Кићење јелке, Деда Мраз и остали католички обичаји

[гето]

Деда Мраз и Божић Бата

Данашњи човек се веома мало разабира у свету модерних митова, митова који су настали као последица радикалног посветовњачења некад хришћанске културе. Ти митови су дошли да би заменили словесну стварност Хришћанства, његове благовести о појави Бога међу људима и о могућности да човек, од грумена иловаче, постаје усвојено чедо Небеског Оца. Зато их је каткад потребно тумачити и објашњавати, показујући шта се иза тих митова крије. Једном речју, пут је од мита ка Логосу, од самовољног тумачења света ка Смислу космоса и историје, Христу.

Сваке године, у оквиру прослављања календарске Нове године, деци се деле (у фирмама и другде) новогодишњи пакетићи. Пакетиће је, као и увек, делио Деда Мраз. Потписник ових редова се сећа свог детињства, и нестрпљивог хитања у Дом културе, где је била општа подела пакетића, уз претходно приказивање неког цртаног филма и, наравно, фотографисање са неизбежним Деда Мразом. Пошто се фотографије углавном чувају, највећи број наших суграђана и сународника има слику са овом личношћу. Нико се ни не пита како се она појавила међу нама.

Давање поклона деци и на Истоку и на Западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио "Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божије"; деца су, због своје чедне поверљивости, не-престаног живљења у садашњости, лаког праштања увреда, постала хришћански узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање и на Западу и на Истоку подразу-мевало је да ће деца бити награђена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на Западу, уочи Божића настао обичај да се деци под новогодишњу јелку остављају поклони које, док деца спа вају, доноси велики светац - Николај Чудотворац, једна од најомиљенијих ликова светског хришћанства. Николај - србски Свети Никола - на Западу је представљен у црвеној кардиналској одећи (пошто је био владика). Деца се изјутра буде, и под божићним дрветом налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике - Материце и Оце.Претходно, она су имала своју недељу - Детињце. И мајке и очеви су се деци “одрешивали", као и деца њима, неким, макар најскромнијим, знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, а и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, Који је и дао заповест "Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи".

Па добро, откуд новогодишњи поклони и Деда Мраз?

На Западу се Деда Мраз појавио као секуларна варијанта Светог Николе - у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинационалне компаније, типа Кока-Коле, саздавале своје комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе. На Истоку је Деда Мраз уведен у Совјетском Савезу, опет као замена за Светог Николу и божићње дарове деци. Одатле је стигао и међу Србе.

Други загонетни лик коме се треба обратити је извесни Божић Бата. Откако су Срби почели да се враћају православљу (макар и традиционалистички), почело је усрдније слављење Божића, уз уношење сламе и бадњака. Поред божићње трпезе, требало је обновити и обичаје - спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, тзв. полажајника. У ревности да се што пре обнови оно што је заборављено, неко се сетио и дотичног Божић Бате: мушког детета у србском народном оделу, које се појављује на ТВ-у и у сликовницама о Божићу.

Сама реч " Божић" је деминутив од " Бог", то јест "Богић". Тако су Срби просто тепали Богу Који је постао Човек од Духа Светога и Марије Дјеве и родио се, Свебогати, у убогој витлејемској пећини да људе поведе ка небу. Има једна народна песма која гласи: "Часне посте запостисмо/ нову грађу изнесосмо/ белу цркву саградисмо./ У њој поју светитељи:/ Свети Петар и Никола./ Две им сеје отпевају: /Анђелија Светом Петру, а Марија Николају./ Ту се дела бела стаза по њој шета Божја Мајка,/ води Бога за ручицу". Мајка води Бога за ручицу; Бог постао дете! Томе се радује свака православна душа.

Али, откуд божићњи бата?

