srpskinacionalisti.com

Зилоти ?

Форумска правила
  • Овај форум је за дискусије о Православљу; одлазак у цркву, исповест, значење Литургије, свети Оци и њихова учења, славски обичаји итд.
  • Овај форум је за размену мишљења о екуменизму, приоритетима Цркве, улози Цркве у друштву итд.
  • Овај форум НИЈЕ за обелодањивање појединачних преступа црквених лица, нити за опште пљување по Цркви.
  • Учесници су обавезни да се пристојно изражавају и културно односе према другима. Сваки преступ, независно од теме, биће санкционисан.

Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Четникус!
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 185
Приступио: мај 2007
Место: Срце, а у срцу СРБИЈА!

Зилоти ?

Порука Четникус! 23.5.2007. 18:03

Да ли знате нешто о њима ?
Аватар
агент провокатор
Војвода
Војвода
 
Порука: 2911
Приступио: окт 2006
Место: Београд

Re: Зилоти ?

Порука агент провокатор 23.5.2007. 18:18

Да
Помози Господе, да оборена у прах, из праха устане, да се расута сабере, да ослепела прогледа, да убијена, мучена и спаљена, да заклана, згажена, обешена и распета, у знане и незнане гробове сахрањена, из свих гробова и мука васкрсла, цела Србија стане под један венац!
Аватар
Четникус!
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 185
Приступио: мај 2007
Место: Срце, а у срцу СРБИЈА!

Re: Зилоти ?

Порука Четникус! 23.5.2007. 18:48

Брате :?

Лепо сам питао да ли зна неко нешто о њима? Ако знаш нешто и напиши то овде.
Аватар
Хусар
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 650
Приступио: мај 2007
Место: француска

Порука Хусар 23.5.2007. 19:01

Палестинска посла...мада може бити занимљиво...
"HUSSARORUM ALIAS RACOW"
Аватар
Српски Радикал
Војвода
Војвода
 
Порука: 1018
Приступио: мај 2007
Место: Книн, Србија

Порука Српски Радикал 23.5.2007. 20:34

Хоће ли неко објаснити шта то значи и ко су они ?
Слика
Аватар
sikamana
Националиста
Националиста
 
Порука: 206
Приступио: мај 2006
Место: ВЕЛИКА СРБИЈА

Порука sikamana 23.5.2007. 20:41

Српски Цезар ::Хоће ли неко објаснити шта то значи и ко су они ?

Где си чуо за то или за њих?????? :?
У нас тут в Сербии не РАСпродажа, ДВАпродажа!
Аватар
Milovan
Војвода
Војвода
 
Порука: 3706
Приступио: нов 2003

Порука Milovan 23.5.2007. 20:43

Била је нека емисија о њима на авали ако се не варам, али сам је пропустио.
...нису нас сломиле ове тешке године...
1809Стеван Синђелић-Зоран Вујовић2008
Аватар
Четникус!
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 185
Приступио: мај 2007
Место: Срце, а у срцу СРБИЈА!

Порука Четникус! 23.5.2007. 21:03

По мојим сазнањима Зилоти су Ортодоксни православни верници.. Верују да је Православна вера она права и верују да је грех мешати се са другим верама.
највише их има у Грчкој (преко 1 500 000) а у Србији их има преко 10 000 и углавном су на Фрушкој Гори
Православље у Срба вера несламовима!!!
Аватар
Срб
Војвода
Војвода
 
Порука: 1441
Приступио: дец 2006
Место: Канада (читај Кењада)

Re: Зилоти ?

Порука Срб 23.5.2007. 21:44

Зилоти су расколници и секташи.... о њима је доста писао, а и беседио Владика Атанасије Јевтић.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/I ... lude05.htm


Тамо међу Маријиним беседама на еснипс-у можете пронаћи и беседе, укуцајте у претраживач "Атанасије" "заблуда младих", било је предавање на машинцу.
Отужни су ми савети људских старешина и мудраца - о како су ми отужни - од када Твоја мудрост затресе моје срце и мозак, Свети Боже.
Аватар
Марија
Војвода
Војвода
 
Порука: 6298
Приступио: мар 2006
Место: Земун

Порука Марија 23.5.2007. 22:06

Четникус! ::По мојим сазнањима Зилоти су Ортодоксни православни верници.. Верују да је Православна вера она права и верују да је грех мешати се са другим верама.
највише их има у Грчкој (преко 1 500 000) а у Србији их има преко 10 000 и углавном су на Фрушкој Гори

Има их и у Земуну ал' не изјашњавају се као зилоти, већ као Православци :wink:
А ти тзв зилоти су јерес. :?
ЕУ је за малена царство а КиМ увек и довека!
Аватар
Четникус!
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 185
Приступио: мај 2007
Место: Срце, а у срцу СРБИЈА!

