srpskinacionalisti.com

Хајде да видимо шта се то дешава. Почнимо од највећег православног народа: Руса.

1. Руси - највећи православни народ на свету и један од највећих народа на свету уопште. Од када знају за себе, живе у сиромаштву, гладују, муче се да би преживели. У доба царева сељаци и кметови су умирали масовно од болести, глади и зиме. Русију су после упропастили јеврејски белосветски бандити, манијаци и људске наказе попут Бронштајна, Лењина, Ђержињског, Радека, Јехуде и сличних паликућа и рушитеља цркава. После стаљинистичко/брежњевско/андроповског сивила долази нова генерација гробара Мајке Русије у лицу ноторног алкохоличара Јељцина и издајничке губе Горбачова. После долази Путин заједно са Медведевим, но веома је дискутабилно да ли су они прави спасиоци Русије. Време ће показати.
2. Срби и све српске земље (Црна Гора, РС, РСК, Македонија) - Наш народ је стравично страдао и за време турско-хабзбуршког ропства а нарочито после ослобођења. Два балканска рата, Први св. рат, албанска голгота, геноцид у ендехазији, Недићевој Србији, Космету под управом Италије, Бачкој, Македонији, братоубилачки ратови, титоистичке чистке, Отаџбински рат, НАТО агресије 1995. и 1999. године, погроми на Космету, геноцидне и људождерске владе од 2000. године...и птицама је на грани јасно. Што је најгоре, ми сваки дан тонемо све дубље и дубље.
3. Грци и све грчке земље (Кипар и делови Мале Азије) - Слично нама, Грци су доживели бројне погроме од стране Турака у протеклих 500 година (пропаст Мегали идеје). Сада, после скоро пола века живота на високој нози, на ивици су банкрота. Присиљени су да продају странцима острва да би отплатили своје велике дугове. Но, прети им потенцијална опасност од поновне турске окупације (не дај Боже). Све у свему, неизвесно.
4. Украјина и Бугарска - Обе земље имају ужасну демографију (најнижи природни прираштаји на свету, одлив мозгова, бекство из села у градове), девастирану привреду и војску, стравичне размере корупције и организованог криминала - упркос огромним природним богатствима (ово посебно важи за Украјину). Замислите само, земља која има непрегледна житна поља, рудна богатства, хидроенергију, туристички потенцијал - Црно море, Крим, Карпате, још од 90-их година нонстоп гладује, рестрикције су трајале безмало свих 24 сата сваког дана. Уз то су још јаке политичке нестабилности, верске, језичке и идеолошке поделе и несугласице између запада и истока те државе.
5. Белорусија - Иако је, под Лукашенковом влашћу, Белорусија најстабилнија православна земља, нацистички геноцид који је прогутао 1/3 популације те земље, као и чернобиљска катастрофа 1986. године, узимају свој данак. Мноштво становништва на истоку и југу те земље болује од малигних болештина и тумора.
6. Румунија - Та средњоевропско-балканска држава и једина Србији суседна држава која НИКАД нија била непријатељ Србије је од вајкада била појам за беду и неимаштину. Почетком 2000-их, било је назнака економског успона те земље, али је светска криза враћа постепено у такорећи камено доба. Осим тога, становништво константно бежи трбухом за крухом у Италију, Шпанију, Немачку, Британију, па чак и у Србију. Осим тога, природни прираштај самих Румуна је јако слаб, а наталитет поправљају углавном Цигани.
7. Молдавија - Та земља је такорећи слепо црево Европе. Најбеднија земља у Европи, са БДП-ом на нивоу изразито бедних земаља попут мале тибетанске монархије Бутана, најмлађе државе на свету Јужног Судана, Гане или мале острвске државице Кирибати. Ситуација је таква да је држава подељена на 3 дела: Молдавију, Гагаузију насељену туркофоним и грчким живљем и црну рупу Придњестровље, слично као рецимо Сомалија или Либија после зверског убиства пуковника Гадафија.
Ова земља (њен највећи део) је познат по глади, белом робљу, деци који живе без родитеља јер исти раде у иностранству, а има јако плодну земљу, погодну за воћарство, виноградарство и повртларство.
Што се тиче Придњестровља, ситуација је у длаку иста као на Космету под окупацијом јудеоамеричких тирана и шиптарских бандита. Трговина људима, наркоманија и незапосленост цвета, мафија се међусобно убија и треби сваки дан, ничу виле богаташа поред кућа сиромаха, бензинске пумпе су на сваком ћошку. Једном речју, тамо влада црно црнило.
8. Јерменија и Грузија - Те две мале кавкаске републике деле много штошта. Привреда је скроз девастирана, политичка нестабилност једе ове државе од 90-их па надаље скоро без престанка. Некада богата пољопривредна производња је сведена на ниво екстензивне пољопривреде (отприлике као у земљама Средње Азије, Авганистану или Албанији), што се посебно односи на Јерменију, која је протеклих година константно међу 30 најнеухрањенијих земаља на свету.
Историја ових земаља је јако бурна и потресна, посебно јерменска. Обе земље су имале државе још од самих почетака цивилизације. Касније су припојене Руском царству.
На почетку 20. века (најкрвавијег века у историји човечанства) Јермени су доживели стравичан геноцид. Геноцидна Османлијска империја је уз здушну помоћ својих верних слугу, курдских паравојних формација - Пашманги, побила или прогнала са својих вечних огњишта 2 000 000 припадника овог народа. Они, заједно са Србима и Јеврејима, су народ који је највише страдао сразмерно са бројем становништва. Што се тиче Грузије, они су увучени у бесмислени рат са Русијом, у коме су због сопствене мегаломаније и глупости, изгубили 1/3 територије (Абхазију са градовима Сухумијем, Потијем и Очамчиријем и Јужну Осетију са Цхинвалијем).
9. Етиопија - Једна од најсиромашнијих земаља Африке, а уједно и света. Милиони људи сваке године умиру од глади и суше. Иако је земља јако плодна (вулканског порекла), честе најезде суше и скакаваца уништавају летину, а мува це-це је права ноћна мора за сточарство. Њима дефинитивно нема помоћи, јер је то цикличан процес.

