srpskinacionalisti.com

Молитве

Форумска правила
  • Овај форум је за дискусије о Православљу; одлазак у цркву, исповест, значење Литургије, свети Оци и њихова учења, славски обичаји итд.
  • Овај форум је за размену мишљења о екуменизму, приоритетима Цркве, улози Цркве у друштву итд.
  • Овај форум НИЈЕ за обелодањивање појединачних преступа црквених лица, нити за опште пљување по Цркви.
  • Учесници су обавезни да се пристојно изражавају и културно односе према другима. Сваки преступ, независно од теме, биће санкционисан.

Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Patriota86
Војвода
Војвода
 
Порука: 2875
Приступио: мар 2006
Место: Београд

Re: Молитве

Порука Patriota86 13.6.2007. 15:28

Објашњење Свете Божанске Литургије

Реч “Литургија” је грчког порекла и значи “заједничка служба”, “Служба Божија”. Богослужење се често назива и Eвхаристија, што значи благодарност. Св. Литургија је најважније богослужење Хришћанске цркве, зато што се на њој, под видом хлеба и вина, приноси Богу тајанствена жртва Тела и Крви Господа Исуса Христа, а којом се ми
причешћујемо, ради нашег освећења и сједињења са Христом.
Литургија је жртва, која се заснива на голготској жртви Христовој, а ми је понављамо у њеном бесквасном облику, жртвујући хлеб и вино. Поред тога Литургија је тајна и заснована је на речима Христовим, упућеним апостолима на Тајној вечери:
Узмите, једите, ово је тело
моје…Пијте из ње сви, јер
ово је крв моја Новога
завета, која се пролива за
многе ради отпуштења
грехова.” (Мт. 26-28 )
Причешћујући се на Литургији телом и крвљу Христовом, ми исупуњавамо ову значајну Христову заповест.Литургија у овом
облику, како је ми данас служимо, није настала одједном, већ
је изображај вековног развоја. Да би се сачувала једнообразност служења Литургије, у 4. веку су Св. Василије Велики и Св. Јован
Златоусти записали чинове (текстове) Литургије, а који се чинови и данас служе под њиховим именом. У 6. веку Свети Григорије Двојеслов је записао у Цариграду текст још једне Литургије, која се данас служи у току Васкршњег поста, под именом “Литургија предходно освећених дарова”. Литургија Св. Василија Великог”, која се од Златоустове разликује нешто дужим молитвама, служи се 9 пута годишње, у први пет недеља Васкршњег поста, на Велики четвртаки Велику Суботу, на Бадњи дан и Крстовдан (уочи Богојављења) и на дан Св. Василија Великог 1/14. јануара. Литургија предходно освећених часних дарова”, служи се у дане Васкршњег поста
(сем суботе и недеље) и прва три дана Страсне седмице. Служи се због тога да би се верници могли што чешће причешћивати. Дарови за ову Литургију су освећени на Литургији Св. Јована Златоустог или Св. Василија Великог. У све остале дане у току године служи се “Литургија Св. Јована Златоустог”. Света литургија се састоји из три дела
1. Проскомидија
2. Литургија оглашених
3. Литургија верних

Проскомидија

Реч проскомидија значи приношење. То је први део Литургије за време
кога се просфоре доносе у олтар и припремају заосвећење.Свештеник који јеспреман за служење Св.Литургије улази у храм,чита пред олтаром одређене улазне молитве, целива иконе и улази у олтар. Ту целива Јеванђеље и свети престо, облачи свештене одежде, пере руке и стаје пред жртвеник, да би отпочео вршење проскомидије.
Стојећи пред жртвеником, свештеник узима прву просфору, чини копљем на њој знак крста и читајући молитве и речи из Исајиног пророштва о Христу, вади коцкасти део, који се од тога момента назива АГНЕЦ (ЈАГЊЕ) и представља Христа који се жртвује за људе. Свештеник ставља агнец на средину дискоса, расеца га са доње стране унакрсно, а са горње стране пробада копљем, као што је римски војник пробо ребра Христова. Пошто је тада из Христа истекла крв и вода, свештеник улива вино и воду у путир.
Из друге просфоре вади се троугласта честица у част Пресвете Богородице и ставља се десно од Агнеца. Из треће просфоре вади се девет честица у спомен чинова светих: пророка, апостола, светих отаца, мученика, преподобних, бесребреника и других, а стављају се лево од Агнеца, у три реда по три честице. Из четврте просфоре ваде се честице за живе, а из пете за упокојене чланове Цркве и те
се честице ређају испод Агнеца. Агнец ће се у току Литургије претворити у тело Христово и њиме ће се причестити свештеници и верници. Остале честице ће се, после причешћа, сипати у путир, где се
налази крв Христова, да би крв Христова очистила грехе свих оних чија имена је свештеник поменуо, вадећи честице и да би се сјединили са Христом.Проскомидија нас подсећа на рођење Христово, а такође и на страдање Његово.Уколико желимо да свешеник извади
честице за здравље за оне који су болесни или да извади честице за оне који су се упокојили, морамо доћи у цркву раније пре почетка Св. Литургије, како бисмо свештенику дали имена свих оних лица чија имена желимо да се помену на Проскомидији (имена можемо записати на папир). Нема ништа благотворније за оне који су болесни или упокојени, него што је вађење честица на Св. Литургији. Да би се
неко помено на Проскомидији, мора бити крштени члан Цркве. Дакле, поред тога што запалимо свећу и помолимо се за задравље оних који су оболели или за покој душе наших драгих упокојених, много је важније да њихова имена дамо свештенику, како би могао да их помене на Проскомидији.
По завршетку проскомидије, звоњењем свих звона, објављује се почетак Св. Литругије, коју свештеник почиње слављењем Бога, троичног у лицима:
“Благословено царствао Оца и Сина и
Светога Духа, сада и увек и у векове векова,
на шта народ одговара – Амин, нека тако буде.
Нажалост, данас многи верници долазе у
цркву само да би запалили свеће, каснећи
или пропуштајући Божију службу и самим тим лишећи себе Божије благодати, те није изненађујуће што само мали број верника поседује основна знања о Св. Литургији.

Припрема за Причешће

Стојећи пред светим престолом, свештеник говори: Пазимо! Светиње светима! Пажљиво узима у руке Агнец, подиже га увис, што означава узношење Спаситеља на крст и распеће, док народ смерно одговара:
Један је свет, један је Господ Исус Христос...
Сједињење Тела Христовог (АГНЕЦА) са божанском крвљу, означава васкрсење Христово, а топла вода се сипа у путир да би се ми причестили топлом крвљу Христовом, јер је у живом телу топла крв. Свештеник се причешћује у олтару, а народ за то време пева песму, која се зове причастен.

Причешће верника

Кад је свештеник припремио
причешће за вернике, отвара царске
двери и износи Свету чашу,
позивајући вернике речима: “Са
страхом Божијим, вером и љубављу
приступите!” Пре причешћа
свештеник чита молитву, коју
верници понављају. Прилазећи
Светој чаши, сваки верник треба да
каже своје име (крштено). Свештеник
причешћује вернике кашичицом,
захвативши Тело и Крв и говорећи:
“Причешћује се чедо Божије (име)
часним и пресветим Телом и Крвљу
Господа и Бога и Спаса нашега Исуса
Христа на отпуштење грехова и на
живот вечни.” Причешћени верник
узима парче просфоре, клања се одлази устрану како би пажљиво
сачекао крај Литургије и
благодарствену молитву, коју ће
свештеник прочитати након
причешћа. За време причешћа народ
пева: “Тело Христово примите, извор
бесмртностни окусите.” Врло је
ружна пракса појединих верника који
одмах након причешћа нaпуштају
Литургију, изражавајући на тај начин
непоштовање према самом Богу.

