srpskinacionalisti.com

Српски манастири

Форумска правила
  • Овај форум је за дискусије о Православљу; одлазак у цркву, исповест, значење Литургије, свети Оци и њихова учења, славски обичаји итд.
  • Овај форум је за размену мишљења о екуменизму, приоритетима Цркве, улози Цркве у друштву итд.
  • Овај форум НИЈЕ за обелодањивање појединачних преступа црквених лица, нити за опште пљување по Цркви.
  • Учесници су обавезни да се пристојно изражавају и културно односе према другима. Сваки преступ, независно од теме, биће санкционисан.

Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
mika92
Четник-почетник
Четник-почетник
 
Порука: 3
Приступио: нов 2010

Re: Српски манастири

Порука mika92 29.1.2012. 0:31

СликаМанастир Дужи, са црквом посвећеној Покрову Пресвете Богородице, налази се у Шуми Требињској с лијеве стране реке Требишњице; удаљен је од ње око 4 км, а од Требиња око 10 км, на путу према Дубровнику. Иако је у равни, видик са платоа на којем леже Манастирске зграде, пружа се несметано на све четири стране и обухвата околне масиве и врхове. Такав видик усађује доживљај огромног пространства. Околна брда и висови су далеко, али су јасно и прегледно сагледани. Медитеранска клима и близина мора дају посебан тон на вегетацију овог простора. У прошлости, више но данас, Шума Требињска била је на гласу по најтраженијем (можда и најбољем) дувану, редовно отпреманом цару Фрањи Јосифу у Беч.
Манастир Дужи је један од млађих манастира на овим просторима. Његово име се помиње тек крајем XVII вијека Као што се већ зна, по разарању Тврдоша 1694.г., заједно са једним бројем калуђера, Митрополит Саватије Љубибратић одлази у Херцег Нови, а његов насљедник Митрополит Нектарије Зотовић, прелази са калуђерима у Манастир Дужи, и ту ће остати Митрополитско сједиште све до 1776. године.
Слика
Године 1777. умро је Стефан Милутиновић, посљедњи Митрополит Захумско-Херцеговачки кога је била именовала Српска Пећска Патријашија. Он је сахрањен у Дужима, (споменик му је подигло братство Манастира Дужи 1904. г).

Нови, фанариотски владика Херцеговачки Антим преноси 1777. г. владичанско сједиште у Мостар, тадашњи центар турских управних власти Херцеговине. Обновљени Тврдош од 1992. године изнова постаје столица Захумско-херцеговачког и Приморског Владичанства.

Страдања Манастира Дужи током 19. вијека учинили су да су многе вриједне ствари и из ранијих времена уништене или разњете без трага. У критичним тренуцима неке од Манасти¬рских вриједности однешене су у Манастир Савину у Херцег Нови. Од старијих ствари из Манастира Дужи Вл. Ћоровић је у Савини нашао 2 Јеванђеља, од којих је 1 било оковано сребром, и 1 Поменик, и Петохљебницу из 1650. године. Већину ствари у 18. вијеку Манастир је добио од својих при¬ложника. Тако је гроф Сава Владисављевић 1737.г. прило¬жио неколико књига. Даље се помињу Мојсије Лукић, прота Вуковарски, јероманах хаџи-Василије, Димитрије Рајовић, Ста¬нко Мијановић, Симеон Куртовић, јеромонах Манастирски, био је брат чувеног трговца Куртовића из Трста. Од њега је добијао новчану помоћ за Манастир, засадио је виноград и начинио млин на Требишњици код села Биоча. Изгледа да су његов дар и већ поменути свијећњаци, израђени у Венецији 1777. г., који и данас стоје у Манастирској цркви, као и двије чатрње (једне од најстаријих у Херцеговини) које се налазе иза олтара Цркве.


