Зашто су православни народи осуђени на овоземаљску патњу?

[Ружица]

У овом серијалу већ смо писали о Куликовској бици и благоверном кнезу Димитрију Донском, који је и канонизовани светитељ РПЦ.
Овај велики војсковођа сматрао је инока Свето-Тројичке обитељи Александра Пересвета за најзнаменитијег хероја Куликовске битке. После битке Димитрије Донски је обилазио Велико Поље заливено руском крвљу и испуњено телесима његових драгих сабораца. Када је угледао тело монаха Пересвета, Димитриј је рекао: “Погледајте браћо зачетника ваше победе, јер тај Александар Пересвет, наш помоћник, добио је благослов (заједно са иноком Андрејом Ослабом) од игумана Сергија и победио је великог, силног и злог Татарина, од кога би многи од нас испили смртну чашу”. Потом је Велики кнез отишао да заблагодари и “игуману све Русије” – преподобном Сергију Радоњешком, који га је дочекао речима: “Радуј се, господине Велики кнеже, нек се весели твоје христољубиво војинство!” Велики кнез је одговорио: “Твој оружник оче, победио је сличног себи. А да није било њега оче, многи хришћани би од тог Татарина испили горку чашу!”

Тада је игуман одслужио панихиду за све погинуле и од тада до данас, у свим руским црквама се сваке године обележава Димитријевска родитељска субота као дан сећања на изгинуло православно војинство у Куликовској бици. Православни витезови Александе, Андреје, Димитрије и сви остали витезови Куликовске битке – молите Бога за нас.

(наставићу...)

[Ружица]

Руске војсковође из Другог светског рата, такође не могу да се изузму изван Промислитељске заштите. Још увек је актуелан светски тренд пљувања по Стаљину, како би се обезвредила сјајна победа руског војинства над тадашњом Европском Унијом у Другом светском рату и како би се извршила ревизија историје.
Како се жртве проглашавају убицама и како се агресор проглашава миротворцем, показује пример “Хашког трибунала за суђење Србима” (израз Предрага Драгића Кијука).

Међутим, волели ми Стаљина или не, ако покушамо да на ствар гледамо духовним очима, једна ствар у вези са њим је очигледна - он се у критичним тренуцима руске и светске историје није противио Промисли Господњој и није се понашао као његови богоборачки претходници Лењин и Троцки. Прекинут је прогон РПЦ, “Тихоновска струја” је поново преузела црквено кормило из руку јеретичких “обновљенаца”, враћена су многа знамења Царске Русије (чак и орден Александра Невског), а дозвољена су и свештенодејства чак и у војним јединицама (многе светиње и чудотворне иконе учествовале су у борбеним дејствима и одбрани Москве, Стаљинграда и Лењинграда). На своју иницијативу, Стаљин је 1943. године организовао сусрет са три угледна архијереја РПЦ. И Господ и Пречиста Мајка Божија као усрдна Заступница Русије пред Својим Сином, нису дозволили пропаст Русије.