Сви који су окретали свети хлеб овог дана, чесницу, знају да се том приликом пева песма: "Божић, Божић бата,/ носи киту злата,/ да позлати врата и обоја побоја,/и сву кућу до крова". Овде "бата" није именица, него презент глагола "батати", што значи "ступати, корачати". То јест: Божић долази да би нам донео радост, и златом те радости позлати сву кућу "до крова", и сва срца до врха испуни милошћу. "Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добри воља", кличе Црква у Божићне дане. Нема, дакле, никаквог бате; али зато и бате и секе, и очеви и мајке, и деде и бабе дочекују Богића, Бога Који је постао наш брат и позвао нас свом Небеском Оцу. Знајући ту тајну, међу Србима је све, вековима, било "свето и честито, и миломе Богу приступачно".

Владимир Димитријевић, преузето из књиге Црква и време, Београд 2000.
Поставио Иван Анђеловски 0 comments
Уочи најлуђе ноћи

Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају. И сви ти празници и даље су присутни: 1. мај, "међународни празник рада", који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име "диктатуре пролетеријата", преко шездесет милиона људских живота); 7. јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој Цркви (први Србин је био "Шпанац", припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29. новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Лику, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због које ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8. март, "Међународни дан жена", у ствари - комунистички празник жене - револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И све то у земљи у којој ни Божић ни Васкрс нису државни празници, у којој Свети Сава није државни празник, у којој дан пробоја Солунског фронта није државни празник, у земљи чија химна није " Боже правде", него "Хеј, Словени", у земљи која се само условно назива Србијом, али чији становници су "равноправни грађани свих народа и народности". И Срби пристају на такве празнике, Срби се мире са таквим празницима: Срби... Уосталом, ко пита Србе?

Суштина празника, сваког празника, јесте религијска: празнује се и слави продор неке другачије, више стварности у ову нашу, свакодневну, у стварност уобичајених брига и напора. Сетимо се само Шантићеве песме "Претпразнично вече": у њој, поред садашњег тренутка, присуствује и песниково детињство, и доба Страхињића бана (о коме уз гусле пева његов отац), и доба Христовог рођења у Витлејемским јаслама. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском лику: када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу: када славимо Савиндан, лицем у лице се срећемо са оцем наше Цркве и отаџбине: на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром, и његовом светом и честитом војском... А када славимо послератне празнике? И ту је исто: славимо тријумфалне моменте једне лажне религије која "не верује у небеса, но у Маркса и Енгелса", религије која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.

У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народима почели да славе Совјети када су окупирали Матушку Руси ју. И ова, заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући се зашто и како.

Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).

* Свуда у хришћанском свету, и код православних, и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: "Срећни новогодишњи и божићни празници!" И кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе "србску нову годину", што је, по свему судећи, јединствен пример у свету - две нове године и обе - славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска нова година - вероватно би и за њу било заинтересованих. - Кићење јелке на Западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелке за нову годину у Србији не значи баш ништа.

* Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; бадње дрво, за србски Божић, је само грана или гранчица храста, који остаје на свом месту, да расте у висину и ширину.
* Када се слави најлуђа ноћ, православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожи, јер се и тело и душе спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови "ослободиоци" који су донели нове законе и нове празнике.
* У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала, трошити својом муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије за испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су захваљујући томе што су на власти, заиста стекли богатство и моћ.
* У најлуђој ноћи ће се пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, и не дај Боже, мртвих;
* У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити, и питати - шта су то дочекивали;

Потписник ових редова је сигуран да ти редови неће променити ништа битно у односу према Новој Години коју Срби славе пре Божића; он зна да ће осми март и даље бити "дан жена" уместо православног празника Материца. Па ипак: "Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се - то је ствар оних који слушају - читају", како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.

Владимир Димитријевић, крајем 1998, преузето из књиге Црква и време, Београд 2000.

**************************

Сачувајмо природу и нашу културу, реците не усташким обичајима.

[Трећи]

Сачувајмо природу и нашу културу, реците не усташким обичајима.

Да ли се овако каже „не“ католичким обичајима?

(Снимљено јуче испред „Руског цара“ у Београду)

И, ако неко зна, од када је „Руски цар“ постао - ноћни клуб?

