srpskinacionalisti.com

"Српско-руски марш"

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Милош Обилић
Војвода
Војвода
 
Порука: 2570
Приступио: окт 2004

"Српско-руски марш"

Порука Милош Обилић 26.5.2006. 9:53

Nikolaj Nikolajevič Rajevski je dva puta dolazio u Srbiju. O prvom boravku 1867. godine nedovoljno se zna s obzirom na značaj onoga što je učinio. Prilikom drugog dolaska 1876. godine on je na Moravskom ratištu učinio najviše što je mogao, i tada je ušao u legendu. A Petra Iljiča Čajkovskog verovatno da su ta i druge legende iz ovog rata najviše i podsticale da 1876. godine komponuje svoj "Srpsko-ruski marš"


MARŠ RUSKIH DOBROVOLJACA
Piše:

Melodiju koja je na prvom izvođenju ruskoj publici, punoj sveslovenskih osećanja, nagnala suze na oči, Čajkovski je nazvao "Srpsko-ruski marš". Ko i kako je ovu kompoziciju prekrstio, dodajući joj naziv pod kojim je danas poznata - "Slovenski marš"!


Po mišljenju A. Buđakovskog, najbolji marš Čajkovskog, bravurozno-pompeznog karaktera, jeste marš posvećen oslobođenju Srba od turskog iga. Isprva je kompozitor nameravao da napiše simfonijsku fantaziju. Za nju mu je, izgleda, nedostajalo dovoljno prihvatljivih srpskih narodnih melodija. Zato je za svoju kompoziciju odabrao melodiju ruske himne i nekoliko srpskih narodnih pesama, hoteći da na taj način izrazi solidarnost svoga naroda sa malim slovenskim narodom koji se bori za oslobođenje.

Ako se pogleda biografija slavnog kompozitora, onda u njoj nije lako pronaći ideje za opšteslovenska stremljenja. Naprotiv, čak i u muzičkim leksikonima, Petar Iljič Čajkovski (1840-1893) označen je kao "najveći kompozitor zapadnjački orijentisane ruske škole". Najčešće se naglašava kako je u njegovoj umetnosti došlo do spoja elemenata ruske nacionalne tradicije, nemačkog romantizma i savremene italijanske i francuske muzike.

I pored izražene muzičke darovitosti, još u najranijem detinjstvu, Petra Iljiča su poslali u Pravnu školu u Petrograd u kojoj su se obrazovali činovnici. U to doba on je već učio klavir i pevao je u crkvenom horu, ali učitelji nisu još u njemu prepoznali izrazit muzički talenat. Verovatno je zbog toga morao sam da se kuraži izjavivši, navodno, jednom prilikom: "Kroz deset godina ja ću biti veliki kompozitor."

Moguće je da je bio nezadovoljan i time što je sa devetnaest godina postao činovnik u Mi-nistarstvu finansija. Posle četiri godine odlučio je da napusti državnu službu kako bi se 1863. godine upisao na tek osnovani Petrogradski konzervatorijum. Tu je učio kompoziciju kod Antona Rubinštajna, koji je poznavao Johanesa Bramsa baš iz vremena kad je ovaj komponovao dela prema srpskim narodnim melodijama, i pogotovo ćemo istaći da je u Beču upoznao Vuka Karadžića.

-------------------------------------------------------------------------------------
Za svoj "Srpsko-ruski marš", Čajkovski je koristio melodiju ruske himne, i tri srpske narodne pesme: "Sunce jarko, ne sijaš jednako", "Prag je ovo milog Srba" i "Jer puščani prah" (drugi deo pesme "Rado ide Srbin u vojnike"). Melodije je našao u zbirci Kornelija Stankovića "Srpske narodne melodije", štampanoj u Beču 1862. godine, za šta je srpski kompozitor, carskim ukazom, odlikovan ruskim Ordenom svetog Stanislava".
-------------------------------------------------------------------------------------

Gete uči slovensku antitezu

Iako je manje poznato, za prodor srpskih narodnih pesama u evropsku muziku opet je veliku zaslugu imao Vuk Karadžić. Na stranu to što mu je primat za otkriće te poezije preuzeo Alberto Fortis, koji je znatno pre Vuka objavio četiri srpske narodne pesme, među kojima i "Hasanaginicu", i sve to u svom putopisu po Dalmaciji. Istini za volju, tek docnije, pošto je "Hasanaginicu" preveo niko manji nego Gete, samo njegovo ime osiguravalo je toj pesmi popularnost i preko granice nemačkog jezičkog područja. Ali i Fortisovo otkriće i Geteov prevod ostali bi bez onolikog značaja i odjeka da se nije oglasio Vuk sa svojim zbirkama srpskih narodnih pesama.

