Манастир Папраћа се налази 12 км од Ловнице у селу Папраћа југозападно од Зворника. Прелијепи планински крај са чистим изворима и бујним шумама, допуњују ова два манастира и представљају праву оазу мира и духовности.
За манастир Папраћу забиљежено је неколико народних предања које говоре о датирању и подизању ове светиње.
Према првом, манастир су подигли краљ Драгутин и његови синови Владислав и Урошиц, (Пећки и Троношки љетопис из XVIII вијека), док народна поезија у пјесми "Милош у Латинима" каже да је манастир задужбина жупана Вукана који манастир подиже у знак покајања штоје намјеравао промијенити вјеру.
У другој пак пјесми манастир се приписује бројним задужбинама Стефана Немање који као велики жупан подиже "Папраћу близу Борогова".
Предање о четири сестре српског "цар Шћепана" такође је интересантно јер говори даје свака од њих саградила по једну цркву: у Тавни Папраћи, Ловници и селу Цикотама.
У области Бирач (гдје се манастир и налази) живјело се још у античко доба што потврђују пронађени римски новчићи, многи стећци средњовјековних гробаља као и старо средњовјековно утврђење "Перин-град".
У доба турске владавине овај крај је представљао важну комуникацију. Први писани докази о манастиру Папраћа налазе се најеванђељу из 1550/51. године које је игуман манастира Папраћа Григорије добио од руског протопревитера Јакова. Сматра се даје приликом посјете игумана Григорија Русији и сам руски цар Теодор Ивановић поклонио 120 рубаља за градњу цркве, те се та 1551. година наводи за годину кадаје подигнута данашња манастирска црква.
У неким другим записима као штоје турски попис из 1528. године говори се о постојању цркве још и раније, гдје се спомиње свештеник Радица из Папраће. Даље се спомиње и свештеник Оливер којије описивао тешка времена турске офанзиве на сјеверну Босну, осјећања православних хришћана тог времена и пад Сребреничке бановине 1512. године. Исти свештеникје преписао јеванђеље 1513. године, и оно се све до 1578. године чувало у Папраћи. На основу тих података може се закључити да је већ у првој половини XVI вијека вјероватно у Папраћи постојала парохијска црква која је прије 1550. године постала манастир, а да је новчаном помоћи руског цара 1551. године црква обновљена, или можда дограђена.
После 1551. године овај манастир карактерише интензивно преписивање црквених књига од стране монаха и учених људи тог времена. Тако је нпр. Михајло Зборожевић Александровић 1553. године у Пољској преписао један псалтир и послао у Папраћу. Манастир Папраћа се даље спомиње 1559. године када је игуман манастира Троноше Пајсије позвао Арсенија из Папраће да његовом братству помогне саветима у градњи новог храма на старом црквишту.
Сматра се да је Арсеније био богат и угледан човјек и даје имао не само савјетодавни него и материјални удио у градњи Троноше. Још једно свједочанство говори о Папраћи у XVI вијеку кроз украшени кивот којијејеромонах Лонгин урадио за овај манастир 1586. године. Живот се чувао у Старој српској цркви у Сарајеву.
Крајем XVI и почетком XVII вијека поново се интензивира сарадња са Русијом када братство Папраће 1588. године од руског цара добија новчану помоћ и тканине а 1592. и 1607. године папраћки игуман Лонгин путује у Русију гдје од лавре Кирила Чудотворца добија рукописне књиге. Неке поклоњене руске књиге из Папраће могле еу се срести и у манастирима у Србији као штоје нпр. у збирци књига манастира Гргетег из 1620. године.
Настојатељ Папраће игуман Симеон је 1645. године боравио у Москви гдје је од руског цара Алексија Михаиловића повељом добио одобрење за боравак монаха и прикупљање прилога. И сљедећи старјешина манастира, архимандрит Михаило, боравио је 1683. године у Москви и прикупио значајну помоћ у новцу и књигама.
Послије њега спомињу се игуман Висарион, касније старјешина Софроније Подгоричанин који је 1705. године постао епископ пакрачко-славонски, те се са сигурношћу не зна до када је био у Папраћи. Између 1717. и 1723. године послије аустријско-турског рата манастир је запустио и као напуштено манастирско имање добио је турски спахија Ферхат-бег из околине Будима који се након губитка османлијског посједа у Угарској населио у Босански пашалук.