То је био преглед јада и чемера који од давнина мори православни свет. Има ли излаза? Шта ви мислите?

Шта ми мислимо? Па ево, ја мислим да су заиста осуђени на патњу и то још при прављењу хришћанске религије - таква им је улога дата! Другима је дато да буду "вукови", тзв.православцима да буду "јагњад" за клање! И, то се испуњава вековима као што сви можемо да видимо! Онај ко је те улоге поделио, хтео је да хришћанство буде "јабука раздора" међу људима у целом свету, а да се творци овакве "религије" окористе и да владају (што им и полази за руком већ две хиљаде година). Касније је направљена још ригиднија и искључивија исламска религија са истим циљем!Страдање народа који су "православци" почело је примањем хришћанства!Погледајмо споменике античке Грчке - највећег развоја науке, мисли, уметности... затим - предхришћанске Русије: људи су живели у складу са природом, срећни.. сукобљавали се само са племенима који су долазили у пљачкашке походе.... Тада је почело наметање кривице, греха, самокажњавање.... и то само код православаца - други су изузети као одабрани(???) - пре бих рекла самоодабрани ! Тако стоје ствари за оне који не желе да се обмањују, за друге то је "Божије допуштење" - шта год то значило!

...

Стварно, не знам! Не знам чак ни о чему причаш - први пут чујем за ове писце...... Моје постове можеш назвати како те воља, шта могу.... мишљења нам се не поклапају. Мени, рецимо, твоја писанија (боље рећи наводи и цитати из разних хришћанских књига) неодољиво личе на цитате из Талмуда - бар оно што се зна у јавности! Сва писанија света нису битна - важно је шта се догађа и како се догађаји оправдавају, односно тумаче. Не узбуђ се превише због мојих постова - прати догађаје!

Не сећам се детаља из књиге. У сећању ми је остао утисак неке "анти-библије" да се тако изразим. Мораћу да је пронађем да зимус прочитам поново, пошто имам мање пољских радова. У сваком случају, онај који крититкује "старо", мора имати аргументе у догађајима, као што свака теорија себе потврђује или оповргава у догађајима. Саме теорије, идеје, размишљања....морају имати потврду у пракси иначе - не вреде много. Све је у почетку јерес, а на крају догма - од моде па надаље...

Зашто ти је то чудно? Не помињу га ни Срби ! Стиде се предака, косовског боја, јунака, витеза....стиде се свог језика, имена... свега што је српско! Обожавају Сулемане Величанствене (кажу ми да је врло поучна серија), хрватске серије, филмове домаћих наказа који зарађују пљујући по борби људи за голи живот.... деца у школи не уче ништа из српске историје и то мало што пише у "уџбеницима" - су монструозне лажи! Ко се побунио због тога? Ко је тражио смену министра просвете, ону црногорску протуву? Да ли су родитељи организовали неки протест против лажи којима трују њихову децу ? Где су метузалеми их САНУ, СПЦ ?? Баве се својојм комерцијалом, а траже поштовање и уважавање ! Зашто бисмо се љутили на неког Бен Класена? Зашто о томе да говоре странци, када нама није важно? Српски национализам се свео на пљување по политичким и верским неистомишљеницима и "искључивањем" из српског етничког тела сваког Србина се не уклапа у ко-зна-све-које критеријуме! Ко не може да види ове монструозне подвале, ове наказне и накарадне подметачине намењене Србима кроз целу историју - тај нека се убије, јер НЕМА МОЗГА !

