Српски манастири

[Србкиња]

МАНАСТИР ТРОНОША

Манастир се налази 17 км југоисточно од Лознице. Данашња црква је подигнута 1559. године заједничким напорима монаха оближњег манастира Папраћа и становништва тог краја (некадашње Птичарске нахије). Саграђена је као једнобродни храм са попречним бродом и куполом. У вријеме Турака храм је нешто измијењен. Фасаде су једноставне и отвори скромно украшени.

Само мали фрагменти светитељских фигура у припрати представљају фреско-сликарство XVI вијека, а све остало је уништено у току аустро-турских ратова у XVII и XVIII вијеку. Нови живопис настао је 1834. године и дјело је мајстора Михаила Константиновића из Битоља и Николе Јанковића из Охрида. У живопису се, поред српских светитеља Саве и Симеона те светог кнеза Лазара и св. Наума, издвајају и у Србији ријетко сликани светитељи св. Григорије Палама и св. Јован Кукузел. Иконостас припада Николи Јанковићу и урађен је исте године када и живопис цркве, а 32 године касније придодате су и велике пријестоне иконе, рад Андрије Ђаковића.

У манастирској ризници сачуване су богослужбене књиге штампане у Русији у XVIII вијеку, као и руске иконе. У овом манастиру је, такође, научио да чита и пише и Вук Караџић. Његовом школовању у овом манастиру посвећен је мемиоријални музеј у манастирском конаку.

[Dusan Silni]

Манастир Свети Прохор Пчињски се налази на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, у близини села Кленике, 30 км јужно од Врања. Према предању, подигао га је у 11. веку византијски цар Роман Диоген у знак захвалности Светом Прохору Пчињском, који му је прорекао да ће постати цар. Манастир ради као културно-просветни центар овог краја и у њему ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат.

Историја

Политички догађаји који су се одиграли крајем Х и почетком ХI века, морали су оставити трага у градитељству ове области. Победом Василија II (976-1025) над Самуилом, Византија је вратила раније изгубљене територије Балканског полуострва, што је захтевало реорганизовање политичке и црквене управе и стављење становништва под његов утицај. Царском повељом из 1020. године, Василије II реорганизовао је Охридску патријаршију, сада архиепископију, у којој се спомиње епископија Морзовишка, у чијем саставу је поред осталих места и Козјак - данас име планине у чијем подножју се налази манастир св. Прохора Пчињског. Њега је изградио византијски цар Роман IV Диоген (1067-1071), на молбу потоњег свеца и патрона храма Прохора Пчињског. Систематска археолошка ископавања уз свестранију анализу досадашњих сазнања, потврдила би тврдњу да је првобитна скромна једнобродна црква саграђена у ХI веку или почетком ХII столећа.

Према речима Стефана Првовенчаног, Немања је у ратовима са Византијом између 1180-1190. године освојио област Врања. Припајањем новоосвојених територија Србији отворила се потреба за организацијом цркве коју је спровео Св. Сава 1220. године. Манастир је остао у саставу српске државе све до њеног дефинитивног пада, али је и тада неко мислио о њему.

Једна од најопсежнијих обнова заслуга је краља Милутина, који је ангажовао 1316. или 1317. године солунске сликаре Михаила и Евтихија да осликају нови храм. После косовске битке манастир су разорили Османлије, а 1489. године обновио га је Марин из Кратова. Тада је осликан фрескама које се убрајају у најзначајније уметничке творевине свог времена. У 16. веку у манастиру је постојала сликарска радионица, чији су мајстори сликали фреске великих ликовних вредности у капели на јужној страни цркве.

Краљ Милутин је, уз своје 40 манастир-задужбине, обновио и ову, и из карловачког родослова знајемо да САГРАДИ И МАНАСТИР ПШИНСКОМУ ПРОХОРУ, што потврђује и узидана опека на северној фасади старе цркве, са, у плитком рељефу изведеним именом САВА, откривајући његову непосредну бригу о обнови храма, архиепископ Сава III (1309-1316) Манастир се нашао поново у оквирима српске државе 1912. године. Држава Бивша Југословенска Република Македонија израженије од Другог светског рата показује све веће територијалне претензије према српској територији. До сада је заузела и асимиловала чисто српска села јужно од манастира – села Герман, Нерав, Огут и Метежево – са укупно око 12.000 хектара српске територије. Такође има претензије и према самом манастиру и у верском и у територијалном погледу.

