srpskinacionalisti.com

24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Форумска правила
Обавезно прочитајте Правилник о понашању на Форуму и форумски бонтон пре учешћа у дискусијама!
Аватар
M-91
Војвода
Војвода
 
Порука: 1395
Приступио: јул 2015

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука M-91 10.4.2018. 21:58

Serlancelot ::
M-91 ::
Kolya ::.............


Читај мало протоколе сионских мудраца , па ће ти бити јасније. Читај мало о Ротшилдима, Рокфелерима, Сорошима и њиховом успону. Читај како су изазивали читаве ратове. Читај шта јевреји мисле о нејеврејима.


Губиш врем М-91. Тај лик никако да схвати да је тамо на западу најобичнији роб и ништа више и ништа мање. Како кажу јеврејчине између осталог у тим Протоколима: "ми морамо да владамо над гојима"


Обични људи су робље и на западу и на истоку Европе, те у свим осталим земљама где је тај олош пустио корење!
Србија нема алтернативу!
Аватар
JOLAN
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 181
Приступио: авг 2008

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука JOLAN 22.3.2019. 22:42

АНТИ НАТО протест
Недеља, у 5, испред Генералштаба.

Слика

ПОЗИВ СВИМ РОДОЉУБИМА, РОДОЉУБИВИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА И ПОКРЕТИМА НА АНТИ - НАТО ПРОТЕСТ:

Поштовани,

Позивамо вас на АНТИ – НАТО ПРОТЕСТ и ПОТПИСИВАЊЕ ПЕТИЦИЈЕ за излазак НАТО канцеларије из Министарства одбране.

Програм почиње 24.03. од 17 часова испред Генералштаба , Кнеза Милоша 33, потписивањем петиције на штандовима, након чега ће се обратити говорници. После тога је предвиђена шетња унапред договореном трасом која ће пролазити поред руске амбасаде где ће се колона задржати око 30 минута како би се обратио неко од учесника. Скуп ће се завршити код Храма Светог Саве , где ће учесници запалити свеће за помен пострадалима током НАТО агресије.

Волели би да као доказани српски родољуби увеличате овај скуп и позовете чланство да нам се придружи. Нека и бројем и сојем покажемо окупатору да га не желимо у својој земљи!

Братски поздрав.

Организатори протеста:
- Покрет Живим за Србију
- Иницијатива Нема предаје КиМ
- Српски отаџбински покрет - Ветерани Србије
Аватар
JOLAN
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 181
Приступио: авг 2008

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука JOLAN 23.3.2019. 15:25

Поводом антиНАТО протеста, који се одржава у недељу, 24. марта, у 17 часова, испред Генералштаба Војске Србија, када се и потписује петиција у којој се тражи склањање НАТО канцеларије из Министарства одбране и када ће се отићи до руске амбасаде, да би окупљени народ изразио захвалност Русији за њен принципијални став којим се подржава целовитост српске државе, у знак подршке овом догађају, уз позив грађанима Србије да се окупе у што већем броју, јавности се обратио познати српски публициста Михаило Меденица.
Његово обраћање јавности преносимо у целости:
„Помаже Бог, браћо и сестре!
Да би нам Бог помогао ваља му видети нас саборне и одлучне под сводом небеским у недељу, 24. марта, пред зградом Генералштаба у 17 сати да једном за свагда ускликнемо оно што ми морало да се подразумева: НЕМА СРБИЈЕ БЕЗ ЗАВЕТНЕ СВЕТИЊЕ- КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, И НЕМА У СРБИЈИ МЕСТА, НИ ПРИМИСЛИ ДА МОЖЕ БИТИ МЕСТА, НЕКАКВОЈ КАНЦЕАРИЈИ ЗА САРАДЊУ СА ЂАВОЉОМ ИСПОСТАВОМ НА ЗЕМЉИ- ПРОКЛЕТИМ НАТО ПАКТОМ!!!
Задњи је час да се усправимо, будемо достојни потомци славних предака и славни преци будућих поколења- НЕ ДОЗВОЛИМО ВИШЕ НИ ТРЕНА КРВНИЦИМА ДА БУДУ ДОБРОДОШЛИ У ДОМУ МАЈКЕ У ЦРНИНИ!
Србија је литургијска, славна, часна, храбра и чојствена- не дајмо да је учине другачијом, јер ће поколења за својим идетитетом трагати на пепелишту наше срамоте!
НАТО фукаре и крволоци нису и никада не могу бити добродошли у Србију! Никада и ни по коју цену!!!
Звери чије су стопе натопљене невином крвљу праведника у Србији могу имати само презир- канцеларију НИКАКО И НИКАДА!!!
Због тога се, браћо и сестре, саберимо 24. марта у 17 сати пред зградом Генералштаба да као један поручимо фукари- НАТО КРВОЛИЦИ- МАРШ ИЗ СРБИЈЕ!!!

Како чинимо- тако нам Бог помогао!!!


https://srbin.info/2019/03/22/mihailo-m ... iz-srbije/

Аватар
Зорад
Војвода
Војвода
 
Порука: 4090
Приступио: мај 2012

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука Зорад 3.6.2019. 14:19

Одличан текст, оно о чему овде одавно тупим:

Zašto smo odbili Rambuje: pogled na ključne argumente dve decenije kasnije
Milan Krstić, Asistent na Fakultetu političkih nauka

U trenutku izlaska ovog teksta navršava se 20 godina od neuspelih „produžetaka“ pregovora između zajedničke delegacije Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Republike Srbije (RS), sa jedne strane, i predstavnika kosovskih Albanaca, sa druge strane, a uz posredovanje Evropske unije (EU), Ruske Federacije i, pre svega, Sjedinjenih Američkih Država (SAD).

Ovu godišnjicu je, stoga, dobro iskoristiti i za započinjanje diskusije o potezima takozvane „Vlade narodnog jedinstva“ (u narodu poznatije kao „crveno-crna koalicija“), čiji su potezi bili među najznačajnijima „u novijoj istoriji“ u pogledu reperkusija po sudbinu Srbije i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Konkretno, ovaj tekst će pokušati da evaluira tri ključna argumenta navođena u javnosti protiv potpisivanja Privremenog sporazuma o miru i samoupravi na Kosovu.


Prvi argument: ne treba prihvatiti ultimatume

Prvi argument protiv prihvatanja počiva na tezi da pregovori između dve delegacije započeti februara 1999. godine, zapravo – nisu ni bili pregovori, već ultimatum, te da ultimatume ne treba prihvatati. Čitav proces je zaista imao karakter sličan ultimatumu i predstavljao je lakmus osionosti SAD kao, u tom trenutku, jedine svetske supersile.

