[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 112: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 112: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 112: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 112: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/functions.php on line 4586: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /includes/functions.php:3765)
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/functions.php on line 4588: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /includes/functions.php:3765)
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/functions.php on line 4589: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /includes/functions.php:3765)
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/functions.php on line 4590: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /includes/functions.php:3765)
srpskinacionalisti.com • Тема - Серби и Руси - един народ
srpskinacionalisti.com

Серби и Руси - един народ

Форумска правила
Обавезно прочитајте и пре учешћа у дискусијама!
Pont
Четник-почетник
Четник-почетник
 
Порука: 30
Приступио: нов 2009

Srbi i Rusi

Порука Pont 14.11.2009. 4:09

Francuzi su na primer kombinacija keltskih, odnosno galskih elemenata, najpre sa romanskim elementom, a zatim sa germanskim Francima, koji su i dali ime Francuskoj.
Dakle tri elementa čine Francusku naciju - keltski, romanski i franački.

Englezi su još složeniji - Na prvobitna britanska keltska plemena naišli su Rimljani, zatim su došla germanska plemena Angla i Sasa ( to su isti ovi Saksonci, tojest Sasi koji su dolazili u Srbiju kao rudari ) i tek posle najezde Normana odnosno Vikinga možemo govoriti o engleskoj naciji.
Dakle, Englezi imaju četiri glavna elementa keltski, romanski, anglosaksonski i normanski ( mada neke gledaju na ova dva poslednja elementa kao na jedan germanski, iako velika je razlika između pitomih Sasa i okrutnih Vikinga nije to baš tako jednostavno ) .

Rusi imaju u sebi slovenski element i ugrofinski element, jer su se spojili u dalekoj prošlosti. Neki tvrde da imaju i germanski element preko Varjaga.

Srbi imaju dva elementa starosrpski i slovenski.
Taj starosrpski element je sarmatskog porekla, i današnji Osetini su čisti Sarmati, koje su u srednjem veku nazivali Alanima ili Jasima. Ime Srba je sarmatsko i vuče poreklo iz Zapadne Indije.

Današnji Srbi na Balkanu su miks Sarmata i Slovena.
U srpskom jeziku imamo čitav niz dubleta, od čega je jedna reč sarmatskog, a druga slovenskog porekla.

Navešćemo samo neke primere-

Slovenskom DOMU, odgovara reč sarmatskog porekla KUĆA
Slovenski ZDRAV, sarmatski ČITAV
Slovenski MALI, sarmatski SITAN
Slovenski KRASAN, sarmatski LEP
Slovenski ZAO, sarmatski LOŠ
Slovenski GORA, sarmatski ŠUMA
Slovenski OGANJ, sarmatska VATRA
Slovenski ZLOBA, sarmatski OMRAZA
Slovenski BRANITI, sarmatski PAZITI
Slovenski PALICA, sarmatski TOLJAGA
Slovenski PAS, sarmatski KUČE
Slovenski ODRED, sarmatski ČETA
Slovenski POKRIVKA; sarmatski KRPA
Slovenski DLAN, sarmatski ŠAPA
Slovenski BEŽIM, sarmatski TRČIM
Slovenski TAVAN, sarmatski KROV
Slovenski TRAVA, sarmatski BILJKA
Slovenski DASKA, sarmatski LETVA, ŠIPKA
Slovenski VELIKI, sarmatski GOLEMI
Slovenski DAŽD, sarmatski KIŠA
Slovenskoj reči HLEB, odgovara sarmatska PITA
itd.

Sve ovo navodimo kao primer, a ko zna ruski videće da u ruskom ovih sarmatskih reči uglavnom nema, dok su slovenske tu!
Prema tome, velika je greška što se priča da kod Srba preovlađuje taman ten zbog navodnog upliva turskih gena, to je VEOMA netačno!
Uglavnom Turci su često bili impotentni, pa su češće Srbi ostavljali svoje genetsko nasleđe u Anadoliji nego obrnuto. Potrebu da dovode janičare možemo na taj način objasniti, Turci su jednostavno bili okrutni, ali su imali manjak delija! I zato su otimali male Srbe, to je bio tkz. "danak u krvi" i to ne treba da se zaboravi nikako pogotovo u današnje vreme kad se oživljavaju ideje o obnovi Otomanskog Balkana.

No da se vratimo na to zašto su Srbi uglavnom crnomanjasti u odnosu na primer na Slovake, Poljake, pa i Rusi koji su svetlije puti.
Turci nemaju nikakve veze s tim, što će mnoge neznalice kakvih je Srbija puna iznenaditi.
Najčistije srpske zemlje, gde Turci nisu smeli ni da privire su Crna Gora i Hercegovina, jel Vi znate nekog plavokosog Crnogorca? A nisu se sigurno mešali s Turcima.
Šta je onda razlog?
Razlog je taj što su najčistije starosrpske oblasti bile upravo uz Jadran. Jednostavno u Crnoj Gori, preovlađuje sarmatski element, u još većoj meri u odnosu na ostatak srpskih zemalja.
Znači Srbi su crnomanjasti zato što su sarmatskog porekla delimično, a to što ima i Srba svetlije puti znači da smo se mešali tokom istorije sa slovenskim elementom.

Sarmatski element u Srbiji dominira u okolini Užica i Čačka, dok je u Pomoravlju više slovenski.
Kod svih Dinaraca preovlađuje sarmatski element.

Kako to inače da su i Lužički Srbi, uglavnom crnomanjasti, a levo od njih Nemci svetle puti, a desno Poljaci su kao najčistiji Sloveni najsvetliji slovenski narod, uz Ruse i Slovake.

A recimo Česi su već više crnomanjasti.

A ko su Venedi u Češkoj?

A ko su Veneti?

Šta su Vendi?

Vendi je drugi naziv za Lužičke Srbe, i Česi Venedima nazivaju Lužičke Srbe.

Ako vidite Poljaka ili Čeha tamnije puti taj najverovatnije ima lužičkosrpsko poreklo!

Od Berlina do Skadra jedan isti Sarmatski gen je prisutan pod imenom Srba i Venda!
Sami sebe zvali su Srbi, a drugi su ih zvali Vendima.
A Srbi potiču iz Indije sa prostora Sinda.
Današnji Tadžici u Tadžikistanu i Osetini su tim protoSrbima srodni jer imaju isti sarmatski koren.
A Sarmatima su srodni i Baltički narodi, Litvanci i Letonci ( zato su Litvanci tako dobri u košarci i kao i Crnogorci najviši su u Evropi!) Drevni Borusi, koji su germanizovani u Pruse, isto imaju sarmatsku žicu.

Staropruski nije germanski jezik! Mnoge reči Srbi sa Balkana bez problema mogu razumeti.

Treba videti ovaj članak jer ove staropruske reči su tačno date
http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/ ... taropruski

Iako na tom sajtu, ima dosta dušepogubnih sadržaja o paganizmu Starih Slovena
koji se veoma nevešto pakuju za duhovno neprogledale Srbe, koji malo znaju o JEDINOJ ISTINITOJ I SPASONOSNOJ PRAVOSLAVNOJ VERI.
Bez obzira što bilo kakva obnova paganstva, koja nam se potura sa Zapada, jednostavno ne dolazi u obzir, a to inače pokušavaju i u Rusiji ( šta sve ne čine samo da nas odvoje od Hrista Vaskrsloga).

Da završim Srbi su sarmatsko-slovenski narod i u jeziku preovlađuje slovenski element, ali smo genetski mnogo više Sarmati, nego što smo Sloveni.

Inače na Zapadu ne vole ni Sarmate (tj. Osetine), ni Slovene (odnosno Ruse!), a ne vole ni Sarmatoslovene, tojest Srbe. Svejedno da li je reč o Lužičkim Srbima ili Balkanskim Srbima.
Последњи пут изменио Pont дана 14.11.2009. 4:47, измењено укупно 1 пут.
Pont
Четник-почетник
Четник-почетник
 
Порука: 30
Приступио: нов 2009

Vindobona

Порука Pont 14.11.2009. 4:20

Ве́на (нем. Wien, лат. Vindobona, Vienna) — столица Австрии, расположена в восточной части страны.

To Vindobona dolazi od Veneda, možda je to sarmatsko-keltska reč, malo teže da je latinska!

Ali dobro ima vremena videćemo tek čiji je Beč bio?