[vodnik]

Свака част, овај текст сам имао одштампан, који сам узео у Цркви, али сам успео да га изгубим, пре 3-4 године и до сада сам покушавао да га нађем... Баш си ме обрадовао! На том таксту наслов је гласио овако: БРАТЕ СРБИНЕ ПРАВОСЛАВНОГ РОДА ЗНАШ ЛИ КОЈА ЈЕ ТВОЈА НОВА ГОДИНА !!!

[Медвеђи угао]

Сачувајмо природу и нашу културу, реците не усташким обичајима.

Заиста је тачно да Срби не ките Јелку. Више воле храст. Па њега за Божић у дом уносе. Кићење јелке практикује се и у Русији. А више је него сигурно да тамо није доспео из ватикана већ из наше предхришћанске прошлости. Када смо славили природу и њене Богове. Када смо светињама сматрали дрвеће, сунце, планине и реке. Исти корен свог постојања у нашим обичајима имају и Бадњак и Јелка.

Кићење јелке дакле није усташки обичај. Као што ни много шта њихово заправо није њихово. Ни језик ни култура ни обичаји. Одакле би они имали идеју да требају окитити јелку да је нису преузели из заједничке прошлости. Хрват својим може назвати само своје кућне апарате и другу личну имовину.

[Јован-Рашковић1389]

Јован Јовановић Змај

Божић, божић бата

Данас целим светом
Херувими лете
Данас ће се родит'
Христос мало дете.
Данас нема туге
Данас боли ћуте
Све су данас мисли наше
Небу подигнуте.
Данашња је ноћца
Од сувога злата —
Божић, божић бата!
Данаске се бришу
Нехотични греси
Данаске се душа
Рајским миром реши.
Данас мелем свети
Сваки недуг цели
Данаске се опроштење
И прима и дели.
Данаске је свету
Нова светлост дата —
Божић, божић бата!
Топла нам је соба
Топле су нам груди:
Свуд су наша браћа
Где су добри људи.
Воштаница гори
Слама је просута,
А „Рождество” певаћемо
По стотину пута.
Ево, већ и вертеп —
Отварајте врата —
Божић, божић, бата.
~ КРАЈ ~

[malena]

Колико је мени познато, обичај кићења божићног дрвета ( најчешће зимзеленог) је настао у сећање на поклоне 3 краља, која су они донели богомладенцу Исусу и окачили на дрво испред пећине у којој је рођен ! Дрво ките сви, па и православни Срби ките и дарују божићно дрво-бадњак, бадњак су до скоро( до 2.-ог св.рата) палили сви хришћани на трговима градова. Велшани и дан-данас пале бадњак и то 7.јануара што представља велику туристичку атракцију у западном свету!Руси ките велику јелку у свим црквама у сећање на тај библијски догађај. Према томе, није то никакав "католички обичај", још мање "усташки" - већ обичај у целом хришћанству, само што неуким, острашћеним назови верницима то нико није објаснио ! Зато су склони да прозивају све и свакога, а оне који одбацују такво "веровање" - називају непријатељима народа, цркве, вере.....

[Volim bajke]

http://www.theasiamag.com/archives/2006 ... 0?page=0,1

Slika
Mali Rusi nedje 1920 u Kini slave Bozich pored okichene jelke
.

[nenadkg]

Наша јелка (божићно дрво) се зове БАДЊАК, и кити се за Божић. Ми смо били под комунистима, па зато нисмо прихватили обичај да китимо јелку за Божић, већ за Нову Годину.
Иначе мислим да ми Срби не би требало да китимо јелику, тај обичај код нас није донет из Русије, већ са Запада, а начин на који се на Западу прославља Божић је одавно изгубио сваки Хришћански смисао.

[-Цар Душан-]

Наша јелка (божићно дрво) се зове БАДЊАК, и кити се за Божић. Ми смо били под комунистима, па зато нисмо прихватили обичај да китимо јелку за Божић, већ за Нову Годину.
Иначе мислим да ми Срби не би требало да китимо јелику, тај обичај код нас није донет из Русије, већ са Запада, а начин на који се на Западу прославља Божић је одавно изгубио сваки Хришћански смисао.

Тај обичај је у сваком случају дошао из паганства. Чисто идолопоклонство.