Henri Kisindžer, čuveni državni sekretar SAD iz sedamdesetih godina 20. veka, nazvao je ove pregovore, zbog načina na koji su vođeni, „provokacijom“ za Srbiju. Živorad Kovačević, Kisindžerov učenik na Harvardu i ambasador Jugoslavije u SAD krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, smatrao je da je u pitanju primena „alibi diplomatije“, u kojoj nije postojala prava namera faktički nijedne strane da se dođe do rešenja, a naročito ne SAD kao glavnog medijatora.

Amerika je, zapravo, želela da krah pregovora iskoristi kao alibi za oružanu intervenciju, a pristanak na ovu simulaciju pregovora bio je ustupak evropskim partnerima koji su se još uvek nećkali u pogledu upotrebe sile. Čak je i Kristofer Klark, ugledni, i u Srbiji ne baš omiljeni istoričar sa Univerziteta u Kembridžu, naveo ultimatum upućen Srbiji u Rambujeu kao primer nečega zaista neprihvatljivog, za razliku od, prema njegovom mišljenju, prihvatljivog i ne toliko strašnog ultimatuma koji je Austro-Ugarska uputila jula 1914. godine.

Međutim, pitanje da li je ovakva postavka bila a priori razlog za odbijanje sporazuma je nešto složenije. U srpskom javnom diskursu postoji veoma jak emotivni naboj u vezi sa ovom temom i, po mom mišljenju, opravdani osećaj nepravde. Ovaj osećaj dodatno je pojačan identitetskim narativom o Srbiji kao akteru koji nikada u istoriji nije pristajao na ultimatume i dobrovoljno popuštao sili, pa ni 1389. ili 1914. godine, kao i činjenicom da se u Rambujeu odlučivalo o identitetski naročito delikatnom pitanju Kosova i Metohije.

Rasprostranjen je stav da država pristankom na ultimatume gubi čast i ugled. Čak i da zanemarimo ove faktore (što je teško) i svedemo sve na čistu logiku troškova i dobiti – pristanak na ultimatum može narušiti kredibilitet određene države u pogledu preostalih otvorenih pitanja i pokazati spoljnim akterima da ona nije dovoljno čvrsta u odbrani svojih vitalnih interesa.

Ipak, države u nekim situacijama pristaju na ultimatume, naročito kada su suočene sa pretnjom opstanka (odnosno kada percipiraju da su u takvoj situaciji). U godini pred početak Prvog svetskog rata i Srbija je dva puta pristala na ultimatum Austro-Ugarske u vezi sa povlačenjem svoje vojske iz Albanije. Čak je i jula 1914. godine bila spremna da prihvati gotovo sve, osim jedne izuzetno neprihvatljive odredbe ultimatuma. Prethodno je 1909. godine Srbija bila prinuđena i na priznanje protivpravne aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, takođe pod prinudom.

Milovan Milovanović, veliki srpski državnik, odoleo je pritisku ostatka političke elite i naroda da Srbija u tom trenutku uđe u rat sa Austro-Ugarskom kako bi odbranila čast i pravdu i pokazala hrabrost i rekao da „samoubistvo nije izraz hrabrosti“. Samo devet godina kasnije, Bosna i Hercegovina je bila deo iste države kao i pobednička Srbija, koja je te 1909. godine, napuštena od svih saveznika, izbegla samoubistvo.


Ultimatum, dakle, idealtipski ne treba prihvatati, ali nije svaki ultimatum isti u pogledu toga šta se zahteva, kao što nisu ni posledice neprihvatanja svakog ultimatuma jednako tragične. Kada se nađete u situaciji da ste bez ijednog ozbiljnog saveznika (o odgovornosti za takav ishod naročito treba polemisati) morate razmišljati malo drugačije. Važno je, stoga, utvrditi i šta su sa sobom nosile norme čija je primena zahtevana ultimatumom i da li su zaista bile neprihvatljive, kako bi se doneo sud o tome da li je ovu „gorku žabu“ ipak trebalo progutati.


Drugi argument: Rambuje je pružao pravo na plebiscit kosovskim Albanacima

Ključna problematična norma koja se navodi u javnim raspravama o ovoj temi jeste da je predloženi sporazum kosovskim Albancima pružao pravo na plebiscit. Osnov za ovu tvrdnju leži u navođenju „volje naroda“ kao jednog od kriterijuma po kome će biti doneta odluka o konačnom rešenju za Kosovo i Metohiju, nakon prelaznog perioda od tri godine.

Imajući u vidu da je, prema svedočenjima aktera, ova odredba naknadno ubačena u sporazum i da je nije bilo u prvim verzijama, te da je to bio dodatni ustupak kosovskim Albancima, jasno je da ovakva formulacija ne bi odgovarala Srbiji i da bi se mogla tumačiti kao pretnja za njen teritorijalni integritet u perspektivi.

Međutim, nije tačno da je ova odredba eksplicitno garantovala pravo na plebiscit. Odredba je, naprotiv, veoma neprecizna. Prvo, nigde se eksplicitno ne pominje čija volja – naroda Kosova i Metohije ili naroda Srbije/SRJ? Drugo, nigde ne piše da će prema ovom kriterijumu biti doneta odluka, već da će na međunarodnoj konferenciji za tri godine da se dogovori mehanizam za postizanje konačnog rešenja, gde će volja naroda biti jedna od stvari koja će biti uzeta u obzir. Treće, kao još jedan kriterijum koji će biti uzet u obzir navodi se Helsinški završni akt iz 1975. godine, koji garantuje nepromenjivost granica i teritorijalni integritet evropskim državama, što eksplicitno ide u prilog Srbiji.

Na drugim mestima u tekstu sporazuma precizno se jamče suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i SRJ na Kosovu i Metohiji u prelaznom periodu. Dakle, svakako da sama činjenica da se govori o konačnom rešenju nakon prelaznog perioda i o volji naroda u tom kontekstu nije dobra i da bi nosila određene opasnosti. Međutim, ona nikako ne garantuje eksplicitno pravo na samoopredeljenje Albanaca, kao što se to povremeno moglo čuti.



Treći argument: NATO bi narušio suverenitet SRJ

Pored plebiscita, kao ključna problematična norma, odnosno skup normi, navode se odredbe koje bi pružale određena prava, privilegije i imunitete pripadnicima NATO na teritoriji SRJ i pretpostavka da bi one narušile suverenitet. Ovi strahovi su u dobroj meri bili preuveličani.