Порука Четникус! 23.5.2007. 22:10

Па не кажем да нису јереси, само сам се распитивао за њих
Православље у Срба вера несламовима!!!
Аватар
Марија
Војвода
Војвода
 
Порука: 6298
Приступио: мар 2006
Место: Земун

Re: Зилоти ?

Порука Марија 23.5.2007. 22:16

Знам, него ја кажем, ако неко не зна.
ЕУ је за малена царство а КиМ увек и довека!
Jovan-Vladimir
Војвода
Војвода
 
Порука: 2179
Приступио: феб 2007

Порука Jovan-Vladimir 24.5.2007. 13:46

Четникус! ::По мојим сазнањима Зилоти су Ортодоксни православни верници.. Верују да је Православна вера она права и верују да је грех мешати се са другим верама.
највише их има у Грчкој (преко 1 500 000) а у Србији их има преко 10 000 и углавном су на Фрушкој Гори


Ортодоксни православни верници значи православо-православни верници илити изворно-изворни хришћани. То у ствари не значи ништа.

Зилоти су екстремно конзервативна струја унутар Православља, за разлику од екумениста, који су екстремно либерална. Настали су у Грчкој, због одлуке аутономне Грчке цркве да прихвати ватикански календар.

Ови наши не признају свештенство наше Цркве и сматрају их јеретицима, који су издали Православље. Мало ме подсећају на Јевреје (читај Фарисеје), са њиховом "кошер" причом о свему, и стриктним придржавањем баш сваком правилу. Значи од прилике, када пишаш са крова неке зграде, стриктно ти је прописано канонима, када смеш да пишаш и колико и томе слично...

Слажем се са њима да има свештеника, у нашој Цркви, који нагињу екуменизму, а неки су чак и отворени екуменисти, и тога се треба чувати, али се треба чувати и њихове стране. У Православљу је увек било којекаквих струја и оне су често доводиле чак и до верских ратова, са својим новотаријама, али сваки истински православац мора да зна да се пази и од "добронамерних" језика и унутар Цркве, и треба да зна да увек следи пут једине истините, саборне и апостолске Цркве!
Jovan-Vladimir
Војвода
Војвода
 
Порука: 2179
Приступио: феб 2007

Re: Зилоти ?

Порука Jovan-Vladimir 24.5.2007. 23:26

ево једног занимљивог текста о Зилотима:

СРПСКИ ЗИЛОТИ

Темељ новог раскола?

Мали фотокопирани плакати привукли су ми пажњу. Испод мени непознатог грба (помало налик византијском) стајало је: ''Православна Црква од 1917. године до данас – предавање у организацији метоха манастира Есфигмен''. Те октобарске вечери 2002. године мали простор Куће Ђуре Јакшића у београдској Скадарлији био је дупке пун радозналог света. Предавач, јеросхимонах Акакије одбио је да очита ''Оче наш'' и помоли се са присутнима јер (нисам поверовао својим ушима!) нисмо православни!? Био је то мој први сусрет са српским зилотима и њихов први јавни наступ у Београду.

О грчким старокалендарцима знамо готово све. Сажет а садржајан историјат овог раскола дао је владика Атанасије (Јевтић) у одличној књизи ''Заблуде расколника тзв. старокалендараца'' (Београд, 2004.) у заједничком издању манастира Жича, Острог, Тврдош и Братства св. Симеона Мироточивог.

Српску делегацију на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. предводили су патријарх Димитрије (Павловић) и научник Милутин Миланковић, чији је стручни предлог о промени календара начелно прихваћен (грчки и румунски су одбачени), а практична примена остављена на вољу помесним црквама. Следеће, 1924. године, ''исправљени Јулијански календар'' прве су усвојиле грчка и кипарска црква као и Цариградска патријаршија. Немали број свештеника, светогорских монаха зилота (''зилоти'' = ревнитељи) и верника одбио је да прихвати новотарију и основао ''Удружење Православних'', касније названо и ''Грчка верска заједница Г. О. Х.'' (''Г. О. Х.'' На грчком значи: ''Истинити Православни Хришћани'').