Ma znaju oni sve o nama, nego mi ne znamo, nešta ih muči da unište ime Srba, ali ne može! Dobar deo Nemačke ima srpske toponime!
Pont
Четник-почетник
Четник-почетник
 
Порука: 30
Приступио: нов 2009

Серби и Руси - един народ

Порука Pont 14.11.2009. 4:21

Braća Rusi i mi Srbi smo stvarno veoma srodni i niko neće razdvojiti Srbe, Ruse i Osetine!
Dijarbekir
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 172
Приступио: јул 2008

Re: Серби и Руси - един народ

Порука Dijarbekir 28.11.2009. 23:28

Овако Руси извештавају о Српској Светој Земљи Косову и Метохији!

http://www.youtube.com/watch?v=O2fZkT2o ... re=related

А овако о Естонији!

http://www.youtube.com/watch?v=9rF0ni0W ... re=related
Аватар
Lavrentija
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 641
Приступио: дец 2009

Re: Серби и Руси - един народ

Порука Lavrentija 16.1.2010. 12:48

"Родина: здравый смысл"
баштован
Војвода
Војвода
 
Порука: 4808
Приступио: мај 2009

Re: Серби и Руси - един народ

Порука баштован 16.1.2010. 16:27

Негде прочитах да ми Срби имамо генетске, језичке и друге сличности и са Персијанцима (данашњи Иранци), па ако неко зна више о томе ...?

Погледајте Председника Ирана, Ахмадинеџада. Невезано што ја њега поштујем као великог борца против Запада и ционистичке државе, онако необријан, у оним његовим сакоима и у кошуљи без кравате, он мени изгледа као неки лик који седи, нпр. у кафани "Морнар", или прекопута у "Сунцу", зар не?
Аватар
Lavrentija
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 641
Приступио: дец 2009

Re: Серби и Руси - един народ

Порука Lavrentija 16.1.2010. 17:01

Tesko da ce biti druze. Po sravnjenju sa ruskom civilizacijom, persijska civilizacija je relativno mlada!

Septembra 1982 na desnoj obali reke Lene, 140 km iznad Yakutska, nadjeno je selo koje je nazvano "Diring", tamo je nadjeno oko 4,5 raznih predmeta starosti oko 2 miliona godina pre nove ere. Od tuda izgleda i potice covecanstvo, obzirom da je to ubedljivo najstarije naselje u svetu.
Starost je precizno odredjena najmodernijim uredjajima te vrste.

Izvor:

[История Сибири. Томск: Изд. ТГУ, 1967., Академия наук СССР. История Европы с древнейших времен до наших дней, 1988]
"Родина: здравый смысл"
баштован
Војвода
Војвода
 
Порука: 4808
Приступио: мај 2009

Re: Серби и Руси - един народ

Порука баштован 16.1.2010. 17:04

Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Серби и Руси - един народ

Порука Ruzica 16.1.2010. 17:29

Тема је - Срби и Руси - један народ...
Нова, још непризната историја Срба коју годинама проучавају историчари који желе да изнесу истину о Србима, њиховој прапостојбини, о њиховом доласку на Балкан четири века пре Христа... и др. и др. - могла би бити сасвим нова тема!!!
Извините на подужем тксту... али ово су чињенице о односима Срба и Руса кроз историју...