Naime, imunitet pripadnicima NATO i brojna dodatna prava je SRJ već priznala 1995. godine potpisivanjem aneksa Dejtonskog mirovnog sporazuma, doduše samo za potrebe prolaza ka misiji IFOR u BiH. Zanimljivo je, doduše, da je ovaj sporazum (možda zbog toga) formalno ratifikovan tek 2002. godine.

Slična prava i privilegije NATO danas uživa u Srbiji na osnovu IPAP i SOFA sporazuma od pre nekoliko godina.
Naravno, kontekst danas jeste bitno promenjen, jer Srbija nije na rubu sukoba sa NATO, već u Partnerstvu za mir, ali retko ko smatra da su ovi sporazumi narušili suverenitet Srbije ili njenu proklamovanu vojnu neutralnost. Očigledno je da su pomenute privilegije daleko manji problem nego što je to predstavljano u javnosti.

Ono što jeste bilo sporno u datom kontekstu jeste kombinacija prava NATO da se neometano kreće po teritoriji čitave SRJ i prava da, po potrebi, vrši hapšenja i privodi optužene nadležnim organima. Načelni problem jeste što bi se narušio monopol na primenu sile na teritoriji čitave SRJ i time zaista u određenoj meri ugrozila državnost. Ovakve odredbe zaista jesu teško prihvatljive za jednu suverenu državu.

Međutim, pored ovog načelnog problema, režim je verovatno u ovoj odredbi video i jednu ogromnu pretnju po sebe, zbog mogućnosti interpretacije ove odredbe kao prava NATO da u SRJ hapsi optužene za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu (MKTJ).


Iako Milošević u tom trenutku još uvek nije bio među njima, delovalo je izvesno da će se uskoro naći na optuženičkoj klupi, a Ratko Mladić i mnogi drugi optuženi su se tada slobodno kretali po Beogradu. To je, dakle, značilo faktički potpisivanje mogućeg samoubistva za režim, koji je bio skloniji tome da pokuša raznim sredstvima, pa i ubistvima, da ostane na vlasti.


Nije sve bilo crno, iako je daleko od belog

Na osnovu svega navedenog, možemo videti da su argumenti protiv potpisivanja sporazuma u Rambujeu često preuveličani, ali da nisu potpuno neosnovani. Problematične norme nisu eksplicitno garantovale pravo na plebiscit, niti potpuno podrivale državnost SRJ i Srbije, ali su bile daleko od poželjnih i dobrih. No, u debatama je, pored pitanja analiziranog u ovom tekstu, potrebno odgovoriti i na još neka pitanja.

Kako smo mi, kao Srbija, došli do Rambujea i do takvog nepravednog i ponižavajućeg tretmana? Šta je sve prethodilo Rambujeu i za šta su krivi drugi, a za šta mi, odnosno režim koji je tada bio na vlasti? Konačno, da li je trebalo da, na kraju krajeva, prihvatimo ili da odbijemo sporazum?

Za odgovor na poslednje pitanje bilo bi potrebno detaljno analizirati i alternativu. Znajući da je usledila NATO agresija na SRJ i velika ljudska i materijalna stradanja našeg naroda, pa masovni zločini nad Albancima tokom proleća 1999. godine koji su ostavili ljagu na našem obrazu, pa potom navodna „pobeda“ kroz Kumanovski sporazum i Rezoluciju 1244, a zapravo etničko čišćenje i zločini nad Srbima od strane OVK leta 1999. godine i konačno proglašenje nezavisnosti pokrajine 2008. godine – teško je reći da je sve ovo sigurno bolje od prihvatanja nesumnjivo problematičnih normi iz Rambujea.

Naročito imajući u vidu (o čemu sam već pisao u jednom naučnom radu) da je Rambuje garantovao i ostanak naših vojnih i policijskih trupa na državnim granicama sa Albanijom i Makedonijom, uz postepeno (u roku od godinu dana do maksimum dve), a ne momentalno povlačenje bezbednosnih snaga iz ostatatka pokrajine, uz inkorporiranje lokalnih Srba u novu multietničku policiju, kao i jasne nadležnosti Srbije i SRJ na Kosovu i Metohiji u određenim domenima i konsocijacijski politički sistem u pokrajini sa širokim stepenom samouprave opština i pravom veta nacionalnih zajednica na ključne odluke.

Time bi bila smanjena šansa za bezbednosni vakuum i stvorena daleko bolja prilika za opstanak Srba u gradovima u kojima su bili većina (poput Kosova Polja ili Lipljana) ili u kojima ih je bilo u značajnom broju (poput Prištine), a iz kojih su, nažalost, bili naterani na beg u bezbednosnom vakuumu leta 1999. i u manjoj meri u pogromu 2004. godine.

https://talas.rs/2019/03/15/rambuje-arg ... ihvatanja/


Паметном довољно.
Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2843
Приступио: феб 2014

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука Republikanac 4.6.2019. 2:43

Зорад :: Prvo, nigde se eksplicitno ne pominje čija volja – naroda Kosova i Metohije ili naroda Srbije/SRJ?


Довољно је прочитати само ову реченицу па да се види да је текст писао неки кретен....
Мала је ово земља за тако великог издајника (мисли се на Жилка, наравно).
Аватар
Србски ратник
Војвода
Војвода
 
Порука: 1639
Приступио: авг 2015
Место: ђе не рађа мајка издајице

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука Србски ратник 4.6.2019. 19:57

Зорад ::Одличан текст, оно о чему овде одавно тупим:

Zašto smo odbili Rambuje: pogled na ključne argumente dve decenije kasnije
Milan Krstić, Asistent na Fakultetu političkih nauka

U trenutku izlaska ovog teksta navršava se 20 godina od neuspelih „produžetaka“ pregovora između zajedničke delegacije Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Republike Srbije (RS), sa jedne strane, i predstavnika kosovskih Albanaca, sa druge strane, a uz posredovanje Evropske unije (EU), Ruske Federacije i, pre svega, Sjedinjenih Američkih Država (SAD).

Ovu godišnjicu je, stoga, dobro iskoristiti i za započinjanje diskusije o potezima takozvane „Vlade narodnog jedinstva“ (u narodu poznatije kao „crveno-crna koalicija“), čiji su potezi bili među najznačajnijima „u novijoj istoriji“ u pogledu reperkusija po sudbinu Srbije i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Konkretno, ovaj tekst će pokušati da evaluira tri ključna argumenta navođena u javnosti protiv potpisivanja Privremenog sporazuma o miru i samoupravi na Kosovu.