Paralelno sa ogromnim interesovanjem za prevođenje pesama iz Vukovih zbirki tekle su i mistifikacije nastale na osnovama srpske narodne poezije, a sve to zajedno činilo je mnogo, kako na popularizaciji srpske poezije, koja je stavljana uz rame sa Homerovom, tako i na upoznavanju naroda, bez otadžbine i slobode, čiji je duh iznedrio takve vrhunske uzlete.

Pored Getea, i posle njega, prevodili su ih i prepevavali mnogi, pa i najveći pesnici kakvi su u to doba bili Puškin, Ševčenko, Mickijevič, ali popularisali i svojim čuvenim mistifikacijama književnici među kojima su bili Šarl Nodje i Prosper Merime, na primer.

Moglo bi se još štošta kazati u prilog uticaju srpskih narodnih pesama na evropsku umetničku poeziju, ali, za primer, pomenimo kako je "slovensku antitezu" upotrebljavao Gete i, pod njegovim uticajem, još čitav niz nemačkih pesnika. Isto tako je i nerimovani petosložni stih, nazvan "srpski trohej", postao sastavni deo nemačke metrike, koji su upotrebljavali najznačajniji nemački pesnici toga vremena.

Najintenzivnija faza prihvatanja srp-skih narodnih pesama u evropskoj muzici započela je tek sedamdesetih godina i trajala do početka dvadesetog veka. Samo u toku jedne decenije pojavljuje se sedam kompozitora sa svojim srpskim pesmama: Dvoržak, Janaček, Tjerio, Brams, Henšel, Rubinštajn i Červinjski. Taj razvoj se nastavio osamdesetih godina u delima četvorice kompozitora: Bramsa, H. fon Hercogenberga, Hubera i Čajkovskog, u sledećih petnaest godina objavljene su pesme još sedmorice kompozitora, i to: Aulina, Bema, Bungerta, Hermana, Regera, Suka i Vinterbergera.

Ovaj pregled prodora srpskih narodnih pesama u evropskoj književnosti, a onda i u muziku, smatramo neophodnim da bi se moglo razumeti kako je to Brams, na primer, mogao da komponuje osam svojih dela prema srpskim narodnim melodijama, ili, kako je Čajkovskog opčinila srpska narodna pesma "Sunce jarko ne sijaš jednako", pa da je zato upotrebi u svome delu.

Srpska fantazija

Ali, sledom događaja, izdvojićemo 1867. godinu. Događaji koji su se zbili te godine imali su velik značaj za Rusiju i za sav slovenski svet. S proleća je pripremana velika etnografska izložba, organizovan je opšteslovenski kongres, vođena je i velika diplomatska aktivnost, a u Petrograd i Moskvu stigle su najznačajnije ličnosti iz slovenskih zemalja. U Petrogradu je priređen koncert na kome je, u duhu opšte zamisli, trebalo da budu izvedena dela sa isključivo slovenskom tematikom.


Istorijski koncert, značajan po mnogo čemu, održan je 12. maja 1867. u Petrogradu u sali Dume, pod vođstvom Balakirjeva... Između ostalih dela izvedena je i "Srpska fantazija" Nikolaja Rimskog Korsakova. Ovo delo je na zahtev publike ponovo izvedeno. Korsakovljeva "Srpska fantazija" bila je jedno od prvih dela mladog dvadeset trogodišnjeg kompozitora. U koncertnoj sezoni 1867/68. ovo delo je izvedeno još dva puta u Moskvi.

Od tog događaja pa do prihvatanja Čajkovskog da napiše svoj "Srpsko-ruski marš" prošlo je devet godina. Kako i kada se opredelio da komponuje ovo delo, objasnio je njegov prijatelj i biograf N. D. Kaškin. On je isticao kako je rat Srbije s Turskom izazvao u ruskom društvu neobičan razmah simpatija prema porobljenom srpskom narodu. Neposredan povod bilo je to što je Nikolaj Rubinštajn, rođeni brat Antona Rubinštajna, zamislio da organizuje koncert u korist Slovenskog dobrotvornog komiteta, koji je u Srbiju slao ruske dobrovoljce i pomagao ranjenima u ratu. Čajkovski je u potpunosti delio raspoloženje ruskog društva, pa je na Rubinštajnov predlog rado prihvatio da napiše delo specijalno za taj koncert i "sa velikim žarom se prihvatio posla."