СРБИ И РУСИЈА

Часни оци, драга браћо и сестре, чини ми велику част да пред вама кажем своје скромно слово на овако значајну тему.
Одмах на почетку, истакао бих непобитну историјску чињеницу, да су наша два словенска народа још у давним временима живела на истим оним просторима који и данас припадају Русији. Ово са своје стране опет сведочи о заједником пореклу Руса и Срба као и њиховој међусобној сродности.
Наши историчари стога понекад цитирају и тумаче древногрчког географа и историчара Страбона, који је живео од 63 г. пре нове ере, до 20 г. нове ере. Страбон је наиме писао да је на територији Западне Азије (данас Русије) и Мале Азије, живео велики народ Срба. Страбон чак наводи и име једног владара по имену Облак, кога ови историчари убрајају у Србина јер Страбон говорећи о народу којим Облак влада, тај народ именује као Sirbaces vel Srbaces . Страбон такође открива и податак да су древни Срби на тим просторима обитавали пуних 400 година све док их Хуни, у давна времена, у једном од ратова, нису нагнали на сеобу према унутрашњости Европе. О горе поменутом српском краљу – по имену Облак, Страбон говори као о моћном владару, који је, око 70 г. пре Христа, слао помоћ од 20 000 војника краљу Фарнаку, господару Босфора и северозападног дела Мале Азије.
И знаменити Митрополит Московски Макарије Булгаков, у првом тому своје капиталне Историје Руске Цркве пише, да је још у првом веку, знаменити римски писац и географ Плиније Старији (23.-79г. нове ере), међу осталим народима у области Кавказа, навео и Србе. Плиније Старији у свом делу Historia naturalis, између осталог директно каже: A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii – Поред Кимеријана станују Меотијци, Вали, Срби, Зинги, Псеси. Иначе, читава древна Сарматија, обухватала је територије од Црног и Азовског мора на југу, земље између две знамените реке Волге и Дона, као и цео појас до Кавказа и Каспијског мора. Све овде наведене територије добрим делом и данас припадају управо братској Русији.
Српски народ, по писању митрополита Макарија, на територији данашње Русије, у древној Сарматији, тј. између Кавказа и ушћа реке Волге, помиње и еминентни александријски астроном, математичар и географ, Птоломеј Клавдиј, аутор знамените Карте света, који је живео од 87. до 165 г. нове ере. Птоломеј у својој познатој Географији дословно пише: Μεταξυ δε των Κεραυνιοω ορεων και του Ρα ποταμου Οριναιοι και Σερβοι – Између Кераунског горја и реке Ра (смештени су) Оринеји и Вали и Срби. Иначе, опште је познато у историјској науци да се река Волга се у античка времена називала Ра.
За нашу заједничку историју је веома интересантна и територија Закарпатја, која је некада давно, но релативно кратко, у 10 веку, припадала Кијевској Русији. Један део ове области по имену Бојке, веома се често наводи у српској историји. Но, област Бојке многи од историчара не везују само за Закарпатје, већ и за неке мање или веће регије на територији данашње Немачке, Чешке или Пољске, помињући истовремено у својим истраживањима и тзв. Белу Србију, земљу на којој су живели преци данашњих Срба. (на пример Владимир Ћоровић, Павел Шафарик и др.). Ова област, звана Бојке, поменута је код византијског цара и хроничаа из 10. века Константин Порфирогенит у његовом делу О управљању империјом. Срби су наиме, по речима овог византијског владара, почетком 7. века, у времену императора Ираклија, а по дозволи истога, на Балкан дошли, управо из области Бојке. (Константин Порфирогенит пише да се област Бојке налазила између Турске и Франачке државе, тј. у Централној Европи, између Угарске и Франака). Они су населили највећи део Балкана, настанивши се на територији данашње централне Србије, Босне и Херцеговине, Далмације јужно од реке Цетине, Црне Горе, данашње северне Албаније, древне античке Македоније и делимично Еладе.
Што се тиче пак раније поменутог Закарпатја на западу данашње Украјине или негдашње древне Кијевске Русије, њега су многи европски историчари сматрали чак за прапостојбину свих Словена а не само Срба (на пример Павел Шафарик, Лав Николајевич Гумиљов и др.). Оно што пак додатно скреће пажњу српских историчара на Закарпатје, је податак, да извесна област по имену Бојке, и данас постоји у Закарпатју, где и сада можете срести многе српске топониме, као што су на пример Косово Поље или Косовска река, или код старијих људи чути сачуване древне народне песме које певају о Србији, Београду или Црној Гори. И стари матерњи језик многих житеља Закарпатја је оригиналан и није нити руски, нити новоисконструисани украјински, нити пољски, нити чешки, нити словачки а нити модерни српски. То је можда једна варијанта древног заједничког словенског језика, са разним утицајима западног, источног и јужног словенског дијалекта, који има додирних тачака са многим данашњим модерним словенским језицима а највише са српским.
У недостатку времена за исцрпнија излагања на тему наше најдубље древности, ови уводни осврти, пре свега су ми послужили да вам, цитирајући барем неке од древних историјских извора, одсликам непобитну реалност дугог сапостојања предака српског и руског народа, на оним територијама које су некада припадале или данас припадају руској држави и руском географско-историјском кругу, што опет сведочи о нашој огромној блискости и непобитној словенској сродности.
Даља историја наших народа, од делимичног крштења Срба у 7. и значајнијег у 9. веку, и крштења Руса у 9. и 10. веку, далеко нам је извеснија и није тако мутна, нејасна и несигурна за неке чвршће закључке као она најдревнија.
Шездесетих година деветог века, од времена руских кнезова Асколда и Дира, првих владара Кијевске Русије, који су 867 г. примили хришћанство, и паралелно с тим процесом, од времена српског кнеза Мутимира за време чије владавине је око 873 г. велики број Срба примио Хришћанство, и руски и српски народ, ушли су практично истовремено, на историјску позорницу, као зрели и културни народи. Иако се наше две словенске државе, нису директно граничиле, захваљујући светој браћи Кирилу и Методију и њиховим светим ученицима, који су јужнословенско наречје узели за основ словенске азбуке и писма, наши народи, постали су још сроднији и ближи неголи пре Свете Тајне Крштења. Од тих времена па све до данас, Руски и Српски народ само су продубљивали своју многослојну блискост и никада се нису налазили у било каквом војном сукобу али су зато веома често заједнички ратовали за вјечне идеале Христове Божанске Правде.
Вођени тајновитим Промислом Божијим, наша два народа, не само да су приближно у исто време први пут у својој историји у значајнијем броју примили Хришћанство, већ су преко своја два Светитеља, која су живела у истом историјском периоду, и која су носила исто име Владимир, свако у свом роду, учврстили благочестиву веру. Један, Свети Владимир Кијевски, по крштењу Василије, коначно је 988.г крстио Руски народ, а други, Свети мученик Владимир, на крштењу Јован, кнез на српском Приморју у области Диоклитији, учврстио је својим мученичким подвигом православну веру код Срба. И један и други светитељ су свој многоплодни и пролазни живот на земљи, заменили бољим и вечним на Небесима, скоро у исто време. Свети Владимир Кијевски предао је своју свету душу у Божије наручје 1015 г., а Свети српски кнез Владимир Диоклитијски, мученички је и на превару пострадао по наредби бугарског цара Владислава, 1016 г. Таквим образом, преко ова два савременика и имењака, двојице Светитеља Владимира, руски и српски народ су се још више духовно зближили у небоземним размерама.
Међусобна блискост наших народа такође се продубила одласком српског принца Растка Немањића 1192 г. на Свету Гору Атонску. Њега је тамо повео један руски монах са Атоса, који је на двору Растковог оца Стефана Немање, господара Србије, просио милостињу за руски манастир на Светој Гори. Не случајно, принц Растко дошао је управо у Руски Светогорски Манастир на Атону, где је на Благовјести 1192 г. и пострижен у монашки чин, добивши монашко име Савва. Он је под куполама древне руске обитељи упијао своја прва знања из монашког живота, трудећи се у послушности, посту и молитви. Свети Савва ће 1219.г. постати и први Архиепископ аутокефалне Српске Цркве, а следеће 1220. приредиће Зборник црквених и грађанских закона звани Номоканон, Законоправило или Кормчија. Овај Номоканон у редакцији Св. Савве Немањића, дошавши још у 13. веку, преко разних преписивача, кроз Бугарску у Русију, одиграо је огромну улогу у историји Руске цркве и руске државе у следећих неколико векова, а пре свега на пољу црквено-правне и државно-правне науке и традиције.
У времену трагичног монголо-татарског ропства Русије, које је трајало од 1237 до 1480.г, као значајног српског делатника који је оставио значајног трага у духовном животу руског народа, свакако треба поменути светогорског старца Исаију Србина, који је 1381г. превео на словенски језик дела Дионисија Аеропагита, да би се већ следеће 1382г. појавио и Руски списак овог превода.
Нећемо заборавити ни Митрополита Московског Св. Кипријана Цамблака, који је у периоду од 1390. до 1406.г, управљао Руском црквом. Иако се Митрополит Кипријан у историји најчешће назива Бугарином, јер је био родом из Великог Трнова, престонице другог Бугарског царства, не сме се изгубити из вида врло јасна историјска чињеница, да је неке делове Бугарске државе одвајкада насељавао српски народ. Стога није ни мало случајно, нити би иког требало да чуди, што руски Никоновски летопис овог знаменитог првојерарха, директно назива Србином.
Свакако, неможемо без помена заобићи ни веома плодотворног светогорског јеромонаха Пахомија Србина, који је прешавши у Русију, у 15 веку, између осталог, написао и три житија једног од највећих Руских Светитеља, Сергија Радоњешког као и преко 30 различитих сочињенија. Ту углавном спадају разне службе и житија неких руских светитељима тога доба.
Мало је пак позната и чињеница да су Српски цареви и краљеви директно помагали Русију у најтеже време монголо-татарског ропства. И заиста, све до пада Србије у турско ропство 1459 г., живећи Јеванђељем Христовим и сећајући се руске љубави указане Светоме Савви и преподобном Симеону Немањи, многи свети српски краљеви и цареви слали су прилоге руском Манастиру на Светој Гори или неки вид помоћи у саму Русију. Сачуване су и многе грамате које говоре о томе, а цар српски Душан Силни постао је и ктитор руског светогорског манастира Св. Пантелејмона. Писац древног житија св. српског краља Драгутина, архиепископ српски Св. Данило Други, пише о томе да је краљ Драгутин « много пута у руску земљу слао своје посланике са драгоценим даровима боженственим црквама и манастирима, и милостињу нишчима и немоћнима, јер је он у руској земљи имао свог возљубљеног пријатеља, кнеза Василија, и њему је по достојности част указивао, шаљући му сладке речи с великољепним царским даровима».
После делимичног пада Србије под власт Османлија, поразима на Марици 1371. и на Косову 1389 г., и њеног тоталног државног слома 1459г. падом нове престонице - Смедерева, српска земља је утонула у мрак тешког агарјанског ропства. Управо у то време, Русија је уједињена око Московског Великог Књажевства, преко победе Св. Димитрија Донског над Мамајем, на Куликовском - Косову пољу, 1380г., полако почела да се ослобађа монголско-татарског ропства, што је дефинитивно учинила 1480 г., под Московским великим књазом Иваном Трећим, победом при тзв. «Стојању на реци Угри». Русија је стога, као једина моћна и слободна православна земља у свету, крајем 15. века постала прибежиште многим Србима са окупираног Балкана. Столећима потом, на десетине српских монаха из Србије и Свете Горе, у наручју и загрљају Русије налазило је речи утехе и охрабрења, као и честу материјалну помоћ за од Турака опљачкане и разорене српске цркве и манастире. Примера ради, тако је средином 17. века, 1653 г., у Москву због добијања помоћи за Српску Цркву и стварања савеза против Турске, дошао и сам српски патријарх Гаврило, где је био веома лепо примљен и од цара Алексија Михајловича и од патријарха руског Никона. Он је у Русији провео пуних 6 година, где је 1655 г. заједно са Руским патријархом Никоном, Антиохијским патријархом Макаријем и руским архијерејима, учествовао на црквеном Московском сабору. Патријарх српски Гаврило је, по благослову патријарха Никона, у појединим приликама, замењивао и самог Руског првојерарха.
Чак су и неки руски владари имали српске крви. Поменимо на пример првог руског цара Ивана Четвртог Васиљевића, чија је баба по мајци била Српкиња Ана Глинска Јакшић, кћер српског војводе Стефана Јакшићa а унука војводе Јакше, родоначелника ове чувене српске породице.
Особито значајну улогу у опстајању српског народа и српске културе на историјској позорници, Русија је на себе узела после трагичне тзв. Прве велике сеобе Срба са Косова, Метохије и Северне Македоније, која се догодила 1690. године. Тада је, након неуспелог аустријско-српског рата против Турака, 37 000 српских породица, заједно са патријархом Српским Арсенијем Трећим Чарнојевићем, пошло на север, напустивши под притиском зверстава разуларених Турских, Албанских и Татарских хорди, своја вековна огњишта на Косову. Иако је један велики део Срба остао на својим имањима, трпевши невиђена гоњења од стране Турака, Албанаца и Татара, ова трагична сеоба је први пут после 1000 година озбиљније изменила демографску и националну слику јужне српске покрајине. Но, чак и после ове велике сеобе, српски народ остао је већински на Космету. Они Срби који су избегли, по невољи су се највећим делом настанили на земљама тадашње Хабзбуршке монархије. Многи историчари сматрају да је број избеглих Срба премашио број од 200 000 што је Аустрији дало могућност њиховог насељавања на кризним граничним областима према Турској, организујући их у посебне војно територијалне и административне јединице зване Војне Крајине. Како су многи српски манастири и на десетине српских цркава на Косову и другим деловима Србије уништени, умногоме је замро духовни и културни живот српског народа, што је довело и до великог недостатка богослужбених књига, одежди и сасуда. Стање је постало посебно критично после још једног неуспелог српског устанка против Турака који је избио 1737 г. Устанак се завршио другом великом сеобом Срба са Косова, Метохије и Македоније. Њу је предводио српски Патријарх Арсеније Четврти Јовановић. Након ове, још трагичније сеобе, Срби су од апсолутне, постепено постали само релативна већина на Космету а љубимци турских окупатора, Шиптари, прешавши са територије данашње севернe Албаније, још су се више раширили и укоренили на напуштеним и спаљеним српским поседима. Да у овом периоду историје није било помоћи мајке Русије, како и данас Срби називају најмоћнију словенску православну државу, стање у страдајућем српском народу, и опљачканој и материјално увелико разореној Српској Цркви, било би заиста много теже.