Побуна старокалендараца свој врхунац достиже маја 1935. када им се на чело стављају три одметнуте грчке владике. Заједничком Литургијом, објављеним Прогласом и оснивањем трочланог Синода они кидају све везе са званичном грчком Црквом – поричу јој благодати Духа Светога и престају да литургијски и молитвено опште са јеладским клиром и вернима. Иако је владика Атанасије прилично истрајан и детаљан, од средине тридесетих година XX века врло је тешко пратити даља цепања и расколе међу самим старокалендарцима. Две главне фракције, Матејевци и Флоринијанци, све до наших дана, уситњене су до апсурда.

Предности ''новог'' над ''старим'' календаром нису у складу са изазваном буром осећања, оба су нетачна, земља се непрецизно окреће око своје осе и тиме спор није више канонске већ астрономске природе. Прихватањем ''новог'' календара ипак није повређен Пасхални Канон – одређивање датума Васкрса (Празника над празницима) и даље је у складу са одлуком Првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године. Свеправославни конгрес у Цариграду (из 1923.) није имао тежину Васељенског сабора, одржан је у врло тешким условима по грчку и руску цркву (патријарх Тихон био је у бољшевичком заточеништву) и прекидан је упадима побеснеле турске руље са улице.

Светогорски монаси у свих 20 манастира остали су верни Јулијанском календару али је канонско јединство са Васељенском Патријаршијом (и ''јеретичким Патријархом'') прекинуо једино Есфигмен, први сусед нашег Хиландара. Овај манастир је 1972. године, као расколнички, искључен из монашке заједнице Свете Горе (од тада нема свог представника у управним телима), претрпевши четири јаке полицијске блокаде, што његовом братству непотребно прибавља ореол мучеништва и изазива симпатије верних.

На Бадње вече 2002. године блокирани су им рачуни у банци, манастирска лука и сви прилази манастиру. ''Расколнике'' и ''узурпаторе'' требало је протерати са Свете Горе. Документ о прогону потписало је свих 19 светогорских манастира, али зилоти истичу да су само шест ''слепо оруђе зловерног Фанара''. На Есфигмену се том приликом завијорила црна застава са лобањом и натписом ''Православље или смрт'', а игуман Методије био је у сталној телефонској вези са медијима и ''организацијама за људска права широм света''. Притисак на манастир је попустио – зилоти, иначе заклети противници Новог светског поретка у свим појавним облицима, знали су да ''вешто искористе демократију''...

Ипак, у својим ватреним саопштењима и прогласима ''заборавили'' су да спомену ко их је свих ових година (деценија, чак!) покривао, братски помагао и кроз блокаде им храну дотурао. А како су они узвратили Хиландару? Натписима ''U. Q. K.'' на Крсту цара Душана на путу између Есфигмена и Хиландара! Треба гласно рећи да је схиархимандрит Методије полу – шиптар и да није баш мали број ''покрштених'' шиптара међу 117 монаха Есфигмена...

Срби – зилоти су, до пре неколико година, били махом светогорски монаси – пустињаци и тешко је направити прецизну евиденцију. Наум Миљковић (родом из Браничевске Епархије) био је први, или бар међу првима, пише владика Атанасије. Овај монах – великосхимник дуго је живео у пустињи Каруљској испод Атоса, препун прича о стварним и измишљеним заверама против Православља. Овоземаљски живот окончао је пре неколико година у постељи манастира Сланци код Београда. А за Мајку Србију и Српску Православну Цркву (у даљем тексту: СПЦ), за свога живота, није имао баш пуно лепих речи...

Београђанин Дубравко Мирковић (монах Данило), Доситеј из Белог Манастира, хиландарски искушеник Тома (данас монах Симеон), Драган из Данске (замонашен под именом Сава), ђакон Григорије из Црне Реке код Рибарића и ту није крај списка особа немирног духа којима је Есфигмен био успутна духовна (а некима и физичка) станица. Правећи турнеје по зилотским фракцијама ови људи су по више пута ''крштавани'', ''монашени'' и ''рукополагани'', што само показује зилотско олако и неозбиљно схватање обреда Светих Тајни.

