Српски манастири

[RAMMSTEIN]

Manastir Mileševa je osnovan između 1234 i 1236 godine. Osnovao ga je srpski kralj Vladislav. Manastir se nalazi u dolini rijeke Mileševa blizu Prijepolja. 1236 godine kralj Vladislav je prenio posmrtne ostatke svog strica Svetog Save iz Trnova u Bugarskoj u manastir Mileševa.
1377. godine u Mileševu je Tvrtko Prvi proglašen za kralja Srbije i Bosne. U 15 veku manastir je bio sedište mitropolita dabro-bosanskog. 1459. godine turci su zapalili manastir ali je uskoro obnovljen. Jedna od najstarijih škola je postojala u manastiru.

1863. godine manastir je konačno obnovljen i otada postoji kao takav. 1594. godine turci su uzeli posmrtne ostatke Svetog Save iz manastira i zapalili ih na Vračaru u Beogradu. Crkva je ukrašena sa skulpturama , posebno oko portala i prozora. Prva grupa fresaka naslikana je oko 1230. godine. Ove freske se mogu smatrati najvećim uspehom fresko-slikarstva tog vremena u Evropi. Freske naslikane oko 1230 i 1240 dodine ilustruju živote različitih svetaca. U drugom delu 16. veka crkva je ponovo oslikana i novi sloj fresaka od kojih je samo dio "Poslednje Večere" i "40 mučenika" sačuvan do danas. Freske su stradale u požaru ali su sačuvane ranije, mnogo vrednije freske iz 13. veka.

[RAMMSTEIN]

Manastir Žiča sagrađen je početkom trinaestog veka (1205-1208) ali joj istorija zapravo počinje onog trenutka kada je sedamnaestogodišnji Rastko Nemanjić odlučio da napusti dvor svoga oca i postane monah na Sv. Gori Atonskoj, u manastiru Sv.Pantelejmona, sa imenom Sava.
Kao smerni monah svojim podvizima zadivljivao je atonske monahe. Imao je takav podvig u telu da je i mrtve vaskrsavao, a blagodaću koja mu je bila data, uspeo je da preporodi celu srpsku zemlju i to kako u duhovnom tako i u politickom pogledu. Uprkos cinjenici da je postao izabrani cacud Duha Svetog, sebe je nazivao lenjivim, gresnim i slabim za duhovna podvizavanja ali u njegovom zitiju zivotopisac o njemu zapravo govori: "A sta bi drugo bilo dokaz krotkog i smirenog srca, ako ne hrabro podnositi svaku nevolju i sebe prekorevati u svemu."
Providevsi u njemu veliku ogromnu duhovnu snagu Gospod ga je iz Sv.Gore vratio u Srbiju i zalutalom srpskom narodu postavio pastira - Arhiepiskopa Savu.
Sv.Gora je tada bila orosena suzama ovog mladog podviznjaka koji je neizmerno zalio za zivotom neprestanog molitvenog uznosenja uma Bogu. Presveta Bogorodica ga je svojim javljanjem utesila i poslala na propoved u Srbiju. I tako sa ovim svetiteljem u Srbiju stize i obilje duhovne radosti...Jos pre konacnog povratka u Srbiju, Sv.Sava je uz pomoc svoga brata Stefana Prvovencanog, zapoceo izgradnju manastira Zice sa namerom da to bude mesto gde ce ce krunisati kraljevi i postavljati arhiepiskopi srpske pravoslavne crkve.
Mesto na kome je izgradjena crkva nije birano igrom slucaja. Arhiepiskopija je trebalo da bude podjednako udaljena od vizantijskog Carigrada i latinskog Rima. Priroda u kojoj se nalazi crkva nije bila samo lepa vec i bogata, s toga i samo ime Zica oznacava kraj koji je veoma bogat zitom.
Crkva je posvecena Vaznesenju Gospodnjem, a uzgradnja i zivopis trajali su po prilici oko 10 godina.
1219.godine Sv.Sava odlazi sa svojim ucenicima u Nikeju da tamo trazi samostalnost srpske crkve. Tako on postaje prvi srpski arhiepiskop, a Zica sediste novoosnovane arhiepiskopije.
1221.godine Sv.Sava u Zici krunise svoga brata Stefana za prvog srpskog kralja.
"Kralj se toga dana neiskazanom radoscu radovase, ne radi venca kraljevskog, vec radi toga sto se sa svih strana skupilo mnostvo naroda koji su dosli da vide kako je njegova crkva krasna. Crkva je bila velicanstvena tako da je svaki koji ju je video, mislio da je to zemaljsko nebo". Kralj je tada bogato obdario Zicu.
Najstariji istorijski izvori o Zici su dve povelje kralja Stefana i njegovog sina Radoslava, iz druge i trece decenije XIII veka, prepisane u XIV veku na zidove prolaza, ispod kule na ulazu u crkvu. Zahvaljujuci kralju Stefanu, Zica je tada imala najbogatiju riznicu skoro na celoj jugoistocnoj Evropi. Riznica je sadrzala i deo Casnog Krsta, rizu i pojas Presvete Bogorodice, desnu ruku i deo glave Sv.Jovana Pretece, mosti apostola, proroka, mucenika, ikone, zlatne sasude, odezde idr. na zalost od svega toga danas apsolutno nista nije ostalo.
Zici je tada darovano preko 57 sela, sto znaci vise hiljada hektara zemlje i nekoliko hiljada ljudi koji su zemlju obradjivali i bavili se zanatom. Dobila je Zica tada 8 planina i 217 porodica. Vremenom je stekla posed cak i na Kosovu.
Manastir je dakle, dobio ogromna imanja i ogromne privilegije, ali izvan svega neboceznjivog Savu koji se nastanio u samoj crkvi i odatle nadgledao manastirski zivot i poucavao narod.
Na zalost, crkva na kojoj se sa toliko napora, a pre svega ljubavi radilo nije imala srece da ostane netaknuta. Iskonski neprijatelj ljudskog roda, uvidevsi da nikakva zla ne moze da nanese Svetom arhiepiskopu, pokusao je da unisti njegovo delo, valjda sa namerom da na taj nacin unisti i duhovnost koja je u to vreme cvetala ovim prostorima.
Vec krajem XIII veka Zica je u toj meri stradala da vise nikada nije imala onu lepotu i ono bogatstvo koje je imala isprva. Ne zna se pouzdano, ali se smatra da je bio u pitanju napad brace Romana i Kudelina, gospodara Braniceva, koji su u to vreme pustosili po Srbiji, ili nesto kasniji rat sa vidinskim knezom Sismanom. Manastir je bio zapaljen i opustosen, a arhiepiskopija je bila prebacena u Pec.
Bilo je mnogo onih koji su se trudili da obnove Zicu, ali je ona tek sto godina posle razaranja imala sve zidove crkve ukrasene, krov zasticen i riznicu popunjenu, ali prvobitni sjaj i lepotu vise nikada nije imala.
U toku cele svoje istorije Zica je stalno bila u razaranju i izgradnji. Za vreme petstogodisnje vladavine Turaka preko 150 godina bila je bez krovnog pokrivaca. Kisa je nesmetano padala u crkvu i freske su bile izlozene atmosferskim nepogodama. Bilo je i vremena kada su ovce nesmetano ulazile u crkvu, kada se sluzilo samo dva **** godisnje. Iz jednog zapisa iz 1829.godine vidi se da je Zica samo jedna velika rusevina. Kako i za srpski narod, tako i za Zicu, najtezi period je bio doba II svetskog rata. 1941.god. Zica je bombardovana. Deo severnog dela zida bio je do temelja porusen i svi objekti koji su se nalazili oko crkve (konaci, stamparija) bili su zapaljeni. U isto vreme bila su i masovna streljanja ljudi, na hiljade, u Kraljevu, Kragujevcu... Sve se to desavalo kada je duhovni zivot u Srbiji bio veoma razvijen zahvaljujuci vladiki zickom Nikolaju Velimirovicu, a Zica bila puna monaha.
Jos za vreme II svetskog rata Zica je obnovljena ali se 1987.god. zapocelo sa obnovom

