Философија-правци, школе, расправе, цитати.

[Дионис]

Aртур Шопенхауер-Максиме које се тичу нашег држања према нама самима:

Свако уживање и свака срећа је негативне а само бол позитивне природе.

Под изразом живети срећно треба подразумевати живети мање несрећно.

Будала јури за уживањима живота и после види да се преварио;мудрац избегава зла.

Ми бисмо садашњост боље ценили и уживали,када бисмо се у добрим и здравим данима увек сећали тога како нам у данима болести и жалости,сваки тренутак који смо провели без бола и муке изгледа бескрајно завидан,као неки изгубљени рај.

Бити сам себи довољан,бити сам себи све и сва,и моћи казати:све што имам носим са собом,сигурно је за нашу срећу најкориснија особина.

Бити само свој,може сваки само дотле док је сам:ко дакле не воли самоћу,тај не воли ни слободу,јер смо слободни само онда када смо сами.

Оно што чини да великим умовима омрзне друштво,то је једнакост права.Добро друштво даје дарове и добра сваке врсте,само не дарове умне;они се чак сматрају као нешто што је прокријумчарено."Добро" друштво захтева од нас умних да се згрчимо или унаказимо ради хармоније са другима.

Као што је љубав ка животу,у основи узевши,само страх од смрти,тако се ни дружевни нагон не заснива на љубави према друштву већ на страху од самоће.

Дружевност сваког човека стоји отприлике у обрнутој сразмери са његовим интелектуалним вредностима и кад се каже за некога да је врло "недружеван",то готово значи "он је човек великих способности".

Дружевност спада можда у најубитачније склоности,пошто нас доводи у додир са људима од којих је већина морално рђава а интелектуално тупа или изопачена.

Друштво се може упоредити и са ватром код које се разуман човек греје на пристојном растојању,али не меће руку унутра као будала,који пошто се опекао,бежи у хладноћу усамљености и јауче што ватра пече.

Сваки дан је један мали живот,свако буђење и устајање-мало рођење,свако свеже јутро-мала младост,а свако легање и спавање-мала смрт.

Добро је да велике несрећне случајеве који нас могу снаћи,каткад изнесемо себи пред очи ;то ће нам помоћи да оне много мање који нас снађу,лакше сносимо,јер ћемо се тада утешити тиме што ћемо се сетити оних великих који нам се нису догодили.

Спокојство које би дошло од сталног уживања и потпуног задовољства,животу би било несношљиво.Савлађивање препрека је потуно уживање живота.

[Дионис]

Артур Шопенхауер-Максиме које се тичу нашег држања према другима:

Да би се човек пробио у свету,корисно је да понесе са собом велику количину обазривости и попустљивости;она прва ће га сачувати од штете и губитака,а ова последња од свађе и зађевица.

Надмоћност у дружењу можемо задобити само онда ако нам други људи уопште нису потребни и то им покажемо.Ако неко у нашим очима има заиста велику вредност,то морамо крити као да је злочин (ко не поштује,бива поштован).

Ако нам неко с ким смо мање или више присно везани,учини нешто нажао,онда нам остаје само да се упитамо да ли он толико вреди да хоћемо од њега поново да примимо то исто и још мало појачано,или не.У потврдном случају,треба да знамо да смо добровољно пристали да претрпимо и други пут.У одречном случају ваља с места и занавек раскинути с драгим пријатељем.Јер првом приликом,он ће учинити неизоставно баш то исто или нешто томе слично.

Свако има на другоме огледало у коме јасно види своје рођене пороке,мане,неуспутности и одвратности сваке врсте.Он се понаша као пас који лаје на огледало и не види себе самог већ мисли да је то други пас.Ко другоме прави замерке,тај сам себе поправља.

Да опробамо пријатељство једног пријатеља имамо,поред случајева где су потребна озбиљна помоћ и жтрва,најбољу прилику кад га извештавамо о некој несрећи која нас је задесила.Тада се у његовим цртама оцртава:или права,искрена и непомућена жалост-код пријатеља,или код обичних такозваних "пријатеља" уздржавање од најмањег покрета за прикривен осмех.