''Јустин Поповић је задњих шест месеци прекинуо заједницу са СПЦ'', ''Иринеј Буловић је на платном списку у масонском клубу'', ''Владика Николај је хтео да оснује зилотску цркву'' – само су неки од ''бисера'' које ови ревнитељи просипају крстарећи Србијом (на Светој Гори све мање и све ређе бораве) врбујући нове присталице, у чему, мора им се признати, имају извесног успеха.

Српски зилоти – старокалендарци организовано иступају од 1997. године под именом Истинска Православна Црква Србије (даље: ИПЦ) и Библијским цитатом као паролом: ''Стојте чврсто и држите предања'' (2 Сол. 2, 15). Под јурисдикцијом су фракције Флоринијанаца – Свештеног Синода Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке, Његовог Блаженства Хризостома II Архиепископа атинског и целе Грчке. Издају лист ''Ревнитељ православног благочешћа'' који излази ''повремено'' са седиштем у Смедереву, а финансиран је из централе у Грчкој. Главни уредник је уједно и водећи зилотски идеолог у Србији – јеросхимонах Акакије, по имену Немања Станковић, млади новосађанин (36 година) врло бурне и несређене духовне биографије. Његова ''десна рука'' је др. Евсевије Петровић, лекар – кардиолог из Сремске Каменице и син познатог професора књижевности Драгољуба Петровића из Новог Сада.

Српској Цркви негирају благодат Духа Светога, своје нове чланове поново ''крштавају'' обредом потпуног потапања (урањања) у воду. У духовној борби увек туку тешком артиљеријом, па је тако и у њиховом издавачком првенцу – књизи ''Погружење истинско крштење'' (Смедерево, 2003.), где Свету Тајну Крштења кропљењем и обливањем називају ''неправославном'', ''душегубном'' и ''латинском'' праксом, поткрепљујући то бројним канонима и светоотачким цитатима: ''Они који нису крштени троструким погружењем и појављењем из воде, или при сваком појављењу није призвана једна од Божанских ипостаси, већ су крштени другачије, имају се сматрати некрштенима када приступају Православљу'' (Томос о крштењу из 1756.); ''Свети свештеници, треба да имате велике крстионице у црквама, у које цело дете може да се урони, а да не остане ни најситнији делић сув, јер и ту ђаво може да се усели, па да вам деца постану епилептична, демонизована, плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано крштена (Свети равноапостолни Козма Етолски).

Већ споменути др. Евсевије Петровић у широј православној јавности прочуо се 2001. године отвореним писмом ''Српска црква и време апостасије'', упућеном познатом вероучитељу Владимиру Димитријевићу поводом његове књиге ''Црква и време''. Дванаест густо куцаних А4 страна радо је читано и умножавано широм Србије. Питања календара, свејереси екуменизма, учешћа СПЦ у Светском савезу цркава и заједничког молитвеног па и литургијског општења са инославнима, отворене су ране наше Цркве а јавна реч их, зависно од духовне зрелости говорника, може залечити или још више позледити, што није само ствар тумачења...

Српска Црква се (Богу хвала!) држи Јулијанског календара, али називати српске зилоте старокалендарцима ипак није сасвим без основа. Све чешће се из званичних кругова наше Цркве (па и са највишег места) чују позиви на исправку ''старог'', похвале па и отворени предлози за прелазак на ''нови'' календар. Све је то др. Петровић уредно забележио, наводећи нам познати експеримент кувања жабе постепеним загревањем хладне воде. Ко је ту жаба а ко кувар – није тешко закључити...

Прво упориште српских зилота било је (и још увек је) манастир св. Методија и Кирила на Фрушкој Гори, недалеко од Врдника и манастира Раванице. Акакије Станковић је кућу својих родитеља претворио у храм, у њој врши богослужења а о већим празницима и монашења нових чланова. И у Смедереву су старокалендарци једну приватну кућу прогласили храмом (они кажу: параклисом) св. Краља Милутина. На челу ове парохије је Александар Крстић, бивше војно лице из Смедерева, рукоположен октобра 2001. у Грчкој у чин презвитера под именом Атанасије. Отац Петар (Ненад Тодоровић) држи цркву св. Марка Евгеника у Параћину, храм св. првомученика Стефана је у самом Чачку а храм преподобномученика Авакума Ђакона је на падинама Јелице у близини града. Марта месеца 2003. у зилотском манастиру код града Патре на Пелопонезу замонашена је једна Српкиња, која се као монахиња Ипомонија уселила у први женски манастир ИПЦ на Авали. Ових пет локација (приватних станова и кућа) су у џепном календару ГОХ Флоринијанаца (за 2004.) наведене као ''цркве у Источној Европи – Србији''.