Као и током читаве руске историје, у најкритичнијим тренуцима Господ као да шаље изузетне витезове, који поведу војску и народ до победе. Главни руски војсковођа у великој победи руског народа над нацизмом, био је Георгије Константинович Жуков. И у безбожним временима, Жуков је успео да сачува срце и душу православног хришћанина. И нацистичка аждаја је убијена, заступништвом светог Георгија, небеског покровитеља Георгија Жукова и његове Отаџбине Русије, на чијем грбу стоји свети Ђорђе са копљем које убија аждају. У свих пет грандиозних битака руског војинства у Другом Светском рату (Москва, Стаљинград, Лењинград, Курск, Берлин), Жуков је практично преузимао улогу главнокомандујућег. И управо на његов имендан, на дан Светог Георгија, 6. маја 1945. године, руски војници на зграду Рајхстага каче своју заставу. Вероватно најграндиознијом војном парадом у историји човечанства, “Парадом победе”, командовао је маршал К. К. Рокосовски, а параду је примио Георгиј Жуков. Та Парада одржана је 22. јуна 1945. године, на Свету Тројицу, један од три највећа празника православних хришћана. Неко ће рећи да су ово све случајности. Али, ко верује у случајности, не верује у Бога. Ја не верујем у случајности. Одмах после Параде, Стаљин зове Жукова и каже му: ”Док смо ми све немачке војнике и официре разоружали и упутили у логор за војне заробљенике, Енглези су сачували немачку војску у пуној борбеној готовости и успостављају сарадњу са њима. <…> Ја мислим – продужио је Врховни – да Енглези намеравају да сачувају немачку војску, како би је касније искористили. А то представља директно кршење споразума који су постигли председници влада о хитном распуштању немачке војске…”.[2]После овог сусрета, Стаљин шаље Жукова у Берлин на састанак са војним врхом западних земаља “савезница”. Навешћу још једну епизоду из ове књиге успомена маршала Жукова, као илустрацију одважности руског маршала и као илустрацију јединог језика који разумеју представници западне цивилизације. И тако, код маршала Жукова у Берлин долази генерал Ајзенхауер са својом многобројном свитом, у којој је био и командант стратешке авијације САД К. Спатс. После куртоазних поздрава, генерал Ајзенхауер је прешао на ствар и рекао: - Ми морамо да се договоримо око читавог низа питања, везаних за стварање Контролног савета и обезбеђења комуникација на земљи кроз совјетску зону у Берлин, за персонал САД, Енлеске и Француске. На то је Жуков одговорио Азенхауеру следећим речима: - Очигледно је потребно договорити се не само о комуникацијама на земљи, него и решити питања распореда летова за Берлин америчке и енглеске авијације, преко совјетске зоне. На ове речи, наслонивши се ноншалантно на наслоњач столице, амерички генерал Спатс је дрско добацио: - Америчка авијација је свуда летела и летеће и убудуће без икаквих ограничења.
На овај безобразлук, Жуков је одмах одсечним гласом одговорио: –Преко совјетске зоне ваша авијација неће летети без ограничења. Летећете само у ваздушним коридорима које ћемо ми одредити.[3]Спатс је пребледео а Ајзенхауер је био принуђен да чупа кестење из ватре, знајући да руски маршал стоји иза сваке своје речи.

(наставићу...)

[Ружица]

Архимандрит Тихон (Шевкунов) написао је:
“Жукова можемо назвати последњим истинским руским генералом. Било је и после њега људи у војној униформи, било је, наравно, и генерала, но – он је последњи који је чинио оно што је од њега очекивао Бог, народ и његова савест”. Слава великом руском маршалу Георгију, победнику у свим великим биткама руског војинства против нацистичке немани и непоколебљивом браниоцу интереса Отаџбине и после ослобођења."

Тешко је само и побројати а не још и описати многобројне богобојажљиве, а истовремено и неустрашиве војсковође руске. Али и ово мало примера потврђују истините речи новоканонизованог српског светитеља Јустина Ћелијског, који каже:
“Тајна и сила Русије лежи у Православљу. У томе је и тајна и сила читавог православног словенства”.

Због тога и наводимо ове светле примере, јер патриотизам се не рађа, патриотизам се и негује, патриотизам се и усађује.

(наставићу...)

[Ружица]

И ми Срби имамо толико светлих примера витештва српског православног војинства, али на жалост, на српским телевизијама нема серијала о Душану Силном, Милошу, Лазару, Карађорђу,... и осталим српским витезовима, него српска деца одрастају уз серије о турском султану Сулејману. Да не би често цитирали Нушићеве стихове.:

“У Србији прилике су такве,
бабе славе, презиру јунаке,
српска децо, не гините џабе,
него и ви постаните бабе“,

Треба да подсећамо нашу децу на овакве светле примере витештва православног војинства. Јер, као што рекосмо на почетку текста, мир нам се баш не смеши, а ако издамо сећање на наше велике претке, издаћемо и своју Отаџбину и своју историју и свој крстоносни народ.

Уосталом, Христос није ни дошао на земљу да донесе мир него мач. Мач који раздваја Истину од лажи. А док је Истина на нашој страни, ми нисмо ненаоружани и дужни смо за Истину, ако треба и ратовати.

Вјечнаја памјат свим православним хришћанима Свете Русије и Небеске Србије, пострадалим за Православну веру!

[1] История России. Суворов. Москва, 2003. С. 30.
[2] Жуков Г.К. Воспоминания и размишления. Москва, 1987. Т. 3. С. 295.
[3] Исто. С.. 298.
Извор: http://srb.fondsk.ru/news/2013/01/17/ri ... nstvo.html
Ранко ГОЈКОВИЋ

http://www.srpska.ru/article.php?nid=20217&sq=&crypt=

[peconi]

Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу. Усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање Лица Твога весели све од века свете Твоје.
Даруј им Царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и животборним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Амин.