Petar Iljič je najradije stvarao na poljskom imanju, u kući svojih prijatelja. Ne zna se tačno kad je započeo rad na tom svom delu. Međutim, o takvim stvaralačkim stremljenjima uzbudljivo iskrenu ispovest ostavio je Konstantin Paustovski:

"Čajkovskom se dopadala ta drvena kuća. U sobama se osećao slab miris terpentina i belog karanfila. Karanfil je bogato cvetao na poljani pod tremom. Čupav, osušen, on čak nije ni ličio na cveće, već je podsećao na pramenove paperja koje se zalepilo za stabljike. (...) U ovoj kući je najjednostavnija muzička tema zvučala kao simfonija. (...) Kuća se nalazila na brežuljku. Šume su se spuštale naniže, u raspevano prostranstvo, tamo gde je usred čestara ležalo jezero. Tamo je kompozitor imao svoje omiljeno mesto - ono se zvalo Rudij Jar. Sam put prema Jaru je izazivao uzbuđenje. Događalo mu se da se zimi budio usred noći u vlažnom rimskom hotelu i počinjao da se priseća toga puta, korak po korak: prvo prosekom, gde kraj panjeva cveta ružičasti noćurak; zatim kroz niski brezik pun pečuraka, onda preko polomljenog mosta nad zaraslom rečicom i blagim usponom naviše, u visoku borovu šumu. (...) Znao je da će, pošto danas poseti to mesto, da se vrati - i draga tema o lirskoj snazi tog šumskog kraja, koja živi negde u njemu, da se prelije preko ivica i nagrne u bujicu zvukova.

Pored takvog štimunga Čajkovskom je bio neophodan i odgovarajući muzički predložak. Koje su to bile srpske narodne melodije, i koliko ih je još bilo, a koji je bio izvor notnoga materijala, i odakle ga je preuzeo?

-------------------------------------------------------------------------------------
Na srpske teme komponovali su, pored Čajkovskog, i Dvoržak, Rubinštajn, Vinterberg, Janaček, Aulin, Suk... Brams je prema motivima srpskih narodnih pesama komponovao čak osam svojih dela. A "Srpska fantazija", Nikolaja Rimskog Korsakova, jedna od prvih njegovih većih kompozicija, bila je, što bi se danas reklo - hit koncertne sezone u Moskvi.

-------------------------------------------------------------------------------------

Rado ide Srbin u vojnike

Pouzdano je utvrđeno da se ruski kompozitor opredelio za tri srpske melodije, koje je upotrebio za svoje delo. To su: "Sunce jarko", "Prag je ovo milog Srba" i "Jer puščani prah", što je drugi deo pesme "Rado ide Srbin u vojnike".

Na drugi deo pitanja - otkud Čajkovskom srpske melodije - deo odgovora verovatno je sadržan u visokom imperatorskom ukazu kojim je ruski car odlikovao ordenom Svetog Stanislava srpskog kompozitora Kornelija Stankovića. Zbilo se to kad je Stanković prvi put štampao u Beču 1862. godine svoje "Srpske narodne melodije", posle čega je to kapitalno delo moralo dospeti u Rusiju. Uostalom, za to je delo i dobio orden.

Svoje delo Čajkovski je okončao 25. septembra 1876. i taj datum je kompozitor stavio na poslednju stranicu rukopisa.

Prvo izvođenje "Srpsko-ruskog marša" bilo je 5. novembra 1876. godine u Moskvi pod upravom N. G. Rubinštajna, na simfonijskom koncertu Ruskog muzičkog društva u korist Slovenskog dobrotvornog komiteta. Delo je imalo velikog uspeha i na zahtev publike je ponovljeno.

Neposredno posle koncerta Čajkovskom je stiglo i jedno pismo oduševljene obožavateljke:

"Završujem pismo po povratku s koncerta na kojem sam slušala Vaš "Srpski marš". Ne mogu rečima da izrazim osećanje koje me je obuzelo dok sam ga slušala. To je bilo blaženstvo od koga su mi navirale suze na oči. Uživajući u toj muzici, bila sam neizrecivo srećna pri pomisli da je njen autor unekoliko moj, da on meni pripada i da mi to pravo niko ne može da otme. U Vašoj muzici ja se slivam s Vama u jedno biće, i u tome mi ne može niko biti suparnik."