Мислим да је на овој теми добро поставити линк који следи... с обзиром да је подужи, даћу га у наставцима. Православни - страдају. али и ПОБЕЂУЈУ!!!

pravoslavni ratnik....jpg (7.42 КиБ) Прегледано 25151 пута

Небројени су примери испољавања српског војничког генија током читаве наше крстоносне историје. У временима која нам не уливају наду да се нова велика страдања могу избећи без рата, добро би било да неки зналац мало више пажње посвети српском православном војинству кроз векове. Без познавања наше славне историје, без знања духовних вредности којима су се надимале јуначке груди српских витезова током векова, тешко ћемо дочекати бољу власт од оне којој је “пут у ЕУ питање здравог разума”. Читава српска историја представљала је управо нешто супротно томе, представљала је борбу против злодуха који данас царује том истом Европском Унијом.

Генерално гледано, историја Србије је на неки начин и историја Русије у малом. Српски читалац зна за своје многобројне јунаке на бојном пољу, сигурно је чуо и за многе руске полководце.

У овом тексту из серијала о “Ризницама Свете Русије”, желео бих да кажем нешто више о том непобедивом православном војинству руском и о нераскидивој вези Православља и Промисли Господње у витешким победама руског оружја током векова, који можда нису толико познати српском читаоцу.
За озбиљан опис не само руског православног војинства, него и само појединих епоха руске историје, били би потребни читави томови књига, а не један новинарско-аналитички текст. Због тога ћемо у тексту који следи, обратити пажњу само на неколицину грандиозних војсковођа који су обележили читаву епоху, као и на најупечатљивије примере у којима се као на длану огледа улога Промисли Господње у победама руског православног војинства. Највећа животна вредност руског народа (као и српског) јесте вредност духовног садржаја. Тежња руске душе ка вечним, небеским вредностима, јесте оно што Русију издваја од свих других држава на планети. У читавој историји хришћанства, по питању јединства духа световне и црквене власти и народа једне државе, само Немањићка Србија може да се упореди са Светом Русијом и та сличност српске и руске душе (на крају крајева – припадност једној православно-словенској цивилизацији) јесте кључна за мистичну везу наших народа. Због тога ни један други народ на планети не може схватити Русе и Русију као што то може српски народ (и обрнуто) и због тога и свака прича о Ризницама Свете Русије можда другима може бити неразумљива, али је лако разумљива сваком православном Србину. Тим пре је православном Србину разумљива прича о великим руским војсковођама, као о закономерним изданцима “Свете Русије”.
(наставићу...)

Улога Промисли Господње у животу великог благоверног кнеза Александра Невског је толико очигледна после толико векова руске историје, да само духовно слепи људи то не могу да виде. Од Бога дате карактерне црте попут практичног погледа на ствар, изоштреног и широког ума, способности да сагледа све ситнице и искористи их у свој њиховој сложености, уз велику личну храброст, веру и молитвеност, омогућили су Александру да проникне у будућност. Он је тако определио судбину свог народа, да су, упркос грешкама његових појединих наследника на власти, његови идеали пустили корена у његовом народу и тиме омогућили даљи развој и примену онога што се касније оваплотило у идеалу Свете Русије – Православље, Самодржавље, Народност.

Када је сва властела, чак и његов отац и брат Андреј, видела опасност само у Татаро-Монголима и желела савез уз прихватање уније са папистима, Александар иде на ноге Татаро-Монголима прихватајући физичко ропство, а на живот и смрт се бори са папистима. И у тим борбама са папистима односи сјајне војничке победе - у чувеној Невској бици против Швеђана (1240) и у бици на Чудском језеру, познатој као “Ледовое побоище” (ледена погибија - 1242) против германских оклопника. Пре ове одлуке, судбоносне за читаву каснију историју Русије, забележено је да Александар одлази у храм Свете Софије и дуго и усрдно се моли Господу. Из цркве је изашао са наредбом да се врши мобилизација за бој са Швеђанима, уз знамените речи: “Није Бог у сили него у Истини”, духовно прозревши да са папином војском не иде Истина. Читава каснија историја и Русије и свих православних народа на планети, потврђује да је то била једино спасоносна стратегија за Русију - примирје са Ордом и борба на живот и смрт са западно-европском немани.