[-Цар Душан-]

Има више разлога, а ја ћу рећи само неколико:
-Зато што улазе у предбрачне односе (блудниче и курвају се).
-Зато што се диве идолима овога света (певачима, спортистима, глумцима, порно звездама).
-Зато што не пазе на своје физичко здравље и на тело које им је Бог дао на дар (конзумирају ђубре).

[Новаков Грујица]

Није земаљска патња екслузивно право православних народа.

[Ружица]

Поставићу линк који сам синоћ поставила код Српских четника...али пре линка само неколико уводних реченица - испаштамо (мислим сад на србски народ јер смо грешни...и то много...):

Драго браћо и сестре, Срби и Србкиње,
Поодавно размишљам зашто Срби не успевају да се уједине, да се сложе... сви то проклемујемо само на речима. Делима не потврђујемо. Ни у неком ранијем периоду, посебно не данас...
Навешћу један цитат: „ Наша држава је већ престарила... и мора да падне. Не пада она због старости временске, него због отрова који је узимала у се и нагомилавала у себи. Тај отров овештао ју је и смежурао као старицу...да би се наш народ душевно спасао, држава наша мора пропасти...
Касније...наићи ће страх, сиромаштво и туга – то троје што одбија душе људске од земље и привлачи их небесима. Народ ће се осећати у својој кући као у туђини и тражиће домовину на небесима, опраће своју душу од земље и ослободити се од грубе телесности гојене духом природним и духом адским...“

Да ли смо то доживели...? Питам се колико смо грешни? Зашто смо подељени и раздељени не само по „републикама“ већ и у нашим душама...мислима, вери...
Да ли нас прати Лазарева клетва???
Нажалост, не само клетва...
Да ли се у манастиру Раваница, Лазаревој задужбини чувају мошти Светог Лазара? У целости?
Нажалост, не.
Зашто о томе није проговорио неко за време србске кнежевине, краљевине, за оно што је постала Србија после Другог рата... да не говорим...
Зашто данас о томе нико не говори, не пише, не истражује???
Ко? Они који су били на власти јуче и ови данас о томе не да не причају, него и не знају... а Косово и Метохију тако олако „трампе“ за лажна обећања Великих светских лажова!

Они не маре за мошти Светог Кнеза, они не знају да је на Косову и Метохији: Живи србски крст, односно темељ тог Крста од Бога дат...Просторни крст:

линк: http://cetnici.rs/clanci/%D0%B7%D0%B0%D ... %BD%D0%B8/

[Ружица]

Не знам да ли ће прилог, односно линк који ћу поставити одговорити на постављено питање (тема) али...
ДРЕВНА РУСИЈА
http://boltai.com/g/fotolub/topics/4321 ... 3056605564

[Раде Дерикоња]

[Volim bajke]

[Раде Дерикоња]

Од 1903.године је проклетство због убиства миропомазаника и његове жене ( краљице) а од 1924.године због верског отпадништва...

[Jovan-Vladimir]

Нисам сигуран да су се Обреновићи миропомазивали, чини ми се да су они само преузимали функцију шефа државе чија је титула била краљ. Једини за којег се поуздано зна да је миропомазан после средњевековног периода је краљ Петар .А.

Монархија је или сакрална или није монархија уопште. Задње сакралне монархије су постојале у средњем веку, све што је уследило после тога се може оквалификовати као бирократизоване буржујске аутократије, што са истинском сакралном монархијом благе везе нема. У том смислу је прича о проклетсву због скидања главе помазаницима на нивоу Миље Вујановић-Регулус.

[Раде Дерикоња]

Који је то краљ "Петар А."?..
Што се тиче мученичког брачног пара Обреновића, они јесу миропомазани, поготово сам сигуран за Краља Александра да се то обавило у манастиру Жича а за Драгињу нисам сигуран, проверићу.
Убијени су уз сатански ритуал завереничко-издајничке групације међу србским (?) официрима и ту је чак двострука анатема: ем што су убијени без икаквог патриотског разлога, ем што су то урадили издајници зарад туђих интереса.
И то је само почетак нашег великог страдања а касније се наставило због осталих непокајаних грехова народних, да би кулминацију достигло задњих година због јереси екуменизма (тешко богоиздајство Цркве и народа) и осталих страшних грехова (абортус, итд.итд.).

(А и не можемо поредити монархију из средњег века и из новијег доба, наравно да ту има неких разлика што је и нормално).

[SMUK]