Prvi argument: ne treba prihvatiti ultimatume

Prvi argument protiv prihvatanja počiva na tezi da pregovori između dve delegacije započeti februara 1999. godine, zapravo – nisu ni bili pregovori, već ultimatum, te da ultimatume ne treba prihvatati. Čitav proces je zaista imao karakter sličan ultimatumu i predstavljao je lakmus osionosti SAD kao, u tom trenutku, jedine svetske supersile.

Henri Kisindžer, čuveni državni sekretar SAD iz sedamdesetih godina 20. veka, nazvao je ove pregovore, zbog načina na koji su vođeni, „provokacijom“ za Srbiju. Živorad Kovačević, Kisindžerov učenik na Harvardu i ambasador Jugoslavije u SAD krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, smatrao je da je u pitanju primena „alibi diplomatije“, u kojoj nije postojala prava namera faktički nijedne strane da se dođe do rešenja, a naročito ne SAD kao glavnog medijatora.

Amerika je, zapravo, želela da krah pregovora iskoristi kao alibi za oružanu intervenciju, a pristanak na ovu simulaciju pregovora bio je ustupak evropskim partnerima koji su se još uvek nećkali u pogledu upotrebe sile. Čak je i Kristofer Klark, ugledni, i u Srbiji ne baš omiljeni istoričar sa Univerziteta u Kembridžu, naveo ultimatum upućen Srbiji u Rambujeu kao primer nečega zaista neprihvatljivog, za razliku od, prema njegovom mišljenju, prihvatljivog i ne toliko strašnog ultimatuma koji je Austro-Ugarska uputila jula 1914. godine.

Međutim, pitanje da li je ovakva postavka bila a priori razlog za odbijanje sporazuma je nešto složenije. U srpskom javnom diskursu postoji veoma jak emotivni naboj u vezi sa ovom temom i, po mom mišljenju, opravdani osećaj nepravde. Ovaj osećaj dodatno je pojačan identitetskim narativom o Srbiji kao akteru koji nikada u istoriji nije pristajao na ultimatume i dobrovoljno popuštao sili, pa ni 1389. ili 1914. godine, kao i činjenicom da se u Rambujeu odlučivalo o identitetski naročito delikatnom pitanju Kosova i Metohije.

Rasprostranjen je stav da država pristankom na ultimatume gubi čast i ugled. Čak i da zanemarimo ove faktore (što je teško) i svedemo sve na čistu logiku troškova i dobiti – pristanak na ultimatum može narušiti kredibilitet određene države u pogledu preostalih otvorenih pitanja i pokazati spoljnim akterima da ona nije dovoljno čvrsta u odbrani svojih vitalnih interesa.

Ipak, države u nekim situacijama pristaju na ultimatume, naročito kada su suočene sa pretnjom opstanka (odnosno kada percipiraju da su u takvoj situaciji). U godini pred početak Prvog svetskog rata i Srbija je dva puta pristala na ultimatum Austro-Ugarske u vezi sa povlačenjem svoje vojske iz Albanije. Čak je i jula 1914. godine bila spremna da prihvati gotovo sve, osim jedne izuzetno neprihvatljive odredbe ultimatuma. Prethodno je 1909. godine Srbija bila prinuđena i na priznanje protivpravne aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, takođe pod prinudom.

Milovan Milovanović, veliki srpski državnik, odoleo je pritisku ostatka političke elite i naroda da Srbija u tom trenutku uđe u rat sa Austro-Ugarskom kako bi odbranila čast i pravdu i pokazala hrabrost i rekao da „samoubistvo nije izraz hrabrosti“. Samo devet godina kasnije, Bosna i Hercegovina je bila deo iste države kao i pobednička Srbija, koja je te 1909. godine, napuštena od svih saveznika, izbegla samoubistvo.


Ultimatum, dakle, idealtipski ne treba prihvatati, ali nije svaki ultimatum isti u pogledu toga šta se zahteva, kao što nisu ni posledice neprihvatanja svakog ultimatuma jednako tragične. Kada se nađete u situaciji da ste bez ijednog ozbiljnog saveznika (o odgovornosti za takav ishod naročito treba polemisati) morate razmišljati malo drugačije. Važno je, stoga, utvrditi i šta su sa sobom nosile norme čija je primena zahtevana ultimatumom i da li su zaista bile neprihvatljive, kako bi se doneo sud o tome da li je ovu „gorku žabu“ ipak trebalo progutati.


Drugi argument: Rambuje je pružao pravo na plebiscit kosovskim Albanacima

Ključna problematična norma koja se navodi u javnim raspravama o ovoj temi jeste da je predloženi sporazum kosovskim Albancima pružao pravo na plebiscit. Osnov za ovu tvrdnju leži u navođenju „volje naroda“ kao jednog od kriterijuma po kome će biti doneta odluka o konačnom rešenju za Kosovo i Metohiju, nakon prelaznog perioda od tri godine.

Imajući u vidu da je, prema svedočenjima aktera, ova odredba naknadno ubačena u sporazum i da je nije bilo u prvim verzijama, te da je to bio dodatni ustupak kosovskim Albancima, jasno je da ovakva formulacija ne bi odgovarala Srbiji i da bi se mogla tumačiti kao pretnja za njen teritorijalni integritet u perspektivi.

Međutim, nije tačno da je ova odredba eksplicitno garantovala pravo na plebiscit. Odredba je, naprotiv, veoma neprecizna. Prvo, nigde se eksplicitno ne pominje čija volja – naroda Kosova i Metohije ili naroda Srbije/SRJ? Drugo, nigde ne piše da će prema ovom kriterijumu biti doneta odluka, već da će na međunarodnoj konferenciji za tri godine da se dogovori mehanizam za postizanje konačnog rešenja, gde će volja naroda biti jedna od stvari koja će biti uzeta u obzir. Treće, kao još jedan kriterijum koji će biti uzet u obzir navodi se Helsinški završni akt iz 1975. godine, koji garantuje nepromenjivost granica i teritorijalni integritet evropskim državama, što eksplicitno ide u prilog Srbiji.

Na drugim mestima u tekstu sporazuma precizno se jamče suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i SRJ na Kosovu i Metohiji u prelaznom periodu. Dakle, svakako da sama činjenica da se govori o konačnom rešenju nakon prelaznog perioda i o volji naroda u tom kontekstu nije dobra i da bi nosila određene opasnosti. Međutim, ona nikako ne garantuje eksplicitno pravo na samoopredeljenje Albanaca, kao što se to povremeno moglo čuti.



