Дакле, тражи се опозиција.
Али не било каква опозиција. Патриотска (рационално патриотска, турбо-патриоте са великим причама не долазе у обзир. Србија ни биолошки ни економски није више у стању да ратује), евроскептична, анти-натовска и одлучни противник признања Косова и увођења санкција Русији. По могућству и анти-неолиберална, са колико-толико развојним економским програмом и прихватањем активне улоге државе у привреди (по успешном моделу азијских земаља). „Тачеристи“ и они који би неразвијеној вукојебини Србији да намећу „либерални тржишни капитализам“ нису баш најбољи кандидати...
Ко би то могао да буде?
Жутаћи и њихови деривати (50 нијанси жутог што би рекао Коста) не долазе у обзир.
Љотићевац је оставио солидан утисак у оном дуелу са Шешком али га је онда ус.ро са хистеричним кмечањем у „Упитнику“ и поготово са покушајем „инвазије“ Марићеве телевизије. Пуко је дакле. Можда на следећим изборима и дође до целзијуса али тешко да он може да буде тај који ће да предводи неку нову патриотску опозицију Вучковом режиму.
Шешко? Изгубљен у времену и простору. Покушао је по доласку из Хага да примени исту тактику као и против Слобе тамо негде 1996-97 (онда „Ми желимо да срушимо социјалисте али тако да ми дођемо на власт а не издајничка опозиција“, сада „Ми желимо да срушимо напредњаке али тако да ми дођемо на власт а не жути“) не схватајући да су се времена променила. Онда је примењивао тактику (у том периоду 96-97) „ја пљујем по социјалистима али не дирам превише Слобу“ и то му је донело одличне резултате, толико добре да је победио на изборима 1997. По доласку из Хага држао се исте стратегије: ту и тамо оплете по неком напредњаку али Вучка штеди. Но за разлику од оних година резултати су очајни. А зашто? Па као прво, ко што већ рекох, времена су се променила. Није исто политички деловати у 1996/97 или данас. Као друго народ је онда и поред периодичних великих свађа Слобу и Шешеља доживљавао као људе „на истом задатку“ али са другачијим методама. Шешељ је за многе био „Слоба на стероидима“. Данас наравно то није случај: нико више не мисли да су Шешељ и Вучко „на истом задатку“, разлике између њих двојице су суштинске. Шешко је против ЕУ а Вучко за. Шешко би да утопи Србију у Русију и ОДКБ а Вучко, иако жели добре односе са Русима, не баш. Шешко би да се питање Косова „замрзне“ а Вучко би „унутрашњи дијалог“. Итд, итд. Онда народ то све гледа и ништа му није јасно: ако је онда доживљавао Шешка као „Слобу на стероидима“ данас никако не може да га доживи као „Вучка на стероидима“. И зато, и с правом, не капира то Шешково врлудање. Стога он пред собом има само три избора: да поднесе оставку и оде у пензију што очигледно неће, да се пришљамчи Дачићу и Палми и тако пређе целзијус (мало вероватно јер не верујем да би га Дачић хтео за партнера на националном нивоу, Запад би му .ебао матер) или да престане са глуматањем опозиције, удари жестоко по Вучку па шта Бог да.
Заветнике и сличне покрете и партијице не узимам за озбиљно и њих не вреди ни анализирати.
Дакле, тражи се опозиција....