Манастир

Манастирску целину данас обједињује ограда од лепо сложеног притесаног камена препокривена каменим плочама и ћеремидом. Ограду прекидају са северне, западне и јужне стране, преузимајући њену функцију, импровизантне зграде велелепних манастирских конака. Главна Врањска капија са запада води право на цркву, док она на југу испод конака окренута је Куманову по чему је добила име. Источно, цркву од зграде Митрополије одвајају делимично откривени темељи, по својој прилице цркве св. Јована. У овом степену истражености тешко је сагледати средњевековну манастирску целину којој припада средишњи део порте око гроба Св. Прохора Пчињског.

Древно светилиште саграђено је на старом култном месту где је живео преподобни Прохор Пчињски. Просветитељ и потоњи светац за живота је, како предање каже, одредио себи вечито боравиште у подножју планине Козјак. И поред недостатака поузданих материјалних доказа има довољно разлога за тврдњу да је садашњи гроб Св. Прохора део првобитног храма. Од најстарије светиње данас је очувана капела где почивају мироточиве мошти Св. Прохора. У питању је мала, поклоничка ниска правоугаона просторија. У сферно обликованој источној страни смештене су мошти светитеља, где је, у десном горњем углу мали отвор из кога већ један миленијум непрекидно извире чудотворно миро. Св. Прохор је тренутно једини српски светитељ-мироточац у Србији.

Градитељски занос из времена краља Милутина васкрсао је сву лепоту украшавања фасада опеком. Складно сложене опеке, заједно са камењем и малтерним фугама, нуде изненађујуће заносне колористичке ефекте који се мењају у зависности од угла под којим сунце осветљава фасадне површине. Судећи по сачуваној бордури на северном зиду, црква је некада имала зидани иконостас. Црква се значајно обновила крајем ХVI века, када је дограђен параклис у славу пресвете Богородице, где је кориштен исти материјал за градњу, али на мање декоративан начин. У параклис се из наоса улази ходником уз гробницу Св. Прохора и кроз врата на јужној страни нове цркве. Нова црква започета 1898. а довршена 1904. године. У цркву се улази са запада преко дванаест концентрично сложених полукружних степеника.

У импозантном манастирском комплексу доминирају два конака, међу којима тзв. „врањски конак“, монументалних размера, представља једну од најлепших грађевина овог типа у Србији. Грађен је између 1854. и 1862. године, заслугом Хаџи-Михаила Погачаревића, трговца из Врања.

Иконе

Најстарије зидне слике налазе се на спољним површинама гробнице Св. Прохора Пчињског. Не видимо их, али са сигурношћу можемо тврдити да постоје. За разлику од осталих зидних површина, три слоја фреско малтера констатована су једино са спољне стране северног зида капеле, или јужног зида цркве, као најстаријег дела светилишта. Други пут црква је живописана после обнове из времена архиепископа Саве III (1309-1316). Један од најзначајнијих сликара византијског света ангажован на двору краља Милутина, Михаило Астрапа, живописао је цркву Св. Прохора 1316. или 1317. године. Свој рад он је обележио потписом на округлом штиту Св. Димитрија (Х МИ ХА НЛ), заштнитика града из кога је уметник дошао. Доста фресака је непрепознатљиво из тог доба, али разликују се Aрхијереји из поклоњења Христу Агнецу, Св. Данило Столпник и Св. Архиђакон Стефан, Св. Кирило Александријски и Св. Климент Охридски, св. Никола и Св. Силвестер... Због скоро потпуног уништења осталих фресака, 1488/9. године исликане су нове, на месту старих, руком младог, али искусног фрескописца, који је поштовао старе, те је направио прво скице старих и на њих доцртао нове фреске, које и дан данас тамо, уз све остале, и стоје. Много фрескописаца је доцртало нове фреске, које се веома лако дају препознати, а чине ову цркву једну од највећег уметничког подухвата из свих доба фрескосликарства.

Једна од можда најпрепознатљивијих и значајнијих је икона Св. Прохора Пчињског (118 цм х 85 цм) са сценама из његовог житија, настала 1871. године, коју је израдио самоуки иконописац Захарије Десперски Самоковац.