[RAMMSTEIN]

Manastir Studenica koji je posvećen Bogorodici, je majka svih srpskih hramova. Građen je dugi niz godina. Konačno je završen u proljeće 1196. godine kada je Stefan Nemanja abdicirao i posvetio se manastirskom životu. Kada je on kasnije otišao u Hilandar o manastiru se brinuo njegov sin Stefan. Nemanja je umro u Hilandaru 1299. godine. NJegov najmlađi sin Sava je nakon pomirenja preostale dbojice braće Stefan i Vukana prenio mošti svoga oca u Studunicu. Od tada je Studenica postala političko, kulturno i duhovno sjedište srednje Srbije. Tu je Sava napisao žitije svoga oca svetog Simeona opisujući njegov monaški život. Kralj Milutin je sagradio u okviru manastira malu crkvu posvećenu Joakimu i Ani.
Turci su često napadali manastir nakon pada Srbije 1459. Prva značajnija restauracija dogodila se 1569. godine, kada su obnovljene freske. U ranom 17 veku zemljotres je pogodio manastir i mnogi istorijski dokumenti su uništeni zauvek.

Studenica se sastoji od 3 crkve. Jedna od njih je Bogorodičina crkva na čijoj se istočnoj strani nalazi trostrana apsida. Na crkvi se mogu uočiti dva stila - Romanski i Vizantijski. Spajanje ova dva stila je dalo poseban stil poznat u arhitekturi kao raška škola. Osim ove crkve deo kompleksa Studenice čine i crkva Svetog Nikole i Kraljeva crkva.