Ovako je pisala Čajkovskom, posle izvođenja njegovog marša, jedna dvostruko zaljubljena žena. Njeno ime je bilo Nadežda Filaretovna fon Mek. Ona je iskreno iskazivala svoja osećanja i prema muzici i prema kompozitoru. Koliko je ova žena bila značajna ličnost za biografiju slavnog kompozitora, svedoči i podatak Edvarda Gardena, koji je u istu ravan stavio poznanstvo Čajkovskog sa Lavom Tolstojem i početak korespondencije sa Nadeždom fon Mek.

Tu ženu Čajkovski nikad nije lično upoznao. Omogućavao joj je da se divi njegovoj muzici, čak joj je posvetio svoju čuvenu Četvrtu simfoniju kao svom "najboljem prijatelju", a zauzvrat je gotovo deceniju i po ostao s njom u prepisci, primajući njenu mecenarsku potporu od šest hiljada rubalja godišnje. Na izjave ljubavi, izvan muzike, nikad joj nije odgovorio.

Zanimljiva je, svakako, ličnost Nadežde fon Mek, bogate udovice, velikog mecene i svojevrsnog muzičkog zaljubljenika. Pasija joj je bila da se koncerti održavaju u njenoj kući. Jednom prilikom joj je nedostajao pijanista za njen kamerni trio. Zato se obratila Pariskom konzervatorijumu i profesoru Mormontelu s molbom da joj preporuči pijanistu. Ovaj joj je ubrzo odgovorio. Predložio joj je da pozove tada mladog Kloda Debisija. Pošto je njegovo muziciranje ostavilo razumljivo izvrstan utisak, gospođa fon Mek ga je pozvala da s porodicom dođe u Rusiju i provede leto na njenom imanju.

Najzad, neobično je važan odnos kompozitora prema njegovom delu. Kakav je odnos imao Čajkov-ski prema "Srpsko-ruskom maršu"? "Ne samo što ga je Čajkovski napisao "u jednom dahu", već ga je mnogo kasnije često i sam izvodio. Kada se zna koliko se Čajkovski teško odvažavao na javno dirigentsko nastupanje, pogotovo sa svojim kompozicijama i koliko je te nastupe brižljivo pripremao i sa koliko je pažnje odabirao program, onda se može pretpostaviti da je "Srpsko-ruski marš" ipak bilo jedno od njegovih omiljenih dela koje je i u njegovim očima imalo svoju vrednost...

Mada je "Srpsko-ruski marš" bio i kompozitoru pri srcu kao omiljeno delo, taj naziv se uobičajeno pominje uzgred, između zagrada, uz docnije promenjeni, u "Slovenski marš". Ne ulazeći u to kad je i za kakve je potrebe došlo do promene, važno je, i istina je, da je Čajkovski, svojeručno, napisao naziv svoje kompozicije "Srpsko-ruski marš". Autentičan rukopis čuva se u Muzeju "Glinke" u Moskvi.

http://www.srpsko-nasledje.co.yu/sr-l/1 ... le-06.html
Dragoljub Mihailovic posthumous awarded with Legion of Merit, by U.S. President Harry S. Truman, 1948
Аватар
vemavuk
Војвода
Војвода
 
Порука: 15972
Приступио: апр 2006
Место: београдски пашалук

Re: "Српско-руски марш"

Порука vemavuk 26.5.2006. 14:36

Само да допуним малим детаљима. Поред Рајевског много је руских добровољаца али и регуларних официра дало помоћ браћи Србима у борбама против Турске а ли и касније.
1804. године руски цар је у српске земље које су биле под Турцима послао око 2000 инструктора да помогну око организације устанка. Они су били у Београдском пашалуку, Босанском и Скадарском али и у Софијском итд.
Допринос је био још већи у каснијим ратовима Срба против Турака али и Бугара. Поред тих непосредних Руса добили смо небројано пута и велику дипломатску помоћ од Русије. И да није било Русије Србија никада не би била већа од простора Београдског пашалука. За такву Србијицу се вечито залагале Енглеска, Немачка, Аустрија и Мађарска. За такву Србију се и данас залажу.
Док нас као уводе у ЕУ полако одвајају део по део српске земље и праве мале државице на рачун српског народа. И оног тренутка када би српска власт јасно рекла да Србија може у ЕУ само као држава свих Срба на Балкану одмах би смо добили такве квалификације од те демократске Европе да би свима било јасно да је уствари улазак Србије у ЕУ циљна активност за потпуну поделу српских простора.
Овај покушај дизања публицитета овом карађорђевићу ја бих само за тренутак зауставио једним контрапитањем: Зашто тај тако ''утицајан'' и ''уважавани'' Карађорђевић не саопшти гласно и јасно да ће обезбедити да се све српске земље уједине? Нека то саопшти и одмах би за његов повратак добио подршку целокупног народа. Али он је следеће оруђе енглеза и осталих глобалиста, он треба да омогући умртљивање српског национализма после завршетка разбијања Србије.
До године у Приштини- придружите се СРПСКИ НАЦИОНАЛИСТИ
Аватар
Владимир_Санкт-Петербург
Националиста
Националиста
 