По обиму, одмах после ове две велике сеобе Срба., које су настале услед турских зверстава над незаштићеним народом, долази једна, по суштини сасвим другачија српска сеоба, сеоба у царску Русију. Она се догодила по жељи самих Срба, углавном 1751 и 1752 и године, а као одговор на укидање Поморишке и Потишке Војне крајине за Србе граничаре у аустријској држави. Укидањем Војних крајина које је Бечки двор потом подарио угарском племству, Срби граничари остали су без својих војничких привилегија и под угрозом потпадања у поданички положај према непријатељски настројеном мађарском племству. Не желећи да живе у некој врсти полуропства под туђинским и римокатоличким притиском, Срби су се обратили с молбом руској царици Јелисавети, која им је као искусним ратницима против Турака, подарила земље у јужној Русији, на граничном појасу према Турцима Османлијама и Кримским Татарима. Тако су Срби постали руски елитни граничари са само једним великим задатком, да бране руске земље од набега Турака и Татара. Србима су дате и посебне војно-административне целине које су настале јужно од Кијева, у данашњој Кировоградској области. Прво је 1751 г. створена Нова Србија а следеће 1752 г. и друга српска војно-административна област названа Славјаносербија. Поменимо и податак да се и раније, пре ових великих српских сеоба у Русију, још у време цара Петра Великог, но у знатно мањем броју, један део Срба из Аустрије населио у Русији. Од ових Срба касније је, за време руске царице Ане, 1727 г., формиран, по храбрости и војном умећу, чувени Српски хусарски (коњички) пук. И данас, 280 година после, поједине породице у Малорусији памте своје српске корене, а многа места имају негдашње српске називе, што сведочи о не малом српском присуству у историји негдашње руске царевине.
Посебно велику бригу и сваковрсну помоћ, како војну и дипломатску, тако и црквену и културну, Русија је показивала према једном малом острву српске државне слободе, званом Црна Гора. Почевши од Митрополита Данила Петровића Његоша, који је 1711 г. постао савезник Петра Великог и читавог Руског Царства у борби против Турака, па све до црногорског Краља Николе Првог Петровића, Црна Гора је узимала учешћа у свим ратовима Русије против Турске. Посебно је интересантно што су Срби Црногорци, потпуно добровољно и без молбе Светога Цара Николаја Другог, 1904/5 године ушли у рат чак и против Јапанског царства. У овом, по Русију нажалост неуспешном рату, као најхрабрији војник јавио се један Србин Црногорац и перјаник црногорског краља Николе Петровића, Александар Сајичић, који је у личном двобоју победио првог самураја јапанскога царства за шта је добио високе почасти и одликовања од руског цара Николаја Другог Романова.
Но највећи русофил у историји Срба, па самим тим и историји Црне Горе, засигурно је Светитељ Петар Први Петровић Његош, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски. Овај знаменити господар Црне Горе и велики чудотворац, пророк и законодавац, јединствена је личност у историји српско-руских односа. Школован у Петрограду за време царице Екатерине Велике и намољен под куполама Александро-невске Лавре, Свети Петар Цетињски је у своју младу и чисту душу још од малих ногу упијао неизмерну љубав према Русији. Он је у љубави ка Русији отишао далеко испред свих. О томе сведочи и следећи податак. Наиме, када је већ као господар и Митрополит Црне Горе, Светитељ Петар почетком 19 века са својим Србима из Црне Горе војевао против Наполеона на Приморју, као савезник цара Александра Првог, он је 1807. године изнео један веома занимљив политички план. У том документу и предлогу руском цару Александру Првом Романову, Свети Петар Цетињски је молио цара да га после победе над Наполеоном на српском Приморју, подржи у обнови Славјано-сербског царства. Заузврат, Свети Петар Цетињски, писмено се обавезао цару да ће се он, ако га цар подржи у обнови српског царства, одрећи световне власти и предати је цару Александру, који би постао цар обновљене српке царевине. За престоницу Српског царства Свети Петар Цетињски предложио је приморски град Дубровник. Како је цар Александар столовао у далеком Петрограду, Митрополит Црногорски му је понудио да у Дубровник пошаље свога намјесника, који би морао бити рођени Рус, и који ће носити титулу президента Славјано-српског царства. На жалост, због противљења свих западних савезника Русије, а посебно Аустрије, овај план Светог Петра Цетињског о уједињењу Српског и Руског царства под царском круном династије Романов није могао бити прихваћен од стране цара Александра. Ту неизмерну љубави према Русији, Свети Петар Цетињски је посведочио и 1830. године, у свом предсмртном тестаменту, где је српском народу у Црној Гори завештао вечну верност према Православној Русији и Руском Цару, запретивши уједно страшним проклетством, свакоме ко буде радио против Русије или против верности према њој и њеном императору.
Царска Русија је непосредно помагала и велики устанак у Србији 1804. године, који је против Турака подигао родоначелник српске династије Карађорђевић, Кара Георгије Петровић. Примера ради, једна од најчувенијих и највећих битака у читавом устанку, била је битка код Варварина, 6. септембра 1810. године, у којој су значајног удела узели и руски војници послани у помоћ Србима од стране цара Александра Првог Романова. Руске војнике је у битци предводио гроф Орурк. У овом жестоком сукобу, у коме су заједничке руско-српске војне формације до ногу потукле многобројнију турску војску, животе за слободу Србије положили су и многи Руси. Само због продора Француза у Москву 1812. године, и страха за судбину саме Русије, изостала је још већа руска помоћ овом српском устанку који је уздрмао темеље османлијске власти на Балкану. Но Русија није стала на томе, већ је и касније, скоро непрестано, војно и дипломатски помагала српски народ у борби против Турака са једне стране, и честе западне ненаклоности ка ослободилачким тежњама балканских народа, са друге. Зато су симпатије према Русима у српском народу током читавог 19. века стално расле.
Треба истаћи и одлучујућу улогу руске царевине у добијању аутономије српске државе и Српске цркве 1830/31. године. Да није било сталних и упорних руских дипломатских притисака на Турску царевину и Цариградску патријаршију, тешко да би Срби у то време тако лако добили своју државну и црквену аутономију.
Ипак, највише место у молитвеном и историјском памћењу српског народа, припада посљедњем руском цару Светом Мученику Николају Другом Романову и његовој страдалној и светој породици. Овај неизмерни христољубац је с правом назван заштитником православних народа Балкана. Није било ни једног јединог историјског момента, за време његове владавине, када он није посебну пажњу и бригу обраћао на Балканске хришћане и њихово, некада скоро очајно стање, под турским оковима. Он је био скоро јединствени европски владар који је у Првом балканском рату 1912. године, стао у отворену дипломатску заштиту балканских хришћанских народа, који су се ујединили против турског окупатора, и који су ослободили скоро читаво Балканско полуострво од петвековне османлијске тираније.
И 1914. године, руски цар Николај и руски народ, одмах су енергично стали у одбрану Србије од војног напада агресивне Аустро-угарске монархије. Не приставши на то да један мали народ какав су Срби, неправедно буде прогутан од стране Централних сила, Русија је стала уз балканску сестру - Србију. Тако је и почео Први светски рат, током кога ће у вихору безумне и злочиначке бољшевичке револуције, и сам Свети Цар Николај са читавом породицом, мученички пострадати. Српски је народ удостојен те части, да прихвати на десетине хиљада православних Руса који су избегли од антихришћанског бољшевичког терора. Тако су се Срби бар мало одужили цару мученику и читавој Русији, али је тај дуг скоро немогуће достојно узвратити. Но, православни Срби нису заборавили, нити ће икада заборавити, на Цара Николаја Другог и његову жртву за Србију. Као само мали пример, и данас живе љубави ка њему, може нам послужити и податак, да су током 2006. године, два новопостројена православна српска манастирска храма у целини или делимично, посвећена Светим царским новомученицима.
Талас руске емиграције који је, по неком дубљем Промислу Божијем, после Првог светског рата запљуснуо Србију и читаву Југославију, освежио је нашу земљу, и дао је свеукупном српском друштву нови полет и нову снагу. Ратом десеткована српска интелигенција нашла је у руским избеглим универзитетским професорима, лекарима, архитектама, историчарима, правницима, педагозима, своје нове учитеље и узоре светског реномеа. Не заборавимо и то да је управо у Србији 1922. г., у Сремским Карловцима, основана и Руска загранична црква, на челу са Митрополитом Антонијем Храповицким. Сетимо се само таквог духовног дива као што је свети владика Јован (Максимович) Шангајски и Сан Францискански. Овај мудри и бескрајно благи Рус са древним српским коренима, кога многи сматрају и највећим светитељем и чудотворцем 20. века, и који је теолошки факултет завршио управо у Србији а једно време предавао и у Битољској богословији СПЦ, оствио је за собом дубокога трага у духовном животу не само нашег народа већ и читавог модерног света. Управо је талас руске емиграције дао Србији нове духовне силе и освежио српско монаштво десетинама руских подвижника и подвижница. Да није било ове, и за Српску Цркву и за српску државу, неизмерно важне руске помоћи, Србија данас тешко да би знала за исихазам или женско монаштво, кога су донели управо руски монаси, или за капиталну и светски познату Историју византије коју је написао знаменити руски емигрант у Србији, Георгије Острогорски.
Срби и Руси, као и у Првом, тако и у Другом светском рату били су на истој страни ватрене линије, која је од 1941. г. била окренута против наци-фашистичке коалиције Немачке и Италије. Српски народ је у пролеће 1941. године, учинио руском народу засигурно велику услугу и помоћ, јер су Срби београдским демонстрацијама од 27. марта. 1941. г., и својим, за Хитлера неочекиваним, свргавањем пронемачког режима у Београду, за неколико недеља одложили већ спреман план за напад на Совјетски Савез. Како је време касније показало, управо тих неколико недеља које је Немачка изгубила у нападу на Југославију, биле су потребне Хитлеру да избегне напад на Москву, у за Немце најнезгоднијем периоду великих руских мразева, који су олакшавали одбрану руске престонице.
И данас, у годинама поновних српских страдања и злочиначког затирања Србије НАТО бомбама са тзв. обогаћеним уранијумом, које и сада својим смртоносним зрачењима убијају српски народ, јединствена велесила у читавом свету, која се јавља заштитницом Србије, јесте управо Русија. И данас, када је на Косову од доласка НАТО снага срушено преко 150 српских цркава и манастира, протеранао 230 000 Срба а преко 1200 њих зверски убијено, највећу и најдиректнију помоћ српској држави и Српској цркви пружа управо руска држава и Руска православна црква. Председник Русије г. Владимир Владимирович Путин, јединствени је председник неке светске велесиле, који се отворено супроставља отимању срца Србије, Косова и Метохије. Подсетимо и на то да је управо Руски Патријарх, Његова Светост Г. Алексеј Други, јединствени првојерарх међу свим предстојатељима помесних православних цркава у свету, који је у време НАТО агресије и лично дошао у бомбама засипан главни град Србије – Београд. Ово српски народ није и нити ће икада заборавити, а председник Владимир Путин и патријарх Алексеј ће увек за Србе бити посебно близки и драги.
Све што сам досада истакао као најважније у нашој двехиљадугодишњој дружби треба увек додатно неговати и унапређивати на свим нивоима сарадње наша два братска словенска и православна народа. Најпажљивије се требају пратити и неки покушаји одређених снага у Србији које се залажу за улазак наше земље у НАТО савез, што би било потпуно погрешно и што би дубински пореметило вековима традиционално добре српско-руске односе и оцрнило образ Србије пред читавим светом и нашим светим прецима. Таквим бесмисленим и срамним покушајима треба се супроставити на свим нивоима.
Посматрајући у кратким цртама нашу многовековну историју и вишестољетне братске и пријатељске, политичке и духовне свезе, љубав Русије према Србији и српском народу, као и љубав Срба према Русији и руском народу, јесте неизмерно дубока, и за њу не треба претерано бринути. Она ће, без обзира на све историјске мене и промене, Милошћу Божијом, молитвама наших руских и српских светих предака као и нашим усрђем ка врлини, уверен сам у то, само наставити да се грана и даје своје добре плодове на свим пољима. Но, драги пријатељи, то нимало и не чуди, јер како је често говорио највећи русофил међу Србима, Митрополит Црногорски, Свети Петар Цетињски, ми Срби и наша браћа Руси смо «једновјерни, једнородни и једнокрвни народ». Нека таква свест и даље расте у нашим срцима и нека се шири и остварује кроз многобројне гране наше међусобне братске сарадње. Амин. Боже дај.