Crkva je oslikana u prvoj dekadi 13 veka. Orginalne freske su delimično očuvane oko oltara i na istočnom zidu. Jedna od najlepših fresaka, koja je oslikana 1209. godine, je ona na kojoj je prikazano raspeće Hrista.

[Чича]

Три и по километра источно од Кистања,у кањону Крке, смјештен је манастир назван по ријеци која поред њега протиче. Овај древни манастир Крку подигла је српска принцеза Јелена, сестра цара Душана, удата за хрватског кнеза Младена II Шубића, посветивши га св. арханђелу Михаилу. Било је то 1350. године. Предање каже да су манастир на данашњем мјесту основали монаси приспјели из Свете Земље и то из манастира Св. архистратига Михаила, којег је тамо подигао краљ Милутин. Њих је на то наговорио исповиједник принцезе Јелене, монах Рувим. Одговор на питање зашто је баш на том мјесту подигнут овај православни светоархангелски манастир можемо потражити и у тврдњи старог историчара Луцијуса који говори о проповједима апостола Павла Далматинцима у простору око ријеке Крке. Близина римског војничког града Бурнума и катакомбе испод самог манастира оснажују ту тврдњу и наводе на закључак да су оснивачи Манастира знали за то па да су управо ту и установили ову светињу.

Педесетак година касније, 1402., како стоји у запису изнад улаза, манастир је дограђен.

Од времена оснивања па до нашег времена манастир Крка је био и остао духовни центар православних далматинских Срба, а и шире. Исто тако није престао бити молитвено мјесто и једном броју католика Хрвата. Он је живо свједочанство о духовном јединству Срба. Дабробосански митрополити, као што су Гаврило 1578. и касније Аксентије и Теодор, администрирали су над манастиром Крком. У 17. и 18. вијеку то су чинили и неки црногорски архијереји, као нпр. св. Петар Цетински, или митрополит Сава Петровић.

По благослову патријарха Пајсија Јањевца и митрополита Дабробосанског Теодора, при манастиру Крки је 1615. основано богословско училиште. Оно је радило до 1647. када су ученици и њихови наставници монаси пред турском најездом морали побјећи највећим дијелом у Задар, а једним дијелом у Сремске Карловце. Тамо је касније један избјегао монах увезивао књиге, не без умјетничког дара и искуства, очито донесеног из манастира Крке. Манастирска братија се вратила у манастир 1650. године, а богословија је поново отворена тек 1964. године.

Послије Карловачког мира из 1699. намјесник Филаделфијског епископа, под чијом је јурисдикцијом била православна црква у Далмацији, постао је Никодим Бусовић. Он је имао искушења са унијом, одолио јој је па је био гоњен. Послије избјеглиштва и боравка на Светој Гори и Палестини, станио се у манастиру Крки и ту је по упокојељу био сахрањен 1707.

Бројни крчки архимандрити били су намјесници надлежних епископа, што је манастир Крку чинило и формалним духовним сједиштем православних Далматинаца. Да поменемо само неке: Никанор Рајевић, Никанор Богуновић. К њима свакако треба прибројити потоње настојатеље крчког манастира Георгија Миљевића, Макарија Крнету, Викентија Кнежевића, Јеротеја Ковачевића, Амвросија Колунџића и бројне друге.

Манастир Крка броји дуге вјекове и њиховим током се богатила његова ризница, па су у њу приспјевале бројне драгоцјености непроцјењиве вриједности не само из српских крајева него и из Јерусалима, Свете Горе, Венеције и царске Русије. Поменимо само епитрахиљ св. Саве и Октоих Божидара Вуковића. Ту су и књиге Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића на којима су они, као аутори, исписали своју посвету манастиру Крки. Овоме свакако треба прибројити и патерик из 1346. назван „бугарски“ на чијим корицама пише: „Сија Књига манастира Вилендара“. У манастирској цркви се чувају честице неколицине светитељских моштију као што су св. Трифуна, св. Николе, св. Антипе, св. Харалампија, св. Власија и других.

Бројна су имена српских великана који су посјећивали манастир Крку или били у чврстој вези с њим. Уз Доситеја Обрадовића и Герасима Зелића били су то Симо Матавуљ, Никола Тесла, Мирко Королија, Милош Црњански, Владан Десница и други. При самом крају 20. вијека у манастиру је радила и ликовна колонија, гдје су свој стваралачки траг оставили бројни српски умјетници.

У току посљедњег рата 1991. - 1995. тј. одмах иза њега, манастир је похаран, али не битније, јер су га хрватске власти заштитиле од вандализма. Био је запустио од 1995. до 1998. године. Богословија која је постојала при њему од 1964. премјештена је најприје на Дивчибаре а потом у Србиње, некадашњу Фочу. Обновљена је настојањем епископа Далматинског Фотија 2001. године.