Порука: 371
Приступио: апр 2006
Место: Россия, Санкт-Петербург

Re: "Српско-руски марш"

Порука Владимир_Санкт-Петербург 26.5.2006. 16:34

Само да још допуним малим детаљима.

Слика

О руском генералу Фјодору Артуровичу Келеру се током Великог рата причало као о најбољем коњичком војсковођи епохе. Они који су се борили уз њега заувек су запамтили јуначку фигуру висине три аршина (аршин = 0,71 м) у високој вучјој шубари и козачком огртачу како се појављује пред пуковима коњице на огромном коњу и са заставицом која се вијори. Име тог царског љубимца изговарало се с усхићењем и за време рата, и после њега. Као православни хришћанин, он је и у данима смутње 1917. године сачувао истинску верност Господару Николају II, а касније је добио благослов од Патријарха Тихона за борбу са безбожницима-бољшевицима. И његов живот, и његова смрт представљали су подвиг. А ратни пут славног војсковође започео је четрдесет година пре споменутих догађаја, у она давна времена када је Руска војска прешла Дунав да би пружила руку истоверној браћи...
Кренувши очевим стопама у војну службу (представници руског огранка грофова Келер традиционално су били на високим дужностима у Господаревој војној и дипломатској служби), млади Фјодор Келер је васпитаван у припремном пансиону Николајевске коњичке школе, када су у Русију стигле вести о олуји што се разбеснела над Балканом. Тамо су због хришћанске вере трпели муке босански Срби и Бугари који су под турском владавином угњетавани од муслимана. У Бугарској су махнитали брђани-Черкези који су тамо побегли од руског оружја са Кавказа; навикли да свугде живе од разбојништва, пљачкали су сељаке, силовали жене, одводили младеж у ропство. У Босни су беснели Албанци-Арнаути. Али је куцнуо час када се у словенским земљама подигла застава устанка и зачуо позив: «С вером у Бога – слобода или смрт!»
Турски султан је против непокорног народа послао војску која је сатирала на хиљаде и десетине хиљада њих. Од одрубљених глава прављене су високе куле. Бугарска сирочад доведена у Русију причала је својим спасиоцима о страшним, препреденим злоделима учињеним у њиховим селима. И сами се једва спасивши, сећали су се како су пред децом набоденом на колац Черкези њиховим живим родитељима дерали кожу, како су на очиглед осрамоћених мајки војници у црвеним фесовима бацали увис и дочекивали на бајонет новорођенчад, како се башибозук поносио посебним умећем – да из забаве голим рукама растрже дојенчад држећи их за ножице. Бол истовераца наилазио је на одјек у руским срцима: у градовима и селима прикупљана је помоћ злостављаној браћи, читава огромна земља испраћала је добровољце који су одлазили на Балкан.
Најзад је априла 1877. године Цар објавио рат омраженој Турској. И Александар Ослободилац је такође напустио престоницу да би стално боравио у јединицама оперативне армије молећи се за своју војску и дајући јој поуке пред бојеве. Млади официри стремили су подвигу самопожртвовања, обични војници и чувени генерали осећали су исто. Са фронта су стизале вести о руском јунаштву и првим губицима; у Русији су људи анонимно прилагали велике износе за рањене војнике. Први драгунски гардијски Московски пук, смештен у Тверу, добио је августа исте године наредбу о преласку на ратно стање, а кроз месец дана је у једном од његових ешалона већ хитао у рат 19-годишњи потомак грофовског рода Фјодор Келер, који је без знања родитеља добровољно ступио у пук као војник.
Младић је несумњиво био надахнут примером свог брата од стрица Фјодора Едуардовича Келера, младог потпуковника који је недавно завршио Николајевску Генералштабну академију и заједно са неколико хиљада руских добровољаца отишао на Балкан. Ступивши у Српску војску, храбар рођак (узгред, и сам по мајчиној линији потомак српског рода Ризнић) ускоро се прославио дрским борбеним извиђањем уочи велике битке код Фундине, а нешто касније је до ногу потукао Турке у окршајима у долини Мораве. Под његовим руководством су руски и бугарски добровољци одбијали налете крвника-башибозука и гушили побуне босанских муслимана. Рођени војник, као и сви Келери, Фјодор Едуардович је за своје ратне заслуге добио највише војне награде кнежевине, које му је уручила српска команда.
Прелазак драгуна преко пограничног Дунава крајем новембра поклопио се са преокретом у рату који се већ одужио. Пук је припојен руској војсци која је после шестомесечне опсаде недељу дана касније ушла у тврђаву Плевну. Дуге колоне заробљеника пролазиле су поред ровова затрпаних мртвим телима. И сада је коњици предстојало да заједно с осталим јединицама по цичи зими пређе преко планинских превоја Балкана – подвиг упоредив с великим достигнућима Суворовљевих јунака који нису знали за пораз. Ишли су неоптерећени, оставивши комору. Узане, клизаве стазе вијугале су између дубоких провалија и сметова; биле су тако стрме да се није могло јахати, већ су коње водили за узде. Током предаха нису палили ватре да не би привукли пажњу Турака. Драгуни су се спуштали низ стрмине држећи се за узде коња који су се суљали низ падину на задњицама...