Завршетак Литургије

Свештеник објављује завршетак
Свете Литургије и припремајући
вернике за достојан излазак из храма
каже: У миру изиђимо! Након што
свештеник иза амвона прочита
молитву у којој укратко понавља молбе целе Литургије, народ три пута
пева: “Нека је благословено име
Господње од сада и до века.”
Завршавајући Литургију, свештеник
произноси отпуст, призивајући свете
Божије угоднике да посредују за
људе. Верници прилазе свештенику
да целивају часни крст, а он им
раздаје антидор (уместо дара Свете
Евхаристије), нафору тј. остатке
просфоре из којих је извађен Агнец и
остале честице. Нафора се даје онима
који се нису причестили на
Литургији, јер сви верници нису увек
спремни и достојни да приме Свето
Причешће. Давањем нафоре чини се
спомен на агапе (вечерe љубави),
заједничке трпезе хришћанске
заједнице из првих времена цркве.
Од остатака принесених дарова, а у
сврху помагања сиромашних,
одржавале су се агапе – заједничко
братско обедовање, као видљив знак
међусобне љубави и хришћанског
јединства. Нафору верници треба да
узимају пре сваког другог јела тога
дана. Дакле, пре Литургије верници
не треба да употребе било какву
другу храну.
Примање Свете Тајне Причешћа се у
истинској Цркви - Православној,
непрекидно наставља све до самог
доласка Христовог, по речима
Апостола Павла:
„Кад год једете овај хлеб и чашу
ову пијете, смрт Господњу
објављујете, докле (Он) не дође“
(1. Кор. 11,26)

НАПОМЕНА:
Нисам постовао цео ток литургије јер има превише материјала а и мислим да обичном вернику то није потребно.ПОЗДРАВ!!!
До године у Приштини, следеће у Книну
Слика
Аватар
Wulf
Националиста
Националиста
 
Порука: 475
Приступио: апр 2006
Место: тамо где не владају талибани, образовци, љотићевци, суботари, дверјани и вехабије

Re: Молитве

Порука Wulf 13.6.2007. 22:38

Сѵмволъ православныѧ вѣры.

Вѣрую во єдинаго Бг҃а Оц҃а вседержителѧ, творца н҃бу и земли, видимымъ же всѣмъ и невидимымъ. И во єдинаго Гд̒҄а Іи҃са Хр̒҄та, Сн҃а Бж҃їѧ, єдинороднаго, иже ѿ Оц҃а рожденнаго прежде всѣхъ вѣкъ. Свѣта ѿ свѣта, Бг҃а истинна ѿ Бг҃а истинна, рожденна, не сотворенна, єдиносущна Оц҃у, имже всѧ быша. Насъ ради чл҃къ, и нашегѡ ради сп҃сенїѧ, сшедшаго съ н҃бсъ, и воплотившагосѧ ѿ Дх҃а ст̒҄а, и Мр҃їи дв҃ы, и вочл҃вѣчшасѧ. Распѧтаго же за ны при Понтїйстѣмъ Пїлатѣ; и страдавша, и погребена, и воскр̒҄шаго въ третїй день по писанїємъ. И возшедшаго на нб҃са, и сѣдѧща ѡ десную Оц҃а. И паки грѧдущаго со славою, судити живымъ и мєртвымъ, єгѡже цр̒҃твїю не будетъ конца. И въ Дх҃а стаго, Гд̒҃а, животворѧщаго, иже ѿ Оц҃а исходѧщаго, иже со Оц҃емъ и Сн҃омъ спокланѧема, и сславима, глаголавшаго пр̊҄роки. Во єдину ст̒҃ую соборную, и ап̒҃лскую Цр҃ковь. Исповѣдую єдино крещенїе, во ѡставленїе грѣхѡвъ. Чаю воскр̒҃нїѧ мертвыхъ. И жизни будущагѡ вѣка. аминь.


Молитва Господнѧ.

Оч҃е нашъ, иже єси на нб҃сѣхъ, да свѧтитсѧ имѧ твое, да прїидетъ цр̒҄твїе твое, да будетъ волѧ твоѧ, якѡ на нб҃си, и на земли. Хлѣбъ нашъ насущный даждь намъ днесь. И ѡстави намъ долги нашѧ, якѡже и мы ѡставлѧемъ должникѡмъ нашымъ. И не введи насъ во искушенїе, но избави насъ ѿ лукавагѡ.

Якѡ твое єсть цр̒҄тво, и сила, и слава во вѣки, аминь.
The sleeper must awaken.

"Концепт Велике Србије подразумева братско јединство Срба православаца, Срба католика, Срба муслимана, Срба протестаната и Срба атеиста. "
/ др Војислав Шешељ

Слика Слика
Аватар
vemavuk
Војвода
Војвода
 
Порука: 15972
Приступио: апр 2006
Место: београдски пашалук

Re: Молитве

Порука vemavuk 14.6.2007. 2:08

мораш ово да им преведеш, мисле да се ради о кинеском.
До године у Приштини- придружите се СРПСКИ НАЦИОНАЛИСТИ
Аватар
Patriota86
Војвода
Војвода
 
Порука: 2875
Приступио: мар 2006
Место: Београд

Re: Молитве

Порука Patriota86 23.3.2008. 20:29

Велики васкршњи пост је у току, па рекох да би било добро подићи ову тему. :)
До године у Приштини, следеће у Книну
Слика
Аватар
Срб
Војвода
Војвода
 
Порука: 1441
Приступио: дец 2006
Место: Канада (читај Кењада)

Re: Молитве

Порука Срб 23.3.2008. 21:21

Било би добро и издвојити је :)
Отужни су ми савети људских старешина и мудраца - о како су ми отужни - од када Твоја мудрост затресе моје срце и мозак, Свети Боже.
Аватар
Срб
Војвода
Војвода
 
Порука: 1441
Приступио: дец 2006
Место: Канада (читај Кењада)

Re: Молитве

Порука Срб 29.3.2008. 21:45

Ево пронађох овде доста лепих молитви на 6 страница које су браћа и сестре скупиле, па нек` вам је на корист и на спасење...

http://www.pravoslavac.net/razgovori//v ... sc&start=0
Отужни су ми савети људских старешина и мудраца - о како су ми отужни - од када Твоја мудрост затресе моје срце и мозак, Свети Боже.
Аватар
агент провокатор
Војвода
Војвода
 
Порука: 2911
Приступио: окт 2006
Место: Београд

Re: Молитве

Порука агент провокатор 29.3.2008. 22:24

На сајту Светосавље је кодификован велики број молитви.

http://www.svetosavlje.org/molitve/index.php
Помози Господе, да оборена у прах, из праха устане, да се расута сабере, да ослепела прогледа, да убијена, мучена и спаљена, да заклана, згажена, обешена и распета, у знане и незнане гробове сахрањена, из свих гробова и мука васкрсла, цела Србија стане под један венац!
Аватар
Patriota86
Војвода
Војвода
 
Порука: 2875
Приступио: мар 2006
Место: Београд

Re: Молитве

Порука Patriota86 9.4.2008. 21:54

НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА
Владика Николај

1.
Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал' су вјетри, дал' су вихорови,
Ил' шуморе горе јаворове,
Ил' са земљом трава разговара,
Ил' пјевају на небеси звијезде?

2.
Нит' су вјетри, нит су вихорови,
Нит' шуморе горе јаворове,
Нит' са земљом трава разговара,
Нит' пјевају на небеси звијезде,
Но служи се Света Литургија,
У Небесном Царству Христовоме.

3.
Службу служи Јован Златоусти,
И са њиме три стотин' владика,
Све владике земних мученика,
И три хиљад' часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује ђаконе Стеване
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Вангелије,
Крсте држи царе Константине,
А рипиде Свети стратилати,
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевсатије,
И остали многи стратилати,
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром,
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику,
А Цар Славе сједи на пријестолу,
Лицем својим небо освијетљава.
С десна му је Света Богомајка,
Огрнута звјезданом порфиром,
Свети Сава жезал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звијезда.
Измешани Свеци с Анђелима,
Па се не зна ко је од ког љепши.

4.
Кад се Света Литургија сврши,
Светитељи Христу прилазили,
И пред Њиме поклон учинили,
Најпосљедњи Светитељу Саво,
И са Савом Срби Светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал' се не хтје Светац да усправи,
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази Света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хилендар посвјети,
Ал' се Саво диже на кољена,
И даље се дићи не хоћаше,
Већ остаде пред Христом клечећи.

5.
Благи Христос Саву миловаше,
Од милоште вако збороваше:
"Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Што си ми се тако расплакао,
Никад тако плакао нијеси,
Ниси тако плак'о за Косовом
Кад је српско потамњело царство,
Потамњело царство и господство,
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л' се Срби кано што су били,
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у вријеме Немање,
И Сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља,
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мога мученика,
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л' се и сад тако Бог поштује,
Да л' Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л' се моје шири,
Српска земља да л' тамњаном мири,
Свјетли ли се образ у Србина,
Пред људима и пред Анђелима,
Великаши да л' праведно суде,
Богаташи да ли милост дијеле,
Да л' сусједа сусјед оправдава,
Да л' нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л' дјевојке држе дјевојаштво,
Да л' попови по светињи живе,
Калуђери да л' за народ клече,
И да л' грију пештере сузама,
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л' празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични Светитељу,
Српског рода други Спаситељу,
Каква ти је голема невоља,
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?"