Иначе у запустјели манастир Крку крајем 1998. најприје је дошао млади монах Герасим, пострижник овог манастира,а потом и отац Доситеј као и отац Михаило. Са њима је манастир пропојао и постао опет као што је био кроз вјекове духовно средиште православних Далматинаца.

[Чича]

Tavna.Postanak manastira se krije negdje u sjenkama daleke proslosti, prije sudbonosne kataklizme koja je zadesila srpski narod nastupanjem turskog ropstva. Narodno predanje, ne bez osnova, pipisuje njegov postanak vremenu Nemanjica, tacnije, vremenu kralja Dragutina koji je upravljao ovim krajevima i bio poznatiji kao ,,sremski kralj''. Tronoski i Pecki letopis govore da su ga podigli Dragutinovi sinovi Vladislav i Urosic. Danasnja crkva manastira Tavne, sagradjena na mjestu prvobitne crkve, svakako je starija od crkava ostalih manastira ovog kraja: Ozrena, Liplja, Vozuce i Gostovica. Pominje se vec u najranijim turskim poreskim defterima iz 1533. i 1548. godine, a od 1548. do 1586. pominje se izricito kao manastir.

Manastir Tavna je stradao za vrijeme turske vladavine, ali je bio obnovljen pod vodjstvom hajduka. Narodno predanje obnovu pripisuje Starini Novaku, hajudkom harambasi iz druge polovine XVI vijeka i njegovom bratu Radivoju. Manastirska crkva bila je zivopisana freskama vjerovatno pocetkom XVII vijeka, jer skromni ostaci fresaka mnogo podsjecaju na freske manastira Zitomislica i Ozrena, koje su radjene u periodu od 1608.-1609. godine.

Za vrijeme Karadjordjevog ustanka (1804-1813) bio je iguman u Tavni Jefto (Jeftimije) Pljeco, covijek sposoban i popularan. Kad je u Srbiji buknuo ustanak, pristadose uz njega i mnogi Bosanci iz ovog kraja. Kad su Turci razbili ustanike, vratise se bosanski ustanici u svoj kraj, ali posto nisu smjeli da se vrate kucama, krili su se po obliznjim sumama i kao hajduci branili narod od turskog zuluma. Kad su ovi hajduci doznali da je u manastiru Tavni zasjeo neki haraclija Kitovnica i da od naroda uzima veliki porez, da sirotinju kinji i muci, udari jedna ceta na manastir i pobije sve haraclije na celu sa Kitovnicom. Tada Turci iz okolnih sela napdnu na manastir, opljackaju ga i popale. Kaludjeri se razbjegnu. Bilo je to 1807. godine. Terk poslije ponovnog oslobodjenja Srbije vratio se iguman Jefto i 1814. obnovio svoj manastir. Neimar je bio Toma Milosavljevic. Medjutim, uskoro je doslo novo stradanje manastira Tavna kada ga je porobio Osman pasa. tada kaludjeri nisu napustali manastir, vec odmah su pristupili njegovoj obnovi.

Manastir Tavna je tokom XVIII i XIX vijeka bio vrlo znacajno prosvetno sjediste u kome su se mladicim,koji bi isli za svestenicki poziv, obrazovali. U ovoj skoli su djeca ucila sve do 1966. godine, kada je skolstvo preslo u drzavne ruke.
U vrijeme bosansko-hercegovackog ustanka (1874. i 1875.) sklonila se u manastir jedna ceta koja je poslije teskih okrsaja dosa u manastir da vida svoje ranjenike. Doznavsi to, Turci napadaju manastir, sasjeku zatecene ranjenike, manastir opljackaju.

Izmedju dva rata, manastir se dosta obnovio pod upravom arhimandrita Danila Bilbije. Ovdje su odrzana i dva velika sabora Hriscanske zajednice za cijelu Patrijarsiju.
Drugi svjetski rat je donio najvece razaranje manastiru Tavni. Ustase su u julu 1941. rastjerale i internirale kaludjere. Manastir je nekoliko puta bio bombardovan, a 1943. kada se u manastir skolonila jedna partizanska bolnica, ustaska vojska je zapalila konak. Tada je potpuno unistena biblioteka, stari spisi, a crkva je donekle ocuvana. Najveca zrtva bio je Zdravko Jovacnovic, koga su ustase streljali na vratima manastira. Na njegovom grobu pise: ,,Ubijen 1943. od ustaske plave divizije cuvajuci i braneci manastir.''

[Чича]

Преглед порушених, оштећених и обесвећених
цркава, манастира и других црквених објеката
у рату 1991–1995 (1997)

http://www.spc.yu/Genocid/

[Чича]

Манастир Успења Пресвете Богородице у Добруну



Највећа светиња у добрунској парохији је манастир Успења Пресвете Богородице у Добруну, познат и као манастир Крушево. Основан је у XIV веку, 1343. године. Ктитор манастира је жупан Прибил са синовима Стефаном и Петром.