Фјодор Артурович је већ као генерал-мајор Царске свите говорио: у рату је све тешко, али ништа на свету није немогуће. Добро упознавши руског војника у ратним условима, дуго живећи истим животом са војницима, гроф Келер је сматрао за сасвим неопходно да се од младића који маштају о официрским еполетама, захтева да макар годину дана одслуже у нижем звању, што би будућим командирима омогућило да боље упознају унутрашњи свет обичних бораца, да својим личним квалитетима стекну њихово поверење и наклоност. Четрдесет година служећи искључиво као трупни официр, стекавши током Великог рата ласкав надимак «прва сабља Русије», истицао се по искреној љубави према обичним војницима, увек се показујући не само као крајње захтеван војни командант, већ и као изванредно брижан за своје потчињене.
Прешавши планински превој, Први драгунски гардијски Московски пук се придружио колони «белог генерала» Скобељева, где је Фјодор Келер срео свог рођака који се вратио из Србије – неуморног Фјодора Едуардовича, који је управо преузео штаб Скобељевљевог одреда. У борбама код Шејнова и Трнова који су уследили одмах после балканског прелаза, млади добровољац је испољио такву младићку неустрашивост да му је додељен знак одликовања Војног ордена – сребрни војнички орден светог Ђорђа 3. и 4. степена, што му је лично уручио Главнокомандујући армије. На дан љутог шејновског боја, када су пешадијски батаљони, одмах после спуштања са планинских висина, уз звуке добоша и с развијеним заставама, на отвореној равници јуришали на непријатељске редуте који су бљували ватру и на утврђени логор турског паше, истовремено су се истакла обојица Келера.
Железничку станицу Трнов је почетком јануара нове године на јуриш заузео само један ескадрон пука на челу с одважним командиром Скобељевљеве коњице генерал-мајором Струковом, који неколико хиљада непријатељских војника је потиснуо с положаја. Притом је једини прилаз станици водио преко моста који је противник приликом повлачења запалио – драгуни су сјахали, угасили ватру и пребацили се на другу страну, уз узвике «ура» заузевши батерију која је са брда штитила мост. Фјодор Артурович је знатно касније с намештеном скромношћу говорио о борбеним наградама које је тада стекао, а које су стално блистале на његовој генералској блузи: «Ма ни сам не знам због чега! Први крст сам стекао због сопственог неискуства: као ордонанс сам носио наредбу и уместо у штаб налетео на турски шанац. Турци су осули паљбу по мени, а претпостављени су то видели и наградили ме. А други крст због тога што сам прејахао преко запаљеног моста. То је све!»
Знатно престигавши пешадију одреда, драгуни су јурнули према Адријанопољу (Једрене), наилазећи путем на колоне таљига и гомиле избеглица-муслимана. Заробљени башибозук је уплашено и туробно гледао руску коњицу која је сасвим недавно наилазила на страшне трагове турског боравка у бугарским селима које је непријатељ напустио, где су се на вешалима клатили и на угашеним ватрама хладили лешеви мушкараца, а мртва деца лежала крај жена убијених после срамоћења. Струковљева коњица је, засута цвећем од православног народа у Адријанопољу заузетом без борбе, по пролећној беспутици похрлила према престоници Турске. Примирјем заустављени на неколико врста (врста = 1,06 км) од зидина древног Цариграда у фебруару 1878. године, драгуни су са брда гледали на позлаћене полумесеце над оскрнављеном Софијом и претеће непомичне енглеске оклопњаче у Босфору...
Месец и по после завршетка кампање, 20-годишњи гроф Фјодор Артурович Келер је унапређен за заслуге у први официрски чин – у заставника свог пука, а после је у Тверској коњичкој школи положио испит стекавши право да га унапређују у наредне чинове. Цветало је пролеће, пролеће његовог живота... Још га је чекала свакодневица службе и проучавање танчина омиљеног посла, награде за гађање, руковање сабљом и јахање, командовање јединицама на маневрима и у рату, окршаји и ране и, најзад, еполете коњичког генерала армије на раменима и победнички орденски крст на врату. Можда се десетлећима касније, већ као славан војни восковођа, сетио своје младости када је после битке на Карпатима огромним ручердама загрлио младог команданта пешадијског батаљона и рекао: «Још две године рата и сви јучерашњи заставници постаће генерали!»
Једна крв, једна вера,
обшти бол, обшта радост,
Србија и Русија - један народ!
Аватар
Виктор
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 175
Приступио: мај 2006
Место: Россия. Краснодар

