ je са још тројицом свештеника и 11 мирјана везан одведен на жељезничку станицу у Плашком. Воз који полази из Плашкога за Госпић у 11 увече дошао je тек сутрадан у 5 часова изјутра. Дотле je Епископ био непрестано везан у ланце пред улазом у тамницу. 20. јула пред вече Епископ je са горе поменутим људима - везани све два и два - доведен у казнени затвор у Госпићу. 8. августа виђен je Епископ у дворишту казненог завода у Госпићу где су га усташе поставиле на кишу. Епископ je и ту тортуру мирно и стојички подносио. Неколико дана касније - неустановљеног дана - извучено je из казненог завода 2.000 Срба и везани су жицом два и два. Међу њима je био и Епископ Сава. Сви су ови људи одведени из Госпића путем према Велебиту. Одатле ce Епископу Сави губи сваки траг. Према тврђењу неких италијанских новинара, у Велебиту јe у августу убијено око 8.000 Срба. Вероватно je да je међу њима страдао и Епископ Сава, јер му све до данас никаквог даљег трага нема.
Погибија Преосвећеног Епископа бањалучког
Његово Преосвештенство Епископа Платона je рат затекао у Бања Луци. Одмах после проглашења НДХ и доласка стожерника и повереника за Врбаску бановину Др. Виктора Гутића, Епископ Платон je добио један акт (Каб. бр. 529) од 27. травња 1941. године следеће садржине: "Доставља ce у препису декрет са жељом и препоруком да Госп. проту Мачкића Душана поставите Вашим Архијерејским замеником. Уз тај акт приложен je и овај декрет: "Декрет којим постављам проту Душана Мачкића, пароха и архијерејског намесника, за повереника испред хрватске државне власти у пословима бањалучке епархије, која ће епархија одласком епископа Платона као пореклом Србијанца остати упражњена." Одговарајући на предњи акт Његово Преосвештенство Епископ Платон je између осталог написао: "Част ми je саопштити стожеру да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога: "Ja сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао ce пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви, истрајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојено живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној стражи за све време докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као "пастир добри, који душу своју полаже за овце своје". На то сам ce заветовао и заклео примајући епископски чин и преузимајући под своју управу епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и да дајем израза својој вољи. Ако би ме груба сила, против које сам немоћан, ипак раставила од моје пастве и уклонила ме с подручја поверене ми епархије, тада бих по уставу Српске православне Цркве, замолио једног од суседних архијереја (сарајевског или тузланског) да ме за време мога отсутствовања заступа у вршењу строго епископских послова у епархији бањалучкој, a за остале послове овластио бих свога законито постављеног архијерејског заменика и Црквени суд, који ми и сада у великој мери помажу у обављању тих послова.
То je канонски и уставни ред и пропис који важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи које устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт цркви, a никако и какви други органи којих устав не познаје. Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам најтврђе убеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своје стране сматрао нужним да узвратим као одговор на напред споменути акт тога стожера. - Епископ бањалучки Платон.
Предње саопштавамо православном народу и свештенству ради знања и управљања. Епископ бањалучки Платон, с. р."
После овог одговора Епископа Платона у понедељак, 5. маја 1941. године у 3 часа у јутро, дошли су агенти бањалучке усташке полиције у епископски двор, и наредили Епископу да пође с њима у усташки стожер. Владика Платон кад јe доведен у стожер затекао je тамо проту и архијерејског намесника у Босанској Градишки Душана Суботића, који je већ од раније био затворен у бањалучкој Црној Кући - Кастелу. Истога дана су владику и проту стрпали у аутомобил и одвели у правцу Котор вароши. На петом шестом километру од Бања Луке, извели су обојицу из аутомобила убили их на обали реке Врбање и бацили у воду. То ce десило све пре свитања. Убиство je извршио Асим Ђелић. Владичин леш пронађен je тек 23. маја 1941. године. Тога дана пронела ce вест по Бања Луци, да je Врбас избацио један леш у селу Кумсалима повише траписке ћуприје (или у близини пилане Босна Боа), и да je то леш владике Платона. Леш je пренесен у мртвачницу, где су леш видели неки људи, који су владику познавали добро и сви тврде да je то заиста био владичин леш. На лешу су ce видели трагови три метка: један у потиљак, други у слепоочницу a трећи у леђа. На ногама су му биле ципеле са гумипластиком. (Епископ Платон je увек носио такве ципеле.) Од одеће било je на њему само доње рубље и око појаса кожни кајиш. Половину браде и лица није имао a друга половина ce још држала. Сахрањен je од стране власти тајно, без сведока на војничком гробљу 24. маја 1941. године. Жезал - штап владике Платона нађен je у Врбасу врло далеко од места убиства, чак у срезу прњаворском око 35 километара далеко. Из воде су га извадили рибари и предали једном сељаку из села Милосавци, срез прњаворски.
Погибија Епископа Чешкоморавског Горазда
Према писању дневне штампе његово Преосвештенство Епископ Чешкоморавски Господин Горазд стрељан je дана 4. септембра 1942. од Немаца, пошто јe био оптужен да јe са својим свештеницима учествовао у скривању убица СС обергрупенфирера Хајдриха. Свети Архијерејски Синод je у своје време покушавао, да о томе добије и званичну потврду од немачких власти, али о том није добио никад никаквог одговора. После ослобођења ова je вест у целости потврђена, како je то у односном делу овога извештаја о Чешкоморавској епархији и изнесено.
Страдање нашег народа у Хрватској
Према напред утврђеном споразуму са непријатељем хрватски елеменат успео јe да на основу претходно у танчинама израђеног војничког и политичког плана изазове 1941. године дезорганизацију целокупног југословенског војничког апарата и тиме Југословенску војску онеспособи и за сваку озбиљнију одбранбену акцију. Распад у војсци убрзан истовременом војном акцијом са свих граница (Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска) и истовременим противдржавним унутарњим акцијама Хрвата, те немачког и мађарског и албанског становништва имао јe као неминовну последицу с једне стране потпуни слом у централним функцијама Југословенског државног организма, a c друге стране омогућио je и територијално издвајање северозападних области из матичне територије Југославије и фактично конституисање ових области као самосталне независне државе Хрватске, дипломатски признате од стране Немачке, Италије и њихових мањих савезника. Основна тачка унутарњег политичког програма новостворене државе била је интегрално елиминисање са њене територије православног српског елемента, којиje овде претстављао респектабилну мањину 2,403.998 душа према укупном броју српског становништва од око 7,000.000. Сама хрватска држава поставила јe у ту оврху јавно формулисани циљ да један део Срба поубија, други протера с оне стране Дрине у Србију a преостали део покатоличи. Како су за постигнуће овог политичког циља редовна административна сретства била неефикасна, хрватска државна власт јe одмах у првим месецима свога постојања приступила примени серије најоштријих, најнасилнијих и најсвирепијих принудних мера, које по својој рафинираности претстављају у историји света до сада невиђени технички до најситнијих појединости израђени систем насилничке политике против српског живља, који je својим петстолетним с неизмерним људским и материјалним жртвама скопчаним радом у корист самих тих области стекао за ове неоспорних, непрелазних заслуга како на пољу народне одбране тако и у области унутарње политичке, привредне и културне делатности. Изгледа, да ce код Хрвата створила била идеја да тотално уклањање српског елемента са Хрватске државне територије чини битни предуслов за националну безбедност Хрвата, који у оквиру свог животног простора не могу дозволити постојање и једног православног Србина.
У извршењу свог антисрпског програма хрватска државна власт, у најтешњој сарадњи са својим телохранитељима усташама, уз активну потпору римокатоличке цркве и једног доброг дела хрватског становништва a уз прећутно одобравање осталог дела приступила јe путем усташа масовно зверском убијању православних Срба, било одмах, било после кpaћeг или дужег боравка у концентрационим логорима, у којима јe због потпуно антихигијенских прилика велика маса православних Срба страдала. Масовним убијањима претходила су разноврсна најварварскија мучења, каквих Срби у својој историји никада ни од најсвирепијег непријатеља претрпели нису. Број људских жртава, које ce нису ограничавале на пол и узраст, обухвата све друштвене слојеве и све категорије позива, претходно је процењен на око 800.000 лица. Међу страдалницима налазе ce Митрополит дабробосански Петар, Епископ бањалучки Платон и горњокарловачки Сава са преко 170 свештених лица. Сва имовина ових лица како покретна и непокретна тако и вредносни папири и разна потраживања конфискована су у корист хрватске државе, a породице њихове, уколико су биле остављене у животу, остале су без игде ичега. Приличан број Срба - око 300.000 био je или од усташа и државних власти хрватских са територије протеран или је, хотећи избећи насиљима сам добровољно напустио хрватску територију, и нашао у Србији уточиште.
У овом генералном прогањању православног српског становништва истицали су ce у појединим местима било као организатори било као непосредни извршиоци најсвирепијих злочинстава католички парохиски свештеници и калуђери и калуђерице (већина Фрањевци).
Главни удар ове на римокатоличку цркву ослоњене противу српске акције власти НДХ као што ce вeћ из великог броја убијених (преко 170), протераних и избеглих без монаха: 599 свештеника лако даје закључити, био је уперен против саме Српске православне Цркве и њене организације. Убијањем свештенства, рушењем и пљачкањем катедралних, градских, манастирских, сеоских св. храмова те епископских резиденција, зграда у колима су ce налазиле епархијске црквене установе, парохиских домова, црквено - општинских зграда, манастирских конака, црквених ризница, архива и библиотека па и најтежим актима скрнављења наших светиња, ишло ce очигледно за тим, да ce онемогући овака егзистенција и функционисање епархијских и локалних црквених власти на територији новостворене Хрватске државе, a омогући акција на католичењу и унијаћењу православних Срба. Хрватска, Славонија, Срем, Далмација, Босна и Херцеговина са осам српских православних епархија, 872 српских православних парохија и 812 српских православних црквених општина. Да je овако плански смишљена и систематски спровођена акција против српске православне Цркве и народа била базирана на претходном споразуму са римском куријом излази јасно из једног акта Конгрегације за Источну цркву у Риму од 17. јула 1941. године упућеног загребачком надбискупу, као претседнику конференције хрватских бискупа. Овај акт садржи наиме по став Ватикана веома карактеристичне пасусе као на пр. да у Риму очекују велике успехе, "на обраћању неуједињених (тј. православних Срба у Хрватској) у покорност папи", да je захвална загребачком надбискупу на успесима у досадашњој његовој акцији на покатоличавању Срба, потстичући уједно њега и подручне му бискупе да наставе свој рад у започетом правцу за правилан развој католицизма "пошто сада постоје толике наде за o6paћaње несједињених." Овај акт састављен је у Риму ускоро после посете поглавника Хрватске државе др. Анте Павелића код римског папе, у доба, када су и српски народ и српска православна Црква били стављени ван закона a несумњиво је проистекао као логична последица те посете и приликом исте посете поднесеног папи исцрпног извештаја о унутрашњим приликама у Хрватској држави те о смерницама хрватске унутрашње политике у садашњости и будућности. Ускоро после овога растурен јe међу православне Србе у Славонији и Срему један у "Бискупској тискари" у Ђакову штампани летак. У њему стоји да по Христову наређењу треба да буде једно стадо и један пастир и да сходно томе треба спровести у Независној Хрватској Држави црквено јединство путем поновног сједињења свих православних са римокатоличком црквом с тим, да je римокатолички бискуп у Ђакову вeћ хиљаде православних примио у крило римокатоличке цркве. Овај летак истиче и то да ћe православни Срби једино на овај начин "моћи остати у својим домовима", и "даље нeће бити прогањани и убијани, и осигураће спас својих душа. У вези са овим обављена је свестрана акција на покатоличавању православних Срба која је имала за последицу прелаз око 240.000 православних Срба у римокатоличку веру.
Илегална Хрватска влада није ce, међутим, с овим задовољила. - Извршивши задатак да према свом програму једну трећину Срба поубија, један део - иако не целу трећину - примора на одлазак преко Дрине у Србију, a један покатоличи и поунијати, био јој јe, када јој није успела конверзија целе једне трећине, преостао још један задатак, да остатак православних Срба постепено лиши његовог народног обележја стварањем нове православне автокефалне цркве искључиво хрватског карактера.
Оснивање комисије за прикупљање података о страдању Срба
Избеглице које су пр
,,Од Будима, до Солуна,
И где Тимок златни стиже,
И где шуми бистра Уна,
И Ловћен се небу диже -
То су моје кршне горе,
Куда Срби српски зборе``.

Одломак из песме ,,Разговор мале србадије с отаџбином`` Војислава Илића из 1889.
Аватар
НенадЦ
Војвода
Војвода
 
Порука: 2222
Приступио: феб 2004
Место: Нови Сад

Порука НенадЦ 1.2.2007. 8:34

ГОЛГОТЕ ЦРНОГОРСКИХ МИТРОПОЛИТА
ЈОАНИКИЈА И АМФИЛОХИЈА

· У оном бесудном рату мученичком смрћу уморено 74 свештеника на челу с митрополитом!
· Само Бог велики зна шта слиједи...

Пише: ЈОВАН ДУЈОВИЋ

Сличну судбину, бар кад су у питање прве године од ступања на црногорски владичански престо, имали су Јоаникије Липовац 1940. и Амфилохије Радовић 1990 године.
С том разликом, срећом, што се једино зна, (како неко страхотно изнађе) - пасја погибија несрећног митрополита Јоаникија, док се наставља исускристово мучење Амфилохијево, које Матија Бећковић види овако:
...,,Усудио се да подиже цркве и то тамо где су већ биле, па испада да су узалуд рушене...Кажу да је подигао цркву на Румији мимо урбанистичког плана, али изгледа да је исти случај и са зградом Министарства за урбанизам. Од кад су први у историји дошли на идеју да црногорски језик није српски, да ниси Црногорац ако си Србин и да Црногорско-приморска митрополија није њихова, прогоне српску цркву као да имају неку другу. Само њу грде што не признају ону невладину организацију регистровану у полицији коју они зову црквом.

Пошто нико никад није срушио своју цркву, досјетили су се да то захтијевају од самог Митрополита, па би у том духу можда било и најбоље када би га ухапсили на његов захтјев...``
И овако:

'' Матија Бећковић
АМФИЛОХИЈЕ

Онај бистри дечак
Из Доње Мораче;
Што је продаво
Зукве петроваче;
Да се домогне
Књиге и обуће;
И у пустињу
Побегне од куће;
И у вријеме јагме
О значке и прње;
Своје голо тело
Обуче у трње;
И купи чивије
По најскупљој цени;
И Христа на крсту
Бар мало одмени;
Али чим се крсним
Знаком знаменово
Нема тога
Ко га није каменово;
А то камење
Поста му имање,
Сваки камен њему
Један Христу мање;
И сад оне руке
Од зукава грубе,
Гологлави старци
Прилазе да љубе.
А унакрст Христове
Целе васионе,
И изван неба
Црне земље оне -
Нигде не дође
Да звона не звоне!''



ГОЛГОТА ЈОАНИКИЈА ЛИПОВЦА

Рођен је у Столиву 1890 16 фебруара; за ђакона рукоположен 1912,потом протски капелан у храму Св. Николе у Котору у ком и рукоположен за свештеника; у првом рату војни свештеник, парох у Петровцу, суплент цет. Гимназије, професор цет Богословије а од 1925 професор Прве мушкегимназије у Београду.
Викарни епископ изабран 8 децембра 1939 поч. Тит. Будимљански.
Два мјесеца касније замонаши га у манастиру Раковица скопски митрополит Јосиф, где добије име Јоаникије а потом 11 фебрура 1940. у епископа хиротонисан у београдској епископији и изабран за митрополита црногорско приморског, гдје је дошао мјесец и по дана прије него је капитулирала Југославија и почео четворогодишњи рат а његово столовање у Црној Гори било је распеће на крсту братоубилаштва.
Од италијанских окупатора издјејствовао је да се припадници поражене југовојске не интернирају, већ пуште кућама, а да се бројним избјеглицама из Метохије обезбиједи основна прехрана, узгред протествујући против покушаја да се створи самостална и тобож независна Црна Гора.

ЗАРОБЉАВАЊЕ ПАТРИЈАРХА И ПЉАЧКА ОСТРОГА

Већ почетком маја 1941. примио је митрополит Јоаникије извјештај острошког јеромонаха Василија (Драговића) да је 25 априла 2о њемачких војника заробило патријарха Гаврила и архимандрита Леонтија, опљачкало манастир однијевши 15 џакова краљевског новца у папиру и седам сандука са златним полугама, ћебад и разноврсне намирнице... Оно што је иза њих остало, покупили су дан-два касније Италијани, који су узгред опљачкали и бјелопавлићки манастир Ждребаоник код Даниловграда.

ПРВА ЖРТВА

Стигао је и извјештај архимандрита Никодима из Жупе никшићке, о големом притиску на његов манастир и безочну пљачку цијеле манастирске имовине, да би који мјесец касније допро и страшни глас, како је убијен арх. Никодим Јањушевић , настојатељ манастира Жупа, био почетак страшног погрома свештенства српске православне цркве у Црној Гори 1941 – 1945. године.
Зло је кулминирало о Васкрсу 1942 године, када је митрополит Липовац комунисте прогласио за главне виновнике зла, које је преплавило сву Црну Гору...
Комунисти траже, ни мање и ни више, него да се одрекнемо народности и православља, да се одрекну онога што нам је најсветије и најмилије, што чини срж и смисао нашег живота
За њих не постоји ни Бог ни душа. Они руше све оно чиме се наш народ поносио и сачувао кроз вјекове и што га је одржало у тамној ноћи петвјековног ропства.
За њих су обичне глупости гусле (као и сада – 2005. ЈД.) народна пјесма, тропари стихире и друге црквене пјесме.
Вријеђа их помињање Божје помоћи, Христос се роди, Христос воскресе, и траже да се све старо одбаци и сруши а ново зида, не схватајући како је лако рушити али мучно зидати...
И не само то но су масовно почели да убијају све оне угледнике који нијесу могли да смисле комунисте и убијају све одреда, старце, жене, дјецу. Затровали су ово свето тло братском крвљу... и зато нашу Цркву све то боли и раздире те ту своју заблудјелу дјецу позива да се покају и врате Господу Богу, и у њено материнско крило...``

ГРОБ У ДРОБЊАЧКОМ БУНАРУ

Умјесто тога комунисти у априлу 1942., на Велики петак у Шавнику убијају свештеника Нова Делића с још 13 свештеника и бацају их у сеоски бунар, док Италијани чак интернирају десетак свештеника у логоре од Албаније до Понце.
Вапи и преклиње митрополит Липовац и тражи помоћ од албанског православног митрополита Христифора, да сачува метохијске светиње Патријаршију и Дечане, као што преклиње и четничке команданате, да спасавају, од луцифера, овај несрећни народ.
Али, како?
Комунисти сију свуда смрт, анархију,урнишући све оне који мисле српски и национално, часно и поштено, пустошећи и убијајући немилице све што је од вриједности и углед; мислећи да ће и на тај начин учврстати, усталити и освојити крваву и злочиначку власт.
Велике проблеме митрополиту Јоаникију чиниле су и италијанске казнене експедиције, које, изазване препадима комуниста, нијесу поштедјеле ни манастир Дуљево више Будве, који су опљачкали, спаљујући конак и библиотеку манастира Режевићи, оштетивши цркву Светог Саве манастира Градиште, опљачкали манастир Прасквицу, манастир на Превлаци код Тивта, запалили конак манастира Бијела код Шавника и убили јеромонахову мајку која је ту живјела, демолирали Саборну цркву у Мишићима, цркву на Хај-Нехај тврђави, Епархијски дом на Цетињу а свештенике и настијатељеинтернирал.