Но Манастир није био концентрисан искључиво духовни, већ национални и ослободилачки епицентар Српске Херцеговине. У зиму уочи Св. Николе 1857.г. у Манастиру Дужи започео је устанак Срба под вођством Луке Вукаловића. У мјесецу фебруару 1858.г. Турци су заузели и опљачкали Манастир. Калуђери су се склонили у Дубровник. По окончању устанка руски конзул у Дубровнику и велики пријатељ Српског народа. Ал. Гиљфердинг, успео је да издејствује новчану помоћ од руске царице за обнову Душког Манастира. Године 1861. у Херцеговини је поново избио устанак, под вођством архимандрита Нићифора Дучића. Душки калуђери су се прикључили устаницима, и то је био разлог да Манастир поново падне у турске руке. На интерве¬нцију руског, француског и аустријског конзула, Манастир (пострадао од Турака) је оправљен. У трећем устанку, који је избио 1875.г. Манастир је по трећи пут био у рукама Турака. Многе вриједности Манастирске биле су уништене, а мањи број је пренијет у Манастир Савину код Херцег Новог.
Одлуком Берлинског конгреса 1878.г. цела Босна и Херцеговина је окупирана од стране Аустро-Угарске монархије. У годинама које су услиједиле, у Манастиру Дужима ковани су планови за обнову и уређивање целокупног Манастирског комплекса. Нажалост, деси се пожар и Манастир 6. септембра 1886.г. готово сасвим изгоре. Сасвим је сигурно да камени зидови цркве нису били пожаром срушени, па је обнова брзо текла. Услиједила је помоћ Земаљске владе Босне и Херцеговине у износу од 200.000 форинти за то да се Манастирске рушевине поправе и подигну. (У цркви лијево, до олтара, ослоњена на унутрашњу страну сјеверног зида, стоји бронзана плоча са изливеним текстом у ћирилици, којим се исказује захвалност цару Фрањи Јосифу за помоћ којом је извршена обнова.)
Једна од знаменитости Манастира Дужи коју је вриједно поменути је чудесно исцјељење Сава Куштрова,
Између два рата братство Манастира чине руски монаси-емигранти из царске Русије. Године 1935. они су осликали зидове цркве новијим руским стилом (нажалост, због немарности Завода за заштиту споменика, ништа од тога није остало), и измјенили изглед врата и прозора, учинивши их већим. Тројица руских монаха: Евгеније, Михајло и Лукијан убијени су 1941. године од стране комуниста-партизана.
Послије другог светског рата у Манастиру је све запу¬стјело. У времену од 1954. до 1958.г. у њему борави војска ЈНА. Маја 1959. године на службу у Манастир долази садашња игума¬нија мати Теодора. Према њеном исказу, када је она дошла у Дужи, у цркви практично није било ничега. Многе иконе спа¬љене су у кречани, једном ријечју, све запуштено и оскрнављено. Од тода, до данас, Игуманија са сестама ради на постепеној обнови Манастира. Важно је напоменути, (иако се Манастир налази поред складишта муниције ВРС, и на самој граници са Хрватском) да је само чудо Мајке Божије спасило овај Манастир послије више гранатирања од стране Хрвата, у току рата 1992-1995. године.