У доба краља, а потом цара Душана (1331-1345. и 1345-1355) у Добруну дужност чувара тог дела западне границе српске државе врши жупан Прибил. Поред жупанског двора у тврђави гради око 1340-1343. године манастир. Манастирска црква је била скромна, зидана је од камена и сиге, имала је облик једнобродне засведене базилике без куполе. Храм су живописали врсни зографи из јужне Србије.

После монашења жупана Прибила (монашко име Варнава) наслеђују га синови прво Стефан а потом Петар, који је дозидао спољну припрату и ризницу са северне стране и живописао их 1383. године. У време жупана Петра у Добруну је било око 720 монаха.

Под утицајем босанских властелина Радиновића и Павловића, који су столовали у Вишеграду, повлачи се жупан Петар и по примеру свога оца замонашио се добивши име Јован.

Добрун је пао под Турке 1462. године. Према сачуваној легенди, освојен је издајом. Један српски слуга открио је Турцима да су из Добруна отишли сватови по младу у Пријепоље. Турци су сачекали сватове у повратку иза Бијелих Брда, побили их, преобукли се у сватове, ушли у град Добрун и заузели га. Том приликом разрушили су град док је манастир оштећен. Млађи монаси су се разбежали по неприступачним испосницама широм добрунске области док су у манастиру остали само старији. После смрти ових монаха манастирска црква је отварана само о великим празницима док манастир није порушен и потпуно запустео.

Манастир обнављају у XVI веку монаси, који су након напуштања добрунског манастира основали метох у месту Ваган. Турци су га поново порушили крајем XVII века а монаси су се разбежали по старим испосницама. Народ добрунског краја обновио је манастир крајем XVIII века. Нажалост, у манастиру није било монаха па се служило три пута годишње: на Божић, Васкрс и на Духове.

Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године Турци су казнили рушењем великог броја светиња међу којима и манастира Добруна. Берлинским конгресом 1878. године Босна је добила новог господара, уместо Турске Аустро-Угарску. Захваљујући митрополиту Сави Косановићу, народу добрунског краја и помоћи баронице Вилхелмине Николић манастир Добрун је 1884. године обновљен. Обновљена је првобитна црква жупана Прибила а не и припрата и ризница жупана Петра.

Током Првог светског рата манастир је поново страдао. Са обнављањем се почело 1921. године. Приликом обнове прекречен је ктиторски натпис изнад надвратника на улазу у нартекс а старе фреске у засведеном трему покривене су новим слојем живописа. Нова несрећа задесила је манастир у Другом светском рату. Немци су цркву користили као магацин за мине, које су јануара 1945. године активирали и разорили манастир до темеља. Ово је било најтеже разарање манастира. Остали су само припрата и звоник.

Народ није могао да гледа своју светињу разорену. За годину дана манастирска црква је обновљена и освећена у недељу по Митровдану 1946. године. На сву срећу у последњем рату 1992-1995. године манастир је сачуван. Године 1994. након 250 година одлуком митрополита Дабробосанског Николаја манастир је поново насељен монасима.

[Чича]

Манастир Папраћа се налази 12 км од Ловнице у селу Папраћа југозападно од Зворника. Прелијепи планински крај са чистим изворима и бујним шумама, допуњују ова два манастира и представљају праву оазу мира и духовности.

За манастир Папраћу забиљежено је неколико народних предања које говоре о датирању и подизању ове светиње.

Према првом, манастир су подигли краљ Драгутин и његови синови Владислав и Урошиц, (Пећки и Троношки љетопис из XVIII вијека), док народна поезија у пјесми "Милош у Латинима" каже да је манастир задужбина жупана Вукана који манастир подиже у знак покајања штоје намјеравао промијенити вјеру.

У другој пак пјесми манастир се приписује бројним задужбинама Стефана Немање који као велики жупан подиже "Папраћу близу Борогова".

Предање о четири сестре српског "цар Шћепана" такође је интересантно јер говори даје свака од њих саградила по једну цркву: у Тавни Папраћи, Ловници и селу Цикотама.

У области Бирач (гдје се манастир и налази) живјело се још у античко доба што потврђују пронађени римски новчићи, многи стећци средњовјековних гробаља као и старо средњовјековно утврђење "Перин-град".

У доба турске владавине овај крај је представљао важну комуникацију. Први писани докази о манастиру Папраћа налазе се најеванђељу из 1550/51. године које је игуман манастира Папраћа Григорије добио од руског протопревитера Јакова. Сматра се даје приликом посјете игумана Григорија Русији и сам руски цар Теодор Ивановић поклонио 120 рубаља за градњу цркве, те се та 1551. година наводи за годину кадаје подигнута данашња манастирска црква.