Када посумњамо да неко лаже,треба да се претварамо као да му верујемо:онда он постаје дрзак,лаже више и бива ухваћен.

Само хладнокрвне животиње (и људи) су отровне.

[Jovan-Vladimir]

Ма какав бре Шопенхауер, какви бакрачи, последњи западњачки филозофи који су имали шта паметно да кажу су били новоплатоничари. Сви каснији су ретарди на куб, зато што им је и цивилизаија таква - ретардирана.

Напиј се чисте воде са извора, читај источњачке филозофе - почни од Кинеза, заврши са Русима 19ог века.

[Дионис]

Сад испаде да ниједан западни филозоф не ваља,осим новоплатоничара који узгред и нису бог зна шта спектакуларно рекли...само морализовање и религијски мистицизам.Што се тиче Руса.ту највише ценим Иљина и Берђајева.
И на западу имаш много добрих филозофа...шта је са Фихтеом,Кантом,Хегелом,Ничеом,Карлајлом,Шпенглером...???Само немачка филозофија је Европи дала више него све остале филозофије заједно.

[Арес]

ЕМИЛ СИОРАН

Kratka biografija Emila Siorana

- - -
Sioran je mislilac koji može dvostruko da deluje, zavisno od prirode onoga koji ga čita. Slabe obeshrabruje, ali jake čeliči za životne strahote. Njegova filosofija, nastojanjem da odbaci sve moguće iluzije, deluje oslobađajuće na ljude sklone da žive u iluzijama, ali ne i na one koji su slabi i skloni neaktivnosti: njih može odvesti u propast.

Sioran pretežno izražava ideje koje su istoriji ljudske misli već manje-više poznate, ali je on te ideje radikalizovao, zaoštrio, doveo do ekscesa. A to je baš ono što ga čini jednim od mislilaca tipičnih za duhovnu klimu našeg vremena. Sledbenik više filosofa i ideologa, on je stvorio filosofiju koja je antifilosofija i ideologiju koja je antiideologija. Primena njegove filosofije, međutim, može da bude samo nemoć, iz koje svaki čovek i svako društvo nastoji svim snagama da izađe i da ostvari neke, bar dogledne ciljeve. Ali prava primena njegove misli je njegovo književno delo. Oštroumni kritičar mnogih društvenih zala i čovekovih nedostataka, on i u svoje stavove o indiferentnosti unosi uzbuđenost i polet, koji njegov stil čine duboko ličnim i zavodljivim. Dok ga čitamo, čini nam se da zajedno s njim učestvujemo u uzbudljivoj avanturi otkrivanja često skrivenih nepravdi istorije i nesposobnosti čoveka da radikalno izmeni svoj položaj. Lepotom slika, finoćom zapažanja i toplinom iskaza, Sioran se donekle iskupljuje za jednostranost i neprihvatljivost svog nihilizma.

- - -

Emil M. Sioran rođen je 1911. godine u selu Rasinari u Karpatima, Rumunija, kao sin pravoslavnog popa (na rumunskom jeziku njegovo ime se izgovara Čoran). Po završetku gimanzije u Sibiu-u, studirao je filosofiju u Bukureštu, gde je i diplomirao, odbranivši rad o Bergsonu. Svoju prvu knjigu, na maternjem jeziku, pod naslovom "Na vrhovima očajanja", objavio je 1933. godine i za nju dobio i nagradu. Tokom 1936. i 1937. godine bio je profesor u gimnazijama u Brašovu i Sibiu-u, a krajem 1937. godine dobio je stipendiju Francuskog instituta u Bukureštu za nastavak studija u Parizu, gde je trebalo da pripremi disertaciju i Ničeovoj etici, koju, kako sam priznaje, nikada ozbiljno nije nameravao da napiše. Od tog momeneta, međutim, nije napuštao Francusku, a deset godina kasnije počeo je da piše na francuskom jeziku i u međuvremenu postao jedan od korifeja savremene francuske misli. Nikada se nije vratio u Rumuniju.