МАСАКР ПОД ОСТРОГОМ

Онда је средином октобра 1943 у манастиру Острогу дошло до великог страдања четничких команданата Баја Станишића и бана Блажа Ђукановића с двадесет угледних четника и њихових пратилаца које су, након петодневне опсаде и боја, комунисти, сад и уз помоћ Италијана, који су им дали оружје, успјели да преваре, гарантујући им поштено суђење, онда све по кратком поступку, испод најчувенијег православног светилишта - побили, и над њиховом јамом, у коју су их стровалили, направили клозете, које нико 5о година није смио ни да помене, док деведесетих година прошлог вијека, није дошао митрополит Амфилохије Радовић, који их је тек недавно освештао и како приличи, под спомеником њихове кости сахранио.
Црна Гора препуна гладног народа, преплављена избјеглицама са свих страна, једини спас је видјела у празне руке митрополита Јоаникија, који је узалуд организовао одборе социјалне помоћи, примивши у службу 33 избјегла свештеника, и при крају рата одлучио да не чека ,,ослободиоце`` на Цетињу, које је напустио 11 новембра 1944. и са 7о свештеника и бескрајним збјегом Срба, као својевремено Арсеније Чарнојевић, кренуо на пут без повратка.
Доспјели су десетковани препадима и епидемијама тифуса и колере, преко Црне Горе, Санџака, Босне и Хрватске да приспију само до Зиданог моста гдје су их славодобитно дочекали они од којих су бјежали - и заробили и побили.

НЕМИЛОСРДНИ ПЕКО ДАПЧЕВИЋ

О томе свједочи Бранко Марковић из Винче, посљедњи живи свештеник ког је премучени митрополит Јоаникије августа 1942 године рукоположио:
,, Током 1951 заједно с о. Милом Пламенцом, тада петровачким парохом пошли смо у манастир Прасквицу, у госте код оца Бориса Кажанегре, посљедњег из оне импозантне плејаде великих црногорских калуђера, добрих духовника и још бољих јунака. Ту затекосмо младића ког сам ја познавао из времена кад сам био ђак на цетињској Богословији. Тај момак, који нам је увјерљиво приповиједао злосрећно путешествије, заједно је с митрополитом Јоаникијем кренуо с Цетиња и сво вријеме одступнице до заробљавања код Зиданог моста и спровођења у Загреб, код команданта партизанског штаба Пека Дапчевића, био уз Митрополита и запамтио овај необични разговор:
- Јеси ли ти Јоаникије Липовац?!!! – питао је дрско Пеко.
- Ја сам Јоаникије, митрополит црногорско приморски...
- Ти немаш право да се тако представљаш. На тој столици су увијек сједјели велики и заслужни свештеници а не издајници, какав си ти – одбрусио је надмени син Јована Дапчевића.
- Ви бар немате право да тако са мном поступате – одговорио му је митрополит. - Ја сам успио да из италијанског логора у Албанији ослободим Вашу мајку а и оца бих Јована извео из затвора, да ме његова смрт није претекла.
- И то је још један доказ више Твоје службе окупатору.
Потом је Пеко наредио да с владике скину инсигније, а митрополит замоли да се крст врати Илији Поповићу пароху и архијерејском намјеснику цетињском, чији је и био.

САВ У ГНОЈНИЦАМА И ОТВОРЕНИМ РАНАМА

Из Загреба је митрополит с осталим, спроведен у Аранђеловац у вилу ,,Малер`` који ће се једног дана обратити проф. Светозару Душанићу, који се изненади када му се човјек у неким грађанским прњама и бијеле шиљате браде представи:
- Господине, ја сам Јоаникије митрополит црногорско-приморски. ..
Одмах је обавијештен митрополит Јосиф, који је интервенисао код Александра Ранковића, али му је тај одговорио ,,да он о том издајнику - ништа не зна!``
Онда је митрополит Јосиф успио по Светозару да несрећном Митрополиту упути неко мало ћебе, нешто новца а његов, Светозасрев отац, стално му је за то вријеме колико је био под Букуљом, слао козје млијеко, због болесног стомака није подносио оно што су им дотурали да голе животе одрже.
О томе како изгледа и нашта личи, причао је Митрополитов негдашњи ученик Прве београдске мушке гимназије а у тој прилици дактилограф ОЗНЕ, који казује да је у ужасном стању, запуштен, прљав, исцијепан, вашљив, искићен гнојницама и отвореним ранама.
Одатле су га премјестили у аранђеловачку вилу ,,Савић`` одакле су га једне мрачне ноћи одвели у оближњи поток под Букуљом, и убили. Послије неколико дана неке дрвосјече су наишле на разровани митрополитов гроб на ивици потока, чије бујице су његове кости дотуриле шумским звјерима, а Штаб прве југословенске армије – Команда позадине .21 јуна 1945. упућује Митрополији црногорско-приморској сљедећи допис:
,,Шаљемо вам панагију и крст који су пронађени код разбојника бившег митрополита Јоаникија Липовца.
Смрт фашизму – Слобода народу!``

СОЈ ОД СОЈА

Не знам ко је човјек - Видо Павлов Врбица, аутор реаговања на фељтон који је током септембра 2000 године, доносила,,Политика``, али видим да је у питању сој од соја иако првоборац, који ће се, инициран славопојством о Титу и другима, часно осврнути и на злу судбину митрополита Јоаникија.
...``Иако су јулски устанци дали знатне резултате, одлуком КПЈ с Титом, ударило се свом жестином, методом крви и ножа на јединство српског народа, створивши голем раздор којим је знатно умањена и његова борачка моћ.
Нити је то била борба за слободу ни за комунизам, јер он, комунизам постаје изговор за лични Титов режим.
Његов прави циљ открива већ 1948, док постаје сасвим јасан 1974. а дефинитиван 1991. године.
Бруталним дјејством старе и нове интернационале данас предвођене Америком, разбијен је и ојађен српски народ.
И не само он. На дјелу је нов атак на свијет. Онда није чудно што се у овом тексту говори кроз призму свеукупно изиритираног бића српског народа, и даље ружећи његов неодвојиви дио: Српску православну цркву.
Послије протока више од пола вијека, недостојно, без иоле савјести и свијести, оправдава се комунистички злочин над митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем Липовцем.
Аутору ништа не значи што је овог мученика, коме се ни гроба не зна, Српска православна црква посветила. На бестијалан начин се удара на српски народ и његову цркву.
Истина о митрополиту Јоаникију је горка.
Звјерски је мучен. Пребијене су му и руке и ноге, просута утроба – само за то што је друкчије мислио, што је својом слободом и вјером најтврђе био уз свој народ.
Безумље овог злочина најпрљавије врсте, мјери се степеном ратне одговорности крвавог загребачког надбискупа Алојзија Степинца.
Титови партизани овог високог духовника Католичке цркве, за најтежи злочин који се над људским бићима могао извршити, за саучесништво у масовном убијању и покатоличењу милион Срба, за пуни геноцид – осуђују на конфинирање, обично притварање и чак угодан живот у Лепоглави!
Да ли аутор фељтона зна за ону народну:,,Чега се мудар стиди тим се луд поноси!``
Хоћу ли и за ово накнадно кајање и ламентирање над српском судбином закључити свој осврт опет оном народном:
,,Посљедња памет шарову под реп!``

А ми смо добрано утјерани у безизлазни буџак и бјелосвјетским а опет нашим, домаћим шаровима!
Што рекао Милан Недић: ,,Лако је отаџбини дати живот, то боли минут-два али како да дате образ. То и у гробу боли, вјечно.
Ви ћете ме сад убити, али ја ћу, летећи к Рају а не Паклу, видјети милион Срба, који ми захваљују, јер их је у животу, бар закратко, задржала моја ,,издаја`.`
*
Као ни Недићу, ни митрополиту Липовцу, који је многима спасио живот, не нађе се нико ... То су и такви су – нељуди!
За разлику од Недића, осветници су Митрополиту направили велику услугу – окитили су га вијенцем мучеништва - за Христа.
Као што је и митрополит Амфилохије Радовић, тим крстом окићен - за живота!
,,Од Будима, до Солуна,
И где Тимок златни стиже,
И где шуми бистра Уна,
И Ловћен се небу диже -
То су моје кршне горе,
Куда Срби српски зборе``.

Одломак из песме ,,Разговор мале србадије с отаџбином`` Војислава Илића из 1889.
Аватар
РАДИКАЛ-НК
Војвода
Војвода
 
Порука: 1762
Приступио: јул 2005
Место: Никшић-Српска Црна Гора

Re: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Порука РАДИКАЛ-НК 6.2.2007. 1:00

Док је Пећи и док је Дечана
Грачанице и Газиместана
Не дамо те васкрсло Косово
Најсветије поље Србиново!
Български Бранник
Четник-почетник
Четник-почетник
 
Порука: 24
Приступио: мај 2007

Re: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Порука Български Бранник 6.5.2007. 15:37

After the turkish yoke, the communistic plague was the biggest disaster to the Balkan nations!
Аватар
__Сербон__
Војвода
Војвода
 
Порука: 6492
Приступио: јун 2005
Место: Требиње, Србија

Re: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Порука __Сербон__ 6.5.2007. 16:21

Български Бранник ::After the turkish yoke, the communistic plague was the biggest disaster to the Balkan nations!


YES!!
ВЛАСТ НАРОДУ ! ..................................... СЛОБОДА СРБИЈИ !

Слика
Аватар
РАДИКАЛ-НК
Војвода
Војвода
 
Порука: 1762
Приступио: јул 2005
Место: Никшић-Српска Црна Гора

Re: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Порука РАДИКАЛ-НК 8.3.2010. 2:14

Комунистички злочини над српским свештеницима 1941. године

8. јереј Василије С. Божарић, парох Рогамски
9. јереј Петар Вујовић, парох Метеришко-друшићки код Жупе Добрске
10. архимандрит Никодим Јањушевић, старешина манастира Жупе код Никшића
11. Ново Караџић, свршени богослов из Запала код Лијеве Ријеке
12. јеромонах Митрофан Матић, старешина манастира Чокешине
13. јереј Милан Пашић, парох ужички
14. јереј Војислав Стојиловић, парох средњевски
15. јереј Богдан Церовић, парох жабљачки
16. архимандрит Серафим Џарић, настојатељ манастира Свете Тројице код Пљеваља

Комунистички злочини над српским свештеницима 1942. године

17. јеромонах Теофан Бејатовић, сабрат манастира Косијерево
18. протосинђел Варнава Бућан, настојатељ манастира Подластве
19. јеромонах Гаврило Дабић, старешина манастира Жупе код Никшића
20. јереј Ново Делић, парох планинопивски
21. јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски
22. јереј Павић Кековић, парох павковићки
23. јереј Васо Поповић, парох вучедолски
24. јереј Раде Поповић, пензионисани парох из Велике
25. протојереј Лазар Радоњић, парох речински

Комунистички злочини над српским свештеницима од 43. до 45. године


Свештеномученик који је 1943. године убијен од стране комуниста.

26) јереј Саво Д. Пејовић, парох поборско-ластвански

Свештеник Саво Д. Пејовић, парох поборско-ластвански у Црногорско-приморској митрополији је рођен 1899. године. До детаљнијих биографских података о њему нисмо успели да дођемо.

У магистарском раду "Митрополија Црногорско-приморска у раздобљу од 1941. до 1961. године" историчара Предрага Вукића (стр. 97) наводи се име свештеника Сава Д. Пејовића, пароха поборско-ластванског, и податак да су га 26. августа 1943. године комунисти убили из заседе.

27) јереј Љубисав Н. Ђулаковић, парох милутовачки

Отац Љубисав Н. Ђулаковић је рођен 1900. године у Великој Дренови код Трстеника. Био је парох у Милутовцу. Запамћен је као ревносан свештеник и црквени градитељ. У току своје кратке овоземаљске службе Богу и своме роду саградио је храм Светог Вазнесења Христовог у Милутовцу код Трстеника.

Отац Љубисав је у току Другог светског рата као слуга Христов и пастир свога народа помагао националну војску. Партизани су га ухапсили одмах после ослобођења Крушевца у јесен 1944. године. Заједно са њим ухапсили су и његовог сина Светислава, студента, Јеротија Павловића, учитеља, и Миодрага Милетића из Милутовца.

Сву четворицу су спровели у тек "ослобођени" Крушевац и стрељали су их на Багдали крајем 1944. године. Осуђени су од стране партизанског преког суда. Отац Љубисав је окривљен "због тога што је био члан четничког преког суда", што апсолутно није одговарало истини.

Иза њега је остала његова попадија са још двоје деце, који су и данас живи.

На десној страни западног зида цркве у Милутовцу стоји Спомен-плоча изгинулим Милутовчанима - србским борцима палим у ратовима за ослобођење Србије 1912. до 1918. године. На дну плоче, једва видљиво, стоје имена овог Србског Свештеномученика, његовог сина и сеоског учитеља без назнаке од кога су убијени.

28) јереј Јован П. Маринковић, парох вршачки

О страдању свештеника Јована П. Маринковића, пароха вршачког, сведочио је његов син Стеван Маринковић, у "Банатском веснику" број 1-4 из 1992. године. Он је тада записао следеће:

"Мој отац, почивши Јован Павла Маринковић рођен је 10. децембра 1916. године у Панчеву, где је завршио школу. Богословију је похађао и завршио у времену од 1931. до 1937. године у Сремским Карловцима. По завршетку богословије службовао је као свештеник у Влајковцу, а затим као свештеник и вероучитељ у Вршцу. По политичком убеђењу припадао је Југословенском народном покрету "Збор" Димитрија Љотића, са изразитим осећањем родољубља и оданости краљевској породици Карађорђевића.

Затворен је од стране комуниста 21. октобра 1944. године после одслужене Свете Литургије, на крају које се молио Богу за добро здравље Његовог Краљевског Височанства краља Петра Другог Карађорђевића, са жељом да се једнога дана врати у Отаџбину. "Нестао" је у ноћи између 24. и 25. октобра 1944. године (са још неколико виђенијих људи из Вршца). По речима А. Васића - "Чапајева": "Њих је појела помрчина. Другарице, да се исто не би догодило и теби и твојој деци - немој више да се распитујеш за мужа" - рекао је мојој мајци.

Незванично сам сазнао да је он, као и г. Љуба Недељковић, г. Божа Бркић и г. Угљеша Поповић, убијен у "Шинтерају", на најзверскији начин. Чистачица у суду је добила његову мантију да од ње сашије сукњу, што је она доцније и учинила. Умрлица није издата никоме од родбине, а ни у књигама умрлих није било никаквих података.

Године 1968. Коста Митровић је објавио књигу "Под вршачком кулом" у којој на 232. страни стоји:

"У Вршцу је почео радити Ратни Војни суд Војне области. Секретар суда је био С. Чучковић, а судија Божа Лекић. После спроведених истрага и доказаних материјала суђено је ратним злочинцима, сарадницима окупатора, ратним шпекулантима и лиферантима, уколико нису успели да побегну.

Првих дана по оснивању суда, изречене су и прве казне следећим: Мари Филиповић, Лепи Кирић, Димитрију Олђи, Лазару Аћимчеву, Светиславу Ранчину, Петру Радаку, Бранку Русу, Јовану Сајдлу, Јовану Рацу, Отмару Танглу, Гези Фишц, Матијасу Авендеру, Роберту Јунгу, Карлу Ханцу, Оскару Наври, Стевану Очкоу, Ханцу Покорном, Андреасу Зубовићу, Јовици (Јовану - прим. В. Џ.) Маринковићу, Угљеши Поповићу, Бранку Гавриловићу, Зори Драгић.

Свима је изречена смртна казна стрељањем".

29) јеромонах Мелентије Пешић, сабрат манастира Каленића

Биографију и податке о страдању јеромонаха Мелентија Пешића, сабрата манастира Каленића, забележио је протојереј Драгослав Степковић из Крагујевца. У опису страдања Србске православне епархије шумадијске за време и после Другог светског рата, објављеном у календару "Црква" за 1992. годину, прота Степковић је записао:

"Јеромонах Мелентије Пешић је рођен у Рековцу 1900. године у познатој породици Пешић. Не зна се где је и када је замонашен. У Летопису манастира стоји: "14. септембра 1933. године, посетио ову свету обитељ - јеромонах Мелентије Пешић". Већ 1935. године јеромонах Мелентије је у манастиру Каленићу, а од 1936. године, па надаље видимо га као руководиоца новчаних књига манастира око прераде огревног и техничког дрвета из манастирске шуме.

Од 1944. године опслужује манастирску парохију и предаје веронауку у основним школама своје парохије. Када су 1944. године дошли партизани и уселили се у манастирски конак - много су га запрљали и упропашћавали. Отац Мелентије их је пристојним речима опомињао и упозоравао на ред и чистоћу, због чега су га ови омрзли и припремили му зло.

Крајем 1944. године отац Мелентије се враћао манастирским колима из парохије. На путу код места званог "Камењар" наоружани партизан са пушкомитраљезом у рукама замолио је оца Мелентија да га повезе. Приликом пењања у кола пушкомитраљез је "случајно" опалио и са више метака тешко ранио оца Мелентија у пределу стомака. После дан-два овај монах је издахнуо у тешким мукама у манастиру Каленићу. У парохији од нико од људи није веровао да је оружје "случајно" опалило већ плански. Убица је човек из Сибнице који је и дан данас жив и Бог му је продужио век, али са тешком казном: народ каже "шенуо је", односно полудео; иде по селу и не зна шта ради нити шта говори".

30) јереј Душан Поповић, парох велућки

О страдању свога оца свештеника Душана Поповића, пароха у селу Велућу код Трстеника, сведочила је његова кћи Душица Поповић из Београда. Она је у свом писму, објављеном у другом, специјалном издању крагујевачког листа "Погледи", који је био посвећен партизанским злочинима у Србији, записала:

"У вашим "Погледима" (бројеви 74. и 75.) објавили сте у два наставка чланке о стрељањима недужних људи у Крушевцу. Како је и мој отац један од жртава партизанског злочина у Крушевцу, изнећу вам његову "кривицу".

Мој отац Душан Поповић, био је свештеник, парох велућки, бучки и јасиковачки и старешина манастира Велуће (20 километара од Крушевца ка Трстенику). Како је то био женски манастир, он је за сво време рата покушавао да изолује манастир од ратног вихора и да колико може спречи долазак било које војске у манастир.