Treći argument: NATO bi narušio suverenitet SRJ

Pored plebiscita, kao ključna problematična norma, odnosno skup normi, navode se odredbe koje bi pružale određena prava, privilegije i imunitete pripadnicima NATO na teritoriji SRJ i pretpostavka da bi one narušile suverenitet. Ovi strahovi su u dobroj meri bili preuveličani.

Naime, imunitet pripadnicima NATO i brojna dodatna prava je SRJ već priznala 1995. godine potpisivanjem aneksa Dejtonskog mirovnog sporazuma, doduše samo za potrebe prolaza ka misiji IFOR u BiH. Zanimljivo je, doduše, da je ovaj sporazum (možda zbog toga) formalno ratifikovan tek 2002. godine.

Slična prava i privilegije NATO danas uživa u Srbiji na osnovu IPAP i SOFA sporazuma od pre nekoliko godina.
Naravno, kontekst danas jeste bitno promenjen, jer Srbija nije na rubu sukoba sa NATO, već u Partnerstvu za mir, ali retko ko smatra da su ovi sporazumi narušili suverenitet Srbije ili njenu proklamovanu vojnu neutralnost. Očigledno je da su pomenute privilegije daleko manji problem nego što je to predstavljano u javnosti.

Ono što jeste bilo sporno u datom kontekstu jeste kombinacija prava NATO da se neometano kreće po teritoriji čitave SRJ i prava da, po potrebi, vrši hapšenja i privodi optužene nadležnim organima. Načelni problem jeste što bi se narušio monopol na primenu sile na teritoriji čitave SRJ i time zaista u određenoj meri ugrozila državnost. Ovakve odredbe zaista jesu teško prihvatljive za jednu suverenu državu.

Međutim, pored ovog načelnog problema, režim je verovatno u ovoj odredbi video i jednu ogromnu pretnju po sebe, zbog mogućnosti interpretacije ove odredbe kao prava NATO da u SRJ hapsi optužene za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu (MKTJ).


Iako Milošević u tom trenutku još uvek nije bio među njima, delovalo je izvesno da će se uskoro naći na optuženičkoj klupi, a Ratko Mladić i mnogi drugi optuženi su se tada slobodno kretali po Beogradu. To je, dakle, značilo faktički potpisivanje mogućeg samoubistva za režim, koji je bio skloniji tome da pokuša raznim sredstvima, pa i ubistvima, da ostane na vlasti.


Nije sve bilo crno, iako je daleko od belog

Na osnovu svega navedenog, možemo videti da su argumenti protiv potpisivanja sporazuma u Rambujeu često preuveličani, ali da nisu potpuno neosnovani. Problematične norme nisu eksplicitno garantovale pravo na plebiscit, niti potpuno podrivale državnost SRJ i Srbije, ali su bile daleko od poželjnih i dobrih. No, u debatama je, pored pitanja analiziranog u ovom tekstu, potrebno odgovoriti i na još neka pitanja.

Kako smo mi, kao Srbija, došli do Rambujea i do takvog nepravednog i ponižavajućeg tretmana? Šta je sve prethodilo Rambujeu i za šta su krivi drugi, a za šta mi, odnosno režim koji je tada bio na vlasti? Konačno, da li je trebalo da, na kraju krajeva, prihvatimo ili da odbijemo sporazum?

Za odgovor na poslednje pitanje bilo bi potrebno detaljno analizirati i alternativu. Znajući da je usledila NATO agresija na SRJ i velika ljudska i materijalna stradanja našeg naroda, pa masovni zločini nad Albancima tokom proleća 1999. godine koji su ostavili ljagu na našem obrazu, pa potom navodna „pobeda“ kroz Kumanovski sporazum i Rezoluciju 1244, a zapravo etničko čišćenje i zločini nad Srbima od strane OVK leta 1999. godine i konačno proglašenje nezavisnosti pokrajine 2008. godine – teško je reći da je sve ovo sigurno bolje od prihvatanja nesumnjivo problematičnih normi iz Rambujea.

Naročito imajući u vidu (o čemu sam već pisao u jednom naučnom radu) da je Rambuje garantovao i ostanak naših vojnih i policijskih trupa na državnim granicama sa Albanijom i Makedonijom, uz postepeno (u roku od godinu dana do maksimum dve), a ne momentalno povlačenje bezbednosnih snaga iz ostatatka pokrajine, uz inkorporiranje lokalnih Srba u novu multietničku policiju, kao i jasne nadležnosti Srbije i SRJ na Kosovu i Metohiji u određenim domenima i konsocijacijski politički sistem u pokrajini sa širokim stepenom samouprave opština i pravom veta nacionalnih zajednica na ključne odluke.

Time bi bila smanjena šansa za bezbednosni vakuum i stvorena daleko bolja prilika za opstanak Srba u gradovima u kojima su bili većina (poput Kosova Polja ili Lipljana) ili u kojima ih je bilo u značajnom broju (poput Prištine), a iz kojih su, nažalost, bili naterani na beg u bezbednosnom vakuumu leta 1999. i u manjoj meri u pogromu 2004. godine.

https://talas.rs/2019/03/15/rambuje-arg ... ihvatanja/


Паметном довољно.

Одличан текст, погодио је суштину.

Иначе, додао бих нешто у вези резолуције 1244 која овде има некакав митски карактер, у равни Косовског Завета, а заправо је реч о можда највећој заблуди у историји нашег народа.

Наиме, суштина са том резолуцијом јесте да је она донета да би се оправдало НАТО бомбардовање Југославије. То је поента са резолуцијом 1244. Она се позива на главу 7 Повеље УН која говоре о ,,претњи миру и безбедности" и на основу те главе, резолуција констатује да је СРЈ ,,нарушила мир" зато што је вршила ,,акте насиља над народом Косова". Зато иде ,,интервенција међународних снага", бла, бла, бла, има то у тој резолуцији, што слобисти наравно никада неће да цитирају јер им руши целу концепцију. Још даље, резолувија каже да СРЈ има да ,,престане са насиљем над народом Косова" и захтева да се снаге СРЈ одмах и моментално повуку са територије Косова и Метохије, у складу са капитулацијом коју смо ми потписали у Куманову.