У неким другим записима као штоје турски попис из 1528. године говори се о постојању цркве још и раније, гдје се спомиње свештеник Радица из Папраће. Даље се спомиње и свештеник Оливер којије описивао тешка времена турске офанзиве на сјеверну Босну, осјећања православних хришћана тог времена и пад Сребреничке бановине 1512. године. Исти свештеникје преписао јеванђеље 1513. године, и оно се све до 1578. године чувало у Папраћи. На основу тих података може се закључити да је већ у првој половини XVI вијека вјероватно у Папраћи постојала парохијска црква која је прије 1550. године постала манастир, а да је новчаном помоћи руског цара 1551. године црква обновљена, или можда дограђена.

После 1551. године овај манастир карактерише интензивно преписивање црквених књига од стране монаха и учених људи тог времена. Тако је нпр. Михајло Зборожевић Александровић 1553. године у Пољској преписао један псалтир и послао у Папраћу. Манастир Папраћа се даље спомиње 1559. године када је игуман манастира Троноше Пајсије позвао Арсенија из Папраће да његовом братству помогне саветима у градњи новог храма на старом црквишту.

Сматра се да је Арсеније био богат и угледан човјек и даје имао не само савјетодавни него и материјални удио у градњи Троноше. Још једно свједочанство говори о Папраћи у XVI вијеку кроз украшени кивот којијејеромонах Лонгин урадио за овај манастир 1586. године. Живот се чувао у Старој српској цркви у Сарајеву.

Крајем XVI и почетком XVII вијека поново се интензивира сарадња са Русијом када братство Папраће 1588. године од руског цара добија новчану помоћ и тканине а 1592. и 1607. године папраћки игуман Лонгин путује у Русију гдје од лавре Кирила Чудотворца добија рукописне књиге. Неке поклоњене руске књиге из Папраће могле еу се срести и у манастирима у Србији као штоје нпр. у збирци књига манастира Гргетег из 1620. године.

Настојатељ Папраће игуман Симеон је 1645. године боравио у Москви гдје је од руског цара Алексија Михаиловића повељом добио одобрење за боравак монаха и прикупљање прилога. И сљедећи старјешина манастира, архимандрит Михаило, боравио је 1683. године у Москви и прикупио значајну помоћ у новцу и књигама.

Послије њега спомињу се игуман Висарион, касније старјешина Софроније Подгоричанин који је 1705. године постао епископ пакрачко-славонски, те се са сигурношћу не зна до када је био у Папраћи. Између 1717. и 1723. године послије аустријско-турског рата манастир је запустио и као напуштено манастирско имање добио је турски спахија Ферхат-бег из околине Будима који се након губитка османлијског посједа у Угарској населио у Босански пашалук.

Предање каже да су потомци овог бега дуго живјели у Папраћи и да је једном приликом док је боравио у Цариграду код султана своју породицу повјерио на бригу игуману Арсенију. Тада се пожалио султану да се у Босни од "попова и калуђера не може живјети", те да су му ови уграбили жену и дјецу. Султан му одреди везира Ћуприлића са 300 војника који су посјекли све папраћке монахе, а манастир спалили и опљачкали. И остали православни народ том приликом мораше потражити уточиште у Србији и Посавини.

Манастирска црква је тада остала без крова, те су како легенда каже ту затварали стоку а "буле" прале веш. Све оно што је вриједело однесено је, а према неким причама квалитетнији материјали употријебљени су за градњу џамије.

Манастир Папраћа је претпоставља се у то вријеме имао и имања у источној Херцеговини што потврђује чињеница да су иконе у манастиру Завала у Поповом пољу и селу Мачковцу (шира околина Папраће) од истог анонимног аутора познатог под именом "мајстор из Мачковца".

Од половине XIX вијека послије акције Омер-паше Латаса (1851. године) у Босанском пашалуку наступају повољније прилике за православне, те се сматра да је у то вријеме почела обнова манастира. Обнова се везује за 1853. годину и име хаџи-Захарија Поповића, свештеника из Осмака, којије чак из Русије донио мало звоно за цркву сакривши га како предање каже у бурету.

Тако обновљену цркву 1869. године осветио је добробосански митрополит Дионисије П и у почетку је била парохијска црква све до 1880. године када је дошао игуман Пајсије (Филиповић) и обновио монашки живот у манастиру. Веза између Папраће и манастира у Босанској крајини потврђена је 1892. године када је за старјешину дошао архимандрит Кирило Хаџић из Моштанице. Он је додатно опремио манастир и посадио виноград.

Након њега у Папраћу 1901. године долази архимандрит Данило Билбија који је четири године касније (1905) саградио и нови конак јер је стари изгорио 1717. године и саградио нову школу 1907. године. Игуман Јоаким Трбојевић био је старјешина од 1923. године, а око манастира је саградио ограду, подигао дрвену звонару и купио велико звоно.

Период Другог свјетског рата манастиру Папраћа доноси прогон, пустош и оштећења а саму цркву су користили за везање коња и стоке.