Фреска "Чудесно исцјељење"
Слика


Саво Куштров родом из села Мркоњића у Попову, лежао је у Дужима 16 година рањав и укочен. Он је рано остао без оца и матере сиротан, допанувши тешке болести, лијечили су га у Дубровнику најбољи љекари, али га нијесу могли излијечити. Тако остане без имања и без нигдје никога свога; а болестан и укочен умро би од глади, да га калуђери Душки нијесу примили у Манастир. Он је лежао у једном углу у пространој Манастирској кући, која се звала: оџак. У мјесецу мају 1847. године појави се дакле једно јутро овај дугогодишњи болесник у цркви на јутрењи! Игуман, калуђери и ђаци изненађени и зачуђени прекину читање, помисли¬вши да није каква утвара! Игуман га Христифор почне питати: “Саво, кажи право, како си оздравио, устао и у цркву на јутрењу дошао?” - “Хоћу, оче игумане, мој господине”, одговори Сава: ”Послије по ноћи заспао сам тврдо сан, и до пред зору спавао. Од како болујем и лежим никад тако тврдо ни слатко нијесам спавао. Чини ми се, да се не бих пробудио још за дуго, да неко силно не лупи у врата од оџака. То ме пробуди. У тај тренутак учини ми се да стоји један ђак насред оџака, који ме по имену зовну. Ја му се одазвах. А он ми рече: “Устани! одавно ту лежиш” - Мислећи, да је ђак, (невидећи га у помрчини) дошавши да узме огња за кадионицу у цркви, па му одговорих: За што ме јутрос узнемирујеш? Распрећи огањ и узми жари, па га носи у цркву, да те старији не карају, јер ћеш задоцнити. – Дјечак немичући се с мјеста, одговори ми: “Не бој се устани! Ја сам послат од Матере Божије да ти рекнем да устанеш”. Па се примаче к мени, узе ме за руку и подиже ме. Ја се осјетих лак; и стадох на ноге. Зачуђен и радостан, шћах га загрлити, али га неста! Само с врата чух глас: “Сада си здрав. Иди у цркву нека ти освете масла (елеосвећење); благодари Богу и Божијој Матери. Остани у Манастиру до смрти. Иначе ће ти се болест повратити”. Још ми нешто рече, што ћу само на исповијести пред смрт казати”.
Овај је Сава послије тога још живио у Манастиру више од 10 година, потпуно здрав. То његово чудесно исцјељење задивило је, како хришћане, тако и Турке, који су га виђали за 16 година како у ранама и укочен на узнак лежи. Многи по чувењу нијесу вјеровали, те су доходили да га виде и да се увјере. Требињски Турци пошаљу два своја изасланика, да се лично увјере о томе. Дошавши у Дужи, и увјеривши се о истинитости тога догађаја, рекоше: “каква се чудеса догађају на овоме свијету! Овај је Манастир Божија кућа”.
Аватар
Краљевина_Србија
Националиста
Националиста
 
Порука: 384
Приступио: нов 2011
Место: Београд, Краљевина Србија

Re: Српски манастири

Порука Краљевина_Србија 12.2.2012. 19:35

МАНАСТИР РАКОВИЦА са црквом СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА

Слика
Слика
Слика
Слика
Слика


Манастир се налази се у Београду у улици Патријарха Димитрија 34 на Раковичком потоку десној притоци Топчидерске реке.Долази се поред железничке станице у Раковици а онда скрене лево и прође ДМБ сервис.
Одмах иза сервиса је Манастир, са десне стране а извор Свете Петке је лево.
Сматра се да је подигнут у 14 веку на Авали а пресељен у 16 веку када датирају и први писани подаци из 1502 године.Према народном предању ктитори манастира су били краљеви Милутин и Драгутин. А према повељи из 1701 ктитор је био Радул И Црни зет кнеза Лазара Хребељановића. Манастир је више пута обнављан.Кнез Милош Обреновић саградио је конак 1822 год. а његов син кнез Михајло Обреновић је 1862 год. обновио манастир. О манастиру је још бринула и књегиња Љубица као и Томанија Обреновић супруга Јеврема Обреновића ,Милошевог брата.Манастирски живописи сачувани су у фрагментима. Поред гробнице Јеврема и Томаније Обренович и њихово 11-оро деце у порти манастира сахрањени су јунаци Првог српског устанка као и један од истакнутих водја устанка Васа Чарапић. Преко пута манастира налази се капела и извор Свете Петке. Манастир је активан и у њему живе монахиње
Од памтивека вуци кољу јагањце,
а никада ниједно јагње није заклало вука;
па ипак је у свету више јагањаца него вукова.

Владика Николај Велимировић
Аватар
Рогља
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 185
Приступио: апр 2012
Место: Брда

Re: Српски манастири

Порука Рогља 4.5.2012. 21:02

Манастир Подврх

Подврх се налази у близини Бијелог Поља, на удаљености од око 25 километара, поред извора ријеке Бистрице.

Како се из натписа на каменој плочи над главним улазом види, црква је сазидана 1606. године у вријеме архиепископа пећког Јована.