Првобитна црква, подигнута над гробом овог чувеног светитеља и мисионара, више пута је обнављана. Садашња монументална вишекуполна црква, саграђена 1898. године, обухватила је старија здања. У олтарском простору налази се гробница Св. Прохора Пчињског и монашка костурница.

[Србкиња]

МАНАСИЈА (РЕСАВА)

Манастир се налази у непосредној близини Деспотовца, крај рјечице Ресаве по којој је добио првобитно име. Ктитор манастира је деспот Стефан Лазаревић. Црква и друге грађевине настале су између 1407. и 1418. Губитком српске независности (1459) у манастиру је замро живот. Током турске владавине често је пустошен и паљен, а у првој половини XVIII вијека манастир се дјелимично обнавља да би поново страдао пре Први српски устанак.

Манасија је одмах послије оснивања постала истакнут културни центар деспотовине. У овом средишту се интензивно одвијала књижевна дјелатност, а преписивачка школа која је овдје радила достигла је висок углед и остварила значајан утицај на развој српске и бугарске књижевности.

Изглед и структуру манастирског комплекса, као и његов положај, одредиле су доста несигурне прилике у којима се прије свега размишљало о одбрани и заштити. Црква, трпезарија и остали објекти су опасани масивним зидом који је тако затварао цјелину прилагођену за одбрану. Манастирским тврђавски комплекс представљао је моћну одбрамбену цјелину са једанаест високих вишеспратних кула, од којих је осам правоугаоних, двије шестоугаоне, а једна је квадратна. Најдоминантнија и најмасивнија - донжон, позната је под именом Деспотова кула. У тврђаву се улазило кроз велика врата која се налазе на западној страни између двије куле.

Црква Св. Тројице смјештена је у средиште простора заштићеног зидовима и кулама. Манастирска трпезарија, дјелимично у рушевинама, чини највећу грађевину ове врсте у Србији. Поред архитектонске вриједности, она има и изразит културно-историјски значај, јер је у њој радила знаменита ресавска преписивачка школа.

Иако су тешко страдале, по својим изванредним квалитетима фреске спадају међу најљепша и највриједнија остварења у цјелокупној српској умјетничкој баштини средњег вијека. Од првобитне фреско-цјелине данас су добро очуване илустрације из циклуса Христових чуда и сцене из Христовог земаљског живота. Битно мјесто заузимају фреске у олтарском простору, нарочито фигуре пророка, архијереја, ратника, монаха и мученика. На западном зиду наоса је и композицијаса представом деспота Стефана у свечаном владарском орнату у тренутку када предаје своју задужбину св. Тројици у виду три анђела.

Настало неколико деценија прије коначног пада српске државе, ресавско сликарство је једно од посљедњих великих дјела српске умјетности и свједочанство о високим вриједностима културно-умјетничке ренесансне моравске Србије.

Иконостас из 1864. године сликали су Милија и Никола Марковић. Зидно сликарство у капели Великог конака, завршеног 1977. године, урадио је Драгомир Јашовић.

[Србкиња]

Још о Манасији...

http://www.pravoslavlje.nl/manastir_manasija.htm

[Udaj+C4]

Манастир Рукумија



Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.

Опис из 1733. године који је оставио Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита, каже да је црква посвећена Вазнесењу Господњем "мала, каменем создана на ћемер, покровеној турецкоју циглоју по шиндри старој". Припрата је била од дасака, па је и свод од дасака био урађен, а на левој страни је од камена гроб преподобног Мартирија Синајита. Унутрашњост цркве била је окречена а намештај примитиван. Царске двери на иконостасу биле су неисправне. Међу богослужбеним књигама било је неколико рукописних: еванђеље, триод посни, триод цветни, саборник, псалтир и минеј са службама Господњих празника. Конак и економске зграде: трпезарија, кухиња, ракичиница и штала, били су од чатме олепљене блатом. Манастирска порта била је ограђена плотом, са великом капијом од дасака и једном малом. Бунар је био неупотребљив. Од имовине је поседовао воћњак са 40 стабала, две баште, два винограда и 4 ливаде. Братство су чинили: игуман јеромонах Димитрије родом из Баната, који се иако седамдесетогодишњак, бавио пчеларством и имао је своје 73 кошнице; монах Гаврило, десет година млађи и такође из Баната, који је био неписмен и имао само 8 кошница; и јеромонах Висарион, бивши парох смедеревски, који се замонашио после смрти попадије.