Sioran je bio poslednji veliki "mrzovoljnik" ovoga veka. Uticaj njegovog dela u direktnoj je suprotnosti sa njegovim načinom života, usamljenošću i odnosom prema javnosti i onim što obično nazivamo slavom.

Stanovao je u potkrovlju u blizini Luksemburškog parka i tvrdoglavo odbijao da učestvuje u javnom životu. Između ostalog, odbio je nagradu Francuske akademije u iznosu od 200 000 franaka. Najčešće se hranio po jevtinim studentskim menzama.

Nikada se nije ženio ali nije bio ženomrzac. Pored uzglavlja je stalno držao "Knjigu o Jovu" (a pri tome se gnušao žrtvovanja). U mladosti je izučavao Bergsona, Šestova i Kjerkegora i bio pod velikim uticajem nemačkog filozofa Zimela. Celoga života je prebacivao sebi zbog toga što ne može da raskrsti sa životom. Njegove knjige su taj stav samo pojačavale. Napustivši rumunsko govorno područje i preselivši se u francusko ubrzo je postao jedan od najvećih stilista francuskog jezika. Time se Emil Sioran pridružio velikanima poput Jozefa Konrada i Vladimira Nabokova. Pa ipak, raskid sa maternjim jezikom veoma mu je teško pao. Iako ne osobito plodan, on je za petnaest godina objavio više knjiga eseja, zapisa i aforizama: "Kratak pregled raspadanja" (1949), "Silogizmi gorčine" (1952), "Iskušenje da se postoji" (1956), "Istorija i utopija" (1960), "Pad u vreme" (1964) i "Rđavi demijurg" (1969) kao i nekoliko studija i članaka o piscima i misliocima (Makijaveli, Žozef de Mestr, Pol Valeri, Sen Džon Pers).

Ovaj bliski prijatelj Semjuela Beketa i Ežena Joneska bio je pravi spomenik avangarde i svoje vlastite sudbine. Za jugoslovenske izadvače i čitaoce posebnu vrednost predstavlja to što je kod nas objavljeno toliko Sioranovih knjiga i što su sve za vrlo kratko vreme bile rasprodane - bez obira na to što smo, za razliku od Emila Siorana, većinom bili ubeđeni optimisti.

[Арес]

ЕМИЛ СИОРАН

Tumačenje pada

Svako je od nas rođenjem doneo izvesnu količinu čistote, kojoj je bilo suđeno da se izopači u dodiru s ljudima, kroz ogrešenje o samoću. Jer svako od nas čini sve što može samo da ne bi ostao prepušten samome sebi. Bližnji nije neizbežnost, već zamka pada. Nesposobni da sačuvamo čiste ruke i neiskvarena srca, mi sebe skrnavimo tuđim iznojavanjima, valjamo se po blatu, željni gadosti i lakomi za kugom, jednoglasno rokćući u brlogu. I kad počnemo da sanjarimo o morima pretvorenim u svetu vodicu, već je odveć kasno da zaplivamo, - prevelika iskvarenost sprečava nas da u njih zaronimo: isuviše je svet opustošio našu samoću; tuđi tragovi na nama postali su neizbrisivi.

Od svakolikih živih stvorenja jedino čovek budi postojanu odvratnost. Zazor što ga izaziva životinja prolazan je; on ne dozreva u mišljenju, dok bližnji opsedaju naša razmišljanja, prodiru u mehanizam naše ravnodušnosti prema svetu da bi nas učvrstili u odbijanju i nepristajanju. Posle svakog razgovora, u kome istančanost odaje stupanj jedne civilizacije, kako da ne zavapimo za Saharom, kako ne zavideti biljkama ili beskrajnim monolozima životinjskog carstva?