И то је поента приче, резолуција није донета јер је Злободан то ,,избоксовао", како дрндају овде неке незналице или фанатици, већ је она донета како би НАТО могао да оправда своју агресију на СРЈ и усклади је ,,међународним правом". Тачка.
У осталом, резолуција 1244 је у суштини преписани споразум из Рамбујеа, садржи скоро све главне тачке тога споразума, то је јасно сваком ко се бар мало разуме у целу проблематику. У неким стварима, резолуција садржи и горе тачке него споразум у Рамбујеу.


Republikanac ::
Зорад :: Prvo, nigde se eksplicitno ne pominje čija volja – naroda Kosova i Metohije ili naroda Srbije/SRJ?


Довољно је прочитати само ову реченицу па да се види да је текст писао неки кретен....
[/quote]
Ма сви су глупи, сви су кретени, аутор је ,,кретен", само сте ви, Злободанови љубитељи, паметни, ви сте једини у праву, ви сте највеће фаце, најачи сте, у свему сте нај, нај....

Таква политика, такав став, тај менталитет нас је и довео до националне катастрофе.
"Ђе је сјеме клицу заметнуло, онде нека и плодом почине."
Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2843
Приступио: феб 2014

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука Republikanac 5.6.2019. 11:18

Eно и Вучко виче да Резолуција 1244 не ваља и да је "иста ко Рамбује", можете заједно с њим да кретенишете...

У сврху убеђивања Срба да треба да батале Косово, сва су средства дозвољена, је ли тако? Маму ли вам издајничку...
Мала је ово земља за тако великог издајника (мисли се на Жилка, наравно).
Аватар
Раде Дерикоња
Војвода
Војвода
 
Порука: 1682
Приступио: феб 2013

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука Раде Дерикоња 5.6.2019. 16:41

Заиста нисам детаљно анализирао одредбе те Резолуције 1244 али посматрам то са логичког аспекта. Једноставно, нелогично је да ми након капитулације (тј. пораза 99. од НАТО) добијемо документ којим се треба поносити.
Не кажем да ту нема неких добрих страна али свакако је то више нека сламка спаса него што је спас (у политичком смислу).
Међутим, боље је ишта него ништа с обзиром да смо свесно (жељом свог руководства) ушли у рат против најјаче војне силе и одатле изашли глат поражени.
"Свак је рођен за по једном мријети, част и брука живе довијека!" - П.П. Његош
Аватар
ДејанНационалистa
Војвода
Војвода
 
Порука: 1194
Приступио: феб 2014

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука ДејанНационалистa 5.6.2019. 19:56

Раде Дерикоња ::Заиста нисам детаљно анализирао одредбе те Резолуције 1244 али посматрам то са логичког аспекта.

У мору одвала на овом форуму, признајем да ми је ова омиљена. Ниси читао, али логички закључујеш :lol: :lol: :lol:
Можда је по тој твојој "логици" и Кутиљеров план у коме нема Републике Српске повољнији од Дејтона, само зато што је у међувремену дошло до рата и ВРС била бомбардована 1995. године. Шта све човек неће прочитати овде...
Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2843
Приступио: феб 2014

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука Republikanac 5.6.2019. 20:19

Раде Дерикоња :: нисам чито али свеједно паметујем


Проблем је Раде што нео-досманлије, екс еспеовци, Вучко и његови ботови сами самцати, без да их ико туче по ушима, обезвређују ту резолуцију и измишљају топлу воду. А све наравно са једним циљем а он је да убеде Србадију да нема друге него да се призна независна „Република Косово“.

А што се саме Резолуције тиче ту не треба много филозофирати. Све што наша власт треба да ради (а не ради јер је издајничка) је да се фокусира на три ствари које у њој стоје и да их нон-стоп понавља као мантру. А које су то три ствари? Самоуправа Косова У ОКВИРУ наше државе, поштовање нашег територијалног интегритета и суверенитета и повратак једног броја наших војно-полицијских снага на КиМ. И то је то.

Све изван тога је ствар преговора и договора. Резолуција (за разлику од Рамбујеа) не намеће коначно решење статуса наше јужне покрајине.

И још нешто: нисмо ми Раде ушли у сукоб са највећом војном силом света него је она ушла у сукоб са нама. Рамбује је иначе био склепан тако да га ми одбијемо, то су и неки Јенкији, колико се сећам, отворено признали. Ми наравно нисмо могли пристати на то да будемо доведени пред свршен чин и практично Шипцима потпишемо дозволу за независност амен окупација државе која нам се нудила чувеним Анексом Б и на који ниједна суверена држава планете не би пристала.
Мала је ово земља за тако великог издајника (мисли се на Жилка, наравно).
Аватар
Раде Дерикоња
Војвода
Војвода
 
Порука: 1682
Приступио: феб 2013

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука Раде Дерикоња 6.6.2019. 9:53

Због глупих и тврдоглавих босанчероса (свих трију етничких припадности) је проливено море крви.
И сад се Дејан овде радује неком Дејтону, каже не ваља Кутиљеро а овај план су прихватили и тамошњи србски политичари, уз неке измене.
Наравно да је боље спречити стравичан и огроман масакр над свом децом и цивилима (без обзира на националну припадност а посебно жалосно над србским народом) него ући у рат и добити Шта? Добити ентитет у туђој држави под страним протекторатом где је Миле дошао на власт помоћу истих тих тенкова НАТО (тј. Сфор а то је исто).
И сад сте ви сви мангупи неки поред тастатуре, вама је лепо и удобно и можете да се бусате у "јуначке груди" док је на десетине хиљада деце (силованих србских дечака и девојчица и осталих) два метра испод земље. О чему ти то друже причаш? Ја уопште нисам ништа "закључио" у вези Резолуције 1244 већ само кажем "посматрам са логичког аспекта" а мислим да је логика такође прихватљива у друштвено-политичким анализама. Тако да јесте нелогично тиме се поносити а притом је била капитулација и повлачење војске са своје државне територије, није то никаква "одвала на форуму" већ проста чињеница.


А ти Републиканац, да ти кажем ово: није овде проблем само Рамбује односно узроци су много даљи, треба се вратити неколико година раније. Наравно, ти и теби слични одмах потежете неки детерминизам и јерес римокатоличку о предодређеном злу (предестинација). Не кажем да је Милошевић једини кривац, много веће зло је на другој страни, већ то да уз Божију помоћ и мудру дипломатију се могло избећи велико наше национално страдање и понижење.