6.
Тад говори Светитељу Саво:
"О Господе Велики и Силни,
Пред киме се тресу Херувими,
Има л' ишта Теби непознато?
Та Ти видиш срце у човјека,
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом,
Под каменом гују отровницу,
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од Тебе сакрити,
Тамних људи, тамна безакоња
Због којих Си на Крсту висио;
Али Твоја Љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави Ти о знаном питаш,
Да Ти кажем што Ти боље знадеш."

7.
"Нису Срби као што су били,
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили,
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал' даром се Твојим погордише,
Од Тебе се лицем окренуше.
Господа се српска измјетнула,
На три вјере оком намигују,
Ал' ни једну право не вјерују,
Православље љуто потискују,
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих Крсних Слава,
Свеце своје љуто увриједили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит' Божји закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит' нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит' сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свјештеници вјером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит' дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, гријехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недељу мари,
Нит' за празник ни обичај стари,
Нит' празником цркве испуњује,
Празне цркве ко пећине пусте,
Празне душе па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње,
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу Себе,
Зато плачем мој предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
Волио бих у паклу бити,
Само Срби Богу да се врате."

8.
Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју Свету Главу;
И мислима небеса потресе,
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка' од губе губава гријешница,
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му је лице од ужаса.

9.
Тада Господ устеже облаке,
Да не паде киша ни росица,
Благо сунце у жар се обрати,
Сва сагоре земља Србинова,
Пресушише ријеке и потоци,
Прекапише дубоки кладенци.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

10.
Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасусише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој,
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха,
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

11.
Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте бољезање,
Тијесна гробља, а мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

12.
Тада Господ кризу попустио.
Пуна земља свакога обиља,
А сви вичу нигдје ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал' се Живог Бога не сјетише,
Нити Бога ни својијех гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

13.
Тад сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини шта је њему драго,
Са државом и са српским тијелом,
Само да се не дотиче душе.
А сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својих једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоруж'о,
Повео их на земљу Србију.

14.
Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешано,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил' умори у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват' ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходати,
Осим туда где га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горе заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит' слободно мислит' ни дисати.

15.
Тако ишло задуго земана,
Док набуја земља Србинова,
Од мртвијех српских тјелеса,
И од крви српских мученика,
Ка' тијесто од јакога квасца.
Тад Анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме своме пријатељу,
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и Светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза свега гласа:
"Доста Боже, поштеди остатак!"
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио.

16.
Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова Истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.
Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи Литургија,
У небеском Царству Христовоме,
Службу служи Светитељу Саво,
И са њиме три стотин' владика,
И три хиљад' српских свештеника,
Ђаконује архиђакон Стево,
А са њиме ђакон Авакуме,
Што на коцу за Христа пострада,
На бијару усред Биограда.
А Цар Славе сједи на пријестолу,
Док се земља грми ка' олуја,
То Србија кличе - Алилуја!

Благо мајци која Саву роди,
И Србима док их Саво води.
До године у Приштини, следеће у Книну
Слика
Аватар
Patriota86
Војвода
Војвода
 
Порука: 2875
Приступио: мар 2006
Место: Београд

Re: Молитве

Порука Patriota86 9.4.2008. 21:57

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
ОСНОВНА ИСТИНА ПРАВОСЛАВЉА - БОГОЧОВЕК

Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце - Богочовек Христос. У ствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа.


ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ПРАВОСЛАВЉЕ БОГОЧОВЕКОМ.


И ничим другим и никим другим. Отуда је друго име Православља - Богочовештво. У њему ништа не бива по човеку и од човека, већ све долази од Богочовека и бива по Богочовеку. А то значи: основну, вечну истину живота и света човек доживљује и сазнаје само помоћу Богочовека, у Богочовеку. Још нешто: потпуну истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек дознаје једино кроз Богочовека. Без Њега и изван Њега нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у провиђење,
у страшило, у бесмислицу . И место човека ви налазите отпатке човека, одломке човека, огризине човека. Отуда је и право човештво једино у богочовештву. И нема другого под небом.

Зашто је Богочовек основна истина Православља?
Зато што је решио сва питања која муче и гризу дух људски: питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју: питање човека и Бога.

Зашто је Богочовек основна истина Православља?
Зато што је својим земаљским животом најочигледније показао да је Он оваплоћена, очовечена, оличена вечна Истина, вечна Правда, вечна Љубав, вечна Радост, вечна Сила: Свеистина, Свеправда, Свесила, Сва Божанска савршенства Он је снео са неба на земљу. И не само снео, него нас и научио, и дао нам благодатне силе да их претварамо у свој живот, у своје мисли, у своја осећања, у своја дела. Отуда је наш позив: оваплотити их у себи, и у свету око себе.

Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском.
У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавнијем, и највечније. Јер је Он - светост светитеља, мучеништво мученика, праведност праведника, апостолство апостола, доброта добрих, милосрђе милосрдних, љубав љубећих.

Зашто је Богочовек све и сва у Православљу?
Зато што је Он, као Један од Свете Тројице, оваплоћени Син Божији, незаменљив и као Бог, и као Утешитељ, и као Заштитник, и као Учитељ, и као Спаситељ. Измучен земаљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бога који може истински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштитити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној Истини и Правди.

Богочовек је све и сва у Православљу, јер је безмерно увеличао човека: уздигао га до Бога, учинио га богом по благодати.
И то стварно не потцењујући човека на рачун Бога, већ испуњујући човека свим божанским савршенствима. Као нико, Богочовек је прославио човека: даровао му живот вечни, Истину вечну, Љубав вечну, Правду вечну, Радост вечну, Добро вечно, Блаженство вечно. И човек је Богочовек постао божанско величанство.

Док је основна истина Православља Богочовек, дотле је основна истина сваког инословља човек, или разломци његовог бића: разум, воља, чула, душа, тело, вештаство.
Нигде интегралног човека у инословљу, сав је разбијен у атоме, у делиће. И то све у славу величине човекове. Али, колика је бесмислица ''уметност ради уметности'', толико је и бесмислица и ''човек ради човека''. Тај пут води у најкукавнији пандемонијум, где је врховни идол човек. А нигде кукавнијег идола од њега.

Почетна је истина Православља: човек није ради човека, већ ради Бога.
Или потпуније: ради Богочовека. Зато ми у име човека остајемо уз Богочовека. У Њему је једино могућа разумност човечијег бића, у Њему је једино могуће оправдање човечијег постојања. У ту истину се стичу све тајне неба и земље, све вредности свих светова о којима човек може мислити, све радости свих савршенстава која човек може постизати. Посредно и непосредно, у Православљу је Богочовек све, и у Њему онда и човек, а у инословљу је само голи човек.

У самој ствари, Православље и није друго до чудесна Личност Богочовека Христа, продужена кроз све векове, продужена као Црква.
Православље има свој печат и свој знак по коме се распознаје. То је светли Лик Богочовека Исуса. Све што тога Лика нема, није православно. Све што нема богочовечанске Правде, Истине, Љубави, Вечности, није православно. Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овог света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу.

Бити православан значи: имати стално Богочовека у души, живети Њиме, мислити Њиме, осећати Њиме, делати Њиме.
Другим речима: бити православан значи бити христоносац и духоносац. То човек постиже када у телу Христовом-Цркви, васцело биће своје испуни Богочовеком Христом од врха до дна. Стога је православни човек стално разапет молитвама између земље и неба, као дуга која везује врх неба са понором земље. И док телом молитвено хода по тужном мравињаку земаљском, он душом борави горе где Христос седи с десне стране Бога, јер је живот његов сакривен с Христом у Богу ( Кол. 3.1-3).

Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског.
Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње. Откинуо се Луцифер и - постао је Сатана; откинули се анђели - постали су ђаволи; откинуо се у многоме и човек и - постао нечовек. Откине ли се од ње ма која твар, неминовно се сурвава у хаос и тугу. А када се народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао и његове страхоте.

Богочовек је не само основна истина Православља, него и сила и свемоћ, јер једино Он спасава човека од смрти, греха и ђавола.
То никада није могао, не може, нити ће моћи учинити човек, ма који човек, нити човечанство као целина. Пораз је увек крај човекове борбе са смрћу, грехом и ђаволом, ако је не води Богочовеком.Само Богочовеком Христом човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом - Цркви Православној, преобразити се Њиме кроз благодатне подвиге, освемоћити се Њиме силом Духа Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.