Re: "Српско-руски марш"

Порука Виктор 26.5.2006. 21:16

Вот ссылки на русские источники.

Русское добровольческое движение - http://srpska.ru/rubrics.php?sq=19,237,275&crypt=

Да и вообше на сайте Српска.ру есть раздел на сербском языке - http://srpska.ru/rubrics.php?sq=19,298&crypt=
"А мир так и не понял кого он потерял" © By me
In Loving Memory of Sabine Dunser 1977 - 2006.
Rest in peace Sabine...

http://www.sabine-duenser.de.vu
Аватар
Валера
Војвода
Војвода
 
Порука: 6585
Приступио: сеп 2005
Место: =РУСИJА=Москва=

Re: "Српско-руски марш"

Порука Валера 27.5.2006. 9:56

Само да допуним (только добавлю) малим детаљима. Поред Рајевског (до Раевского) много је руских добровољаца али (а также) и регуларних официра дало помоћ (оказали помощь) браћи Србима у борбама против Турске али и касније (а также и позже).

1804. године руски цар је у српске земље које су биле (послал на сербскую землю, которая была) под Турцима послао око 2000 инструктора да помогну око организације устанка (на помощь организаторам мятежа). Они су били у Београдском пашалуку (в области под управлением турецкого паши) , Босанском и Скадарском али и у Софијском итд.

Допринос је био још (способствовали ещё) већи у каснијим ратовима (уже в познейших войнах) Срба против Турака али (а также) и Бугара. Поред тих непосредних (до этого непосредственно) Руса добили (оказывали) смо небројано пута (несметное число раз) и велику дипломатску помоћ од Русије. И да није било Русије (и если бы не было России) Србија никада не би била већа (никогда бы не стала независимой) од простора Београдског пашалука. За такву Србијицу се вечито залагале (Сербию вечно обманывали) Енглеска, Немачка, Аустрија и Мађарска. За такву Србију се и данас залажу (и сейчас обманывают).

Док нас као уводе у ЕУ (пока нас заманивают в ЕС) полако одвајају део по део (потихонечку отщипывают часть за частью) српске земље и праве мале државице на рачун (и создают маленькое государствице за счет) српског народа. И оног тренутка (в этот момент) када би српска власт јасно рекла (когда бы спрска власть ясно скзала бы) да Србија може у ЕУ само (Сербия может быть в ЕС только) као држава свих Срба на Балкану (как государство всех сербов на Балканах) одмах би смо добили (сразу бы получили) такве квалификације од те демократске Европе да би свима било јасно (что бы всем стало ясно) да је уствари улазак Србије у ЕУ (что по-существу вхождение Сербии в ЕС) циљна активност за потпуну поделу (единственная деятельность по разделу целого) српских простора.