(Читао јесам али нисам детаљно анализирао, а ви кажете да Раде није уопште читао а паметује и закључује, значи да изврћете јер нисте хладне главе већ сте острашћени...а то није добро).
"Свак је рођен за по једном мријети, част и брука живе довијека!" - П.П. Његош
Аватар
Раде Дерикоња
Војвода
Војвода
 
Порука: 1682
Приступио: феб 2013

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука Раде Дерикоња 6.6.2019. 10:06

И ово да кажем: ја не обезвређујем ту Резолуцију, напротив баш кажем да је то сламка спаса. Треба се позивати на ту сламку и тако сачувати КиМ унутар Србије
Само кажем да та сламка није нешто чиме се треба поносити.
"Свак је рођен за по једном мријети, част и брука живе довијека!" - П.П. Његош
Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2843
Приступио: феб 2014

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука Republikanac 6.6.2019. 13:08

Раде Дерикоња ::...


Дејтон је за Србе био одличан споразум. Скоро па перфектан.

Дејтоном је практично укинута БиХ а уместо ње створена је веома лабава (кон)федерација две државе: Републике Српске и Педерације БиХ. Република Српска је по свим својим карактеристикама била држава једино што није имала међународно признање и столицу у УН.

Е, онда су дошли „Високи представници“ и почели да силују тај Дејтон и то што је најтужније – уз помоћ српских политичара. Који су били уцењени Хагом, забраном политичког деловања и ко зна чиме све још па су испрепадани аминовали скоро све анти-дејтонске одлуке тих „високих представника“. Резултат знамо, капацитет Српске је умањен за неких осамдесетак надлежности и она више не личи на државу на коју је личила непосредно након потписивања мировног споразума. Но то не мења чињеницу да је тај план, у свом оригиналном формату, био изузетно повољан за Србе из БиХ. Као ни чињеницу да је стварање РС највећа српска победа у задњих 100 година.

Кажеш Раде „не треба се поносити са Резолуцијом 1244“. А зашто не? Србија је ратовала са највећом војном силом света и на крају тог рата та највећа војна сила света је у УН оверила документ у коме стоје оне три ставке које сам поменуо у свом претходном посту. Многе земље са којима је највећа војна сила света ратовала нису добиле сличну част. Извући у оној ситуацији Резолуцију 1244 био је велики успех како год да се узме. Ево нека сада Вучко који не ратује с никим, нема НАТО авионе над главом и хвали се са „западним пријатељима“ извуче од Запада некакав, ма било какав документ где ће стајати одредбе попут оне о „самоуправи Косова У ОКВИРУ Србије“ и „поштовању територијалног интегритета и суверенитета“ и ја ћу му признати да је највећи српски државник икад. Или досманлије, и они су били „западни пријатељи“, зашто они од Запада нису извулки нешто слично? Иза Милошевића остају Резолуција 1244 и Дејтонски мировни споразум а шта је остало након досманлија? Једно велико ништа. И шта ће остати након Вучка? Још веће ништа...

Наравно, Запад се није придржавао онога на шта је сам пристао но то је прича о западном бешчашћу и покварености којој овде тренутно није место.

Спомињеш „капитулацију“ иако врло добро знаш да никакве капитулације није било. Ми смо повукли наше војно-полицијске снаге са једног дела наше територије, па шта с тим? У Првом светском рату Влада, Краљ, Регент, сви министри и комплетна војска повукли су се не само са једног дела територије него са ЦЕЛЕ територије остављајући народ на милост и немилост непријатељу и? Јел' било капитулације? Није, јел' тако? Војска се вратила неке три године након тога. Е тако ће бити и овог пута само што ће тај повратак бити временски знатно дужи но принцип је исти (а све су остало нијансе)...

Капитулација ће се десити када Вучко призна независност „Републике Косова“. И тиме се попиша и на Устав и на ту фамозну Резолуцију 1244 о којој стално дискутујемо. А онда ћеш и ти схватити шта је то „капитулација“...
Мала је ово земља за тако великог издајника (мисли се на Жилка, наравно).
Аватар
Раде Дерикоња
Војвода
Војвода
 
Порука: 1682
Приступио: феб 2013

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука Раде Дерикоња 6.6.2019. 14:36

Не само Дејтон, не само Милошевићева политика већ и ДОС и они пре Милошевића комунисти и они Титоисти из 1946.године и они пре њих у Краљевини Југославији (претходно СХС) и они из времена Првог светског рата све до 1903.године - мало тога имамо за понос. Евентуално то што заблистало је србско оружје на Церу, Колубари и Кајмакчалану а политика је била тотална катастрофа. Проблем је што смо ми генерално острашћени и не желимо сасвим објективно (из орловског угла ) да сагледамо ко смо ми и где смо као народ и држава. Ето лепо си поменуо да је војска по наредби Пашића оставила свој народ на цедилу. Па то нигде нема и ми се и даље тиме поносимо како смо храбро прелазили Албанију и после поумирали на Крфу.
Прави понос је из времена Немањића, то је била Србска Држава и делимично из времена Обреновића. Ово све нема везе са везом, сем неких који су накратко заблистали (нпр. Војвода Мишић, па у ДСР Недић и Љотић и сл.). Хоћу рећи да се ми овде бавимо глупостима, пострадали смо бре као комарци након прскања, све због погрешно вођене политике. Ти сад мени хоћеш да показујеш да ли тамо нека фекалија (тј.Дејтон) мање смрди раније него касније, фекалија је фекалија каква год да је.
Ми треба да се покријемо ушима, да завапимо Богу за спас, да се вратимо истини Православља.

Вучић је наш изданак, он је пројекција стања духа нације. Издаја је била још 1903.године а каснија страдања су само последица наредних издаја (у Краљевини, у комунизму, у посткомунизму милошевићевизму, у Досизму и сада такође, све је то иста екипа од истог родитеља). Батали приче..
"Свак је рођен за по једном мријети, част и брука живе довијека!" - П.П. Његош
Аватар
Србски ратник
Војвода
Војвода
 
Порука: 1639
Приступио: авг 2015
Место: ђе не рађа мајка издајице

Re: 24. МАРТ 1999. ДА СЕ ЗЛОЧИН НЕ ЗАБОРАВИ !

Порука Србски ратник 11.6.2019. 0:09

Republikanac ::Eно и Вучко виче да Резолуција 1244 не ваља и да је "иста ко Рамбује", можете заједно с њим да кретенишете...

Вучић је Злободанов бивши министар информисања, део је Злободановог режима, тако да ја са њим немам ништа.