* * *

Православље је Православље Богочовеком. И ми православни, исповедајући Богочовека, посредно исповедамо христоликост човека, божанско порекло човека, божанску узвишеност човека, а тиме и божанску вредност и неприкосновеност човечије личности. У ствари, борба за Богочовека је борба за човека. Не хуманисти, већ људи православне богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог.

+ + +
До године у Приштини, следеће у Книну
Слика
Аватар
Patriota86
Војвода
Војвода
 
Порука: 2875
Приступио: мар 2006
Место: Београд

Re: Молитве

Порука Patriota86 9.4.2008. 21:59

ЗАШТО САМ ПОСТАО ПРАВОСЛАВАН
Џон Френсис (Френки) Шефер

Џон Френсис (Френки) Шефер је сценариста, филмски режисер и писац. Његова најновија књига носи назив "Sham Pearls For Real Swine" ("Лажни бисери за праве свиње"). Са супругом и децом живи у Масачусетсу. Пре него што је прешао у Православљe припадао је протестантској евангелистичкој групацији и био познат као њен заговорник и писац.

Крштен сам у Грчкој Православној Цркви 1. децембра 1990. Била је то кулминација прилично дуге личне одисеје која ме је из средишта евангелистичког протестантског "секташтва" одвела у историјску Цркву.

Постоје три суштинска разлога због којих сам напустио своје протестантско наслеђе и придружио се православној заједници. Прво: уверио сам се да су тврдње историјске Цркве - о томе да је она истинска Црква - оправдане. Друго: у расколничком хаосу протестантизма почео сам да примећујем испуњење страшних упозорења Отаца Цркве (упућених) против раскола. То је ужурбало моје трагање за непрекинутим, изворним и законитим, апостолским поретком установљеним у историјској Цркви. Треће: током многих година док сам покушавао да будем Хришћанин, радије него да "верујем" у Хришћанство, често сам се питао зашто је моје путовање било усамљеничко и индивидуалистичко. Питао сам се због чега је изгледало да имам само неколицину духовних оружја којима ћу се борити против свог сопственог греха. Када сам почео да откривам историјску Цркву, почео сам да откривам и читав арсенал духовног оружја за који никада нисам ни знао да постоји.

Што се тиче прве две тачке, тј. тврдњи историјске Цркве и критике хаотичног стања у протестантизму, на другом месту опширно сам писао о тој теми. Овде ћу се, дакле, углавном бавити својим трећим разлогом - личном димензијом мог духовног путовања у Цркву.

Смисао

Сви ми трагамо за смислим свог живота. Да бисмо пронашли тај смисао, потребни су нам извесни непроменљиви стандарди, циљеви и параметри којима ћемо измерити наш напредак у правцу да постанемо онакви какви бисмо желели да будемо.

Међутим, ако једног дана откријемо да су наше идеје о томе шта су наши духовни циљеви сведене на субјективне и искључиво личне стандарде које смо сами створили, онда је свака нада за тежњом ка непроменљивим смислом - да изоставимо трансцендентни вечни смисао - изгубљена. У духовном контексту то је једнако открићу да се ограда у бејзболу помера између два ударца, што би у целини анулирало и поништило сваки смисао извршавања "слободног ударца", чак и у случају да је он изведен.

Проблем протестантизма садржи се у томе што је човек независан од Светог Предања. "Ограда" - традиција - може бити произвољно померена јер без апостолског ауторитета свако протестантско мишљење је исто тако добро као и мишљење било које (друге) особе о томе шта значи бити хришћанин.

Свака особа, на пример, може рећи да се придржава Писма, али како је Свето Предање одбачено или радикално измењено, то се претвара у појаву да свака особа следи само своје субјективно тумачење о томе шта сматра да каже Писмо - сводећи га на оно шта то "њој значи".

Још више збуњује протестантски осећај за значење богослужења. То је ударање бубњева, учешће у проповедима, молитва, певање, говорење разним језицима, и шта још? Служи се уснама, али се протестант никада неће сложити са протестантима из других "секти" шта је богослужење, макар и у цркви, и резултат је духовно толико хаотичан колико је то био однос Каина и Авеља. Услед тога имамо податак да свака од 23.000 протестантских секти тврди да је она "истинска црква".

Богослужење

Можда је најбољи начин да се разуме разлика између православља и протестантизма проширивање аналогије приче о Каину и Авељу. Протестант претпоставља да Бог заиста не мари да ли му приносимо јагње или "род земаљски". Православни Хришћанин, са друге стране, верује да начин како вршимо богослужење није лична, субјективна ствар коју обављамо по сопственом нахођењу, већ да је вођством Светог Духа током векова укорењено у светотајинску историјску Цркву. Ми можемо, како учи Црква, знати како да вршимо богослужење и који су основни елементи светотајинске праксе који обликују изворно богослужење и црквена правила.

Као резултат овог уверења, православни Хришћанин не упражњава богослужење искључиво као индивидуални израз самоостварења маскиран побожношћу, него уместо тога прилази Богу на основу јединственог и заједничког историјског искуства Цркве - читаве Цркве - која укључује војујућу Цркву светитеља и мученика исто као и садашњу Цркву на земљи.

На овај начин православни Хришћанин није усамљен у својим духовним трагањима. Он није принуђен да једноставно прикупља и одабира између онога што му нуди древна и модерна "традиција" и уместо тога вођен је историјским прејемством, неоспорном, светотајинском истином и апостолским поретком. Он не верује да је његов епископ епископ зато "што је омиљен" или "харизматичан", па чак ни због тога што је по свим питањима увек у праву. Уместо тога, он схвата да је власт његовог епископа израз историјског и законитог континуитета заснованог на уистину онтолошки историјској Цркви. Та Црква сматра да нема теолошког расцепа између "духовне" или "световне" стварности и уместо тога прихвата сваку реланост, чак и физички свет, укључујући евхаристију, иконе, епископе и свештенство као део Божијег промисла о људима како би их вратио Себи.

Чињеница је да Православна Црква своје Свете Тајне сматра духовно-телесним. Исповест и рукоположење (свештенства) су свете тајне, али су то такође и брак и евхаристија. И као што Црква учи о физичком, аутентичном апостолском прејемству - предавању бакље апостолске власти, вековима уназад, у непрекинутом континуитету, све до Христа - она исто тако учи и о физичком ваплоћењу Христовом у времену, месту и историји. На тај начин оруђа која Православна Црква нуди хришћанину да њему - или њој - помогну у духовном путовању ка Богу кроз Христа нису произвољно одбрана или измишљена, нити су искључиво "духовна", него су, заиста, део живог светотајинског предања које је истински пут, а не само један од путева да би се уподобило Христу. Део тог Светог Предања је и сасвим карактеристичан облик богослужења и вршења Светих Тајни, као и начина на који можемо узрастати да бисмо се уподобили Христу као делови заједничког тела верујућих.

Легитимитет

Све то имало је великог утицаја на моја лична духовна трагања када сам, након дугог изучавања, схватио да су облици богослужења и Светих Тајни какве нуди Православна Црква историјски законити, а не самовољни или измишљени од стране појединих особа. Стекао сам довољно поверења у поруку Цркве да уистину покушам да започнем да мењам свој живот у складу са њеним учењем. На пример, почео сам да одлазим на исповест да бих стекао поверење у свог свештеника и кроз њега и у Свето Предање историјске Цркве и њеног Господа. Такође сам започео да читам Свето Писмо у новом светлу - са жељом да учење речи Божије усвојим са тачке гледишта Светог Предања, а не искључиво са свог субјективног становишта или својих "осећања". Речи "тако уче Св. Оци" или "то је оно чега се Црква увек придржавала" дале су мом изучавању Библије ново значење а мојој вери нову сигурност. Стекао сам велико лично уверење у историјски континуитет Цркве, као и у историјску непрекинутост хришћанске вере. У области богослужења и молитве, почео сам да их упражњавам на начин како се то чинило у древној Цркви, другим речима, литургијски и светотајински. Прихватио сам богослужење какво је засновано у Православној Цркви, које је кроз низ епископа и патријараха ишло уназад све до Апостола и установљено на начин древне, "првобитне" Цркве - Цркве која је полагала велику важност значају уистину потврђеног доказа историјске сукцесије са једног епископа на другог.

Моје изучавања Православље започело је да ствара велику разлику у начину на који сам схватао смисао свог живота. Између осталог, нисам више веровао да је моја дужност да надмено критикујем историјску Цркву, да сакупљам и одабирам олупине на модерној обали богослужења и праксе, као да је богослужење искључиво ствар личног укуса, задовољства или удобности. Уместо тога, почео сам да схватам да Свето Предање историјске Цркве треба да изрекне суд нада мном.