Овај покушај (этой попытке) дизања публицитета овом карађорђевићу (Караджевичем) ја бих само за тренутак зауставио (было только мгновенное приостановление) једним контрапитањем (одним конрответом): Зашто тај тако ''утицајан'' и ''уважавани'' Карађорђевић (поэтому так "влиятелен" и "уважаем" Караджич) не саопшти (не сообщи он) гласно и јасно да ће обезбедити да се све српске земље уједине (за объединение всех сербских земель)? Нека то саопшти (только он это сообщил) и одмах (сразу) би за његов повратак добио подршку (получил поддержку) целокупног народа. Али он је следеће (следующее) оруђе (орудие) енглеза и осталих глобалиста, он треба да омогући умртљивање (возможно уничтожение) српског национализма после завршетка разбијања Србије.
Буди Србин! Пиши Ћирилицом!
Господе, помилуј, сачувај, спаси и заштити благодаћу Твојом јунаке србске Радована и Ратка! Господе благослови, заштити и спаси нас верне слуге Твоје!
Амин!
Востани, Сербије! Давно си заспала,
У мраку лежала; сада се пробуди,
И Сербље возбуди!
Аватар
Владимир_Санкт-Петербург
Националиста
Националиста
 
Порука: 371
Приступио: апр 2006
Место: Россия, Санкт-Петербург

Re: "Српско-руски марш"

Порука Владимир_Санкт-Петербург 27.5.2006. 12:06

:!: Карађорђевић=Карагеоргиевич (сербская королевская династия) :)

Вот один из представителей династии, Король Петар I ( Петр I Карагеоргиевич)

Слика
Једна крв, једна вера,
обшти бол, обшта радост,
Србија и Русија - један народ!
радикалнс
Војвода
Војвода
 
Порука: 1784
Приступио: авг 2003
Место: НС, Велика Србија

Порука радикалнс 27.5.2006. 16:05

Српско-руски марш је већ одавно у нашој колекцији песама :)

http://media.srpskinacionalisti.com/index.php?id=124
Слика
Аватар
abaton
Војвода
Војвода
 
Порука: 1004
Приступио: авг 2003

Re: "Српско-руски марш"

Порука abaton 28.5.2006. 13:30

Don`t you think that Peter Ilyich Tchaikovsky is too dramatic? :)
MIND THE GAP!
Аватар
Златоусти
Војвода
Војвода
 
Порука: 8687
Приступио: окт 2004
Место: Земља која умире од стида јер све је више људских гњида

Re: "Српско-руски марш"

Порука Златоусти 28.5.2006. 13:52

Много сам тужан када видим да Срби и Руси међусобно разговарају на енглеском језику.
"Само јуначки одговор на агресију у Првом светском рату коштао је српски народ више од половине мушког рода. Гинули су, углавном, они најбољи, најмлађи, остајући без порода. Остајали су да се размножавају углавном они лошији. Сада беремо плодове те наопаке селекције."

Зато ако буде фрке "горе" ту сам зови ако треба!
Аватар
abaton
Војвода
Војвода
 
Порука: 1004
Приступио: авг 2003

Re: "Српско-руски марш"

Порука abaton 28.5.2006. 15:08

Златоусти ::Много сам тужан када видим да Срби и Руси међусобно разговарају на енглеском језику.


Rekla sam ti da nemam cirilicu a sumnjam da bi razumeli bilo sta napisano latinicom pa sam pronasla idealnu alternativu-engleski, jer zelim da komuniciram sa njima.
MIND THE GAP!
Аватар
Златоусти
Војвода
Војвода
 
Порука: 8687
Приступио: окт 2004
Место: Земља која умире од стида јер све је више људских гњида

Re: "Српско-руски марш"

Порука Златоусти 28.5.2006. 15:28

abaton ::
Златоусти ::Много сам тужан када видим да Срби и Руси међусобно разговарају на енглеском језику.


Rekla sam ti da nemam cirilicu a sumnjam da bi razumeli bilo sta napisano latinicom pa sam pronasla idealnu alternativu-engleski, jer zelim da komuniciram sa njima.
Ниси ти мени ништа рекла, нити ме то занима. Само сам написао како се осећам а и поуздано знам да је и њима много криво због тога.
"Само јуначки одговор на агресију у Првом светском рату коштао је српски народ више од половине мушког рода. Гинули су, углавном, они најбољи, најмлађи, остајући без порода. Остајали су да се размножавају углавном они лошији. Сада беремо плодове те наопаке селекције."

Зато ако буде фрке "горе" ту сам зови ако треба!

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 8 гостију