Коришћена литература:
1. Митрополит Макарије (Булгаков), Историја Руске Цркве, том I, Издање Спасо-Преображенског Валаамског манастира, Москва, 1994. г.
2. Ђоко Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, БИГЗ, Београд, 1991. г.
3. Св. Данило II, Архиепископ српски, Животи краљева и архиепископа српских, превод-Лазар Мирковић, Српска књижевна задруга, Београд, 1935. г.
4. Група аутора под редакцијом А.Н. Сахарова, Историја Русије од давнашњих времена до почетка 21. века, АСТ, Москва, 2006. г.
5. Константин Јиричек , Историја Срба, Српска књижевна задруга, Београд, 1978. г.
6. Група аутора, Српска Православна Црква 1219-1969, Споменица о 750-годишњици аутокефалности, САС СПЦ, Београд, 1969. г.
7. Владимир Ћоровић, Историја српског народа, Глас Српски-Бања Лука, Ars Libri, Београд, 1997. г.
8. Олег Николајевич Трубачов, Етногенеза и култура древних Словена, лингвистичка истраживања, Наука, Москва, 2003. г.
9. Станоје Станојевић, Историја српског народа, Издавачка Књижница Напредак, Београд, 1929. г.
10. Група аутора, Свети Петар Цетињски чудотворац и државотворац, Светигора, Цетиње, 2006. г.
11. Мита Костић, Српска насеља у Русији - Нова Србија и Славеносрбија, Београд, 1923. г.
12. Проф. др Момир Јовић, Срби пре Срба, Доротеус, Краљево, 2002. г. 13. Александар M. Петровић, Српске старине – описи и тумачења српске повеснице, Пројекат Растко - Библиотека српске културе, Нови Сад, 2002. г. www.rastko.org.yu./projekti/obzorja/pov ... arine.html
14. Борислав Пелевић, Кроз историју Косова и Метохије од VI до XXI века, Београд, 2005.
15. Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд, 1969 г.
16. Група аутора, Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, Београд, 1955.