По први пут сам схватио да је богослужење део саборног и историјског чина а не само лични, унутрашњи психолошки и приватни чин личног изражавања. Започео сам да напуштам американизовану "плуралистичку" визију о томе шта значи бити хришћанин - идеју да је добро да "лично" верујете у нешто док год схватате да то не мора бити истинито у смислу да људи који у то не верују нису у праву. Сада разумем да вековна Црква не нуди људима само наду а хришћанима сигурност, него и то да она није само још једна од "секти". Уместо тога, то је уистину Црква. Та чињеница не почива на осећању, већ на историјском сведочанству и живој светотајинској, литургијској пракси. И док само Бог може судити ко је спасен а ко не, човек може ваљано просудити ко или шта је Црква а шта није.

Нови живот

Што се мене тиче, то разумевање је драматично изменило моје схватање о томе шта значи бити Хришћанин. Нисам више веровао да је то једино ствар личног избора или искључиво субјективно мишљење о томе шта чини богослужење, молитву, исповедање, тумачење Светог Писма, покајање или Свету Тајну. Нисам више видео себе или своје лично тумачење Библије као једини извор вере. Као православни хришћанин гледао сам Цркву и Св. Предање као извор истине - извор учења о томе како да се уподобим Христу, а то је управо што значи бити - пре него постати - Хришћанин.

Сада, када ми је отворен арсенал духовног оружја историјске Цркве, окусио сам те изванредне духовне начине самоодбране. У својим усамљеничким протестантским лутањима никада се нисам надао да ћу наћи такву практичну помоћ. Са мојим свештеником као духовним оцем, са мојим дневним молитвеним правилом, са мојим учешћем у Христовом животу кроз Свету Тајну Евхаристије, са мојом личном духовношћу која је сада прибројена већој целини, ја више нисам усамљено духовно сироче -становник протестантске пустиње - већ мали део мноштва које ни врата паклена неће надвладати.

Није потребно да кажем да ми је прихватање Православља отворило нове видике о томе шта је хришћанство и, што је најважније, шта уистину значи бити Хришћанин. Штавише, Православље ми је разјаснило шта је мој циљ у животу. Према учењу Цркве, смисао живота је поштовање Бога, у Цркви, у живљењу, у лепоти, па чак и у болу. Грех није само у кршењу правила већ и у препуштању било чему што нас удаљује од наше могућности да следимо Христа - укључујући и погрешне форме произвољног "богослужења". Захтев за светошћу није дакле само у ономе што чините, већ у ономе што постајете. У суштини, глад и жеђ ради праведности - радије него уживање у проповеди - чине разлику између мог старог протестантског и новог православног захтева за светошћу, за спасењем.

Разлог зашто сам постао православни Хришћанин је тај што сам унутар Православне Цркве нашао аутентичан израз историјске вере Христа, Апостола и Отаца. Тај разлог није теоретско или теолошко "доказивање", већ разлог који је врло практичан, будући да су ми као моралном инвалиду биле потребне штаке - и историјска извесност - коју нуди историјска заједница верних.

+ + +
До године у Приштини, следеће у Книну
Слика
Аватар
Patriota86
Војвода
Војвода
 
Порука: 2875
Приступио: мар 2006
Место: Београд

Re: Молитве

Порука Patriota86 9.4.2008. 22:02

Митрополит АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

О ПОСТУ

Пост - промјена философије живота

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. "Прилик" је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику - у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.

Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом - осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?

Човјек је оно што поједе

Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о "похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.

Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију - "да га је милина гледати". Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће - "да је дрво врло драго ради знања"?! Храна, љепота, знање - три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива "лажа и отац лажи", не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.

Смисао прве Божије заповијести

Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух - то генијално описује Достојевски - "претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом." Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: " Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих." Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?

Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.

Природа, то је "камење". Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија "гордост" живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.

Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест - о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: "Онога тренутка кад окусиш умријећеш". Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, "јудол плачевну", како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот "сновиђење страшно". Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, "Епу о Гилгамешу", у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: " О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!"

Умовредна гордост и смиреноумље

Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом "високоречју", "високоглаголанију", "гласу његове гордиње"- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла - за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: "Боже буди милостив мени грјешноме", који је испуњен смиреноумљем, "висине смирених ријечи". Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.

Позив на духовни и тјелесни пост

Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је "Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно". Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој "промјени Деснице ГОсподње". А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.

Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.

ПИтање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.

Мирополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски
АМФИЛОХИЈЕ (Радовић).
До године у Приштини, следеће у Книну
Слика
Аватар
Patriota86
Војвода
Војвода
 
Порука: 2875
Приступио: мар 2006
Место: Београд

Re: Молитве

Порука Patriota86 9.4.2008. 22:14

Српска слава или крсно име :

· Св. Василије Велики (1. тј. 14. јануара)
· Св. Јован Крститељ (7. тј. 20. јануара)
· Св. Сава (14. тј. 28. јануара)
· Часне вериге Апостола Петра (16. тј. 29. јануара)
· Света Три Јерарха (30. јануара тј. 12. фебруара)
· Св. Трифун (1. тј. 14. фебруара)
· Св. Симеон Богопримац (3. тј. 16. фебруара)
· Свети Мученик Харалампије (10. тј. 23. фебруара)
· Преподобни Авксентије (14. тј. 27. фебруара)
· Св. Великомученик Теодор Тирон (17. фебруара тј. 2. марта и у суботу прве недеље Часног поста)
· Св. Четрдесет Мученика - Младенци (9. тј. 22. марта)
· Свети Алексије човек Божији (17. тј. 30. марта)
· Благовести (25. марта тј. 7. априла)
· Св. и праведни Лазар (Лазарева субота)
· Свети Георгије (23. априла тј. 6. маја)
· Свети Еванђелист Марко (25. априла тј. 8. маја)
· Свети Василије Острошки (29. априла тј. 12. маја)
· Свети Пророк Јеремија (1. тј. 14. маја)
· Пренос моштију Светог Николе (9. тј. 22. маја)
· Свети Кирило и Методије (11. тј. 24. маја)
· Свети Константин и Јелена (21. маја тј. 3. јуна)
· Свети Апостоли Вартоломеј и Варнава (11. тј. 24. јуна)
· Свети Пророк Јелисеј (14. тј. 27. јуна)
· Свети Кнез Лазар (15. тј. 28. јуна)
· Рођење Светог Јована Крститеља Ивандан (24. јуна тј. 7. јула)
· Свети Апостол Петар и Павле (29. јуна тј. 12. јула)
· Свети Великомученик Прокопије (8. тј. 21. јула)
· Свети Арханђео Гаврило (13. тј. 26. јула)
· Света Великомученица Марина - Огњена Марија (17. тј. 30. јула)
· Свети Пророк Илија (20. јула тј. 2. августа)
· Света Марија Магдалина - Блага Марија (22. јула тј. 4. августа)
· Света Мученица Параскева - Трнова Петка (26. јула тј. 8. августа)
· Свети Пантелејмон (27. јула тј. 9. августа)
· Преподобна мајка Ангелина, деспотица српска (30. јула тј. 12. августа)
· Свети мученици Макавеји (1. тј. 14. августа)
· Пренос моштију Светог Стефана (2. тј. 15. августа)
· Преображење Господње (6. тј. 19. августа)
· Успење пресвете Богородице - Велика Госпојина (15. тј. 28. августа)
· Свети Мученик Агатоник (22. августа тј. 4. септембра)
· Свети Мученик Адријан и Наталија (26. августа тј. 8. септембра)
· Усековање Светог Јована Претече (29. августа тј. 11. септембра)
· Свети Александар Невски (30. августа тј. 12. септембра)
· Свети Симеон Столпник (1. тј. 14. септембар)
· Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина (8. тј. 21. септембра)
· Свети Јоаким и Ана (9. тј. 22. септембра)
· Крстовдан (14. тј. 27. септембра)
· Света Софија и њене три кћери (17. тј. 30. септембра)
· Свети Великомученик Евстатије (20. септембра тј. 3. октобра)
· Свети Јован Богослов (26. септембра тј. 9. октобра)
· Свети Киријак - Михољдан (29. септембра тј. 12. октобра)
· Покров пресвете Богородице (1. тј. 14. октобра)
· Свети Апостол Тома (6. тј. 19. октобра)
· Св. Мученици Сергије и Вакх (7. тј. 20. октобра)
· Преподобна Параскева - Петка (14. тј. 27. октобра)
· Свети Еванђелист Лука (18. тј. 31. октобра)
· Свети Апостол Јаков (23. октобра тј. 5. новембра)
· Свети Димитрије (26. октобра тј. 8. новембра)
· Свети Арсеније архиепископ српски (28. октобра тј. 10. новембра)
· Свети Аврамије (29. октобра тј. 11. новембра)
· Свети Косма и Дамјан (1. тј. 14. новембра)
· Свети Георгије - Ђурђиц (3. тј. 16. новембра)
· Свети Арханђео Михаило (8. тј. 21. новембра)
· Свети Стефан Дечански - Св. Мрата (11. тј. 24. новембра)
· Свети Јован Милостиви (12. тј. 25. новембра)
· Свети Јован Златоусти (13. тј. 26. новембра)
· Свети Апостол Филип (14. тј. 27. новембра).
· Свети Еванђелист Матеј (16. тј. 29. новембра)
· Ваведење Пресвете Богородице (21. новембра тј. 4. децембра)
· Света Великомученица Екатерина (24. новембра тј. 7. децембра)
· Свети Климент Римски (25. новембра тј. 8. децембра)
· Свети Алимпије Столпник (26. новембра тј. 9. децембра)
· Свети Апостол Андреј (30. новембра тј. 13. децембра)
· Света Варвара (4. тј. 17. децембра)
· Свети Сава Освећени (5. тј. 18. децембра)
· Свети Никола (6. тј. 19. децембра)
· Свети Спиридон (12. тј. 25. децембра)
· Свети Игнатије Богоносац (20. децембра тј. 2. јануара)
· Свети Стефан (27. децембра тј. 9. јануара)
Приложени фајлови
svet10m.jpg
svet10m.jpg (6.13 КиБ) Прегледано 6757 пута
svet08m.jpg
svet08m.jpg (4.35 КиБ) Прегледано 6756 пута
svet06m.jpg
svet06m.jpg (5 КиБ) Прегледано 6759 пута
svet05m.jpg
svet05m.jpg (5.58 КиБ) Прегледано 6758 пута
svet04m.jpg
svet04m.jpg (5.26 КиБ) Прегледано 6756 пута
svet03m.jpg
svet03m.jpg (5.59 КиБ) Прегледано 6758 пута
svet01m.jpg
svet01m.jpg (4.83 КиБ) Прегледано 6760 пута
До године у Приштини, следеће у Книну
Слика
Аватар
Patriota86
Војвода
Војвода
 