Црква манастира Папраће се убраја у ред најмонументалнијих тј. највећа је манастирска црква на простору Босне и Херцеговине. Комплетним грађевинско-архитектонским подухватом сврстава се у достигнућа архитектуре моравске школе.

Црква има наос, олтар те унутрашњу и вањску припрату. Купола стоји на ступцима, а бочни прозори прекривени су полуобличастим еводовима. Олтар је полукружан, а споља полигоналан. Пјевнице су изнутра полукружне а споља седмостране. Краћа унутрашња припрата прекривена је подужно постављеним полуобличастим сводом ослоњеним на приелоњене лукове (Шево. 2002.).

Живопис манастира Папраћа није адекватно сачуван али и он упућује на одлике моравске умјетности. То се нарочито види у ликовима светих архијереја у олтару као и ликовима светих ратника у јужној пјевници. Сачуване су и композиције из циклуса Христових страдања и композиција Богородичног успења.

Датовање живописа се у литерату рним изворима везује за тридесете године XVI вијека и име зворничког епископа Теофана. Велики број вриједних икона налази се не само у манастирској цркви него и у конаку и углавном представљају дјела познатог српског иконописа из XIX вијека. Ту су и престоне иконе Христа Пантократора и Богородице са Христом-дјететом, као рад Милије Марковића из Београда а представљају рад у техници уља на платну.

Иконе је приложио Миша Анастасијевић, чувени задужбинар "капетан Миша" из Београда 1857. године.

Поред ових ту је и икона Свете Тројице са Богородицом (уље на платну) и три "Јерусалгша" већих димензија из Х^Ш-Х^Х вијека.

У музеј епархијског двора у Тузли из Папраће је донесено надверје из половине XVIII вијека на којему је иконографски приказ "Недремано око" са старозавјетним царевима Давидом и Соломоном. Иконе и надверје су рад Станоја Поповића из Мартинаца у Срему, познатог зографа који је његовао одлике традиционалног византијског иконописа.

[Чича]

ХРАМ СВ. ПРОРОКА ИЛИЈЕ НА ЛУКАМА – ТРЕБЕВИЋ

Храм Св. пророка Илије на Лукама – Требевић, саграђен је 1943. године. Храм је подигао командант Требевићког одреда Шћепан Лучић и војни свештеник Новак Станојевић, који је овај храм осветио по благослову митрополита Дабробосанског Нектарија. Одлуком Обласног одбора Комунистичке партије за град Сарајево храм је срушен 1955. године.

На месту где је била црква благословом митрополита Николаја 1993. године започета је градња цркве брвнаре по пројекту Предрага Пеђе Ристића, архитекте из Београда. Црква је завршена 1996. године. Осветио је исте године 4. августа митрополит Николај. Заслуге за подизање ове цркве припадају свештенику Миомиру Зекићу и верницима требевићког краја. Године 1999. у порти цркве саграђена је сала за народ. У храму се служи 12 пута годишње, а саборни дан је прва недеља по Св. Илији.

[RAMMSTEIN]

Manastir Sopoćani posvećen je Svetoj Trojici. Osnovao ga je kralj Uroš. Crkva je izgrađena 1260. godine. Kupola sa zvonikom je dograđena srredinom 14. veka. Neki članovi kraljevske familije su sahranjeni u manastiru. Fresko slikarstvo crkve je kompletirano 1270. godine. Kratko poslije kosovske bitke manastir je pretrpio razna razaranja i obnovljen je za vreme despota Stefana.
Crkva je jedinstvena građevina sa polukružnom apsidom. Spoljni izgled crkve je romanskog stila. Portal i prozori su napravljeni od kamenja. Graditelji su vjerovatno dolazili iz Jadranske regije.Najranije freske nastale su 1273. godine. Jedna od fresaka prikazuje Uroša prvog dok čeka kraljicu koju vodi Stefan Nemanja. Takođe su prikazani i Stefan Prvovenčani i Uroš prvi sa modelima svojih crkava.

Freske oko oltara su naslikane kasnije. Na jednoj je prikazan Uroš prvi sa sinovima Dragutinom i Milutinom kao i ostalim članovima kraljevske familije. Freske u kapelama su oslikane kasnije. U južnoj kapeli se nalazi freska koja prikazuje smrt Stefana Nemanje i prenos njegovih moštiju u Studenicu. Takođe postoje freske koje prikazuju cara Dušanana i njegovu ženu Jelenu.

Ono što su fresko-slikari u Sopoćanima uspjeli u linearnosti i koloritu oslikati sreće se još samo u italijanskoj renesansi.

