Вучић, све бољи

[ДејанНационалистa]

[Зорад]

Јел то у горњем углу те новине пише да је Преподобни истог дана дозволио да плави шлемови дођу у Југославију?
Какав мудар државнички потез...

[Српски родољуб]

[Зорад]

Био сам наравно ироничан када сам употребио реч "мудар".

Писао сам овде по 100 пута, када је допуштено да оде Словенија у републичким границама, то је био крај Југославије. Дакле и оно што је остало од савезне власти и власт у Републици Србији су фактички биле признале принцип да је сецесија дозвољена у авнојевским границама и да се оне силом не могу мењати. А ми после нешто трућали "о конститутивности народа" и сличне комунистичке кардељевске празне приче, у које тешко да би ико разуман на западу био убеђен, све и да сами нисмо неговали имиџ последње комунистичке државе у Европи...

На крају, лепо каже Родољуб, толики људи изгинули, момци обогаљени и унесрећени, Срби у Хрватској сведени на ниво статистичке грешке, а граница са Хрватском остала тамо где је и била 1991.

[Српски родољуб]

Наравно, схватио сам да си био ироничан. Понављала се из Београда стално парола "Федерација или смрт". Сви предлози о мирном решавашавању југословенске кризе су глатко одбијени. И предлог за конфедерацију, савез независних држава...Што кажеш пустили су Словенију да оде, а нису били свесни да су тиме дали и осталим републикама право да напусте Југославију.

Вреди погледати шта су коментарисали неки Београђани када је потписан тај Ердутски споразум 1995. године. Треба обратити пажњу на последња два саговорника. Претпоследњи је поставио логично питање. Зашто све ово није прихваћено одмах на почетку, зашто смо улазили у ратове, да би на крају прихватили исто?!

[Зорад]

[Српски родољуб]

[Српски родољуб]

Баш ових дана читам књигу "Не плачи мој добри анђеле (Битка за Вуковар)" чији је аутор Дамир Плавшић, који се борио као добровољац на хрватској страни, учествовао је у борбама за Вуковар. Касније је одведен у заробљеништво.

Његов отац је водио дневник, док је трајала битка за Вуковар. Није знао шта му је са сином, да ли је жив, рањен... Ово је написао пет дана пре пада града.

“Сриједа, 13. 11. 1991.
Јутрос смо устали без свијетла, ноћас је око три сата нестало струје. Цијелу ноћ нисам ни трен заспао, мориле су ме ноћне море због нашега сина. Већ данима о њему немамо никаквих вијести. Не знамо на којем је дијелу ратишта. Без обзира гдје је, живот му је више него угрожен.

Четника је сваког тренутка све више, с новим супериорнијим оружјем, а наш их је сваког тренутка све мање, без оружја, хране, воде… Синоћ је тако дошао један гардист с Лушца и дигао галаму јер данима ништа није јео, ноћима није спавао, а умире од жеђи. Не можемо му много помоћи. Знам како је тек онима који не могу доћи до центра града због пресјечене комуникације Вуковар – Борово, можда је у тој групи баш и наш драги Син.

Цијелу ноћ сам проживљавао нешто између сна и јаве, мислим да нисам ни спавао, а проживљавао сам синове дилеме: он је уморан, неиспаван, озебао, гладан и жедан, без стрељива …

Четници и даље нападају, четници и даље воде свој крвави пир. Двојба је што учинити? Погинути или се предати или пак отићи у пробој? Ако мој син и погине, на ратишту се неће ништа битно промијенити. Исто тако и ако се преда. Ако се преда, а и то је за људе, иза заробљеништва долази и Слобода. Али ако погине, тада више нема Ништа, тада сам изгубио Све.

Двојба је и треба ли се сакрити у некакву рупу и чекати прилику да се извуче, али гдје се сакрити, како преживјети на туђем територију, увијек се дође њима у руке.
Сину сам много пута говорио да не желим сина ХЕРОЈА, него ЖИВОГ сина, да се могу бринути за њега и његову дјецу. То су стравични осјећаји и помислити да изгубим сина, да не знам гдје је погинуо и гдје му се налази гроб.

Никада ми се није догодило да не могу заспати цијелу ноћ, али нисам ни поспан, нисам у ствари ни желио спавати. У крајњој линији није ми ни стало до себе, али на жалост, Сину не могу помоћи, нитко му не може помоћи. Спасити га може само наш драги Бог, друге му шансе нема.

Ипак, вјерујем и молим се да преживи овај крвави рат и да из њега изађе жив, чак и ако буде заробљен, и то је за људе! Ноћас сам био са Сином не само у мислима, него некако чвршће повезано, емоционално, а можда још и чвршће. Тај је осјећај немогуће описати.

Чврсто вјерујем да је ноћас, цијелу ноћ и Син био са мном у мислима, да је мислио на нас, али у првом реду да се БОРИ САМ СА СОБОМ…“

[M-91]

Све бољи, а потписао мини-шенген са задњим шљамом, чокалијама и шиптарима.

То буквално значи да ће они несметано моћи да вршљају по Србији, да ће смањивати ионако јадну цену рада у Србији и што је још горе да тзв. "мигранти" са шиптарским пасошима несметано улазе у Србију и ту се трајно задржавају , пошто нико не жели то ђубре у свом дворишту (ни Мађарска, ни Хрватска ни РС).

[Српски родољуб]

Да су све земље бивше СФРЈ постигле такав споразум, имало би некаквог смисла. Илузорно је очекивати да ће то учинити Словенија и Хрватска када су одавно у ЕУ. Да смо били паметнији 1990. све би данас било другачије. Ми били "паметни" и одбијали све предлоге.

Не треба бити превише паметан па схватити да нећемо имати неке користи од "мини-шенгена".

[M-91]

[Vranac]

[Српски родољуб]

Дечко, неко од форумаша је честитао Дан "ослобођења" Вуковара. То може бити само дан националне срамоте, а никако дан за радовање! Наравно да ћу реаговати и рећи шта мислим о томе...

Што се Вучића тиче, ту је ствар одавно јасна. Куповао је време, западне земље су очигледно почеле да губе стрпљење. Желе да што пре реши проблем, односно да призна независност Косова и Метохије, и уведе Србију у НАТО алијансу.

https://www.slobodnaevropa.org/a/bih-na ... 82963.html Јасно је да ће Босна убрзо почети преговоре о уласку у НАТО, што значи да ћемо само ми остати ван алијансе... То неће бити изводљиво!

[Sistem]

Честитике свим ослободиоцима Вуковара.
Нажалост предан је 1998 од стране будале која је мислила да ће се тако додворити западу и тражити подршку за БиХ.
Одмах после предаје 1998 кренуло је на Косову и Метохији.

[Српски родољуб]