За Рукумију су, као посетиоци и стараоци, везани браћа Шљивић - Живко и Јован, родом из Брежана а касније настањени у Брадарцу. Били су познати у борбама Првог српског устанка као изузетно храбри па су и у песмама опевани. Живко је постао војвода у кнежини рамској, а млађи Јован је бранио Пореч (Д. Милановац) после погибије Хајдук Вељка и пада Неготина, и у тим борбама био смртно рањен. Војвода Живко сахранио је брата у манастирској цркви "код средњег стуба с десне стране". После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију.

Данашњу цркву, на истом месту али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године. Зато Јоаким Вујић који је наредне године посетио Рукумију пише "Основатељ овог манастира јест Јего Књажеско Сијатељство, Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати". Како се заборавило коме је претходна црква била посвећена, то је нова посвећена светом оцу Николају. Под у цркви урађен је од римске цигле донете са оближњих рушевина римског Виминацијума. Сачувана су докумета о исплатама које је кнез Милош чинио за изградњу Рукумије: набавкама гвожђа у Крагујевцу, чамових дасака у Београду, које су сплавом послане Дунавом до Дубравице, затим признанице о исплатама мајсторима: "Јањи малом и Николи за манастир Рукомију код Пожаревца ... За конту Јање молера за иконе манастира Рукомије" и сл. Непосредан надзор и руковођење радовима Милош је поверио кнезу пожаревачке нахије Димитију - Митру Јосифовићу (или Јосимовићу) из Петке, а за набавку материјала задужен је Алекса Симић, београдски базрђанбаша. Околна села су одређена да довлаче потребан грађевински материјал: камен, циглу, креч и друго. Црква је 1852. године, за суму од 17.000 гроша, изнова живописана и постављен нов богато изрезбарен иконостас. Посебно су двери китњасто урађене.

У последња два века Рукумија је парохијска црква, јер је била сиромашна да издржава монашко братство. Извештај из 1885. године каже да манастир има само 18 хектара горе које доносе мали приход. Тек 1953. основан је при њој женски манастир.

Архитектура - Манастирска црква је сасвим једноставна грађевина правоугаоне основе, са олтарским простором на источној страни, без певачких апсида и куполе. Зидана је од обрађеног и ломљеног камена и покривена црепом. Нема звоника. У укусно урађеној публикацији поводом стоседамдесетпетогодишњице обнове садашње цркве (1825-1995), констатује се да је црква "сасвим обична грађевина. Сва лепота њена, физичка и духовна, иза зидова је њених".

Живопис у манастирској цркви урадио је 1971. године монах Наум Андрић, као свој прилог манастиру. Рађен је у техници al secco, тј. на сувом малтеру и подражава српски средњевековни живопис. Сликар је насликао много ликова светих Срба, па и сцену Смрти сестре Јелице, овде означене као свете.

КОНАК са 25 одељења и трпезаријом, подигнут 1962. као и звонара. У оквиру припрема за прославу јубилеја, последњих је година извршена обнова конака, звонаре, конзервација живописа у цркви и рестаурација икона и иконостаса.

Манастир има две чесме са лековитом водом по имену Редуша и Јеринац. Обе су у прошлом веку биле веома цењене и посећиване а налазе се на местима где су по предању пале Јеличине очи.

Данас: У манастиру Рукумији игуманује отац Симеон. Непоколебиви борац за чистоту вере православне и разобличитељ подлих лажи лажних епископа, непријатеља Цркве Христове.


Адреса: 12208 Костолац; тел: 012/261-121

http://ihtus.us/audio/o.Simeon_o_braci_ ... ticima.mp3

[sablja]

У подножју планине Борје, уз ријеку Бистрицу, 25 километара западно од Теслића налази се манастир Липље. И градњу овог манастира народна предања везују за Стефана Немању и Сватог Саву, а први пут се помиње у другој половини 15. вијека.

У завршној фази су радови на изградњи нове библиотеке и манастирске ризнице.