А чињенице су чињенице, без обзира ко их изговарао. Да је резолуција 1244 садржавала све тачке споразума из Рамбујеа, а у неким чак и горе, то је чињеница.
То никако ниси успео овде да порекнеш.

У сврху убеђивања Срба да треба да батале Косово, сва су средства дозвољена, је ли тако? Маму ли вам издајничку...

Без лупетања молим. Само онај ко никада није читао ту резолуцију може да тврди како је она гарант нашег останка на Косову. Она је последица капитулације и није нимало чудно што су се Шиптари, у декларацији о независности, позвали управо на ту резолуцију и њене одредбе.

Самоуправа Косова У ОКВИРУ наше државе

Сама резолуција каже да је то стање ПРИВРЕМЕНО и траје ,,до коначног решења статуса Косова". Био би ред кад се толико позивате на ту резолуцију да је цитирате у целини, а не само да извлачите из контекста делове који вам одговарају.
повратак једног броја наших војно-полицијских снага на КиМ.

Резолуција 1244 нигде не спомиње повратак ,,наших снага", она говори о неком полицијском особљу, поприлично недефинисано. Али повратак српских војних и пчолицијских снага се не спом,иње.
Споразум у Рамбујеу је предвиђао останак одређеног дела војних и полицијских снага СРЈ на Косову. Резолуција 1244 помиње нешто особље, али поприличнонедефинисано, вероватно пар канцеларија.
Резолуција (за разлику од Рамбујеа) не намеће коначно решење статуса наше јужне покрајине.

Ни Рамбује није то наметао. То је јасно. Ако ти мислиш на реферењндум, ево аутор текста који је Зорад поставио је то одлично описао, тако да ћу само поновити:
Ključna problematična norma koja se navodi u javnim raspravama o ovoj temi jeste da je predloženi sporazum kosovskim Albancima pružao pravo na plebiscit. Osnov za ovu tvrdnju leži u navođenju „volje naroda“ kao jednog od kriterijuma po kome će biti doneta odluka o konačnom rešenju za Kosovo i Metohiju, nakon prelaznog perioda od tri godine.

Imajući u vidu da je, prema svedočenjima aktera, ova odredba naknadno ubačena u sporazum i da je nije bilo u prvim verzijama, te da je to bio dodatni ustupak kosovskim Albancima, jasno je da ovakva formulacija ne bi odgovarala Srbiji i da bi se mogla tumačiti kao pretnja za njen teritorijalni integritet u perspektivi.

Međutim, nije tačno da je ova odredba eksplicitno garantovala pravo na plebiscit. Odredba je, naprotiv, veoma neprecizna. Prvo, nigde se eksplicitno ne pominje čija volja – naroda Kosova i Metohije ili naroda Srbije/SRJ? Drugo, nigde ne piše da će prema ovom kriterijumu biti doneta odluka, već da će na međunarodnoj konferenciji za tri godine da se dogovori mehanizam za postizanje konačnog rešenja, gde će volja naroda biti jedna od stvari koja će biti uzeta u obzir. Treće, kao još jedan kriterijum koji će biti uzet u obzir navodi se Helsinški završni akt iz 1975. godine, koji garantuje nepromenjivost granica i teritorijalni integritet evropskim državama, što eksplicitno ide u prilog Srbiji.

Na drugim mestima u tekstu sporazuma precizno se jamče suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i SRJ na Kosovu i Metohiji u prelaznom periodu. Dakle, svakako da sama činjenica da se govori o konačnom rešenju nakon prelaznog perioda i o volji naroda u tom kontekstu nije dobra i da bi nosila određene opasnosti. Međutim, ona nikako ne garantuje eksplicitno pravo na samoopredeljenje Albanaca, kao što se to povremeno moglo čuti.


То је то.

Нико не каже да је споразум у Рамбујеу био сјајан, наравно да није, али била је тотална лудост и неодговорност према сопственом народу ући у рат са највећом светском силом у датом тренутку, да би на крају прихватио, кроз резолуцију 1244, све одредбе (а неке и још горе) тог истог споразума. И после то још представио као ,,највећу победу".
И још нешто: нисмо ми Раде ушли у сукоб са највећом војном силом света него је она ушла у сукоб са нама.

Јесте, Милошевић је својом идиотском политиком, директно ушао у сукоб са највећом војном силом у том тренмутку Америком. Не само те 1999. него од почетка деведесетих, он је констатно терао контру и супростављао се западним решењима, без обзира да ли су они били у сагласју или против србских интереса. Дакле, констатно се инатио, избацивао америчке представнике, отворено подржавао стаљинистичке пучисте у Москви, замерио се са свима, одбијао свако западно решење.
Идиот Злободан не само што је успео да се замери са ЕУ и САД, он се замерио чак и са Русијом и са Јељцином. Човек је био тотални идиот, нажалост цену тог безумља плаћао је србски народ пошто је он говорио да све ради у име Срба. А заправо, радио је у корист своју личну и у корист својих идиотских идеолошких и политичких комбинација.
Кажеш Раде „не треба се поносити са Резолуцијом 1244“. А зашто не? Србија је ратовала са највећом војном силом света и на крају тог рата та највећа војна сила света је у УН оверила документ у коме стоје оне три ставке које сам поменуо у свом претходном посту.

Највећа сила је усвојила тај документ не би ли оправдала своју агресију на СРЈ. То и јесте поента те резолуције, јер у њој стоји да је СРЈ крива за рат и да је ,,интервењнција НАТО" била сасвим у складу са међународним правом.
И ти се са тим поносиш? Ви слобисти фурате неку анти-НАТО причу а поносите се резолуцијом која каже да је НАТО био у праву што нас је бомбардовао.
Стварно тешка шизофренија.
Иза Милошевића остају Резолуција 1244 и Дејтонски мировни споразум а шта је остало након досманлија?

Ни једно, а ни друго нису производ неке Милошевићеве ,,државничке мудрости", него је Запад хтео такво решење у БиХ, зато што им није одговарала чиста муслиманска држава.
Слично су и у Хрватској хтели да Крајина сачува аутономију и то је био план З-4 који је Милошевић, преко својих послушника у Книну, одбио. Хвала Богу да и у Дејтону није поступио исто, јер вероватно ни Републике Србске не би било и све србске жртве које су пале за њу, биле би обесмишљене.
Једино паметно што је урадио је било то у Дејтону. Све остало је била чиста катастрофа.
"Ђе је сјеме клицу заметнуло, онде нека и плодом почине."
ПретходнаСледећа

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 5 гостију