Као частан и угледан човек и свештеник, није крио свој став да комунизам не признаје Цркву и да не признаје религију. То је у својим говорима на саборима и црквеним славама и наглашавао. Нормално, био је за Краља и Отаџбину.

Такав његов став је партизанима од почетка сметао, јер је мој отац био омиљен у народу. То му је и била највећа кривица.

Његов други грех је било велико пријатељство са тадашњим Владиком Жичким Николајем Велимировићем, који га је, иако је био врло млад поставио на то место, а почетком рата је и дуже време боравио манастиру.
У ноћи између 20. новембра 1944. године, један партизански одред је упао у манастир. Претресли су зграде и подруме, а мог оца везали жицом, мучили и тражили да призна где је мајор Кесеровић, где је његов бункер, злато и оружје.

Како мој отац није имао шта да призна, одвели су га у Крушевац, наводно на саслушање. Био је затворен у подрум једне куће у центру Крушевца, који је био претворен у затвор.

За то време доста је људи ишло у Крушевац да посведочи о невиности и заслугама мога оца. Нудили су потписе и изјаве, али је све то било узалуд. Власти су сматрале да им поп Душан више смета него прави злочинци јер утиче на народ, како су изјавили.

Дана 10. децембра 1944. године, цела група је изведена на стрељање на Пакашницу, где су касније засађени борићи, тачније, око војних магацина. Девет дана касније, 19. децембра 1944. године, донета је пресуда којом је мој отац осуђен на смрт стрељањем као "народни непријатељ" и на конфискацију целокупне покретне и непокретне имовине.

Тако је та наша "ослободилачка народна власт" оставила моју мајку и мене без игде ичега на улици.

Главни актери стрељања били су Раша Лепенац и Десимир Милосављевић, који се потписао као председник суда. По каснијим причањима мештана из околних кућа, партизани су их водили из Крушевца до Пакашнице само у доњем вешу и босе по снегу, везане жицом. Мог оца су натерали да чита опело док су они стрељали групу по групу, па су и њега на крају прво кастрирали, па онда убили. Детаље о кастрирању и опелу је касније причао један од учесника покоља, у кафани, у припитом стању, а који је и сада жив и ужива државну пензију".

31) протојереј Бошко Савић, парох конатички

Свештеник Бошко Савић је рођен у Конатицама, где је и вршио свештеничку службу.

У извештају протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, наводи се да су свештеника Бошка Савића партизани 1944. године одвели на Умку, где су га мучили, а потом су му ишчупали језик, убили га и бацили у Саву.

До његове биографије нисмо успели да дођемо.

32) јереј Бошко Трифуњагић, парох великоливадски

О страдању свештеника Бошка Трифуњагића сведочио је свештеник Борко Лукић у "Банатском веснику" број 1-4 из 1992. године. Он је о мученичкој смрти оца Бошка Трифуњагића записао:

"Отац Бошко Трифуњагић је био парох у Великим Ливадама од 1942. до 1944. године. Рођен је у банатском селу Кумане. У Велике Ливаде је дошао у време Другог светског рата. Пошто је био удовац, у парохијском дому заједно са њим су живеле и његове две унуке. Зет му је био официр у Недићевој војсци. Други парох је био Рус, Алексеј Шевченко, који је одмах по завршетку рата отишао у Француску.

Сведочанство о страдању оца Бошка стидљиво је испричала мештанка Великих Ливада, Бранка Шашић, покојникова синовица. Рекла је да је у то време имала дванаест година и да се сећа приче о покољу седморице људи из села, међу којима је био и отац Бошко. По причи коју је она чула, а и по казивању других мештана, отац Бошко је преклан у ходнику парохијског дома. Прича се да су једне ноћи упали у кућу извесни људи, прво су пробудили оца Алексеја и када су видели "да то није тај", наставили су да траже оца Бошка. Првог свештеника су пустили, а другог заклали. Крволоци се овог злодела нису стидели. Напротив, хвалили су се њиме на сав глас.

Године 1990. секретар Месне заједнице Гојко Делић опомињући ме и стављајући ми до знања да не радим како би то они хтели, рекао ми је: "МИ СМО ЗАКЛАЛИ ЈЕДНОГ ПОПА!" Претпостављао сам како је могао да гласи наставак недовршене реченице.

Где је сахрањен отац Бошко, остаје велика тајна. У матицу умрлих није уведен. Нагађа се где му је гроб, а нагађа се и ко је убица. Тајна, изгледа, лежи похрањена у њиховим крвавим аналима и још крвавијим каналима".

33) протосинђел Антоније Драговић, сабрат манастира Жиче

Протосинђел Антоније Драговић је рођен 1885. године у Драгачеву. Замонашио се као младић у манастиру Жичи. После неколико година примио је свештеномонашки чин и отишао је у Сједињене Америчке Државе, где га је примио епископ Мардарије Ускоковић. Епископ Мардарије га је тридесетих година овога века поставио за пароха у граду Дулуту, у Минесоти. У Америци је провео скоро четири године, а потом се вратио код владике Николаја Велимировића у манастир Жичу. У манастиру Жичи је примио дужност намесника манастира и дужност жичког пароха. Касније је био исповедник и духовник братства манастира Жиче.

Протосинђел Антоније Драговић је оставио своје трагове у древној србској светињи манастиру Жичи и околним селима. Народ жичког краја га још увек памти по томе што су на његово заузимање саграђене болница, земљорадничка задруга и млекара. У манастиру Жичи је основао црквени хор на чијем је челу био жички учитељ Тихомир Кузмановић. Његово име и данас стоји уписано на спомен-чесми код манастирског рибњака, која је подигнута у славу изгинулих србских јунака у ослободилачким ратовима Србије од 1912. до 1918. године.

Податке о страдању протосинђела Антонија Драговића је сакупио високопреподобни архимандрит Јован Радосављевић, професор богословије у Призрену. Отац Јован Радосављевић је, као вредни хроничар страдања манастира Жиче и Студенице и монаштва ове две древне светиње, записао:

"После страдања Жиче кад се већи део братства преселио у Столове у манастирске колибе, тамо се налазио и отац Антоније. Због болесне ноге споро се кретао, али се свакога дана у раним јутарњим часовима после своје кратке молитве могао видети иза колибе на малом бистром поточићу, који је тихо жуборио, како његовом свежом, хладном водом пере на својој нози, на потколеници дубоку "живу рану". Тада се тек могло видети какав је његов трпељиви подвиг био и зашто је отац Антоније стално храмао на једну ногу. Сви су га тада посебно сажаљевали и осећали се кривим што не могу ништа да му помогну. А он би пошто опере ту своју ногу и очисти је од гноја, преко ње стављао чисти завој прилепљујући на рану боквицу или какву другу лековиту биљку, а прљави завој би опрао и ставио на неки жбун да се осуши. Тако је чинио сваки дан, и онако свечан, строг и трпељив, ћутећи је у себи носио тај од Бога му одређени крст.

После првог у новембру (1941. године) снега братство се жичко из тих колиба на Столовима, по благослову владике Николаја, вратило у Жичу и са архимандритом Серафимом и игуманом Симеоном населило се у кући најближег домаћина изнад манастира, Драже Недељковића. Отац Антоније је даље редовно одржавао богослужења у манастиру и опслуживао је жичку парохију.

По својим строгим и непопустљивим гледиштима он се није мирио ни са чим што није строго хришћанско и црквено. Тако је за време рата комунисте као безбожнике строго критиковао. Када је завршен рат и кад је нова комунистичка власт пречишћавала терен од четника и свих својих непријатеља, дошао је ред и на оца Антонија. Навикнут да отворено мисли и говори, он се "огрешио" о нову југословенску, како ју је он називао, "безбожничку" власт. Наиме, по причању игумана жичког Данила, игумана Симеона, оца Доситеја и других, он се није сложио са тим да се један погинули у Драгачеву, партизан, Милисав Ђуровић, из Крушевице, сахрани у гробљу где се сахрањују остали православни хришћани, јер је био безбожник. Као надлежни парох схватио је дословно црквене прописе и каноне и држао их се строго, по којима ниједно некрштено, нехришћанско или неверујуће лице нема заједнице са хришћанима и не може бити сахрањено у хришћанском гробљу, као што ниједан хришћанин не може бити сахрањен у нехришћанском гробљу. Неки од парохијана су се сложили са оваквом одлуком оца Антонија и преместили су тело Милисава из његовог гроба у Ковачком гробљу, и сахранили су га у близини, на другом месту. То их је скупо коштало јер им је то узето као неопростив грех. А поред тога, отац Антоније је одбио и да изврши опело над поменутим Милисавом, како су нове власти из политичких разлога инсистирале.

Када је о свему томе сазнала партизанка Каја Ђуровић, Милисављева жена, и кћерка Биљана, дошли су са оружјем и патролом по оца Антонија, који се налазио у кући првог манастирског комшије Драже Недељковића, и на груб начин су га одвели у село Рибницу. Са Кајом је тада био и један познати партизан звани "Чобан" и други. Они су са малтретирањем и непристојним понашањем одвели оца Антонија код кисекане у Рибници, у подрум Симе Дукића, где је било и других затвореника. Овај угледни свештеномонах и парох жички тамо је страшно и посебно мучен. Када га је ту посетио жички игуман Данило и донео му Свето Причешће, он је био толико измучен и изубијан, са модрицама по лицу и телу као и по табанима, да је сав био подадуо и замазан људским изметом који је ту страшно заударао. Пронео се глас да је Бранка, млада девојка, више него мајка Каја, искаљивала свој гнев на оцу Антонију. Игуман му је тада понудио Свето Причешће, но он се није могао такав причестити, већ је замолио игумана да дође неки други дан да, ако га дотле пусте исцрпљеног и болесног да се полечи, да се доведе у ред и да се тада причести. Но, игуман га више никад није ни нашао ни видео.

После неколико дана један дечак је пролазио путем из Ковача доле у Рибницу, где је његов отац радио. Поред пута биле су и неке радничке бараке и пољски клозет за раднике. Дечак је нехотице бацио поглед према нужнику и у њему је угледао мртвог оца Антонија. Збуњен, одмах је отишао код свога оца и рекао му шта је видео, питајући да ли је могуће да је то њихов свештеник. Дечаков отац је хитно отишао са дететом и у клозету је препознао оца Антонија. Био је мртав, крвав и сав модар и замазан у клозетску нечистоћу, у коју је био убачен. Под ноктима је имао пуно назабаданих игала и ексерчића. Највероватније је да је од комуниста ту изведен и усмрћен. Сељаци из Рибнице су га извадили из тог места и одмах ту у њиви сахранили. Међутим, после неколико дана неко га је извадио из тог гроба, и даље се о њему ништа не зна. Причало се да је неко наредио да се он не сме ни сахрањивати и да је ноћу извађен и бачен у Ибар или, још горе, да је бачен у зажарену кречану која се ту у близини налазила".

34) јеромонах Михаило Ђусић, сабрат манастира Жиче

Јеромонах Михаило Ђусић је рођен 1912. године у селу Гледићу код Крагујевца. Господин Радослав Браца Павловић је прикупио део података о страдању оца Михаила Ђусића и публиковао их је у својој књизи "Јован Рапајић - монах и мученик". Ево шта је господин Павловић записао.

"...До података о оцу Михаилу Ђусићу је било тешко доћи. Они који га памте знају га као необично питомог, умиљатог човека. Био је изванредан интелектуалац и богословски писац, који се први пут огледао својим надареним пером у часопису "Православна хришћанска заједница", број 11 из новембра 1935. године, која је тада излазила у Крагујевцу где ће се он, после. преименовати у "Мисионар". Ђусић је још тада био богослов чији је чланак у наведеном часопису под насловом "О мртвом телу и животном духу" најавио његово потоње интересовање о сотириологији (наука о спасењу). После ће блиставо дипломирати, сведоци говоре да је урадио и докторску тезу, до које нисмо дошли, али без обзира на све то испољиће се као један од најбољих србских теолога између два рата. Из одређене документације види се да је 1940. године боравио у Румунији, на студијама у Черновицима, да је потајно ишао у Кишињев, у Бесарабију, иако су ти крајеви већ увелико били припојени СССР-у. Нија јасно шта је тамо тражио у та немирна, опасна совјетска времена, али је успео да се срећно врати у Србију.

За време грађанског рата у Србији није припадао ниједној странци или покрету, али ипак, заједно са Јованом Рапајићем, повукао се из манастира Каленића у септембру 1944. године и са њим је стрељан у пролеће 1945. године. Судећи по свему, отац Михаило Ђусић кренуо је у бежанију испред совјетских и партизанских трупа бојећи се да им је познато да је боравио у Бесарабији. Иначе, у Гледићу му је још жив брат стар преко деведесет година, а у Крагујевцу му живи један синовац..."

Отац Михаило Ђусић је стрељан у пролеће 1945. године у сарајевском пољу. Детаљнији опис страдања оца Михаила Ђусића и оца Јована Рапајића видети у опису биографије и страдања јеромонаха оца Јована Рапајића.

35) ђакон Бошко Живадиновић, вероучитељ из Крагујевца
36) протојереј Светолик Швабић, парох аранђеловачки
37) јереј Будимир Соколовић, избегли свештеник из Босне

Ђакон Бошко Живадиновић је рођен 1912. године у Баљковцу. Ђаконски чин и дужност вероучитеља у Крагујевцу примио је после завршене богословије.

Ђакон Бошко Живадиновић, протојереј Светолик Швабић из Аранђеловца и јереј Будимир Соколовић, свештеник-избеглица из Босне, убијени су у мају 1945. године код Калиновика и бачени су у јаму Понор код Фоче, где је од стране партизана убијено још око двадесет и две хиљаде четника и голобрадих и ненаоружаних србских младића који су 1944. године били мобилисани у састав Југословенске војске у Отаџбини. До детаљнијих биографских података нисмо успели да дођемо.

Сведок њиховог страдања је, сада покојни, свештеник Новак Станојевић. Он је пред своју смрт оставио сведочанство које доносимо:

"Доживео сам дане месеца маја 1945. године када су вршена масовна стрељања шумадијских четника на теренима Фоче-Зеленгоре-Миљевине и Калиновика када је Дрина била пуна србских лешева. Ноћу између 17. и 18. маја 1945. године у селу Оцкрављу били су заробљени и те ноћи стрељани свештеник Будимир Соколовић, ђакон Бошко Живадиновић и прота Михаило Швабић из Аранђеловца. Опојао сам многе гробове у које су већином саме жене сахрањивале по тридесет и више лешева. Било је међу њима и свештеника, па су ми сељанке доносиле њихове ствари које су пронашле. На једном "Требнику" било је написано: "Данас 24. маја, убили смо попа-издајника. Трећи батаљон Десете херцеговачке бригаде". Много је тога било. Стрељања у Фочи су била обустављена 20. маја, како су објавили, али су и даље вршена".

Ова тројица Србских Свештеномученика су бачена у јаму понор код Фоче. Јама је у првим поратним данима делимично закопана хиљадама тона јаловине из оближњег рудника, али се и данас види јер магистрални пут који води према Фочи (данашњем Србињу у Републици Србској) пролази непосредно поред највећег отвора јаме, који комунисти нису могли да затрпају. И данас су сачувана многа сведочанства о том великом покољу који су извршили комунисти. Народ је сведочио да се од смрада људских лешева, који су се распадали, туда није могло проћи те су комунисти дотеривали хиљаде тона креча и јаловине како би тиме "ублажили" грозни мирис који се ширио.

38) јереј Марко Живковић, парох драгоцветски

У извештају протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, наводи се да је отац Марко Живковић мучен и лопатама убијен од стране партизана 1945. године.

До његове биографије и других података везаних за његову смрт до сада нисмо успели да дођемо.

39) јереј Божидар Караџић, парох брековски

Свештеник Божидар Карацић је рођен 1920. године у Севојну код Ужица. Свештенички чин и дужност пароха у селу Брекову код Ариља примио је одмах после завршетка богословије.

Отац Божидар Караџић се после слома националних снага у јесен 1944. на Јеловој Гори пребацио у Босну. Према подацима које је дала његова свастика, њега су ухватили партизани у једном селу близу Сарајева. Он се, јашући коња, кретао према једном селу у близини Сарајева.

Када су га партизани питали ко је и шта је он им је одговорио да је свештеник. У тој групи партизана налазио се неки човек који га је препознао и окривио да је сарађивао са четницима.

Скинули су га са коња и спровели у сарајевски затвор, где су га ислеђивали и мучили.

Убијен је у затвору ОЗНА-е у мају 1945. године у Сарајеву.

40) ђакон Жика Крупежевић, ђакон Саборне цркве у Смедереву

До детаљних биографских података ђакона Жике Крупежевића нисмо успели да дођемо. Из удружењске "Споменице православних свештеника 1941.-1945. године" видимо да је његов отац Радисав рођен 1878. године у Великој Крсни. Служио је као парох друге смедеревске парохије и погинуо је 6. априла 1941. године приликом немачког бомбардовања Смедерева.

Ђакон Жика Крупежевић је захваљујући англо-америчкој издаји Србских добровољаца и црногорских четника ухваћен од стране партизана и са многобројном заробљеном војском заробљен у Шент Виду у Словенији.

Једно вече у биоскопску салу некадашње римокатоличке семинарије, коју су комунисти претворили у свој концентрациони логор, упала је група партизана.

У том тренутку, једна група Србских добровољаца била је на вечерњој молитви, коју је водио ђакон Жика Крупежевић. Када су безбожници угледали како се та група моли Богу, против Кога су се партизани борили, кренули су према њима испољавајући своје злочиначке нагоне. Нарочито су се окомили на оца Жику, који је водио молитву.

У тој групи партизана била је и нека жена, коју су њени истомишљеници звали Ела. Она ја носила корбач у руци и при пролазу поред заточених србских војника бесомучно је ударала на све стране не гледајући кога и како удара. Када је стигла до краја, видела је оца Жику у клечећем ставу како се осењује крсним знаком.

То је још више разједило ову бесомучну жену. Крикнула је:

"Устај попе да те ја крстим!"

Отац Жика је устао, а Ела га је почела тући корбачем по свим деловима тела. После неког времена, партизанка му је наредила да скине кошуљу. Отац Жика је то и учинио, а ова га је тукла корбачем по голим леђима и стомаку.

Док је отац Жика трпео ударце, партизанка је викала:

"Моли се сада твоме Исусу. Нека ти сада он помогне!"

Отац Жика није пустио ни гласа, а крваве модрице су се ређале по његовом телу.

Мучење је дуго трајало. У неко доба, један партизански официр је дао наређење да се иде. Партизанска група је пошла према излазу, а Ела је, идући према излазу, и даље бесомучно тукла србске војнике.

Партизани су тих дана у Кочевју свакодневно убијали заробљену србску војску. Водили су их по групама од по двадесет и камионима су их пребацивали на то мученичко место, где се одиграо најкрвавији Титов злочин над србским народом.

Оца Жику Крупежевића су са још деветнаест људи одвели неколико дана после мучења у биоскопској сали некадашње римокатоличке семинарије. Затворили су их у једну посебну просторију, која се налазила преко пута просторије у којој су жицом везивали затворенике.