ПРЕВОД:

Сербы и Россия.
*Часни оци*, дорогие братья и сестры, для меня большая честь сказать вам своё скромное слово на такую важную тему.
Сразу хотелось бы подчеркнуть неопровержимый исторический факт, что два наших славянских народа ещё в давние времена жили на одной территории, которая и сейчас принадлежит России. Это со своей стороны опять свидетельствует об общем происхождении русских и сербов, а также об их родстве между собой.

Поэтому наши историки иногда цитируют истолковывают(переводят?) древнегреческого географа и историка Страбона, который жил с 63 года до нашей эры по 20 год нашей эры. Страбон писал, что на территории Западной Азии(сегодняшней России) и Малой Азии жил большой народ - Сербы. Страбон даже приводит имя одного правителя по имени Облак, которого эти историки относят??(не знам шта значи убрајају) к Сербам, т. к. Страбон, говоря о народе, которым правил Облак, называет его Sirbaces vel Srbaces. Страбон также открывает, что древние сербы жили на этом пространстве целых 400 лет до тех пор, пока в одной из войн гунны не оттеснили их вглубь Европы. О вышеупомянутом сербском короле по имени Облак Страбон говорит как о сильном правителе, который около 70 года до Рождества Христова посылал помощь из 20000 воинов королю Фарнаку, правителю Босфора и северо-западной части Малой Азии.
И знаменитый Митрополит Московский Макарий Булгаков пишет в первом томе своей "Истории русской церкви" пишет, что ещё в первом веке знаменитый римский писатель и географ Плиний Старший(23-79гг. новой эры) среди остальных народов в области Кавказа упоминает и сербов. Плиний Старший в своём труде "Istoria naturalis" кроме всего прочего прямо говорит: "A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii" - Возле *Кимериjaна* проживают меотийцы, валы, сербы, зинги, псесы. То есть, целая древняя Сарматия охватывала территории от Чёрного до Азовского морей на юге, земли между двух великих рек - Волги и Дона, а также целый пояс до Кавказа и Каспийского моря. Все названный здесь территории и сегодня, к счастью(добрим делом) принадлежат братской России.
Сербский народ, как писал митрополит Макарий, на территории сегодняшней России, в древней Сарматии, то есть между Кавказом и устьем реки Волги, упоминает и выдающийся александрийский астроном, математик и географ, Птоломей Клавдий, автор знаменитой Карты мира, живший с 87 по 165 года новой эры. В своей известной Географии он пишет дословно: Μεταξυ δε των Κεραυνιοω ορεων και του Ρα ποταμου Οριναιοι και Σερβοι - между Кераунским нагорьем(?) и рекой Ра(разместились) оринеи и вали и сербы. Вообще, в исторической науке общеизвестно, что в античные времена река Волга называлась Ра.
Для нашей общей истории очень интересна и территория Закарпатья, которая когда-то давно, в 10 веке, сравнительно недолго принадлежала Киевской Руси. Одна часть этой территории под названием Бойке очень часто упоминается в сербской истории. Но многие историки связывают эту область не только с Закарпатьем, но и с некоторыми малыми и большими *региje* - регион? на территории сегодняшних Германии, Чехии или Польши, в то же время упоминая в своих исследованиях так называемую Белую Сербию, землю, на которой жили предки сегодняшних сербов(например, Владимир Ћоровић, Павел Шафарик и др.). Эта область, называвшаяся Бойке, упомянута и в труде "Об управлении империей" византийского царя и хроникера Константина Порфирогенита, жившего в 10 веке. Сербы, по словам этого византийского правителя, в начале 7 века, во время правления императора Ираклия, по его позволению пришли на Балканы именно из области Бойке. (Константин Порфирогенит пише, что область Бойке находилась между государствами турок и франков, то есть в Центральной Европе, между *Угорске и Франака*). Они населили большую часть Балкан, поселившись на территории современных центральной Сербии, Боснии и Герцеговины, Далмации южнее реки Цетины, Черногории, северной Албании, древней античной Македонии и частично Эллады.
Что же касается ранее упомянутого Закарпатья на западе сегодняшей Украины или тогдашней древней Киевской Руси, его многие европейские историки даже рассматривали как прародину (?) всех славян, а не только сербов(например, Павел Шафарик, Лев Николаевич Гумилёв и др.). То, что дополнительно привелекает внимание сербских историков на Закарпатье - это информация, что известная область под названием Бойке и сейчас существует в Закарпатье, там и сегодня можете встретить много сербских топонимов, как, например, Косово поле или река Косовска, или услышать от старых людей сохранившиеся древние народные песни, в которых поётся о Сербии, Белграде или Черногории. И исконный родной язык многих жителей Закарпатья оригинален, это не русский, не новый украинский, не польский, не чешский, не словацкий и не современный сербский. Возможно, это один из вариантов древнего общего славянского языка, с разными влияниями западного, восточного и южного славянских диалектов, который имеет много точек соприкосновения со многими современными славянскими языками, а больше всего - с сербским.
За недостатком времени для исчерпывающего изложения темы нашей самой глубокой древности этот вводный обзор прежде всего послужил мне для того, чтобы, цитируя некоторые древние исторические источники, показать неопровержимую реальность долгого сосуществования предков русского и сербского народов на территориях, которые когда-то принадлежали или сейчас принадлежат русскому государству и русскому географически-историческому кругу, что опять свидетельствует о нашей огромной близости и истинной славянской сродности.
Дальнейшая история наших народов, от частичного крещения сербов в 7 веке и значительного(полного?) в 9 веке и крещения русских в 9 и 10 веках нам известна, она не так мутна, неясна и неувереннав некоторых выводах, как древнейшая.
В шестедесятые годы девятого века, во времена русских князей Аскольда и Дира, первых правителей Киевской Руси, принявших христианство в 867 году, и, параллельно с этим, во время правления сербского князя Мутимира, за годы власти которого большой число сербов приняло христианство(около 867 года), и русский, и сербский народ практически одновременно вышли на историческую арену как зрелые и культурные народы. Хотя наши славянские государства не имели общих границ, благодаря святым братьям Кириллу и Мефодию и их святым ученикам, которые взяли южнославянское наречие за основу славянской азбуки и письма, наши народы стали ещё роднее и ближе, чем до Крещения. От тех времён и до наших дней только упрочивали(?) свою близость и никогда не имели никаких военных столкновений, зато очень часто вместе боролись за вечные идеалы Божьей Правды.
Ведомы таинственным Божьим промыслом, наши два народа не только примерно в одно время в большинстве своём приняли Христианство, но и с помощью своих Святителей, живших в один исторический период и носивших одинаковое имя - Владимир, каждый в своём роде упрочили благочестивую веру. Один, Святой Владимир Киевский, по крещению Василий, окончательно крестил русский народ в 988 г., а другой, Святой мученик Владимир, по крещению Иоанн, князь сербского Приморья и области Диоклитии, упрочил своим мученическим подвигом православную веру среди сербов. И тот, и другой святитель заменили свою *многоплодни и пролазни* жизнь на земле лучшей и вечной на Небесах почти в одно время. Святой Владимир Киевский предал свою святую душу в Божьи руки в 1015 году, а Святой сербский князь Владимир Диоклетийский, мученически пострадавший по приказу болгарского царя Владислава, в 1016 году. Таким образом, через этих современников и тёзок, двоих Святых Владимиров, русский и сербский народы ещё более духовно сблизились *у небоземним размерама*
Близость наших народов углубмлась и с приходом сербского принца Растко Неманича на Святую Гору Афонскую в 1192 году. Туда его повёл один русский монах *са Атоса*, который при дворе отца Растко, Стефана Немане, правителя, Сербии, просил милостыню для русского монастыря на Святой Горе, Не случайно, принц Растко пришёл именно в Русский Святогорский Монастырь на Афоне, где на Благовещенье в 1192 году и был пострижен в монахи, получив имя Савва. Под куполами древней русской обители он получил свои первые знания монашеской жизни, живя в послушании, посте и молитве. Святой Савва в 1219 году станет первым Архиепископом автокефальной Сербской Церкви, а в следующем 1220 году составит Сборник церковных и гражданских законов, называемый Номоканон, Законоправило или Кормчиja. Этот Номоканон под редакцией Св. Саввы Неманича, дойдя ещё в 13 веке, через разные переписывания, через Болгарию в Россию, сыграл огромную роль в истории Русской церкви и русского государства в следующие несколько веков, прежде всего - в области церковно-правовой и государственно-правовой науке и традиции.
Во время трагического монголо-татарского ига в России, которое продолжалось с 1237 по 1480 года, как значимого сербского деятеля, оставившего значительный след в духовной жизни русского народа, обязательно нужно упомянуть святогорского старца Исайю Серба, который в 1381 году перевёл на славянский язык труды Дионисия Аеропагита, чтобы в следующем 1382 году появился и русский список этого перевода. Не забудем и Митрополита Московского Св. Киприяна Цамблака, который в период с 1390 по 1406 управлял русской церковью. Хотя Митрополит Кприян в истории чаще всего называется болгарином, т.к. он был родом из Великого Трнова, столицы Болгарского царства, нельзя упустить из вида очень ясный исторический факт, что некоторый части Болгарского государства исстари населял сербский народ. Поэтому совершенно не случайно, не следовало бы удивляться, что русская Никоновская летопись прямо называет его сербом. Конечно, не можем не вспомнить и очень "плодотворного" святогорского иеромонаха Пахомия Серба, который, придя в Россию в 15 веке, кроме всего прочего написал три жития одного из величайших Русских Святых, Сергия Радонежского. А также более 30 различных сочинений. Тут главным образом - разные службы и жития некоторых русских Святителей той эпохи.
Малоизвестен и факт, что сербские цари и короли помогали России в самое тяжёлое время монголо-татарского ига. И действительно, до самого попадания Сербии в турецкое владычество в 1459 году, живя Евангелием Христовым и помня о любви к России(?), указанной святыми Сыввой и преподобным Симеоном Немањи, многие святые сербские короли и цари слали дары русскому монастырю на Святой Горе или некоторые виды помощи в саму Россию. Сохранились многие грамоты, указывающие на это, а царь сербский Душан Сильный стал ктитором русского святогорского монастыря Св. Пантелеймона. Автор древнего жития святого сербского короля Драгутина, архиепископ сербский Св. Даниил Второй, пишет об этом, что король Драгутин "много раз в русскую земля слал своих посланников с драгоценными дарами божественным церквям и монастырям, и милостыню нищим и немощным, ведь в России был его возлюбленный друг, князь Василий, и ему по достоинству оказывалась честь, посылались красивые слова и великолепные царские дары"
После частичного попадания Сербии под власть Османской империи, поражений на Марице(1371) и на Косово(1389), и её полного государственного краха в 1459 году с падением новой столицы - Смедерева, сербская земля утонула во мраке тяжёлого *агарjанског* рабства. Как раз в то время Россия объединилась вокруг великого Московского Княжества, после победы Дмитрия Донского над Мамаем на Куликовом(по-сербски - Косовом) поле в 1380 году постепенно началось освобождение от монголо-татарского ига, которое свершилось в 1480 году после победы князя Ивана Третьего в так называемом "Стоянием на реке Угре". Поэтому Россия, как единственная сильная и свободная православная страна в мире, в конце 15 века стала прибежищем многим сербам с оккупированных Балкан. Столетиями потом десятки сербских монахов из Сербии и Святой Горы на руках, в объятиях России находили слова утешения и ободрения, а также и частую материальную помощь для ограбленных и разорённых турками сербских церквей и монастырей. Для примера, так в середине 17 века, в 1653 году, в Москву ради помощи Сербской Церкви и создания союза против Турции прибыл и сам сербский патриарх Гавриил, он был очень тепло принят и царём Алексеем Михайловичем, и патриархом русским Никоном. Он провёл в России целых 6 лет, в 1655 году вместе с Русским патриархом Никоном, Антиохийским патриархом Макарием и русскими архиереями участвовал в московског Церковном Соборе. Патриарх сербский Гавриил, по благословлению патриарха Никона, при некоторых обстоятельствах заменял русского *првојерарха*. Даже в венах некоторых правителей России текла сербская кровь. Вспомним, например, первого русского царя Ивана IV Васильевича, чья бабушка по материнской линии была сербкой - Анна Глинская Якшич, дочерью сербского воеводы Стефана Якшича и внучкой воеводы Якши, родоначальника этой известной сербской семьи.