Летописци су забележили и један детаљ, да је Александров заповедник страже Пелгусиј (крштено Филип), уочи чувене Невске битке, видео чамац у коме руски светитељи (синови кнеза Владимира Крститеља Русије, мученички страдали скоро два века раније), разговарају како морају помоћи свом сроднику Александру. После подсећања на сјајне победе Александра Невског, које су, као што видимо, извојеване уз Божију помоћ, нама преостаје да се придружимо усклицима који су се орили топлог јулског дана 1240. године после победничког повратка Александровог у Новгород: “Слава! Слава Александру Невском!”
(наставићу...)

Војни подвизи Александра Васиљевича Суворова и данас надахњују свако православно родољубиво словенско срце. Међутим, мало се прича о томе колико је Суворов био побожан.
У разговорима са млађим командирима, Суворов је често понављао: “Молите се Богу! У Њега је победа!”
Када је овај великан упркос легендарној војничкој слави, пао у немилост чудног императора Павла, који се зацарио после смрти Катарине Велике, упућен је на своје имање у неку врсту прогонства, где га је надзирао извесни чиновник Николајев. Захваљујући сачуваним извештајима које је слао Николајев, видимо какав је Суворов био молитвеник: “Његова свакодневна занимања овако су протицала: Устајао је 2 сата пре свитања и пио чај, а потом се засипао хладном водом. Одмах по свитању ишао је у цркву на јутрење и није излазио ни после литургије, слушао је молитве и сам учествовао у певању и читању. Потом би се опет умивао и потом обедовао. После поновног туширања, читао је вечерњу, умивао се и легао да спава. Врло мало је јео…”.[1]Суворов је у тим тренуцима озбиљно размишљао да оде у манастир и замонаши се. Али Господња Промисао захтевала је још бесмртне славе овог, већ тада легендарног војсковође. На молбу Беча и Рима, Император Павле поново позива Суворова у службу и шаље га на Запад да спасава Европу од Наполеона. За само 4 месеца Суворов враћа територије које је Наполеон освојио за претходних годину дана. Превртљиви западни савезници све мере својим аршинима и већ се плаше да Руси не уђу у Париз. Тако Аустрија иступа из кампање и војска Римски-Корсакова бива остављена на немилост, а Суворов у свом походу преко Алпа чини истинско чудо и спасава своју војску. Дотад непобедиви Наполеонов војсковођа Андре Масена, већ је видео надолазећу славу, надао се да ће заробити бесмртног Суворова. И заиста, мало ко тада није мислио да је руска војска на обронцима Алпа, опкољена знатно надмоћнијим француским снагама, осуђена на пропаст. Али, непобедивог, дубоко верујућег руског војсковођу, није било могуће заробити. Маршал Масена, који је имао 48 победничких похода иза себе, изјавио је да би мењао све своје походе, за 17 дана Швајцарског похода Суворова.

У блиставој војничкој каријери Суворов није знао за поразе на бојном пољу. Често и против бројно и технички знатно надмоћнијег непријатеља, Суворов је односио победу за победом. Од “летећег одреда” којим је командовао и који је Фридриха великог доводио до лудила, преко Пољске кампање, до легендарних победа у Руско-Турским ратовима и бесмртног заузећа “неосвојиве тврђаве Измаиљ” коју је освојио на јуриш (26.000 погинулих и 9.000 рањених Турака и 4.000 погинулих и 6.000 рањених Руса!), па до поменуте алпске војне симфоније, ређале су се све саме победе великог војсковође. Хроничари су забележили да је Суворов учествовао у 75 битака, од тога 29 као генерал, без иједног ратног пораза. Морам да признам да сам као Србин био поносан, када сам у капели Александро-Невске лавре у Санкт Петербургу, приликом отварања спомен плоче руском грофу српског порекла Сави Владиславићу, у јуну 2011. године (где су сахрањени сви носиоци ордена Александра Невског), чуо да је Суворов сахрањен поред нашег Херцеговца Саве Владиславића. Да наведемо и неколико крилатица Суворова које су ушле у легенду: “Смрт бежи од сабље и бајонета храброг војника; Уплашен – напола побеђен; Треба тући умећем а не бројношћу; Идући напред, размишљај како ћеш да се вратиш; Читава земља не вреди чак ни једне непотребно проливене капи крви; Учите се од младих лета да праштате грешке ближњима, но, никада не праштајте своје сопствене; Ја сам Рус – какво усхићење; Један не може својом снагом одолети десеторици. За то је потребна Божија помоћ; Треба журити да се добро учини. На крају, да овог великог сина Свете Русије, поздравимо онако како су га поздрављали његови војници: Ура! Суворов!
(наставићу...)