Нешто касније из те собе се зачула гласна молитва Оче наш, коју је цела група једногласно прихватила и изговарала.

После тога, отац Жика је наставио да изговара јектенију:

"Помилуј нас Боже по великој милости твојој, молим ти се услиши и помилуј"

Заточници су хорски одговарали "Господе помилуј".

Затим је отац Жика наставио:

"Још се молимо за упокојење душа војника пострадалих за веру, Краља и Отачаство да им се опрости свако сагрешење, вољно и невољно"

Група је одговарала, а ђакон је наставио:

"Да Господ настани душе њихове тамо где праведници почивају..."

Цела група је на крају хорски отпевала "Со свјатими упокој", а потом су прилазили један другоме да се последњи пут братски целивају и затраже опроштај један од другог.

Одмах после тога, у просторију су ушли партизани, повезали их, одузели им све што су код себе вредно имали, потрпали у камионе и одвезли у великомученичко Кочевје, где су их све побили.

Податке о страдању оца Жике Крупежевића записао је Боривоје Карапанџић из Кливленда, угледни србски загранични писац и историограф грађанског рата у Србији.
Последњи пут изменио РАДИКАЛ-НК дана 8.3.2010. 2:37, измењено укупно 2 пута.
Док је Пећи и док је Дечана
Грачанице и Газиместана
Не дамо те васкрсло Косово
Најсветије поље Србиново!
Аватар
РАДИКАЛ-НК
Војвода
Војвода
 
Порука: 1762
Приступио: јул 2005
Место: Никшић-Српска Црна Гора

Re: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Порука РАДИКАЛ-НК 8.3.2010. 2:25

41) јеромонах Сергије Михаиловић, сабрат манастира Каленића

Отац Сергије Михаиловић је рођен 1919. године у Срему. Најпре је био сабрат манастира Јошанице, а 1932. године прелази у манастир Каленић. У манастиру Каленићу је био до 1935. године, а онда је отишао у неки други манастир. У манастир Каленић се вратио 1941. године.

У Летопису манастира Каленића за 1945. годину, на који се позива крагујевачки протојереј Драгослав Степковић у своме извештају о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, а који је за ту годину исписао блаженоупокојени епископ браничевски Хризостом Војиновић, стоји: "Нека је вечни покој и јеромонаху оцу Сергију, намеснику манастира, који ме је све до своје трагичне погибије као рођени брат пазио" (Нап. владика Хризостом, тада јеромонах, је 1943. године тешко оболео, па га је тадашњи архимандрит манастира Каленића Никон позвао на лечење у манастир и ту је боравио, како је и сам записао, од јула 1943. до пролећа 1945. године).

За оца Сергија су после наводног ослобођења дошли тешки дани. Одведен је од стране 28. дивизије НОП-а у Опарић, а потом у Ћуприју, где му је суђено.

Убијен је 1945. године после мучења и чупања браде, а нађен је мртав у оближњим потоцима манастирске шуме. Сахрањен је у манастиру Каленићу.

42) Ратко Радибратовић, богослов из Чајетине

Ратко Радибратовић је рођен 25. маја 1920. године у селу Рожанству од оца Крсте и мајке Јакове. Прва четири разреда богословије завршио је у Призрену, а пету годину је похађао у Битољу, где га је затекао Други светски рат.

Ратко Радибратовић се после априлског слома Краљевине Југославије 1941. године вратио у своје родно место и одмах се укључио у рад Равногорске омладине.

Једном приликом, када је Ратко из Ужица кренуо возом за Битољ, Немци су га у Краљеву ухапсили јер га је један Србин, немачки шпијун, препознао као једног од вођа Равногорске омладине за подручје западне Србије и источне Босне. Немци су га у краљевачком затвору држали четрдесет дана. Успео је да побегне и стигне у своје родно место.

О страдању богослова Ратка Радибратовића сведочио нам је г. Драган Радибратовић, пензионер из Чајетине и његов даљи сродник. Он нам је приликом сусрета у Чајетини рекао:

"Доласком Комунистичке партије на власт у јесен 1944. године Слободан Пенезић Крцун је организовао потеру како би ухватио или убио Ратка Радибратовића, осведоченог србског националисту, који се тих дана крио по златиборским брдима.

Крцун је покушавао да преко Милића Терзића, председника Златиборског среза, ухвати Ратка. Када му то није успело, покушао је да га ухвати преко Ратковог рођака Рајка Дабића из Алиног Потока. И тај потез није успео јер је Ратко према свима, па чак и према родбини и пријатељима, био опрезан и неповерљив. Нажалост, Крцун је успео да га ухвати преко сада покојног протојереја Михаила Миша Смиљанића (великог активисте КПЈ и сина комунистичког попа Милана Смиљанића из Сирогојна. Умро је 1988. године), јер је "поп" Михаило одлично познавао Ратка.

Ратко хапшење се одиграло по сценарију који су направили Крцун и Михаило Смиљанић. Михаило је, по договору са Крцуном, дошао код Раткових родитеља и рекао им је "да предложе Ратку да дође код њега како би га он сачувао од потера и невоља преко зиме, која се ближила, а да ће му он на пролеће омогућити да се пребаци у емиграцију"(???).

Раткови родитељи су одушевљено прихватили овај предлог, а посебно поверење је долазило из чињенице да је породица Смиљанића више векова давала србске свештенике.

Ратко је касније чуо за овај предлог и Михаилову "жељу" да се сретну, али је избегавао сусрете са њим јер је знао да је он са Крцуном и осталим комунистима добар пријатељ.

Ратко се после извесног времена срео са Михаилом због тога што су његови родитељи инсистирали на томе и вршили притисак на њега. Када су се срели, Ратко му је рекао:

"Оче Мишо, ја имам револвер, али га не носим да некога убијем већ да, ако видим да ћу бити ухваћен, убијем себе. Ти добро знаш каквим је мукама мучен Господ Исус Христос, а ови муче страшнијим мукама".

Михаило Смиљанић му је на то одговорио:

"Ја нисам дошао са намером да те предам комунистима већ да те спасем муке и бекства и да те избавим из земље".

Ратко је после дугог убеђивања пристао да пође са њим и да се склони у његову кућу.

Ратко се спаковао, опростио са својим родитељима и кренуо на своје последње путовање. Није ни слутио да су комунисти по договору пратили Михаила.

Када су стигли у кућу Смиљанића у Сирогојну, Ратко је отишао у једну споредну зграду у дворишту како би се одморио. У тренутку када га је ухватио први сан, у собу су упали партизани са упереним аутоматима, везали га и извели у двориште.

Док су га спроводили према Ужицу свраћали су по селима, тукли га пред народом, понижавали и малтретирали.

Затворили су га у ужички затвор и ту су га страшно мучили. Чупали су му косу са главе, тукли га, пљували, па су му чак пљували и у уста, како су се мучитељи касније хвалили. Чупали су му нокте са прстију, а руке су му стављали у кључалу воду. Касније су доводили лекаре да га превију. То им је служило да се касније говори о њиховој "хуманости" јер су о "рањеним" затвореницима водили рачуна.

У тим јануарским данима тешке и крваве 1945. године везали су га и одвели на оближњу реку Ђетињу. Свукли су га и нагог га убацивали у воду говорећи му да је и његов Исус Христос исто тако крштаван у Јордану. После тога, узели су покровац ткан од козје длаке, који су претходно потопили у воду и заледили, да би га после њиховог, сатанског "крштења" обмотали око његовог нагог, промрзлог и измученог тела. Завијали су га због тога што се и новокрштени после крштења обмотавају белим платном.

Стрељали су га после дугог и тешког мучења. Не зна се тачно место где су га убили, али се претпоставља да је стрељан или у Крчагову или у Глувачком потоку. Ни до данас се није сазнало где му је гроб, а његовим родитељима и народу су говорили да је нестао".

Када смо боравили у златиборском крају ради сакупљања потресних сведочанстава о страдању свештенства и народа од комуниста, сазнали смо да се на месту званом Церово, које се налази између засеока Лојаница код Ђекића кућа, Бућића и Кнежевића, неколико километара далеко од данашњег пута према Златибору, са леве стране од скретања за села Трипково и Мачкат, налази масовна, неопојана и необележена јама у коју су комунисти убацили неколико хиљада младића из Шумадије.

И данас има људи који су као деца ту чували стоку и који су нам сведочили да су, неколико дана после ликвидације ових Новомученика, слушали јауке и вапаје људи који су и живи бачени у ту јаму, а нису били у могућности да им на било који начин помогну.

Наиме, радило се о голобрадим и ненаоружаним мобилисаним припадницима Југословенске војске у Отаџбини, који су успели да избегну страшну смрт у јами Понор код Фоче (данашњег Србиња), у коју су комунисти убацили око 22000 србских војника. Они су успели да пређу Дрину и враћали су се у Шумадију. На Златибору им је постављена заседа, сви су похватани, побијени и бачени у јаму на брду Церово.

И данас има живих крвника који су учествовали у овом великом покољу. Нажалост, на Златибору и у Чајетини се о томе још увек ћути.

43) јереј Михаило Радић, парох малокрчмарски

Свештеник Михаило Радић је рођен 1912. године у селу Брњици. Свештенички чин и дужност пароха у Малим Крчмарима је примио после завршене богословије.

У извештају протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, наводи се да је отац Михаило Радић убијен у пролеће 1945. године код Калиновика.

Претпостављамо да је бачен у јаму Понор код Фоче (данашњег Србиња).

Других и детаљнијих податка о његовом страдању нема.

44) протосинђел Јован Рапајић, сабрат манастира Жиче

Отац Јован Рапајић (на крштењу је добио име Бранко) је рођен 1910. године од оца Стојана. Као мали је остао без оба родитеља. Богословију је завршио 1931. године у Битољу, а на Богословском факултету СПЦ у Београду је апсолвирао 1935. године. Војни рок је служио 1931. године у Бањалуци. Монашки постриг је примио 20. јануара 1936. године, свештеномонашки чин 1938. године, а епископ браничевски Венијамин га је 1939. године одликовао чином синђела. Свети Владика Николај Велимировић га је исте године у манастиру Жичи одликовао чином протосинђела.

Отац Јован Рапајић је био делатни члан Светосавске Мајке Цркве. Био је велики подвижник, молитвеник, интелектуалац и беседник. Сарађивао је у најбољим часописима наше Цркве тога времена. Текстове је објављивао у "Светосављу", листу студената Богословског факултета, "Хришћанској мисли", "Хришћанском делу", "Путу", "Идејама" Милоша Црњанског, "Мисионару" и "Православној хришћанској заједници".

Протосинђел Јован Рапајић се на позив Светога Владике Николаја Велимировића активно укључио у рад Православне хришћанске народне заједнице (ПХНЗ), у народу познатог Богомољачког покрета, који је много допринео духовној, моралној и националној обнови нашега народа у периоду између два светска рата. Учествовао је у раду предратне Хришћанске заједнице младих људи (ХЗМЉ). Био је велики родољуб и велики борац против Конкордата 1937. године.

Отац Јован је у крајем Другог светског рата (1944. године) био шеф Верског одсека Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини. Он је заједно са др Ратибором Ђурђевићем с пролећа 1944. године у селу Борчу код Крагујевца и манастиру Каленићу одржавао верско-идеолошки курс са младим припадницима ЈВО. После продора Црвене армије у Србију у јесен 1944. године, отац Јован се са војском Драже Михаиловића повукао у Босну. Са њим је кренуо и његов сабрат и саслужитељ јеромонах Михаило Ђусић.

Господин Радослав Браца Павловић је у књизи "Јован Рапајић - монах и мученик"(издање Светосавске књижевне заједнице, Београд, 1994. г.) расветлио детаље мученичке смрти оца Јована Рапајића. Ево шта је он о томе записао:

"Јован Рапајић се појавио у околини Фоче првих дана маја 1945. године да би 11. маја био ухваћен са својим великим пријатељем и саборцем Михаилом Ђусићем. Како су се и где су се поново срели, да ли су цео босански мартириј прекорачили заједно, остало је до овог тренутка непознато. Али, зна се да их је ухватио партизан=муслиман, Мехо Грабовић, потпоручник ОЗНА-е.

Даље, у наведеном документу (реч је о писменој белешци оца Новака Станојевића, тадашњег пароха фочанског - прим. В. Џ.) дословно пише да је 21. маја отац Новак ујутру изашао у чаршију у Фочи и срео војника из ОЗНА-е који му је рекао: "Имају два попа у затвору и питају за тебе". Отац Новак је запитао како се зову. Овај војник је одговорио: "Не знам како се зову". "Да није Михаило Ђусић", упитао је опет отац Новак. "Јесте", одговорио је тада овај. Тада отац Новак оде одмах код шефа ОЗНА-е Петра Шарића, сина жандармеријског наредника, и упита да ли може да посети оне попове у затвору. Шеф му рече: "Отиђи". "Али, молим те, напиши ми нешто да ме пусте код њих", рече отац Новак. Шеф му напише и преда објаву са којом он оде у фочански затвор. Оца Јована је знао само по чувењу, а оца Михаила је једва препознао, јер се овај био разболео од пегавог тифуса и исцрпљен је лежао. Није се могао подићи. Међутим, отац Јован се још доста добро држао. Били су у мантијама, али прљавим и нагорелим од ватре. Били су изгладнели. Отац Новак се поново вратио код шефа ОЗНА-е и рекао му да су они потпуно невини и да немају никаквог злочина који би повлачио оштрију казну или смрт, па је загарантовао и замолио шефа да их пусти да дођу код њега кући да се мало од вашака очисте и опораве, па после, ако устреба, могу се вратити. Шеф се двоумио, па је рекао: "Да видим са друговима". Послеподне, када се отац Новак враћао из парохије, срела га је пред кућом ћеркица и рекла: "Тата, довели су оне попове нашој кући". Довео их је, како је сазнао, његовој кући секретар ОЗНА-е. Следећег дана шеф ОЗНА-е му је рекао: "Е, попе, нека ови попови што су код тебе, остану у кући до даљњег".

Сутрадан, 22. маја био је млади Свети Никола, храмовна слава цркве у Фочи. Они су остали код куће, а отац Новак отишао је у цркву ради богослужења. Свукли су своја одела да их попадија опере и попари ради вашака. Обукли су за то време стару одећу оца Новака. Нису хтели да пропусте службу Божију и зато су са таквим оделом пошли у цркву. Отац Новак се зачудио када их је такве видео. Пресекли су заједно славски колач без икаквог церемонијала. Свештеник отац Новак рекао је затим црквеном благајнику да им даде неки динар да им се нађе за џепарац. У то време новац још није био замењен, па су важиле и хрватске круне и Недићев динар.

23. маја 1945. године, у среду, шеф ОЗНА-е каже оцу Новаку: "Попе, ови ће попови што су код тебе кроз који дан бити спроведени у Сарајево". Отац Новак га замоли да му дозволи да их он одведе у Сарајево. На то му шеф каза: "Добро, даћу ти и објаву, па сутра имаш камион који довози Унрин кукуруз, па пођите". Али се предомисли па рече: "Сутра има неки празник (Света словенска браћа Ћирило и Методије), па ћемо држати академију, али како нам је потребно да се одржи неко предавање за тај празник о коме ми не знамо, то останите сутра овде, па нам ти нешто напиши о том празнику".

И тада се догодило нешто што је снажније од ироније, што открива сву мучнину људског постојања. Поп Новак, знајући по чувењу да је Рапајић велики говорник и велики писац, замолио га је да он ову беседу напише, а други ће је прочитати. И Рапајић је ту беседу написао у свој лепоти свога израза. Шеф ОЗНА-е, прочитавши ово писмо као цензор, био је згранут његовом мисаоношћу и дубином, али га је још више запањила чињеница да Ћирило и Методије нису били - Руси! И тако је то предавање оца Јована Рапајића прочитано на дан Словенских Апостола, на комунистичко-партизанском скупу у Фочи 1945. године.

Све оно што се, потом, догодило припада само нагађањима у којима се вероватноћа збивања може процењивати само неким поређењима из тих дана било да су у питању личности, било догађаји. Сутрадан, 24. маја, отац Новак је кренуо у Сарајево камионом у коме је било још седам ухваћених четника. Јован и Михаило остали су у његовом обитавалишту, у Фочи, да сачекају његов повратак из Сарајева. Поп Новак је понео са собом Рапајићево писмо за, већ тада угледног свештеномонаха Варнаву Настића, који је у том периоду био члан ЗАВНОБИХ-а. Разумљиво је што је Рапајић упутио писмо баш Настићу, јер и он, и Михаило Ђусић, добро су га познавали још од раније. Рапајић се у поменутом писму уопште не залаже за себе, за себе не тражи никакву интервенцију, али зато топло моли за Ђусића објашњавајући да он баш ништа није крив. Ако је неко крив, онда је то он, Јован Рапајић.

У Сарајево су стигли касно увече, 24. априла, али Новак одмах одлази код Настића. У току 25. маја Настић проналази чувеног проту са Пала, Симу Беговића, чији је син Влајко био један од највећих наших комуниста и члан ЦК КПЈ, затим проналазе проту Савића, иначе из Илића код Бјељине, чији је син Бранко већ био партизански мајор. Њих тројица - Варнава Настић, Симо Беговић и Саво Савић - примљени су 26. маја код Родољуба Чолаковића, који их је дочекао прилично нервозно, јер му се журило на неки састанак.

Можда је ту учињена грешка, јер сви они који су познавали Родољуба Чолаковића, тог суманутог човека, знају да је био без милости и без савести. Обећао им је да ће се и Јован и Михаило спровести у своја места, па ће тамо одговарати - ако су криви, ако нису пустиће их, биће ослобођени. Разуме се, ово је била само отрцана комунистичка фраза примењивана у безброј сличних случајева и потреба да се молиоци слажу и отправе.

После три дана отац Новак се враћа радостан у Фочу. Када је дошао кући, сазнао је, на своје запрепашћење, да су и отац Јован и отац Михаило одведени из Фоче у Сарајево. Рано ујутру, 27. маја, испратила их је попадија оца Новака са још једним свештеником. Јер за време та три дана, док је отац Новак био у Сарајеву, довели су партизани још једног свештеника у његову кућу, који је са собом водио и свог синовца од петнаест година. То је био свештеник Миро Глушац, сарајевски богослов, две године старији од оца Новака. Он је као избеглица живео у Србији и тада се вратио у Босанску Крајину, где су сви његови били у партизанима, а он једини са четницима. Заробљен је и тада су га заједно са оцем Ђусићем и оцем Рапајићем спровели у Сарајево... У Сарајево су стигли у понедељак, 28. маја 1945. године. Отац Новак се тада још налазио у Сарајеву и за све то ништа није знао.

Даља судбина оца Јована и оца Михаила у сарајевском затвору није се одмах сазнала. Тек после 2. јула 1945. године, када је и отац Новак ухапшен, ради његовог испитивања, и спроведен у Зеницу и Сарајево. Тамо у затвору отац Новак сазнаће да су отац Јован и отац Михаило били стрељани у селу Блажују, на врелу Босне.....