Веб сајт: http://www.manastirliplje.com/index.htm
Фотографије: http://www.infoklub.net/album2/thumbnails.php?album=11

[sablja]

На 25. километрупута од Бања Луке према Мркоњић Граду налази се Крупа на Врбасу и у њој истоимени манастир посвећен Светом Илији. У близини тече рјечица Крупа са каскадним водопадима у једном дијелу узводно од ушћа. Изнад цркве на стијени на кањону Врбаса налазе се остаци средњовјековне тврђаве - Гребен града.

Манастир је веома стар, претпоставља се да је из 13. вијека, а народно предање каже да је задужбина Стефана Немање. И овај манастир је више пута рушен да би коначно запустио, по свему судећи у првој половини 16. вијека. Под рушевинама је остао око три вијека, а онда га је као парохијски храм обновио и освештао митрополит Сава (Косановић). Манастир је поново оштећен у Првом и Другом свјетском рату, а радови на обнови трају и данас.

И црква овог манастира је манументална – дуга око 24, а широка 12 метара, а манастир је регистрован као споменик културе. У његовој близини налази се црква брвнара, већих димензија од сличних цркава, и врло стара – потиче из прве половине 18. вијека. Црква посједује и једну ријеткост - јеванђеље штампано у Москви 1778. године.





Крупа на Врбасу и манастир - фотографије:
http://www.infoklub.net/album2/thumbnails.php?album=2

[sablja]

Један од најстаријих манастира Босанске Крајине, Моштаница, налази се скривен у Козари поред рјечице са истим именом - Моштаница, 12 километара источно од Козарске Дубице. Према једном предању манастир је задужбина Немањића, а према другом подигнут је 1113. године на мјесту погибије светог Теодора Тирона.

У манастиру се чува восак којим је био печаћен Христов гроб, камен са Христовог гроба као и папуча са моштију Светог Василија Острошког.

[sablja]

Манастир Житомислић – Благовештења Пресвете Богородице из XV века, обновљен је 1563. године, је српски православни манастир смештен у селу Житомислићи код Мостара, у Херцеговини. У историјским списима 1583. и 1599. године помиње се први игуман Житомислића Јоаван и Милисав Вукашинов из села Црнићи. Из године 1602/1603. постоји сачуван запис мајстора Вукашина из манастира Ораховице, уклесан на капителу јужног стуба Житомислићке цркве. Године 1609. довршен је живопис Житомислићког храма по поруџбини игумана Саве, трудом и трошком јеромонаха Максима. Монаси манастира Житомислића у XVII веку постају и хиландарски игумани. Затим је вековима братство било јако и утицало је на живот Срба у тим крајевима.

У јуну 1941. године усташе су побиле цело братство манастира Житомислића и бациле у Видоњску јаму, на десној облаи Неретве. Манастир је опустео. Крајем 1941. године манастирске конаке су запалили усташе и Немци, пошто су претходно опљачкали ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је тада била милошћу Божјом сачувана.

У недељу 3. фебруара 1991. године у Житомислићу, свечано су сахрањене мошти Житомислићких Новомученика. Затим су Хрвати, половином јуна 1992. године, манастир спалили и срушили. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избегло је из манастира неколико седмица пре хрватске агресије. Уточиште су нашли у манастиру Докмир крај Уба. Нажалост, игуманија Евпраксија се 2007. године упокојила у Господу.

[sablja]

Манастир Гомионица са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице налази се 42 км западно од Бања Луке, уз горњи ток истоимене рјечице, заправо њене десне притоке, потока Матаваза. Брзе и бистре планинске воде и шумовите стрмине Пилиповића брда, Козијерца и Кика, ишаране пашњацима, дају скровитој гомионичкој околини живописност и бујну љепоту недирнуте природе. Сликовитост амбијента употпуњују старе дрвене воденице, чије точкове поток још увијек окреће.

До манастира се стиже путем који од Бања Луке води за Бронзани Мајдан, одакле се одваја још 12 км уског асфалтног пута до села Кмећани чија су домаћинства расута око манастира. Монашки живот, посвећен молитвеном миру и духовним подвизима, одувјек је за себе тражио обитавалишта у самотним, од вреве световног живота удаљеним, оазама чисте природе, далеко од бучних друмова.