Након опсаде манастира Есфигмена, српски старокалендарци још једном су доспели у жижу јавности у октобру 2003. године. Комплетно сестринство манастира Стјеник код Чачка одметнуло се од Епархије Жичке и СПЦ. Млада игуманија Ефросинија (Драгана Николић, родом из Зенице), три младе монахиње и четири искушенице, под црном ''Православље или смрт'' заставом, уз усклике ''страдамо за веру'', напустиле су порту манастира Стјеник и пришле Акакијевој ИПЦ Србије. Сада су смештене у помоћној згради већ споменуте приватне куће у Чачку.

Током деценија свог постојања старокалендарци – зилоти и Руска Загранична Црква (даље: РЗЦ) имали су готово исте непоколебљиве ставове о важним питањима комунизма, екуменизма, масонерије и непризнавања Грегоријанског календара. Прича о међусобним односима РЗЦ и разних зилотских фракција је дугачка и сложена (консултовати већ споменуту књигу владике Атанасија), али једно је сигурно – дубоко поштовање ревнитеља према ''исповедничком курсу из периода раних првојерарха'' ове Цркве, ни данас не јењава.

Светогорска Православна Мисија у Србији Световознесењског Манастира Есфигмена издала је књигу ''Анђео филаделфијске цркве'' о митрополиту Филарету (+ 1985.), исповеднику Православља и светитељу РЗЦ. Он је имао од Господа дар ''да одвраћа људе од јереси екуменизма и од општења са лажноправославнима'' и зато га и српски зилоти сматрају учитељем и светитељем и ''већ традиционално'' му служе торжествену службу.

Први црквено – народни сабор ИПЦ Србије одржан је у јулу 2002. на Авали. Донета је одлука да се ступи у контакт са новооснованим Синодом митрополита Виталија (отцепљен део РЗЦ након почетних корака приближавања Московској Патријаршији) ради ''будућег сједињења у истини''. Са благословом митрополита Калиника (секретар Синода грчке ГОХ), делегација српских зилота предвођена Акакијем упутила се у Кан владици Варнави, најугледнијем члану новог Синода тврдог крила РЗЦ. ''Патријарх Павле не жели зло српском народу'' а ''у СПЦ сигурно постоји неки православни епископ'', одржао им је слово стари владика, пун речи хвале за краља Александра и патријарха Варнаву (Росића). Уз савет да слушају своје духовнике (из СПЦ!), испратио их је кући. ''Стар је и смушен'' а руска црква у Кану ''прекривена је музејском прашином'' – закључили су млади, надобудни и увређени српски зилоти, сједињење одложивши за неко неодређено будуће време (''Ревнитељ'', бр. 23., стр. 19. – 23.)...

Старокалендарци – ревнитељи себе и своју борбу отворено пореде са св. Дамаскином, анатемисаним због поштовања икона (од стране ''339 јеретичких епископа'') на Седмом Васељенском Сабору. Себе виде и као последњу тврђаву истинског Православља јер се у наше лукаве дане под видом официјелног православља протурају разне екуменско – масонске јереси. Зилотска прича, треба то поштено рећи, на много места заиста ''држи воду'', али у праву је и владика Атанасије када истиче њихову секташку свест и менталитет и упорну работу ''забадања трна у здраву ногу''.

Тешко је проценити колико их у Србији стварно има и какву би снагу представљали у случају неке (не дај Боже!) црквене и народне несреће. Српски зилоти остављају јак утисак духовно незрелих људи вреле крви и преке нарави. За сада, они нису способни да за собом повуку веће масе народа и од њих раскол неће потећи. Да ли ће раскола бити и да ли ће му баш зилоти бити темељ – то зависи од духовничке и политичке мудрости водећих људи наше Цркве...


Дејан С. Шуњка

мазнуто са -
http://www.czipm.org/ziloti.html
Аватар
агент провокатор
Војвода
Војвода
 
Порука: 2911
Приступио: окт 2006
Место: Београд

Re: Зилоти ?