...Очевици су касније говорили, када су пролазили поред њих путем, приметили су међу осталим осуђеницима који су ту у пољу копали себи гробницу, и два свештена лица, један плав а други црномањаст, који су такође копали гробницу. Један од стражара рекао је плавом свештенику (оцу Јовану): "Ајде, попе, копај. Сад ће ти судити ово" - пљескајући по кундаку свој аутомат. Отац Јован је руком тада извадио из недара свој парамански крст и рекао: "Ово ће судити и теби и мени и целој васељени". Пролазници су одмах сви удаљени, а онда ускоро чуло се неколико митраљеских рафала и све се стишало. Тако је завршио свој живот, по сведочењу породице Настић, неких очевидаца и других подробно обавештених сарајевских породица овај ревносни и за србску Цркву свети исповедник вере православне у пролеће 1945. године".

45) протојереј Милан Сретеновић, парох краљевачки

Отац Милан Сретеновић, парох краљевачки и архијерејски намесник жички, је рођен у селу Трнави код Чачка. Свештенички чин и дужност пароха у Трстенику примио је после завршетка богословије. Свети Владика Николај Велимировић га је после неколико година свештеничке службе преместио у Краљево и поставио за архијерејског намесника у Архијерејском намесништву жичком. Био је веома учен и образован човек, блистав проповедник - десна рука Светога Владике Николаја.

Отац Милан Сретеновић је пре рата становао у Карађорђевој улици број 10, али је у току рата морао да избегне у оближње село Адране и смести се код свога кума Драгише Лукића.

Он је у току рата вршио своју свештеничку дужност онако како је најбоље могао . Помагао је коме је могао и сакупљао је храну за сиротињу и избеглице. Имао је троје деце и то: кћерке Радмилу и Братиславу и сина Братислава.

Убијен је од партизана почетком 1945. године на Ратарском имању у Краљеву.

О страдању проте Милана Сретеновића сведочио нам је г. Мирослав Мирко Томанић, пензионисани професор из Краљева. Он нам је у једном од наших бројних сусрета о томе испричао следеће:

"Једнога дана случајно сам свратио у кућу проте Милана. Међутим, уместо њега затекао сам његову супругу и троје његове деце како плачу. Питао сам их шта се догодило. Протиница ми је одговорила да су партизани ухапсили проту и да су га затворили у зграду ОЗНА-е на ибарском кеју. Рекао сам им да ја познајем Милана Ђоковића, иследника ОЗНА-е у Краљеву, бившег богослова и мог школског друга, који је отишао у партизане у првим данима рата (некадашњи иследник ОЗНА-е Милан Ђоковић сада живи у Београду), и да ћу отићи код њега и замолити га да пусти проту јер он није ништа крив.

Отишао сам у зграду ОЗНА-е у Краљеву и одмах сам срео Милана Ђоковића. Поздравио сам се са њим и у том тренутку сам видео како један партизан води везаног проту Милана. Рекао сам Ђоковићу да сам дошао да га молим да пусти проту јер је невин и нема никакву кривицу. Он ми је на то рекао:

"Како да га пустим кад је он за време немачке окупације у Краљеву држао говоре против Народно-ослободилачке војске?"

Ја сам му на то рекао да није добро да се одлуке о животу или смрти једног човека тако брзо доносе и да би све то требало добро испитати и видети да ли су га можда Немци приморали на то.

Док смо ми разговарали, стражар се враћао са протом. Пришао сам да се поздравим са њим и успели смо да разменимо неколико речи. Ђоковић је стајао у непосредној близини.

Док смо ми разговарали, до нас је дошао један партизан са штакама. Није имао једну ногу.

Када је стигао до нас, почео је да виче. Говорио да је треба убити тог попа јер га је, наводно, он за време рата потказао Немцима и да су га ови ухапсили и тукли те је због тога изгубио ногу.

Ђоковић је одмахнуо руком и рекао ми да не може да пређе преко тога и да не може да га пусти. Ја сам му рекао да у Краљеву има много људи које је прота Милан спасио од сигурне смрти. Међутим, није вредело.

Војник је наредио проти да крене. Поздравили смо се и растали.

Када сам се враћао из зграде ОЗНА-е, срео сам једну девојку за коју сам знао да је спашена од Немаца захваљујући проти Милану. Испричао сам јој шта се догодило са протом Миланом и замолио сам је да оде код Ђоковића и то му исприча. Она је одбила да то учини правдајући се тиме да ју је страх од свега што се догађа.

Све ово се догађало непосредно пред крај 1944. године. Како сам касније сазнао, проту су убили почетком 1945. године".

Ми смо у трагању за подацима о страдању оца Милана Сретеновића наишли на сведочанство да је његов кум Драгиша Лукић из Адрана једном приликом отишао у ОЗНУ да се распита за свога кума. Ознаши су му заповеднички рекли да се за њега више никада и нигде не распитује.

Отац Милан Сретеновић је убијен на Ратарском имању. Ту је убијен и отац Драгослав Обућина, о чијем ћемо суђењу и страдању писати у наредној књизи. Ту су убијени и многи други, знани и незнани србски родољуби. Њихови гробови ни до данас нису достојно обележени. Ратарско имање је данас друга по реду Новомученичка гробница у Краљеву.

46) протојереј Милан Туцовић, парох чачански

Протојереј Милан Туцовић је рођен 14. децембра 1895. године у селу Дубу, Срез рачански. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. Ђаконски чин је примио 9/22. маја 1921. године, а свештенички 21. маја (3. јуна) исте године. Свети Владика Николај Велимировић га је 1933. године одликовао црвеним појасом. Одликован је Албанском споменицом и Медаљом за војничке врлине. Био је председник Црвеног крста у Чачку. У чачанској гимназији је предавао веронауку, бавио се црквеном књижевношћу и служио се енглеским језиком. Једно време је био васпитач у манастиру Хопово, затим званичник и писар у Црквеном суду Епархије жичке, парох трнавски, капелан на другој чачанској парохији и парох друге чачанске парохије.

Наш познати књижевник Антоније Ђурић је у листу "Интервју" број 320 од 15.10.1993. године у тексту под насловом "Последње причешће проте Милана Туцовића" објавио сведочење г. Душана Стризовића из Брђана код Чачка. Он је са протом Миланом тамновао у чачанском затвору и једини је живи сведок његовог страдања. Ево како је Душан Стризовић сведочио у поменутом тексту:

"Једне ноћи из наше ћелије, у којој је било 29 људи, изведоше четрнаест. Руке им повезаше жицом. Везују их Милош Николић и Стево Бојовић, обојица из Трепче. Њихов пут није био дуг; до бедема код Мораве или до Казанице, такође близу Мораве - ту су масовне гробнице. Одведоше Војислава Мајсторовића из Прислонице и Ђорђа Башановића из неког села са Косова. Једва су имали по двадесет година. Дечаци, такорећи. Убијају и отимају имовину као "народним издајницима". Сутрадан су оног Мајсторовића прозивали да га пусте кући. Ужас! Ноћу убијају, а дању прозивају да их пусте из затвора.

Био је са нама и познати чачански прота Милан Туцовић. Људина. Висок, снажан педесетогодишњак. Био је председник Равногорског одбора у Чачку. Осуђен на осамнаест година робије. Причао нам је како су му судили. Довели, каже, децу из његове парохије, којима ни чашу воде није натрунио, али су их припремили да кажу како их је тровао вером и четничком идеологијом и како их је наводио да откривају легло комуниста како би им он судио.

На почетку Чисте Недеље, пред Васкрс, прота је некако измолио да дође свештеник и да нас причести. Молитва у ћелији, замириса тамјан. Причестисмо се нас десет, прота први. Каква је то молитва била. Ништа лепше у животу нисам чуо. За деветорицу то је било последње причешће. Само сам ја дочекао Васкрс. Проту, осуђеног на робију, изведоше уочи Васкрса. Секули Тешићу, нашем сапатнику, остави малу икону Богородице, мени зимски капут, који ми сат касније узеше. Отишао је прав као бор, миран и достојанствен. Стражар који га изведе из ћелије рече:

"Излази, попе, идеш да се сретнеш са твојим Богом!"

И отишао је. Сутрадан, на Васкрс, дође у ћелију управник затвора Стево Брица, тако су га звали, и поче да нам прича о проти. Стева је муцао, али смо добро разумели његове речи. Успут се, вели Брица, молио Богу, али када је дошао до јаме, ударио је ногом стражара и отео му пушку... Млатнули су га будаком и тако измрцвареног, али још у животу, у седећем положају, закопали у земљу...

За све ово што сам рекао могу да ставим руку на Јеванђеље и да се закунем да говорим истину".

47. јереј Миодраг Арсенијевић, парох мрчајевачки
48. протојереј-ставрофор Сава Банковић, парох бешки
49. игуманија Екатарина Станковић, настојатељица манастира Јовања у Овчарско-кабларској клисури
50. јереј Станко Лазаревић, парох сиоковачки

Страдање српских митрополита и епископа

1. митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић
2. епископ жички Др Василије Костић
3. митрополит дабро-босански - Др Нектарије Круљ
4. митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац
5. епископ хвостански - Варнава Настић
6. епископ бачки - Др Иринеј Ћирић
7. митрополит скопски Јосиф Цвијовић
Док је Пећи и док је Дечана
Грачанице и Газиместана
Не дамо те васкрсло Косово
Најсветије поље Србиново!
Аватар
РАДИКАЛ-НК
Војвода
Војвода
 
Порука: 1762
Приступио: јул 2005
Место: Никшић-Српска Црна Гора

Re: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Порука РАДИКАЛ-НК 8.3.2010. 2:58

Ратни злочинац Јосип Броз Тито

..Да је Тито заиста био један од најмасовнијих убица 20.века говоре следећа документа:

Од највернијих докумената, који и доказују Брозову геноцидну политику како против Срба-комуниста тако и против Срба-монархиста, издвајамо управо његове оригиналне наредбе које се и дан данас могу прочитати у оригиналној верзији.

Ј. Б. Тито је упутио Штабу Црногорско-санџачког партизанског одреда 14. фебруара 1942. ово наређење, које представља класичан пример ратног злочина, у интегралној верзији гласи:

"Морате обавезно стријељати све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима. Исто тако расчистите са лабавим и колебљивим елементима. При свему томе морате бити потпуно енергични и без сваког милосрђа. Стријељајте масу оних који су били прешли из партизана на страну четника. Послије тог стријељања они који остану неће више помислити да тако нешто направе...
Поред овог, обавезно морате спровести мобилизацију људства у бјелопољском срезу. Оне који се не би јавили стријељајте...
Упамтите да је сада за нас важније убити и растјерати четнике него Талијане."
Ово наређење не само што није уништено, него је објављено у "Сабраним делима" Ј. Б. Тита, том 8, стране 206-208.

Друго наређење Тито је 10. марта 1942. послао Главном штабу за Црну Гору и Боку, а оно гласи:
"Ликвидацији четничких банди и пете колоне морате посветити сву пажњу. Против четничких банди у Васојевићима морате мобилисати што више људства. Када то четничко упориште ликвидирате, све ће остало ићи лакше... Ви морате прибјећи репресалијама против четника. Морате палити извјесне куће окорелих зликоваца и разбојника, а обавезно све куће четничких вођа и коловођа. Сва њихова имања треба конфисковати."
"Зборник докумената" (том 2, књига 3, документ бр. 34).

Оригинал је чуван у Архиву Војноисторијског института у Београду, фонд НОР-а, кутија 2, регистарски број 16-2. Уклоњен и вероватно и уништен


Титово наређење Црногорско-санџачком одреду од 5. фебруара 1942:
"Ликвидирајте са свим четничким бандама на вашој територији... Ликвидирајте све шпијуне, петоколонаше, разбијаче народне борбе на вашој територији. Сва њихова имања конфисковати."

(Зборник, том 2, књига 2, 323-324.)

У истом духу наређивао је и заступник Титовог Врховног штаба, Велимир Терзић, 21. децембра 1942:
"Противу четничких села, као што су Шаховићи и друга која сте споменули у свом извештају, која служе као четничка склоништа, гнезда и отпорне тачке - треба да предузмете оштре и немилосрдне мере... (Све четнике) или у борби или ван борбе, као и њихове помагаче и заштитнике, треба ликвидирати на лицу места."

(Зборник, том 2, књига 7, 151.)

У говору једној српској јединици од 7. јануара 1943, овако је хвалио своје најбоље убице Србе-комунисте како убијају своје сународнике, па чак и рођаке :
"Рука није задрхтала ни када се требало обрачунавати и са рођеним оцем, ако је он пришао издајницима четницима."

(Зборник, том 2, књига 8, 359.)

Тито је највише водио рачуна да комунисти ратују највише против Срба.

Овако је реаговао на мањи сукоб партизана са шиптарима на југоистоку Црне Горе, , депешом од 21. октобра 1943, прекорио свог команданта Пеку Дапчевића:
"Нисте требали да се закачите са Албанцима, већ сте ваше снаге морали уперити према Србији. То је најважнија стратешко-политичка задаћа садашњице да се онемогући Дража".

(Зборник, том 2, књига 10, 397-398.)

Партизане Тито је исто тако спречавао да се сукобљавају са окупатором, за рачун борбе против четника.

"Најхитније ликвидирати четничка упоришта на Тромеђи, с тим да се сада не напада личка пруга",

стоји у његовом наређењу 1. пролетерској дивизији из октобра 1942. године. (Зборник, том 2, књига 6, 320.)

Тито, Ранковић и Жујовић послали су 29. марта 1943. следеће писмо секретару Покрајинског комитета за Босну и Херцеговину:
"Са 6. бригадом, појачаном са деловима Мајевичког одреда или Фрушкогорског, хитно се пребаците између Горажда и Међеђе на санџачку страну и чистите терен од четнка у правцу Заборка и Чајнича... На своме путу, тј. приликом пребацивања, не сукобљавајте се са Немцима, не предузимајте никакве акције на прузи, јер је то у интересу садашњих наших операција... Најважнији наш задатак сада јесте уништење четника Драже Михаиловића и разбити његов управни апарат, који представља највећу опасност за даљи ток народноослободилачке борбе."

(Зборник, том 2, књига 7, 271.)

Телеграмом од 14. априла 1943. године, Тито наређује 1. пролетерској дивизији:
"За сада никако не нападати Горажде, нити долазити у сукоб са тим гарнизоном, као ни са осталим немачко-хрватским посадама у долини Дрине."

(Дедијер, Дневник, том 2, 432.)

Свом 1. и 2. корпусу, Тито је 5. септембра 1944. године објашњавао циљ "ослобађања" Србије:
"Упамтите да је у целокупној овој операцији основни задатак ликвидација четника Д. Михаиловића и недићеваца, као и њиховог апарата."

(Ј. Б. Тито, Војно дело, књига 1, 273.)

Тито је одржавао добре односе са усташама, што се види из следећег документа:
"Продрли смо у крај у којем у селима има усташких елемената (Ракитница, Бјелемић и Ледићи, где су усташке страже). С четницима смо завршили у првом налету. Стигао је и батаљон који је донео храну петој бригади. Наишли смо у шуми на једног сељака са усташком капом. Села се налазе на сат и по одавде. Послали смо им писмо у којем их обавештавамо да настављамо својим путем и да их нећемо дирати."

(Дедијер, Дневник, том 2, 368-369, 202.)

Извештај генерала Паула Бадера Вермахту од 10. априла 1942:
"Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у садејству са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе."

(Зборник, том 12, књига 2, стране 276-277.)

Колико је ова усташко-партизанска сарадња била кобна по српски народ Источне Босне, казује

Извештај пуковника Ериха Кевиша од 20. априла:
"Прелазак српских избеглица, скоро искључиво жена и деце, преко Дрине у Србију није се делимично могао спречити због слабо поседнуте границе на Дрини. Хрватске усташке и муслиманске јединице поклале су велики број избеглица који су хрлили ка Дрини, а делимично их побацале у реку. Међу онима који су побегли у Србију хара глад и пегави тифус."

(Зборник, том 12, књига 2, 306-307.)

Кардељево монструозно писмо Брозу од 2. августа 1941:
"Код неких другова постоји бојазан од репресалија (не у руководству), од уништења села и људи итд. Баш тај страх највише кочи одлучније приступање мобилизацији хрватских села. А ја држим да ће баш репресалије пребацити хрватско село на страну српског села. У рату се не смијемо плашити уништавања читавих села. Терор ће безусловно довести до оружане акције. У том духу смо и донијели сада наше конкретне закључке... Образовати одреде заједно са мачековцима. Треба изазвати њихову акцију. Терор против мачековаца подићи ће тек читаву Хрватску у отпор."

(Зборник, том 2, књига 2, 31.)


Тито није послушао Кардеља, али ово монструозно писмо сведочи о њиховој геноцидној политици према Србима. Иначе, не може се пронаћи ниједно наређење Ј. Б. Тита које би се косило са хрватским интересима.
Титови најближи сарадници такође су водили геноцидну политику против Срба и то нису крили.

Када је 12. августа 1941. Светозар Вукмановић Темпо добио писмо Ђуре Пуцара о покољу 650 људи, жена и деце у околини Приједора, после чега се очекивало да ће Немци узети Србе у заштиту и укинути усташку власт, он је одговорио:
"Много више ме је забринула вијест да су окупатори ишли на укидање усташке власти у Приједору и да је читаву власт у граду преузела регуларна војска НДХ. Уколико окупатор почне стварати стање у коме ће се према Србима примењивати неки праведнији закони, то може да поколеба велики дио сељачких маса и да угрози развој оружане борбе."

(Светозар Вукмановић Темпо, Револуција која тече, страна 210.)

У писму Титу од 28. априла 1942. Раде Хамовић отворено говори о "весељу" због убијања Срба:
"Сјутра судимо тринаесторици лица ради пљачке у Борчу. Надам се весељу - биће ваљда половина за стријељање. Замах другова из Херцеговине је обухватио и нас, јер заиста се не може никуда док се најприје у корјену не само ликвидира пета колона, него и они који ће да то буду за још 20 година... Све те петоколонаше ћемо да немилосрдно побијемо. Сутра баш реорганизујемо Обаљски батаљон. Смијенили смо све досадашње старешине, а сјутра ћемо да многима и судимо и заувијек пресудимо."

(Зборник, том 4, књига 4, документ број 104.)
Пљачка коју Хамовић помиње је, иначе, измишљења. Ових 13 Срба-партизана стрељани су у одмазди што су нанели губитке усташама приликом напада на њихову борачку тврђаву. Пошто је најзад попустио пред српским притисцима да се ово злогласно упориште нападне, Тито је направио план да се усташка главнина безбедно повуче, а онда је групу партизана оптужио за "саботерство".

(Саво Скоко, Крваво коло херцеговачко, књига друга, стране 298-320.)