Особенно важную роль в существовании сербского народа и сербской культуры на исторической арене Россия взяла на себя после так называемого Первого большого переселения сербов с Косова, Метохии и Северной Македонии, которое произошло в 1690 году. Тогда, после неудачной австрийско-сербской войны против турок, 37000 сербских семей вместе с патриархом Сербским Арсением Третьим Чарноевичем пошли на север, покидая под натиском зверств *разуларених* турецких, албанских и татарских орд свои вековые очаги на Косово. Хотя одна большая часть сербов осталась на своих местах, терпя невиданные гонения со стороны турок, албанцев и татар, это трагическое переселение впервые за 1000 лет серьёзно изменило демографическую и национальную картину южных сербских окраин. Но даже после того великого переселения сербский народ остался преоблодающим в Косово и Метохии. Сербы, которые ушли, поневоле большей частью поселились на землях тогдашней Габзбурской монархии. Многие историки считают, что число сбежавших сербов превышало 200000, что дало Австрии возможность расселить их на кризисных пограничных с Турцией областях, организуя их в особые военные территориальные и административные единицы, именуемые "Војне Крајине". Так как многие сербские монастыри и десятки сербских церквей в Косово и других частях Сербии были уничтожены, культурная и духовная жизнь сербского народа замерла, что привело к большому недостатку церковных книг, одежды и сосудов. Положение стало особенно критическим после ещё одного неудачного сербского выступления против турок, случившегося в 1737 году. Это столкновение закончилось вторым большим переселением сербов с Косово, Метохии и Македонии. Им управлял сербский патриарх Арсений Четвёртый Йованович. После этого, ещё более трагичного, переселения, сербы из абсолютного постепенно стали лишь относительным большинством на Космете, а любимцы турецким оккупантов, шиптари , пришедшие с территории сегодняшней северной Албании, ещё шире расселились и укоренились на покинутых, сожжённых сербских землях. Если бы не было в этот период помощи матушки-России, как и сейчас сербы называют сильнейшую славянскую православную державу, положение страдающего сербского народа и ограбленной, материально разорённой Сербской Церкви было бы намного тяжелее. По объёму, сразу после двух великих переселений сербов, наставших вслед за зверствами турок над беззащитным народом, приходит ещё одно, по сути совсем другое сербское переселение - переселение в царскую Россию. Оно происходило по желанию самих сербов, главным образом в 1751-1752 годах, как ответ на упразднение *Поморишке и Потишке Војне крајине* для пограничников-сербов в Австрийском государстве. После упразднения Войних Крайина, которые венский двор потом подарил *угарском племству*, сербские пограничники остались без своих воинских привилегий и под угрозой попадания в подданское положение по отношению к недружелюбно настроенным венграм. Не желая жить в неком состоянии полурабства под чужим римско-католическим давлением, сербы обратились с мольбой к русской царице Елизавете, которая подарила им, как искусным воинам против турок, земли в южной России, на приграничном с османами и крымскими татарами поясе. Так сербы стали элитными русскими пограничниками с только одной задачей: оберегать русские земли от набегов турок и татар.
Сербам были даны и особые военно-административные единицы, находившиеся к эгу от Киева, в современной Кировоградской области. Сначала в 1751 году создана Новая Сербия, а в следующем 1752 году - и вторая сербская военно-административная область, названная Славяносербия.
Вспомним и сведения о том, что и раньше, до этих больших переселений сербов в Россию, ещё в правление царя Петра Великого, но в значительно меньшем количестве, часть сербов из Австрии переселились в Россию. Из этих сербов позже, во времена русской царицы Анны, сформирован, по храбрости и военному искусству, известный Сербский гусарский полк. И сегодня, 280 спустя, отдельные семьи в Малороссии помнят о своих сербских корнях, а многие места носят сербские названия, что свидетельствует о немалом сербском присутствии в истории тогдашней России.
Особенно большую заботу и разнообразную помощь, как военную и дипломатическую, так и духовную и культурную, Россия оказывала маленькому островку сербской государственной свободы, который звался Черногория. Начиная от Митрополита Даниила Петровича Негоша, который в 1711 году стал союзником Петра Великого и всего Русского Царства в борьбе против турок, и заканчивая черногорским королём Николая Первого Петровича, Черногория принимала участие во всех войнах России против Турции. Особенно интересно, что сербы Черногории совершенно добровольно, без просьб Святого царя Николая II участвовали и в войне с Японией(1904-05 года). В этой, к сожалению, для России неудачной войне черногорский серб Александр Сайичич, *перjaник* короля Черногории Николая Петровича, показал себя храбрейшим воином. Он в личном единоборстве победил первого самурая Японии, за что получил высокие почести и награды от русского царя Николая II Романова.
Но величайшим русофилом в истории Сербии, а, значит, и в истории Черногории, был, вне всяких сомнений Святитель Петр Первый Петрович Негош, Митрополит Черногорский, Приморский и Скендерийский. Этот знаменитый правитель Черногории и великий чудотворец, пророк и законодатель - уникальная личность в истории русско-сербских отношений. Получивший образование в Петербурге во время правления Екатерины Великой, молившийся под куполами Александро-Невской Лавры, Святой Петр Цетиньский с младых ногтей впитал в свою молодую и чистую душу неизмеримую любовь к России. В этой любви он ушёл далеко вперёд всех. Об этом свидетельствует следующий факт. Именно, когда, уже будучи правителем и митрополитом Черногории, в начале 19 века Св. Петр со своими сербами воевал против Наполеона на Приморье как союзник Александра Первого, в 1807 году он предложил интересный политический план. В том документе и предложении русскому царю Александру Первому Романову, Св. Петр Цетиньский просил царя после победы над Наполеоном на сербском Приморье поддержать его в восстановлении Славяно-Сербского царства. Взамен Св. Петр письменно заверил царя, что если царь поддержит его, то он отречётся от светской власти и передаст её царю Александру, который стал бы царём обновлённого сербского царства. В качестве столицы Святой Петр предложил приморский город Дубровник. Так как Александр жил в далёком Петербурге, Митрополит Черногорский предложил ему послать в Дубровник своего наместника, который должен был быть русским и который носил бы титул президента Славяно-Сербского царства. К сожалению, из-за простеста всех западных союзников России, особенно - Австрии, этот план Святого Петра Цетиньского об объединении Сербского и Русского царств под управлением царской династии Романовых не мог быть принят царём Александром. Свою неизмеримую любовь к России Св. Петр осветил и в 1830 году, в своем предсмертном завещании, где завещал сербскому народу Черногории хранить вечную верность Православной России и Русскому Царю, пригрозив страшным проклятием каждому, кто будет действовать против России или против верности ей и её императору.
Царская Россия непосредственно помогала и большому сербскому восстанию 1804 года, которое подготовил против турок родоначальник сербской династии Карагеоргиевичей, Кара Георгий Петрович. Для примера, одной из самых известных и величайших битв во всём восстании была битва у Варварины(6 сентября 1810 года), в которой значительную роль сыграли и русские воины, посланные в помощь сербам со стороны царя Александра Первого Романова. В этом бою ими предводительствовал граф Орурк. В этом жестоком столкновении, в котором объединённые русско-сербские военные формирования разбили многочисленное турецкое войско, свои жизни за свободу Сербии положили и многие русские. Только из-за прихода французов в Москву в 1812 году и страха за судьбу России не явилась ещё большая русская помощь этому сербскому восстанию, которое пошатнуло фундамент османской власти на Балканах. Но Россия не остановилась на этом, она и позже почти постоянно оказывала военную и дипломатическую помощь сербскому народу в борьбе против турок с одной стороны и частого недовольства Запада стремлением народов Балкан к освобождению - с другой. Поэтому симпатии к русским у сербского народа в течение всего 19 века значительно возросли.
Нужно подчеркнуть и решающую роль России в получении автономии сербским государством и сербской Церковью в 1830-31 годах. Если бы не постоянное и упорное дипломатическое давоение России на Турцию и *Цариградску* патриархию, тяжело бы было сербам получить свою государственную и духовную автономию.
Однако, самое значительное место в молитвенном(?) и историческом *пампењу* сербского народа принадлежит последнему русскому царю, Святому Мученику Николаю II Романову и его пострадавшей святой семье. Этот огромный *христољубац* по праву назван защитником православных народов Балкан. Не было ни одного исторического момента во время его правления, когда он не оказал посильную помощь и заботу балканским христианам в их отчаянном положении под турецкими оковами. Он был почти единственным европейским правителем, который в первой балканской войне 1912 года встал на открытую защиту балканских христианских народов, объединившихся против турецких оккупантов и освободивших весь Балканский полуостров от пятивековой османской тирании. И в 1914 году русский царь Николай и русский народ сразу энергично встали на защиту Сербии от военного нападения агрессивной Австро-Венгерской империи. Не согласившись на то, чтобы такой маленький народ, как сербы, был проглочен Центральными державами, Россия встала за балканскую сестру - Сербию.
Так и началась Первая Мировая, во время которой и сам Св. Царь Николай II со всей своей семьёй мученически погибнет в вихре большевистской революции. Сербский народ был удостоен чести укрыть 10000 православных русских, избегших антихристианского большевистского террора. Так сербы хоть немного отплатили царю-мученику и всей России, но этот долг почти невозможно полностью вернуть. Но православные сербы не забыли и никогда не забудут царя Николая Второго и его жертву за Сербию.
Как только маленький пример того, что любовь к нему ещё живёт, может послужить тот факт, что в течение 2006 года два новых сербских храма полностью или частично посвящены Святым царским новомученикам.
Волна русской эмиграции, которая по какому-то Божьему промыслу захлестнула Сербию и всю Югославию, освежила нашу землю и дала всему сербскому обществу новое воодушевление и новую силу. *Десеткована* войной сербская интеллигенция нашла в русских профессорах университетов, врачах, архитекторах, историках, юристах, педагогах своих новых учителей, образец *светског реномеа*. Не забудем и то, что именно в Сербии, в Сремских Карловцах, основана и Русская зарубежная церковь(1922) во главе с Митрополитом Антонием Храповицким. Вспомним хотя бы такое духовное чудо, как святой владыка Иван Максимович Шангайский и Сан-Францисканский. Этот мудрый и удивительно добрый русский с древними сербскими корнями, которого многие называют величайшим святителем и чудотворцем 20 века и который закончим теологический факультет в Сербии, а одно время преподавал и в Битольской богословии СПЦ, оставил за собой глубокий след в духовной жизни не только нашего народа, но и всего современного мира. Если бы не было этой неизмеримо важной для Сербии и сербской церкви русской помощи, вряд ли Сербия знала бы о *исихизам* или женское монашество, которое принесли русские монахи, или о полной и всемирной известной "Истории Византии", написанной знаменитым русским эмигрантом в Сербии Георгием Острогорским.
Сербы и русские как в Первой, так и во Второй мирорых войнах были на одной стороне огненной линии, которая с 1941 года была открыта против наци-фашистской коалиции Германии и Италии. Весной 41 сербский народ оказал русскому народу по-настоящему большую услугу и помощь, ведь сербы белградскими демонстрациями 27 марта 41 и своим, неожиданным для Гитлера, свержением пронемецкого режима в Белграде на несколько недель отложили уже готовый план нападения на СССР. Как показало время, как раз те несколько недель, которые Германия потеряля в нападении на Югославию, были нужны для того, чтобы Гитлеру не удался поход на Москву во время самых больших русских морозов, которые помогали обороне русской столицы.
И сегодня, в годы новых сербских страданий и преступного *затираньа* Сербии натовскими бомбами с так называемым обогащённым ураном, которые и сейчас своим смертоносным излучением убивают сербский народ, единственная сила во всём мире, которая является защитницей Сербии - это Россия. И сегодня, когда на Косово после ухода сил НАТО разрушено более 150 сербских церквей и монастырей, 230000 сербов изгнаны, а более 1200 из них зверски убиты, величайшую и самую непосредственную помощь сербскому государству и Сербской Церкви оказывает именно Россия и РПЦ. Президент России Владимир Владимирович Путин - единственный президент, который откровенно протестует против отнимания сердца Сербии, Косово и Метохии. Вспомним и о том, что как раз Русский Патриарх, Его Святейшество Алексий Второй, - единственный *првоjeрарх* среди всех представителей православной церкви в мире, который во время НАТОвской агрессии лично приехал в забросанный бомбами главный город Сербии - Белград. Этого сербский народ не забудет никогда, а президент Путин и патриарх Алексий всегда будут близкими и дорогими сербам.
Всё, что я сейчас подчеркнул как наиважнейшее в нашей двухтысячелетней дружбе, надо всегда культивировать, развивать и расширять сотрудничество двух наших братских славянских и православных народов на всех уровнях. Надо внимательней следить и за выпадами определённых сил в Сербии, которые стоят за вступление нашей страны в НАТО, что было бы совершенно неправильно и что бы глубоко нарушило вековые традиционно добрые русско-сербские отношения и очернило бы Сербию перед всем миром и нашими святыми предками. Таким бессмысленным и позорным попыткам надо противостоять на всех уровнях.
Если смотреть в общих чертах на нашу многовековую историю, вековые братские и приятельские, политические и духовные связи, любовь России к Сербии и сербскому народу и любовь сербов к России и русскому народу бесконечно глубоки, и за эту любовь не нужно сильно беспокоиться. Она, независимо от всех исторических перемен, Божьей милостью, молитвами наших русских и сербских святых предком, как и нашим *усрђем * к достоинству, будет только
дальше тянуть свои ветви и давать свои добрые плоды на любом поле, я уверен в этом. Но, дорогие друзья, это ничуть не странно, ведь, как часто повторял величайший русофил среди сербов, Митрополит Черногорский, Святой Петр Цетиньский, мы, сербы, и наши братья русские - это народ с одной верой, одним родом, одной кровью. Пусть это сознание и дальше растёт в наших сердцах и реализуется через многочисленные стороны нашего взаимного братского сотрудничества. Аминь. Боже дај.