Предање каже да су потомци овог бега дуго живјели у Папраћи и да је једном приликом док је боравио у Цариграду код султана своју породицу повјерио на бригу игуману Арсенију. Тада се пожалио султану да се у Босни од "попова и калуђера не може живјети", те да су му ови уграбили жену и дјецу. Султан му одреди везира Ћуприлића са 300 војника који су посјекли све папраћке монахе, а манастир спалили и опљачкали. И остали православни народ том приликом мораше потражити уточиште у Србији и Посавини.
Манастирска црква је тада остала без крова, те су како легенда каже ту затварали стоку а "буле" прале веш. Све оно што је вриједело однесено је, а према неким причама квалитетнији материјали употријебљени су за градњу џамије.
Манастир Папраћа је претпоставља се у то вријеме имао и имања у источној Херцеговини што потврђује чињеница да су иконе у манастиру Завала у Поповом пољу и селу Мачковцу (шира околина Папраће) од истог анонимног аутора познатог под именом "мајстор из Мачковца".
Од половине XIX вијека послије акције Омер-паше Латаса (1851. године) у Босанском пашалуку наступају повољније прилике за православне, те се сматра да је у то вријеме почела обнова манастира. Обнова се везује за 1853. годину и име хаџи-Захарија Поповића, свештеника из Осмака, којије чак из Русије донио мало звоно за цркву сакривши га како предање каже у бурету.
Тако обновљену цркву 1869. године осветио је добробосански митрополит Дионисије П и у почетку је била парохијска црква све до 1880. године када је дошао игуман Пајсије (Филиповић) и обновио монашки живот у манастиру. Веза између Папраће и манастира у Босанској крајини потврђена је 1892. године када је за старјешину дошао архимандрит Кирило Хаџић из Моштанице. Он је додатно опремио манастир и посадио виноград.
Након њега у Папраћу 1901. године долази архимандрит Данило Билбија који је четири године касније (1905) саградио и нови конак јер је стари изгорио 1717. године и саградио нову школу 1907. године. Игуман Јоаким Трбојевић био је старјешина од 1923. године, а око манастира је саградио ограду, подигао дрвену звонару и купио велико звоно.
Период Другог свјетског рата манастиру Папраћа доноси прогон, пустош и оштећења а саму цркву су користили за везање коња и стоке.
Црква манастира Папраће се убраја у ред најмонументалнијих тј. највећа је манастирска црква на простору Босне и Херцеговине. Комплетним грађевинско-архитектонским подухватом сврстава се у достигнућа архитектуре моравске школе.
Црква има наос, олтар те унутрашњу и вањску припрату. Купола стоји на ступцима, а бочни прозори прекривени су полуобличастим еводовима. Олтар је полукружан, а споља полигоналан. Пјевнице су изнутра полукружне а споља седмостране. Краћа унутрашња припрата прекривена је подужно постављеним полуобличастим сводом ослоњеним на приелоњене лукове (Шево. 2002.).
Живопис манастира Папраћа није адекватно сачуван али и он упућује на одлике моравске умјетности. То се нарочито види у ликовима светих архијереја у олтару као и ликовима светих ратника у јужној пјевници. Сачуване су и композиције из циклуса Христових страдања и композиција Богородичног успења.
Датовање живописа се у литерату рним изворима везује за тридесете године XVI вијека и име зворничког епископа Теофана. Велики број вриједних икона налази се не само у манастирској цркви него и у конаку и углавном представљају дјела познатог српског иконописа из XIX вијека. Ту су и престоне иконе Христа Пантократора и Богородице са Христом-дјететом, као рад Милије Марковића из Београда а представљају рад у техници уља на платну.
Иконе је приложио Миша Анастасијевић, чувени задужбинар "капетан Миша" из Београда 1857. године.
Поред ових ту је и икона Свете Тројице са Богородицом (уље на платну) и три "Јерусалгша" већих димензија из Х^Ш-Х^Х вијека.
У музеј епархијског двора у Тузли из Папраће је донесено надверје из половине XVIII вијека на којему је иконографски приказ "Недремано око" са старозавјетним царевима Давидом и Соломоном. Иконе и надверје су рад Станоја Поповића из Мартинаца у Срему, познатог зографа који је његовао одлике традиционалног византијског иконописа.