Пролећа 1942, у Херцеговини, комунисти су ликвидирали толико много српских цивила, да су их у једном селу напале голоруке жене. Командант нападнутог Краљевачког батаљона 1. пролетерске бригаде, овако описује тај догађај:
"Слушајући ове несрећне српске жене, које су се усудиле да голим рукама насрну на митраљез, свесне тога како се све ово може завршити, покушао сам да дођем до одговора на загонетно питање. Све је, међутим, било узалуд. Оне нису хтеле ни једну једину реч да изусте. Из очију им је севала неодољива мржња. Остала је и таква и она која је животом морала да плати покушај не само да морално до презира унизи Краљевачки батаљон 1. пролетерске бригаде, него чак и да доведе у питање и његов опстанак."

(Павле Јакшић, Над успоменама, књига 1, страна 235.)



Наређење које је у име Ј. Б. Тита издао Арсо Јовановић, 27. децембра 1941. године. Под тачком 3, у овом наређењу се каже:
"Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор исувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом целокупну нашу организацију..."
Тачка 4 гласи:
"Такође и са усташама бесмислено би било да се води са наше стране ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас..."
Тачка 9 делује нестварно:
Ово наређење први пут је објавио Радивоје Н. Брајовић у "Американском србобрану" бр. 1128, од 2. августа 1955. године.

"Ми се никад не можемо одрећи употребе сваког лукавства, сваке подвале и преваре, сваког незаконитог пута, или методе, гажења задате речи и изобличења саме истине."



(Лењин, "Дечје болести комунисткомунистичких левичара", књига 15, Москва 1920.)
Док је Пећи и док је Дечана
Грачанице и Газиместана
Не дамо те васкрсло Косово
Најсветије поље Србиново!
Аватар
РАДИКАЛ-НК
Војвода
Војвода
 
Порука: 1762
Приступио: јул 2005
Место: Никшић-Српска Црна Гора

Re: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Порука РАДИКАЛ-НК 8.3.2010. 3:11

Комунистичка страховлада у Ужицу и Чачку

Најстрашнији комунистички терор владао је у Чачку, Ужицу и целом том делу Западне Србије, који је од 24 септембра па до краја новембра био у власти црвених џелата.

29 новембра владавине ослободилачке трупе ушле су у Чачак и Косјерић, а 30 новембра ослобођено је и Ужице, а затим Бајина Башта, Гуча, Ариље и Ивањица. Тек недељама после ослобођења дугом свестраном истрагом успело је да се бар делимично утврди колико је српских грађана страдало од међународног олоша, који се у овом крају Србије накупио, а само је за мали број утврђено ко су жртве црвеног терора.

Према резултатима истраге утврђено је да су комунисти побили само у Ужицу око 700 СРПСКИХ ГРАЂАНА, међу којима и око 300 избеглица зато што им се нису хтели да придруже.

Као један од првих жртава комунистичког терора пао је, већ на дан уласка бандита у Ужице, свештеник Милан Пашић. Зверски је убијен Милан М. Рајковић, бивши претседник смедеревске општине, кога су зликовци ухватили у Ужицу.

Сваке ноћи извођене су десетине и десетине жртава комунистичког крволочног лудила, трпане у камионе, одвођене у Крчагово и Севојну, тада најчешће скидане голе и онда убијане једном митраљезима, други пут пијуцима и секирама, некад мрцварене и клане, а често уморене на мукама у подрумима ужичких затвора па потом бацане на буњишта или у клозете.

Успело се да се утврди да се међу тим стотинама побијених српских грађана од комунистичких зликоваца, налазе и следећа лица:

1) Јован Алексић, бивши срески начелник

) Милорад Максимовић, полициски писар,

3) Јован Узуновић, пензионисани наредник,

4) Ђорђе Јездимировић, жандармериски наредник,

5) Милош Јанковић, жандармериски наредник,

6) Милорад Ненадић, жандармериски наредник, командир станице у Чајетини,

7) Никола Шакић, жандармериски наредник из Госпића,

8) Лука Ерјановић, жандармериски наредник,

9) Скорић, наредник водник, чију су жену и дете комунисти убили у Матарушкој Бањи,

10) Шкундрић, жандармериски наредник, командир станице у Ариљу,

11) Милутин Кидишевић, четнички војвода,

12) Андреја Трифуновић, артиљериски наредник и четник,

13) Никита Аксентијевић, четник из Севојне,

14) Милан Влашић, бановински чиновник,

15) Бора Митровић, надзорник путева,

16) Радивоја Масларевић, ковач из Ужица,

17) Милосав Авакумовић, рентијер из Ариља,

18) Живојин Павловић, новинар из Београда, кога су неколико дана страховито мучили да се од његове вриске и јаука проламао подрум затвора у коме је мрцварен.

19) Миловановић, академски ратни сликар,

20) Мико Поповић, свештеник из Брекова,

21) Михаило Миловановић, порезник из Лознице,

22) Божо Пејовић, кројач из Ужица,

23) Алекса Морозов, фотограф из Ужица,

24) Иван Иванов, банкарски чиновник,

25) Перо Тренченко, продавац новина из Ужица,[/b]

26) Милисав Ресимић-Ерчега, земљорадник,

27) Милош Тосуновић, пензионер,

28) Здравко Миховић,

29) Веселин Љубојевић, ''Бели, шофер из Ужица,

30) Милош Богушић,

31) Андрија Трифуновић, из Пожеге,

32) Милорад Ђорђевић, благајник,

33) Светислав Вејзовић, из Бајине Баште,

34) Милоје Милијановић-Јоцовић, бивши претседник општине латвичке,

35) Крста Алексић, деловођа општине качерске,

36) Драгољуб Ристовић, земљорадник из Рожанства,

37) Михаило Миленковић, земљорадник,

38) Илија Ђурић, земљорадник, отац поручника Ђурућа,

39) Антоније Јовановић, из Витоша.



Само на једном месту нађено је још 55 лешева чији идентитет није могао бити утврђен. По оделу за четири од њих види се да су четници, осталих 51 су сељаци, махом из околине Ужица.

У СЕЛУ ДРЕЖНИКУ НЕДАЛЕКО ОД УЖИЧКЕ ПОЖЕГЕ КОМУНИСТИЧКИ БАНДИТИ ПОВЕШАЛИ СУ ПО ДРВЕЋУ ОКО ЧЕТРДЕСЕТ СЕЉАКА, зато што нису хтели да им се придруже. У Ужичкој Пожези приликом заузећа вароши од комунистичких злочинаца побијено је неколико десетина људи, највећим делом четника. На дан 3 новембра комунисти су између осталих ухватили Јована Јовичића, сина резервног мајора, и Десимира Јевтовића из Горње Добриње. Њима су одсекли руке, избили зубе, одрезали нос и онда их дотукли метком у потиљак.



Чачак је био друго велико губилиште. Комунистички џелати су на стотине најугледнијих националиста позатварали у подруме из којих су их извлачили ноћу било да их воде на обалу Мораве и тамо митраљезима убијали, било да их на мукама погубе у самим затворима. У самом Чачку комунисти су побили преко 150 српских грађана. У једном подруму који је служио као затвор нађена су 46 леша већином без главе. Оно неколико којима главе нису биле одсечене, имали су очи ископане и били су страховито искасапљени.Специјалитет једног од чачанских комунистичких џелата био је да жртвама у подруму револверским метцима изрешета ноге, па да их остави тако 24 часа да леже у агонији, и онда да их следеће ноћи дотуче.

Само је за један мањи број жртава комунистичког терора у Чачку могао да се утврди идентитет. То су:

1) Бранко Лазовић, трговац, коме су црвени зверови изрешетали ноге револверским метцима, па га живог закопали до грла у земљу.Умро је тек после више часова језивих мука;

2) Милисав Ђуракић, радник из Љубића, који је био рањен, потом мучен и најзад стрељан у Чачку;

3) Стеван Ђелошевић, општински стражар;

4) Милан Ћировић, општински стражар;

5) Вељко Николић, општински стражар;

6) Средоје Митровић, занатлија и претседник столарске задруге ''Будућност'', претседник ''збора'' у Чачку;

7) Милић Лазовић, кафеџија;

8) Љубица Карић, ученик 8 разреда гимназије;

9) Божидар Јеремић, шумарски службеник;

10) Миодраг Тодоровић, механичар;

11) Десимир Лончаревић, обућар;

12) Славко Ђорђевић, берберин;

13) Миодраг Ћурдић, командир Пожарне чете;

14) Марија Антић, домаћица;

15) Божидар Станковић, земљорадник;

16) Захарије Јелисијевић, трговац из Горње Горевице;

17) Идриз Кукавица, порески архивар;

18) Михаило Михаиловић, порески инспектор;

19) Богдан Југовић, званичник Пореске управе;

20) Миодраг Јокић, чиновник Пореске управе;

21) Јованка Павловић, домаћица из сала Трбушана;

22) Будимка Пенца, домаћица из Међувршја;

23) Милисав Никић, претседник општине у Пријевору;

24) Слободан Белић, активни поднаредник;

25) Радојко Кузмановић, железничар;

26) Светолик Поповић, резервни капетан из Миоковца;

27) Воја Војиновић, трговац;

28) Младен Јокић, трговац из Ужица;

29) Миодраг Обреновић, из Гуче;

30) Светислав Матијевић, из Љубића;

31) Милојко Дамјановић, из Љубића,

32) Миодраг Тодоровић, из Чачка;

33) Дарко Радишић, из Чачка

34) Радомир Пауновић;

35) Живојин Митровић;

36) Владимир Делић;

37) Јокић,четник.
Последњи пут изменио РАДИКАЛ-НК дана 8.3.2010. 3:24, измењено укупно 1 пут.
Док је Пећи и док је Дечана
Грачанице и Газиместана
Не дамо те васкрсло Косово
Најсветије поље Србиново!
Аватар
РАДИКАЛ-НК
Војвода
Војвода
 
Порука: 1762
Приступио: јул 2005
Место: Никшић-Српска Црна Гора

Re: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Порука РАДИКАЛ-НК 8.3.2010. 3:16

Крвава хроника комунистичких злочина

Пљачке, уништавање и убиства најбољих родољуба су три акције кроз које је наш народ познао комунистичку ''ослободилачку'' борбу.

Дуга је листа жртава комунистичког садистичког беснила. За многа имена ће се сазнати тек кад цела земља буде очишћена. За многе мученике се никада неће сазнати какав им је био крај нити где им је гроб. Крваву хронику комунистичких злочина отворило је убиство наредника Лончара и каплара Бранковића у Белој Цркви.

Отада су се злочини низали.

У ноћи између 17. и 18. јула тешко је рањен у селу Кораћици жандармериски наредник Лука Мандић.

19. јула убијен је од комуниста жандармериски поднаредник Василије Проле, командир жандармериске станице Котражда у срезу драгачевском.

Истог овог дана упала је једна комунистичка банда, коју је предводио др. Краус који је раније био лекар у Пецкој, у ово село и убила је командира жандармериске станице Ђорђа Обрадовића и одвела старешину среске испоставе Лазара Богићевића и деловођу општине Милорада Саватића. Два дана касније пронађен је леш Богићевићев на четири км од места.Лежао је само у доњем рубљу, бос, са рукама везаним на леђима и избоден на 26 места ножем.

20. јула комунисти су напали на село Шаторњу код Аранђеловца, ухватили четири жандара, одвели их и убили.

23. јула иста комунистичка банда коју је предводио Чеда Милосављевић, учитељ из Пецке и која је прва отворила серију комунистичких злочина, убила је Богољуба Тодоровића, земљорадника из Томисавца, среза рађевског, зато што није хтео да пође са њима у шуму.

Истог дана црвени бандити су убили Иванку Крсмановић и Јеврема Јовића из села Лопатањ у срезу подгорском, што су осуђивали поступке комуниста.

У ноћи између 25. и 26. јула комунисти су убили једног жандарма код села Пријевора.

У ноћи између 27. и 28. јула убијени су у шуми, недалеко од њиховог села, Момир Босиљчић и Радисав Ивановић, земљорадници из Бањаца, среза тамнавског, зато што нису хтели да се придруже комунистима.

29. јула убила је једна комунистичка тројка усред Лесковца наредника Ђуру Пишталу, командира жандармериске станице, док је стајао пред својим станом.

Истог дана група комуниста напала је на државну болницу у Видинској улици у Београду и убила жандармериског наредника Аранђела Јовановића, који је ту био на стражи.

30. јула заклан је од комуниста пред својом кућом Светислав Микић, земљорадник из села Мале Плане.

31. јула погинуо је у шуми Љубинци код Стублина, дочекан мецима из комунистичке заседе, жандармериски каплар Бошко Новаковић.

Истог дана на путу од Дражевца за Вранић у срезу посавском, комунисти су убили из заседе, жандармериског наредника Станимира Ђукића и каплара Рада Вукасиновића.



[б]Убијање у августу[/б]

У месецу августу 1941. године, убилачки бес комунистичких џелата само је порастао.

Другог августа убијен је једним рафалом испаљеним из пушкомитраљеза Драгомир Ковачевић, учитељ у селу Трнави код Чачка. Овај прави родољуб јавно је осуђивао комунистичке злочине и зато је од црвених осуђен на смрт и стрељан пред својом кућом. Трећег августа комунисти су убили Боривоја Стефановића, чувара државних шума на планини Јелици, јер није хтео да им се придружи.

Истог овог дана погинули су у Мионици у борби са комунистима наредник Витомир Ђекић и каплар Никола Митровић, кога су комунисти ухватили па убили, а у Зарубу убијен је каплар Миливоје Перовић, док је каплар Радомир Медин тешко рањен.

Тога су дана комунисти тешко ранили бомбом среског начелника у Прокупљу Миливоја Жугића. У околини Велике Кикинде у борби са комунистима убијена су четири жандарма.

4. августа убијен је на путу Ваљево-Лозница од комунистичке банде Драгић Ковачевић, деловођа општине Комарићке, среза рађевског.

6. августа комунисти су зауставили ужички воз, претресли га, извели из њега познатог родољуба Михаила Николића, књижара из Чачка, и убили га.

7. августа упала је јака комунистичка банда у Богатић. Бандити су продрли у зграду Среског начелства и убила Јована Станисављевића, среског начелника, и Сергија Котларова, среског подначелника. У исто време извукли су из њихових кућа др. Младена Милошевића, лекара и бившег народног посланика, Немању Станковића, адвоката, Јовановића, полициског писара, Андрића, порезника, и још неколико државних чиновника, одвели их у комунистички штаб у Петковици, гдје их је све осудио на смрт комунистички преки суд. После овога сви су били стрељани.

8. августа комунисти су убили Богдана Богдановића, кочничара из Чачка, оца шестеро мале деце, а тешко су ранили ложача Рељу Стефановића, иѕбеглицу, оца четворо деце.

Истог дана комунисти су изненадно продрли у Свилајнац гдје су ухватили жандармерискиг водника, капетана друге класе Саву Ракића и наредника Вранешевића, везали их у ланце, извели из вароши и стрељали у кукурузима.

10. августа комунисти су убили у Страгарима жандармериског наредника Франца Триплата, Словенца, а у Мионици убили су жандарма Спасојевића.

У ноћи између 10 и 11 августа бандити су убили Миодрага Перишића, бившег председника општине у Рошцима, срезу љубићком, зато што је осуђивао комунистичку акцију.

11. августа комунисти су убили Божу Крџића, претседника општине Радобућске у срезу ариљском. Истог дана убили су у Бадовинцима жандармериског каплара Трифка Васиљевића, а ножевима изболи у Шапцу полициског стражара Драгољуба Рајчевића. Овог дана рањен је командир жандармериске станице Скела Спасоје Зубан.

На државном путу Лешнице-Ново Село сачекали су 11. августа комунисти Митрофана Матића, старешину манастира Чокешине, великог српског родољуба, убили га из пушке. Његово мртво тело остало је неколико дана несахрањено, јер су комунисти опколили манастир и претили смртном казном свакоме ко би се усудио да убијеног игумана сахрани. Најзад је једна група четника напала комунисте, ослободила манастир и сахранила убијеног манастирског старешину.

12. августа убили су комунисти деловођу општине Паковраћске код Чачка, а у борби од села Бањана убили жандарма Десимира Радивојевића, док су жандармериског каплара Николу Влачу ранили.

15. августа рањен је жандармериски каплар Радисав Буљугић.

16. августа 1941. године убијен је код саме железничке станице у Крушевцу старешина финансиског одељка Петар Ајдиновић.

17. августа комунисти су убили у селу Загорици код Тополе општинског благајника Милића Лукића зато што је пописивао жито код вршалице.

Овог дана комунисти су ранили два жандарма код села Скеле, а у Гучи, приликом упада комуниста, рањени су поручник Драгичевић и жандарми Лазић и Маричић. Истог дана убијен је у селу Мионици, срез црногорски, земљорадник Миомир Петровић.

18. августа комунисти су одвели претседника општине Подгорац Алексу Сертића, ископале су му једно око, и потом га боли бајонетима док није издахнуо.

19. августа убијен је са пет метака из револвера Крунислав Осаковић, срески начелник у Алексинцу.У шуми буковичкој код Ражња комунисти су убили истога овога дана чувара државних шума Милана Љубовића. У борби код Кнића комунисти су ранили два жандарма.



20. августа комунистичка банда напала је на рудник Ртањ код Бољевца и убила благајника Филипова. У Куршумлији један комунистички агитатор ранио је наредника Борисава Ћурбабића.

21. августа комунисти су упали у дућан руског избеглице Каљадина Максима у селу Прова и убили га.

У ноћи између 21 и 22 августа банда од 150 комуниста напала је на варошицу Салаш у Крајини, и ту убила среског начелника Добросава Алексића, чиновника среза Шурјанца, жандармериског водника поручника Ђорђа Цветковића и жандарма Душана Хајваза. Том приликом рањена су још четири жандарма.

Исте ове ноћи комунисти су убили земљорадника Милојка Симића у селу Рујевцу код Љубовије.

22. августа комунистичка банда је поново упала у Пецку и побила пет угледних сељака. У борби код Ариља погинули су овога дана два жандарма, док их је четири рањено. У борби код села Граба рањен је један жандармериски каплар.

У ноћи између 22 и 23 августа на путу између Лоћике и Медојевца, у околини Јагодине, комунисти су поставили заседу и убили Душана Јоцића, претседника и Драгутина Јевтића, деловођу општине Драгашевачке.

23. августа комунисти су сачекали на путу између Глушаца и Узвећа у Мачви Петра Николића, апелационог судију у пензији, и убили га, зато што је ишао по селима и саветовао сељацима да не пристају уз комунисте.

Овог истог дана комунисти су напали на манастир Трнане и ранили јеромонаха Романа.

У борби на Ибру код Краљева погинула су тога дана два жандарма.

24. августа ранили су комунисти наредника Мила Жегарца код Краљева.

25. августа комунисти су извели Александра Стевановића, земљорадника из Даснице код Јагодине, из куће, одвели га у шуму и стрељали. Исто тако су одвели и Видоја Миленковића, земљорадника из Доње Мутнице код Параћина и стрељали га. Тога дана су убили и Милана Раденковића, угледног домаћина из Стојника, и Радивоја Јовановића, благајника општине Радановачке код Косјерића.