Живопис је осликао је 1613/14. године Поп Страхиња из Будимља. Фреске из Подврха спадају у Страхињина зрелија дјела и представљају најбоље очуван, до сада познат, Страхињин потписан рад.

Иконе изузетне љепоте сликао је Јован звани Козма и његов помоћник Радул.

Септембра 1960. године, поред осталих рукописа пронађено је Дивошево јевенђеље, настало око 1330. године, које се одваја љепотом сликаног украса, па као такво, данас представља главни ћирилски споменик босанских пергаментних рукописа XIV вијека.

У цркви се чува и дио моштију св. свештеномученика Харалампија.

Текст је преузет са сајта епархије http://www.eparhija.me
Слике су моје. Надстојатељ манастира је јеромонах Дамаскин, изузетан човјек. Ово је манастир удаљен од насеља, тако да пружа прави манастирски живот, мада га током дана обиђе доста вјерника.

Induct0285.jpg


Induct0299.jpg


Induct0267.jpg


Induct0301.jpg
Три 'иљаде густе браде!
Аватар
Стефан90
Националиста
Националиста
 
Порука: 434
Приступио: јан 2012

Re: Српски манастири

Порука Стефан90 5.6.2012. 22:01

Манастир Успенија Пресвете Богородице или манастир Вета у којем је за време другог светског рата био смештен штаб ЈВУО за јужну Србију.

О томе када је подигнут овај манастир нема поузданих података. Више извора говори различито. Према најстаријем познатом предању, манастир потиче из византијског периода, када је у његовој непосредној близини била главна саобраћајница од Ниша до Софије и Цариграда. То је, у ствари, познати римски пут Виа Милитарис који је повезивао Европу и Малу Азију.

Освајањем ових крајева од стране Турака, црква је срушена. Турци су Понишавље освојили 1386. године, после двадесетодневне крваве битке у којој Нишка тврђава и Лазарева војска нису издржалå. Турци су због таквог отпора српских бранилаца касније свој бес искалили и на православним светињама Ниша и околине. Таква зла судбина задесила је и Богородичну цркву у Вети.

Након тога, први подаци о стању овог храма могу се пронаћи тек у 15. веку. Тако се, на пример, на сајту Нишке епархије може наћи податак да је манастирска црква саграђена (обновљена) у 15. веку, и да је била сасвим различита од садашње. Каже се да је била неупоредиво већа и лепша. По овом извору, ктитор је био непознат. На другој страни, према народном предању забележеном у књизи свештеника Михајла Спиридоновића Пелеха Манастири и цркве Нишке епархије, храм Успенија Пресвете Богородице подигли су сами мештани села Вете још у турско време. Дакле, ни предање не памти тачно време обнављања манастира.

Према сачуваном предању, Младену Стојићу из села Вете јавила се у сну Пресвета Богородица и казала му да се на месту садашњег манастира налази црква. Младен Стојић и остали мештани села Вете копали су неколико дана, док нису нашли рушевине храма. На његовим темељима подигли су садашњу ветанску цркву. Сеоски збор доделио је цркви имање од 43 хектара. Од непокретне имовине манастир је тада добио: 25 хектара шуме, 8 хектара ливаде, 3 хектара воћњака, 5 хектара њива, 1 хектар плаца и 1 хектар баште и винограда. Вредност имовине по инвентару из 1932. године износила је 209.031 динар. Када је завршена градња цркве, образована је и парохија коју су сачињавала села Вета, Топоница, Космовац и Тамњаница.
Удаљен од главних путева и већих насеља, заклоњен највишим врховима Суве планине (Трем, Соколов камен), манастир је под Турцима имао и национално-ослободилачку улогу. Према академику Владимиру Стојанчевићу (Југоисточна Србија у 19. веку), у њему су одржавани састанци нишког Националног комитета за ослобођење од Турака, чији су први људи били Тодор Станковић, Никола Коле Рашић, свештеник Петар Икономовић, Милан Новичић, Таско Узуновић, Михаило Божидарац и други. Због тога је значај манастира за коначно ослобођење овог краја од турског окупатора изузетно велики.