Ako je tačno da svakom rečju pobeđujemo ništavilo, mi time, takođe, sve dublje potpadamo pod njegovu vlast. Umiremo srazmerno broju reči koje razbacujemo svuda oko sebe... Oni koji govore nemaju tajni. A svi govorimo. Izdajemo se, krčmimo dušu; svako se, kao dželat neizrecivog, upinje da uništi sve tajne, počev od sopstvenih. Nađemo li se s ljudima, tada se zajednički unišavamo jurišajući prema praznini, bilo time što razmenjujemo ideje, bilo što se ispovedamo ili spletkarimo. Radoznalost je izazvala ne samo prvi pad, već i bezbrojna svakodnevna posrtanja. Život i jeste ta nestrpljiva težnja ka padu, ka obeščašćenju devičanskih samoća duše putem dijaloga, iskonska i svakidašnja negacija Raja. Čovek bi trebalo da osluškuje jedino sebe u beskrajnoj ekstazi nesaopštljive Reči, te da iskiva reči za svoje čutnje i stvara zvučne akorde onako kao mu se kad prohte. Ali, on je vaseljenski brbljivac; on govori u ime drugih; njegovo ja voli prvo lice množine. A onaj ko govori u ime drugih vazda je prevarant. Političari, reformatori i svi oni koji su našli kakav opšti izgovor - varalice su. Jedino laž umetnika nije potpuna, jer on izmišlja samo sebe. Izuzmu li se tonjenja u nesaopštljivo, i govorni zastoji koji dolaze iz nemih, neutešnih uzbuđenja, život je tek pusta dreka u prostoru bez kordinata, a vaseljena - geometrija pogođena epilepsijom.

Vežba nepokornosti

Koliko se, o Gospode, gnušam nad tvojim sramnim delom, i nad tim ljigavim larvama koje su ti slične i koje ti laskaju! Mrzeći tebe, pobegao sam od divota tvoje kraljevine, od šala tvojih lakrdijaša. Ti si gušionica naših ljubavi i naših buna, vatrogasac našega žara, ti si uzročnik svih naših detinjarija. Pre no što te potisnem u formulu, izgaziću sve tvoje tajne, prezreću tvoje majstorije, i sva ta lukavstva od kojih je sačinjena odeća Neobjašnjivog. Štedro si me obdario gorčinom koju si, iz milosrđa, uskratio tvojim robovima. A pošto je samo u senci tvoje ništavnosti moguć počinak, dovoljno je za tu, najnižu vrstu spasenja, da se oslonimo na tebe, ili na neku od tvojih kopija. Ne znam koga više da žalim, tvoje pomoćnike ili sebe: svi smo nastali kao rezultat tvoje nesposobnosti: mrvica, trunčica, ižica - to su rečce koje obeležavaju Stvaranje, tvoju petljanciju...

Od onog što je sa ove strane ništavila započeto, nešto jadnije od ovog sveta teško je naći, - osim zamisli po kojoj je svet zasnovan. Gde god što diše, tu je i jedno nesavršenstvo: u svakom drhtaju potvrđuje se nepovoljnost postojanja; ljudska me plot užasava: ti ljudi, to su creva što zbog grčenja grokću..., srodstvo sa planetom je prekinuto: svaki je trenutak još jedna kuglica u glasačkoj kutiji moga beznađa.

Baš me briga hoće li tvoje delo nestati ili će se nastaviti! Tvoji potčinjeni neće znati da dovrše ono što si ti tako nedarovito započeo. Oni će se, ipak, otrgnuti iz zaslepljenosti u koju si ih gurnuo, ali hoće li imati snage da se osvete, hoće li u tebi biti snage da se odbraniš? Ovaj je soj otupeo, a ti si još tuplji. Okrenuvši se tvom Dušmaninu, čekam onaj dan kada će ti on ukrasti sunce i okačiti ga iznad nekog drugog sveta.

[Hiperborejac]

[Vranac]

[Jovan-Vladimir]