У Крагујевцу су комунисти ранили полицијског стражара Милована Степановића, а код Марковца каплара Гојка Предојевића.

26. августа комунисти су упали у село Брестовик код Гроцке и одвели са собом шефа пореске управе Радована Лазаревића и Ђуру Даничића, пореског чиновника, и исекли их на комаде.

27. августа на путу код Јунковца комунисти су отворили пушчану ватру на један ауто среског Црвеног крста који је долазио из Београда и убили су том приликом шофера Симу Пећанха из Уба.

29. августа комунисти су убили Милорада Стублинчевића из Дражевца код Умке као и његову жену. Истога дана одвели су Богољуба Тодоровића, угледног домаћина из села Дрена код Обреновца, и убили га.

У ноћи између 28. и 29. августа убили су црвени бандити Владимира Путића и Павла Жунића, земљораднике из Подгорца код Бољевца.

29. августа убијен је Светозар Вујадиновић, претседник општине из Брезовца, а те ноћи комунисти су извели из куће Живадина Васића, деловођу општине Горња Шаторња, одвели га у кукурузе и тамо стрељали.

Овога дана нађен је крај пута у околини Крагијевца леш младог Добривоја Нешковића, апсолвираног студента теологије. Њега су комунисти били ухватили и уморили језовитом смрћу. Ископали су му очи, преломили су му руке и ноге и онда га тек убили. Његов леш су бацили и забранили да се сахрани. Пет дана је лежао убијени и леш је већ почео да се распада, када је најзад под заштитом жандармерије сахрањен.

Истога дана бандити су смртно ранили Михајла Чурулића, општинског служитеља из Трешњевице, који је подлегао ранама.

Ове исте ноћи већа комунистичка банда напала је на кућу Вујице Мијатовића, земљорадника из Брусника, убила га и кућу му запалила.

31. августа бандити су убили Драгомира Грујића, сељака из Черемошње, код Кучева.

Последњих дана августа ухватили су комунистички бандити Душана Пауновића, истакнутог домаћина из Доње Трепче и једног од најпаметнијих људи у своме крају. Бандити су хтели на сваки начин да наговоре Пауновића да им приђе. Он је то одлучно одбио. Терали су га да хули на Бога и веру, што је он такође одбио. Онда, пошто ни неколико дана немилосрдне туче нису могли да поколебају његову сталност, сав животињски бес црвених звери искалио се на овом јунаку. Ископали су му очи, одсекли нос и уши, секли му део по део тела и када је остао само крвава маса меса без облика, оставили су то у шуми, где су се ти остатци незакопани недељама распадали.




[б]Септембар месец 1941. најстрашнијег црвеног терора[/б]

У септембру је црвени терор баш према сеоском становништву достигао врхунац, али су зато образовани владини оружани одреди и добровољци, заједно са жандармеријом, отпочели масовно истребљивање комунистичких бандита. Своје неуспехе према владиним органима они су светили на грађанима и сељацима, који нису пристали уз њих. 1. септембра комунисти су убили Владимира Тошића, претседника општине бачевићске. У исто време други црвени бандити убили су у Бошњану код варварина земљорадника Тимотија Јовановића, који је протестовао што спаљују општинску архиву. Тога дана су комунисти отворили пушчану паљбу на воз од Доње Мутнице у срезу параћинском и ранили три српска железничара.

Овог истог дана комунистички бандити убили су у Радљеву жандармериског наредника Васу Купрешанина.

2. септембра убијен је у Породину свештеник Сава Киркић. Убила га је банда чији је политички комесар био Сима Симић, студент медицине, иначе син једног милионера из Петровца на Млави.

Ноћу између 2 и 3 септембра комунистичка банда упала је у кућу Анђела Сретковића у селу Речка, срез неготински, тукла њега, његову мајку и жену, тражећи новац. Када им је дао 10.000 динара, незадовољни испалили су му метак из револвера у уста.

3. септембра комунистички разбојници бацили су 4 бомбе у стан Константина Шабељског, заменика државног тужиоца у Пожаревцу, и њега ранили врло тешко а његову жену Јелену лакше. Овога су дана комунисти извршили напад на воз код станице Шарбановац и ранили машиновођу и ложача.

4. септембра одвела је једна комунистичка банда Светозара Рафајловића, деловођу општине Вукосавци у срезу орашком, и крај пута га убили, размрскавши му лобању. Потом су опљачкали са њега сат, новац и цокуле. Овога дана око сто комунистичких разбојника упало је у Свилајнац, и пошто су опљачкали државна надлештва и попалили архиве, извели су старог свештеника Павла Лукића, стрељали га на сред улице, његов леш бацили у блато и забранили становништву под претњом смртне казне да га сахране.

Овог истог дана, већ у мрак, наоружана руља комуниста упала је у стан Бранка Милојковића, хемичара рудника Св. Варваре у Благојевом Камену код Кучева. Комунисти су наредили Милојковићу да пође са њима, пошто је осуђен на смрт. Супруга несрећног хемичара узалуд је преклињала зликовце да јој не убијају мужа, и када су га повели пошла је са њим. У шуми, у тренутку када су разбојници дигли пушке да стрељају Милојковића, његова супруга га је заклонила својим телом. То ништа није сметало зверима да метцима изрешетају и мужа и жену и да их оставе ту у шуми. Када је у зору Дара Милојковић дошла к себи видела је да је сва у крви, која јој је лоптала из неколико рана. Њен муж је био одавно мртав. Са великим напорима рањеница се одвукла у рударску насеобину, одакле је под заштитом четника пренета за Београд.

Опет овог истог дана, 4. септембра, банда Хинка Мајера, Хрвата, сачекала је скривена у жбуњу крај савске обале у Новоме Селу долазак брода ''Бошко Јездић'', који је пловио из Шапца за Београд. Када је брод пристао испали су из жбуња око двадесетак бандита наоружаних пушкама, предвођени Мајером, који је био у јахаћим чакширима и црвеној мајици и који је са упереним револверима упао у брод. Горе на обали била су три бандита са напереним митраљезом. Онда су комунистички разбојници истерали путнике, опљачкали брод, а робу коју нису могли да понесу бацили су у Саву.Исто тако су бацили у Саву и српску заставу коју су здерали са мотке. Бандити су одвели са брода једног финансијског чиновника и два жандарма, које су повели са собом и сигурно убили јер им се од тада сваки траг изгубио.

У току ноћи између 4 и 5 септембра комунистичке банде напале су на једну железничку станицу и убили ресторатера на станици и његовог сина. Исте ноћи напали су и тешко ранили у главу Бранка Васића.

5. септембар је донео неколико нових жртава. Тога дана седам комуниста упало је у стан Животе Стојковића, правника у Јагодини, изболи су га ножевима, а потом убили из пушке.Комунистичка руља која је била у току ноћи продрла у Раљу и демолирала станицу убила је у зору општинског деловођу Бранислава Мирковића, кмета Бранислава Андрћа, и његовог старог оца Благија Андрића. Овога дана у борби код рипањског тунела тешко је рањен један жандарм. Истога дана комунисти који су предводили учитељ Мика Жунић и његов сестрић, несвршени матурант, упали су у Рековцу у апотеку Душана Кољевића, везали га, извели на улицу и ту стрељали.

6. септембра убили су комунисти Милоша Вилића, земљорадника из Крупаје код Жагубице.

У ноћи између 6 и 7 септембра банда наоружаних комуниста извукла је Живорада Виторовића, земљорадника из Беле Реке у срезу златиборском, из куће одвела га у оближњи поток и ту измрцварило ножевима, а потом дотукла са неколико метака.

7. септембра, после вишедневног мучења, и пошто су их натерали да сами себи ископају раку, стрљали су комунистички бандити, недалеко од села Витежева, Милана Голубовића, Драгомира Прокића и Луку Бршљина, земљораднике из Марковца. Истог дана комунисти су убили Светозара Николића, из Мачковца.

Истога дана два комунистичка атентатора тешко су ранила на улици, пред хотелом ''Југославија'' у Краљеву жандармериског капетана Рајка Терзића и поручника Драгослава Милића.

У ноћи између 7 и 8 септембра напали су комунисти на Андрејевац и ранили пољопривредног референта Александра Брузића и среског надничара Владимира Новицког. Исте ноћи убијен је Сима Кандић, земљорадник из Михајловца.

Истог дана банда Хинка Мајера напала је из моторног чамца на брод '' Краљицу Марију'' код Ушћа на Сави. Жандарми су одбранили брод, али су комунисти ранили члана посаде Будимира Петровића и бродске куварице Јулку и Зорку Ћирић. Увече истог дана комунисти су убили 18-годишњег младића Новицу Живића у Забарима, срезу опленачком.

9. септембра убили су комунисти у Бајиној Башти среског начелника Константина Константиновића, а у Прељини стрељали су земљорадника Радомира Шевардића и запалили две куће.

Овога дана група наоружаних комуниста је продрла у стан учитељице Бојане Обренов у Великој Крушевици, срезу крушевачком. Зато што су чули да она зна да говори немачки мучили су је најсвирепије један сат и онда оставили сву у крви, тешко изранављену.

11. септембра комунисти су у великом броју напали Гучу, ухватили и стрељали среског подначелника Радоја Хајдуковића, судију Николу Скрипског и земљорадника Ивана Савића.

Овог истог дана одведен је од једне комунистичке банде са Уба у село Родљево и ту на зверски начин убијен Боривоје Богдановић, полицијски писар и резервни поручник.

12. септембра комунисти су убили Радојицу Ђорговића, из Јадике, у срезу крушевачком, кога су раније били насилно одвели са собом у шуму, па им је побегао. Истога дана убили су и Пауна Локића из Лазнице код Жагубице.

У ноћи између 12 и 13 септембра бандити су убили Милана Обрадовића из Реткоцера, среза јабланичког.

13. септембра убијен је од комуниста код села Звечке Драган Николић, виши технички контролир Министарства пошта, телеграфа и телефона.

14.септембра банда од 15 комунистичких разбојника дошла је у Дубоку, срез белички. Продрли су у кућу Обрена Милошевића, извукли га са собом, боли ножевима и најзад убили из пушака.

15. септембра комунисти су убили Љубомира Бранковића, претседника општине села Плужине код Сврљига.

Истог дана извршен је и најгнуснији злочин почињен за време целе акције комунистичких бандита. Једна банда црвених разбојника, која је дошла у село Блазнаву код Наталинаца, позвала је сељаке да пођу са њима. Како се нико није хтео да одазове они су повели са собом земљорадника Живана Недељковића. Овај се несрећни човек опирао и тражио да га пусте, јер он има жену и двоје деце о којима мора да се стара.

- Да ли много волиш жену и децу? Питали су га комунистички разбојници.

- То ми је једино што ми је Бог на свету дао, и због тога их неизмерно волим.

На то су се бандити вратили са Живаном његовој кући и пред његовим очима заклали су му обоје мале деце и жену, а онда убили њега, како би овим језивим злочином задали страх сељацима.

16. септембра црвени бандити обасули су пушчаном и митраљеском ватром воз који саобраћа између Прахова и Ниша, и то у близини станице Палилула, и убили возовођу Милосава Брашића.

17. септембра комунистички разбојници упали су у Средњеву у срезу рамском и ухватили Војислава Стоиловића, свештеника. Ови зверови су свештеника привезели ногом за једно ауто са којим су почели да јуре путем од села до села све док тело мученика није било сво размрскано и изобличено.

Овога истога дана комунистичка банда убила је Љубисава Костића, из Цршеви, зато што је овај обавестио власти да су одметници порушили један мост на томе путу.

18. септембра комунисти су ухватили у Љубићу жамдармериске капларе Новицу Јовановића и Јефтимија Иветића, разоружали их, скинули са њих одело и цокуле и убили их. Овог дана дошли су комунистички бандити у село Претоке у срезу гружанском, ухватили су Драгослава Пантовића, бившег народног посланика, и његове синовце Милана и Будимира Пантовића, везали их и одвели и онда их заклали.

19. септембра једна комунистичка тројка увукла се у Рачу и на сред улице убила је револверским метцима Боривоја Миладиновића из Сенаца среза лепеничког зато што је он јавно осуђивао злочиначку комунистичку акцију.

У ноћи између 19 и 20 септембра банда од 50 комуниста упала је у село Турековац, у срезу лесковачком. Бандити су обили врата на општинској згради , полупали намештај, скинули су са зида слику Витешког Краља Александра, коју су кидали и газили. Спалили су општинску архиву и у ватру бацили Јеванђеље, а крст су савили и изгазили. На вратима општинске зграде исписали су: ''Живела Совјетска Русија, живео Стаљин, доле Дража Михаиловић''.

20. септембра требао је да се одржи у Свилајнцу вашар. Под претњом смртне казне забранили су комунисти долазак сељацима у варош. Овога дана у подне једна избегличка породица Словенаца, у којој су били: отац, мати, син, дечко од 11 година и две ћерке, девојчице, једна од 14 а друга од 17 година, пошли су из Свилајнца пешке за Јагодину, јер је железнички саобраћај био прекинут. Чим су ове несретне избеглице изашли из вароши, комунисти који су били у заседи крај пута, отворили су на њих ватру и из пушака обе девојчице смртно ранили. Несрећни родитељи пренели су своју децу у агонији на рукама натраг у варош.

Иста ова злочиначка банда ухватила је тога дана по подне у свилајначким виноградима Животу Стефановића и стрељала га. Саопштили су му пред погубљење да је осуђен на смрт зато што је мртво тело свештеника Павла Лукића, кога су они при једном ранијем упаду у варош убили, одвезао колима у Београд да се тамо сахрани.

Овога истог дана један изаслани комунистички атентатор убио је усред Јагодине руског избеглицу Викентија Иванова.

Опет овога дана упала је велика руља наоружаних комунистичких разбојника у Велико Градиште и отпочела је да пустоши по државним надлештвима, палећи архиве и уништавајући сав намештај. Када су упали у суд и почели да ломе намештај и да кидају акта судија Биљуков почео је да их моли да не упропашћују државну имовину. Бандити су га најгорим псовкама напали и убили.

21. септембра једна комунистичка банда напала је на Мало Црниће у срезу пожаревачком и пошто су спалили општинску архиву бандити су одвели старог свештеника Панту Какојева, руског избеглицу, са ћерком Тамаром. Због злочина који су извршили над његовом ћерком стари свештеник је од узбуђења и ужаса умро. Иста ова банда одвела је и Константина Јанићевића, учитеља из Касиндола, и убила га успут.

Нарочито је крвав и препун комунистичких злочина био дан 22. септембар, када су ови зликовци на свим странама земље убијали родољубе и најбоље сеоске домаћине.

Тако су само у току овога дана комунистички разбојници извршили следећа зверства:

Из Наталинаца су одвели и успут убили управника поште Божидара Пелина и лекара Ника Фертилија који је својим човекољубљем задужио цео тај крај у коме је сву сиротињу бесплатно лечио.

Из села Жлна, у срезу заглавском, извели су општинског деловођу Миодрага Антића и убили га на један километар од последњих сеоских кућа.

Код села Дражња у срезу грочанском убили су из заседе Станимира Лукића, старешину општинске страже.

У селу Цоповићу, срезу космајски ухватили су Стојана Васића, довели га пред општину и ту стрељали, испаливши му три метка у леђа.

У Рипњу срез врачарски, напали су на кућу Живка Кузмановића. Како нису успели да развале врата пуцали су кроз њих и убили Живковог сина Љубомира Кузмановића младића од 17 година.

У селу Винарци, срез лесковачки, пуцали су на кафеџију Аксентија Томића и ранили га на три места.

Код Доњег Милановца напали су из засаде на групу четника и 8 њих убили а 5 ранили.

24. септембра у борби против комунистичких бандита код Сопота погинуо је наредник Радивоје Кастратовић а тешко рањен каплар Душан Јанковић.

Овога дана комунисти су убили на путу између Пожаревца и Петровца, Душана Ђорђевића, бившег претседника општине рашаначке.

Овога дана су још комунисти убили из заседе и четовођу у орашком четничком одреду Живојина Павловића из Рабровца, као и Драгомира Радосављевића, земљорадника из Стојника.

У ноћи између 25 и 26 септембра комунисти су убили на путу пред кафаном у селу Чукојевцу, срезу жичком, земљорадника Милоша Радаковића.

27. септембра убијен је на путу Гружа-Пајсијевићи жандарм Реденко Минић. Бандити су му скинули српског двоглавог орла са шајкаче, изгазили га и ставили место њега црвену ружу.

Али ко је овде издајица? Да ли онај који је верно вршио своју скромну, а тешку дужност у служби свога народа или они који газе и пљују српског белога Орла и кидају слику Краља Витеза, који продају интересе српског народа његовим највећим непријатељима?

У ноћи између 27 и 28 септембра комунисти су убили у шуми Гложђак Лазара Спасојевића, земљорадника из Рушња у срезу врачарском.

28 септембра, усред дана, убијен је на улици у Чачку, револверским метком, који му је комунистички атентатор испалио у главу, подначелник Франић.

У ноћи између 28 и 29 септембра комунистичка банда упала је у кућу Милосава Ђорђевића угледног домаћина из села Чепура у срезу параћинском. Комунисти су почели да га муче да би им дао сав новац који има. Секли су му месо са тела ножем, преломили су му десну руку и када им је после страховитих мука дао 150.000 динара колико је имао, зликовци су га заклали, а његовог сина Живка смртно ранили.

Крајем септембра у борбама са бандом злогласног учитеља Жунића-''Баџе'' погинуо је поднаредник из подофицирске школе Аца Марић родом из Врњачке Бање, док су бандити код манастира Каленића заробили наредника Ђуру Коњичанина са још два четника и после дугих мучења сву тројицу стрељали.

Последњих дана септембра комунистички зверови, предвођених од злогласног Хинка Мајера, ''велетрговца'' из Загреба, ухватили су Веселина Петровића, претседника општине Дивци у срезу ваљевском, и уморили су га са најстрашнијим мукама. Прво су му секли део по део тела, онда су му тестером одсекли главу.

Ова иста Мајерова банда имала је свој штаб у септембру у селу Дупљаји. Када су владини одреди очистили ово село и тај крај од комунистичких разбојника нашли су у дворишту те куће 35 гробова у којима су плитко били покопани сељаци из тог краја које је Хинко Мајер са својим џелатима уморио најужаснијом смрћу, најчешће секући им комад по комад тела. Један од судија Мајеровог ''преког суда'' имао је обичај да сељаку изведеном пред овај скуп црвених зверова забије две каме, по једну са сваке стране у врат и онда да кроз смех пита своје остале другове:

- Да ли да га ослободимо?

[б]Крвави октобар[/б]

Читав месец октобар испуњен је комунистичким злочинима, крвавим терором над српским градским , а нарочито сеоским становништвом кога је међународни и домаћи олош истребљавао, и то са све већом крволочношћу уколико се оно удаљавало од комуниста и одбијало са њима сваку сарадњу, и уколико су у борбама са српским родољубима комунисти трпели све веће поразе. Већ први дан октобра почео је покољем. Једна банда из Космајског комунистичког одреда упала је у село Лисовић у срезу космајском и побила Мару Максимовић, жену жандармериског наредника Мирка Максимовића, учитеља Љубишу Вукићевића и угледне домаћине Леку Савића и Леку Пауновића.