Истовремено са националним радом, манастир је представљао и снажан духовни и просветни центар целог краја испод Суве планине. Битну улогу у томе имао је свештеник Богдан Поповић. Он је подигао нови манастирски конак и образовао братство манастира које је имало и верско-просветну улогу. Поповић је као духовник ове цркве остао до 1890. године. Од тада, па све до 1901. године, ветанска парохија била је у надлежности свештеника суседних парохија. У времену од 1894. до 1899. године парох је био Богданов рођени брат Илија Поповић, иначе, парох суседне Шпајске парохије. После њега, свештенорадње у ветанској парохији обављао је горњостуденички јереј Станко Златановић, да би 1901. године она коначно припала манастиру Успенија Пресвете Богородице у Вети. Од тада су старешине манастира били уједно и пароси. Познати су јеромонах Јоаким, јеромонах Вићентије, игуман Данило Синко, јеромонах Серафим и јеромонах Јаков. Током Првог светског рата манастир је опустошила бугарска окупаторска војска. Јеромонаха Лукијана су 1916. године Бугари заробили и држали у заточеништву до 1919. године, када се вратио у манастир и служио до смрти 1932. године.

Страдање манастира

Када се говори о овом манастиру, не може се заобићи чињеница да у његовој непосредној близини у манастирској шуми, на месту званом Вурњиште постоји и црквиште посвећено светом Јовану Крститељу. Предање каже да су овај манастир срушили Черкези у једном од својих рушилачких похода против српског православног народа и његових светиња. То се поклапа са чињеницом да су Турци, средином 19. века, у непосредној близини манастира населили прилично бројну черкеско-татарску колонију. Такву тактику Турци су применили дуж целе тадашње границе са Кнежевином Србијом, сматрајући да ће на такав начин, макар и делимично, зауставити ширење српске ослободилачке идеје. Приликом ослобођења, део ове колоније који се није компромитовао злочинима према Србима и њиховим светињама, прешао је у Православље.

Такви бурни догађаји допринели су да манастир осиромаши и остане без вредних црквених ствари. Постоји податак да је у манастиру чуван свети путир који су поклонили руски војници за покој душа својих другова погинулих у рату 1854. године. Не зна се зашто је поклоњен баш овој светињи која је и данас мало позната. Веза православних Руса са овим храмом, међутим, не престаје овим догађајем. У периоду између два светска рата, у манастиру је боравио један Рус, јеромонах Данило Синко. Остао је упамћен по томе што је богослужење обављао на српском, мада је канонима Руске цркве то било изричито забрањено. У времену јеромонаха Данила Синка, манастир је био центар одакле се ширила идеја Хришћанске народне заједнице (у народу познатог Богомољачког покрета, на чијем челу је био Владика Николај Велимировић). Игуман Данило је у манастиру обучавао сељаке вернике из околних села како да проповедају и шире Христову науку.

Други светски рат донео је манастиру нова страдања. Оно што су некада радили Черкези, сада су то учинили православни Бугари. Пошто се, наиме, у непосредној близини налазило седиште првобитне Равногорске организације за Ниш и околину, бугарска војска је манастир у потпуности спалила. Звоник је миниран и дигнут у ваздух. Пре спаљивања, Бугари су најпре потпуно опљачкали манастир. Овакав поступак правдали су чињеницом да је манастир служио као база равногорској организацији за цео Нишки округ. Против овог штаба (Горски штаб бр. 43) покретали су неколико казнених експедиција, али безуспешно. На челу равногорске организације налазили су се искусни официри бивше краљевске војске, ђенералштабни капетани Миленко Рељић и Петар Беговић.

Оно што, међутим, није успела ни бугарска окупаторска војска, урадили су партизани. Ову првобитну равногорску организацију у нишком крају са седиштем у непосредној близини манастира Вете, напали су и уништили Озренски и Сврљишки партизански одред јула 1942. године. Том приликом убијено је седам војника, док је капетан Миленко Рељић стрељан у заплањском селу Велики Вртоп. (О овом догађају писано је у књизи Заплање у народноослободилачкој борби 1941-1945, аутора Драгољуба Дејановића и Ђорђа Стаменковића).