www.youtube.com/watch?v=pREyk1mNP_0 - руска песма - за српски народ
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Валера
Војвода
Војвода
 
Порука: 6585
Приступио: сеп 2005
Место: =РУСИJА=Москва=

Re: Серби и Руси - един народ

Порука Валера 17.1.2010. 11:24

Спасибо Ружица за обзорную статью о сербско-русских отношения за огромный исторический период. Могу сказать, что в России (в школах, институтах, университетах) не знают об этих исторических фактах 99,999 % учеников и студентов. К сожалению, отстуствие знаний подлинной истории сербско-русских отношений формирует менталитет сегодняшней России, который деградирует с каждым годом. Сегодняшняя академическая историческая наука базируется на западной факторологии и прозападной интерпретации русской истории, главной целью, которой является манипулирование общественным сознанием. Надеюсь, что на таких, неподцензурных форумах люди смогут познакомиться с подлинной историей.
Не слышал, что когда-то в истории русские жили рядом с сербами............... :D
Буди Србин! Пиши Ћирилицом!
Господе, помилуј, сачувај, спаси и заштити благодаћу Твојом јунаке србске Радована и Ратка! Господе благослови, заштити и спаси нас верне слуге Твоје!
Амин!
Востани, Сербије! Давно си заспала,
У мраку лежала; сада се пробуди,
И Сербље возбуди!
Владица
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 97
Приступио: нов 2008
Место: Москва

Re: Серби и Руси - един народ

Порука Владица 17.1.2010. 13:09

Аватар
Валера
Војвода
Војвода
 
Порука: 6585
Приступио: сеп 2005
Место: =РУСИJА=Москва=

Re: Серби и Руси - един народ

Порука Валера 17.1.2010. 14:00

Буди Србин! Пиши Ћирилицом!
Господе, помилуј, сачувај, спаси и заштити благодаћу Твојом јунаке србске Радована и Ратка! Господе благослови, заштити и спаси нас верне слуге Твоје!
Амин!
Востани, Сербије! Давно си заспала,
У мраку лежала; сада се пробуди,
И Сербље возбуди!
Аватар
Феодор Андреев
Четник-почетник
Четник-почетник
 
Порука: 3
Приступио: јан 2010
Место: Санкт-Петербург, Россия

Re: Серби и Руси - един народ

Порука Феодор Андреев 26.1.2010. 10:33

Дорогие братья и сестры сербы! Я очень рад, что есть такой форум. Извините, я не говорю по-сербски, но очень хотел бы познакомиться с сербскими друзьями.
Пишите, буду ждать!
Люблю вас!
Испокон веков
Граничит с Богом
Моя светлая Русь
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Серби и Руси - един народ

Порука Ruzica 26.1.2010. 15:24

[б]Добро пожаловать на наш форум! [/б]
Нет проблем вы не знаете, СЕРБИИ ... Я понимаю, вы хорошо ... при попытке преведес через Гоогле!


[аттачмент=0]Са митинга....јпг[/аттачмент]
Приложени фајлови
Sa mitinga....jpg
са једног митинга....
Sa mitinga....jpg (14.79 КиБ) Прегледано 4616 пута
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Феодор Андреев
Четник-почетник
Четник-почетник
 
Порука: 3
Приступио: јан 2010
Место: Санкт-Петербург, Россия

Re: Серби и Руси - един народ

Порука Феодор Андреев 26.1.2010. 21:37

Спаси Господи!
Испокон веков
Граничит с Богом
Моя светлая Русь
ПретходнаСледећа

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 1 гост