Порука: 2875
Приступио: мар 2006
Место: Београд

Re: Молитве

Порука Patriota86 9.4.2008. 22:31

Српска слава или крсно име

По речима св. апостола Павла хришћанска породица је мала црква (Филим. 1:2). И као што је сваки хришћански храм посвећен једном светитељу, кога слави као свога заштитника, тако се и српске породице стављају под окриље једног светитеља, коме се као свом молитвеном заступнику пред Господом обраћају, и кога као заштитника породице поштују и редовно, с колена на колено, са оца на сина, сваке године славе.
Крсно име - слава, диван је израз православне вере, која је тако дубоко усађена у српској народној души. Слава је и нарочито обележје српског народа , јер се прославља само међу Србима (у целини узев). Циљ ових редова је да послуже правилнијем разумевању и достојнијем прослављању крсног имена.

Шта је слава?

Наши преци примили су хришћанство у деветом веку и, уместо дотадашње идолопоклоничке вере, прихватили су веру у једнога Бога. Просвећивани хришћанским учењем, одбацујући идолопоклоничко приношење жртава, упућивали су Господу молитве за здравље, срећу и напредак свога дома и свој. Иако су се Богу молили свакога дана, наши преци имађаху Један дан у години, у који су захваљивали Богу за сва добра којима их је обдарио. Тога дана они су прослављали успомену на оног xришћанског светитеља, кога су нарочито поштовали као свог заштитника, чији им је хришћански живот био пример који су настојали да следе. Томе светитељу обраћали су се да пред Господом буде њихов заступник и тумач њихових молитава.
За своје заштитнике и молитвенике пред Богом наши стари узимали су Пресвету Богородицу, или хришћанског светитеља на чији су се дан крстили -тј. примили хришћанство (и њихову успомену прослављали су они иа дан рођења или телесне смрти светитеља, или на дан преноса светитељевих моштију).
Просвећен, дакле, хришћанском науком човек је дошао до сазнања да се Бога, који управља светом, не треба плашити нита Му се у страху молити, ако се живи по заповестима-Његовим. Не из страха већ из љубави човек се обраћа Богу и прославља успомену на светитеље у жељи да, следећи њихов блажен и богоугодан живот, постане достојан свих дарова, које милошћу Божијом прима.
Обичај приношења жртава, остао од старине, није се код свих новокрштених одмах и лако искоренио. Мисионарска делатност Грчке и Латинске цркве постигла је само делимичне успехе међу досељеним народима на Балкану. Они нису успели да потпуно хришћанизују многобожачке словенске масе. Пут за истинско и разумно усвајање хришћанства полако је припреман. Иако су примили хришћанство, многи су и даље наставили да приносе жртве заштитницима свога дома и своје породице - хришћанским светитељима - као што су и раније, у идолопоклоничко време чинили. (Стока, која је била намењена као жртва светитељу, догоњена је црквама код којих је и клана, а њено месо служило је за гозбу. Тај обичај одржао се код многих доста дуго).
Тек је светосавски покрет, дубоко хришћански и народни у исти мах, одиграо одлучујућу улогу у коначној хришћанизацији Срба. Св. Сава и његови следбеници и мисионари у српском народу, енергично приступају еванђељском просвећивању Срба. То је управо последњи и одсудан ступањ хришћанизације српског народа. Мисионарска делатност светосавске Цркве, активна на свим пољима народног живота, испољила се пре свега у борби против остатака многобоштва у народу.
Овим је било обухваћено и прослављање крсног имена славе. Забрањено је дотадашње приношење жртава, као и приређивање гозби код храмова. Сврха нових одредаба била је да се сви многобожачки моменти у обичајима ликвидирају. Одређено је да се у црквама може прослављати спомен на светитеље само онако како то хришћанима доликује, т.ј. разни земаљски плодови могу се принети ради благослова , а не ради приношења жртве и гозбе.
Тако светосавска Црква има одлучујући значај у стварању крсне славе, овакве каква је она данас. Постанак и развитак данашње српске крсне славе мора се зато посматрати у општем склопу светосавске активности. Светосавској српској Цркви пошло је за руком да створи данашњу крсну славу као искључиво српско-православну и црквено-народну породичну свечаност.
Творци славе, онакве какву је данас имамо су, дакле, Св. Сава и његови непосредни ученици. Отуда и чињеница да само Срби, који су од XIII века непрекидно под одлучујућим духовним утицајем светосавске Цркве, данас имају крсну славу. Слава је, дакле, један вид мисионарске делатности светосавске Цркве, један облик њене борбе против идолопоклонства, за потпуну еванђелизацију српског народа у средњевековној Србији.
Поучен од свога првог архиепископа и његових следбеника, и прихвативши начин прослављања крсног имена који је он одредио, српски народ је затим вековима тако прослављао, а тако и данас треба да слави.
Споменуто је, да је прослављање славе у њеном првобитном облику (за разлику од данашњег облика код Срба) било у обичају не само у српском народу, већ и код других православних народа. Али, код ових народа током времена прослављање крсног имена замењено је празновањем дана рођења појединих чланова породице, или дана оних светитеља чија имена они носе. од славе настало прослављање рођендана и имендана (славу слави још известан део Бугара, Румуна и Арбанаса, мада не онако како славу прослављају Срби). Славу су стално славили једино Срби ма где се они налазили, и то не само православни Срби. Слава се налази и код Срба римокатолика (у Боки, Конавлима, Херцеговини, Далмацији, Словенији) па и код оних римокатоличких породица чији су преци били Срби. Отуда је и настала она народна изрека: "Где је слава ту је и Србин".