Домаћински настројени и у националном духу потпуно изграђени, мештани Ветанске парохије обновили су манастир убрзо после Другог светског рата.

Али, због отпора који је пружен партизанима и националне идеје која је на овом простору преживела рат, манастир и цео крај третирани су од нових власти изразито непријатељски. До дана данашњег, на пример, манастир нема пут, воду, струју, ни телефон. Дуго је био потпуно пуст. Све што је вредело од имовине, покрадено је и уништено. Повремено би се у њему задржао покоји монах, али је брзо одустајао и одлазио даље.

У таквом стању манастир је остао све до 2003. године, када је тежак посао обнове преузео дечански монах Георгије Жунић. Уз помоћ пријатеља манастира обновљен је духовни живот и сада се поново чују звона подно Суве планине. Старо је правило да обновљањем светиње почиње и духовна обнова народа који живи око ње. Правило се потврђује и чињеницом да школа, која годинама није радила, сада поново отвара врата шесторици ђака. Следеће године биће их и више. Веронауку ће учити од јеромонаха Георгија, а духовно окрепљење и приближавање Богу стећи ће на литургијама које се - после толико година - поново служе у овој Светињи. Због тога је овај манастир и прави симбол виталности и снаге Православља које вековима одолева разним непријатељима на средокраћи Истока и Запада.

Слика
БОЉЕ ТИ ЈЕ ИЗГУБИТИ ГЛАВУ НЕГО СВОЈУ ОГРЕШИТИ ДУШУ

...,,нема врба колико има Срба али има граната колико и Хрвата''
Korda
Четник-почетник
Четник-почетник
 
Порука: 1
Приступио: мај 2012

Re: Српски манастири

Порука Korda 7.7.2012. 11:34

Манастир Ђурђеви ступови

http://www.atlantaserbs.com/web/learnmo ... tupovi.jpg

Србија је у средњем вијеку била једна од најразвијенијих земаља у Европи, а Жупа будимљанска једна од најразвијенијих области срењевјековне Србије. Своју задужбину Ђурђеве Ступове подигао је Господар Будимља, жупан Стефан Првослав, син Великог жупана Тихомира, а синовац Немањин 1213. године.У Манастиру, његовој задужбини, на десној страни наоса налази се његов гроб, над којим стоји запис: "Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор места сегов". Ктитор је преминуо 6. јануара 1244. године (1174-1244).Манастир је подигнут на лијевој страни Лима, под Растовцем, на заравни која се зове Ступови, одмах изнад ријеке понорнице гдје извире кристално чиста студена вода.
Корда
Милчићи
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 165
Приступио: мај 2011

Re: Српски манастири

Порука Милчићи 16.8.2012. 9:46

Милчићи
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 165
Приступио: мај 2011

Re: Српски манастири

Порука Милчићи 21.8.2012. 7:55

Нови манастир у Кули - Бачка:
http://www.novinar.de/2012/08/19/katako ... 8dkoj.html
Аватар
Vranac
Војвода
Војвода
 
Порука: 10175
Приступио: мар 2006
Место: Београд, Србија

Re: Српски манастири

Порука Vranac 21.11.2012. 5:11

Средњевековни српски манастири у БЈР Македонији


Манастир Светог Андреје на Трески
Слика
вики

Манастир Пресвете Богородице у селу Матејче
Слика
вики

Манастир Лесново
Слика
вики

Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану
Слика
вики

Манастир Трескавец
Слика
вики

Манастир Успења Пресвете Богородице у селу Матки
Слика
вики

Манастир Светог Николе у селу Псачи
Слика
вики



Др Влад. Р. Петковић
Стари српски споменици у Јужној Србији
Аватар
Александр
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 80
Приступио: мар 2010
Место: Россия

Re: Српски манастири

Порука Александр 13.6.2014. 19:32

Дай бог будут стоять веками.И в КОСОВО.....
Претходна

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 2 гостију