Први писани помен манастира Гомионице је из 1540/41. године. Тада се у једном турском попису помиње у области нахије Змијање манастир Залужје. Да се под именом Залужје крије заправо гомионички манастир потврђује следећи турски докумет из 1560. године. То је захтјев босанског паше "да се игуману манастира Залужје, друго име Гомионица, Андрији додјели као награда тимар". Историјска важност ових докумената је непроцјењива јер недвосмислено говори да манастир постоји прије од 1536.г.



Веб сајт: http://www.gomionica.org/

[sablja]

Манастир Ступље, са црквом посвећеном светом арханђелу Михаилу, налазио се 25 километара удаљен од манастира Липља, у селу Горњи Вијачани, на рјечици Манастирици која се два километра низводно улијева у Укрину.

Са именом манастира Ступља се први пут срећемо у запису из Крушевског поменика, заправо поменику манастира Добруна, који је изгорио у пожару Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године. У њему се имена монаха из Ступља помињу заједно са монасима манстира Липља и то у дијелу Поменика који се датује у другу половину 15. вијека. Н акон записа имена ступљанских монаха у поменик манастира Добруна код Вишеграда први сљедећи нама познати податак о овом манастиру потиче из 1629. године. Тада је у Ступљу, у манастиру Светог архистратига Михаила ''званом Ступа'', преписан манастирски Типик ''...у вријеме понизног игумана господина Георгија...'' у вријеме босанског митрополита Исаије и Пећког патријарха Пајсија.

Још неколико књига преписаних у Ступљу, које су се до 1991. године налазиле у збирци славонског манастира Ораховице, говоре да су се ступљански монаси током 17. вијека старали да своју обитељ опреме богослужбеним књигама, а што је непосредно свједочанство о активном животу ове монашке заједнице и релативно повољним временима за њено дјеловање. Ово ће се потврдити у другом, шест деценија млађем запису, сачињеном у једном другом ораховачком рукопису. У овој биљешци наводи се да је била поменутта књига донесена из манастира Ступља у вријеме игумана кир Исаије 1691. године. Из ње сазнајемо да су у исто вријеме из Ступља у Ораховицу пренесени и један Панегирик и један Октоих једногласник. Број ступљанских књига које су на самом крају 17. вијека ''евакуисане'' у Ораховицу је био знатан и о томе свједочи , нажалост недатован, запис једном ораховачком рукопису.

Сљедећи запис, опет у књизи из ораховачке збирке рукописа, даје податке о монасима чијом заслугом су рукопи с не књиге из Ступља склоњене у славонски манастир Ораховицу. У запису се каже: ''Ово је књига манастира Ораховице, светог оца Николе, Христовог чудотворца. Књигу принесоше из манастира Ступља јеромонах Атанасије и Арсеније и Сава и Максим и Теофил и Теодосије старац. Они дођоше из манастира Ступља у манастир Ораховицу''.

Познат је још само један писани извор везан за манастир Ступље. То је биљешка из 1696. године у истом ораховачком рукопису која казује да ''... у та времена манастири многи опустјеше и сагорјеше од проклетих и безбожних агаренских (исламских, прим. а.) чеда'', те да ''...тада манастири Ступље и Липље сагорјеше и опустјеше коначно.'' Из ових, релативно малобројних, али рјечитих историјских извора може се са доста сигурности, претпоставити историја манастира посвећеног светом арханђ елу Михаилу, званом Ступље између првог и посљедњег познатог помена, то јест у периоду од средине 15. до краја 17. вијека. Вријеме оснивања манастира треба тражити у годинама прије уписа имена његових калуђера у Крушевски поменик, дакле прије средине 15. вијека. Како је босанска средњевјековна држава изгубила самосталност падом под Турке 1463. године, а посебно с обзиром на чињеницу да је овај сјевернозападни дио Босне гдје се Ступље налазило у периоду од 1463. до 1527/28. године био под влашћу Угарске, у склопу такозване Јајачке бановине, то је сигурно да је овај манастир настао у предтурско доба.

(...)

http://sozeb.org/mstuplje_01.html

[sablja]

Манастир Тврдош се налази недалеко од Требиња у Републици Српској. Манастир је сједиште Херцеговачко-Захумске епархије.