Порука агент провокатор 25.5.2007. 13:35

"Зилоти" представљају неминовну реакцију на неке негативне тенденције у Православном свету. Мислим да вид борбе српских "зилота" није прави, и убеђен сам да су своју борбу требали да воде у оквирима СПЦ, а не ван ње. Такође сам утиска да, иако су често у праву, још чешће умеју да траже длаку у јајету.

Ево једног доста избалансираног текста.

"Старокалендарци" код нас

Проблем старокалендараца на територији Србске Православне Цркве је вишеструк и треба га посматрати са различитих аспеката. Један од њих је, дакако, аспекат „обраћеничког зилотизма“. То јест, велики број старокалендараца су млади људи, који су, чим су пришли Цркви, почели да у њој препознају недостатке и мане, и да их, са свом ревнношћу, али ревношћу која није по разуму, разобличавају, заборављајући на то да је Црква небо – ЗЕМНА установа.

Тај недостатак историјске перспективе потпуно их је затворио за трезвеноумно посматрање СРБСКЕ ЦРКВЕНЕ СИТУАЦИЈЕ у свим областима, па и у области екуменизма, која је за њих најосетљивија могућа, и која им је била повод да се саблазне (по мудрој речи једног епископа: „Није довољно бити саблажњен да би се ушло у рај“). Шта то конкретно значи?

Србски старокалендарци су видели екуменистичке активности неких црквених делатника СПЦ, и рекли: „Ово је страшно! Ово је непоправљиво! Напуштамо овакву Цркву! То јест: то више није Црква!“

Заборавили су при томе да борба против нездравог екуменизма у Србској Цркви, барем у ширем обиму, траје однедавно, а да су контакти са инославним конфесијама почели давно: теба се сетити чак и самог Светог Владике николаја, који је, на почетку свог пастирског рада био склон модернизму и братимљењу са англиканизмом (познато је да је управо владика Николај први Православни епископ који је говорио у катедрали Светог Павла у Лондону).

Наравно, касније (од Охрида, где је срцем срео изворну Православну побожност србског народа), Николај постаје нешто друго и неко други (круна његовог става према инославним заблудама је чувени „Љубостињски стослов“, који што чешће треба читати и доживљавати). Србска Црква је са англиканцима између два рата одржавала одличне везе.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, несрећна Југославија, била је крајње „екуменистична“ (та идеја се одражавала и у школској веронауци, као и у слављењу „Штросмајеровдана“, који је био исто што и Савиндан, у смислу идеологије југословенства).

После другог светског рата, када је Србска Црква била на удару комуниста, она је преко англиканске јерархије настојала да добије помоћ „слободног света“ (тада се мислило да су Енглеска и Америка – „слободни свет“). Чланство у Светском савету цркава имало је такође један једини разлог: покупај да се умакне од тоталитарне контроле србских комуниста.

Наравно, многи ће рећи: то је израз маловерја и неуздања у помоћ Божију. То је могуће рећи, и за такву тврдњу има аргумената. Но, овде је реч о историјским чињеницама које су допринеле томе да је велики део наших епископа, школованих пре другог светског рата на југословенској идеоогији “Брат је мио које вере био“, подржи патријарха Германа у његовим контактима са Светским саветом цркава (у који је, узгред буди речено, наша Црква ушла последња).

Дошао је крај осамдесетих. Комунизам је (привидно!) ишчезао. Али, остале су навике, начин размишљања, везе са инославнима. Неки епископи су студирали на Западу; многи су за новоосноване епарихије СПЦ добијали материјалну помоћ римокатолика и протестаната. Так тада су почеле да „цуре“, а затим и „бујицом теку“ информације о правој природи екуменизма, и млади људи који су прилазили Цркви и имали приступ информацијама, од књига до интернета, осетили су забуну савести. У Цркви којој су припадали видели су да постоје знатне разлике, када је став према инославним у питању; поредили су то са прочитаним...

И десило се оно што у свом тексту „У потрази за Златним веком“ описује Ђакон Андреј Курајев: „Лекције о историји Цркве у богословијам говоре као о историји светаца. Само имена Светих и јеретика остају у памћењу слушалаца уводних курсева црквене историје. Сећају се Митрополита Филипа и Патријарха Гермогена, Преподобног Сергија и Мученика Митрополита Арсенија (Мацијевича). Али, не сећају се да су управо сабори осталих епископа – њихове сабраће лишавали чина и Филипа, и Гермогена и Арсенија...