Како су наши преци поштовали и славили славу

Прослављање крсног имена, код наших предака постало је један од најглавнијих израза њихове православне вере. Своје светитеље они су поштовали и славили њихову успомену ма у каквим се тешким приликама налазили.
Домаћин се старао, и преко целе године приправљао, како ће прославити крсно име. А кад буде дан уочи крснога имена он би позивао све пријатеље, изузев оне који такође славе исто крсно име. (Слава или крсно име зове се још: свети, свето, благдан). Кад званице долазе свечарима у кућу обично овако говоре: " Добар дан и честито ти свето! Славио га много година у здрављу и весељу! " Или: " Помози Бог, срећна вам слава! " Пријатељи из других села (дакле они који су удаљени) требало је да на славу дођу и незвани.
Међутим, треба истаћи да тога дана куће свечара нису биле само гостољубиви домови спремни за гошћење рођака и пријатеља - него су и постајале домови молитве, претварале се у цркве Божије, у којима је домаћин са породицом приносио молитве захвалности Богу и своме светом заступнику за дотадашње дарове, за Божији благослов који се излио на њих, узносећи и молбу да их све и убудуће прати благослов Свевишњег Господа, здравље, срећа и свако добро у животу и раду.
Крај запаљене воштанице и прислуженог кандила пред иконом свога светитеља, поред славског колача и кољива (жита), окађени миомирисом тамјана, утврђивали су се наши стари у својој вери. Угледајући се на заштитника свога дома - светитеља чију су успомену славили - наши стари су полазили његовим примером, чинећи добра дела. Њихов дом био је тога дана отворен за путнике и намернике, а сиромашни и невољни били су потпомагани већ према могућностима домаћина. Славило се како се могло, али није било таквих који, ма били и најсиромашнији, своју славу не би прославили - помињући тога дана у молитви свога светог заштитника.
У време вековног робовања, дани славе били су тренуци препорођаја, који су уливали нову снагу и охрабрење. У прослављању свога крсног имена, српски народ је црпео снагу да може издржати све патње кроз које је пролазио и дочекати дан слободе. Умирала су поколења не дочекавши освит слободе, али су на самртном часу остављала завет својима млађим:
да љубе, чувају и јачају своју православну српску веру,
да поштују њене светиње,
да прослављају крсно име - славу своју - јер ће само вера моћи да снажи вољу за животом, и сачувати народност - име српско.
Многи и данас прослављају успомену на свога светитеља исто онако као што су и њихови стари чинили. Ни данас не заборављају заштитника свога дома, као што га никад и нису заборављали. Славе га онако како су у могућности да славе, показујући да су прави синови своје вере и Српске цркве, а достојни потомци својих дичних предака.
Али, има их који не желе да славе славу и преко новина то целом свету објављују (често истичући непостојеће разлоге, или пак такве који и нису никакви разлози). Тиме се најбоље показу је како човек брзо заборавља и олако пропушта своје најсветије обавезе, заборавља и не поштује своју веру, ону исту веру за коју су његови стари, не тако давно, проливали своју крв и давали свесно своје животе.
Ни на бојишту уочи саме битке, честити Кнез Косовски није заборавио да слави своју славу. И много векова после Косова, српски војници славили су своје свечарске славе у влажним рововима, чак и усред љуте борбе. У смртоносној ратној хуци, под треском бомби и иза бодљикавих жица у непријатељским логорима, сећали смо се своје славе. - Тај дан никада нисмо заборављали. А када нисмо били у могућности да своју славу прославимо онако ј како смо некада чинили - и како смо то примили од наших старих - ми смо бар припалили дуго ношену и као светињу чувану воштаницу, а некад и без ње, но никада не заборављајући оно : најбитније: да узнесемо топле молитве Богу и светитељу нашем да нас сачува, да нас Бог избави од зла, па да се здрави вратимо својим домовима, у загрљај својих милих и драгих.
Зар сада, када су те наше жеље, или желе наших родитеља испуњене, зар сада да не славимо своју славу? Није ли то онда крајња незахвалност према Богу, незахвалност и немар према завету наших предака. А заборавља се:
"Незахвалност - то је ка' оштрица мача,
каткад сече главу и свога ковача!"

Откуда гозбе о славама

У нашем народу, који је по својој природи гостољубив, уобичајило се да се - за рођаке и пријатеље, који су долазили да својим присуством увеличају прославу крсног имена - припрема свечана трпеза. Доцније, у време вековног ропства, једини начин да се народ састане, поразговара, утеши, па чак и да донесе какве одлуке, били су ти скупови о славама, свадбама и даћама, а нарочито о црквеним славама и саборима. Јер Турци, ма колико да су били окрутни у прогону српске раје, ипак су донекле остављали народу слободу да се о својим верским празницима, на тим гозбама састаје без њиховог присуства. И на тим славским скуповима људи су крепили један другога, проналазио се начин да се избегне турској сили, народ је јачао своју веру и крепио наду у ослобођење. На таквом једном скупу у Орашцу 1804. године, донета је одлука да се подигне први устанак за ослобођење српског народа. Тако су се ове гозбе, које су имале свој нарочити значај у прошлости, одржале све до данас, и веома их је тешко нарочито у селима, изоставити.
Често се чује да се нашем народу са села пребацује како своје славе прославља више дана, и да том приликом много потроши. То је веома умесна примедба, Али, не сме се заборавити да су на селу баш породичне славе, свадбе и црквене или сеоске славе, оно мало дана и прилика у току године када се може састати са својим рођацима, пријатељима и друговима из удаљених места, разговарати, разонодити се и провеселити. Овим се, истина, не одобрава расипништво и претерано трошење у овим приликама, као ни у свим другим. Требало би да наши људи прослављање своје славе сведу на један дан, на свечани и молитвени чин сечења славског колача. Увек их треба саветовати да мање троше, јер је тежак сваки динар што га они зарађују; саветовати их стално да добро пазе да се светиња њихова - њихово крсно име, не извргне у ругло опијања и неумерености у јелу! Али, то не важи само за народ на селу, већ исто тако и за оне који живе у градовима. У овом старању за добро и достојно прослављање славе треба да се огледа будност свих који уистину верују, који поштују своје српско име и којима је стало да се оно чува неокаљано .
Славу треба славити увек, ма у каквим се приликама човек налазио - у срећи и у несрећи, у радости и у жалости , само треба разликовати битно од небитног - одвојити прослављање светитеља од гозбе, славу од весеља. И док славску трпезу може спремити онај који има, а веселити се онај који није у жалости - дотле за славску свећу, славски колач, мало црвена вина, кољиво, тамјан и мало зејтина требало би да се у току године свако постара и спреми, и да се тако кроз молитвену успомену одужи своме светитељу.
Срби никада не треба да занемарују своју славу. Православна вера их је кроз векове одржала и очувала, зато и они треба да чувају своју веру не као обичај него као свесно убеђење. И треба да увек потврде народну истину: " Где је Србин ту је и слава! "

Како треба да славимо славу

Као што смо видели, прослављање славе је израз наше благодарности Богу за сва добра, којима нас је обдарио, и молитва Њему (и нашем светитељу, да буде нашим молитвама посредник пред Господом) да нас Господ сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу.
Зато се слава мора прослављати у том смислу, са тим узвишеним циљем, а не ради гошћења, јела и пића! Свечар и чланови његове породице тога дана се нарочито морају сећати живота и дела свога светитеља, кога славе, и упоредити са његовим животом свој живот и дела. уочивши разлике, треба да свој живот подешавају према светитељевом примеру, јер ће тиме најбоље и најлепше прославити њега, заштитника њиховог дома и њиховог молитвеника пред Господом.
Пред пресеченим - и црвеним вином преливеним - славским колачем, треба свечар да се сети велике жртве, коју је Господ наш, Исус Христос, поднео за нас страдањем својим на крсту, па да испита себе да ли је својим животом и радом достојан те велике жртве! Да ли је поступио по науци Христовој? Је ли помагао сиромашне и невољне ближње своје, као што је то дужан да чини? Је ли гладнога нахранио, голог оденуо, босог обуо, жедног напојио; да ли се сетио оних, који се налазе у беди и невољи, да ли им је олакшао живот ; отклонио беду и умањио муке?
Ако није, нека донесе чврсту одлуку да то убудуће чини, кад му је Бог дао, јер узалуд му је вера, ако не чини добра дела.
" Вера чиста и без мане пред Богом и Оцем - вели апостол Христов, Јаков - јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама и држати себе неопогањена од света". "Каква је корист, браћо моја, ако ли ко рече да има веру а дела нема? Зар га вера може спасти?" "Јер као што је тело без духа (без душе ) мртво, тако је вера без добрих дела мртва" - говори нам он (Посл. Јаковљева 1:27,2:14,2:26) и тиме нам указује пут којим треба да идемо кроз живот.
Зато, нека пламен славске свеће - воштанице - осветли наш ум, нека загреје наше душе, да бисмо упознали прави циљ нашег живота, и показали се у своме животу као истинита деца Божија.
Само такво прослављање славе биће достојно нас као хришћана, па ће и молитве наше бити услишене.

Шта је потребно припремити за прослављање крсног имена - славе.