[RAMMSTEIN]

Sagrađena verovatno još u lX veku , obnavljana početkom Xlll veka , živopisanje završeno između 1220.-1230.godine kada crkva postaje katedrala srpskog arhiepiskopa , kog je postavio Sveti Sava. Freske iz tog perioda: (Čuda iz Hristovog života) Izlečenje slepoga i Bogorodica Eleusa (Milostiva) s Hristom Hraniteljem sirotih. Verovatno, jedan od glavnih majstora Mihajlo Astrapa učestvuje u obnovi pod kraljem Milutinom , oko 1307.godine. Zanimljivo da su u Lestvici Jakovljevoj , međ vrežama , svoje mesto međ svecima i vladarskim lozama , pored predaka Hristovih i proroka , našli i Plutarh i Platon.

[RAMMSTEIN]

Crkvu je podigao Stefan Nemanja 1170-1171.g. i posvetio Svetom Đorđu u znak zahvalnosti za izbavljenje iz tamnice. Naziv je dobila po dva stupa zvonika. Prvi put je razarana 1689. a stradala je i u oba svetska rata. Očuvane su delimično freske i samog ktitora i zadužbinara Stefana Nemanje , dok ni u jednoj drugoj od njegovih zadužbina nisu.

(Đurđevi Stupovi kod Ivangrada (Budimlje , danas Berane) su takođe od Nemanjića , ali Prvoslava , sina Tihomira , brata Nemanjinog , zidan oko 1220.g.)

[RAMMSTEIN]

Manastir Ravanica je zadužbina srpskog kneza Lazara , a podignuta je oko 1375.godine. Po pogibiji kneza Lazara na Kosovu 28. juna 1389. i prenosa njegovih moštiju u Ravanicu , ovo postaje mesto hodočašća. Kao značajno kulturno i prosvetiteljsko mesto u tadašnjoj Srbiji , biva paljen i poharan 1396. , 1398. i 1436. godine. U vreme Kočine krajine 1686-1687.god. uništeni su i zgrade i konaci i utvrđenja , kaluđeri delom pobijeni , a preživeli , sa moštima Svetog kneza Lazara , priključili se Velikoj seobi Srba , pod Arsenijem Čarnojevićem. Nakon nekoliko godina, noseći mošti stigli su u manastir Vrdnik , koji je potom prozvan Nova Ravanica. Stradala je Ravanica i za vreme Prvog srpskog ustanka , više ****. U vreme igumana Dionisija se zanavlja i podiže konak , 1850.god. Tokom II svetskog rata ponovo je stradao , iguman manastira Makarije , streljan je 1943.god. u Jajincima. U sastavu ovog manastira je i manastir Sveta Petka , sa crkvom posvećenom Prepodobnoj Paraskevi , (u Donjoj Mutnici) u kojoj se sestrinstvo manastira brine o hendikepiranoj i napuštenoj deci.

[RAMMSTEIN]

Kalenić

Crkva je podignuta i živopisana između 1407. i 1417.godine , od protovestijarha (upravitelja vladarskih finansija - prim.aut.) Bogdana , žene Milice i brata mu Petra , za vladavine despota Stefana Lazarevića. Konstrukcija je sažeti trikonhos (trolist) , i spada sa Lazaricom i Ravanicom u najbogatije ukrašena ostvarenja moravske grupe spomenika. Uz napomenu o ornamentici , koja u ovdašnjem manastiru zauzima značajno mesto , tu je i „možda najbolji IMAGO PIETATIS (LIK Hristov , koji izaziva saosećanje i pobožnu skrušenost) u vizantijskom slikarstvu“. Najzanimljivija freska je Svadba u Kani Galilejskoj , poznata po prikazu staroslovenskog običaja , gde ženik ubada nožem nevestu u prst , i iz iste čaše pije vino pomešano s krvlju iz prsta. Čudesnim načinom dobijeno vino u Kani tumačeno je kao predznak prolivanja Hristove krvi.

[RAMMSTEIN]

Ćelije

Samo 6km od Valjeva na levoj obali rečice Gradac nalazi se ova svetinja , zadužbina kralja Dragutina (1282.-1316.god.) poznatog i kao „sremski kralj“. Drugo pak predanje kazuje da je podignut krajem XlV ili početkom XV veka , u vreme despota Stefana Lazarevića. Turski defteri ga beleže 1560.god. U svakom slučaju , ovaj manastir je vekovima bio oslonac i mesto duhovnih , kulturnih i obrazovnih dešavanja Valjevskog kraja. Pored toga , jedno od mesta , sa značajnim udelom i u podizanju buna protivu Turaka. Kao takvo , početkom 1791.god. zajedno sa 13 crkava valjevskog kraja biva spaljeno. Obnavljan je 1793.god. a u vremenu od 1803. do 1813.god. u manastiru Ćelije bila je Karađorđeva bolnica. Godine 1810. Turci ponovo pale ovu svetinju , a već sledeće godine biva obnovljena. Posle Prvog srpskog ustanka , monasi beže u Srem , ali se ubrzo vraćaju. U periodu od 1837. do 1928.god. Ćelije su i parohijska crkva , za sva okolna mesta. I danas u manastiru postoji ikonopisačka škola.