Док је овај покољ трајао под Космајем у Доњој Мутници бандити су убили жандармериског поднаредника Милоша Тошића.

У ноћи између 1. и 2. октобра иста она космајска комунистичка банда наставила је, преко изаслатих терористичких тројки, убијање истакнутих домаћина око Космаја. Те крваве ноћи побијени су у Парцанима Владислав Томић и Панта Максимовић, у Губеревцу Панта Живковић и Светозар Николић, у Поповићу земљорадници: Ђорђе Секулић, Стојан Чупић, Драга Михајловић, Живота Стојковић и Стојан Манојловић, радник Раденко Аксентијевић и бакалин Иван Митрашиновић.Те исте ноћи од убица из банде Вељка Дугошевића убијен је Радослав Васиљевић из Бара у срезу пожаревачком.

Опет у Источној Србији, само на другоме крају, бандити су напали село Рготина код Зајечара, убили претседника општине Влајка Илића, деловођу Живана Илића и службенике перионице песка Александра Мордерева и Тимотија Шевченка.

Други октобар био је такође сав у крви, злочину и убијању.

Комунисти који су, благодарећи издаји ваздухопловног потпоручника Уроша Димитријевића, који им је пришао са својим четницима, продрли у Петровац на Млави, ухватили жандармериског капетана Будимира Вадивојевића и стрељали га са осам његових жандарма.

Овог истог дана комунистички бандити су по ноћи, такође у близини Петровца на Млави стрељали пешадиског капетана Павла Илића, жандармериског наредника Ивана Стефовеца, као и још три пешадиска наредника, које су били заробили у борби у селу Бистрици.Њихове лешеве су оставили незакопане тако да су их сеоски пси појели. Са овом петорицом мученика био је стрељан и жандармериски каплар Филип Дотлић, али иако је био погођен са три метка, од којих једним у груди поред срца, ипак је остао у животу и сутра дан, када су бандити отишли, спасао се.

Истога дана убијен је од комуниста Стојан Обрадовић, земљорадник из Шапине у срезу пожаревачком.

Трећа једна комунистичка банда продрла је овог дана у рудник Бело Брдо код Крушевца и убила управника рудника Васу Димитријевића, комесара полиције Милана Ђурића и магационера Саву Кнежевића.

У селу Великом Поповцу у срезу млавском комунисти су убили жандармериског наредника Владимира Комозелца.

У селу Рибаре у срезу беличком бандити су заклали општинског деловођу Саву Стојковића.

Ни Београд није остао овога дана без комунистичког злочина. У Браничевској улици, баш према грађевини Светосавске цркве, једна комунистичка тројка убила је мучки из засаде полициског чиновника Милоша Пајића.

3. октобра комунисти су разорили пругу Краљево-Крушевац, пред станицом Глободер и када је кочничар Душан Ђорђевић, видевши дигнуту пругу у ваздух, хтео да заустави воз, бандити су га натерали да се са возом сурва низ проломљени насип и да погине.

У ноћи између 5. и 6. октобра једна комунистичка банда упала је у Азању у срезу јасеничком и ту побила свештеника Младена Милошевића, учитеља Братимира Богдановића и општинског деловођу Радована Марковића.није случајност да је овог православног свештеника и истакнутог српског родољуба убио својом руком комунистички бандит Шериф Хусреновић, један од ''ослободилаца Србије''.

Пред ноћ 6. октобра једна велика комунистичка банда извршила је пушчаном и митраљеском и бомбама препад на четнички одред мајора Живана Милованчевића, који се одмарао у школском дворишту у селу Рајковцу у срезу опленачком. Приликом овога препада погинуло је осам четника, док је мајор Милованчевић са три четника рањен.

Концем септембра био је рањен у борби у близини Петровца на Млави Михаило Нешић, претседник општине у Батуши, недалеко од Пожаревца, као добровољац у 6 српском добровољачком одреду. Комунисти су га ухватили и тешко рањеног у главу, са пребијеном вилицом, скинули босог и полуголог, па га привезали за шараге једних коњских кола и тако довукли у Сену. Овде су га данима мучили, шибали, ломили му кости, секли му ножем месо са ногу и руку, драли му кожу са цеваница, и најзад, почетком октобра по наређењу ВЕЉКА ДУГОШЕВИЋА, учитеља и вође свих комунистичких бандита у Источној Србији ЗАКОПАЛИ СУ ГА ЖИВОГ У ЗЕМЉУ.

У почетку октобра комунистички бандити ухватили су на периферији Ваљева и одвели у шуму Митра Филиповића, радника из Ваљева и осудили га на смрт. У тренутку када су цеви бандитских пушака биле на њега уперене, Филиповић је, пре него што га је плотун покосио, успео да узвикне:

-Живела Србија!

Још два становника ваљевска пала су у ово време као жртве комунистичких убица. Бандити су почетком октобра ухватили у Подгорини Миладина Лазаревића, ресторатера ''Градског Подрума'' у Ваљеву, и стрељали га. Његов Брат Стојадин Лазаревић, активни наредник пошао је да га тражи, не знајући да је његов брат већ стрељан. Комунисти су и њега ухватили и, после дугих и свирепих мучења, убили.

Ноћу између 6 и 7 октобра група комунистичких бандита убацила је на железничкој прузи Јовац-Јагодина једну бомбу у локомотиву теретног воза. Бомба је тешко ранила машиновођу Љубисава Цвејића и кочничара Радисава Живадиновића.

Исте ове ноћи комунисти су убили Радивоја Милановића из Корачице као и Вујадина Филиповића, учитеља из Мале Врбице у срезу младеновачком.

На дан 7. октобра комунисти су напали из засаде на путу између Ковачевца и Велике Крсне на једну патролу од четири добровољца. Изненађени митраљеском ватром из заседе погинули су добровољци Милан Ђукановић, Младен Воргин и Драгутин Ђеранић. Тешко је рањен Славко Шкорић.

У ноћи између 7. и 8. октобра комунистички бандити упали су у кућу Милоша Пејовића, земљорадника и бившег претседника општине у Орашцу, и одвели су га са собом. Трећег дана сељаци су у забрану крај села пронашли његов леш ИЗБОДЕН НА 17 МЕСТА НОЖЕВИМА И БАЈОНЕТОМ. Бандити су скинули са њега опанке, гуњ и шубару и однели са собом. На лешу су оставили прикачену цедуљу:

''Убила га два чета Космајског одреда''

У борби вођеној 8. октобра са комунистичком бандом, коју је предводио Анаф Исак Соломан, адвокат из Пожаревца, у Венчанима у срезу колубарском погинуо је потпуковник Велимир Јовановић, ваздухопловни водник друге класе Василије П. Јовановић, као и још два официра, док је пет рањено.

9. октобра бандити су убили браћу Милуна и Милутина Марковића из Манића под Космајем.

У ноћи између 9. и 10. октобра комунисти су заклали претседника Стублинске општине Светозара Павића, а у Книћу су убили каплара Драгомира Стојановића.

10. октобра црвени џелати побили су у шуми Долови Ранка Цолића, земљорадника, Живана Антовића, трговца, и Милорада Лазаревића, абаџију из Грабовца у срезу посавском.

Овога дана у борби са једном комунистичком бандом у Арњеву погинули су наредници Јаков Петровић и Душан Петровић и поднаредник Јосип Валчански из владиног одреда. Рањени су поручник Иван Вујановић и поднаредник Благоје Радовановић.

Приликом упада велике комунистичке банде овога дана у Прокупље погинуо је један жандарм и један четник, док су четири четника рањена.

У ноћи између 11 и 12 октобра група комунистичких терориста упала је у Копљаре и одвела Андрију Стевановића, бившег кмета, и Војина Гајића. Сутра дан нађени су њихови унакажени лешеви у забрану у близини села.

У ноћи 12. октобра једна комунистичка банда упала је у Дучевански Чифлук у срезу лесковачком и повела са собом пешадиског мајора Душана Ђорђевића и бакалина Благоја Стаменковића. Тек шест дана касније откривени су у Црковничкој шуми њихови унакажени лешеви, као и леш пешадиског наредника Славка Грујића из Граднице.

У ноћи између 13. и 14. октобра бандити су извели из Кривог Вира у срезу бољевачком Милорада Васића и убила га оставивши његов леш крај пута.

14. октобра комунистички бандити ухватили су код села Луњевице на путу за Горњи Милановац бригадног генерала Божидара Путниковића и стрељали га.

Истога дана бандити су убили Милутина Пантића из Удовица у срезу подунавском.

У ноћи 15. октобра десет комунистичких разбојника из Милошевца дочепало се једне локомотиве са којом су упали на железничку станицу Велико Орашје и отворили пушчану и митраљеску ватру на перон, гдје су ранили каплара Бранка Јанића и Добривоја Пантића.

16. октобра бандити су напали из засаде у Даросави на аутобус једног владиног одреда, који је ишао из Венчана за Београд. Комунисти су ту убили поднаредника Михаила Дивљакињу и редова граничара Косана Пантелића.

Овога истога дана бандити су сачекали на путу између Аранђеловца и Младеновца и убили Танасија Хаџи-Думовића, извозника из Аранђеловца.

У ноћи између 16. и 17. иктобра комунисти су убили Божидара Богдановића из Милошевца.

17. октобра бандити су убили Софију Стефановић из Баточине.

18. октобра једна комунистичка банда упала је у Врчин и убила општинског благајника Витомира Апостоловића, општинског деловођу Влају Теофиловића и кмета Марка Старчевића.

У борби коју су водили четнички одреди са комунистима у Рудној Глави један је четник погинуо а један је рањен.

Овог истог дана једна банда комунистичких зликоваца упала је у манастир Вратну у Крајини и цео га опљачкала изневши чак и црквене утвари из олтара.

Скоро у исто време друга једна комунистичка банда, коју су предводила два одбегла робијаша, упала је у женски манастир Св. Богородице код Црковнице, у срезу лесковачком, и пошто су пијанчили и поцепали све црквене књиге, које су газили и ударали ногама, испребијали су кундацима игуманију и онда силовали све три калуђерице, које су биле ту у манастиру. Пошто су после тога опљачкали све што су у манастиру нашли, пошли су за село Јањуше и ту силовали шеснаестогодишњу ћерку земљорадника Милана Стојаковића.

22. октобра приликом борбе коју су Раљски одреди водили са комунистима у Белановици, погинуо је артиљериски наредник водник Борисав Ђокић, а рањени су пешадиски поднаредник Урош Стојковић, каплар Радомир Бабић и редов граничар Ђорђе Лазић.

23. октобра сачекали су комунистички бандити у заседи на путу Паланка-Баничина резервног коњичког официра, једног од најистакнутијих домаћина у Поморављу Благоја П. Мирковића из Баничине и убили га.

Овог истог дана код села Трогоревца, недалеко од Даросаве, убијен је од комуниста активни ветеринарски поднаредник Рудолф Јежек.

У ноћи између 23 и 24 октобра група комунистичких бандита убила је Милосава Васића, трговца из Баточине, са његовом женом.

У ноћи између 24 и 25 октобра комунисти су одвели из Соко-Бање у планину и тамо убили Борисава Илића, школског надзорника, Михаила Погодина, професора грађанске школе, и Перу Петровића, бившег командира грађанске страже у Алексинцу.

Исте ове ноћи комунисти су убили четовођу Драгутина Симовића из Јасенице у срезу добричком. На његовом лешу оставили су цедуљу са речима:

''Освета за друга Гоцета''.

25 октобра владини одреди ослободили су Рачу Крагујевачку од комуниста и том је приликом погинуо један борац, а седам их је рањено.

26 октобра комунисти су из заседе на путу Станишинци-Врњачка Бања убили Добросава Думановића, претседника Станишинске општине.

У ноћи између 26 и 27 октобра комунисти су убили Танасија Стефановића, претседника општине Крављи До у срезу пожаревачком.

27 октобра погинуо је у борби са комунистима у Мајданпеку и један четник. Исто тако у борби код Јунковца погинуо је један четник.

28 октобра у Вучју, у срезу лесковачком, у борби са бандитима погинуо је један четник Светозар Стојковић, док су два четника рањена.

У сукобу са комунистичком бандом у Баћевцу, у срезу посавском, погинуо је један четник.

Овог истиг дана комунистички десетар, муслиман Мујо Ибрић одвео је из села Јежева жену једног сељака да је силује. Када је муж хтео са братом да заштити жену, Мујо их је обојицу убио.

30 октобра приликом напада комунистичких банди на општину галибабиначку, у срезу сврљишком, убијени су четнички војвода Љубомир Костић, општински деловођа Гаја Ристић и један четник, док је један четник био рањен.

Овога дана у борби коју су водили четници са комунистима у Сиокову, у срезу величком, погинуо је четник Сава Богдановић, јеромонах манастира Јошанице, родом из Срема.

У борби са бандитима код Везићева погинуо је овога дана четник Миљко Миловановић из Деспотовца.

Истога дана у селу Радуш у срезу тамновском комунисти су стрељали седамнаестогодишњу девојку, сироче без родитеља, Милку Грчић из Стублина, пошто су је прво силовали.

Није утврђено кога су датума извршени ови злочини, али се зна да су поред осталих у срезу орашачком пре краја октобра побијени још и ови најугледнији сеоски домаћини:

Светозар Милетић и Војислав Плећевић из Гараша, Андрић и Стефановић из Брезовца, Живан Недељковић из Блазнаве, Радосав Лазаревић из Горње Шаторње, Миливоје Добричић и његов син Радован Добричић, Милош Грујић и Тихомир Томашевић, из Копљара, у чијој су кући комунистички зверови убили и Милованова учитеља избеглицу из Бачке, који је оставио за собом петоро незбринуте деце. Убијен је још и Милутин Мирковић из Јеловица, чији су леш страховито унаказили.

Исто тако међу многобројним жртвама терора у Гружи налази се и младић Радојица Пантовић из Претока, кога су комунисти заклали и измрцварили, јер није хтео да им се придружи.
Док је Пећи и док је Дечана
Грачанице и Газиместана
Не дамо те васкрсло Косово
Најсветије поље Србиново!
Аватар
РАДИКАЛ-НК
Војвода
Војвода
 
Порука: 1762
Приступио: јул 2005
Место: Никшић-Српска Црна Гора

Re: КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ.

Порука РАДИКАЛ-НК 8.3.2010. 3:31

Прво наређење Јосипа Броза,партизанским одредима,након ступања на тло Србије 1944. године,било је да се према Србији морају односити као према "окупираној земљи". За кратко вријеме они су у Београду,Нишу,Краљеву,Чачку,Крагујевцу,Смедере ву,Новом Саду,Панчеву,Вршцу,Алексинцу,Ваљеву и др. похапсили више од 45 000 (хиљада) имућних Срба и интелектуалаца.Већину њих,су стријељали без суда а њихову имовину опљачкали и конфисковали комунисти и партизани те се са својим породицама уселили у њихове станове,куће и имања.Чинили су то под изговором,да су њихове жртве били сарадници окупатора.Мучки побијени Срби и њихова родбина остали су без своје имовине,која великој већини њих ни до дан данас 2009. године није враћена . . .

Јосип Броз као освједочени србомрзац 1944. године у Србији је мобилисао више од 7.300 војно необучених средњошколаца и матураната и упутио их на сремски фронт.У прве двије недјеље на обалама Дунава на брду Батина,елитне и до зуба наоружане њемачке "Принц Еуген" јединице, су побиле више од 6.200 српске омладине . . .

Током свије тиранске владавине,наредио је рушење више од 160 православних цркава . . .

Јосип Броз и његови поклисари,донијели су 1946. године закон,на основу кога је Србима и Црногорцима протјераним са Косова и Метохије од 1941. - 1945. забрањен повратак у своје домове .Њихове куће и имања запосјели су албански фашисти,колонизирани на Косову током рата.Тај акт представља саставни дио геноцида,кога су шиптари спроводили током 2. свјетског рата над Србима.

Од 1946. до 1952. године Јосип Броз и његови комунистички сљедбеници,лишили су слободе више од 95 000 српских сељака,који нису имали онолико жита и животних намирница да предају држави,колико им је она разрезала.Многи српски домаћини,завршили су на робији,рудницима,каменоломима и Голом Отоку.Само кроз затвор у Пожаревцу,прошло је више од 65 000 српских сељака . . .

1948.године Јосип Броз и његови доглавници су организовали Голи Оток,концентрациони логор,кроз који је прошло више десетина хиљада заточеника.У голоотошким казаматима налазило се више од 78 посто Срба и Црногораца.Голи је оток био звјерињак у коме је лишено живота више од 15 хиљада заточеника.Александар Ранковић титов доглавник је на шестом пленуму СКЈ рекао :"Другови,ја сам био на Голом Отоку,тамо је више од 47 посто невиних!Ми то морамо исправити!"То ни до дан данас,2009. године није учињено,иако су злочини над невиним жртвама,свјетских размјера . . .

Јосип Броз наредио је да се долина Белог Дрима претвори у акумулационо језеро како би воде овог језера напајале хидроцентралу фиреза,која се налази низводно 5 км на албанској територији.Тако је Тито,уступио још прије 40.година дио Косова и Метохије у дужини од 45 км Албанији на вјечну употребу,без икакве накнаде . . .

Јосип је Броз са својим црногорским подрепашима,срушио капелу на Ловћену гдје су били сахрањени посмртни остаци,великог српског и црногорског пјесника Његоша,који су касније пренијети у маузолеј,као да је Његош био фараон.Ову капелу је касније обновио краљ Александар Карађорђевић,антикомуниста . . .

Устав из 1974. године Јосип Броз је силом наметнуо.Они који су се супротстављали,били су похапшени и прогањани.Захваљујући уставу из 1974. године дошло је смишљено уз помоћ запада до експлозивног распада Југославије.Они народи који су прижељкивали комадање Југославије добили су своје државе.Сви осим Србије.У грађанском рату од 1991. до 1995. године,погинуло је више од 150 хиљада људи,жена и дјеце а преко 3.500 000 блаженопочиштвене Југославије изгубило је своја огњишта . . .

Јосип Броз Тито освједочени србомрзац,никад за вријеме своје владавине није посјетио Јасеновац,највећи српски град под земљом.У њему су на најзвјерскији начин,хрватске усташе лишили живота више од 730 хиљада Срба,око 39 хиљада Рома и више од 25 хиљада Јевреја . . .

У тзв. "колатералну штету" Јосипа Броза спадају и 7000 крагујевачких ђака паћеника,херој Сава Ковачевић и низ других мученика,за које ћемо одвојити простора и времена другом приликом . . .

И као што рекох а не споменух,из ових али и још стотину других разлога,Јосип Броз Тито заслужио је најблаже речено,најдубљи презир српскога народа . . .
Док је Пећи и док је Дечана
Грачанице и Газиместана
Не дамо те васкрсло Косово
Најсветије поље Србиново!
Следећа

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Google [Bot] и 5 гостију