Пре славе у дому свечара обавља се водоосвећење : свештеник освећује воду - свети водицу; а на дан славе у цркви, или у дому, благосиља кољиво (жито) и славски колач , који унакрст пресече и вином прелије.
Дакле, за славу је потребно осветити водицу у своме дому и припремити славски колач од пшеничног брашна, славску свећу, жито (кољиво), црвено вино, тамјан и зејтин .
У богослужењима Православне цркве све има свој узвишени смисао и нарочито значење, па је тако и код славског обреда.
Славски колач представља жртву - али такву жртву благодарности Богу, што смо кроз Исуса Христа и Његово страдање спасени од пропасти, која би нас постигла због наших грехова.
Крстообразно пресецање славског колача представља страдање Христово ради нас, а преливање пресеченог колача вином (које символички представља крв) - значи да смо Христовом крвљу очишћени од својих грехова.
Славска свећа која треба да је од чистог пчелињег воска, такође означава жртву - најчистију и најневинију: као што пчеле праве мед, сакупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисавих цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и мирисне неукаљане душе.
Осим тога, славском свећом изражава се свечаност празника и радост домаћих. Њом се још изражава и то: да су свечар и чланови његове породице синови Светлости , која просвећује свакога човека (Јн 1:9), а не синови мрака. Јер као што светлост свеће разгони мрак, тако и светлост Христове божанске науке разгони таму у којој се незнабошци налазе.
Славска свећа је, дакле, символ жеље и тежње свечара:
- да упознају Светлост живота - Господа Бога и Његовог Сина Исуса Христа,
- да светлост Божија просвети разум њихов, осветли и оснажи врлине у њима; и упути их да време на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу
- и да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен њихове славске свеће!
Славско жито - кољиво. (Од интереса је поменути како је кољиво установљено. Цар Јулијан звани Апостат - отпадник - који беше примио хришћанство у младости, а кад је постао цар (361-363 г.) одрекао се Христа и постао поново идолопоклоник и велики прогонитељ хришћана, - знајући да хришћани посте Велики пост, а нарочито прву недељу овога да би се причестили, хтео је да наруши прописе хришћанске Цркве. Зато тајно нареди управнику Цариграда да све што се на тржници налази за јело, покропе крвљу жртава које се приносе идолима како би се хришћани оскрнавили. Али св. Теодор Тирон - преко патријарха цариградског Евдоксија - јави хришћанима да ништа не купују на тржници за јело, већ да кувају кољиво - пшеницу с медом - и то да једу. Они тако и учине и целе прве недеље Велике поста јели су само кољиво. У спомен тога Православна црква је увела кување кољива, и оно се даје народу у петак и суботу прве недеље Великог поста после службе. Доцније је уведено у употребу и при прослављању крсног имена - славе).
Кољиво се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове, а у спомен светитеља кога славимо, као и за успомену на оне наше претке који су у вери живели, и на оне који су за веру дали своје животе.
Славски обреди и обичаји врше се за живе - за њихово здравље, напредак и благостање, али сасвим је природно да се хришћанин сети својих умрлих предака и сродника, и да се помоли Богу за њих приликом прославе светитеља, - њиховог заједничког заштитника, којег су и они славили и коме су се и они у молитви обраћали.
Треба нарочито нагласити: да се кољиво о слави не спрема за покој душе оног светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле! Сви су светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници!
Зато се славско кољиво спрема за све славске дане па и за св. Арханђела Михаила, св. Илију, као и за Богородичине и Христове празнике!
Шећер који се у кољиву меша са куваном пшеницом, означава блажен живот - живот небеске сладости праведних хришћана после смрти, који су они својим животом и делањем на земљи заслужили.
Зејтин, који се у кандилу прислужује, такође представља жртву Богу.
Тамјан одн. кађење тамјаном, означава нашу молитву, која треба да потиче из чистог срца, како би Господу била пријатна и драга, као што је нама благ и пријатан мирис тамјана и измирне, којима се кади (упоредити Псалам 141:2).

Каквих има слава

Породична слава је, видели смо, прослава успомене на оног хришћанског светитеља, на чији су дан наши преци примили хришћанство и кога су изабрали за свога заштитника и заступника пред Богом. Слава се преноси од оца на сина и готово се никада не мења . Чак ако једна породица изумре, они хришћани који наследе њихову имовину у већини случајева сматрају за своју дужност да поред своје славе приме и њихову. Тако се поступа и приликом усиновљења, кад посинак прихвата славу свога поочима и помајке. Отуда има породица које славе више слава. Жена, ако остане удовица, задржава славу свога мужа. Како слава прелази с оца на сина, и даље на цело потомство, то се сматрају као рођаци сви они који славе истога светитеља.
Црквене славе су прослављање светитеља коме је храм посвећен, и његова се успомена слави као што се слави и у породицама.
Сеоске или градске славе су прослављање успомене оног светитеља, кога су за свога заштитника изабрали поједина села и градови, или коме су се у невољи заветовали житељи тога места, па га прослављају у знак благодарности за срећно отклањање беде и невоље, (као што су нпр. болести, непријатељске најезде, поробљавање, пожар, помор људи и стоке, велике поплаве, као и друге временске непогоде). Тог дана иде се - кроз поља у селу или главним улицама - са литијом, и приносе се Богу и светитељу молитве за добро и срећу тога места, житеља у њему, и свих људи.
Заштитник српске школе је српски просветитељ и први архиепископ св. Сава. Св. Сава се прославља у српским школама као школска слава од 1827. године.
И поједина српска друштва и установе могу имати своју славу - свога светитеља заштитника, кога прослављају и под чију се заштиту стављају.
И не само друштва и установе. Познато је, да је у доба Немањића, св. апостол првомученик Стефан био заштитник Српске државе. (На српским новцима из тога времена био је приказан Св. Стефан како владару пружа крст или заставу; и сви српски владари, почев од Стефана Немањића, носе и име Стефан уз своје народно име - Стефан Урош, Стефан Милутин, Стефан Душан).
До године у Приштини, следеће у Книну
Слика
Аватар
Ruzica
Војвода
Војвода
 
Порука: 4541
Приступио: јан 2008
Место: Београд

Re: Молитве

Порука Ruzica 7.7.2008. 14:55

Постоји и молитва коју треба изговарати сваки дан:

"О, Ствараоче свих ствари, помози ми. Данас одлазим у свет го и сам, и без Твоје руке која би ме водила одлутаћу далеко од пута који води ка успеху и срећи. Подари ми довољно дана да досегнем своје циљеве... води ме мојим речима тако да оне могу да донесу плодове, али ме ућуткај при оговарању тако да никоме не нашкодим.
Напуни моју душу љубављу којом ћу претварати странце и непријатеље у пријатеље.
Помози ми.
Води ме.
Покажи ми пут.
Дозволи ми да постанем све оно што си за мене планирао онда када си моје семе посадио и изабрао да никне у винограду света.
Помози ми.
Води ме, Боже мој!
Амин!
И ево - Оче наш... на словачком :

Slovacka verzija "Oce nas" .Slovaci pravoslavci (mada su u velikoj vecini katolici i protestanti).

(napomena za citanje, l' je lj, t' zvuci kao ć ko je ucio ruski znace, d' je dj, ni se cita kao nj, ch kao h [ovo je ocito poljska redakcija slovackog], ä je je; suskavci tipa š,ć itd nisu vidljivi, ali shvatice se gde stoje)

Otce nás,
ktorý si na nebejiach!
Posvät' sa meno Tvoje;
prid k nám král'ostvo Tvoje;
bud' vólá Tvoja
jako v nebi, tak i na zemi!
Chlieb nás vozd'ajsi daj nám dnes,
a odpust' nám nase viny,
jako i my odpúst'ame nasim vinnikom;
a neuvvod' nás v pokusenie;
ale zbav nás od zlého!
Amen.
-Заклињем се са три прста са овога Светог Крста, живот дајем за спас српства!
Аватар
Трећи
Војвода
Војвода
 
Порука: 12571
Приступио: сеп 2004
Место: Јужнобачки округ

Re: Молитве

Порука Трећи 12.7.2008. 14:05

Мене су молитвама учили на старословенском и (шта год мислили о мени), вредело је. Ако ништа друго, бар сам схватио да припадам словенском Истоку, а не западним латинима - папистима (колико год ме они својатали).

Oče naš.jpg


Bogorodice Djevo.jpg


Simbol vere.jpg


10 Božjih zapovesti.jpg
Вук на овцу своје право има
ка' тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
ПретходнаСледећа

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 23 гостију