Управо добродушна наивност предавача црквене историје рађа код њихових васпитаника апокалиптичну заплашеност, од које дрхте њихове мисли и осећања и не дозвољавају им да погледају стварни црквени живот.

Раније – сваки монах је био преподобни, сваки владика – Светитељ, а сада „неста Светих“. И због тога није могуће, а да се не оде у раскол („у знак протеста“) и тако би се хтело да се двосмисленост и бескрајна одговорност историјског постојања разреше муњом Апокалипсе.“

То јест: србски старокалендарци, у име „чистоте вере“, одлазе у своју утопијску заједницу „канонски чистих“, „истинитих православних Хришћана“, одбијајући да се за чистоту вере и поштовање канона боре у својој Мајци Цркви.

Они кажу: „Крај је света, гужва је пред голом (како на аудио касети, „старокалендарском програму“, вели један од зачетника домаћег старокалендарства, монах Данило) и зато ми више нећемо да се бакћемо са тим неправилно крштеним, екуменизму склоним, немужевним да протествују, Србима у СПЦ, која је, поред свега онога, у општењу са цариградским патријархом вартоломејем, главним екуменистом данас!“

То што међу „истинитим православним Хришћанима“ Грчке стално долази до раскола, до цепања, до скандала, домаћи старокалендарци доживљавају као „провокацију“, „заверу“ (пре свега, заверу цариграда), и ништа их не спречава у уверењу да су само они у праву, и да се, само захваљујући чињеници да су у „правој јурисдикцији“, спасавају.

Утопичност и аисторичност старокалендарског покрета у Србији огледа се у чињеници да они превиђају све што им се не свиђа, то јест, што се не уклапа у њихов систе мишљења. Они, на пример, негирају благодат у Црквама које служе по новом календару. Њихов ускогруди и неправославни став види се и у одбацивању Светитеља које канонизује Грчка Црква ного календара. Међу тим Светитељима су и Свети Рафаило, Николај и Ирина, који су за веру христову пострадали од Турака, на острву Милитини у петнаестом веку. Да и они, случајно, нису били „новокалендарци“?

Да ли је Свети Силуан Атонски мање Светац, због тога што га је канонизовала Цариградска патријаршија?

Шта би наши старокалендарци могли да кажу за чињеницу да је Свети Јован Шангајски док је био владика у Сан Франциску, на Велики Петак, ишао у све Православне храмове, и старо и новог календара, и целивао Свету Плаштаницу? Зар би он целивао плаштаницу „јеретика“? (О томе у тексту „Са владиком из дана у дан“, јеромонха Петра (Лукјанова), објаљеном у књизи „Свети Јован Шангајски“, Београд 1998. година).

И само њихово тумачење неправилног крштења у СПЦ је проблематично, макар из перспективе историје Цркве. Старокалендарци сматрају да је СПЦ у „јереси“.

Свештеномученик Иларион „Тројицки) један од највећих богослова руског 20. века, у својој студији „јединство Црквеи светска конференсија хришћанства“, заступа светоотачки став да јеретике (римокатолике, протестанте) треба поново крштавати. То је била древна пракса Руске цркве, али и грчке Цркве.

Но, 1667. године, на Великом Московском Сабору, нако ме су учествовали и Грци, а пре свега на њихов захтев, Донета је одлука да се римокатолици само миропомазују, иако се у њиховом крштењу (обливањем) ништа није променило. Сама Грчка Црква јеу то време миропомазивала обраћене Латине, па је цариградски патријарх Јеремија 1718. писао руском цару Петру Великом да тако увек терба поступати. Међутим, 1756. године на престолу константинопољских архијереја био је Кирило V; у његово време опет је уведена пракса поновног крштавња Латина који се обраћају Цркви.

Размишљајући о томе, Свештеномученик Иларион пита да ли је Црква у једном тренутку признала крштење Латина као благодатно (што би негирало веровање у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву). И каже:

„За праксу у вези са Латинима треба тражити објашњењ само у области црквене икономије, а не у догматском појимању о јединству Цркве Христове. Источна Црква, као и Древна Црква, није била у заблуди, нити је грешила, јад је привремено, ради користи људских душа, чинила снисхођење, не тражећи од Латина који су се обраћали нови обред крштења, мада се тај обред по спољашње изгледу (обливање) и разликовао од Православног.“

Значи, ако је за, обливањем крштене, Латине, важило миропомазање приликом пријема у Цркву, зашто не би важило и за људе крштене у Србској Цркви, коју старокалендарци сматрају безблагодатном (између соатлог, и због крштења кропљењем)?