Манастир Тврдош је подигнут на темељима једне црквице која датира из 4. вијека послије Христа, пре времена када су Срби као народ примили хришћанство, што само говори о традицији и дуговијечности Хришћанства на просторима Херцеговине. Темељи те цркве се могу видети у манастиру, јер је део пода манастира одрађен у стаклу тако да се кроз те "прозоре" на поду виде темељи прастаре цркве.

Тврдош са рушевинама старог манастира лежи на кршевитој узвисини тик до цесте која из Требиња води у Љубиње. Манастир Тврдош подигнут је око 1509. год, а 1517. украсио га је фреско-сликама дубровачки живописац Вице Ловров. У другој половини XVI и XVII вијеку живјели су у Тврдошу херцеговачки митрополити. Одатле потјече име Требињској епархији.

У сукобу са Турцима разорише Тврдош Млечани 1694. године. Одмах првих година XVIII вијека било је неколико покушаја да се обнови разорени манастир. У том настојању истакао се је митрополит Нектарије и игуман Исаије.

По остацима манастира се види да је Тврдош био спреман и за одбрану од нападача. Зато је био изграђен чврст зид око манастира. У унутрашњости могу се у рушевинама разaбрати темељи старе цркве. То је била базилика са три брода. Два побочна брода нешто су краћа од средњега, који је нартексом продужен на западну страну. Данашња црква је направљена 1924. године.

У манастиру Тврдош подвизавао се Свети Василије Острошки, Чудотворац и један од светитеља Српске православне цркве.

[sablja]

Манастир Завала удаљен је око 40 километара југозападно од Требиња. Према народном предању задужбина краља Драгутина. Када се говори о времену његовог оснивања, често се помиње 1271. година, која је уписана на једном старом манастирском печату. Овдје је почетком седамнаестог вијека боравио чувени живописац Георгије Митрофановић. Он је прије доласка у Завалу живописао манастир Хиландар на Светој гори. У Херцеговини је, осим овог манастира, осликао још и манатир Добрићево код Билеће.

[sablja]

На заравни изнад ријеке Рзав, десетак километара источно од Вишеграда, у истоименом селу, налази се манастир Добрун. Недалеко од њега налазе се остаци средњовјековног утврђеног града Добрун.
Манастир је градио жупан Прибил и његови синови Стефан и Петар половином 14. вијека. Познат је и по имену Крушево. Рушен је и обнављан више пута – у 15, 16. и 17. вијеку, у Првом свјетском рату, а 1945. године срушен је до темеља. Два и по вијека био је без монаха и служио као парохијски храм.

Храм манастира Добрун саграђен је као једнобродна базилика без куполе и једноставне је архитектуре. Темељ је зидан каменом, а храм седром. Монаси који у Добрун стигли крајем прошлог вијека, заједно са стручњацима посебну пажњу посветили су живопису храма да би фреске, старе преко 650 година, довели у пристојно стање. Добрунским фрескама историчари умјетности дају високу оцјену.

Црква је обновљена 1884. године, а минирањем 1944. године скоро сасвим разорена. После рата је опет обновљена и доведена на изглед из 19 вијека, а у њеној унутрађњости сачуван је дио фресака. Манастир има велики конак, библиотеку, ризуницу и остале пратеће објекте.

[gorskivuk]

Храм Св. Архангела Гаврила и Михаила(стара православна црква на Башчаршији)





Стара српска православна црква (у народу позната као Стара црква), налази се на Башчаршији у старом дијелу Сарајева. Храм је посвећен Светим Архистратизима (Архангелима) Михаилу и Гаврилу. Она спада у најстарије сакралне објекте у граду и околини и као таква представља један од најбогатијих и најважнијих културно-историјских споменика прворазредног значаја опште културне баштине. До рата (1992-1995), Стару цркву је годишње посјећивало до 70.000 страних туриста као и велики број домаћих гостију и посјетилаца.