Ако су старокалендарци „права Црква“, зашто не миропомазују „неправилно крштене“, када их примају себи, мада је у праски Старе Цркве било и тако? Ако је римокатолика Црква примала миропомазањем, зашто старокалендарци поново крштавају крштене у СПЦ? И тако даље: то је само један од примера фанатизма заснованог на аисторијско-утопијскм приступу Цркви (Уз то, да додамо, почетком деведесетих Свети Синод СПЦ донео је одлуку да се крштења обављају трикратним погружавањем. Друга је ствар што се та одлука не поштује од стране оних који крштења обављају).

Расколнички дух (у психолошком смислу) непрестано у потрази за новим разлозима раскола. Тако и наши старокалендарци: и кад би били испуњени сви њихови услови за повратак (од иступања из ветског савета „цркава“ до правилног крштења погружењем), они би сигурно нашли још неки разлог за одвајање од СПЦ.

А они који желе да се боре за чистоту вере у својој Цркви, угледају се на великог Свештеноисповедника Јустина Ћелијског, који није прекидао општење са Архијерејским сабором СПЦ, иако му је стално упућивао критике и примедбе (поводом раскола у Америци, поводом чланства у ССЦ, поводом „Осмог васељенског сабора“, итд.). његова књига „Православна Црква и екуменизам“, постала је гром који грми над србском земљом и над целим Православним светом.

Да ли је Отац Јустин био у „прелести“ што није ступио међу „истините православце“ Грчке, него је, преко свог епископа Јована, био у општењу са Патријархом Германом, а овај са цариградским архиекуменистом Атинагором? Како ли је он крштен – обливањем ,кропљењем, или погружавањем? Како ли су крштавна покољења Срба који нису знали за правила, на која нас подсећају старокалендарци? Да ли су сви они у вечним мукама?

После свега што је речено о заблудама србских старокалендараца, не треба превидети ни чињеницу да су они, иако позивају на дијалог, у суштини склони да причају само своју причу.

Потписник ових редова је једном приликом учествовао у сусрету са групом старокалендараца, међу којима су били и њихови духовни вођи. Њихови ставови су се непрестано понављали: „СПЦ је у јереси, СПЦ је у јереси!“ Одбили су чак и да се моле са присутним Православним верницима СПЦ, чак и да очитају „Оче наш“: остали су да демонстративно седе, како би показали да нису у „молитвеном општењу“ са нама. На крају, многима од присутних је било јасно: ако је нешто препрека борби против екуменизма у СПЦ, онда су тодомаћи старокалендарци. „Старокалендарци“ не чују ништа, осим самих себе и свог тумачења канона, а екуменисти у СПЦ, све антиекуменисте поистовећују са „старокалендарцима“.

Са друге стране, међу старокалендарцима има добрих и побожних људи, који су заиста били саблажњени неканонским поступцима појединих црквених лица, којима су дражи римокатолици и протестанти него сопствена братија, макар и залутала.

Зашто нико у нашој Цркви није покушао и не покушава да прича са саблажњенима? Зашто им нико не понуди очинску и братску руку љубави?

Неки као да су једва чекали да се појаве старокалендарци па да кажу: „Ето, сви који нису за екуменизам, сви који су за иступање из Светског савета цркава су такви као ови старокалендарци!“ То је многима изговори и оправдање за њихове поступке: тобож, антиекуменизам је чист фанатизам и фундаментализам. А да ли је баш тако? Да је Србска црква пре седам-осам година иступила из Светског савета „цркава“, старокалендараца међу Србима не би ни било. Да је Црква поштовала своју одлуку о иступању из ССЦ донету 1997. године, старокалендараца би било много мање.

Но, шта је – ту је. Борба за чистоту вере теба да се води по правилу, иначе се, по Апостолу, венац не може добити.

Наша Мати, Србска Православна Црква, заслужује верне синове и кћери, који ће се борити управо на тај начин.


Професор Владимир Димитријевић, из књиге "Црква и време"
Помози Господе, да оборена у прах, из праха устане, да се расута сабере, да ослепела прогледа, да убијена, мучена и спаљена, да заклана, згажена, обешена и распета, у знане и незнане гробове сахрањена, из свих гробова и мука васкрсла, цела Србија стане под један венац!
Следећа

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 3 гостију