По предању и археолошким подацима Стара српска православна црква Св. Архангела Михаила у Сарајеву потиче из средњег вијека. Писаних трагова о њеном постојању у то вријеме нема јер су, највероватније, пропали за време турских освајања наших земаља. Пошто нема писаних трагова упућени смо да њену старост утврђујемо на основу индиректних доказа. Необична основа и облик цркве, одвојен средњи део храма (наос) ступцима и двоспратним аркадама, зидана олтарска преграда, камени свијећњаци пред олтаром, два слоја на најстаријим иконама са иконостаса и надгробни камени споменици нађени око цркве (који упућују на период до доласка Турака), разни обичаји и предања, одлике су српских средњевјековних задужбина XII - XV вијека.

На основу цариградских дефтера из 1485. и 1489. године може се претпоставити да је у то вријеме постојала црква у Сарајеву, иако се она у дефтерима не спомиње. У првом дефтеру се каже да у Сарајеву има 42 муслиманске куће, 103 хришћанске и осам дубровачких. Вјероватно је тако јако хришћанско насеље имало богомољу. У другом дефтеру се помиње Ђуро, син поповски, што указује да је у Сарајеву у то вријеме био свештеник, а вјероватно и црква.

Ко је ктитор цркве није познато. Народно предање је приписује Андријашу, брату Краљевића Марка.

У XVI веку има више података о свештеницима, док је у XVII веку црква три пута страдала од пожара. Пошто су саниране посљедице посљедњег пожара из 1656. године цркви је поклоњен полијелеј, два камена свијећњака пред олтаром и нови дрвени иконостас у резбарији. Крајем XVII века опљачкан је један дио имовине Старе цркве приликом провале Евгенија Савојског у Босну и Сарајево.

У XVIII вијеку црква је два пута оштећена у пожарима и то 1724. и 1788. године. После првог пожара обновљена је 1730. а четири године касније обновљен је доњи део иконостаса. У другом пожару изгорио је кров цркве. Поправљен је 1793. године. Од тада па до 1982. године није било значајнијих радова на цркви осим што је 1881. подигнут зидани звоник са западне стране, а 1982. године црква је генерално реновирана. Осветио је на Цвети исте године митрополит Владислав.

Стара црква је добрим делом укопана у земљу. Правоугаоне је основе, без олтарске апсиде, дуга је 14,5, широка 16,5, а висина унутрашњости је осам метара. Зидови су грађени од камена кречњака, дебљине преко 100 цм., а сводови од седре (сиге, бигра). На спољашњим зидовима су широке фуге а унутрашњост је омалтерисана. Покривена је ћерамидом. Улази су са каменим луковима и довратницима а прозори су правоугаони са каменим первазима и демирима. Подјеељена је на олтар и наос (средњи дио цркве) који је ограничен зиданим ступцима и луковима на два спрата. Око средњег дијела, са сјеверне и јужне стране су два споредна брода а са запада затворена припрата (нартекс). Сви ови простори су засведени полуобличастим сводовима. Приликом оправке 1730. године бочни бродови и нартекс хоризонтално су предвојени патосом, таваницом и тако је начињено горње одељење – женска црква. Мали олтар у источном делу северног брода начињен је 1730. или 1849. године и посвећен је празнику Покрова Пресвете Богородице.
















Руку св. Текле је носио Митрополит сарајевски Сава Косановић у Русију 1873. год. и дао да се на Њу изради бисерно камена рукавица, о чему говори и сачуван текст који се чува у ризници Старе цркве:

„Приликом мог путовања по Русији у години 1872, од 15 септембра до 1874., 27 марта, печатах житије св. Мученице Текле у граду Москви и св. Руку оковах у бисерно камену рукавицу у граду Саратову, такође два кивотића за мошти св. Јакова Персијанина и св. Макрине сковах у петрограду“. Архимандрит Савва К. Косановић.

Мошти се данас чувају у дрвеном изрезбареном кивоту (има облик цркве са урезаним иконама са страна које показују чуда св. Текле, а рад је Бранка Шотре 1939. год.).

Што се тиче других дијелова моштију ове светитељке, сачувано нам је у списима да су у Сремским Карловцима, у женском манастиру, 1608. год. показивали путописцу Прандштетеру главу св. Текле, а да је Гргетег, манастир у Срему, имао у XVIII вијеку у лијевој пијевници у зиду у дрвеном „молованом“ кивоту, једно стопало св. Текле, о чему нам свједочи Леонтије Павловић у књизи „Преглед св. Моштију кроз историју у Српској Православној цркви“, али нам даља судбина ових моштију није позната.